Миладин РаспоповићПриповедна поетика Данила Николића

М И Л А Д И Н Р А С П О П О В И Ћ

ПРИПОВЕДНА ПОЕТИКАДАНИЛА НИКОЛИЋА

Београд, 2013

Душици, сестри Милици, деди Богићу, баби Секици, стричевима Миливоју и Чедомиру, мајци Стојанки,

оцу Зарији

Предговор

Има ма ло ци ни зма суд би не у ста ту су Ко со ва и Ме­то хи је у срп ској умет нич кој про зи, без об зи ра на по зна те фраг мен те, од ко јих су не ки вр ло вред ни, су прот но ви со­ком ме сту у на род ној по е зи ји. Мој ути сак је да је раз лог за то у не из ни јан си ра ним на ме ра ма, од ко јих сам из дво­јио две. Пр ва је пле ме ни та, не сми ре не емо ци је: до брим на ме ра ма се мо же са мо по пло ча ти пут у па као, ре кли су му дри. Дру га је зло на мер на, с ја ком, али не га тив ном емо ци јом или енер ги јом, ма да она слу жи за по пло ча ва­ње пу та у „рај“, ко ји во ди у пам флет, пар тиј ски пла кат у сти хо ви ма, у „ка ли о ни цу че ли ка“, у за ве шта ње Ни ко ла ја Остров ског. Исти на је да су је ди но успе шно о Ме то хи ји пи­са ла два при по ве да ча ко ји су са Ко со ва. Је дан је Гри го ри­је Бо жо вић, тра гич ни ју нак ко сов ске ми сли, не ка ми ову по зај ми цу опро сте два ве ли ка пи сца: Пе тар Пе тро вић Ње гош и Иво Ан дрић, а дру ги, ра но пре ми ну ли Ми лан П. Ша ра но вић, ко ме је Ме то хи ја са мо књи жев ни по че так.

Да ни ло Ни ко лић је пр ви пра ви при по ве дач и ро­ман си јер из Ме то хи је. Те ма ти зу ју ћи сво ју до ма ју, Ни ко­лић је не са мо та ко пре ва зи шао ства ра лач ку кри зу не го од ње на пра вио по е тич ку ме та фо ру. Сто га смо и ње го ве раз вој не фа зе име но ва ли пре ма том до ми нант ном то по­су и хро но то пу Ни ко ли ће ве по е ти ке и књи жев не есте ти­ке, али и па ром вред но сних атри бу та чи је је зна че ње очи­глед но: син таг ма по вра так у Ме то хи ју – зна чи по вра так из по чет нич ког бес пу ћа у сфе ру умет но сти. Да ни је та ко, он би на ста вио она ко ка ко је ура дио сво јом до бром при­по вет ком Мар се ни ћи. То ће ре ћи: по шао би пу тем Ива Ан­дри ћа или Гри го ри ја Бо жо ви ћа, уз те мат ске и мо тив ске мо ди фи ка ци је, на рав но.

Осе ћам оба ве зу да евен ту ал ним чи та о ци ма ука жем да су не ка по гла вља књи ге већ би ла на стра ни ца ма из ве­сних књи жев них ли сто ва и ча со пи са.

Пр во по гла вље књи ге Има нент на по е ти ка Ма­

6 ПРИПОВЕДНА ПОЕТИКА ДАНИЛА НИКОЛИЋА

лих по ру ка об ја вље на је, под на сло вом При по вед на по е­ти ка Да ни ла Ни ко ли ћа, у два бро ја Књи жев них но ви на: бр.1048/1049, 15. ја ну ар 2003; 1050, 15. ја ну ар – 31. ја ну ар 2003, уз не из бе жне из ме не.

По гла вље Екс пли цит на по е ти ка по сле По врат ка у Ме то хи ју об ја вље на је у књи зи По срод но сти, до ста скра­ће на. Ов де је це ло ви та.

Два по гла вља из има нент не по е ти ке об ја вље на су у Стре мље њи ма бр.2(IV, V, VI) 2004. под на сло вом Пут у ро ман Да ни ла Ни ко­ли ћа, и бр.1 (I, IIX, III) 2006. под на сло вом Ин тер тек сту­ал не ре фе рен це у при по вет ка ма Да ни ла Ни ко ли ћа, ов де са мо: Ин тер тек сту ал не ре фе рен це. Део пр вог тек ста ве зан је за кла си фи ка ци ју до жи вео је знат не из ме не. То би се мо гло ре ћи и за ан тро по ло шки сег мент. Знат но је пре ра ђен и, сход но то ме, пре ком по но­ван.

Увод

Сва зна чај ни ја де ла, на ро чи то она ко ја су ство ри ли плод ни ји умет ни ци, не из бе жно су обе ле же на про тив реч­ји ма. Мо жда и за то што су твор ци оп те ре ће ни нар ци змом, здра вим или бо ле сним, мо жда ма ло и са до ма зо хи змом, а да то га и ни су све сни. Ве ру јем да и ту ма чи књи жев них де­ла не мо гу да из бег ну удес оних ко је су ста ви ли под сво ју оп ти ку. Уз ма лу раз ли ку. Ми слим да је ства ра лац у не што при сни јем од но су с веч ном Ари јад ном не го ис тра жи вач, ко ји сто га мо ра да из лаз из ла ви рин та књи жев ног де ла тра жи без по мо ћи бо жан ске ин спи ра ци је и ми ло сти, још упор ни је, да би од го во рио на не ка фун да мен тал на пи та­ња есте ти ке, по е ти ке и се ман ти ке де ла у чи ју се па у ко ву мре жу уплео. Књи жев ни жи во то пис Да ни ла Ни ко ли ћа пру жа не­ке ни ти. Јед на од њих су два те мељ на пре о кре та. Пр ви је, те мат ски, естет ски и по е тич ки, и мо же се на зва ти при по ве дач ким пре о бра жа јем, јер је за вре ме 1973. до 1989. го ди не на пи сао че ти ри збир ке, да би по сле то га об ја вио чак шест ро ма на и са мо јед ну књи гу ста рих и но вих крат ких про за. За то ову фа зу раз во ја мо же мо на­зва ти ро ма неск ним пе ри о дом Да ни ла Ни ко ли ћа, да кле вре ме ном ко је је обе ле же но жан ров ским бо га ће њем. И ту смо сти гли до по чет не те ме жан ров ских ре ла­ци ја ко ја нас во ди у све сло је ве књи жев ног де ла да би се из не дри ла гло бал на по е ти ка Ни ко ли ће вог опу са, об на­жио ства ра лач ки про цес и ње го ва свр ха и до шло до тзв. отво ре не по е ти ке за све књи жев не стру је на шег и прет­ход ног вре ме на. Сто га смо и по че ли од има нент не по е ти ке пр ве књи ге да би до се гли умет нич ку вер ти ка лу, дру гим ре чи­ма, да би син таг ма ти ком сти гли до па ра диг ма ти ке. Очи­глед но је да су коб из ме ђу по е ти ка, и онај пр во бит ни, онај ко ји спа да у пр ви пре о крет, и онај из ме ђу екс пли цит не и има нент не по е ти ке у умет нич кој фа зи Ни ко ли ће ве ево­

8 ПРИПОВЕДНА ПОЕТИКА ДАНИЛА НИКОЛИЋА

лу ци је, зах те ва да се от кри ју пло до но сне по сле ди це, ства­ра лач ки учин ци ко ји ће ан ти ци по ва ти но ви лик пи сца. Мо ра ли смо обра ти ти па жњу на кла си фи ка ци ју при по ве да ка не би ли у њи ма про на шли раз ло ге Ни ко­ли ће ве пр ве ме та мор фо зе, ви де ти да ли је пр ва књи га не­ста ла из ка сни јег Ни ко ли ће вог ства ра ња? Да ли је до шло до жан ров ских про ме на, и ка кве су и ко ли ке, ка ко је „ор­га ни зо ва но“ при по ве да ње, шта је и у че му ори ги нал ни до при нос Да ни ла Ни ко ли ћа на шој књи жев но сти дру ге по ло ви не XX ве ка, и ка сни је, ко је при по вет ке има ју ро ма­неск ни ка па ци тет, на го ве шта ва ју бу ду ћег ро ман си је ра. Исто та ко, усме рио сам па жњу и на ком по зи ци ју јер је уве ли ко очу ђе на, фраг мен та ри зо ва на, ис пу ње на не­ким пра вим и фик тив ним ци та ти ма, не ким исто та квим крат ким „жан ро ви ма“, услов но го во ре ћи: „јед но став ним об ли ци ма“ ко ји су на пра ви ли не ку вр сту „ле о пард­ком­по зи ци је“, „ци тат на по гла вља“, „ци тат не фраг мен те“, ра­зно вр сне ви до ве ру ко пи са и сло га на раз ли чи тим пи сми­ма, све оно што се ди рект но ко си са кла сич ним за ко ни ма умет нич ке на ра ци је и на ра тив не де скрип ци је. Ту ма чу се, сход но гор њим на ла зи ма, на мет ну ло и пи та ње ин тер тек сту ал но сти ко ја ни је са мо спо ља шња не­го је и уну тра шња ка те го ри ја Ни ко ли ће ве по е ти ке, с вред­ним ефек ти ма.

ИМА НЕНТ НА ПО Е ТИ КА МА ЛИХ ПО РУ КА

Да ни ло Ни ко лић је на по чет ку свог ства ра лач ког пу та на пра вио је дан па ра докс, це зу ру ду гу ше сна ест го­ди на, од пр ве збир ке Ма ле по ру ке, 1957, до По врат ка у Ме то хи ју, 1973! Да ли Ни ко лић има два по чет ка, или дис­кон ти ну и тет, ко ји би, пре и из над све га, мо рао да зна чи да се све сно од ре као све га ра ди Ме то хи је, и као ствар но­сног фак та и као по е тич ке ме та фо ре? Да ли то, опет, зна чи да ис тра жи вач тре ба да поч не по тра гу за Ни ко ли ће вим вред но сти ма и вас по ста ви ње гов ства ра лач ки умет нич­ки ства ра лач ки лук без пр вог по чет ка? Ови упит ни ци, на јед ном те о риј ском и књи жев но и сто риј ском ни воу, мо гли би да зна че од ба ци ва ње естет ско­зна чењ ских ко но та ци­ја и про зне есте ти ке и по е ти ке овог књи жев ног пр вен ца, као и ње го ве, углав ном, ма ни хеј ске фи ло зо фи је жи во та. Не га тив но са мо о дре ђе ње пре ма бит ним жан ров ским до­ми нан та ма сво је мла до сти ра ди по врат ка на Ита ку, за­ви чај ну Ме то хи ју, ду хов ни ети мон ко ји не мо ра, сем под ути ца јем псе у до ур ба них пред ра су да, да зна чи ре гре си ју, од сту па ње од умет но сти? Јер и у гли бу се о ског со ка ка и у пр љав шти ни град ског ас фал та жи ви чо век, ко ли ко онај ко ји не гу је ду шу, то ли ко и онај за ко га је ду ша ап стракт на име ни ца. Уоста лом, зар не ко, мно го на во ђен у ве ку ко ји је, ту ско ро, од гр цао сво ју пра вед ну аго ни ју, ни је ре као да је свет јед но гло бал но се ло! А се ло је ипак се ло, па и кад је гло бал но! Ма кар што се пси хо ло ги је и ети ке, ан тро по ло­ги је, ти че.

По тра га за соп стве ним мо де лом

Ар гу ме на та за и про тив раз ло га ко ји би мла дог Ни­ко ли ћа на гна ли да за бо ра ви пр ву књи гу има на пре тек и не мо гу се ола ко од ба ци ти.

У пра ву би, ве ро ват но, би ли и они ко ји би у тој ду гој књи жев ној ми ро ви ни ви де ли по сле ди цу јед ног раз вре ме­

10 ПРИПОВЕДНА ПОЕТИКА ДАНИЛА НИКОЛИЋА

ња, до ба ан ти у мет но сти, у раз вр га ва њу и ра зи ђи ва њу естет ских на че ла и оних је зга ра веч них вред но сти и пре Пла то на и пре Ари сто те ла. Јер шта је би ло ко ји мла ди Фа­уст мо гао да тра жи у про зи у ко јој је есте ти ку и по е ти ку за ме ни ла со ци јал на мо ти ва ци ја и со ци јал на кла у зу ла, не и ма ги на тив но и до ку мен та ри стич ко, нај че шће на ни­воу по пу лар не и ди дак тич ке пу бли сти ке. И ту не ма шта да се обра зла же. Ис тра жи вач са мо тре ба да на ве де на­сло ве као не сум њи ви иден ти тет умет нич ког де ла, па да ствар бу де ја сна.

А да ли би био при ви ле го ван онај ис тра жи вач ко­ји би мо ти ве Ни ко ли ће вог не у о би ча је ног по ступ ка „пи­сца лу та ли це“ обра зло жио не у са гла ше но шћу зна че ња на­слов не син таг ме и зах те ва них те ма и жан ро ва, овог пу та по вла шће них, и ма ни фест но и им пли цит но, умет нич ком са мо све шћу ко јој је ста ло до књи жев ног иден ти те та, до из два ја ња из тра же ног и на мет ну тог мо де ла? Пи та ње ко­је тра жи од го вор у по е ти ци и се ман ти ци Ма лих по ру ка.

Има нент ни од го вор!Основ но по ла зи ште у тра га њу за пра вим од го нет ка­

ма је сте есте тич ко, књи жев но те о риј ско и по е тич ко. Нај­при клад ни ји при ступ сва ка ко је јед на од кон вен ци о нал­них кла си фи ка ци ја јер би дру ги вид по де ле при по ве да ка био по ма ло „ок тро и сан“. На дам се да ће ње ни ре зул та ти ус пе ти да нам пру же ма кар не ке, не баш не ре ле вант не, уви де од зна ча ја за да ље фа зе књи жев не ево лу ци је Да ни­ла Ни ко ли ћа, на круп но пи та ње да ли је реч о дис кон ти­ну и те ту, или, пак, упр кос све му, кон ти ну и те ту, ма кар у не ким те ма ма и жан ро ви ма.

У ра ља ма про пи са ног жан ра

Нај ви ше ко ле ба ња има у жан ру рат них при по ве да­ка, мо жда и за то што је то, не ка ми бу де опро штен ма ло сло бод ни ји пре вод сти ли сти ке јед ног и са да и увек да ле­ког вре ме на у се ман ти ку на шег до ба, „др жав но­пар тиј ски жа нр“. Од пет при по ве да ка, чи сто рат на, у пра вом умет­нич ком сми слу те ре чи, је ди но је Јед на упор на успо ме на, док је Др ве ће ра сте ка не бу соц ре а ли стич ка, с по ку ша јем

ИМА НЕНТ НА ПО Е ТИ КА МА ЛИХ ПО РУ КА 11

ис ко ра ча ва ња из нор ме, Жи то го ри би под јед на ко, пре ма рас по ре ду на ра тив них це ли на и мо ти ва, њи хо вој ста ти­ци и ди на ми ци, мо гла да се упи ше и у рат не и у љу бав не при по вет ке.

У рат ном жан ру, на те мат ској и струк ту рал ној рав­ни не ких при по ве да ка, Ни ко лић је остао на ни воу со ци ја­ли стич ког ре а ли зма. Та ко је у при по ве ци Жи то го ри по­стао жр тва инер ци је ко ја му ни је до зво ли ла да до сег не ма кар не ку вр ли ну при по вет ке ХХ ве ка, сто га што ни је смо гао сна ге да пре ва зи ђе нео ро ман ти зам, ка ко је он био схва ћен по сле Дру гог свет ског ра та, као осно ва соц ре а­ли зма. Тен зи ју при че чи ни од нос оп штег (ре во лу ци ја) и по је ди нач ног, ин ди ви ду ал ног (љу бав). Мла дић је у свом по бед нич ком по врат ку из пар ти за ни је за бо ра вио на обе­ћа ње сво јој дра га ни да ће по вра так об зна ни ти ва тром, ве ро ват но ана лог ном са ва тром у ср цу, па је, у же љи да спре чи оку па тор ску же тву на шег жи та, за па лио ле ти ну, што је пре ва ри ло де вој ку да ис тр чи ис пред ку ће и по ги не од оку па тор ске пуц ња ве. Ни за нос по бед ни ка не мо же да оправ да по сту пак мла ди ћа, због че га је про блем зло чи на остао ви ше у гра ни ца ма кри ми на ли стич ке чи ње ни це не­го пси хо ло шког мо ти ва.

Нај ма ње два раз ло га угро жа ва ју умет нич ко би ће при по вет ке. Ни ко лић је пре ви део да му је ста но ви ште са ко јег при ла зи гра ђи ре а ли стич ко а ис по љио је не по што­ва ње при мар ног на че ла ре а ли стич ке на ра ци је – мо ти ва­ци ју, што је иза зва ло струк ту рал ну не рав но те жу јер је оно што не из бе жно при па да фо ну по ти сло но си о ца тен зи је, при мар ну дра мат ску функ ци ју је обез вре дио, па је оп ште из над по је ди нач ног, ре во лу ци ја из над љу ба ви, иако су та два еле мен та раз ли чи тог по ре кла, и по што ва о ци умет­нич ке струк ту ре и умет нич ке ком по зи ци је мо ра ју о то­ме во ди ти ра чу на. Дру ги раз лог, сва ка ко је об лик у ко јем је са оп ште на дра ма дво је мла дих. При по вет ка је со ли ло­квиј, по го дан за оправ да ње гре ха, ка ја ње, чи ја би по сле­ди ца би ла ка тар за: уби ство во ље не вр ше не при ја те љи а не, ре ци мо, не ки пар ти зан ски Оте ло. Та ко, уме сто пси хо­ло шко­етич ке ана ли зе све сти по сред ног уби це (прав ни ци би ме до пу ни ли или ис пра ви ли), ко ју зах те ва со ли ло квиј,

12 ПРИПОВЕДНА ПОЕТИКА ДАНИЛА НИКОЛИЋА

чи та о цу, па чак и „јад ној дра гој“, по ну ђе на је фа бу ла, ко­јој, на рав но, у со ли ло кви ју не мо же би ти ме сто, јер не ма функ ци ју. Та ко је из вр ше на ин вер зи ја и у ком по но ва њу и у об ли ци ма при по ве да ња. Из ве сно је, на жа лост, да су не ки не књи жев ни и не у мет нич ки им пе ра ти ви ути ца ли на не а де кват ну струк ту ру и ме ха нич ку по ру ку, ство ри ли хи брид.

Дру га при по вет ка овог жан ра ура ђе на је са ви ше ам би ци ја, али умет нич ки учи нак ни је ни на до мак до брог умет нич ког де ла. Реч је о при по ве ци Др ве ће ра сте ка не­бу. Мла ди по лу ин те лек ту а лац, по сле јед не бур не „пар ти­зан ске но ћи“, са зна је да су му Нем ци уби ли во ље ну се­стри цу, а исто вре ме но до би ја за да так да иде у бор бу, што се по ду да ра с ње го вом же љом да се осве ти. И, као у не кој дра ми, су срет с мо гу ћим уби цом пра ви је тре ну так за од­ма зду. Да ни ло Ни ко лић има осе ћа ње за пра ви драм ски тре ну так, за тен зи ју ко ја тра жи ре ше ње. Али са мо то!

Гле да ли смо се… Ко је икад мо гао по ми сли ти да ће два вој ни ка из две не при ја тељ ске вој ске би ти јед ног аве­тињ ског бе лог и ле де ног да на у пе ћи ни не ке пла ни не ко јој ни име не зна ју; он из не ког гра да хи ља да ма ки ло­ме та ра уда ље ног одав це, ја, опет, та ко да ле ко од све га што ме је пра ти ло у жи во ту до та да.

Ни ко лић про та го ни сту ста вља у те жак про цеп из­ме ђу љу ба ви пре ма мр твој се стри и мр жње пре ма не ком Хан су, пред ди ле му да ли уби ти и ка зни ти пред став ни ка уби це, ис по што ва ти „за ко ник ре во лу ци је“, или опро сти­ти. На оно пр во опо ми ње га и се љак по зна ник. Ипак, ју­нак при че, про ла зе ћи кроз ка тар зу, опре де љу је се, на кра­ју, за опро штај, и та ко по бе ђу је ин ди ви дуа. Пи сац је ко ри­стио и ин фан тил не сно ве да нам при бли жи ко шма ре ко ји раз ди ру ду шу ра ње ног бор ца. По бе ђу је оно што у чо ве ку ни је ра ње но. Уби ство те шко ра ње ног не при ја те ља, не моћ­ног би ћа ко је се бо ри за оп ста нак, не би иза зва ло по зи тив­ну чи та о че ву ре цеп ци ју и пер цеп ци ју, иза зва ло би обр нут учи нак. Да би из ра зио пре о бра жај свог про та го ни сте, Ни­ко лић се слу жи сим бо ли ма у по ен ти, ма да не на пад но:

Ста дох. Го ре, под гре бе ном из над нас, др ве ће је ра сло ка не бу.

ИМА НЕНТ НА ПО Е ТИ КА МА ЛИХ ПО РУ КА 13

Ка тар за! По бе дио је жи вот, онај ко ји стре ми не бу као сло же ној ме та фо ри, по бе дио је „ху ма ни зам“ ко му ни зма?!

Не функ ци о нал на екс по зи ци ја, не ус кла ђе на са пси­хо ло шким на бо јем при че, ду ге и не сра змер не де о ни це, ин фан тил ни сно ви, бо ра вак код се ља ка по зна ни ка, не у­бе дљи ве мо ти ва ци је – све то чи ни да ова при ча ни је до се­гла на ме ре мла дог пи сца. .

И, нај зад, нај вред ни ја и нај при јем чи ви ја при по­вет ка рат не те ма ти ке ко ја и на сло вом ве зу је Ни ко ли ћа за Ан дри ћев дис курс, не сум њи во је и не на ме тљи во Јед на упор на успо ме на. Још кад ис под тек ста ви ди мо и го ди ну 1950. у Је ре ми ће вој при штин ској ан то ло ги ји, он да ово де­ло, уз естет ску при влач ност, за вре ђу је по себ ну књи жев но­исто риј ску па жњу.

Је дан кру пан, пре ло ман до га ђај ко ји је код нас у ли­те ра ту ри већ 1944. про из ве ден у вред но сни атри бут – рат, Ни ко лић је сме стио у пред слој књи жев не струк ту ре сва ког истин ског еп ског де ла – у фон, дру ги план, је ди но ње го во ле гал но пре би ва ли ште у сва ком књи жев ном де лу. Јед но­став на и „пит ка“, при ча је сте кла дра ма тич ност и драм ску се ман ти ку ре а ли за ци јом опа сног књи жев ног по ступ ка, та да по жељ ног и по мод ног, ко ји не да ро ви те ла ко уво ди у там ни ви ла јет ма ни хеј ске плит ке фи ло зо фи је а да ро ви те иза зи ва да про на ђу струк ту рал ни мо дел за сно ван на не­из бе жној хи је рар хи ји (гра ди тељ ских) ком по не на та. Реч је о кон тра сту ко ји је еп ској ком по зи ци ји по зај мио гип­кост и ка мер ност јер је објек тив ну ди мен зи ју ра та свео на лич ни до жи вљај, на глад, али глад ни је те ма при по вет­ке; пре ве де на на јед ну ви ше зна чењ ску ра ван, те ма ни је ег зи стен ци ја не го есен ци ја – да се по слу жи мо Сар тром, ко ји је та да био у мо ди – а овај аутор по сти гао је то по мо­ћу јед ног – го лу ба. На бал кон ку ћи це у ко јој жи ви пе то ро глад них љу ди у оку пи ра ном гра ду, ина том слу ча ја сле тео је го луб чи јом су ле по том ома ђи ја на че ти ри чла на уже по ро ди це а уку сом мла дог ме са пе ти, до шљак, глад ни ца и при ми ти вац:

За и ста је тај го луб био ди ван: имао је пер је бо је там­ног не ба, нео пи си вих пре ли ва и ни јан си – од мо дро љу­би ча стих до злат но­сме ђих, што је за ви си ло од прав ца

14 ПРИПОВЕДНА ПОЕТИКА ДАНИЛА НИКОЛИЋА

све тло сти. Бе ли пр стен од сит ног пер ја око вра та да вао му је не ку ис тан ча ну до сто јан стве ност и, исто вре ме но, не ку жен ску љуп кост.

Ова ко до па дљив и иза зо ван „објек тив ни ко ре ла тив“, са ста вљен исто вре ме но од кон крет них чул них пер цеп ци­ја и јед ног син те тич ког за кључ ка узроч ник је јед не по де ле у функ ци ји рас пле та и по ру ке – пре гру пи са ва ња ли ко ва у јед ну пра ву ти по ло ги ју, ван вре ме ног деј ства: по што ва ла­ца ле по те и по што ва ла ца на го на. Рат је по бе да оних дру­гих, вла да ви на би о ло ги је. Сто га је пад шер пе с ро гља стог др ве та на под пу цањ у дух, ду шу:

Та да је го ре не што пу кло.

То ни је, за пра во, био на ро чи то јак звук јер је са мо ста ра шер па уда ри ла о да шча ни под бал ко на, али је то, чи ни ми се, био нај стра шни ји пу цањ у мом жи во ту.

Рат ни је јед но знач на по ја ва, де о ба бра ће, три јумф Ка и на над Аве љем, не го и пу цањ у дух и ду шу чо ве ко ву. Де ка но ни за ци јом ра та Ни ко лић је овом при по вет ком на­пу стио та да шњу по е ти ку ра та ко ја ни је ви де ла да је он, не са мо по де ла по иде о ло ги ји, не го и по ду ху.

Од ме ло дра ме до нео ро ман ти ке

И у жан ру љу бав не при по вет ке по сто ји јед на, ам­би ва лент ност на сло ва, у ко ју је пи сац мно го ин ве сти рао – Уме сто цве ћа. У екс по зи ци ји оквир не при че, с при мет­ним слу хом за ат мос фе ру и де таљ, Ни ко лић нас упо зна је с два на ра то ра, од ко јих пр ви има по вла сти це ауто ра, ако ни је и аутор ко ји све зна и све уме, а уз гред, чи ни ми се, да би при чи би ло угод ни је без ње га, и с јед ним про бле­ма тич ним на ра то ром ко ји је пре нео сво ју суд би ну на из­ми шље ну лич ност. Да ствар до би је и по ма ло не схва тљи ви вид, ту је и је дан лик с ко јим се чи та лац и сре ће и ра ста је на кра ју, бив ши муж на ра то ро ве „јад не дра ге“, ко ји из и­гра ва не ку вр сту Ко чи ће вог под стре ка ча, али овог пу та не „иза ка це“, не го са, ве ро ват но, др ве не клу пе не ка да шње дру ге кла се пут нич ког во за.

Ста тус дру гог на ра то ра, оног ко ји др жи у ру ка ма све ме ха ни зме (на мер но ка жем, ме ха ни зме) при че, та ко ђе

ИМА НЕНТ НА ПО Е ТИ КА МА ЛИХ ПО РУ КА 15

ни је до вољ но ди фе рен ци ран у од но су на на ра то ра ко ји при ча пра ву, уну тра шњу при чу, јер се оно што је на по чет­ку при че ре че но: „Тре ба се се ти ти по но во све га и то сре ди­ти у се би“ – по на вља, у ам пли фи ко ва ној за вр шни ци:

А је дан глас у ме ни већ мо ли: не што за оне ко ји су ве чи­то са ми, ко ји тра га ју не што за Чар ну, да ле ку и не зна ну. Уме сто цве ћа.“

То ро бо ва ње дра ма тич но сти по сва ку це ну, уз сен ти­мен та ли стич ки тон, да ло је при чи и не што што она ни је сме ла да са др жи. Очи глед но је да је аутор, од но сно на ра­тор ко ји га за ме њу је, имао озбиљ не про бле ме с пер спек­ти вом, с про сто ром, с про пор ци јом, ко ја је увек и сву да у умет нич ком де лу знак функ ци о нал но сти. Ула зак у уну­тра шњу при чу, по ред ова кве по чет не сли ке, не за слу жу је ви ше од две­три ре пли ке јер сце на са же ном с ко фе ри ма ни је аде кват но про ту ма че на, на тег ну та је, као по вод да пра ви (и ле гал ни) на ра тор езо пов ски ис при ча свој лич­ни удес, ве ро ват но и за то да при кри је јед ну по ма ло ро­до скрв ну ве зу, о де вој ци ко ја је смр ћу ис ка ја ла свој грех пре ма љу бав ни ку што је у пар ти зан ском ра то ва њу из гу­био здра вље, и љу бав. Бо јим се да је у смр ти ове де вој ке, уз мо гу ћу са ми лост, што не би ва ља ло, и идеј на и иде о ло шка мо ти ва ци ја. Де лу је по ма ло па те тич но и ре то рич ки јед на пе снич ка сли ка о том мла ди ћу ко ји се по на ша као сен ти­мен та ли стич ки пе сник.

Ни кад је ви ше ни је ви део, а тра жи је. Освр ће се, уз дрх ти пред сва ком де вој ком у цр ној ха љи ни.

За вр шни ца основ не при че, у од су ству на ра то ра, ко га је при по ве дач све сно оста вио да лу та за сво јим че жња ма, та ко ђе је про бле ма тич на јер пр ви пут ник­под стре кач, и онај дру ги, ре ци мо, аутор ски на ра тор, си ла зе на ис тој ста­ни ци у ма лом гра ду у ко јем се ско ро сви по зна ју. Очи глед­но, Ни ко ли ћев мо ти ва циј ски си стем је за ка зао, но шен не­ким нео бја шњи вим „по ет ским“ си ла ма, ни је при клад но функ ци о ни сао. Сто га је при мар на фа бу ла на пад но по ти­сну ла дру ге под тек сте, по ста ла ап со лут ни, и за ста ре ли го спо дар умет нич ке струк ту ре. Ако не по ве де мо ра чу на о му же вље вој при чи да је Чар на ско ро на мер но оти шла не у ким бор ци ма и то пла ти ла гла вом, да би су ге ри сао ма­кар лир ску ми сао о веч но сти пр ве љу ба ви, он да не ће мо

16 ПРИПОВЕДНА ПОЕТИКА ДАНИЛА НИКОЛИЋА

схва ти ти део рас пле та где се муж гро хо том сме је друк чи је не го као, нај бла же ре че но, пи шче ву не па жњу:

„Чуј те, он ни ка да не ће на ћи ону ко ју тра жи. Он вам је но ћас сво ју при чу ис при чао…“

„Ви то зна те?“

„Чар на ни је жи ва. Ја сам био њен муж, го спо ди не… ха… ха… ха.“

Оста ло је не мо ти ви са но скри ва ње пра вог ауто ра иза из ми шље ног име на, за тим усло вље ност „аутор ског на ра­то ра“ ко ји се на оквир ним иви ца ма по и сто ве тио и са на­ра то ро вом ре че ни цом из увод не де о ни це:

… кад сам про шао по ред пр вих ку пеа дру ге кла се с на­дом да ћу на не ком се ди шту крај про зо ра угле да ти јед­ну де вој ку, са му, као из гу бље ну пти цу.

Про блем овог на ра то ра по ја чан је и чи ње ни цом да му је пи сац дао и епи лог, чи ме је на пра вио и фор мал но оквир при че, од но сно, до де лио му функ ци ју твор ца.

Ов де се ви ше ра ди о Ни ко ли ће вој же љи да на пра­ви јед ну до па дљи ву при чу не го да ство ри јед но соц ре а­ли стич ко де ло. Лу та ње мла дог ауто ра по ла ви рин ти ма и соп стве них же ља, и лек ти ре ко ја му ни је мо гла би ти пу­то каз!

У од но су на прет ход ну сен ти мен тал ну при чу, при­по вет ка От кад си са ма зна ча јан је на пре дак, ма да је схе­ма о из у зет ном би ћу у ве ли кој гре шни ци по зна та и пре вре ме на ка да је Ни ко лић пи сао сво је де ло. Оквир је по­ја чао тен ден ци ју, по ја чао нео ро ман ти чар ски оре ол нео­бич не а пре зре не слу чај не љу бав ни це, па би за ову при чу вре де ла ми сао из при по вет ке Уме сто цве ћа да је та при ча за све не срећ не љу бав ни це:

… да се тре ба кла ња ти са мо пра вој љу ба ви, чи стој исти­ни и не за слу же ној пат њи.

У зна ку сте ре о ти па со ци јал не ли те ра ту ре

При по вет ка не чи тљи вог на сло ва За њих дво је при ча мо жда је ме та фо ра за сва ис ку ше ња кроз ко ја је мла ди пи сац мо рао да про ђе. Она ро бу је оп ште по зна том сте ре­

ИМА НЕНТ НА ПО Е ТИ КА МА ЛИХ ПО РУ КА 17

о ти пу пред рат не со ци јал не ли те ра ту ре на ни воу мо ти ва­ци је и ка рак те ри за ци је. Јед ног од два бив ша љу бав ни ка, у ста ри јим го ди на ма, не де ли кат ни на ра тор, вра ћа се у „дав но до ба“, с пру стов ском ин то на ци јом и еле гич но шћу:

… вра тио сам се у јед но дав но до ба. Ми слио сам о на­шем за јед нич ком де тињ ству.

… Зна те, кад по мом ста ром оби ча ју лу там кроз су мрак, оче ку јем да ћу из не на да сре сти не ко га од оних ко ји су и би ли дра ги. И ето… ве че рас сам срео вас. Али не ви­ше ону дав ну Та њу, не. Не мој те се љу ти ти. Ја бих хтео да са мог се бе об ма нем да је пре да мном она дав на де вој­чи ца, јер без ма лих об ма на и крат ких за но са не мо гу да жи вим.

У сре ди шту ево ка ци је је њи хов да ро ви ти и ле пи друг, из си ро ма шне обу ћар ске по ро ди це, ко ји ће им пе ра­ти вом си ро ма шти не, по ста ти фри зер, у ко га је би ла за љу­бље на ле па ве тро пир ка Та ња:

Ви сте ме че сто, кад смо се вра ћа ли из шко ле, ву кли за ру кав да би смо га ви де ли. При ме тио сам да сте све че­шће про ла зи ли ули цом у ко јој је он ра дио.

Ка ко се Апо лон пре тво рио у снис хо дљи вог гр бав ка? О то ме при по ве да уну тра шња при ча, на ра тор са чи јим се жи вот ним ис ку ством ко си ње гов књи жев ни ста тус. Не до­след ност за ди ре чак у син так су.

Јед но став но, не кон тро ли са ни кон траст као по сту­пак учи нио је сво је, ра зо рио је умет нич ке мо гућ но сти те­ме и до зво лио кла сној мо ти ва ци ји да се раз мах не сна гом ту ђин ског, не у мет нич ког по ступ ка. Друг ви ше ни је био Стан ко не го фри зер. Ње гов по ку шај да де вој ку под се ти на де тињ ство за вр шио се крај ње по ни жа ва ју ће, уз не из­бе жно пер си ра ње, као ви да со ци јал но­кла сне дис тан це:

„Мо лим вас, ра ди те ка ко вам се ка же: За то сте, уоста­лом, и пла ће ни“, ре че Та ња гла сно, те се при сут не да ме ма ло окре ну ше…

„Та тја на“!, по ку шах пре кор но.

За не сен, мој друг је и да ље ра дио, го во ре ћи ти хо:

„Ви се, из гле да, не се ћа те ни чег из ва шег де тињ ства…“

Та тја на, је су да ри ла обр ве не за до вољ на и уста ла. По што

18 ПРИПОВЕДНА ПОЕТИКА ДАНИЛА НИКОЛИЋА

му је да ла бак шиш, ухва ти ла ме под ру ку и, са очи глед­ном те жњом да он чу је, ре че:„Про ме ни ћу са лон. Овај гр бав ко гња ви.“

Ни сам се окре нуо, али сам ви део ка ко је кло нуо под тим удар цем…

Упо ре до с овим дво стру ким по ни же њем дру га, те че и онај дру ги про цес – гра ђе ње ње ног ли ка. И ту је пи сац по све тио па жњу кла сној мо ти ва ци ји по је ди но шћу ка ква је чак и ци га ре та:

И ну ди ми ци га ре ту ко ја је би ла не ким про зрач ним ни­ти ма из ве зе на, као да је па у чи ном ср ме иша ра на.

Исто та ко је не до вољ но мо ти ви сан и њен вер бал ни при ми ти ви зам, као и Стан ко ва ви о ли на ко ја се те но ћи чу ла из ње го ве со бе. Чо ве ка чи ји је по нос сло мљен? Уз то, ри гид ност про та го нист ки ње за о кру же на је за вр шном ре­пли ком у уна ка же ној ду ши при пад ни це јед не кла се:

„Па ипак“, ка же по сле, већ уми ре на, „вре ме је из бри са­ло све. Чак и да сам би ла друк чи ја… Хај де мо!“

О дру гим вр ста ма пи шче ве не ди сци пли не, мо жда не би би ло функ ци о нал но го во ри ти, јер се прав ци Ни ко­ли ће ве ево лу ци је мо гу и без то га са гле да ти.

По ку шај за сни ва ња пси хо ло шке при по вет ке

Да ни ло Ни ко лић по ку шао је да осво ји и пси хо ло шки жа нр, за ла зе ћи у екс пре сив ност на ра тив них вре ме на, у њи хо ву кон ку рен ци ју, са жи ма ње њи хо во, не кад ко ри сте­ћи и чул ну пер цеп ци ју да из ди фе рен ци ра вре ме на, уоб­ли чи ре тро спек ти ву, ко ри шће ње за гра де за мо но ло ге, итд.

При по вет ка Љу бо мо ра об ра ђу је са ди зам и са до ма­зо хи зам јед ног ста ри јег ба ца ча но же ва у цир ку су, чи је ком плек се под сти че же на ко ја би му, по го ди на ма, мо гла би ти ћер ка. Тим пси хо ло шким про бле мом Ни ко лић се ба­ви ко ри сте ћи вре мен ске пер спек ти ве, њи хо во про жи ма­ње. Исти на, љу бо мо ра се от кри ва јед ним све вре мен ским пре зен том ко ји је у на ра тив ном пер фек ту, да би био по ја­чан:

Сва ког да на гле да он кроз ма ли про зор ша то ра, ви ди сто ти не му шких очи ју ра зних бо ја и све тло сти; сва ког

ИМА НЕНТ НА ПО Е ТИ КА МА ЛИХ ПО РУ КА 19

да на про жди ру ње но те ло пред њим, док гле да, док че­ка да на сту пи са сво јом парт нер ком.

Уто ли ко ви ше уви ђа „пла мен по жу де“ ко ји оба ви ја и од но си ње но по лу на го те ло, уто ли ко до ла зи до из ра жа ја оно што би се мо гло на зва ти под све сна за ме на ци ља, ко ју пи сац са мо су ге ри ше:

За то он овој, ту ђој же ни, ко ја са да по сле тре ће, њи хо ве тач ке, са јед ном бо ром ви ше на че лу, за то он њој са на­сла дом за би ја но же ве око те ла…

По вра так у на ра тив ни пре зент, у ста ну, има још је­дан мо тив – бу кет жу тих ру жа ко је су јој по сла ли дру­ги, с функ ци јом ка та ли за то ра, али, по за ко ну кон тра ста, кли макс љу бо мо ре сми ру је се у брач ној иди ли, па је тај на ра тив ни пре зент по слу жио као мо ти ва ци ја не ви но­сти мла де, 17­го ди шње же не. Дру ги део при че, раз ре ше­ње уну тра шње дра ме љу бо мор ног чо ве ка, за ни мљив ј и по то ме што пи сац, ко ји је све зна ју ћи, не све сно пре ла зи у до жи вље ни го вор, 3. ли це пре ла зи, јед но став но, у 1. ли­це, да гра ди ра на гри же ност ду ше, ко ро зи ју све сти, и та ко убр за рас плет:

Ста јао је, мра мо ран, не ко ли ко тре ну та ка, ми сле ћи или не ми сле ћи на свој стан, ко ла слич на ва го ну, и на же­ну, мла ду же ну у ње му. Ми сао огор че ње про ђе као цр­на нит ис под мо зга: она их на мер но рас па љу је, ужи ва у то ме, кур ва! Шта ће би ти кад ми се иње го ди на на ста ни на сле по оч ни ца ма?

Ре ше ња дра ме љу бо мор ног му жа про вид но је; ти ме је бе сми сле ност та кве па то ло ги је ак цен то ва на.

Узе нож. Бле сну оштри ца.

Ту ђа же на, уз др ве ну пло чу при сло ње на, у цр ном три­коу, ла ко крик ну: др шка је ви ри ла из ле ве стра не гру ди.

Ка ме та про зи

Већ у по чет ној тач ки ево лу ци о ног лу ка мо же се уочи ти те жња Да ни ла Ни ко ли ћа да се и на ту ђем тек сту као пред ло шку или као ин спи ра тив ном под сти ца ју ства­ра је дан мо дел ме та про зе.

20 ПРИПОВЕДНА ПОЕТИКА ДАНИЛА НИКОЛИЋА

При по вет ка Страх као да је ис пи са на на пер га мен­ту на ко јем је прет ход но – ре ци мо да при па да пи са ној књи жев но сти – жи ве ла и деј ство ва ла на род на при по вет­ка Сви је ту се не мо же уго ди ти. При ча је под ре ђе на ауто­ро вој ми сли, чи је по ре кло зна мо, да су дру ги кри ви за удес по је дин ца, страх и бри га до ла зе од ко лек ти ва, ма се.

Свет у ко јем жи ви про та го ни ста при по вет ке је сте свет веч них су ко ба јед ног обе ле же ног по је дин ца.

И у овој умет нич кој струк ту ри на ра тор у пр вом ли­цу при зи ва све до ка ко ји је бо љи по зна ва лац жи ти ја про­та го ни сте. Из дво јен из све та ко ји има не га тив ну оце ну о ње му, он је по стао жр тва стра ха да ће та кав пе јо ра тив сте ћи и син. По сле на ра тив ног пер фек та у функ ци ји мо­ти ва ци је ег зи стен ци јал не бри ге и стра ха а у на ра тив ном пре зен ту, основ ном вре ме ну рад ње, тај страх има по кре­тач ку уло гу. До ла зак си на и сна хе у го сте по сто је ћи страх по ве ћа ва но вим – да му де те не по не се но во по грд но име као Пе тар удо ви ца, или не ко име у ве зи са по слом ко ји бу де оба вљао не во де ћи ра чу на о буд ном оку па ко сног, се­о ског ко лек ти ва.

Ота да Пе тар ни шта ни је ра дио, у то ку не де ље. По след ња два да на пред од ла зак про вео је у хла ду ста рог бре ста пред ку ћом, чи та ју ћи ста ре но ви не и рас ку пу са не са­нов ни ке сво је по кој не ба бе…

Ни ко лић има раз ви је но чу ло за драм ско и дра ма­тич но, осе ћа трен кад ће си ту а ци ју чо ве ка ко ји је ми слио да је не при мет но ус пео да пре ва ри и над му дри сре ди ну пре тво ри ти у шок, кад ће при вид ни рас плет вра ти ти у ста ње пред за плет, јед но став но кад је вре ме за по ен ту:

Ме ђу тим…

Кад су њих тро је већ из ма кли се лу из ви да, јед на же на по ђе по во ду и од ку ће до ку ће као уз гред по че да са оп­шта ва:

„Оти шао је Пе тар Ла до леж, син Ду ба ков…“

Се ман ти ка по ен те ни је уте шна и оп ти ми стич ка: не­ма хар мо ни је и рав но те же у од но си ма по је ди на ца и ко­лек ти ва. Зна че ње је још ци нич ни је кад се узме у об зир да је ис ко ри шће на и нај ба нал ни ја ре че ни ца ду ха ру га ју ћег,

ИМА НЕНТ НА ПО Е ТИ КА МА ЛИХ ПО РУ КА 21

ко ја је без о па сна, ви ше го во ри о они ма чи је ста но ви ште но си. Та ко се, и ов де, Ни ко лић ис кљу чио из апо ло ги је ду ха ко лек ти ви те та, спре ман за сво је, су бјек тив но, пра во вре­ме, ко је ће по твр ди ти на слов збир ке из 1973. го ди не: По­вра так у Ме то хи ју.

Ис ко рак из со ци ја ли стич ког ре а ли зма

Ни ко ли ћу је то пос жи во та као по зо ри шне пред ста­ве до бро до шао и да би – из вла да ју ћег ка но на и озва ни­че ног оп ти ми зма – ис ко ра чио и на го ве стио јед ну дру га­чи ју есте ти ку и по е ти ку. Се ман тич ки ак цен ти при по вет­ке Ње му се жи ви по твр ђу ју ову на ме ру на нео би чан, чак би за ран на чин. Спо на с ме то хиј ским при по ве да штвом пре кр ши ла је основ ни струк ту рал ни за кон ре а ли стич ког при по ве да ња – мо ти ва ци ју, и, с тим у ве зи, прин цип ре­ал но сти и ре а ли стич ке убе дљи во сти, на го ве сти ла фу зи ју жан ро ва и по зо ри ште ап сур да. Ни ко лић ни је свом про та го ни сти до де лио име јер је, у овом кон тек сту, без и ме ност да ле ко ре чи ти ја и у слу­жби је нео бич не по ру ке де ла: а на кра ју ба ла де – под смех, ци ни зам ба нал но сти и ни шта во сти. Ка ко је ту увек при­су тан стих Си ме Пан ду ро ви ћа: „Са мо не ово, са мо не ба­нал ност!“ На из глед не кон вен ци о нал но, а са ста но ви шта сми сла на шег тра ја ња сва ко днев но и ви ђе но. Очи ма на ра то ра­све до ка пра ти мо сме ну сли ка и сце на у ва го ну пут нич ког во за, у чи јем је сре ди шту је дан оста ре ли глу мац, ко ји, пре тво рив ши че ти ри ку пеа у сцен­ски про стор, по ку ша ва да ус по ста ви сво је из гу бље но вре­ме, да за у ста ви, или ба рем убла жи не у мит ни ход вре ме на, да се од бра ни од смр ти. У сво јој гро зни ча вој тр ци и же љи да се ис ка же, да за до во љи не у кро ти ву су је ту и ам би ци ју, ста рац ће на пра ви ти гре шку ко ја ни је слу чај на у тек сту­ри при по вет ке, јер има сво ју ме та фо рич ку ду би ну, ег зи­стен ци јал ну, на ту ра ли стич ку озна ку: ма лој про сто ри ји, на кра ју или по чет ку ва го на, од у зео је пр во бит ну на ме­ну пре тво рив ши је у при вре ме ну по зо ри шну гар де ро бу. И она ће, на кра ју, да по мог не да се ре ши јед на струк ту рал­

22 ПРИПОВЕДНА ПОЕТИКА ДАНИЛА НИКОЛИЋА

на за го нет ка ко ја го ли ца на ра то ра­све до ка, оп те ре ће ног и те о ри јом за ве ре, да от кри је су шти ну не ми ра и кре та ња и по на ша ња пут ни ка ко ји стал но ме ња ку пее и од ла зи у по ме ну ту про сто ри ју. И ево нас са да пред ди ле мом: је ли ту реч о во дви љу и при зем ној ко ми ци? За хва љу ју ћи ври­ску же не чи ју је ин ти му глу мац не све сно по вре дио, до би­ја мо ег зи стен ци јал ни упит ник од ко јег нам се ку пе усне: муч ни на. По ли ца јац – све док при во ди умет ни ка у по ли циј ски уред. Ра ди ли се ту о су ко бу са за ко ном? А ко ји то за кон мо же да пре кр ши не мир ни и нер во зни чи ки ца у пут нич­ком во зу с др ве ним клу па ма сем за ко на ни шта ви ла? По но во је Да ни ло Ни ко лић пре вео је дан про стор у дру го зна чењ ско по ље, по ја чао се ман ти ку то по са, ин­тен зи ви рао ње го ву струк ту рал ну функ ци ју. По ли циј ска ста ни ца по ста ла је по зо ри шна би на. Уме сто од го во ра на зва нич но по ста вље но пи та ње, из гу бље ни чо век глу­ми не ког Че хо вље вог или Шек спи ро вог ро го њу, до те ме ре на ту ра ли стич ки убе дљи во да по ли ца јац, не мо гав ши да раз гра ни чи ре ал ност и илу зи ју, ва ди ре вол вер на стар че­во из гу бље но вре ме, или на глум че ву под све сну же љу да си зи фов ски спре чи не ми нов ност. Да ли је чо век чо ве ку нај ве ћа тај на у вре ме кад се тај не ни су при зна ва ле?

За тим из ро ни из за но са, осмех ну се као кри вац ко ји зна да ће му би ти опро ште но и по ђе на тра шке, ла ко се кла­ња ју ћи, ма ло оза рен. Па обич ним, умор ним гла сом ре­че:

„Ве ру је те ли сад?… Уми рем, а те шко ми је да то при­знам…“

По сред но, смрт је из гу би ла хе рој ски оре ол, по ста ла узрок све сних, под све сних не у ро тич них же ља, афе ка та и де ви ја ци ја. Очи глед но је да се ов де ра ди о Ни ко ли ће­вој ства ра лач кој же љи да по тра жи са вре ме ни ји при ступ чо ве ко вој лич но сти и ње го вом ка рак те ру, а са мим тим и струк ту ри књи жев ног де ла, да про ме ни или на пу сти до­та да шњу есте ти ку и по е ти ку, од ба ци озва ни че ну по ла ри­за ци ју књи жев них ли ко ва, пре по ру че не и та бу и ра не те­ме, да да до зна ња да по сто ји и спо ља шње и уну тра шње,

ИМА НЕНТ НА ПО Е ТИ КА МА ЛИХ ПО РУ КА 23

су бјек тив но би ће, и да су та би ћа рав но прав ни ста нов ни­ци књи жев ног де ла, ова дру га ви ше не го пр ва. Ка ко дру га чи је об ја сни ти ми шље ње глум ца да је страст ја ча од по но са, да страст не при зна је по нос, не го пси хо а на ли тич ким ме ха ни зми ма, ду бин ском пси хо ло ги­јом? На рав но, све је ово у на слу ти, и са мо је на го ве штај про ме не у дру гом, ме то хиј ском пе ри о ду Ни ко ли ће вог ства ра ла штва. Те на слу те су се опло ди ле, до не ле је дан ду бљи дис­курс, зре ли ји, урав но те же ни ји кон цепт чо ве ко ве лич но­сти, је дан ро ма неск ни ка па ци тет и екс тен зи тет ли ко ва ко ји ла ко про би ја ју „ора хо ву љу ску“(Че хов) крат ке при по­вет ке и про стор и вре ме ла ко пре тва ра ју у хро но топ. То ви ше ни је ди мен зи о ни ра ни лик, не го чо век у ши ро ком зна че њу ре чи, са мно го ал тер на ти ва и пра ва на сло бо ду. Ни ко лић је та ко од ба цио про пи се и кре нуо у ши ро ко про­стран ство све та и жи во та, пре чи цом, пре ко за ви чај не Ме­то хи је. Без об зи ра на рат ни жа нр и на по сле ди це лек ти ре пред рат не со ци јал не књи жев но сти и по сле рат ног со ци ја­ли стич ког ре а ли зма, као и на пло до но сну це зу ру по сле пр ве књи ге, очи глед но, ме то хиј ско при по ве да ње ни је без по ре кла, ко ре на; оно ни је па ло из ве дра не ба не го и из Ма лих по ру ка.

Би бли о гра фи ја

При по вет ке:Ма ле по ру ке, Омла ди на, Бе о град, 1956.По вра так у Ме то хи ју, Сло во љуб ве, Бе о град, 1956.Спи сак гре ша ка, Сло во љуб ве, Бе о град, 1976.Спи сак за слу га, СКЗ, Бе о град, 1981.Про ве тра ва ње вла да ра, СКЗ, Бе о град, 1984.Ула зак у свет, Књи жев на за јед ни ца „Бо ра Стан ко вић“, Вра ње,

1997.Ула зак у свет (про ши ре но из да ње), Но лит – Гра фо про мет, Бе о­

град – Ру ма, 2000.

Ро ма ни:Вла сни ци бив ше сре ће, На род на књи га, Бе о град, 1989.Кра љи ца за ба ве, Но лит, Бе о град, 1995.Фај ронт у Гр ге те гу, Но лит, Бе о град, 1996.Фо то ке ра ми ка го спо ди на Це ба ло ви ћа, Фи лип Ви шњић, Бе о­

град, 2000.Је се ња сви ла, На род на књи га, Бе о град, 2001.Ме ли хат из Гло га, На род на књи га, Бе о град, 2005.Из бо риПо вра так у Ме то хи ју, СКЗ – Је дин ство, Бе о град – При шти на,

1991.Про ве тра ва ње вла да ра, Но ва про све та, Ниш, 1997.Хро ни ка ме то хиј ске ва ро ши Пећ у де сет сли ка, Па но ра ма,

При шти на – Бе о град, 2006.Ула зак у свет, На род на књи га, Бе о град, 2006.Ан то ло ги јаПо след ње при че на пи са не ру ком, Књи жев на омла ди на Ср би је,

Бе о град, 1995.Ме мо ар ска про заВе ли ка пра зна ре ка, На род на књи га, Бе о град, 2006.Цр та за са би ра ње, На род на књи га – По ли ти ка, Бе о град, 2006.Прах за по зла ту, На род на књи га, Бе о град, 2006.

Бе ле шке о пи сцу

Ми ла дин Рас по по вић је ро ђен 1933. го ди не. У Ко­сов ској Ми тро ви ци је за вр шио основ ну шко лу и гим на зи­ју, у ко јој ће, по сле за вр шет ка ју го сло вен ске и оп ште књи­жев но сти у Бе о гра ду, би ти и про фе сор.

Об ја вио је књи гу сту ди ја, есе ја и кри ти ка под на сло­вом По срод но сти у из да вач ком пред у зе ћу „Па но ра ма“, При шти на – Бе о град, 2005. го ди не.

Члан је Удру же ња књи жев ни ка Ср би је.

Са др жај

Пред го вор 5

Увод 7

Има нент на по е ти ка Ма лих по ру ка 9

Екс пли цит на по е ти ка по сле Ма лих по ру ка 25

Има нент на по е ти ка од По врат ка у Ме то хи ју 1973. 51

Ин тер тек сту ал не ре фе рен це 181

И на кра ју – по глед ка по чет ку 197

Би бли о гра фи ја 203

Бе ле шке о пи сцу 204

Би бли о те ка Зна ко ви

Ми ла дин Рас по по вићПри по вед на по е ти ка Да ни ла Ни ко ли ћа

Из да вачНК Ја сенДе чан ска 12/II, Бе о градТел. 011 32 86 339, 064 12 42 [email protected] sen.com

За из да ва чаВо јо Ста ни шић

Kорект ураНК Ја сен

Ди зајн ко ри цаМир ко То љић

При пре ма за штам пуДра ган Џа ко вић

Штам паДо нат граф Бе о град

Ти раж500© НК Ја сен ДОО© Ми ла дин Рас по по вић

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд

821.163.41.09-3 Николић Д.

РАСПОПОВИЋ, Миладин, 1933- Приповедна поетика Данила Николића / Миладин Распоповић. - Београд : Јасен, 2013 (Београд : Донат граф). - 201 стр. ; 24 cm Тираж 500. - Белешка о писцу: стр. [204]. - Библиографија: стр. [203].

ISBN 978-86-6293-011-8

a) Николић, Данило (1926-) - Поетика

COBISS.SR-ID 198004748