Чула и рецептори

Ч У Л А

1

2 3Б И О Л О Г И Ј А

Виолета ЂурићV eкономска школа ‘’Раковица’’

Економска школа ‘’Нада Димић’’

кожа као чулни органчуло укуса

чуло слуха и равнотеже

4чуло мириса

5чуло вида

6чулни органи

Нервни систем и чула усклађују односе људског организма и спољашње средине. Чулни органи имају улогу пријемника сигнала из спољашње и унутрашње средине.

Рецептори су делови организма који реагују на спољашње и унутрашње стимулусе, тј. задужени су за пријем информација. Сви се могу поделити на:

- нервне завршетке- чулне ћелије.

На основу правца из којег примају сигнале, рецептори се могу поделити на:•екстероцепторе (спољашње), који примају дражи из спољашње средине, а налазе се у кожи и слузокожи и улазе у састав специјалних чулних органа, као што су органи чула вида и слуха; • интероцепторе (унутрашње), који примају дражи из унутрашњости организма.Интероцептори се могу поделити на две поткатегорије:• проприоцептори, који обавештавају о променама у скелетним мишићима и• висцероцептори, који информишу о променама у свим унутрашњим органима (у крвним судовима, желуцу, цревима)У зависности од физиолошке диспозиције (за какву врсту сигнала су задужени), рецептори се могу поделити на:→механорецепторе, који примају све врсте механичких стимулуса (додир, притисак), укључујући и звучне; → хеморецепторе, који реагују на хемијске дражи (рецептори за укус и мирис, затим у унутрашњости организма рецептори за концентрацију глукозе у крви, за концентрацију кисеоника); у хеморецепторе се убрајају и рецептори за бол (ноциоцептори), и то они који се активирају дејством одређених хемијских материја (хинин и хистамин) који се, приликом повреде, ослобађају из повређених ћелија;→ фоторецепторе, који реагују на светлосне дражи и → терморецепторе, који реагују на температурне промене.

Рецептори су често груписани и повезани потпорним, заштитним и помоћним деловима, па сачињавају чулне органе или чула. У састав једног чула улазе:

- рецептори на које делују извесне дражи,- нервна влакна путем којих се надражаји преносе до ЦНС-а и- нервни центри, односно одговарајуће области у кори великог мозга у којима се стварају осећаји

вида, слуха, додира и др.

Специфичне нервне ћелије, чији су нервни завршеци смештени у кожи а осетљиви су на промене у температуру означени су као терморецептори. Једна група терморецептора реагује на снижење температуре, а друга на повећање – рецептори за хладно и рецептори за топло. Рецептори за хладно смештени су одмах испод површине коже, а рецептори за топло нешто дубље у њој.

Стимулус који изазива оштећење ткива или је близу да га изазове региструје се као бол помоћу рецептора који представљају слободне нервне завршетке распоређене по целом телу – ноциоцептори, али највише при површини, где је и највећа вероватноћа да настане оштећење ткива. По својој природи припадају херморецепторима јер се активирају помоћу неких хемијских материја (хинин и хистамин) које се ослобађају из повређених ћелија Чулне ћелије које региструју додир и

притисак налазе се испод саме покожице. Највише их има на јагодицама прстију, на длановима и уснама.

Рецептори за укус спадају у групу хеморецептора и смештене су у такозваним квржицама које су налазе на језику. Саграђени су од специјализованих ћелија које имају трепље осетљиве на хемијске стимулусе. У рецепторима за укус хемијски сигнал се претвара у нервни импулс, који се преноси нервним путем до мозга.У квржицама постоје и ћелије (потпорне) од којих се развијају нови рецептори пошто је век трајања рецептора за укус око 10 дана.Само материје које се растварају у води могу изазвати осећај укуса у устима.Чуло укуса и језик као мишићни орган имају важну улогу у варењу хране. Укуснија храна изазива обилније лучење пљувачке, а језик омогућује њено мешање и натапање.

слано

кисе

ло

слатко

горко

Органи чула слуха и равнотеже су парни. Помоћу чула слуха се осећају и чују све врсте звука, док чуло за равнотежу омогућује одржавање равнотеже тела.Ухо је сложен орган у коме се налазе чулне ћелије – механорецептори. Слушни нерв преноси звучне надражаје до великог мозга, а центар за слух у кори великог мозга је нервни центар у коме се ствара осећај звука.

спољашње ухо средње ухо унутрашње ухо

Спољашње ухо прикупља звучне вибрације и управља их према средњем уху. У спољашњем слушном каналу налазе се многобројне длачице и жлезде, које штите ухо од прашине, микроорганизама и инсеката. Чине га: ушна шкољка, спољашњи слушни канал и бубна опна. Ушна шкољка сакупља звучне таласе и усмерава их у спољашњи ушни канал до бубне опне. Бубна опна затвара спољашњи ушни канал и одваја га од средњег уха, преноси звучна треперења из спољашње средине.

У средњем уху су смештене три слушне кошчице: чекић, наковањ и узенгија. Преко Еустахијеве тубе повезано је са ждрелом.

У унутрашњем уху су смештени коштана структура пуж, у којој се налазе механорецептори осетљиви на звук и полукружни каналићи који контролишу положај тела, равнотежу.

Средње ухо се налази између спољашњег и унутрашњег уха, у коштаној дупљи слепоочне кости и испуњено је ваздухом. Преко бубне опне у вези је са спољашњим ухом, а према унутрашњем уху налази се коштана преграда са два отвора (овални отвори).У средњем уху су смештене три слушне кошчице: чекић, наковањ и узенгија.Чекић је својим предњим крајем срастао са бубном опном, а задњим крајем покретно је зглобљен са наковњем. Наковањ је, такође, зглобно везан са узенгијом, а она својом основом належе на овални отвор коштане преграде. Преко Еустахијеве трубе, која служи за изједначавање притисака са спољашње и унутрашње стране бубне опне, средње ухо је у вези са носно-ждрелном шупљином. Еустахијева труба има и заштитну улогу – чува бубну опну од оштећења у случају високог притиска.

Унутрашње ухо налази се у дубини слепоочне кости. Почиње од овалног отвора. Веома је сложене грађе и због свог необичног облика назива се још и коштани лабиринт. Састоји се од два дела:- коштаног лабиринта и- опнастог или мембранозног лабиринта.Коштани лабиринт се састоји од канала и шупљина. Мембранозни лабиринт је опнасти део и састоји се од пужа (који припада чулу слуха) и трема са полукружним каналићима (који припада чулу равнотеже). Дупља унутрашњег уха испуњена је течношћу.Пуж има облик пужеве љуштуре (одатле и назив) и у једном од његових канала налази се најзначајнији елемент – Кортијев орган. Кортијев орган се састоји од потпорних и чулних ћелија, које се повезане нервним влакнима слушног нерва. Чулне ћелије имају трепљасте наставке и спадају у групу механорецептора.Ваздушне вибрације се преко спољашњег уха преносе на бубну опну, а са ње преко слушних кошчица на овални отвор који затрепери и помера течност. Померањем течности вибрација се преноси на Кортијев орган. Треперењем мембране Кортијевог органа померају се трепљасти наставци који изазивају механичко надраживање рецепторних трепљастих ћелија.

У слузокожи носних шкољки и носне преграде смештени су рецептори чула мириса. Површина мирисне области слузокоже износи око 5 cm2.Рецептори за мирис, као и рецептори за укус, спадају у хеморецепторе и веома су сличне грађе. Штапићастог су облика и завршавају се трепљастим наставцима. Региструју испарљиве хемијске материје и самостално спроводе сигнал до мирисних центара у мозгу. Положај мирисних рецептора у носној шупљини је такав да ваздух током процеса дисања носећи различите мирисе, чија јачина зависи од концентрације присутних хемијских материја, струји преко њих и надражује их.Осећај мириса зависи од концентрације присутне испарљиве материје, као и дужине времена њеног присуства.Рецептори за мирис се врло брзо и добро адаптирају на присутне мирисе, што може да има негативне последице уколико су присутне штетне испарљиве и токсичне материје.

Посредством чула мириса човек може да запамти око 50 000 различитих мириса.Жене имају осетљивије чуло мириса јер женски полни хормони активирају мирисне рецепторе.

Визуелне информације омогућене су регистровањем светлосне енергије фоторецепторима и њиховим претварањем у нервни импулс који се тумачи и препознаје у вишим деловима нервног система. Пошто се светлост простире праволинијски, визуелни ефекат обавештава јединку о томе у којем правцу и на којој удаљености се налази регистровани објекат. Ниједан други стимулус не пружа тако детаљну информацију.

Око човека је овалног облика и састоји се од очне јабучице, која је обавијена белом опном – беоњачом. Светлосни зрак прво пада на провидну структуру – рожњачу, уметнуту у беоњачу као стакло на часовнику. Рожњача усмерава светлост на отвор – зеницу, која је смештена у центру обојеног дела ока – дужице (боја дужице одређује боју очију). Дужица поседује мишићна влакна чијим скупљањем и истезањем се смањује и повећава зеница, што омогућава улазак мање или више светлости. Пошто прође кроз зеницу, светлост пада на сочиво које сакупља, прелама и изврће зраке усмеравајући их на мрежњачу која се налази у задњем делу ока. Простор између рожњаче и дужице назива се предња очна комора, а између дужице и сочива задња очна комора. И предња и задња очна комора испуњене су течношћу. Између сочива и мрежњаче налази се пихтијаста маса обавијена опном богатом мрежом крвних судова – судовњачом. Сочиво је повезано са мишићним влакнима чијим сакупљањем и опружањем се обезбеђује облик сочива који омогућава регистровање светлосних сигнала у близини и у даљини.

Мрежњача је саграђена од три слоја ћелија. У површинском слоју окренутом према спољашњем делу јабучице налазе се два типа фоторецептора: штапићи и чепићи. Штепићи су одговорни за регистровање црно белих визуелних сензација, а чепићи омогућавају распознавање различитих боја. Светлосни сигнал преноси се на очни нерв, којим путује до видне зоне коре предњег мозга. Очни нерв граде нервна влакна која се пружају из оба ока, која се укрштају тако што део нервних влакана из десног ока прелази на леву страну и обрнуто. Фоторецептори су неравномерно груписани у мрежњачи тако да се у централном делу налази највећи број чепића, тај део је означен као жута мрља. У жутој мрљи нема штапића. На месту где влакна оптичког нерва излазе из ока нема фоторецептора, тај део је назван слепа мрља.