Top Banner
-УВОД У ФИЛОЗОФИЈУ- БЕЛЕШКЕ ИЗ ДЕЛА: ,,УВОД У ФИЛОЗОФИЈУ“ (Peter Kozlovski) предметни професори: др Богољуб Шијаковић др Богдан Лубардић Београд: 3
110

uvod u filosofiju.doc

Jan 03, 2016

Download

Documents

corvus corax 12

Peter Kozlovski
Welcome message from author
This document is posted to help you gain knowledge. Please leave a comment to let me know what you think about it! Share it to your friends and learn new things together.
Transcript
Page 1: uvod u filosofiju.doc

-УВОД У ФИЛОЗОФИЈУ-

БЕЛЕШКЕ ИЗ ДЕЛА:,,УВОД У ФИЛОЗОФИЈУ“

(Peter Kozlovski)

предметни професори:др Богољуб Шијаковић

др Богдан Лубардић

Београд:

3

Page 2: uvod u filosofiju.doc

Пролог

Уџбеник ,,Увод у филозофију“ представља састав из предавања, која су одржана током летњег семестра 1980 год. зимског семестра 1989/90 и летњег семестра 1990. год. у оквиру излагања на тему ,,Како филозофија данас може да послужи као оријентир?“ Истраживачког института за филозофију у Хановеру.

4

Page 3: uvod u filosofiju.doc

Садржај:

Пролог............................................................................................................................................................4

Увод: Филозофија као теорија целокупне стварности..............................................................................7(Петар Козловски)

I) ПРАКТИЧНА ФИЛОЗОФИЈА………………………………………………………………...…...11

1) ФИЛОЗОФИЈА ЧОВЕКА И ИСТОРИЈЕа) Филозофска антропологија……………......................................................................12(Одо Марквард)б) Филозофска педагогија……………............................................................................14 (Маријан Хајтгер)в) Филозофија историје………........................................................................................16(Херман Либе)

2) СОЦИЈАЛНА ФИЛОЗОФИЈА И ФИЛОЗОФИЈА КУЛТУРЕг) Социјална и културна филозофија……………………………………………..…....22(Петар Козловски)д) Филозофија политике……………………………………………………..................28(Клаус Хартман)ђ) Филозофија права……………………………………………………………….........32(Хасо Хофман..)е) Филозофија привреде и привредна етика……………………………………...........36(Петар Козловски)ж) Филозофија уметности или естетичка теорија.Проблем универзалистичке референце…………………………………………….….40(Карл Хајне Борер)з) Филозфија религије и њен задатак оријентира………………………….……….…43(Рихард Шефлер)

3) ЕТИКА И ЊЕНА ПРИМЕНАи) Филозофска етика……………………………………………………………….....…46(Отфрид Хефе) ј) Етика и природне науке…………………………………………………..…….....…51(Рајнахрд Лев

5

Page 4: uvod u filosofiju.doc

II) ТЕОРИЈСКА ФИЛОЗОФИЈА...........................................................................................................50

4) ТЕОРИЈА НАУКЕ, ПСИХОЛОГИЈА, ФИЛОЗОФИЈА ПРИРОДЕк) Теорија науке и логике.................................................................................................55(Франц фон Кучера)л) Теорија рационалности................................................................................................58(Херберт Шнеделбах)љ) Аналитичка филозофија и личност (јаство)..............................................................61(Д. Х. Мелор)м) Филозофска психологија, ,,Јединство личности“ као гранични појам...................................................................................................................................64(Хиндерк М. Емрих)н) Филозофија природе....................................................................................................67(Рајнахрд Лев)

5) МЕТАФИЗИКАњ) О смислу метафизике. О разлици између узрока и услова......................................72(Херман Крингс)о) Теологија и метафизика...............................................................................................75(Јорг Шплет)п) Хришћанска филозофија.............................................................................................78(Валтер М. Најдл)

Речник непознатих речи и израза..............................................................................................................83

6

Page 5: uvod u filosofiju.doc

ФИЛОЗОФИЈА КАО ТЕОРИЈА ЦЕЛОКУПНЕ СТВАРНОСТИ-Peter Kozlovski

Концептуално – идејни приказ тематске целине:- Философију сачињавају два основна сегмента.- Философија има за циљ да буде изнад свих појединачних дисциплина –

да постане целина знања.- Бављење философијом укључује непрестану спремност да стварност

победи спознају и делање (=философију).- Философија је знаност образовања и давања, а не средство овладавања и

силе.- Философија не трпи у себи енциклопедијски или догматски или

системски карактер, јер у њој не преовладава један јединствени став (за све меродаван и од свих општеприхваћен).

Философија представља покушај изграђивања теорије о целокупној стварности. Сама философија се састоји из два основна дела: 1) Практичне и 2) Теоријске философије. Од човековог делања зависи само практична философија. Практична и теоријска философија су у осмози (прожимају се), и нису потпуне једна без друге.

I Знаност знаности – Свеобухватна знаност – Учење о мудрости:Горе споменута целокупна стварност не може бити од сваког исто схваћена јер ни

ставови нису исти међу људима. О целокупној стварности не постоји једна коначна и општеприхваћена теорија, већ постоји мноштво теорија људи са различитим ставовима и мишљењима.

Философија има за циљ да буде изнад свих појединачних дисциплина – да постане целина знања. У остварењу тог циља губи се место за постојање сваке појединачне струке или специјализације у философији.

II Теоријска и практична философија:Ако човек покушава да мисли целовито, то се тиче и теорије и праксе, јер човек је и

посматрач и саучесник и сатрудбеник у обликовању овог света. Ту се виде два лика философије: један изображава стварност као кроз огледало, а други бива обликован људском вољом (осмишљањем и стварањем новог). Идеал је када дође до јединства између теорије и праксе (одражавања и уобличавања) у једној теорији – философији. Чак и ако дође до тог идеала, философија и даље остаје немоћна пред стварношћу. Бављење

7

Page 6: uvod u filosofiju.doc

философијом укључује непрестану спремност да стварност победи спознају и делање (=философију).

Практична философија је предвиђање и представљање фаза живота с' обзиром на човеков рад и његов начин живота. Она је још упутство о томе како водити исправан и срећан живот; њу занимају теме о највишем добру и о разлогу и циљу нашег постојања. Укратко: философија је мудрост о свету и компас за свако делање. Она је сама себи и средство и циљ и узрок и његов учинак.

III Образовна знаност уместо знаности овладавања:Философија је знаност образовања и давања, а не средство овладавања и силе.

Сама она делује на човекову душу и друштво. Философија није слушкиња науке. Она је, напротив, слободна; тежи ослобођењу човека и нуди се човеку као једна слободна уметност (=arte 8iberals). Њој су стране нужда и сила. Она помаже човеку да влада најпре собом и да потом користи моћи (нпр. Разумно (=словесно) да управља једим народом) и над ближњима.

IV Филозофска питања:Када говоримо о философским питањима споменућемо неколико основних питања

која је тичу различитих области човековог живота:1. Ко је човек? (антропологија и историја);2. Какво је човеково друштвено и културно биће и како га уредити и остварити

(социологија, култура);3. Шта треба да чиним? (етика и њена примена);4. Шта могу да знам? (теорија сазнања, психологија, философија природе);5. Чему могу да се надам? (метафизика)6.

8

Page 7: uvod u filosofiju.doc

V Проблем почетка философије:У говору о томе шта представља прву философију имамо опет – као и и при

постављању било ког питања у философији – различите ставове и мишљења.

Аристотел сматра да је прва философија метафизика; Хегел сматра да је то логика; Тома Аквински да је то теологија; Кант за то сматра теорију сазнања (епистемологију).

Философија треба да почне са самоиспитивањем мишљења, теоријом сазнања или логиком. Било шта од споменутог да се узме за њен почетак, њена подела на: 1) Логику, 2) Етику и 3)Физику, остаје иста. Уобичајено је да философија почиње логиком.

VI Настанак философских знаности :

Овај уџбеник, пак, почиње филозофијом човека и историје, ,,јер се оне баве питањима људске природе и историје у којима се сусрећу човеково биће и мишљење. Човек је, када не узимамо у обзир могуће божанско биће, биће са највише одредаба“ (Козловски).

Философија која се бави и социолошким и културолошким проблемима укључена је и философија религије.

Хришћанска философија је уједињење философске метафизике и теологије. Основне разлике су томе што теологија има свете списе и свето Предање, традицију, и што је најбитније, има Цркву Христову. Философија нема тако нешто. Философија је у дужности да обрати пажњу на оно што говори Црква, али не и да јој буде слушкиња. А какву корист има теологија од философије?

Философија теологији помаже да дође до знања о самој себи. Оне су две сестре са заједничком Истином, и ако је у философији та Истина изражена као највиша и најважнија знаност, онда се таква философија назива хришћанска философија.

9

Page 8: uvod u filosofiju.doc

VII Енциклопедија и систем и недогматски карактер философије:Философија не трпи у себи енциклопедијски или догматски или системски

карактер, јер у њој не преовладава један јединствени став (за све меродаван и од свих општеприхваћен). Међутим, постојање философског уџбеника нам сведочи да ипак постоји бар мало јединствености међу философима. Та јединственост је огледа у томе што су философи, углавном, сложни када је у питању шта спада у философију.

VIII О положају мисли модерне и постмодерне:Основна разлика између теологије и философије види се у следећем: теологија

полази од божанског бића, а философија од људске субјективности, од човекове личности и искуства, па тек онда закључује на бићу какво се у теологији сусреће одмах на почетку.

IX Естетика или метафизика као теорија нашег доба:Каква нам је корист од естетике у философији?

,,По некима естетика може бити теорија нашег доба само ако је уједно и теорија целокупне стварности, а не само лепог и узвишеног. Али, када се од естетике захтева да буде теорија целокупне стварности, она се, како то тврде Борер и Литоар, претвара у метафизику.“ (Козловски)

X Философија и религија: Само кроз теологију философија може постати потпуна. Али и ако је потпуна,

философија не може бити замена за религију, већ само допуна теологији. Како смо већ споменули, теологија и философија су у перихорези, осмози (међусобно се допуњују и прожимају). Философија неће никада бити у могућности да замени религију. То

философији и није у интересу.XI Повратак философије:

Од своје појаве па све до данас философија није престајала да постоји. Али, у једном периоду она је била отерана. То је довело до: 1)Губитка једне теорије о целокупној стварности, 2) Губитка одговора на питање: У каквим су односима норме појединих наука и различитих области културе? Данас је у току процес враћања философије. Три су најбитнија разлога због којих се улаже труд у враћање философије: 1) примена етике у науци, 2) одговора на питање интердисциплинарности код неких наука, и 3) обнова критичке свести у човеку.

10

Page 9: uvod u filosofiju.doc

Практична Филозофија

11

Page 10: uvod u filosofiju.doc

ФИЛОЗОФСКА АНТРОПОЛОГИЈА

-Odo Marquard

Филозофска антропологија је она филозофија која се бави човеком и Одо наглашава да се свака филозофија бави човеком.Зашто је онда потребна посебна филозофска дисциплина-фил. антропологија?Одговор налазимо у 3 одељка.

Модерност фил.антропологије:Филозофија потиче још из антике,а фил. антропологија је настала тек у модерном свету.

Одо истиче да је нужно упознати се са радовима о историји фил. појмова који настоје да исправе 2 заблуде:-да је фил. антропологија настала кад и сама филозофија;-да је фил .антропологија настала 20-их година прошлог века (Max Scheller).

На крају 16.века само у немачкој школској литератури постоји посебан назив за фил. антропологију која се дефинише као doctrina humanae naturae(учење о хуманој природи човека). До првог продора дошло је тек у 18.веку-Кант је одржао предавање које се односило на антропологију у прагматичком смислу. Своја предавања о антропологији Каант започиње 1772. када је настао његов критички програм и наслов дела „Критика чистог ума“. Човеков свет живота(Lebenswelt) јесте предмет интересовања фил. антропологије која,према Канту,кроз спознају о свету трага за спознајом човека. Фил. антропологија је потребна да би нам омогућила да разумемо човека у његовом свету живота (јер је метафизичко одређење човека сувише апстрактно,а дефиниција човека као објекта или субјекта математизованих експеримената је недовољна).

Она је плод немачке школе.У исто време је у Француској и Енглеској настала,њој слична дисциплина,моралистика. Фил. антропологија за спознајом човека трага кроз спознају света образованих људи,а моралистика кроз спознају света обичних људи-њу не интересује оно што треба да буде него оно што јесте.С обзиром на сличност,оне су одложиле настајање оне друге.

Одо закључује да нам је фил. антропологија потребна да би се обухватио целокупан проблем човековог света живота.

12

Page 11: uvod u filosofiju.doc

Човек „с ове стране утопије“Поред моралистике, историја филозофије такође проучава човеков свет живота. Она

људски свет дефинише као историје,а њу саму као поље напретка. Фил. ист. је настојала да реализује револуционарни програм-утопију. Она је постала фил. апсолутних очекивања. Због тога се и створила потреба за једном трезвеном филозофијом човека-фил. антропологија,коју карактерише и скептички мотив отрежњења. Она је један вид борбе против утопистичких циљева. Из овог мотива су настала 2 стуба:

-Природна фил.антропологија-одговор на разочарење због франц.револуције,која се заснивала на апсолутном очекивању да се реализује утопија о добром свету живота ослобођеног од зла.

Diltei тврди да човеку само историја може рећи шта је он заправо,али да људску природу дефинишу рађање,стварање и смрт што се у старту противи фил. историје(сопствени напредак,утопистичи циљеви).

-Нова фил. антропологија-долази са разочарењем Првим светским ратом. Утемељио је Max Scheller који сматра да је човеков дух немоћан пред природом. Наглашава се човекова немоћ.Човек живи свој живот истовремено се односећи према њему и никад не може да сазна шта је он заправо.Фил. антропологија руши лажне ауторитете.Наука о резервисаности ради мере предострожности (не дозвољава да буде прихваћена свака оптимистичка идеја, али она не обара оптимистички дух).

Фил. антропологија је позната по мотиву скептичког отрежњења.Човек и чини и подноси.Еволуција му више одговара од револуције. Фил. антропологија описује човека као разочараног који бежи од својих недостатака.Она је АНТИУТОПИЈА.

Антропологија и интердисциплинарност:

Дарвинова теорија онемогућује фил. антропологију да се институционализије,па се она реализује као интердисц. истраживање. Филозофија, моћ умске оријентације, је међутим неопходна свету који постаје све комплекснији.

Зато Мaрквард закључује да је фил. антропологија одређена мотивима сете и разочараности и као таква common sense –здрав разум хуманистичких наука.

13

Page 12: uvod u filosofiju.doc

ФИЛОЗОФИЈА ПЕДАГОГИЈЕ

-Marian Haitger

Концептуално – идејни приказ тематске целине:

- Савремено схватање педагогије диференцира се већ у њеном називу -наука о васпитању.

- Смисао педагогије од самог почетка заснивао се на оспособљавању младих за живот и рад – практична и практичка делатност педагогије.

- Нова филозофија тежи одвајању филозофије од педагогије. Хербарт је први покушао да педагогију утемељи на практичној филозофији, тј. на етици и психологији.

- Касније су Филхем Дилтај и Жан Пол Сартр, сматрали су да филозофија нема никаквог значаја за педагогију.

- Овакво поимање педагогије директно је водило механизму.- Задатак образовања у педагогији представља спознају истине и

истинских вредности.- Чист пример практичке и практичне педагогије огледа се у дијалошком

принципу.- Аргументација у друштву представља основу сваког размишљања,

филозофирања, образовања. Она је фундамент сваког прихватања друге особе.

О науци о васпитању, која је некада била педагогија:За савремену педагошку мисао већ само формулисање теме представља изазов.

Поставља се питање, да ли је педагогија филозофска дисциплина, тј. да ли је конституишу филозофска мисао и филозофски начин постављања питања. Поставља се питање да ли педагогија мора да буде сама филозофија. Човек који схвати проблем тако да се у педагогији заправо ради о филозофији, бива сматран да је несавремен, јер се педагогија данас гледа на савремен начин. То се види и из самог њеног назива, јер се она данас назива науком о васпитању. Филозофија бива одстрањена из педагошке мисли. Међутим, који су то чиниоци, који су довели до таквог поимања ф-је? Од самог свог настанка филозофија би требало да помогне младима у овладавању животних проблема да се оспособе за будућност. Овај програм потиче из класичног доба педагогије. Још у антици било је неслагања око одређења педагогије између Сократ и софиста. Софисти су сматрали да педагогија човеку треба да помогне да дође до благостања и угледа, док је Сократ био скептичан према таквом схватању педагогије.

14

Page 13: uvod u filosofiju.doc

Пре питања о стицању врлина мора се разјаснити шта је то врлина.

Од класичног доба антике па све до данас, није се дошло со коначног одговора шта је то педагогија. Хербарт је први покушао да педагогију утемељи на практичној филозофији, тј. на етици и психологији. Те науке показују сврху васпитања, а педагогија се бави начином и методама васпитања. Проблемом педагогије бавио се и Ниче који је описивао безнадежно стање педагогије. Један од разлога прогона филозофије из педагогије је прагматичност. Да би се ставила у службу друштвено-политичких циљева, било је нужно да педагогија промени свој однос према себи. Она се више не бави питањима о врлини или какво треба да буде човеково понашање, какав треба да буде човеков живот, већ је усмерена на политику и владавину. Сада се бави питањем како се може сигурно и брзо доћи до пожељног друштвеног стања. То је захтевало вршење емпиријских истраживања. Инвестирање у педагогију оправдано је само ако је она корисна за друштво. Тако је почела изградња педагошких институција.

О губљењу филозофске мисли:Међутим, и сама филозофија је одговорна за своје искључивање из педагогије.

Филозофи, као што су Филхем Дилтај и Жан Пол Сартр, сматрали су да филозофија нема никаквог значаја за педагогију.

Дилтај је педагогију свог времена дискриминисао као аномалију научног живота. Сматрао је да је педагогија заточеник метафизике која се базира да сви педагошки циљеви буду изведени из једне дефиниције, дефиниције циља људског бића која би била обавезјућа. Дилтај је сматрао да филозофија није у стању да коначно докучи циљ и смисао живота.

Шта је човек може се открити само из бесконачног тока историје а никако из њеног садашњег стања. Зато што не може да искаже смисао и циљ живота она није потребна филозофији. Према Сартру будући да је људска слобода потпуно неограничена човековој егзистенцији не сме да претходи никаква суштина.

Ако би суштина претходила егзистенцији имала би нормативни карактер и самим тим би угрозила човечију слободу.

Сартров егзистенцијализам је атеизам. Човек као Божије створење, начињен је по слици Божијој и баш та идеја о унапред осмишљеном плану шта човек треба да буде противи се Сартровом схватању слободе. Овакво његово гледиште показује да је ф-ја у којој је педагогија изгубила сваки смисао, пошто се бави апсолутном слободом, а она не може бити ни са каквим треба.

15

Page 14: uvod u filosofiju.doc

О погрешно схваћеној корисности науке о васпитању:Модерна наука о васпитању показала се као издаја педагошких циљева.

Концентрисаност разних учења на што већу ефикасност, као и искључивање ф-је из педагогије, воде стагнацији свести у назадовање критичких способности учених. Одвајањем ф-је од педагогије, васпитање је постало један механизам, које је постало средство остварења замишљених и пожељних друштвених промена. Данас је педагогија постала делатност која одговара на проблеме времена и оспособљава се да их решава, престала је да се бави питањима о одређењу човека и задатка. Педагогија не треба и не сме да одустане од васпитања, али оно такође не треба и не сме да из себе искључи питање о његовом смислу.

О поновном освајању филозофске мисли:Питање о смислу указује на њену ф-ску димензију на коју треба да буде утемељен

сваки нормативни захтев, тачније свако конкретно „треба“ у педагогији. Повезаност субјеката са вредностима открива ф-ску димензију педагогије и у њој се крије могућност човековог образовања. Задатак образовања јесте сазнање истине.

16

Page 15: uvod u filosofiju.doc

О дијалошком принципу као могућности педагошког усмеравања:Значај ф-је за педагогију показује нам се и у дијалошком принципу где се субјекат

не схвата само као утемељивач свог система вредности него као и сврха педагогије. Дијалог дефинише наставу која се одвија под условом аргументовања.

Аргументовање је оно што онога који се учи и онога који учи уједињује под истим логосом, ствара везу између науке и истине.

У настави која се држи дијалектичког принципа, знања се не саопштавају, већ таква настава треба да помогне субјекту да сам дође до сазнања. Оно је позив на практичну употребу ума, позив да се упознамо са нормативношћу оног „треба“ и своју пажњу усмеримо на испуњење његових захтева. Враћање филозофије у педагогији је веома битно. Човек се не образује по неким утврђеним методама. Није смисао у томе да се оствари једна унапред одређења слика човека, већ да се оствари човекова природа, субјективно биће сваког човека. Филозофска педагогија никако није непријатељски настројена ни према искуству ни према историји, напротив они у њој задобијају достојанство које им припада. Педагогија без ф-је губи своју основу. Тек кроз њену праксу постаје значајна за образовање и хуманост која човечанству треба да помогне да постане човечије.

17

Page 16: uvod u filosofiju.doc

ФИЛОЗОФИЈА ИСТОРИЈЕ

- Hermann Lübe

историја-чињенице

фил. историје-довођење у питање чињенице

Теорија сазнања историјских наука:Шта подразумева ист. објашњење? Када кажемо да нешто може да се разуме само

„историјским објашњењем“ мислимо на датости које се не уклапају у функционисање система унутар којег их срећемо и да се оно тиче објашњења дотичног типа историје из којег потиче идентификована дисфункционалност.

Зато се Либе ограничава на презентацију квинтенсенције аналитичке теорије сазнања ист. наука, оно о чему говоримо кад кажемо „то се може објаснити само историјски“.

За представљање структуре овог објашњења најбољи је пример града. Један стари град, узимајући у обзир епохе кроз које је пролазио, се не може разумети из елемената којима се објашњава савремени градски живот. Све то може нам објаснити само историја града која се објашњава из погледа њихове историјске функције коју су имали у систему града који је ист. превазиђен. Ниједан систем не може да преживи заснивајући се на остацима и зато мора постојати систем који ће се ослобађати од елемената система који су изгубили функцију или је променили. Зато се обезбеђују нове фунције (нпр. дворци се претварају у седишта председника) Зато је индиферентност као ист.појам битан јер осветљава оно заједничко,сасвим независно од тога на коју се област односи.

Историје су процес изградње система кроз утицај догађаја који се односе на функционалност датог стања система.

18

Page 17: uvod u filosofiju.doc

Lибе исто напомиње да се све у историји накнадно објашњава,ништа се не може унапред прогнозирати и немогуће је изградити теорију која би нам омогућила да се упознамо са законитостима те области,а које би важиле за будућност.

Историјски процеси су јединствени,иако се може дати претпоставка са високим степеном веорватноће,не могу се прогнозирати.Уређени су,али нису усмерени према неком одређеном циљу.Упознавање са нечијом историјом је представљање нечијег идентитета.

Филозофија ист. као осавремењивање смисла ист. културе:Потреба „музеализације“ је достигла врхунац. Данас су млади све више заинтересовани за

реликте света из ког потичемо. Реликти историје природе се сматрају као стварна историја природе.Који су то услови који утичу на толику ист. свест? Носталгија,осећај сигурности, али и окренутост прошлости која има улогу да компензује за узнемиравајуће осећање изгубљености и непрепознавања сопствене околине, која настаје као последица све бржег темпа промена у њој.Сада се већ може видети повезаност прошлог и савременог.

Потреба за осавремењавањем прошлости расте сразмерно расту модернизације.

19

Page 18: uvod u filosofiju.doc

Израз „скраћење садашњице“ значи да данашња цивилизација зависи од броја и снаге својих иновација. Велики број иновација скраћује број година трајања садашњице. Смањио се број година које су потребне да би се,кад се окренемо, закључило да је тај свет кога се сећамо „застарео“.

Скраћење садашњице је процес скраћења временског оквира у коме можемо да рачунамо да ће важити поједине константе (зависи од згуснутости иновација).

Заједно са растом степена идеализације прошлости расте и свест о иреверзибилном кретању. Историјска свест и модерна свест о идентитету су нераздвојно повезане.

Фил.ист. као критика историцизма:

Све до времена ренесансе, утопија је имала просторни карактер, а онда је уследило очекивање остварења утопије у будућности. Фил. ист. која се трансформисала у политичку идеологију има схватање да је само она способна да спроведе друштвене промене-на основу недостатака прогласи које су жељене смернице једног друштва и онда је способна за спровођење

20

Page 19: uvod u filosofiju.doc

терора. Ток еволуције нема циљ и ништа не утиче на њега, не може да се прогнозира. Одатле проистичу културолошке и идеолошко-политичке последице.

Свака политика која сматра да поседује будућност,не отвара већ затвара друштво.

21

Page 20: uvod u filosofiju.doc

СОЦИЈАЛНА И КУЛТУРНА ФИЛОЗОФИЈА

-Peter Kozlovski

Концептуално – идејни приказ тематске целине:

- Схватање друштва и културе спознаје се кроз интерперсоналну инкорпорацију.

- Теорија културе представља једно од главних обележја једног друштва, поред језика и вере (= религијске припадности).

- Филозофија у том погледу одговара на питања о социјалном свету и културолошком

погледу читавог друштва.- Наглашавам: Свет друштва је предмет тематског разматрања!- Социјални свет потребује три главна сегмента:

o Државу,

o Друштво и

o Цркву

- Друштво подразумева свој локалитет (= простор, државу – [на нем. sal] и држава подразумева друштво. Идентификују се на основу један - другог!

- Посебну одлику друштву и (њеној) држави даје Црква.- Године 1992. долази до једног другачијег схватања државе и друштва. = једна држава

и једно друштво. – корен томе видим још крајем XVII века.- Ово подразумева двоструки проблем и за саму социо – културну филозофију и за

схватање појма мултикултуралности.

- Одговор се изводи из 4 форме:o Економска теорија,

o Теорија уговора,

o Социолошка теорија иo Функционалистичка теорија

- Питање једне државе и једног друштва тиче се и сваког појединца – мене самог.

o Како? (питање које има одговор ,,рационално“ и ,,слободно“)o Када? (диференције су већ јасне и неминовне)o Са којим разлогом? (= ко на то питање уопште треба да да одговор?!)

- Овде места нема поменутом појму мултикултуралност, (који за собом подразумева мноштво различитости) па чак ни у једном.

- Треће питање које сам својевољно поставио као и остала два, сматрам да највише копка идеју ,,јединство“ (у) различитости.

- Наглашавам: моје мишљење се заснива на историјској димензији у сфери личних интереса – нема потребе за таквим поступком.

22

Page 21: uvod u filosofiju.doc

Тематски приказ целине:

Филозофија у свом домену као што нам је познато, одговара на питања о свецелој

стварности. Ово уједно подразумева и друштво и културу самог друштва. У самом наслову теме лако разазнајемо две области; социо и култура (= друштво и обичаји, традиција...) – дакле, тематика која се бави друштвом у целине и свим оним што је везано за друштво. Упознавање друштва и његових обичаја, са друге стране, најбоље се сазнаје и кроз приступање том друштву и његовим културолошко – историјским обичајима, обредима, језику, вери... Овде бих ја поставио питање; Па одкуда потреба једни - других да се упознају кроз обреде, традицију, културу...? Врло једноставно. Управо из разлога потребе једни других, да кроз друга размишљања и вредности себе допуне или избаце оно што им није згодно и практично. Па отуда и филозофска дисциплина, која би се бавила свим тематикама везано за друштво и културу народа. Главни акценат у филозофији представља управо теорија културе.

У тематици Петра Козловског, понуђен нам је пример, који осликава један нови почетак схватања друштва и нације. Одраз таквим врстама новина огледа се кроз ,,уједињење Европских држава“ у ,,једну државу“ и ,,једно друштво“. Кроз тај пример, покушаћемо дати одговор на нека основна питања, друштва, државе, Цркве... успут ћемо и дати извесне чињенице, везане за саму идеју о ,,уједињењу“

Филозофија, као што нам је опште познато и као што сам нагласио, подразумева исцрпно одговарање на тематику свеукупне стварности. Филозофи који су се посветили таквом једном подухвату за себе су имали јасну чињеницу – колико год је могуће да се да одговор на оно што посматрамо. Друштво је управо део једног таквог подухвата и успут део те стварности, на који се најбоље може дати одговор управо кроз друштво и културу.

23

Page 22: uvod u filosofiju.doc

Ту је веома битно истаћи да се под овим подразумева разумевање, описивање, анализирање у димензији етике и културне естетике. Није укључен никакав емпиризам. Оно што ту треба имати у виду јесте узимање у обзир чисте реалности и трезвено посматрање вредности друштва. Феномене на које наилази филозофија социјологије посматра из више аспеката. Заједница, живот, интеракције, односе и др. она гледа у зависности од потребе и смисла. У пракси ова филозофија потребује три структурална сегмента: државу, друштво и Цркву.

Друштво подразумева свој локалитет (= простор, државу – [на нем. sal] и држава подразумева друштво. Идентификују се на основу један - другог! Посебну одлику друштву и (њеној) држави даје Црква. Треба додати и то, да су током развоја филозофије уопште постојала разна схватања и сагледавања ова три сегмента. Међутим, не би требало много говорити о томе, довољно је само напоменути. Држава и друштво су просто једно по неком мом виђењу. Дакле, нити друштво може да буде без државе, нити држава без друштва – просто једно друго идентификују. Они се по Козловском међусобно одређују! Друштво подразумева један простор који се својим одликама и смислом, разликује од других и свој идентитет, то треба нагласити види у центру политичке моћи. О чему је говорио још у XVII веку Томас Хобс. Оно у себи подразумева привреду, науку и уметност. Те три и још поред језик и вера главна су одлике једног народа у односу на друге. Свако друштво се међу собом разликује и по (својој) уређености. Држава са друге стране представља одлику и своју идентификацију у народу. Ограничена је одликама свог народа и административним границама. Свака држава има свој суверенитет и интегритет, који су се родили као идеје још у XVII веку код Томаса Хобса из његових реалних чињеница. Као трећи сегменат, овде се истиче Црква. Црква у друштву заузима да ли директно или

24

Page 23: uvod u filosofiju.doc

индиректно важно место - она је одлика најпре верске припадности једног народа, а успут и једне духовне цивилизације. О односу Цркве и државе, тешко је било шта рећи укратко, али једно је да су оне сигурно са два различита аспекта. Црква се као институција фундаментално диференцира у односу на остале, јер не познаје природне разлике, језик, боју, расу...она у себи све обједињава. Има за циљ да ово пролазно уведе у оно непролазно, јер је као што нам је познато она од онога света и зато са собом вуче другачије погледе него држава, која је пролазна и гледа интересно - политички.

Када смо сагледали три битна сегментна, истакли оно њихово најбитније, требало би дати подробно објашњење око примера ,,уједињења Европе“. Дакле, где и када налази своје почетке, откуда појава успут таквом размишљању, које су предности, а које мане таквом врсном подухвату. Принцип по којем би се по мени заснивала схватања о ,,уједињењу“ видим још с краја XVII века и почетком XVIII века. Тај период обележен је видом разних извештаја, схватања и идеала, који су и данас актуелни па из тог разлога имају своје промоције међу многима, а такви су већим делом на вишем положају, касте. Томас Хобс (1588 – 1679) међу првима (тог периода) сматра да је човеку потребно да тежи самоодржању и сопственој безбедности. Човек у оваквом стању, гоњен инстинктом самоодржања, сваки егоистички настројен појединац жели не само да сачува своју слободу већ и да истакне власт над другима, да подчини друге себи. Ради реализације природне тежње човека за безбедношћу, нужно је, дакле да постоји заједнилка моћ или влада – држава, која располаже силом која јој омогућава подчињавање других себи, али и кажњавање преступника. Ово се може постићи само ако већина људи своју вољу подреди

једној или више личности. Не видим шта би овде било нејасно када је принцип уједињења у питању. Истицање оваквих размишљања поново на јавну сцену, сигуран сам личних,

интересних креће од 1992. године. Жеља или прва замисао идеје чланица виших државних сила, била је управо јединство у различитости, мада после извесних сценских иступа појединих сила и власти, идеје су се промениле искључиво у корист јачега. Нисам скептичан ни према томе, да је и прва замисао била управо да постоји једна држава са једним народом, кроз интерес једног или више личности. Са друге стране, овакав подухват наилази на већи број проблема. Први проблем је светска мултикултуралност. Заједница свију у ,,једно“ претпоставља промене на привредном и културном плану, самим тим она се неподудара са тим појмом. Други проблем, на који наилази ова идеја о ,,уједињењу“ јесу анкетска питања, на које ће свако дати различит одговор, сасвим логично, према свом слободном хипотетичком схватању, могућностима, месту, потреби... дакле, свако има право да се изјасни слободно кад је реч о овоме, па и било чему. Свако се пита од нас (и ја сам) за тај подухват. Овде се јасно може истакнути разлика између идеалног и реалног. Једно је бити идеја, размишљати о идеји, а друго је бити у реалности и размишљати на реалан начин. Петар Козловски у свом тексту истиче четири форме, које могу помоћи и које су услов за уједињење. Наравно, оне су одговор и саме социјо - културне филозофије, која има за циљ да такав подухват подстакне. Њен циљ и јесте у томе. Прва форма економска (Марксизам у

основи) - Код Маркса је то било управо сфера друштва која обухвата политичку и идеолошку сферу (наука, религија, морал, уметнсот, филозофија и др.). Друштвена основа

25

Page 24: uvod u filosofiju.doc

је по Марксу економска сфера од које зависи највише економски развој друштва. Овим се објашњава и теорија уговора. Социолошка теорија обрађује тематику биосоциологије, која у основи једним делом има и Дарвинизма. Принцип је јасан још код Николе Макијавелија, који каже; Људи ће увек бити опаки, ако их нека нужда не натера да буду добри или Сви наоружани

пророци су победили, а сви ненаоружани пророци су пропали. Асоцијација је јасна. И последња теорија функционалистичка која се бави сврхама и и циљевима друштва, потребема које друштво потребује. Ове четири теорије, јесу услови за улазак у заједницу, али је прва сигурно економска. Проблем, који се још намеће, јесте мултикултуралност, која подразумева, све различитости, које могу да постоје, на било који начин остварене. Таквој замисли у јединству нема места, сасвим логично, па и кад би било, каква би то била заједница? Нисмо ли ми већ заједница, која се прокламује још из раног хришћанског периода? Не бих овде много обрађивао, јер је по мени сасвим јасно да се јединство у ,,различитости“ не може извести на државном принципу, не битно, да ли то били интереси нечији или нека добра страна, као на пример: једнакост међу државама у свим аспектима, једногласно мишљење, савез верских конфесија...и сл. Такво јединство може, чини и врши само Црква, јер она нема своје предрасуде и двосмислености. Она тако у погледу Личности Св. Тројице

дела као једна и јединствена = онострана!

На крају бих додао и ово, да тема коју сам излагао није била са циљем да укаже на то да није могуће за таквим подухватом, али и није, ако су основе саме идеје на лошем темељу и неистинитом. Такав подухват ће врлобрзо директно или индиректно наићи на несугласице и скепсе, али народ ко народ, све што му даш и понудиш опет, здраво за готово прима. Такође сам предмет социо – културне филозофије је веома широк и обиман, самим тим ограничење је незахвално, али се оно помаже другим друштвеним наукама, да дође до решења и закључака. Треба истаћи, оно што сам већ горе напоменуо, да је циљ саме социо – културне филозофије у томе да објасни нужност уједињења Европе. Тиме

26

Page 25: uvod u filosofiju.doc

аутоматски отпада идеја о мултикултуралности. Мултикултуралност је свеобухватан појам и у теорији и у пракси, те из тог разлога довео би у низ заблуда. Смисао уједињене Европе јесте синтеза свих културних, привредних, економских, друштвених, језичких, верских делатности и да се у новој држави сасвим реализује једна држава и једно друштво.

27

Page 26: uvod u filosofiju.doc

ФИЛОЗОФИЈА ПОЛИТИКЕ

-Klaus Hartmann

Концептуално - идејни приказ тематске целине:

- К. Хартман почиње своју тезу од општег увида саме ф.је.- Задатак политичке филозофије је да се труди да спозна практичну истину и

практичну страну ума и да у њима тражи ентелехију.- Античка филозофија политике се далеко више бавила социјалним политичким

уређењем него ли слободом и аутономијом становника- Нововековно поимање ф-је политике, сматра да је приоритет у појединцу у односу

на државу.- У политици данас влада веома слободно схватање државе- Политичка филозофија мора бити заснована на аргументима, она не сме никога ни

на шта да присиљава. Она може само да се нада да ће је узети у обзир и уважити, она може само да апелује!

Положај филозофије политике:

Како би објаснио положај филозофије политике Клаус Хартман започиње од увида у општи смисао филозофије. Ако се запитамо да ли етика, као теорија морала, може да покрије целокупну практичну област, наићићемо на потешкоће. Ту у игру улази политичка филозофија. Она покрива међуљудске односе који одговарају људској природи и чије је остварење постављено пред човека као задатак. Сходно томе Аристотел је политику као филозофску дисциплину схватио као целину а етику као њен део . Постоји разлика између социјалне филозофије и филозофије политике. Социјална филозофија се бави социјалним творевинама (породица, разне заједнице итд.) а политичка филозофија се бави односима између социјалних творевина.

Политичко је оно, ако се сложимо са Аристотелом, што човеку припада по природи, али то не значи да је оно стална датост која се не мења.

Задатак политичке филозофије је да се труди да спозна практичну истину и практичну страну ума и да у њима тражи ентелехију. У различитим политичким уређењима политичка уверења се темеље на различитим историјским аргументима.

28

Page 27: uvod u filosofiju.doc

Платонов онтолошки модел заступа уздизање од материјалног ка духовном, према коме све треба да се управља.

Класична античка филозофија политике:Политичка филозофија се стварношћу бави из нормативног аспекта (нпр. Како једна

држава треба бити уређења и како треба уредити однос између државе и њених становника. Античка филозофија политике се далеко више бавила социјалним политичким уређењем него ли слободом и аутономијом становника. У класичној антици поента политичког живота се стављала на праведност код Платона, а код Аристотела на добар живот који је могућ само у држави.Велики модел класичне антике је Аристотелов. Орјентисан је на добар живот и човекову срећу.

Појединац постиже добар живот када достигне врлину, а људска заједница само онда када носи политички карактер, тј. када је уређена као аутархија, када се брине о врлини својих грађана. Срећа појединца и државе су исто.

И Аристотелов став је одређен онтолошки, о томе нам сведочи сличност између појединца и државе која тврди да је држава човекова природа.

Класична нововековна филозофија политике:Када је реч о нововековној филозофији политике, сматра се да је појединац

приорететан у односу на државу, а не обрнуто. Ова позиција више није онтолошка у смислу да се тврди да је једна творевина, наиме држава, по природи старија од појединца, да се тврди савршеност њене природе. Држава сада има важење кроз уговор.Теорија државног уговора бави се објашњењем настанка државе под претпоставком приоритета појединца у односу на њу.

Постоје мноштво теорија друштвеног уговора као што су: Хобсова, Локова, Русоова, Кантова и Фихтеова, али све њих карактерише фиктивност. Тако је и Кант изворни уговор назвао само идејом. Из теоријских претпоставки овог схватања могу се развити и многа различита схватања друштвених односа (нпр. Хобс-диктатуру, Лок-парламентарну демократију и итд.). Теорија друштвеног уговора има и своје недостатке. У Енглеској је теорију уговора потиснуо Хјум а у Немачкој Хегел који у својој филозофији права, државу опет дефинише као творевину која се у целости афирмише кроз појединца.

29

Page 28: uvod u filosofiju.doc

И док је у касном 19. веку немачко државно право, као и учење о држави, почивало на схватању државе као општој личности, дотле Штајн нуди политичко-филозофску теорију социјалне државе.

Модерна и филозофија политике:

Што се тиче модерне, она је проширила поље политичке филозофије. У њој се развила социологија која је у центар интересовања на пољу политичка власти поставила власт и начин владања,и потиснула је нормативна питања. Код Ханса Келзена развио се правни позитивизам. Тиме је нормативно питање о исправном замењено питањем о поступању.

Савремена ситуација:У свом даљем развоју политичка филозофија се поново вратила на нормативност,

посебно у немачком учењу о дражи. Признаје се слобода појединца и једнакост, одобрава се учешће партија у власти, као и могућност промене власти. У оваквом погледу уставна држава се показала као најбоља по човеку. По питању теорија унутар филозофије политике можемо да наведемо две позиције. Прва је Отфрида Хефеа који је развио идеју о минимуму која онемогућава диктатуру и анархију. Тај минимум је праведност. Другу је развила Хана Арент. По њој заједница се остварује само кроз заједничку суштину. Данас су на првом месту тенденције које се тичу критике постојећег стања, институција, парламентарне демократије.. Неке од критика јесу критика представничког система, тип економистичке критике… Вилијам Брант сматра да је демократија сада само делимична док се стварна тек очекује. Луман је државу и политичке институције подредио задацима за које их друштво делегира. Међутим, све ово имало је и своје недостатке.

У политици данас влада веома слободно схватање државе. У вези са политичком филозофијом постоји много алтернативних схватања државе. Свака поједина политичка филозофија данас захтева објашњење и одбрану.

30

Page 29: uvod u filosofiju.doc

Политичка филозофија мора бити заснована на аргументима; она не сме никога ни на шта да присиљава. Она може само да се нада да ће је узети у обзир и уважити; она може само да апелује!

31

Page 30: uvod u filosofiju.doc

ФИЛОЗОФИЈА ПРАВА

-Hasso Hofmann

Концептуално – идејни приказ тематске целине:

- Право свој фундамент оснажује у моралним принципима.- Правна наука треба да тежи да се оствари кохерентна и континуирана

интерпретација закона, те да и она буде аргументовано образложива- Кант је филозофију права одредио као дисциплину која поставља питање о томе

шта је праведно а шта је неправедно.- Питање важења права игра централну улогу када је у питању аналитичка

теорија логике- У савременом схватању права, претпостављају се два појма- Ф-ја права има улогу у проширивању хоризонта старе правне догматике и

указивање на могућностима које се пружају ван ње.

Морални закони треба да представљају фундамент права. Сваки правни поредак је одређен извесним моралним вредностима и ниједан систем правила који има претензију да представља правни систем не сме се одрећи те своје базе. У том смислу правна наука је нераскидиво повезана са филозофијом права.

Догматска правна наука и основна питања права:

Питање да ли оно што је правно исправно уједно и праведно, поставља се пред правнике који раде емпиријски. Овакав начин рада критиковао је Кант.

Правник се мора ослањати на искуство али се не сме на томе задржавати, мора се ослањати и на умну рефлексију

Правна наука треба да тежи да се оствари кохерентна и континуирана интерпретација закона, те да и она буде аргументовано образложива. Овако схваћена правна наука, која је названа догматском, има сличности са теологијом. На ову паралелу указивао је Лајбниц. Задатак правне догматике састоји се у томе да што је више могуће очува садржај традиционалних законских елемената или да обезбеди да се они што мање мењају. Правни систем треба да доноси одлуке које су морално прихватљиве и задовољавају етичке критеријуме.

32

Page 31: uvod u filosofiju.doc

Нормативни статус и садржај правних принципа:Државно право мора бранити захтеве за праведност права. Густаво Радбрух је

одатле закључио да је позитивност права његова најзначајнија претпоставка; самом појму исправног права припада одредница да буде позитивно, а такво позитивно право има задатак да по свом садржају буде исправно. Тамо где не може да се утврди шта је праведно, закон мора да пропише шта је праведно и шта треба да буде. Основне, актуелне теме филозофије права су; човеково достојанство и слобода, једнакост, социјална правда, сувереност народа, подела власти. Савремена филозофија права се развија на основама правне традиције и историје.

Кант је филозофију права одредио као дисциплину која поставља питање о томе шта је праведно а шта је неправедно. Ова антитеза конституише читаву филозофију права, као и правну догматику.

Структурална анализа права:Мноштво питања у виду приговора потиче од аналитичке филозофије која је

развила специфичан појам науке, и за коју, осим формално важећих закона логике и математике, предмет научне спознаје могу бити још само емпиријски доказиви судови.

33

Page 32: uvod u filosofiju.doc

Овако виђену правну науку карактерише пуко описивање, анализа делова из којих се правни систем састоји, лишавање жеља за остварење својих замисли, а само одлучивање о вредностима правних принципа и закона да препусти особи која се бави применом закона.

Тако виђена она може да послужи само као орјентир. Аналитичка филозофија права не баца толико акценат на разликовање оног што је правно од оног што је не правно. Она представља позицију посматрача који ствар гледа споља, који описује и анализира, који себе не доживљава као неког ко примењује или треба да примењује нормативну перспективну категорију „треба“, он није одговоран за њену реализацију нити се за њу осећа одговорно. Питање важења права игра централну улогу када је у питању аналитичка теорија логике, јер у њима важи тзв. „теза раздвајања“(права и морала). У критици чистог ума по Канту „треба“ се повезује са нужношћу.

Два појма права:Из аналитичке филозофије права произашао је проблем да су се у употреби развила

два појма права. Један концепт права повезује право са праведношћу и да доводи га у нераскидиву везу са моралом, то је концепт о праведном праву. Други правнопозитивистички концепт, који смо представили као „теорију раздвајања“ пориче нужности повезивања права са моралом. По овој теорији у појам права улази и неправедно право. Државно организована неправда припада правном систему дотичне државе и условљава опадање вредности морала. Тај проблем двоструке дефиниције појма права наслеђен је из кантовске филозофије права.

Данашњи појам права подразумева са једне стране позитивистички појам права ограниченог на норме које се санкционишу преко државе, али исто тако укључује и један други појам права који подразумева надпозитивистичке основне законе. Пре данашњег појма права представу о праву имали су и хришћански схоластици где је била заступљена подела на вишу и нижу сферу, а касније је историја реформације и нововековна филозофија заступала поделу на унутрашњу и спољашњу сферу.

34

Треба не може да буде расветљено из оног што јесте.

Page 33: uvod u filosofiju.doc

Предност и актуелни задаци једне принципијелно оријентисане филозофије права:У извесном смислу позитивистички појам права не само да је користан, него је и

неопходан. Али тамо где се одлучује шта је то сада и овде исправно, ту појам права који је повезан са праведношћу, а тиме и традиционално схватање права, имају значајну предност. Хегел говори о односу ф-је и стварности. Он је ф-ју права постулирао као ф-ју ума, дакле слободе у постојећој држави. Кант је полазио од приватног права аутономне индивидуе. Ф-ја права има улогу у проширивању хоризонта старе правне догматике и указивање на могућностима које се пружају ван ње. Ако она не оствари ту своју улогу постоји опасност да отворена основна питања нашег правног поретка буду конфесионализована кроз фундаменталистички морал извесних друштвених група.

35

Page 34: uvod u filosofiju.doc

ФИЛОЗОЗОФИЈА ПРИВРЕДЕ И ПРИВРЕДНА ЕТИКА

-Peter Kozlovski

Концептуално – идејни приказ тематске целине:

- Филозофија и економија своје корене вежу за дух античке Грчке.- Оба појма приписују се Питагори.- Наглашавам: Питагора и све његове присталице и циљу су имали рационално вођење живота

= трезвено – економско – практичан начин живота.- Oikonomia у теологији подразумева делатност (=синергију) Бога и човека.

Подразумева читаву концепцију историје света и човека!- Данашњи иступак модерне науке, директно је утицао на спољашњу и унутрашњу

привреду. Одражај модерне науке може се осетити и на пољу Божанске oikonomie,

која се изгубила у савременом свету и схватању, још од периода, можемо рећи, ренесансе.

- Наглашава Козловски: филозофија привреде подразумева три области;

o Привредну онтологију,

o Привредну културу иo Привредну етику

- Битна карактеристика све три области јесте: интернационални однос према свету.

- Задатак човековог духовног живота се у томе треба огледати као вид одговарајућег става према привреди, науци и култури.

- Марксизам супртно тврди, а по Вернеру Зомбарту читав Марксизам не поседује етику и моралност.

- Етика је у овој причи као и уопште битан сегмент. Она треба да подразумева своју слободу и верност рационализму. Треба да се бори против интереса. Треба да буде таква, да сваком појединцу понуди онолико колико он може у датом тренутку да испуни.

- На крају: Задатак етике треба да буде да сваком појединцу укаже на уверљива и реална решења, а по мени и да буде без двосмислености.

Тематски приказ цеине:Велики број делатности у човековом животу, могу се слободно приписати духу .

Грчке културе и мисли. Када би неко просто хтео да се запита откуда то, не би се могло дати јасан одговор. Тако су у том духу настале и филозофија и eкономија (= на грч. Oikonomia), видећемо кроз векове значај економије за свет и човека. За оба термина веже се да је идејни творац Питагора, који је да се подсетимо сам себе називао љубитељем

36

Page 35: uvod u filosofiju.doc

мудрости – phileo и sophia (= волим мудрост). Питагора и његове присталице у свом учењу, коме су следили - рационалном начину вођења живота имали су у свему томе различите принципе, доктрину, мисли, прописе у односу на период у коме су живели. Слободно можемо рећи, да је то био један вид религијске групе. Оно пређашње речено, које одговара нашој теми, јесте управо главни програмски мото питагорејске школе и уопште, требало би да буде главни начин ,,онога како треба?“ да се дела у животу. Подразумева, једноставно и практично, сврсисходно делање и у погледу јединца и самим тим у погледу глобалног друштва. Ikonomia доласком хришћанске мисли, улази у другачије поимање и схватање. Добија у том погледу сасвим другачије схватање, али сигурно није супротно ономе Питагорином, чак је и принципиална допуна. Тај појам се директно односи на делатност, домострој Божији (=Св. Тројице) у свету. Подразумева историјски концепт, од почетка стварања света и човека па све до краја есхатона (= будућег века) укључујучи и њега. И тако се то разумевало до отприлике ренесансе. Данашњи иступак модерне науке, директно је утицао на спољашњу и унутрашњу привреду. Одражај модерне науке може се осетити и на пољу Божанске oikonomie, која се изгубила у савременом свету и схватању, још од периода, можемо рећи, ренесансе. Доста је допринео таквом схватању у основи и марксизам, од кога је све принципиално и почело. Марксова мисао представља карактеристичан модерни спој филозофије, науке и идеологије, односно дијалектике, социологије и економије, а све уз тежњу да се оствари социјалдемократска идеја.

У свим учењима и различитим тумачењима, довело је до различитих праваца, о чему не треба сада говорити, али, један од њих ко бих ја истакао – марксизам треће интернационале. Мада су сви они повезани, али један од њих има истакнуће у самој теми. Теорија привреде и економија развијене су у теорију о целокупној стварности. Козловски овде наглашава, као супротност Марксизму, да се под привредном филозофијом овде подразумевају три области: привредна онтологија, привредна култура и привредна етика. Сваку од ових области узајамно карактерише инернационални однос према свету.

Привредна онтологија, како видимо и из самог појма, пита се за области бића и које од тих припадају привреди и са друге стране шта је суштина човековог индивидуалног избора.

37

Page 36: uvod u filosofiju.doc

Привредна култура, подразумева за собом узајамни однос између културолошке уређености живота и значаја свакодневног живота у једном друштву, а упоредо и привредну уређеност.

Привредна етика је нормативно уређење живота и привреде, поставља и реализује ,,оно како треба“ и самим тим битан је елеменат читаве привредне економије. Да се разумемо, поред науке и културе, привреда је трећа основна област у култури. Када се у том погледу посматра човек, за њега је важно да има један одређен став према привреди, науци и култури. То је један од основних задатака духовног живота код човека. Ту нарочиту улогу има и васпитање и образовање. У предузетништву мора да се постиже повезивање корисности, тј. ефикасности етике и естетике. Економска вредност неког добра није независна од његове етичке, естетичке и културне вредности. Управо ове три концепције имају за задатак да дају смисао и реалност одређеној вредности, при том и да се подразумева човекова способност за то. Све то полази од човека и његовог разумевања, он свему томе даје те концепције и идеје. У таквим дешавањима, све води ка добром или лошем. Све има своју улогу, место, време, начин... па тако и уметност, заузима неко своје место у свему томе. Она као успутна, али и полазећа у савременом размишљању доста је допринела привреди и њеном значају, али и тако привреда уметности. У таквом стању, огледа се њихов узајамни однос. Када гледамо етику и њену примену, она своју реалност црпи из etosa и као таква треба да побија сваку недоумицу и (по)грешку. Етика је у овој причи као и уопште битан сегмент. Етичка економија, подразумева узајамни однос међу људима и да међу истима постоји разумевање, које може само да допринесе позитивном аспекту. Постоје два аспекта етике; формална привредна етика и материјална привредна етика.

Прва подразумева схватање проблема уређивања и изједначавања. У том погледу, она не сме да буде конзервативна и да се ограничи само на такво размишљање. Треба да стоји у вези са материјалном етиком. Она мора бити отворена и да успут даје одговоре човеку. Да човек у томе види и жељу и стремљење, управо кроз етику и естетику. Материјална етика истражује оне домене, који се баве искључиво оним материјалним квалитетима у томе није циљ, да се човек материјално определи, па ни у секундарном

38

Page 37: uvod u filosofiju.doc

погледу, него је овде реч о томе да се кроз ову етику, материјално боље и јасније дефинише. Избор у вредностима материјалних добара, подразумева друге, као другостепене, односно то јасно говорио укусима различитости. Према Шелеру, квалитет неког добра и материјала огледа се кроз његову унутрашњу природу те вредности.

Дакле, на првом месту не долази у питање употребна вредност, него природа те вредности. Етика треба да подразумева своју слободу и верност рационализму. Треба да се бори против интереса. Треба да буде таква, да сваком појединцу понуди, онолико колико он може у датом тренутку да испуни.

На крају: Задатак етике треба да буде да сваком појединцу укаже на уверљива и реална решења, а по мени и да буде без двосмислености. Управо супротно, како је говорио Карл Маркс.

39

Page 38: uvod u filosofiju.doc

ФИЛОЗОФИЈА УМЕТНОСТИИЛИ ЕСТЕТИЧКА ТЕОРИЈА

- K.H.Bohrer

Естетика је фил.дисциплина која као свој предмет има проучавање суштине, структуре и значаја естетских вредности, стваралачког процеса у коме оне настају, естетског доживљаја и естетског просуђивања.

Значајно је са фил. становишта питање односа уметности и стварности.

Платон сматра да је уметност као сенка сенке, двоструко удаљена од праве стварности, из чега произлази потцењивање уметности, јер не даје право сазнање. По Аристотелу, уметност је веома потребна. Она испуњује доколицу слободног човека племенитом делатношћу, прочишћава осећања...Шилер сматра уметност као игру, а Хегел као чулно обликовање апсолутне идеје.

Постоје схватања према којима је уметност потпуно независна од природне и друштвене стварности, развијајући се као „уметност ради уметности“ (ларпурлартизам-франц.-l'art pour l'art).

Нарочито је Кант у „Критици моћи суђења“ инсистирао на разликовању лепих уметности од оних које одређује као пријатне.

Од свих уметности се поезија највише додирује са филозофијом. Уопште, уметност и филозофија су резултат изразито стваралачке активности људи. Али, док се филозофија удаљава од опажајног и елемента чулности, дотле је за уметност управо тај моменат чулности нешто битно.1

Према Фридриху Шлегелу о свему треба размишљати и све анализирати па и о уметности. Међутим,бављење уметношћу подразумева и известан степен знања о њој. У том смислу естетику можемо дефинисати као филозофију уметности или естетичку теорију.

Савремена филозофија уметности превазилази схватање немачког идеализма где је уметност дефинисана појмом “идентично” (код Шелинга) или појмом “идеје” (код Хегела) и успоставља нове естетичке теорије.

Уопште, историја естетике може се описати као историја самоослобођења од теолошко-метафизичког и идеалистичко-ист.филозофског туторства. Стање данашње естетике може се просуђивати из аспекта степена успешности испуњења тог задатка.

У овој студији, Борер објашњава које се потешкоће јављају при универзалистичкој аргументацији у случају етике. За објашњење, дао је приказ који се своди на три различита теоријска сценарија.

1 Filozofija-uvod u osnovne pojmove“ Gligorije Zaječaranović Gradina 1981.

40

Page 39: uvod u filosofiju.doc

Први сценарио односи се на разлику између песничког и филозофског поимања. Рефлексија филозофије била је наклоњена елегији као жанру крајем XVIII века. Однос између грчке (античке) и модерне културе, показао је да је грчки идеал опеван кроз елегију супротстављен модерној рефлексији о добитку. У филозофској поезији Фридриха Шилера јадиковка је централна тема. Он је описао однос губитка и утопистичких очекивања од будућности. Топос растанка је код Шилера, Кантовог ученика и приврженика тако генерализован да је остао велики уметнички пројекат. И код Гетеа, у ремек-делу Торквато Тасо, јавља се топос растанка, кроз сећање као основну форму дела. Према Хегелу, једна универзалистичка теорија уметности може да се развије на примеру Антигоне и Цара Едипа, али само ако разуме грчку трагедију која је дефинисана опозицијом слободе и нужде. Гетеов облик излагања у Торквату Тасу, који је базиран на сећање са атмосфером меланхолије, представља распад ист.фил. утопистичког мотива.Песништво је постало први опонент фил.историје.

У другом сценарију, Борер расправља о разлици између естетичке теорије Фридриха фон Шлегела и филозофије уметности Фридриха Шелинга.

Шелинг сматра да је највиши акт ума = естетички акт = у ком ум обухвата све и сматра да су истина и добро побратимљени у лепоти.

Као и песник, и филозоф мора имати естетску снагу. Без смисла за естетско, човек не може бити богат духом. Митологију је доживљавао као митологију ума, а лепоту је дефинисао као говор апсолутног. Шелинг наглашава да он у фил.ум. не конструише уметност као уметност, већ универзум у облику уметности.

41

Page 40: uvod u filosofiju.doc

Шлегел је естетику редуковао на одређену предметну област. Лепо по Шлегелу мора да се осамостали и треба га разликовати од истинитог и моралног и заувек треба заборавити братимљење лепог са истином и добрим.

Шлегел о модерној поезији говори као о апсолутној фантазији. Шлегел је кроз етику развио појмове по којима је естетичку теорију могуће разликовати од филозофије уметности

Трећи сценарио. Борер дотиче и Бодлерову теорему естетичке модерне. Према Бодлеру модерност је ишчезавање, пролазност што чини једну половину уметности, а другу половину чини вечно и непроменљиво. Свака слика носи одећу свог времена. У модерној се тежило да се достигне она скривена лепота коју је поседовала антикa

(Модерни ствараоци изнад свега поштују индивидуални доживљај и лично тумачење, свако на свој начин, свако према своме виђењу и разумевању света. Бежање од стварности и окретање унутрашњем човековом животу, дакле тражење субјективног „ја“, песимизам и индивидуализам, истицање осећања и субјективности и тражење свега новог и ирационалног. Уметници модерне супростављајући се реализму оживљавају романтизам).

42

Page 41: uvod u filosofiju.doc

ФИЛОЗОФИЈА РЕЛИГИЈЕ И ЊЕН ЦИЉ ОРИЈЕНТИРА- Richard Schaeffler

Потреба за орјентацијом:До недавно се сматрало да је фил. религије важна само за специјалисте, међутим данас је на

изненађење свих, тематска област фил. религије, постала проблемско поље од највишег значај за друштво и индивидуу.

Процес који се назива секуларизација, од недавно је обележје европско – културног подручја, а почео је да обухвата и друге културне кругове.

Задатак који је испуњавало религиозно предања, попут питања о настанку човека у разлици између добра и зла, већ су у антици преузеле на себе фил. и наука које себе нису више доживљавале као религију. Остали задаци које се у испуњавале религиозне институције, попут бриге о болеснима, помоћу уметности и науци, преузеле су држава и друштво. Савремено право које оличава парламент данас више не важи као средство примене божанских закона. Морал се више н повезује са религијом, него је постао предмет рационалног дискурса у коме подједнако учествују и верници и атеисти. Све мање је теоријских и практичних питања чији одговор зависи од религијских премиса. Тако се да закључити да је остало све мање питања чији одговор зависи од религијских премиса. Ипак, постоје питања за чији одговор се очекује допринос фил. религије ( Да ли је процес секуларизације одређен ванрелигијским разлозима или постоје унутрашњи религијски разлози?...). Неки сматрају да је претерано наглашавање Божије слободе и то да се човек спашава Божијом милошћу, сваку људску делатност учинило профаном и отуђеном од Св. Писма. Постоје тврдње да свака поједина религија производи сопствену форму секуларизације, попут Грчке фил., римског права итд. Религија се упркос чињеници да је Европа постала световна добро одржала.

43

Page 42: uvod u filosofiju.doc

То бива због тога што религија, упркос секуларизацији, у индивидуалном и друштвеном човековом животу испуњава извесне функције, која ниједна друга институција не може. Она утиче на међуљудске односе. Функција коју религија сама од себе очекује, јесте изношење истине, важне за човеково спасење. Спасење зависи од тога да ли је човек спознао истину онога што му саопштава религија. Оснажење р-је не тиче се само Цркве, већ и политике и односа према привреди. Политички програми везани су са религијским представама о спасењу, критика науке и технике тражи сигурност у религиозном схватању привреде. Данас и поред јединствене суштине религије постоје разлике међу појединим религијама. На тај феномен се одговара тиме што се указује на повезаност религије и културе.

Покушај решења проблема и методе:1. питање сличности религјие и феноменолошке методаШефлер доводи у везу религијују и феноменолошку методу. Суштинско питање у фил.

религије је; шта је то религија? Да би се дао адекватан одговор мора се одговорити на питање, у чему се састоји специфична суштина оног религиозног? Фил. религије данас на питање о суштини религије не треба да одговара нуђењем предмета, него анализом структуре религиозног акта.

44

Page 43: uvod u filosofiju.doc

На пример; боје које се виде оргинално су дате само у акту гледања,у односу на говор оне су секундарне. Ако се то примени на религиозни акт и његов оргинални предмет, следи да Бог може да се искуси кроз акте обожавања и поштовање!

Ако Бога неко у том смислу никада није спознао он не може ни уз помоћ фил. да оформи појам Бога. Онај који жели да оформи фил. појам Бога пре него што је искусио религиозни акт чини себе слепим за религиозни предмет, јер тај религиозни предмет може да му буде ,,оргинално дат“ само у религиозном акту. Аутономији религиозног акта припада његова сопствена неаутархичност, његова упућеност на акте другачије структуре, него што је његова сопствена. Задатак феноменолошког истраживања није само да покаже да секуларна форма фил., науке и технике настала у окриље религије, него и да одговори на питање како је тај феномен повезан са природом религиозног акта и шта нам то говори о вредности процеса секуларизаије.

2.Повезаност феноменолошке методе и аналитике језика

Шефлер упућује на повезаност језика и феноменологије. Религиозни предмет, који нам је примерно дат само кроз религиозни акт оргинално може бити изражен само религиозним језиком. Само унутар заједнице верника може се на одговарајући и подобан начин говорити о садржајима вере.

Кроз фил. религије ми се упознајемо како се разликама тако и са повезаношћу, језика и говора. Под појмом ,,говор“ подразумева се језичко испољавање, које укључује и оно на шта се односи. Појам ,,језик“ претпоставља да се језички изрази на нешто посебно и да треба нешто да изразе. Фил. говор се развио на граници са неизрецивим. Када гледиште Р. Шефлера (не говоре сви исто, који говоре исти језик) применимо на ф-ју р-је долазимо до следећег: иако би религије требале да говоре истим језиком, одатле не следи да све оне у основи говоре истину. Суштину историје сваке религије чини искуство које су стекли чланови језичко – религиозне заједнице ,,говорећи на граници језика“.

Задатак комбинације феноменолошких и језичко – аналитичких метода не састоји се само у томе да религиозни језик и религиозни говор стоје у извесном међусобном односу, него и да нам објасни на који је начин та чињеница повезана са суштином религиозног акта и шта та јединствена суштина религиозног акта значи за разумевање мноштвености религије и њене различите варијетете.

45

Page 44: uvod u filosofiju.doc

ФИЛОЗОФИЈА ЕТИКЕ

-Otfrid Höfe

Концептуално – идејни приказ тематске целине:

- Проблематика друштва садашњице потребује етичке промене.- Етички приступ треба да иде путем примењене етике, која за собом повлачи и

појединца и друштво у целини.

- Са друге стране, проблематика настаје и у круговима саме филозофске етике.

- Контраверзни су спорови око морала и принципа међу филозофима XVIII и XXI века.

I Овај пасус образлаже фундаментални проблем коју етика има и са којим се сусреће.

- Извући ћемо неколико питања, као увод за тематски приказ саме целине.o На који начин приступити?

o Колика је вероватноћа скепсе филозофа у све то?

o Које су мисли, које доводе, до контраверзи међу филозофима?

o Је ли ово указује да се (извесни) фундамент изгубио?

II Са овим пасусом долазимо до кулминације између два принципа (= почела, начела)

самог морала.

- Потреба филозофије се огледа као испомоћ човеку у времену у ком се налази.- Посебну улогу у томе има морал и као такав треба да поседује извесне критеријуме.- Оно чега су сви требали да се прибојавају па и сада, јесу контраверзне теорије које

су настале међу филозофима.o Једна своје принципе води од енглеза Џеремија Бентама (1748 – 1832)

оснивача тзв. утилитаризма (= етички правац, систем, који сматра да је сврха човечијег делања стицање користи и благостања, било појединца, било друштва уопште). Присталице овог правца су и Џон Стјуарт Мил, Рудолф Јеринг... и др.

o Друга своје принципе води од Имануела Канта (1724 – 1804) оснивача тзв.

категоричког императива [= заповедног] (= супротно схватање од претходног, по коме не постоји ништа што би нечему претходило, безусловно је, постоји само по себи).

- Треба напоменути и то, да су овај Кантов принцип прихватиле многе неутилитаристичке етике.

III Последњи пасус, треба да укаже на значај, циљ и потребу примењене етике.

46

Page 45: uvod u filosofiju.doc

- Веома битно истакнути је то, да је овај вид, много ефикаснији и привржљивији у пракси од оба поменута принципа морала.

- Прву заслугу има у релативизаџији дилеме Аристотел или Кант.- Друга њена заслуга је ублажавање супротности које постоје између утилитаризма и

категоричког императива.- Примењена етика у себи подразумева праведност и толеранцију које требају да се

пројаве у делатности људи у (и) на природу.- Етика по свему судећи није ништа друго до практична филозофија и као таква

претпоставља нашу свест и толеранцију, које са друге стране треба да су морално – политички сегменти.

Тематски приказ целине:

Од вајкада се говори и поучава, да је потреба за моралним препородом насушна. Атанасије Јефтић у својој књ. ,,Свештени канони Цркве“ говорe о проблему етике и човека уопште. Просто, неки вид неетике извире однекуд и плави сво човечанство, почећи од омладине. Таква проблематика се у новијој историји веже са почетка XX века, када долази један вид ултрадесничарског круга са свим својим примесама. У том погледу, поставити питање Чему још филозофија? просто представља један вид изазова, који се треба легитимно решити. Ту сад долазимо у ситуацију да поставимо питање, који би главни чин био за један вид подухвата и решавања индивидуалног и друштвеног проблема. Из искуства и из раних прича старих наших, јасан је вид примењене етике као један погодни начин да се оствари жељено. Међутим, овде долазимо до заплета у круговима саме филозофије етике. Прво што нам се намеће су спорови око појма принципа и морала. Две главне струје су Немачки идеализам и Енглески тзв. утилитаризам. У каснијој студији доћи ћемо да главне кулминације, која има одраза у самом фундаменту и схватању етике. Основни принципи су јој веома контроверзни и као таква етика, ако не крене у офанзиву или ће остати ту где јесте или ће по њу бити још горе, али и за самог човека подразумева се. Оно на шта ћемо такође наићи јесу скепсе филозофа, конкретно Никласа Лумана и на принцип по коме је по њему морал ,,изгубио“ одраз. То би требало да буде неки вид савремене етике.

47

Page 46: uvod u filosofiju.doc

Прво на шта ћемо да обратимо пажњу, представља један вид скепсе Лумана према филозофији етике, конкретно принципа и појма морала. Луман своју скепсу јасно поткрепљује социјално – историјским делом дијагнозе, где шире објашњава преко најпре функционалне диференцијације, затим привреде која је пре капитализма била независна од других области и треће је релативна карактеристика инстанци (=наваљивања). Када погледамо и задржимо се на томе, можемо да помислимо да је то исправно, али Луманово шире учење нам говори другачије. Оно на шта сам ја хтео да обратим пажњу је управо ово. Луман даје аргумент да етика није у стању да одговори на проблеме и захтеве данашњице? и тако са правом тражи један вид доживљајног употребљивог морала. Када погледамо ситуацију и видимо ствари у реалности, можемо јасно да приметимо да није оно што Луман говори, него да човек нема представу о етици. Етика се тако некако или заборавила или је она под утицајем политичких и личних интереса загубљена у неком виду магле. Он ту на правом месту тражи употребу морала, али то се коси опет са реалношћу кад се боље види. Не постоји промена времена и стара Европа нова Европа у погледу етике. То може кад се говори о развитку, привреде, индустрије...то се мења. Али, морал увек остаје исти. У овом тренутку као да губимо фундамент етике? Дефинитивно ми стајемо полако на праг томе. На Луманову тезу да је морал изгубио свој ,,одраз“, ми ћемо да дамо против тезу Милтона ,,морал као наново откривена парадигма“ ради се о другом делу Милтоновом. Прво је ,,Изгубљени рај“ а ово друго ,,Откривени рај“ = морал као ново откривена парадигма (= одраз).

Сада ћемо да се базирамо на главну кулминацију, која се овде отвара и која је пред нама. Као што смо рекли горе, да је филозофија на испомоћ човеку да се оријентише у природи. За такав подухват самом моралу потребан је известан критеријум. Многи су морал оспоравали, као на пр. Луман. Неки су моралу приписивали веће сфере, неко мање и како год окренеш, дошло је до прибојаваних котроверзи. Енглески тзв. утилитаризам (= етички правац, систем, који сматра да је сврха човечијег делања стицање користи и благостања, било појединца, било друштва уопште. Присталице овог правца су и Џон Стјуарт Мил, Рудолф Јеринг и др.) ишао је на хипотетички начин за што већу срећу што већег

броја људи. Бентам полази од премисе психолошког хедонизма: чињеница је да људи природно траже задовољство и избегавају бол. Са друге стране ни Мил није много далеко од њега, али за разлику од Бентама сматра да прави разлику од ,,жељног“ и ,,пожељног“. Веома занимљиво, да и поред свих теоријских проблема које је створио, утилитаризам има и даље ,,за“ и ,,против“, још увек се води жива дебата. Са друге стране лежи принцип морала који води од Имануела Канта (1724 – 1804) оснивача тзв. категоричког императива [= заповедног] (= супротно схватање од претходног, по коме не постоји ништа што би нечему претходило, безусловно је, постоји само по себи). Он у својој епистеми има два значења. Најпре има семантичко (= самосвојско значење), а удругом плану има критериолошки карактер. Треба напоменути и то, да су овај Кантов принцип прихватиле многе неутилитаристичке етике.

48

Page 47: uvod u filosofiju.doc

Последњи одељак нам говори о значајности примењене етике у друштву. Овде не би требали пуно да се задржавамо, јер нам се јасно износе неке битности, на које ћемо само да укажемо. Примењена етика је етика, која се практикује у свету, међу људима и на природи. То је чисто практично - практичка филозофија која заступа основне у себи принципе, морале и праведност, а која као таква исто потребује. Онтика представља битан сегмент. Успех у примењеној етици огледа се на узајамном размевању и толеранцији од стране природе, човека са једне стране и са друге саме етике. Заслуге које у овом контексту пружа примењена етика јесте у томе што релативизује дилеме Аристотел или Кант. Друга јој је заслуга ублажавање супротности које постоје између утилитаризма и категоричког императива. Но, највећа њена заслуга је што се прихватила да буде један вид и то битан вид оријентира човеку у природи.

49

Page 48: uvod u filosofiju.doc

Теоријска Филозофија

50

Page 49: uvod u filosofiju.doc

ЕТИКА И ПРИРОДНЕ НАУКЕ-Reinhard Löw

Концептуално – идејни приказ тематске целине:- У другој половини XIX века науке су подељене на духовне и природне- Етика представља утемељење моралних правила- Разлике и сличности међу природњацима природно постоје.- Ханс Мор сматра да у свету постоји само један етос (обичај, систем

вредности, скуп моралних особина које поседује један човек), који важи за све људе света.

- Нико не треба својим истраживањем да угрожава другога, ма колико то културно или пристојно споља изгледало.

- Научнички етос има и педагошки карактери задатак.

У другој половини XIX века науке су подељене на духовне и природне. Од тада преовладава став да етика која се бави свешћу спада у духовне науке и да је најближа философији. Духовне науке теже да преузму методска начела од природних наука и у томе углавном успевају. Али духовне науке још нису успеле, за разлику од природних да својим ставовима обезбеде карактер закона.

Етика треба у садејству са наукама да се побрине око оних области човековог делања које Црква не може да контролише.

Декарт саветује бављење науком, јер етика се бави науком, у вези је са науком. Етика представља утемељење моралних правила.

I Етика из аспекта природне науке Значење етике зависи из ког се угла посматра – да ли из угла физике или нпр. из

угла биологије. У етици се човек неизбежно сусреће са питањима: Шта је добро, а шта лоше? Шта је праведно, а шта неправедно? И ако размишља о њима, он неизбежно почиње да философира.

Научници који се баве природним наукама (сцијентисти = природњаци) при објашњавању етике користе се теоријом еволуције и њеног погледа на свет. Али у теорији еволуције нема никаквог развоја ради постизања бољег живота, већ ради прилагођавања датој средини и условима у њој. Према овоме теорија еволуције нема ништа што би се назвало теологијом. Слично је и са моралом. Друштвени односи и захтеви морала нису се

51

Page 50: uvod u filosofiju.doc

развијали ради што бољег остваривања у друштву, већ је опстао само онај вид људског удруживања који је успео да одговори на задате услове.

II Природне науке из аспекта етике:Међу природњацима видимо различита мишљења, али и оно што им је заједничко.

То је њихово убеђење да имају исправну слику о свету; да су све појаве садашње стварности настале природно и да се могу објаснити теоријом еволуције. Оваква схватања довела су до оваквих последица:

1. Правац фулгурационализма, по коме је људско морално опхођење један нов степен у еволуцији, објашњен помоћу природне науке – кроз сједињење више подсистема у један нови, целовити (интегрални) систем, који има све ново и другачије у односу на своје подсистеме. Према овом правцу морал је сличан неком интегралном систему, а претеча морала се налази у понашању животиња (пријатељство, мајчинска љубав).

2. Друга се последица огледа у биологизму, према коме је смислено само оно што се дршава у сагласју са еволуцијом

3. Трећа последица ,,сија“ у социобиологији, према којој морал треба да буде замењен техникама понашања, а добро и зло су релативни појмови и представљају само илузију! Социобиологији одговара ослобођење друштва од морала и религије.

Постоје и природњаци који у јавности истичу важност морала и етике, а приватности се сами показују као атеисти (негирају постојање Бога) и агностици (негирају могућност свако познање Бога, света и стварности). Њихови закључци чак поричу божанство Господа Исуса Христа, васкрсење из мртвих, а молитве прихватају само као помоћно средство у психотерапеутском лечењу.

Фулгурационализам греши када говори о постојању једног целовитог (интегралног) система који има све ново и другачије у односу на своје подсистеме. Моралност јесте

52

Page 51: uvod u filosofiju.doc

истинита појава, а етика, као његово утемељење, јесте могућа. Фулгурационализам не пориче постојање морала и етике, али ипак остаје противречан (контрадикторан) јер не напушта еволуциону слику о свету.

Биологизам тежи да буде у складу са еволуцијом. Еволуција се овде не схвата само као процес развоја и постизања разлике, него и као мера исправног понашања, јер и ми – људи учествујемо у њој. Главна логичка грешка биологизма је да је морално понашање код људи проистекло и развило се од моралног понашања код животиња (материнска љубов, пријатељство, пожртвовање). Али живориње то не чине ради усавршавања у моралу и врлинама, него су то код њих инстиктивни покрети и процеси.

Социобиологија издваја гене као критеријум целе стварности, морала и одређивања истине. На основу таквог схватања имамо следеће закључке: Мајка је машина програмирана да потпомогне опстанак копија својих гена; гени деце упућују децу да, ако је могуће, надмудре тела родитеља, да их искористе, заварају. У социобиологији се још искључује појам егоизма – он се представља као метафора. Сама социобиологија је производ еволуције. Њен почетак је у исказу да нема истине. Своје решење она треба да нађе у исправном одређењу стварности – да разлучи шта у њу спада, а шта не, да би схватила да етика, религија, уметност заиста постоје, а не да су то само илузије. Ако социобиологија њих не види или не разуме, то не значи да они не постоје или да су нејасни.

III О односу етике и природних наука:Свако ко се бави природним наукама мора да укључи и етику, да се понаша и

да делује одговорно и савесно према свим људима, чак и према онима који још нису рођени. У супротном, може доћи до озбиљног угрожавања другог (=нашег ближњег) као што је нпр. прављење и коришћење атомске бомбе или нечовечно експериментисање на људима. Мора постојати и посебно ограничење за научнике, у погледу дозвољене мере утицаја на човека.

Човек не треба слепо да следи поруку својих гена. Овде натуралисти греше тврдећи супротно. Не мора да значи да ће се са човеком десити баш оно што се може прочитати гледајући у његову генетску поставку.

53

Page 52: uvod u filosofiju.doc

Ханс Мор сматра да у свету постоји само један етос (обичај, систем вредности, скуп моралних особина које поседује један човек), који важи за све људе света. Али није тако. Пре се може рећи да постоји један морални минимум који је заједнички за све људе. На пример, опште је прихватљиво да је блаженије давати него примати; да је боље рећи истину која боли него лепу лаж; да што не желиш себи не чини ни другоме. Али и овде ће се сигурно наћи изузеци, тако да ни ово најосновније не мора заједничко за све људе.

Нико не треба својим истраживањем да угрожава другога, ма колико то културно или пристојно споља изгледало. Етос који је за све људе треба бити и за научнике, а не неки посебни, јер и они су људи.

Према томе и они су одговорни за своје поступке као и сви остали. И како сада да не споменемо Ото Хана и Лизе-а Мајтнера који су конструисали атомску бомбе које бише бачене на Хирошиму и Нагасаки? На научницима је, дакле, већа одговорност него на многим другим људима. Стога они морају и вишу него остали да раде око свог морала.

Научнички етос има и педагошки карактери задатак. Циљ бављења науком не треба да буде пуко добијање награда и земаљске славе, већ најпре васпитавање самога себе и помоћ при васпитавању (од слов. речи ,,питати“, што значи хранити) и узрастању других (=ближњих).

54

Page 53: uvod u filosofiju.doc

ТЕОРИЈА НАУКЕ И ЛОГИКА

-Franz von Kutschera

„Оријентација“ кроз филозофијуПод оријентацијом подразумевамо оријентацију у делању и живљењу. “Шта треба да

чинимо?“-одговор можемо наћи у етици, али одговор зависи и од тренутних околности, реалних алтернатива, расположивих средстава или испуњења норми.

Дакле, етика је део једног општег погледа на свет. Циљ стоичке фил. је да помогне човеку да води исправан живот у складу са моралним нормама које су повезане са природом, па је за њих физика представљала основу етике.

По Огисту Конту, а и Вилхелму Дилтају, поглед на свет је био прво религиозно одређен, затим филозофски, а онда и научно. Филозофија и религија се баве истим питањима, само на другачији начин, а наука се бави само стварношћу. Признање да се чисто рационалним путем не може доћи до одговора на егзистенцијална питања окреће филозофију ка религији, тако да је ПОГРЕШНО да су религија,филозофија и наука замениле једна другу.

Међутим, нагли напредак науке у 19. веку је бацио у сенку филозофију јер је наука нудила сигурни напредак знања. Преузела је предмете филозофије, а она се свела на бављење себе. Ту је, по Конту, доживела крај. АЛИ, наука се своди на чињенице, а чињенице без норми не могу одговорити на претходно питање.

„Научни поглед на свет“-натурализам- фил. поглед на свет за кога емпиријска стварност, коју сачињавају пр.науке, представља целокупну реалност. Због тога им изгледа да целокупна реалност може да се објасни природно-научним путем јер су убеђени да ће наука кад-тад дати одговор на питања која су данас необјашњива. Треба нагласити да норме и вредности НИСУ предмет пр. наука, па тако за њих, са натуралистичке тачке гледишта нема места у објективној стварности. За њих су норме субјективне појаве. Кант је зато објаснио да се норме не могу заснивати на субјективним интересима и да су независне од њих. Морални феномен значи откривање вредности, а не кроз њену корисност за нас. За натурализам објективне вредности не постоје. Да би фил. послужила као оријентир, мора да критикује натурализам да би увидела одакле потиче објективност важења норми, тј. где се крије објективна основа норми.

Норме морају имати основу у стварности, да не би биле само идеали. Да ли је етика могућа без религиозне позадине?

То значи да религија,филозофија и етика заузимају различите тачке гледишта, па не могу једна другу да замене.

55

Page 54: uvod u filosofiju.doc

Такође, не може се очекивати од филозофије да нам да одговоре на питања о човековој оријентацији, он мора сам оформити ставове, а филозофија му може понудити упутства и подстицај.

О корисности логике:Логика обухвата учење о појму, суду и закључку. Ова учења се међусобно условљавају. У

нововековној филозофији логика је изгубила на значају јер није могла да помогне код комплекснијег закључивања и интуитивне аргументације.Програм по коме филозофија треба да се развије уз помоћ логике је један вид аналитичке филозофије.Други смер аналитичке филозофије за интерпретацију фил. исказа користи, не логику, него правила природног језика. Логика обезбеђује чврсту аргументацију и прецизно одређује појмове, а оба та елемента су неодвојиви од рационалне филозофије.

56

Page 55: uvod u filosofiju.doc

Али и да етика укључује и логику када су у питању проблеми човекове оријентације видимо у следећим примерима

ДЕОНТИЧКА ЛОГИКА(етика дужности гр.deon дужност)Немогуће је одредити норме које ће се односити на сваку појединачну ситуацију. Зато се

одређују опште норме, па се из њих изводе посредне за решење појединачних ситуација. Да би били сигурни да су те посредне норме спојиве и да прате правила система,потребна нам је теорија закључивања-деонтичка логика.

ХЈУМОВ ЗАКОНИма за етику централни значај, јер постоје многе етичке теорије које желе да моралну

вредносну област дефинишу кроз чињеничне услове, а то је недопустиво.

„Ако нешто неко не може да учини, не значи да му је забрањено“ што се у старту коси са Кантовим „треба имплицира може“.

ПИТАЊЕ ДЕОТНОЛОШКИХ И ТЕЛЕОЛОШКИХ ЕТИКА(telos-циљ,сврха)

Деонтолошка етика гледа конкретан чин тј. упоређује га са основним моралним законитостима, а телеолошка гледа на тај чин кроз његове последице и на основу њих га класификује. Међутим, неке последице не можемо предвидети.

Да би се материјални проблеми решили на одговарајући начин, неопходна су логичка истраживања. Дакле, логика помаже филозофији која се бави оријентацијом човека

О корисности теорије науке:Предмет теорије науке су емпиријске теорије, њихова структура и њихово преиспитивање.Етика није емпиријска наука, па је зато и не занима проблем „оријентације“. Не постоји

емпиријска база на којој би могле да се потврђују и доказују теорије. То значи да се из искуства не може ништа закључити о бићу,али се зато теоријска

наука може потврдити искуством.Теорија се не потврђује сопственим закључцима већ резултатима великог броја посматрања. Доживљај морала подразумева емпиријски садржај.

За дефинисање питања тј. одговора о човековој оријентацији логика и теорија науке помажу филозофији на посредан начин. Логика као битан део свих филозофских дисциплина и теорија науке као мера истине и стварности..

57

Page 56: uvod u filosofiju.doc

ТЕОРИЈА РАЦИОНАЛНОСТИ

-Herbert Schnädelbach

Децентрализација ума у модерни: Хегелова фиозофија сматра се највишом тачком западног рационализма. Ум је апсолутан.

Након Хегела, долази егзистенцијалистичка мисао, натурализам и објективизам. Свима је заједничко да не поричу постојање ума, али ум више није суштина него појава. Дакле ум је после Хегела потиснут из средишта филозофије јер се више не схвата као центар света и као човекова суштина. Егзистенционализам потврђује децентрализацију ума јер тврди да човека карактерише пука егзистенција, која се појављује у виду могућности избора и одлучивања.

„Демитологизација ума“ подразумева процес у ком ум губи своје објективно постојање и бива сведен на нешто чисто људско. Објективни ум - logos-основна закониост космоса у коју је веровала стоа и помоћу које хришћанство покушава да објасни своју веру. Субјективни ум је оно што омогућава и чини умственост стварног човека, он је независан од унапред датих норми.

Повратак на могућности природног човека треба схватити као почетак историје децентрализације ума. Сам ум је постао пука формална урођена способност која се изграђује и потврђује тек емпириским путем.

Емпиристичка интерпретација човека као природног, историјског и друштвеног бића представља основу историје децентрализације ума.

Од филозофије ума до теорије рационалности:

Демитологизација ума је водила потискивању ума и као филозофске теме. Како можемо ум поново начинити филозофском темом?

Не можемо ум више дефинисати као супстанцију при чему је свеједно да ли се такав појам односи на објективну или субјективну област. Ум није законитост космоса ни људске психе. Оно што преостаје јесте ум као човекова способност да буде уман. Умност-рационалност.

58

Page 57: uvod u filosofiju.doc

Традиционална филозофија ума могућа је само у облику филозофске теорије рационалности. Теорија рационалности није искључиво филозофcка, јер ум или рационалност представља и научну тему, она то постаје само ако је рефлексивна теорија рационалности. Филозофски карактер теорије рационалности мери се филозофском рефлексијом.

Сликовито, рефлексија је преусмеравање пажње cа предмета на саму свест.Да ли ми своју рационалност можемо непосредно да докажемо или нам је за то потребно

истраживање других области ван нас самих? Интуиција или реконструкција? Интуитивно искуство се састоји у покушају да се оно што се тражи нађе и разуме у директном захвату, док реконструкција подразумева индиректан пут.

Кант сматра да је човеку у лавиринту његове свести неопходан „зрак светлости“ који би му помогао да себи представи умност свога ума. Као зрак светлости користио је теоријски и практични ум у логици,науци и моралу.

Која емпиријска упутства могу да оправдају чињеницу да се једно живо биће назива рационалним? Ово питање се може решавати само на тлу филозофије, зато се скица теорије рационалности чита пре свега као филозофски текст.

Слика теорије науке се изменила са књигом Томаса Куна. Представа о научном напредовању кроз аргументе, методе и критике, представа о науци која тежи ка својој објективној истини била је одбачена.

Тако је тема ума опет постала главна међу фил. дискусијама, само под називом рационалност.

Традиционална филозофија ума се претворила у интердисциплинарни пројекат под називом-теорија рационалности.

Основне црте једне теорије рационалности:

Модерна фил. теорија рационалности ће, као и Кант, тврдити да се ум који критикује и који је критикован исто. Критика ума није могућа као пука критика филозофског ума. Исто тако, по Канту, критеријум практичног ума се не налази само у ономе што етичари кажу о моралу, него пре свега у ономе шта „здрав“ разум намеће као обавезу.

Филозоф се не може понашати на емпиристички начин, већ из сфере емпиријског може да користи само оно што се мисаоно може прерадити.

59

Page 58: uvod u filosofiju.doc

Када говоримо о различитим појмовима рационалности, понашамо се као да тражимо правила за употребу сваког од њих- појмови нису ништа друго до правила примене речи које означавају те појмове. Одатле следи да систематско разлагање појмова рационалности није ништа друго до систематична реконструкција правила која регулишу начин употребе израза који означавају одређене појмове рационалности.

Концепт рационалности мора остати отворен коцепт. То значи да ми у својој систематичкој реконструкцији рационалности увек морамо рачунати на новине.

Рационалност је такође и нормативан концепт што значи да израз „рационалан“ мора и сам бити вреднован да би важио. Хегел је говорио да у филозофији морамо имати поверења у ум. Ако смо спремни да рационалне норме, које поштујемо, увек изнова испитујемо из других, нових рационалних норми, онда Хегелов став нема алтернативу.

Оно што нам је потребно јесте једна истовремено херменеутичка и критичка теорија рационалности лишена сваког фундаментализма. Таква теорија рационалности би могла да заузме место раније филозофије ума.

60

Page 59: uvod u filosofiju.doc

АНАЛИТИЧКА ФИЛОЗОФИЈА И ЛИЧНОСТ-D. H. Mellor

Концептуално – идејни приказ тематске целине:- Џорџ Баркли истиче потешкоће филозофије, које су од стране самих

филозофа.- Филозофија у свом домену представља аналитику - свака добра философија

је уједно и аналитичка- Аналитичка филозофија је превасходна у сваком домену људског живота и

ван саме филозофије.- Сваки човек је јединствени феномен (=појава), и има сопствену личност.- Објективне разлике међу људима помажу нам да видимо различита

субјективна сазнања људи

Ι Увод:Џорџ Баркли (George Berkeley), ирски бискуп и философ је рекао још 1710.г. да су

већину потешкоћа у философији створили сами философи. Сада је ситуација лошија него тада. Философи су данас склони да ради забаве измишљају потешкоће које блокирају пут сазнања. Због тога се данас налази на самој граници смисла и бесмисла (=nonsense), а граница је буквално постала предмет хумора.

Сама философија није nonsense, али она га подразумева као део себе; она га узима преозбиљно и у свему га тражи. Многи философи су изгубили осећај за nonsense, или га нису никада ни имали, а он је једна од одлика сваког доброг философа. Свако ко се прихвати процењивања философије, неизбежно и сам постаје философ.

Свака добра философија је уједно и аналитичка. Аналитика се више односи на технику него на доктрину. Она се појављује код

Платона, Аристотела, Томе Аквинског, Лајбница, Хјума, Канта и Мила, али и код модерних аналитичких философа. Аналитичка философија се издваја по уважавању чињенице. Она не само да тражи аналитичке технике, већ хоће и да их унапреди. Сваки философ аналитичар не треба да се бави само аналитиком, јер се ,,не може рећи да аналитика чини целокупну философију“, каже Мелор. Достигнућа аналитике могу да буду од користи и за области ван философије као што су нпр.: допринос проналаску компјутера, решавање проблема абортуса, анализа хуманости. Али највећа корисност аналитике се огледа у човековој личности.

61

Page 60: uvod u filosofiju.doc

ΙΙ Личност:Сваки човек – субјекат, труди се да што боље упозна себе и да га људи којима се он

обраћа што боље разумеју.

Сваки човек је јединствени феномен (=појава), и има сопствену личност. Сваки човек има и јединствено схватање и начин размишљања.

Сазнање и чињеница нису исто што и мишљење. (Са)знање чињенице да су 2+2=4 није мишљење. ,,Ништа се не може знати ако не постоји нешто на шта се то знање односи, ако чињенички не постоји ствар на коју се то знање односи и која потврђује или оповргава наше ставове о њој.“(Мелор).

III Субјективна личност, истина и објективне чињенице:

Свако сазнање у првом лицу се назива субјективним (али не само у том смислу да се односи на субјекат, већ и у смислу да се и чињенице у том сазнању односе такође на субјекат). Сазнање у првом лицу је стварно сазнање, а не пуко мишљење. Када Мелор каже :,,Ја живим у Кембриџу“, то је његов субјективни исказ. Он овим износи пред нас чињеницу, а не некакво мишљење. Ову чињеницу могу, наравно, и многи други да знају, али не у истој форми као Мелор (=субјекат).

Када човек има своје мишљење треба да буде свестан да његово мишљење није једино постојеће или једино исправно на свету, већ треба имаати у виду и постојање других људи око себе који, такође имају своја мишљења. Наше ставове можемо верификовати (=проверити) помоћу чињеница. Истинитост чињенице никада не зависи од тога да ли неко зна или верује у њу.

Поред субјективиста постоје и објективисти који човека разумеју као део објективног света. Постоји само један објективни свет, заједнички за свакога од нас – за сваки субјекат. Мелорово убеђење да живи у Кембриџу може да се верификује кроз објективну чињеницу да је он заиста житељ Кембриџа.

Нормална је појава да се уверења међи људима разликују, јер и људи су различити и стичу у животу различита животна искуства у стварима заједничког објективног света. У објективности се налази поље верификације (=провере) за сва наша различита субјективна убеђења. Објектине разлике међу људима помажу нам да видимо различита субјективна сазнања људи.

62

Page 61: uvod u filosofiju.doc

Та сазнања могу бити веома драгоцена, нарочито ако човек зна да их преда другима

на ползу (=корист).

63

Page 62: uvod u filosofiju.doc

ФИЛОЗОФIJA ПСИХОЛОГИЈE,,Јединство личности“ као гранични појам

-Hinderk M. Emrich

Концептуално – идејни приказ тематске целине:- Јединство личности као гранични појам највише истиче два аспекта

појма личности: етички и сазнајни.- Човеков мозак је организован модуларно- рад на елиминацији- ,,Личност се дефинише из себе саме“, каже Емрих

I Унутрашњи суд:Када човек сам себе оптужује то се називамо унутрашњим судом. Тада у том једном

човеку видимо и судију и тужитеља и оптуженог. Нпр.: ,,Пресудио сам да ме затворе“. Овде је реч о различитим аспектима једне исте личности.

На ово или неко друго поступање човека може да потстакне нека несвесна мисао која се јави у њему, као што се то једном догодило аутору овог текста који је био лекар. Једном га је пробуди телефонски позив око два часа након поноћи. Његов пацијент му је рекао да је један човек попио 100 доза неког лека, а лекар је у полусну разумео да се ради о 100 mg, што је безопасна доза. Лекар је наставио да спава, али му је одједном дошла мисао да се заправо ради о 100 доза, што је смртоносно, и покренут том мишљу он је брзо реаговао и рекао да тај несрећник одмах буде збинут од стране лекара. Човек је спашен од вероватне смрти. Она несвесна лекарева помисао је потстакла сав труд око споменутог несрећника. Једна мисао може да покрене мноштво других.

Јединство личности као гранични појам највише истиче два аспекта појма личности: етички и сазнајни.

II Спознаја као интерни дијалог: јединство и мултиплицитет свести:Код психоаналитичара се можемо сусрести са изразима: централно Ја и други

субсистеми Ја. Субсистеми Ја могу довести до настанка одлуке (votum), која потом пролази кроз преиспитивање. Тек када до ђе до сагласја човек може свесно донети одлуку.

64

Page 63: uvod u filosofiju.doc

Човеков мозак је организован модуларно. Под овим Емрих подразумева да се човеков мозак ,,састоји од функционалних ентитета (суштина, битности) који су међусобно релативно независни и који раде паралелно (централно Ја може да не региструје активности субсистема Ја, иако они раде паралелно). Доказ о истинитости модуларног функционисања мозга имамо у експериментима неких лекара (нпр. код Газаниге) над јако оболелима од епилепсије.

Они су им пресецали везу између две половине великог мозга и на тај начин ублажавали интензитет болести. И људи тако оперисани скоро да се и нису разликовали од здравих људи, иако после операције имају два сасвим одвојена тока свести. Они, ипак, то и не примећују.

Човек је биће које увек подразумева и вредновање. Његова мисао увек има одређено значење иако он тога није увек свестан (R. Spimen). Често питамо себе одакле нам је дошла нека мисао.

У човеку може доћи и до фрагментације и поделе Ја. До сада су нам позната два начина цепања личности. Цепање може да наступи због разарања централног Ја кроз процес болести, или може доћи до нестанка супстанце која спаја различите и већ постојеће Ја1 и Ја2.

III Системска теорија психозе и психоделије:У Достојевсковом Двојнику имамо одличан пример цепања личности: ,,Господин

Гољедкин је одмах препознао свог ноћног пријатеља. – Али, његов ноћни пријатељ није био нико други до он сам – да : сам господин Гољедкин, ...“. Овде Ја цепа на два дела и изазива шизофрену психозу. Дела Достојевског су била и остала једна од најважнијих извора за психопатологију.

Процес обољевања не зависи само од цепања система, него и од ступња вероватноће да у неком нервном систему дође до стања које иде ка развоју психотичног понашања.

65

Page 64: uvod u filosofiju.doc

Функција мозга, нервног система и чулних органа је, углавном, рад на елиминацији. Та елиминација се састоји у искључивању сувишних информација и података којима смо скоро непрестано изложени. Мозак одбацује непотребно, а усваја оно што би могло бити од практичне користи. У случају да дође до психоделије, интензитет елиминације и селекције опада, а воља бива поремећена.

IV О субјективности, јединству личности и заједничарењу са другим личностим:Човек није једино створење које има жеље, мотиве, осећања, које процењује или

доноси одлуке. Али једино човек има вољу (=volicia) своје личности. Личност је центар који генерише значење. Бити личност, то значи сагледавати извршење чињенице да имамо свест; бити у могућности да се доживи. ,,Личност се дефинише из себе саме“, каже Емрих. Централно Ја једне личности је одређено као неки тип унутрашњег посматрача и интерпретатора (тумача, излагача).

Личност треба да примећује постојање других личности око ње, јер и те друге личности су подједнако вредне колико и она сама. За сваку личност спознаја друге личности (ближњег) је конститутивна (основна, битна) спознаја.

Јединство личности није загарантована ствар. Човек треба да се труди да побратими свесно и несвесно у себи, да би достигао у меру јединства и сагласја личности

66

Page 65: uvod u filosofiju.doc

ФИЛОЗОФИЈА ПРИРОДЕ

-Reinhard Löw

Концептуално – идејни приказ тематске целине:

- Теорија о филозофији природе спада од самог почетка VII и VI век пр. н. е. као начелно питање, на које се тежи дати одговор.

- Своје начело веже за космолошки период, тзв. период пресократовски

- Од почетка амбиваленција (= двојака вредност) је карактеристика самог појма природе. Теоријско и практично. Одраз ће имати и у нововековној филозофији природе.

- Проучавањем космолошког периода, долазимо у ситуацију несугласица, контраверзног типа. Са једне стране струја софиста, а са друге Сократ/Платон.

- Та несугласица се провлачи и све до данас и на њу се поставља питање; Је ли то

задовољавајућа правда? – подела на природне (= physis) и људске (= nomos) законе.

IЏорџ Бекон, Томас Хобс, Рене Декарт и др. својим теоријама утичу да се теоријска подчини практичној. Заправо то је нововековна филозофија природе са једне стране.Резултат у таквом поимању водио је дуализму.

Драстична промена уследиће појавом релативистичке физике и квантне механике.

Резултат таквог разумевања филозофије природе водио је јасно смрти филозофије

природе (констатација Јиргена Мителштраса).II

Схватање односа између природне науке и филозофије природе, посматра се из угла ексхумације (= издвајања посмртних остатака) саме филозофије природе.

Наглашавам: после своје нововековне ексхумације филозофија природе, добила је своју деобу!

Ексхумација је резултат два обличја.

IIIФилозофија природе у аспекту антропологије треба да има за циљ да човека и његову свест не дискриминише, него помогне да задобије достојанство онтичког бића.Полазна тачка у таквом подухвату јесте само биће човека, али не и крајња тачка (све)целокупне стварности.

Тематски приказ целине:

67

Page 66: uvod u filosofiju.doc

У аспекту сваког посматрања и проучавања, приметићемо да се у основи налази physis (= природа). Проучавање природе, било је прво у основи филозофа као начело од чега се почиње и развија се. Она је кроз своју еволуцију развила мисао као свобухватна теорија

која се тицала не само појма природе, него и области које су се тицале човека и космоса. Своје корене сеже још из јонске Грчке и већ у раним годинама она је била двојаког значења (= амбивалентна), односно посматрана је у два аспекта. Оба приступа филозофији природе провућиће се све до данашњих дана. Наиме, ради се о теоријском и практичном аспекту. Почетак филозофског поимања филозофије природе, било је у томе да су филозофи (космолошког) периода настојали да здраворазумским закључивањем и уз извесне аналогије са митолошким представама превладају разлику између очигледног чулног мноштва са једне и општег јединства или повезаности свих ствари у свету (природи

односно космосу: ономе што јесте - бићу) са друге стране. Дакле, њихова главна теза била је просвећивање, тј. демитологизација раних хомеровских списа и др. Основа им је била - теоријско сагледавање филозофије природе. Не треба пренебрегнути и то, да је теоријском аспекту демитологизације, одговарао и један практичан аспект. Управо у каснијем антрополошком периоду дошло је до извесних контраверзи, односно спорних тематика. Са једне стране било је крило софиста, а са друге стране то су Сократ/Платон. Настаде немала распра око односа термина physis и nomos, првог који јесте природни закон, датост као такво и други закон, који је дело руку (слабијег) човека, да буде алтернатива у непогодно време. То је оно, да повежем са данашњицом, које се тиче људских норми и одредаба, а који је опет добио неки шири и значајнији смисао, тако рећи педагошко – етички карактер. Кроз сва три одељка ове тематске целине, видећемо да се говори о опстанку саме филозофије природе, односно, чему је она тежила под утицајем филозофа са једне и природних наука са друге стране и о циљу који треба да поседује сама филозофија природе.

Нововековна филозофија природе, своје корене веже од периода Френсиса Бекона, Рене Декарта и Галилео Галилеја. Која је била њихова главна, тако рећи теза? Треба најпре истаћи извесну разлику, која нас уводи у нововековну филозофију природе. Наиме, да се подсетимо. За класичну филозофију, основа сваког полазишта била је theoria. Теоријско сагледавање! Сада са друге стране, под утицајем најпре ове тројице филозофа, па касније и природних наука, уочиће се подчинутост теоријског аспекта практичном. Један од програмских мотоа и у филозофији педагогије, била је изјава Џорџа Бекона: Знање је моћ.

Управо и сада у филозофији природе ово долази до изражаја, чиме се на јасан начин

68

Page 67: uvod u filosofiju.doc

теоријски аспекат подчињава практичном. Главна теза нововековне филозофије природе, огледала се јасно у томе да, пре него што се нешто усвоји и прими као присвој, треба да се исто то и упозна, спозна (= епистемологија). Овакво размишљање је све до данас резултирало разним истраживањима, упознавањима са самом природом и околином. Довело је до велике експанзије разних истраживача, проналазача, археолога, геолога... да уђу у најдубље поре и светковине саме природе. Са једне стране, ово није имало неке лоше последице, осим што је ту утицала и привреда и индустрија на даљи ток и истраживања и самим тим развој природе, него се ту дошло до идеје о личним политичким интересима да се то све стави под контролу и у руке једног човека. Оно што још карактерише овај период, а који је и резултат практичном схватању природе филозофије, је дуализам (= потпуно супротно начину мишљења од оног који је пре постојао). Ово се фундаментално тицало на човека, на кога се, ако тако размишљамо гледало као на неко биће које није природно или је чак антиприродно. Дефакто се истиче по мом схватању на неки начин дискриминација самог бића човека. Аргумент који се веже за такво размишљање, као да још дубље води дискриминацији – човек умом, мишљењем дела у простору за себе или за друге. Рекли би смо да се овде говори о некој машти, односно тежи се нереалности. Поред тога, наука XVIII и XIX века иде још даље. Могли би смо рећи да се враћамо оној јонској филозофији природе, међутим на први поглед. Ја бих лично овде указао на једну врсту синтезе теоријског аспекта и овог нововековног, где човек својим силама ,,ума и мишљења“ стиче објективну спознају суштине материје и бића. Представници такве врсте били су истакнути Ла Матрије и Карл Фогт. Са друге стране, озбиљнији приступ у новијој вековној традицији, огледа се открићем релативистичке физике и квантне механике са којима се престаје свако објективно поимање природе. Из самих теорија физике и механике, открива нам се, главни смисао – односно поимање између ствари. Почеци другачијег схватања и размишљања крећу од Авенаријуса и Вајцекера, којима је принцип био да не постоји никакав онтолошки одређен систем односа међу стварима. Оваквом и ширем размишљању допринели су и Карл Попер у погледу аналитичке науке, са једне стране и Дијем и Канги са друге стране у погледу историјских наука, као еманципација претходним. И сада када би смо хтели да резимирамо оба вида објективног схватања природе, довели би смо се у питање, па шта са истом сада? Јирген Мителштрас констатује о смрти филозофије природе. Оба вида довела су у безизлаз филозофију природе, јер се сама нашла у немогућности да помогне човеку. Касније ћемо видети, постоји ли томе алтернатива.

69

Page 68: uvod u filosofiju.doc

Када смо схватили да је филозофија природе у неком безизлазу и да јој нема неког излаза, без реалног сагледавања читаве еволуције природе, од ране антике па све до данас, онда нам ништа друго не преостаје, него да спашавамо што се спасти може. Ексхумацијом (= ископавањем посмртних остатака) могли би доћи до једног закључка, а то, да је филозофија природе доживела велику деобу на извесне природне науке. Па тако у том погледу можемо сагледати историју до тог тренутка, враћањем у живот филозофију природе. У другом одељку, видећемо две тезе, које би требало да укажу на однос природних наука и филозофије природе. Савременом технологијом и индустријом, дошло се до значајних помака на пољу природних наука и упознавању са природом. Све је то једном речју водило некој носталгији, управо, јер се до сад човек није налазио у таквом размишљању. Намећу му се нека нова размишљања. Парадоксално бива када схватимо да је неживо саморазумљиво, дакле само по себи се уочава, док је живо са друге стране ваннаучног погледа, остављено у некој од ,,фиока у ладици“. Тако се долази до закључка да се данашња наука посматра као једна специјалозована врста делатности која телеолошки самоиспуњава, при чему се незаборављају делатности и средства других погледа и мишљења. То се јасно очитује у медицини скоро свих смерова, нарочито оних

који се директно и само тичу унутрашњости бита човековог. Са друге стране, још једна

традиција исто везана за ,,оно живо“ јесте у погледу како оно функционише и на који начин се мења, еволуира, мутира... и своје почетке веже за Аристотела, односно квантитативне и квалитативне промене. Разлика у Аристотеловој и Платоновој традицији огледа се кроз немогућност конструисања реалног живог света, а са друге стране, Аристотел то види у томе да се развијање бића одвија преко присилног, хипотетичког става, који може и не мора бити природан кроз грађење мисаоних представа и идеја. Дакле, можемо рећи да све, у неку руку, има свој смисао из природе и да тако дисциплине које су произишле из филозофије природе иамју своје корене у истој. Овим треба истаћи и

70

Page 69: uvod u filosofiju.doc

то, да филозофија природе није изумрла у правом смислу те речи, али да се ексхуминацијом удеобила у два обличја.

Трећи одељак би требао да одговори на питање, како филозофија може да помогне човеку да се оријентише? Све до сада што смо навели, имало је свакако и сигурно одраза у антропологији и свакако да је и само имало антролошку перцепцију сагледавања. Човек је у сваком шогледу центар у природи и истраживању, да ли то било на директан или индиректан начин, небитно. Схватање човека у XX веку иамло је велику улогу у скоро сваком сегменту природних дешавања, што се и установило кроз ево на пример сцијентизам, који је наступио од почетка друге половине XIX в. преко Мери Бекер Еди. Утицај друштва и околине на човека довела су човека данашњице на губитак оријентира, разна друштва, организације, конфесије, породична стања... и у таквом безизлазу човек сам пада у носталгију, губи се из вида, постаје роб својим размишљањима. Оно на шта ту треба указати јесте синтеза филозофије и теологије, које једино могу и имају ту бит да помогну човеку у овој експанзији. Првенствено се треба базирати на томе и указати на достојанство човека, које он има, дати му слободу као Икони Божијој и пустити да сам иде својим вечитим токовима као задатку и смислу постојања. То би било превише кад би смо рекли, међутим псотоји ту још нешто на шта треба указати. А то је, да је филозофија природе ту да разувери погрешну филозофију природе, која се опет оградила доследностима, чиме је изгубила ,,оно“ право о човеку. Филозофија немачког идеализма, супротно енглеском, ишла је правим и коренитим путевима, покушавајући да схвати и појми човека, собзиром на његове многе недаће и одређења и којекаква убеђења.

71

Page 70: uvod u filosofiju.doc

О СМИСЛУ МЕТАФИЗИКЕО разлици између узрока и услова

-Hermann Krings

Концептуално – идејни приказ тематске целине:- Етимологија речи ,,метафизика“.- За бављење метафизиком је потребно добро схватити разлику између

узрока и услова.- Њен циљ је утемељење.- Задатак метафизике јесте у томе да неизмерно богатство и разноликост

природе постави у облик који ће човек разумети

Ι О извору и логичкој структури метафизикеДанас сви метафизику доводе у питање и о њој се говори без сумње. Стигла је до

свог краја, и то се збило 1781.г. када се појавила Кантова ,,Критика чистог ума“ (,,Kritik der reine Vernunft“). Он ју је срушио онакву каква је била у XVIII веку. То је Хегел приметио.

Оно што се до тада називало метафизиком сасечено је у корену и ишчезло је из науке. Хегел сматра да логична наука представља праву метафизику која обухвата и метафизичко мишљење у потпуности. Пошто метафизике више ту нема (срушена је), сада је на њеном месту Хегелова наука логике ,,која почиње тамо где се метафизика завршава“ (Крингс).

Иако више не постоји, ми можемо да се запитамо које су основе метафизике. Чак и наука о утемељењима и првим основама има своје основе (темеље). Утемељеност је дело слободе. Када човек нешто уради и не зна зашто је то урадио, то ,,представља неку врсту ускраћења слободе“, каже Крингс. А ако неко зна зашто је то урадио и још има оправдане разлоге то вероватно означава присуство слободе.

72

Page 71: uvod u filosofiju.doc

Сваки квалитетан говор о метафизици мора да нагласи да се извор метафизике налази у слободи. Метафизика је начин на који ум одлучује о самом себи. Она је одлука и довољна основа да би могло да се мисли.

Као што смо споменули, Кантову ,,Критику ума“ тумаче као крај метафизике, али неки ту виде нове могућности метафизике, јер Кант деструишући је (рушећи је), открива њен нови и скривени смисао. Ако се вратимо на слободу, видимо јој две стране: добру (бити слободан за нешто), и лошу (бити ослобођен нечега). Кантов циљ је у поимању и спознаји, а они изискују објашњење. Одређени део објеката који су категоријално спознати подлежу једној јединственој спознаји, која се назива транскатегоријална спознаја, и она настаје након просуђивања и умског увида. На пример када кажемо: ,,вечити дерби“ кроз категоријално одређење то ништа не говори, али он означава транскатегоријалну везу која је потом настала просуђивањем, и сада знамо да се ,,вечити дерби“ односи на спортски дерби Партизана и Звезде.

Транскатегоријални став није исто што и хипотеза. Хипотеза спада у категоријално одређење и њој недостаје емпиријска потврда. Смисао метафизике се не састоји у томе да она разлике категоријалних спознаја жели да надокнади или отстрани путем транскатегоријалних претпоставки. Метафизика није продужење физике транскатегоријалним средствима. Категоријални искази који су конкретни више се цене него транскатегоријални који су уопштени. Ово важи и за науку. То видимо и у религији: највише слушалаца имају они који религију своде социјалне и политичке категорије.

Циљ науке је истраживање хипотеза закона, односно, теорија. У области метафизике се користе транскатегоријални појмови јер су потребни уму као свезе. У односу на логику метафизика се не разликује много од повезивања и уређивања непрегледног мноштва.

II O узроку и услову:За бављење метафизиком је потребно добро схватити разлику између узрока и

услова. Ради олакшице узмимо пример неке болести у човековом организму: узрок неке болести може бити нека инфекција. Један вирус може само под одређеним условима да изазове одређено обољење. Болест нема само узрок, него обавезно подразумева и одређене услове.

,,Разлика између узрока и услова јесте производ човекове интелигенције. Интелигенција делује као она која твоеи мисао.“ (Крингс)

Метафизика се бави условима, а не узроцима. Њен циљ је утемељење. Она се не труди да одговори на питање како се нешто догодило, већ како је могуће да се то догодило. Метафизика се не задовољава одређеним бројем битних услова, већ тражи читаво царство услова. Пошто јој је неоствариво да пронађе то царство, она мора да их замисли или конструише.

73

Page 72: uvod u filosofiju.doc

III О смислу метафизикеУ метафизици човеков ум преузима на себе сву своју одговорност. Он постаје

одговоран и за човека и за свет у целости. Метафизика осигурава добробит науке, изображава њену плодну и храбру обраду чија је крајња сврха да допринесе општем друштвеном задовољству. ,,Задатак метафизике јесте у томе да неизмерно богатство и разноликост природе доведе у човека која је за човека разумљива.“ (Крингс)

74

Page 73: uvod u filosofiju.doc

ТЕОЛОГИЈА И МЕТАФИЗИКА

-Jörg Splett

Концептуално – идејни приказ тематске целине:

- Метафизика представља учење о бићу и бивствовању.- Питање о суштини о изворном карактеру ствари претпоставља и питање о

првим принципима бића и бивствујућима.- Диференције по питању првих принципа очите су код Платона и Шплета.- Ф-ја не сме да буде ускраћена и она треба да залази и у метафизику.- Метафизика има своју есхатолошку димензију о којој нам говори

Волфхарт Паненберг.

Појмови:Име метафизика датира из давне прошлости. Још је Андроник са Родоса

одговарајуће Аристотелове списе скупио под насловом „физика“. Општу суштину Аристотел је тражио у бићу „као таквом“, тако да је филозофија значила постављање питања о свему што јесте и питање шта је то што јесте. Утолико је метафизика онтологија, учење о бићу и бивствујућем. Дакле метафизика се не бави само чистим чињеницама него и њиховим темељима. Питање о суштини о изврном карактеру ствари предпоставља и питање о првим принципима бићима и бивствујућима.

Шплет указује на термин принцип. Принцип је оно по чему нешто јесте то што јесте по чему је настало и по чему се спознаје.

Први принцип свега постојећег за грке је било божанско биће, зато је метафизика, односно прва ф-ја уједно и теологија. Дакле термин теологије, пре свега означава ф-ски напор и потиче из ф-је.

Платон је под тим изразом подразумевао песнички начин говора о Богу, а касније је та реч добила значење опште црквене дисциплине.

О историји:

75

Page 74: uvod u filosofiju.doc

Однос између теологије и метафизике аутор појашњава уз помоћ њихове историје. За то он користи пример француског филозофа Мориса Блондела, код кога на место апстрактне поларизације између ф-је и теологије, ступа увид у могућности примене аутономне ф-је под иманентним утицајем религиозних проблема. Грчка спекулација је наступила са захтевом за неку врсту божанске самодовољности. Ф-је више није оно што је некад била и поставља се питање да ли су таква питања (нпр. Божије тројство, Бог као личност, прагрех) превише за ф-ску мисао.

За филозофију без скраћивања:Ф-ја не сме да буде ускраћена и она треба да залази и у метафизику.

Рајер Шпехт је своје ставове о метафизичкој функције ф-је изнео у скраћеници „дубока теорија“.

Међутим, став Р. Шпехта иако је добар он не задовољава. Филозоф се од песника разликује на тај начин што он своје ставове аргументује.

Метафизичка аргументација Ф-ја тврди. То значи да она не изражава само став појединца или друштва или да

просто апелују на противника. Шта више, у ф-ји се заступа неки став и за тај став важи захтев да буде истинит. Тиме се поставља двострука тврдња. Ја нешто говорим, тврдим и такође тврдим да је моја тврдња истинита. Зато саопштавање ф-ског става више није пука ствар мишљења. Ф-ја тврди да се у свакој аргументацији ради о истини као одређеној вредности. Ф-ја је догађање истине, онај ко филозофира мора бити спреман да своје тврдње подвргне истини, а мерило мора бити сама истина. Када је у питању метафизички аргумент ради се о целини и о само издизању целине из њене основе. У извесном смислу метафизички аргументи представљају неку врсту испуњења вере. Покушај убеђивања могућ је тек под претпоставком могућности избора и оправдање. Свако убеђивање губи смисао тамо где нема могућности избора. На метафизичка питања не смемо да гледамо емпиријским очима. Метафизика се остварује кроз стицање самоискуства слободе. То искуство представља једну спознају која може да се достигне само кроз вољни смисао или кроз искуство вере а ту слобода кроз ток свог самопоказивања задобија признање сопственог самоидентитета. Појам отворености и вољности метафизичко искуство заступници ф-је, а и многи теолози би прогласили бесмисленим. Међутим, та отвореност и вољност воде ка самоосведочавању, а самим тим и спознаји Бога у нама. Спознају не можемо схаватити као обухватање и усвајање, већ као акт пажње и захвалности Богу.

76

Page 75: uvod u filosofiju.doc

У светлу истине: доказ постојања Бога:Када говори о светлу истине, Шплет истиче да сама светлост није видљива, она

видљивим чини оно што осветљава, тј. ствари и њихове односе. Не појављује се истина; у истини се појављује оно што јесте. Метафора о светлости потиче још из давнина и указује на узвишеност значења обасјавање истине која се сама собом оправдава и даје достојанство свему што из ње произилази. Бог у нама јесте јасна спознаја, или сама духовна светлост у којој све остало постаје далеко јасније него што би иначе било. То је оно на шта се мисли када се каже доказ постојања Бога. Ф-ска питања се никада не решавају потпуно и увек захтевају да буду поново разматрана. Религиозна свест, достојанствена свест и истина се не брину за себе и о себи, него се односе само на човека.

Метафизичка теологија као одговор:Ф-ја не измишља, она спознаје оно што јесте. Ипак, ништа не може да се спозна без

предмета спознаје и саме спознаје. Ако се пође од претпоставке „одвојености субјекта и објекта“, онда на ово питање не може да се пружи прави одговор, јер на крају, или субјекат спознаје објекат као сопствену конструкцију или се губи у објекту. Једини могући начин да се на ово питање одговори јесте одговарајућа дијалогика. у њој се мења разлика „по себи“ и „за мене“ утолико што за мене оно по себи није више само оно што јесте за мене, али тако да би питање о једном „по себи“ које мени није дато значило измицање његовог „за мене“. Метафизика је највећем броју људи позната као „археологија“ што указује на збирку почетака и извора. Метафизика има и своју есхатолошку димензију о којој нам говори Волфхарт Паненберг.

Метафизика као теологија представља покушај подсећања на животни идентитет, покушај да се тај идентитет антиципативо потврди и то у интересу ф-је и т-је, јер су њихови интереси заједнички.

Ф-ја се односи на оно једно. Оно се од свог постанка схвата као љубав према мудрости. Човеков највиши интерес би био да се ф-ја схвати као филантропија. У суштини метафизички ставови су спорни и они се не могу тако лако решити. Потребно је и стрпљење.

Краус каже: ,,Истраживачи имајте стрпљења! Тајна ће се открити сама од себе“!

77

Page 76: uvod u filosofiju.doc

ХРИШЋАНСКА ФИЛОЗОФИЈА

-Walter M. Neidl

Концептуално – идејни приказ тематске целине:

1) Константно раздвајање у савременом свету хришћанске мисли и филозофије међусобно = (хришћанска) филозофија није довољна за интерпретацију данашњих феномена које сусрећемо.

2) (Хришћанска) филозофија своје почело гради још из периода античке Грчке (= физичари - космичари)

а) Платоново поимање Бога подразумева поистовећивање истога са природом и човеком (= потпуна дијалектичка целина)

б) Јудео – хришћанско схватање о Богу, свету и човеку види у Личности Бога Логоса

(Јн: 14.6)в) Појава секуларизованог духа ренесансе (= мисли средњег века) дискриминише у потпуности реалност хришћанстваг) Мартин Хајдегер својом дијагнозом даје схватање бића у аспекту онтолошке

разлике (= супротност хришћанству)

3) Правилно схватање (хришћанске) филозофије подразумева схватање и онтике и онтологије, како у теорији тако и у пракси

Тематски приказ целине:

Савремени дух који води корене још са почека XX века, указује нам на једну, тако рећи битну трагедију. Та трагедија управо узима у обзир фундамент саме филозофије – деобу хришћанске мисли и филозофије међусобно. Да нас је захватила западњачка река

указује и овај пример, који указује да под њеним утицајем филоозофија најпре тежи прагматизму и да као таква није способна да даје одговоре на теме које се данас срећу. Томе нарочито не сме да се пренебрегне и утицај модерног схватања науке и утицаји индустрије, привреде, технике и личних интереса појединаца, који јасно доприносе немогућности да се наш стварни свет више не може објаснити теоријски и дати му још шири значај и смисао. То се нарочито оцртало и у појединим наукама и сегментима живота људи: етици, методици, психологији, педагогији... које су под разним утицајима и схватањима изгубиле свој прави смисао и примену. Оно што се надовезује на саму проблематику јесте и то, да се о овоме радо прећуткује и да се сваки коментар одређеног појединца не узима у обзир. Схватање света и система на начин (над)историје у савременом свету јасна је појава као неподударност за свет и човека, које нарочито истиче и Мартин Хајдегер.

78

Page 77: uvod u filosofiju.doc

Питање које се може поставити упоредо јесте; одакле порекло у оваквом схватању? Одмах ћу да укажем на једно моје мишљење, пре него кренемо да дајемо одговор на поменуто питање. Доста је уско и верно самом указаном питању. У самом наслову Хришћанска филозофија указују нам се две семантике (хришћанска и филозофија), а које се међусобно подударају и једна другу допуњују у појединим сегментима. Да разјаснимо и ово. Хришћанско се бави сакралним и тајновитим (= духовним) деловима вере и живота појединца у Црвки. Филозофија се бави о оним стварима која су сама по себи јасна и сама се по себи доказују, о ономе шта јесте. У том погледу дајући одговор на тему, треба сагледа(ва)ти реалност са духовног аспекта. Да је неминовно у проучавању ове теме, управо нам се указује из самог почела филозофије, која црпи своје темеље из периода космологије код раних филозофа. У том погледу названих физичари (physis = по проучавању природе и космоса у првом плану). Тако посматрајући долазимо до блиске сродности филозофије и хришћанства, да се да одговор на то physis и њој блиској речи kosmos. Већ код Хераклита одговор на питање и на моје мишљење можемо сагледати у термину logos која је незаобилазна у сваком погледу од самог почетка филозофије па и данас, али ћемо такође видети и значајно тумачење те речи и код јудео – хришћанског поимања. Logos код Хераклита је подразумевао утемељење свега постојећег – код старих Хелена космоса у првом плану, код јудео – хришћана конкретно на Личност Бога Логоса (Јн: 4.16).

Оба сагледавања су у супротности са данашњим погледом на свет, индустрију, привреду... јер су имали другачији појам у односу на ове. Хелени су гледали на космос као на једну непролазну смисаону самопостојећу силу и као такав је и сам смисао и израз слободе коју има. Нешто слично томе, можемо видети и код Платона у Timaju, касније и код Оригена у нешто блажем погледу. Оно главно што треба да нас брине о томе, како је могло постојати мишљење о вечном постојању физичког космоса?! Три термина kosmos, physis и logos су заправо фундаментална проблематика код схватања још раних јоњана, под којима је била подразумевана хармонија Бога, света и човека. Код Платона се, за разлику од софиста јасно интерпретирало као потпуна дијалектичка целина. Ово је имало за последицу да се космос схвати као умирујућа целина за себе, односно, није му се приписивало његово стварање, почетак...[Бог је изједначен са твари (= природом)], међутим остао је као непрестана (= перманентна) динамика у свом цикличном кружењу (=

kyklos aidios). Анаксимандар када говори у том погледу, он ту успутно објашњава и егзистенцију

појединца, која се неискључује овде, али је реална последица издвојених супротности. Искључује сваки смисао и значај појединца, што и није чуд(н)о за филозофе, јер су у свом

79

Page 78: uvod u filosofiju.doc

схватању гледали појединца као на пролазну тачку. У свом учењу супротно јудео – хришћанском, тиме се дотакао и питања о спасењу. Ориген је касније у том погледу говорио о апокатастази – враћању свега у првобитно стање. (Истакнимо и то на основу искуства, да се питање спасења, веже за сваког појединца понаособ и тиме се указује на његов јасан смисао и значај у свету). Оно са чим се ја не бих сложио сада радикално у (о)

тексту које интерпретирам, јесте схватање Бога код западних филозофа (Плотина, Прокла, Јамблиха...итд). Понавља се учење о цикличном кружењу космоса и његовом вечном постојању и са тиме се дискриминише трасцендентност Бога и остаје у вечној вези са твари

која је такође вечна. Али, како се напомињу они, кад они нису имали толико далеко схватање, као Платон, Аристотел...итд.? Учење њих тројице филозофа говорило је о Богу као Једном који се из угла логике и рационалности људског ума могао схватити само у погледу приписивања добра као опште одреднице. Овакво учење има сличности са хеленистичким, али то није онакво учење као хеленистичко. Такво учење је у вернијој вези са каснијим кападокијским (св. Григорије Богослов, св. Григорије Ниски, св. Василије Велики...) учењем о апофатизму.

Супротно оваквим схватањима, а успут и као апологија појављује се јудео – хришћанско учење са фундаменталним разликама. Систематски кад бисмо хтели да образложимо диференције између учења Хелена и хришћана, требала би нам посебна студија, али сада у овом тренутку истаћићемо неколико важних тачака, онe којe су противтеза претходном учењу. Насупрот претходном учењу где је physis (= твар, природа) била тема у погледу, космоса, бића, човека... сада насупрот томе, учење се своди на саму Личност Бога Логоса (Јн: 4.16) = Ја сам пут Истина и Живот! То је главно и полазно схватање хришћанске мисли када је у питању било који аспекат њеног учења. Супротност егзистенцији појединца код Хелена, која је говорила о бесмислености, овде се самој личности придодаје њено достојанство. Сам термин личност и у хришћанству имала је различиту конотацију. Једно је главно: личност је носилац природе - Она природи даје постојање! Једном приликом је један филозоф рекао; видим коња, а не видим коњство,

80

Page 79: uvod u filosofiju.doc

управо указујући и дајући предност личности над природом. У том погледу се и сасвим другачије представља само биће и егзистенција Бога. Бог је личносно биће и нема своје узроке и последице, па и сама природа Божија није узрок егзистенцији Бога. Бог је почело, узрок (код старих Грка arche) свега постојећег (= твари). Оно је биће несазнајно и трасцендентно. Самим таквим поимањем бића и личности Бога са друге стране, одмах се доводи у питање спасење света и човека (= у хршћнств. сотирологија). Из Јеванђелских речи: Јер Бог тако благоизволе да и Сина свога Јединороднога дао да нико ко верује не пропадне, него да има живот вечни (Јн: 3.16). Поимање личности у погледу домостроја Божијег, огледа се у Сину Јединородном (= Логосу) који је узео природу људску и тиме на себе примио твар. То је јасно указање на присутност Божију у свету. Однос тварне и нетварне природе огледа се управо у њиховој конституцији у Личности Бога Логоса. Претходећи таквом делу, претходило је кључно у свему откровење. Да би и сам човек био способан да прихвати такву вољу, требао је себе да ослободи свих тварних страсти, које су га спутавале и тиме да приступи Божанском сагледавању (= созерцању) у пракси, којом се улази у созерцање. На томе се гради и наш онтолошки поглед једних према другима, што је Најдл добро констатовао на стр.320 параграф III – фуснота496. Погрешно тумачећи поимање Бога, Тома аквински је Бога повезао са светом на такав начин, да му је заправо одузео његов јединствени лични статус – реалност коју има. Запад је у том погледу доста застранио и читава ренесансна мисао ће ићи у овом духу и прожимати савремени свет.

Од почетка схоластике, односно враћања неким делом Аристотелизма преко Томе Аквинског у делу Summa theologica личност човека је добила на великом значају у односу на личност самог Бога. Можемо слободно рећи, да се на јавну сцену вратио антрoпоцентризам – човек је поново стављен у центар јавног мњења. У жижи јавности, своју реалност и значај све до данас губи јудео – хришћанска мисао. Међутим, откуда таква реалност? Због чега је схватање Истине о Богу изгубило свој смисао и значење? Не бих ја баш реко да је ту пресудно утицао Тома аквински, али сигурно да јесте једним добрим делом. На том пољу утицао је доста тадашњи номинализам који корене вуче из схоластике, а коме је циљ био посветовчење сакраменталних ствари, на основу општих појмова и речи. У том погледу ренесанса је схватила, да би уколико се не учини таква номинализација сакралних ствари, дошла у опасност коју крије јудео – хришћанска мисао. У том погледу, представљање старих реликта јудео – хришћанске мисли управо је откриће новог века. Номинална секуларизација сакрамената за историјске димензије живота. То сада добија свој први план и гледиште и постаје и јесте и сам сведочим и давно пре мене Хегел да је то добило форму духа.

Последица оваквог чина и слободног изнуривања и одсецања есхатолошке истине довело је да свет, човек и појединац изгубе свој смисао, односно, не само изгубе, већ и да хоће да нађу не могу. Прво што су изгубили свој фундамент, друго самим тим робују стварима са којима се сусрећу, привреда, индустрија, економија... и све је то у јасним и дефинисаним теоријама представљено за малограђански свет. Слично размишљање попут Хегела имао је и Карл Маркс, који наивно Хегелово схватање духа преноси као што и сам рекох на димензију друштва. Такво поимање говори о потпомагању и даљој успешности

81

Page 80: uvod u filosofiju.doc

кроз саме силе космоса, природе, човека у суштини, само што је то данас актуелно кроз механику и технику индустријског и економског развоја. Мартин Хајдегер као пресудни дијагностичар и филозоф XX века, мада са друге стране и упоредо противник (хришћанске) филозофије даје ново схватање о свету, кроз онтолошку разлику (= начин) бића и бивствовања. Међутим оно што сам ја открио из његовог схватања како онтолошке разлике тако и његове фундаменталне онтологије, дао ми је на неки начин кад боље схватим одговор о значајности духовног у филозофији. Све се то једном речју веже за Једног Бога и његову Личност у Богу Логосу. Не може се пренебрегнути тај дубоки и битан фундамент кад се јасно очитује (већ) у самим различитим схватањима мислилаца. У том случају, не би требао да постоји тај диференцијал, а који опет јасно дефинише исто.

Но, како променити ренесансну мисао и размишљање? Шта је то што се заборавило и који би били главни кретиријуми за одређивање те праве Истине? Треба заиста рећи праву реалност и дијагнозу савременог друштва и поретка. Прошло је много векова од оних филозофских и јудео – хришћанских мисли. Обе ствари нису данас на чистом и као такве као да су се или синкретизовале једна у другу или је ново откриће нешто сасвим треће. Било како било, треба се вратити предањским учењима и систематозовати у савременом поретку и животу. Рецимо да би то требало да се конкретизује у складу са Божијим стварањем чиме се даје светост конкретног бивствујућег као таквог.

У првом плану би овде била истакнута онтологија која би у развоју човечанства управо то подразумевала да би се вратило на легитимно место. Друга ствар, оваква идеја подразумева хијерархију која следи јудео – хришћанском схватању – Бог (творац), природа и човек. То би нарочито била добра оријентација човека у природи и друштву. Нити доприноси сама логика нити онтологија нити пак онтика, него се међусобно дефинишу и прожимају и као такве дају јасну реалну Истину. Врло је занимљива констатација Најдла који каже; Бог нам је кроз своју поруку понудио један мост, преко кога можемо да се упознамо са његовом структуром, а тај мост се зове онтологија. (уп. Св. Григорије Богослов Брат наш је Бог наш) Дакле, о ономе што нам је понуђено из природе и света, јесте питање о постојању и питање о самопостојању. Питање о стварном постојању и бивствовању све материје и твари око нас, па и нас самих. Управо у таквом сагледавању и поимању оног kosmosa, physisa и logosa у духу јудео – хришћанског смисла, можемо видети праву реалност и Истину. Оваквом схватању не би требао да буде други сличан њој или алтернативан, јер би у оваквој кризи у којој се налази сама филозофија све довело под скепсу. И мислим да и не постоји, јер иако би постојало, то би сигурно неко осведочио и дао на светлост јавном мњењу.

82

Page 81: uvod u filosofiju.doc

Речник непознатих речи и израза:

+ Осмоза – заједница у којој се две или више ствари међусобно прожимају. Још се може рећи и перихореза

+ Сцијентисти – научници који изучавају природне науке.

+ Интегрални систем – целовити систем

+ Фулгурационализам – правац по коме је људско морално опхођење један нов степен у еволуцији, објашњен помоћу природне науке – кроз сједињење више подсистема у један нови, интегрални систем

+ Атеисти – они који негирају постојање Бога

+ Агностици – они који негирају сваку могућност познања Бога и стварности.

+ Контрадикторан – противречан, несагласан сам себи.

+ Етос – обичај, систем вредности, скуп моралних особина које поседује један човек.

+ Феномен – појава

+ Верификација – проверавање

+ Полза – корист

+ Votum – одлука

+ Ентитет – суштина нечега, главна битност

+ Фрагментација – цепање, кидање на делове

+ Volicia – воља

+ Конститутивно - основно, темељно, битно, значајно.

+ Секуларизација - посветонњачење, претварање нечега у световно

+ Дискурс - разговарање, предавање неке тематске целине, излагање

+ Профан – који се налази ван храма, несвет, безбожан

+ Ентелехија – страралачки принцип

+ Координација – међусобна усаглашеност, усклађеност свих делова

83

Page 82: uvod u filosofiju.doc

+ Делегирати – изабирати, одабирати

+ Аномалија – одступње од нормалног, од правила

+ Диференција – разлика

+ Инстанца – надлежни орган или установа одређеног ранга у хијерархији

+ Инкорпорација – утеловљење, улажење у друго у циљу промене смисла другог

+ Arche – почетак, начело свега постојећег

+ Репресија - принуда

+ a priori – оно што постоји пре искуства

+ Дедукција – закључивање из општег ка посебном

+ Егзистенција – постојање, начин постојања бића

+ Есенција – суштина, природа нечег

+ Метафизика – изван, или изнад природе, учење о првим узроцима постојања нечег, о првим принипима

+ Перцепција – опажај, опажање

+ Рефлексија – размишљање, управљање пажње на садржаје свести

+ Скептицизам – сумњичење, сумња у нешто или неког

+ Семиотика – општа наука о знаковима

+ Утилитаризам - своје принципе води од енглеза Џеремија Бентама (1748 – 1832) оснивача тзв. утилитаризма (= етички правац, систем, који сматра да је сврха човечијег делања стицање користи и благостања, било појединца, било друштва уопште). Присталице овог правца су и Џон Стјуарт Мил, Рудолф Јеринг... и др.

+ Хипотетички императив - своје принципе води од Имануела Канта (1724 – 1804) оснивача тзв. категоричког императива [= заповедног] (= супротно схватање од претходног, по коме не постоји ништа што би нечему претходило, безусловно је, постоји само по себи).

+ Консвеквентност – постојаност, својственост себи и својим принципима

84