skripta

МЕЂУНАРОДНО ЈАВНО ПРАВО

Појам међународног права2. Основ и карактеристике међународног права3. Санкције у међународном праву4. Однос међународног и унутрашњег права5. Подела међународног права6. Појам и класификација извора међународног права7. Међународни уговори8. Обичајна правна правила9. Општа правна начела призната од стране просвећених народа10. Једнострани правни акти држава11. Одлуке међународних организација као извор међународног права12. Кодификација међународног права13. Субјекти међународног права14. Признање (конститутивни елементи, теорије, облици и врсте признања држава и влада)15. Основна права и дужности држава16. Надлежност држава17. Међународна одговорност држава18. Санкције (појам и врсте, изолација држава)19. Сукцесија држава20. Персонална унија и реална унија21. Конфедерација или савез држава и Федерација или савезна држава22. Стално неутралне државе23. Савремена дипломатија (општи осврт на механизам за вођење спољне политике и појам дипломатије)24. Органи унутар држава (положај шефа државе, представнички органи, влада и министар иностраних послова)25. Сталне дипломатске мисије26. Специјалне мисије27. Мултилатерална дипломатија28. Конзули29. Појам и класификација међународних организација30. Историјат, циљеви и начела Уједињених нација31. Однос Повеље и општег међународног права32. Генерална скупштина (састав, надлежност, гласање и карактер препорука)33. Савет безбедности (састав, надлежност, гласање)34. Економски и социјални савет (састав, надлежност)35. Уједињене нације и промене у свету36. Секретаријат Уједињених нација37. Чланство у Уједињеним нацијама38. Однос Повеље према државама нечланицама39. Колективна безбедност (појам и значај, колективна економска безбедност, привремене мере и принудне мере)40. Колонијални проблеми и УН41. Институционални и правни оквири економске сарадње у оквиру УН42. Положај службеника УН43. Правни положај УН44. Поступак за ревизију Повеље (поступак усвајања амандмана и поступак ревизије)45. Правна природа специјализованих агенција46. Класификација специјализованих агенција47. Међународна организација рада48. Међународне финансијске агенције

1

49. Регионални и међународни поредак (појам, однос повеље према регионалним споразумима и регионалним организацијама, однос универзалног и регионалног поретка у савременом свету)50. Европски савет51. Северноатлантски пакт52. Општи осврт на економске организације и Европска заједница за угаљ и челик53. Европска унија54. Организација за економску сарадњу и развој55. Организација за безбедност и сарадњу у Европи56. Положај и организација католичне цркве57. Расна дискриминација58. Пактови о правима човека59. Појединац као субјекат међународног права60. Забрана трговине робљем61. Положај избеглица и апатрида62. Право азила и екстрадиција63. Заштита мањина64. Индивидуална кривична одговорност65. Међународни тероризам66. Појам државне територије (елементи, правна природа, државне границе)67. Начин стицања државне територије68. Међународне службености69. Режим пловидбе на Дунаву (значај, режим пловидбе до I светског рата, режим између два рата)70. Режим пловидбе на Дунаву после II светског рата и основна начела конвенције од 1948.71. Извори права мора и полазна или базна линија72. Унутрашње морске воде73. Aрхипелашко море74. Tериторијално море75. Спољни морски појас76. Епиконтинентални појас77. Искључива економска зона78. Међународна зона (заједничка баштина човечанства)79. Отворено море80. Затворена или полузатворена мора81. Необалне државе и државе у неповољном географском положају82. Научно истраживање мора и заштита и очување морске околине83. Мореузи84. Морски канали85. Правна природа ваздушне области и режим ваздушне пловидбе86. Космичко пространство87. Интернационализоване територије (појам и историјски осврт) и правни положај Арктика и Антарктика88. Облици, врсте међународних уговора и саставни делови уговора и језик уговора89. Уговорне стране (о уговорном капацитету уопште, државе, међународне организације и света столица)90. Усвајање (адопција) текста уговора и аутентификација текста уговора91. Потпис као начин изражавања пристанка на обавезивање уговором92. Ратификација као начин изражавања пристанка на обавезивање уговором93. Прихватање или одобравање као начин изражавања пристанка на обавезивање уговором94. Приступање као начин изражавања пристанка на обавезивање уговором95. Размена инструмената који сачињавају уговор као начин изражавања пристанка на обавезивање уговором96. Резерве уз вишестране уговоре97. Регистровање и депоновање међународних уговора98. Примена међународних уговора (уговори и унутрашњи правни поредак)99. Временска примена међународних уговора100. Територијална примена међународних уговора101. Примена сукцесивних уговора који се односе на исти предмет102. Дејство уговора у односу на треће државе

2

103. Клаузула најповлашћеније нације (клаузула највећег повлашћења)104. Тумачење међународних уговора105. Обавезна снага међународних уговора106. Ревизија међународних уговора (значај проблема, ревизионе клаузуле у вишестраним уговорима)107. Суштинска промена околности – omnis conventio inteligitur rebus sic stantibus108. Поништај уговора109. Престанак уговора или повлачење из уговора на основу одредби уговора или по пристанку страна уговорница110. Отказ уговора који не садржи одредбе у вези са престанком, повлачењем из уговора или по пристанку страна уговорница111. Престанак или обустава уговора услед накнадног закључења новог уговора112. Престанак уговора услед кршења113. Накнадна немогућност извршења међународног уговора.114. Настанак нове перемпторне норме општег међународног права115. Остали основи престанка уговора (извршење уговора, сукцесија и прекид дипломатских односа)116. Рат и међународни уговори117. Мирно решавање спорова (врсте, класификација средстава, правни и политички спорови)118. Непосредни дипломатски преговори119. Добре услуге и посредовање120. Анкетне комисије121. Измирење122. Арбитража123. Међународни суд правде (уопште о Међународном суду правде, избор судија, организација суда)124. Надлежност суда125. Поступак пред судом (писмена и усмена фаза, поступак пред већима)126. Инцидентни или претходни поступци127. Поступак за давање саветодавних мишљења128. Окончање поступка пред Међународним судом правде129. Међународни суд за право мора130. Појам рата (дефиниција и елементи, класификација ратова, однос колективних мера УН и рата)131. Ограничење и забрана рата132. Унутрашњи сукоби и забрана употребе силе133. Начело неинтервенције134. Право на самоодбрану135. Појам и дефиниција агресије136. Дејство и последице избијања непријатељстава137. Оружана сила138. Партизански рат139. Правила ратовања (сувоземне операције, поморске операције)140. Право заплене у поморском рату141. Ваздушне операције142. Ограничења у погледу средстава и метода ратовања143. Оружје за масовно уништење144. Ратна окупација145. Ратни заробљеници146. Цивилно становништво, болесници и рањеници147. Прекид непријатељстава (војне конвенције)148. Окончање непријатељстава149. Завршетак рата150. Појам и различити облици неутралности и права и обавезе неутралних држава151. Блокада

3

152. Контрабанда

1. Појаммеђународног праваМеђународно право представља специфичан нормативни поредак који регулише одређене друштвене

односе и процесе у међународној заједници, а санкционисано је од стране државе и међународних организација.

Порекло савременог међународног права треба тражити у прелазу из средњег у нови век, у време развоја капиталистичких друштвених односа и настанка националних држава. Међународно право није чисто европски феномен, већ је преузело многе институције и начела из старе Кине, Индије и земаља Блиског истока. У почетној фази свог развоја оно је било ограничено на мали број правила која су тада независне државе признавале у својим међународним односима. Последња два века човечанство се кретало ка све ширем подручју примене међународног права, што је довело и до све веће сложености његове унутрашње правне структуре.

Прокламовањем независности САД 1776. Године систем међународног права је изгубио свој, до тада европски карактер. Такав тренд се наставља након Првог и Другог светског рата осамостаљивањем земаља Азије и Африке.

У прошлости је било покушаја да се међународно право сведе на голу силу, у периодима када су тренутно најмоћније силе тим путем покушале да потврде своју хегемонистичку позицију.

До почетка 20. Века једини признати чланови међународне заједнице биле су независне државе. Стварањем међународних организација и признавањем њиховог субјективитета у међународним односима, и оне постају, до извесног степена, самостални чиниоци међународног права. Са друге стране, под утицајем демократских идеја, савремена међународна заједница настоји да и човеку пружи одређену заштиту. Појединцу (физичком лицу) није признато својство субјекта међународног права, али поједине групе (избеглице, апатриди, ратни злочинци и сл.) поседују ограничен правни капацитет у међународној заједници, непосредно су потчињени међународном праву па тек затим унутрашњим поретцима земаља у којима бораве.

Испреплетаност односа у савременој међународној заједници наметнули су потребу да се и извесни друштвени процеси (настанак нових држава, деколонизација, освајање свемира) регулишу правним правилима. На тај начин је савремено међународно право прерасло у један свеобухватан систем правних правила са богатом политичком, економском и социјалном садржином.

Назад на питања

2. Основ и карактеристикемеђународног праваМеђународно право се појавило на одређеном степену развоја производних снага, када унутар националних

граница није било могуће обезбедити друштвену репродукцију и даљи развој производних снага. Кроз економску повезаност и узајамну зависност светске привреде појављује се заједница држава као једна специфична друштвена појава, као историјска категорија везана за развој друштва. То јединство треба схватити у релативном, а не у апсолутном смислу; државе су задржале своју политичку самосталност, положај члана међународне заједнице, друштвено економске системе, али су кроз узајамна ограничења своје независности која су нашла свој формални извор у међународно-правним правилима, омогућиле поделу рада и размену добара у светским размерама, а тиме вршење процеса производње и проширену друштвену репродукцију унутар својих граница.

Потреба за регулисањем односа у међународној заједници постојала је и у ситуацијама када су супротности међу државама решаване ратом, или након успешно окончаног рата, са циљем да кроз регулисање положаја ратујућих страна, а нарочито неутралних држава, не дође до сувише великих поремећаја у светској трговини.

На развој међународног права утицали су многобројни чиниоци: победа парламентарног система управљања у низу земаља, грађански ратови, верски и класни резултати класне борбе у појединим земљама, снажан хуманистички покрет који је отпочео у 18. веку, филозофске теорије, разни међународни покрети (пацифистички покрет, слободни зидари, раднички покрет и сл.).

Међународно право се у прошлости развијало у кругу малог броја независних, економски развијених држава, са идентичним друштвено-економским системима. То се у последњим деценијама темељито променило. Напредак науке и технике судбински је повезао политички хетерогену међународну заједницу. У новим условима међународно право је постало елемент свесне акције људи усмерене на развој данашњег света

4

као целине. Кроз савремено међународно право убрзавају се демократски и прогресивни процеси (деколонизација) и мењају се односи у међународној заједници (организована помоћ неразвијеним земљама).

Међународно право је произашло, и његов основ лежи у друштвено-економским односима друштва. Оно дугује савремене облике и садржину једном специфичном сплету објективних друштвених процеса и субјективних чинилаца у савременом друштву.

Карактеристике међународног права:1. Унутрашње право је постављено вертикално и почива на хијерархији власти. Појединац је дужан да се

повинује праву, а у његовом стварању учествује преко институције или политичких партија којима припада. Међународни поредак је постављен хоризонтално и у његовом стварању учествује низ држава и међународних организација. Оно не служи као средство потчињавања, већ као средство координације и контроле одређених друштвених односа и процеса у међународној заједници, како би се омогућило функционисање светске привреде и обезбедио светски мир.

2. Бит међународне заједнице творе реципрочни односи држава као њених основних субјеката. Реципроцитет у међународној заједници има неколико различитих значења:

Представља елемент саме базе међународног права и тако израста у општи правни принцип, уносећи равнотежу међу субјектима међународног поретка. Ово не треба схватити буквално, јер еквивалент у билатералним и мултилатералним односима може имати различиту вредносну тежину за поједине државе у различитим ситуацијама.

Представља особен правни механизам у мултилатералним економским, посебно трговинским односима, који прецизно утврђују права и обавезе учесника у једном правном послу, али у оквиру ширег међународног режима.

Представља стратегију у односима великих сила у најосетљивијим сферама живота (наоружање, разоружање, савези и сл.).

Представља стандард понашања суверених јединки и у том смислу одражава цивилизацијски ниво чланова међународне заједнице. Тај вид реципроцитета садржи у себи моралну димензију.

3. Међународно право има своју сопствену специфичну правну технику, различиту од правне технике унутрашњег права, како у погледу доношења правила, тако и њиховог обезбеђења. У међународној заједници не постоји врховни законодавни орган. Правна правила настају путем обичаја и уговора, дакле прећутном или изричитом сагласношћу воља држава. У новије време се развија централизован процес настанка правних правила кроз званичне кодификације, а нарочито кроз механизам међународних организација. Међутим, слобода суверених држава је само релативна јер у савременим условима држава не може имати самосталну егзистенцију ван текућих друштвених процеса. У међународној заједници не постоји ни обавезно судство. Надлежност међународних судова је факултативна. Међутим, судски процес није једини начин решавања спорова, ту су мирење, добре услуге, посредовање и сл. Међународна заједница нема ни тако чврсту и сложену организацију као што то имају поједине државе, тј. механизам санкција (елемент принуде).

Назад на питања

3. Санкције умеђународномправуМеђународна заједница нема тако чврсту ни сложену организацију као што то имају поједине државе у

погледу заштите свог правног поретка, тј. примене санкција. Штавише, постоји низ правила која уопште нису санкционисана. Међутим, погрешно је појму принуде дати неко апсолутно значење или га уско схватити. Обим и интензитет физичког насиља био је веома различит у појединим историјским периодима и појединим правним процесима. Санкције у унутрашњим порецима су резултат дуге еволуције кроз коју је прошло друштво, па и данас постоји низ правила, на пример у породичном праву, у коме нема санкција. Сложена и веома компликована структура силе која карактерише савремену цивилизацију диктира да се правна контрола на међународном плану не спроводи на колосеку физичког насиља. Имајући у виду територијално пространство унутар кога делују правила међународног права, облик организовања међународне заједнице, природу односа између држава, било би нереално очекивати у међународном поретку адекватни механизам за примену санкција као што постоји у унутрашњем праву.

Назад на питања

4. Односмеђународног и унутрашњег праваПогрешно је механичко поређење међународног и унутрашњег права. У питању су две гране права које

треба ценити у склопу друштвено-историјских услова њиховог настанка и датих им функција. Међународно право

5

представља само један део, један исечак из целокупне надградње унутар које се поједине групе норми разликују по односима које регулишу и по субјектима чије односе регулишу. Посматрано из шире перспективе, унутрашње и међународно право имају исте узроке настанка и исте функције у друштву, само посматране из различитих углова. За настанак права битан је његов настанак као друштвене појаве, не одређене форме или одређених оквира. Са друге стране, погрешно је праву као принудном поретку, и појму принуде, дати неко апсолутно значење или га уско схватити. Физичко насиље које држава примењује ради обезбеђења и спровођења у живот правних правила, само је један вид моћи којом она располаже и само један вид њеног капацитета контроле над људима и стварима.

У доктрини међународног права по овом питању постоје два основна теоријска правца, дуалистички и монистички.

Према дуалистичкој теорији међународно и унутрашње право представљају два независна и различита правна система, како по свом основу, предмету регулисања, тако и изворима. Међународно право регулише реципрочне односе између држава, а унутрашње између појединаца унутар држава, као и односе појединаца и државних органа. Према схватању оснивача те школе Трипела, правила међународног и унутрашњег права не могу доћи у сукоб пошто припадају различитим правним порецима који никада не могу доћи један изнад другог. Једно међународно правило може постати унутрашњим тек преузимањем (у потпуности или делимично) од стране законодавних органа државе. У случају противуречности, унутрашњи органи везани су само својим унутрашњим прописима. Према њему постоји општа претпоставка да су унутрашња правила у складу са међународним. Ако се она одбаци, судија не може поставити међународно право изнад права своје сопствене земље.

Монистичка теорија полази од идеје да међународно и унутрашње право представљају интегралне делове једног јединственог правног система. Према присталицама ове теорије не постоје суштинске разлике између ове две гране права, јер обе регулишу понашање појединаца, уз разлику што се у међународној заједници понашање појединаца приписује држави. За разлику од дуалистичке, монистичка теорија је изграђена на бази хијерархије система, односно норми. Међутим, унутар ње не постоји јединствен став по питању примата унутрашњих или међународних правних правила.

Теорија о примату унутрашњег права је настала у Немачкој крајем 19. века и послужила је као оправдање немачком империјализму. Теорија о примату међународног права се појавила крајем Првог светског рата и данас је веома распрострањена. Међутим, та идеја је произашла из различитих теоријских схватања права:

1. Келсен, Федрос, Кунц и Саурер изводе примат из хијерархије правних норми и делегирању надлежности националним правним порецима од стране међународног правног поретка,

2. Диги из међународне солидарности,3. Џесуп сматра да постоји само једно транснационално право. Кроз процес глобализације нестаје линија

која дели међународну и унутрашњу сферу, што је неприхватљиво, јер се своди на покушај САД-а да преузме улогу глобалног светског политичког ауторитета.

У савременој пракси међународно-правни систем намеће државама обавезу поштовања правних правила, али не садржи одредбе у погледу начина спровођења у живот тих правила на територији појединих држава, то је ствар унутрашњих прописа, најчешће устава појединих земаља. Код неких устава се предвиђа да ће уговори или споразуми, правилно ратификовани или одобрени, од момента публиковања имати вишу снагу него закони, али под условом реципроцитета у сваком конкретном случају.

Друга група устава поставља на исти ниво међународно и унутрашње право, односно уговоре и законе (англо-амерички систем).

Устав Републике Србије у чл. 16 наводи: „Општеприхваћена правила међународног права и потврђени међународни уговори саставни су део правног поретка Републике Србије и непосредно се примењују. Потврђени међународни уговори морају бити у складу са уставом“.

Назад на питања

5. Поделамеђународног праваУ доктрини међународног права не постоји нека строго утврђена и општеприхваћена подела. Међународно јавно и приватно право – највећи број теоретичара полази од ове поделе. Међународно

јавно право регулише друштвене односе и процесе у међународној заједници између субјеката међународног права (држава и међународних организација). Међународно приватно право регулише приватноправне односе са елементом иностраности. Његов је предмет тачно утврђивање делокруга посебних законодавстава држава, док су субјекти држављани сваке државе. Идеја о овој подели се јавила тек у 19. веку, са јачањем националних држава. У савременој доктрини се појавила оштра критика ове поделе. Указује се на чињеницу да међународно

6

јавно право примењују у великој мери унутрашњи органи појединих држава, да обе гране права имају много заједничких правила, те да многи међународни уговори садрже напоредо јавноправне и приватноправне одредбе па је често немогуће повући граничну линију. Ова критика је делимично оправдана, али није прихваћена, тако да и даље постоји подела на међународно јавно и приватно право.

Међународно униформно право – ово је тековина новијег времена и представља засебну грану права образовану претежно путем међународних конвенција којима се врши унификација различитих правних грана националних поредака (Женевске конвенције и сл). Уговори којима се врши унификација, без обзира на материју коју регулишу представљају јавноправне обавезе између држава потписница. Самосталност ове гране права произилази из посебних текстова, одвојених од унутрашњих закона појединих држава.

Специјалне гране међународног права – настају проширењем делокруга спољне политике, обухватањем све већег броја питања која су у још недавној прошлости улазила у искључиву надлежност држава. Тако настају:

Међународно административно право, Међународно саобраћајно право, Међународно привредно право, Међународно кривично право и сл.

Опште универзално и посебно регионално право – је подела коју је наметнуо развој међународне заједнице и специфични услови живота извесних географских подручја. Универзално међународно право везује све чланице међународне заједнице, док регионално важи само унутар одређеног круга држава или ограничених географских подручја.

Назад на питања

6. Појамикласификација изворамеђународног праваУ међународној правној доктрини појам извори права употребљава се у материјалном и формалном смислу.

У материјалном смислу то су друштвене чињенице из којих произилази право, односно то је основ целокупног правног поретка. У формалном смислу, то су конкретни правни акти кроз које се манифестују правна правила, и дати следећи поступак који предвиђа међународно право за настанак правних норми.

Стварање права је вољна и мисаона активност човека. Правни акт настаје кроз одређену правну технику и састоји се из два елемента: воље субјекта и инструмента кроз који се манифестује воља. Правни поредак је могуће сагледати и схватити само кроз узајамни однос формалних и материјалних извора права, он је подложан променама. У организованој међународној заједници постоји континуитет правног система, тзв. правничка култура која подразумева да се промене не остварују у простору без права, него се нова правила уграђују у систем следећи прописану процедуру.

Формални извори права се доносе путем правних аката, али није сваки правни акт извор права. Под појам извора права могу се подвести само они правни акти којима се стварају правне норме, тј. који утврђују права и обавезе субјеката међународног права.

Носиоци нормативних делатности у међународном поретку могу бити само субјекти међународног права.Класификација извора – Извори у формалном смислу су набројани у чл. 38 Статута Међународног суда

правде који гласи :1. Суд, коме је задатак да њему поднесене спорове решава по Међународном праву, примењује:

а) међународне конвенције било опште или посебне, које установљују правила, изричито призната од држава у спору:

б) међународни обичај као доказ опште праксе, прихваћене као право;ц) општа начела права, призната од просвећених народа;д) уз резерву одредбе Члана 59, судске одлуке и учења најпозванијих стручњака међународног јавног

права различитих народа као помоћно средство за утврђивање правих правила.2. Ова одредба не дира у овласт Суда да један спор решава ex aqua et bono (по начелу правичности, ако

државе саме изаберу право које ће се примењивати у конкретном спору), ако парничне странке на то пристану.

Из овога произилази да уговори, обичаји и општа правна начела представљају главне изворе права, док су судска пракса и доктрина помоћни извори.

Поставља се питање да ли је Суд обавезан да се придржава овог редоследа или може применити изворе по свом нахођењу. Међународни суд је у више својих пресуда и саветодавних мишљења тумачио међународне уговоре и попуњавао празнине у уговорима позивом на међународна обичајна правила, али само у случајевима где су се ова два извора садржински поклапала. У случају контрадикције, Суд је дао предност специјалном уговору над општим обичајним правилом, на бази начела lex specialis derogat legi generali. Међутим, када је у

7

питању један специјалан уговор и специјално обичајно правило, Суд је дао предност уговору као прецизнијем акту, на основу кога је са већом сигурношћу могуће утврдити смисао и домашај права и обавеза.

Назад на питања

7. Међународни уговориМеђународни уговор представља правни акт, производ сагласности воља двеју или више субјеката

међународног права, изражене преко надлежних органа у циљу стварања реципрочних права и обавеза. Овде се термин уговор употребљава у најопштијем смислу и покрива све споразуме закључене између субјеката међународног права. Идентификација уговора као извора права могућа је:

1. са формално-правне стране – кроз анализу поступака закључења уговора, овлашћења лица и самог инструмента, и

2. са материјалне стране – кроз анализу правног учинка који се жели остварити уговором.Међународни уговор, на основу међународног јавног права, могу закључити само субјекти међународног

права. Централну тачку у настанку уговора представља воља субјекта. Она се мора кретати у границама позитивног права, а сам уговор је потчињен правилима међународног права у погледу ваљаности поступка и окончања.

У сваком уговору треба разлучити предмет и циљ. Предмет представљају права и обавезе, тј. норме, али су оне само средство да се оствари одређени друштвени циљ. Практично, политички циљеви који се остварују путем уговора имају свој основ у међународном праву.

Пристанак (consent) и усаглашавање (consensus). Кроз читаву историју међународног права сагласност воља двају или више субјеката, или изричит пристанак на одређени правни акт сматран је темељним стубом међународног поретка. Током времена су политички процеси у међународној заједници постајали много сложенији. Мада је директан контакт и изричит пристанак и даље остао као основна техника за настанак правних норми, у политичке процесе су укључене многобројне међународне организације и институције преко којих се такође успостављају узајамни односи и артикулишу одређени процеси. У међународно-правни речник унет је термин консензус. Ова техника се примењује као метод усвајања једног текста – документа, без гласања, где се најпре врши усаглашавање одређеног текста и то између група држава, а не појединачно. Ту значајну улогу има представник међународног тела коме се поверава задатак да резимира ток дискусије и предложи коначан текст као резултат усаглашености до које се долази кроз неформалне контакте. Тако усвојен текст постаје акт међународног тела. Ова техника се примењује на акте који имају шири домет, тј. општију применљивост него што је случај са уговорима.

Уговори се могу поделити:1. зависно од предмета регулисања (политички, економски),2. зависно од циља самог уговора (мировни, одбрамбени),3. временског трајања (са или без рока) и сл.Најважнија је класификација која као критеријум узима функцију уговора према којој се уговори деле на:

1. уговоре законе (легислативне), и2. уговоре погодбе (контрактуелне).Традиционално међународно право је разликовало двостране и вишестране (колективне) уговоре на основу

формалног елемента, тј. броја држава потписница. Као најкарактеристичнији пример колективних уговора су они којима се стварају поједина међународна тела или организације.

Назад на питања

8. Обичајна правна правилаЧлан 38 став б) Статута Међународног суда правде дефинише међународни обичај као „доказ опште праксе

која је прихваћена као право“. У њој се огледају два елемента обичајних правила:1. материјални или објективни који се манифестује кроз општу праксу, и2. психички или субјективни који се манифестује кроз свест о обавезности правила.Општа пракса држава се мора изражавати кроз једнообразно, сукцесивно понављање истог спољњег акта,

од стране чланова међународне заједнице. За разлику од универзалних обичајних правила која везују све чланице међународне заједнице, могуће је формирање регионалних, која везују само земље одређеног географског региона, или локалних која везују само две земље.

Што се тиче дужине рока, у погледу процеса настанка, не постоји неко утврђено правило. У прошлости је тај рок био знатно дужи, али се динамиком савременог живота тај рок смањује.

Пракса држава може се манифестовати кроз позитивна акта или уздржавање од чињења, тј. негативна акта.

8

Сама пракса није довољна за настанак обичајних правила. Потребно је да она буде праћена правном свешћу субјекта међународног права о њиховој обавезности – opinio juris sive necessitatis. Правна свест као елемент обичајних правних правила никада се не претпоставља, него мора бити видно манифестована у пракси, кроз понашање држава. Акти који граде обичајна правила морају бити извршавани од стране надлежних органа држава и међународних организација.

Обичајна правила могу произаћи и из међународних уговора. Веома често уговорна правила постепено стичу опште признање и бивају прихваћена од већине држава, те тако стичу карактер обичајних правних правила.

Основ обавезности – Традиционална теорија међународног права видела је у обичајном праву прећутан споразум чланова међународне заједнице. У савременој доктрини се као основ за одступање од ове теорије истиче да обичај представља извор права и за државе које нису учествовале у његовом формирању, те да су државе, које накнадно улазе у међународну заједницу, везане правилима обичајног права и немају могућност избора. Међутим, овај став се не би могао у целости прихватити. Треба разликовати процес настанка обичајних правила од саме норме.

Настанак обичајних правила је законодавни процес, дакле конститутивне, а не декларативне природе. Обичајна правна правила настају на бази прећутне сагласности држава, што другим речима значи да воља држава представља одлучујући елемент, али само у фази настанка правила. Када се дефинитивно формира обичајно правно правило, оно надживљује праксу из које је настало.

Назад на питања

9. Општа правна начела призната од стране просвећених народаПристалице природноправне школе заступају став да прихватање општих правних начела као извора права

представља потврду природноправних идеја и напуштање строгог позитивизма у области међународног права. Са друге стране позитивисти истичу да би се општа правна начела могла сматрати саставним делом међународног позитивног права, треба доказати да њихова ваљаност почива било на изричитој вољи држава, тј. међународним уговорима, или прећутним, тј. на међународним обичајним правилима. Међутим, општа правна начела представљају засебну категорију извора, изведене појмове где воља држава само посредним путем долази до изражаја.

Аутори Статута, приликом увршћења општих правних начела у ред извора, пошли су од поставке да је међународни поредак још непотпун и недовољно изграђен, да одрицање од правосуђа мора бити искључено из међународног поретка, исто онако као што је искључено из унутрашњег поретка. Да суд не би дошао у положај да се прогласи ненадлежним а изјави да ствар није јасна због недостатка примењивих правила, суду је дата могућност да примени начела унутрашњих правних поредака како би попунио евентуалне празнине у позитивном међународном праву. Ту улазе начела из судског поступка, начела пресуђене ствари, начело накнаде штете, злоупотребе права, начело о неоснованом богаћењу и сл.

Треба истаћи да се овде не ради о примени појединачног правног правила, већ о изналажењу заједничких елемената у скупини правила која регулишу једно одређено питање у унутрашњим правним порецима држава чланица међународне заједнице, првенствено држава у спору. На оној тачки где се начела разилазе, престаје могућност њихове примене на међународном плану.

Формулацију у чл. 38 Статута „признати од стране просвећених држава“ треба тумачити у том смислу да судија мора водити рачуна о различитим правним системима и о различитим цивилизацијама које постоје данас у оквиру универзалне међународне заједнице.

Начела која има у виду чл. 38 Статута треба разликовати од општих начела међународног права. Чл. 38 има у виду начела призната од стране просвећених народа, док су, насупрот томе, начела међународног права (начело независности, немешање у унутрашње ствари других земаља, и сл), настала у међународној заједници и служе као теоријски основ низа правила.

Назад на питања

10. Једнострани правни акти државаЈеднострани акти представљају манифестацију воље само једног субјекта права. То може бити дело

колегијалног органа (влада, парламент), или индивидуалног (шефа државе). Да би могли бити признати као правно релевантне чињенице на међународном плану, једнострани акти морају бити издати од стране или у име државе.

Унутар међународног система постоји једно веома уско подручје где и једнострани акти могу представљати изворе права. Тако на пр. члан 11 Лондонске декларације од 1909 године намеће државама обавезу да саопште другим државама дан и сат отпочињања блокаде. Нотификација те врсте рађа обавезе за друге државе. У

9

одсуству једног општег обичајног правила, државе једностраним актима утврђују ширину територијалног мора. Једнострани акти држава, који се могу сматрати формалним изворима права, представљају само једну изузетну појаву у међународном поретку.

Једнострани акти држава су веома распрострањени облик дипломатског општења у међународној заједници. Иако највећи број тих аката не можемо подвести под појам формалних извора, било би погрешно тврдити да су лишени у целости правних последица.

Помоћу једностраних аката држава дефинише свој став у односу на одређену појаву или проблем. Једностраним актом она признаје, изражава сагласност са једним одређеним захтевом, једном фактичком

или правном ситуацијом, у којој држава која даје признање није учествовала. Саопштење или нотификација представља извор обавештења за друге државе о чињеницама или

догађајима који могу бити од значаја или изазвати одређене правне последице.Одрицањем се једна држава драговољно лишава неког свог субјективног права или захтева.Предмет једностраног акта може бити квалификација једне одређене ситуације, захтева или акта супротног

међународном праву.Протест може да има за циљ и спречавање формирања једног одређеног правног правила.

Назад на питања

11. Одлукемеђународних организација као извормеђународног праваВелики број међународних организација поседује својство субјеката и могу закључивати међународне

уговоре, било са државама чланицама, било са другим међународним организацијама. Oд ових уговора треба разликовати уговоре који су формулисани од стране међународних организација, усвојени од стране надлежних органа тих организација као нацрти уговора, закључени под окриљем организације, али у којима се организације не појављују као уговорне стране. Државе имају дискреционо право да такве уговоре прихвате или одбаце и не постоји могућност да се присиле на њихово усвајање. Ти уговори представљају уговоре држава потписница, а не организација.

Међународне организације могу доносити и једностране акте, без непосредне сагласности држава, који у сваком случају, под одређеним условима, могу представљати нову категорију формалних извора.

Надлежност за доношење аката произилази из уговора о оснивању организације или додатних протокола. Међународни суд правде је чак у једној пресуди, при оцени надлежности УН пошао од циљева организације и овлашћења која прећутно отуда произилазе. Регионалне организације следе сличну линију.

Једнострани акти међународних организација доносе се процедуром гласања у надлежним органима и могу бити појединачни и општи.

Појединачним правним актима најчешће се конкретизују и спроводе у живот поједине одредбе уговора о оснивању организација. Они могу бити усмерени ка унутрашњем функционисању организације или спољном свету, тј. државама. Ти акти су увек везани за тачно утврђено подручје делатности међународне организације и њихова обавезност зависи од обима права и обавеза које су државе на њих пренеле, односно овлашћења која су дата појединим органима. Могу имати далекосежне политичке или економске последице (резолуција УН о подели Палестине и стварању државе Израел из 1947).

Општи акти такође могу садржати правила нужна за унутрашње функционисање организације (правила процедуре, о финансирању и сл.) и несумњиво представљају извор права.

Највећи проблем представљају општи акти који садрже нова правна правила донета у оквиру дугорочних циљева или програма акције односне организације. Нема сумње да су носиоци опште нормативне делатности на међународном плану још увек државе, али се не може оспорити улога међународних организација. На пр. УН нема легислативну моћ, и њене препоруке немају обавезну правну снагу. Међутим, не може се порећи далекосежни значај њених аката са правном садржином. Многе од резолуција УН су потврда извесних обичајних правила и њихов правни основ може бити заснован и на обичајном праву. Међутим, један део представља даљи развој међународног права и за њихову правоснажност потребан је, начелно, изричит пристанак држава чланица.

Назад на питања

12. Кодификацијамеђународног праваУ науци међународног права дуго времена преовладавало је мишљење да под кодификацијом треба

схватити систематисање и сакупљање правних правила у једну законску целину, зависно од материје коју регулишу. Међутим, пракса је показала да је тешко, па чак и некорисно само сакупити правила, а да се истовремено поближе не прецизирају или попуне евентуалне празнине. У члану 13 Повеље УН ставља се у

10

задатак Генералној скупштини да потпомогне развитак међународног права и његову кодификацију. Члан 15 Статута Комисије за међународно право теоријски раздваја појам кодификације од појма прогресивни развој. Израз „прогресивни развој“ може се употребити само у случајевима када се ради о „редиговању конвенција о оним питањима која још нису регулисана међународним правом, или у погледу којих није још увек довољно развијано право у пракси држава“. Међутим, када се ради о „прецизнијем формулисању и систематизовању правила међународног права у областима у којима већ постоји значајна пракса држава, преседан и доктринирана гледишта“ треба употребити израз кодификација.

Кодификација се врши путем уговора, што значи да је то писмена потврда међународног права. Међутим, уговори којима се кодификују правила имају различит значај. Ако се остане строго на терену кодификације, онда она има само декларативни значај и кодификована правила (у суштини то су обичајна правила), везују све државе, без обзира да ли су уговор прихватиле или не. Међутим, ако се путем кодификације попуњавају и празнине, тада она има конститутивни значај и уговор везује само државе које су га прихватиле. Кодификација међународног права може бити општа (целокупна), или само делимична када се односи на поједина питања. До опште кодификације до данас није дошло.

Међународно право познаје:1. доктринарну кодификацију вршену од стране теоретичара – Бентам, Алфонс Домин, Петрушевечки и др.2. полузваничну, вршену од стране појединих професионалних организација – Институт за међународно

право, Светско удружење за међународно право, Америчко удружење за међународно право.3. званичну кодификацију вршену од стране држава путем вишестраних уговора – Бечки конгрес, Париски

конгрес, Женевске конвенције, Хашке конвенције.У оквиру УН кодификација је поверена Генералној скупштини, која је у ту сврху образовала Комисију за

међународно право. Комисија је до сада успешно окончала рад на кодификацији правила из области права мора, дипломатских и конзуларних односа, уговорног права, о чему су закључене међународне конвенције. Ван оквира Комисије вршена је кодификација начела о пријатељским односима и сарадњи између држава која је поверена Специјалном комитету.

Допринос кодификацији представљају и неке резолуције Генералне скупштине (1514 под називом Декларација о давању независности колонијалним земљама и народима), као и вишестрани уговори закључени под окриљем УН (Конвенција о сузбијању трговине опојним дрогама).

Назад на питања

13. Субјектимеђународног праваДржаве су изворни субјекти међународног права. Постепено су се на међународном плану појављивале

друге личности, конкретно међународне организације, различите од држава по облику и организацији, али способне да уђу у правне односе са осталим члановима међународне заједнице. Међународне организације су добровољне творевине држава, али под одређеним околностима могу представљати независне личности које својом активношћу могу и повратно да делују на базу из које су изникле. Оне могу предузимати акције у своје сопствено име, а не у име држава које су их основале. Међутим, нису све међународне организације субјекти међународног права. До којих граница им се може признати то својство зависи од датих им овлашћења.

Субјективитет држава има својих особености у односу на остале личности у међународној заједници. Само су државе суверене јединке које располажу изворном влашћу. Ауторитет међународних организација је изведен, и оне располажу оним обимом права који државе на њих пренесу. Надаље, државе су територијалне организације, што није случај са међународним организацијама. Коначно, субјективитет држава се подразумева, док се код међународних организација мора доказивати на основу уговора о њиховом оснивању.

Посматрано социолошки и човек, појединац је члан међународне заједнице. Међутим, на међународноправном терену он може та своја права остварити и претворити у конкретну акцију, по правилу само посредством државе чији је држављанин.

Назад на питања

14. ( , , Признање конститутивни елементи теорије облиции врсте признања држава и)влада

Међународно право не садржи дефиницију државе. Са становишта међународног права државу посматрамо првенствено у односу на друге државе које су са правне тачке потпуно равноправне. Наука међународног права акценат ставља на критеријуме државности. Да би се једна јединка могла сматрати државом потребно је да поседује:

1. постојано становништво,

11

2. утврђену територију, и3. суверену власт.Држава је организована заједница, а то претпоставља становништво настањено на једној одређеној

територији. Најмногобројнији и најзначајнији део становништва представљају држављани који поседују максимална права али и најтеже обавезе. Међу становништвом једне државе може бити и известан број странаца чији је положај регулисан посебним унутрашњим прописима или међународним конвенцијама. Коначно, један део становништва може представљати националну мањину која је подвргнута под специјални режим.

Територија је други, битни елеменат државе која има и психолошки значај за народ. Државна територија, по правилу, мора бити утврђена граничном линијом, али се у историји дешавало да су разне државе биле признаване и пре утврђивања њихових граница.

Суверена власт је чинилац који разликује државу од осталих организација. Она се огледа у супрематији државне власти према свим другим властима унутар те државе, у независности при обављању своје интерне мисије и своје функције на међународном плану. Суверена власт државе је изворна – оригинална, и не изводи се ни из какве друге власти. Проблем дефинисања суверене власти изазива у пракси често велике тешкоће. Полази се обично од претпоставке да власт има ефективну контролу и моћ владања на целој територији.

Установа признања везана је за фактичке промене које се одигравају у међународној заједници или у унутрашњем поретку једне земље. Традицијом је уобичајено да друге државе признају појаву нових држава на међународној сцени, промену владе у једној земљи, уколико је противуставним путем дошла на власт да, у случају избијања грађанског рата, признају стране у сукобу као ратујуће стране.

По питању карактера и функције признања, у науци међународног права постоје две теорије: конститутивна и декларативна.

По конститутивној теорији држава настаје актом признања и тим моментом она постаје субјект међународног права. Без признања држава је проста чињеница, актом признања чињенично стање претвара се у правно. Конститутивна теорија полази од претпоставке да у међународном поретку само воља државе може створити правна правила и успоставити одређене правне односе.

Према декларативној теорији признање је слободан политички акт којим се просто констатује постојање нове државе. Државе поседују капацитет на међународном плану од тренутка када је фактички организована и правно надлежна да делује на унутрашњем плану.

Конститутивна теорија је неприхватљива јер противуречи стварности, док је декларативна правилнија. Велики број теоретичара је покушао да признање држава прикаже као правну обавезу, полазећи од основног права државе, права на постојање, одакле изводе логички закључак о правној обавези признања. Међутим, пракса не потврђује ова схватања. Политички моменти су били одлучујући приликом давања признања и државе имају слободу одлучивања у том правцу.

Признање може бити de jure (путем изричитог формалног акта) и de facto (када држава ступа у односе са другом државом или владом без претходног изричитог акта о признању). Признање се може дати индивидуално, путем једностраног акта, дипломатске ноте, декларације, или колективно, путем вишестраног акта. Колективно признање се обично даје на разним конференцијама и конгресима на којима учествује већи број држава. На нов вид колективног признања наилазимо приликом пријема држава у међународне организације, као што је ОУН, али има и аутора који се са тиме не слажу.

Да би се једној држави могло дати признање потребно је, пре свега, да поседује физичке атрибуте државности: територију, становништво и стабилну државну организацију, способну да уђе у међународне односе и обезбеди извршење међународних обавеза. Разлози и мотиви давања признања су различити, економски, политички и сл. Преурањено давање признања новим државама наилази на отпор и изазива често дипломатске потешкоће.

Непризнавање једне државе која иначе испуњава услове, представља меру политичког притиска или протеста против формирања нове државе, или пак нестанка старе на чијим је развалинама формирана нова држава.

Када се формира нова држава, признање државе укључује обично и признање владе. Међутим, када у једној држави дође до револуције, државног удара или пуча, до прекида уставног континуитета, уобичајено је у међународној пракси да се новој влади да признање. Министар спољних послова Мексика је 1930 године иступио са ставом да признавање владе није потребно јер држава као таква наставља да постоји, а промена власти је искључиво унутрашња ствар државе. Његов став (Естрадова доктрина) иако логичан, није прихваћен у пракси. Преовладава мишљење да је признавање влада потребно да би се утврдио однос са новим режимом.

12

Критеријуми за признавање влада могу бити веома различити. Одлучујући моменат представља доказ да постоји стварно стабилизована власт на одређеној територији, као и могућност и спремност владе да поштује и испуњава међународне обавезе.

Признавање влада може бити условно и безусловно. Услови могу бити економске и политичке природе. Велики број теоретичара сматра да условно признавање влада није дозвољено јер представља мешање у унутрашње послове других.

Избијањем грађанског рата у једној земљи може се поставити питање признања локалне владе, признања устаника као ратујуће стране и простог признања устаника. Овај вид признања има за циљ да регулише правне односе у току борбе.

За признање устаника као ратујуће стране тражи се испуњење следећих услова:1. да устаници контролишу, односно држе један део националне територије,2. да имају на челу локалну владу de facto, која врши суверена права на одређеној територији, и3. да борбу воде организовани одреди потчињени војној дисциплини, те да поштују законе и обичаје ратног

права.Признање устаника као зараћене стране намеће трећим државама обавезу да остану неутралне у односу на

сукоб, а странама у сукобу да се у међусобним односима придржавају закона и обичаја ратног права. Одатле се изводи закључак да законита влада не сноси одговорност за акта устаника.

Признање устаника од стране законите владе изазива одређене последице на унутрашњем плану. Законита влада не може, од момента признања, третирати устанике као обичне побуњенике, нити примењивати на њих одредбе кривичног законодавства, него их мора третирати као ратне заробљенике на које се имају применити међународноправне одредбе.

Назад на питања

15. Основна права и дужности државаПрава и обавезе које државе поседују у међународној заједници деле се на основна и уговорна права.Уговорна права произилазе из конкретних правних аката – уговора које државе закључују са другим

члановима међународне заједнице.Основна, или битна права су она која државе стичу ipso jure од тренутка своје појаве у међународној

заједници, без посебног или изричитог признања. Идеја основних права јавља се први пут у оквиру природноправне школе у 17. и 18. веку а теоријска обрада

се приписује Вателу. Класична доктрина међународног права посматрала је основна права као:1. апсолутна – јер су вечна и непроменљива, државе тек поседовањем тих права стичу својство

међународне личности,2. неприкосновена – јер ни једно друго правило не може бити у супротности са основним правима и3. неотуђива – јер се губитком тих права држава искључује из међународне заједнице и губи својство

правне личности.Идеја водиља садржана у појму основних права је да свакој организованој људској заједници мора бити

обезбеђен минимум сигурности, потребан за нормалан развој. Зависно од историјског развоја друштва мењала се и садржина основних права. У прошлости је било покушаја да се утврде и формулишу основна права путем међународног акта. Позната је Декларација међународног права опата Грегоара из 1792, Декларација америчког института за међународно право из 1916. и сл. На конференцији у Сан Франциску 1945 године су Мексико, Холандија и неке друге земље предлагали да се Повељи придода Декларација о правима и дужностима држава, али то није усвојено.

Као основна права могу се издвојити следећа права:1. право на сувереност и независност,2. право на самоодржавање,3. право на једнакост,4. право на саобраћај, и5. право на поштовање.Сувереност је врховна власт над државном територијом и становништвом, независна од ма које друге

власти, ограничена правилима међународног права. Творац теорије суверенитета је француски политичар, филозоф и правник Боден (Шест књига о Републици 1576) према којој је држава носилац суверенитета. У ери буржоаских револуција је напуштена ова идеја и прокламован је народ као носилац суверенитета.

Сувереност не може никада бити апсолутна, али свако конкретно ограничење суверености мора бити засновано било на уговору или на међународном правном правилу. Као правна категорија суверенитет има свој

13

квалитативни и квантитативни вид. Први се манифестује у слободи државе да у границама општег међународног права уређује своје односе, да буде везана само својом сопственом вољом. Квантитативни вид суверенитета се састоји у серији атрибута:

1. право на самозаштиту и самоодбрану,2. трајан суверенитет над природним богатствима,3. право закључивања међународних уговора,4. активно и пасивно право посланства и сл.Поједини теоретичари деле сувереност на спољну и унутрашњу, што је неприхватљиво.Право на једнакост се јавља као логична последица права на сувереност. Та једнакост се манифестује у

подједнаком положају држава као парничних странака у споровима пред међународним судовима, у праву држава да без своје изричите сагласности не могу бити везане међународним уговорним обавезама, да уговор не може бити мењан без њихове сагласности, да свака држава има само један глас на међународним конференцијама и сл. У међународном праву је веома тешко остварити пуну правну једнакост без једног минимума једнакости услова. Ту кључну улогу играју међународне организације које правну једнакост, у условима фактичке неједнакости, обезбеђују подједнаким правом држава на међународну заштиту. Садржина права једнакости поближе је одређена Декларацијом принципа међународног права о пријатељским односима и сарадњи држава, усвојеној од стране Генералне скупштине 1971. године.

Право на самоодржање представља право држава да предузму све потребне мере политичког, економског или социјалног карактера, унутар постојећег правног поретка, како би обезбедиле своју егзистенцију. Ту се пре свега мисли на право на самозаштиту и на самоодбрану. Самоодбрана претпоставља противправни акт, док код самозаштите то није случај. Мере самоодбране држава може предузети само као одговор на оружани напад, повреду територијалног суверенитета и политичке независности. Мере самозаштите држава може предузети у случају нужде која може бити последица различитих околности (епидемије, елементарне непогоде и сл.) Право на самоодбрану подразумева предузимање свих оних мера којима је циљ јачање одбрамбене моћи држава.

Држава као правна личност има право на поштовање свог достојанства, државних обележја, новца, устава и унутрашњег законодавства, под условом да није у супротности са међународним обавезама. То право се састоји у неприкосновености шефа државе и дипломатских представника у иностранству, у одавању почасти застави, грбу или другим симболима власти. Свака држава је дужна да на својој територији спречи и казни дела која би штетила угледу других држава.

Назад на питања

16. Надлежност државаПојам надлежности са становишта међународног права разликује се од надлежности на унутрашњем плану.

Међународни систем дејствује у свету правно једнаких ауторитета, а судска надлежност је само факултативна. У међународном праву надлежност не значи давање права или утврђивање подручја правне делатности само једне државе, него признање истих права свим државама унутар њихових граница и у просторима који представљају опште добро човечанства. Држава поседује:

1. територијалну надлежност,2. персоналну надлежност, и3. надлежност коју врши у општем интересу – врши је у име међународне заједнице. Овде се ради најпре о

надлежности државе у вези са спречавањем и кажњавањем дела која угрожавају опште интересе човечанства, то су delicti jus gentium, у које улазе: пиратерија, отмице авиона, недозвољена трговина дрогама, трговина робљем, геноцид.

Међународно право познаје и надлежност ван физичког пространства, то је надлежност разних међународних тела.

Територијална и персонална надлежност држава појављује се у двоструком виду: позитивном и негативном. Позитиван вид се огледа у искључивој власти државе над лицима и стварима на њеној територији коју држава обезбеђује монополом принуде. Негативан се огледа у забрани мешања у унутрашње послове других земаља и уздржавању од аката принуде у односу на туђу територију, како би се омогућило подједнако право вршења територијалне надлежности коегзистирајућих чланова међународне заједнице. Права која произилазе из територијалне надлежности држава мора вршити bona fides, како не би нанела штету другој држави.

Територијална надлежност државе је апсолутно право у том смислу што мора бити поштовано од стране других држава, односно субјеката међународног права. Може бити и ограничено и то путем обичаја или уговора. Ограничења могу бити општа – наметнута свим чланицама међународне заједнице (право пролаза кроз територијално море) или специјална – на бази уговора који обавезују уговорне стране.

14

Држава поседује надлежност у односу на сва лица која пребивају на њеној територији, били они држављани или странци, са изузетком лица која на основу међународног права уживају имунитет. У односу на држављане, персонална надлежност је независна од физичког пространства државе, али је ограничена територијалном надлежношћу државе на чијој територији то лице тренутно борави. Тај проблем се решава путем правне помоћи. Држава такође поседује надлежност над бродовима који плове на отвореном мору под њеном заставом и авионима у лету.

Подручје или домен где су државе задржале пуну слободу у погледу регулисања односа, назива се домен искључиве надлежности држава. Повеља УН не прецизира која све питања улазе у домен искључиве надлежности. Она предвиђа само један изузетак – да искључива надлежност не може бити препрека предузимању принудних мера потребних за обезбеђење мира.

Назад на питања

17. Међународна одговорност државаУнутрашњи правни пореци држава повлаче разлику између грађанске и кривичне одговорности. Циљ

грађанске одговорности је накнада узроковане штете а кривичне кажњавање. На унутрашњем плану постоји и политичка одговорност. На терену међународног права постоји грађанска одговорност држава и она има исту функцију као и грађанска одговорност на унутрашњем плану. Такође, постоји и политичка одговорност држава (нпр. одговорност за ратну пропаганду). Кривична одговорност у савременом међународном поретку своди се увек на индивидуалну одговорност појединца.

Формирањем Друштва народа и УН јавља се једна нова врста одговорности која је резултат кршења међународних норми од суштинског значаја за обезбеђење мира у свету. Тај вид одговорности може да има за последицу колективну осуду једне одређене акције од стране групе држава или међународне организације, а може изазвати и колективне санкције, укључујући ту и војне мере од стране УН. Ово не представља кривичну одговорност јер циљ санкција није кажњавање народа, већ спречавање режима државе у даљим агресивним актима и успостављање мира. Овај облик одговорности представља особен вид политичке одговорности са много правних елемената, али у њему могу да се стекну и индивидуална кривична, и грађанска одговорност државе. Из овога следи да, с`обзиром на врсти противправног акта, можемо говорити о:

1. политичкој,2. политичко-правној, и3. грађанској одговорности држава и4. индивидуалној кривичној одговорности.У прва два случаја поступак против држава се води у крилу међународних организација и ту се ствара однос

држава – међународна заједница као целина. Код грађанске одговорности успоставља се однос између две суверене јединке.

Елементи и облици одговорности – да би се на међународном плану могло поставити питање грађанске одговорности државе потребно је:

1. да постоји радња или пропуст којим је прекршена међународна норма,2. да се радња или пропуст може приписати држави,3. да је том радњом или пропустом проузрокована штета трећој држави или њеном држављанину, и4. да су у циљу добијања задовољења исцрпљена сва правна средства унутрашњег правног поретка

одговорне државе.Традиционално међународно право, као и савремена судска пракса, узимају противправни акт као полазну

основу, као извор грађанске одговорности. Међутим, у савременим условима може се поставити питање одговорности државе за штету коју претрпи друга држава или њен држављанин, а која произађе из правно дозвољених радњи или аката који нису забрањени међународним правом. У овим случајевима јавља се одговорност државе, не на бази противправности аката или кршења норми, него на основу ризика, опасности која отуда произилази и штете коју претрпе други субјекти. Према томе, грађанска одговорност државе у савременим условима може произаћи ex delicto, али и sine delicto.

Одговорност sine delicto има независан правни основ који произилази из суверене једнакости држава, из дужности држава да гарантују сигурност за све активности које се предузимају унутар или ван њене територије, али под њеном контролом. Другим речима, данас се одговорност државе мора размотрити и у еколошком контексту.

Када је реч о одговорности државе за противправне акте, штета коју претрпи страна држава или њен држављанин може проистећи из делатности законодавних, извршних и судских органа. Оштећено лице или

15

држава при том не улази у парницу са непосредно одговорним лицем, него са државом која је одговорна за делатност својих органа. Акти државних органа могу бити позитивни и негативни.

До одговорности кроз делатност законодавних органа може доћи уколико једна држава донесе закон који није у складу са њеним међународноправним обавезама или пропусти да донесе закон који је потребан да би извршила своје међународне обавезе. Одговорност државе настаје тек извршењем штетне радње омогућене законима или непостојањем закона.

Судови су у специфичној ситуацији због начела судске независности. Међународни поредак дозвољава два случаја када се може поставити питање међународне одговорности у погледу судских одлука. То је:

1. у случају ускраћивања правосуђа deni de justice, тј. када суд одбија да пружи судску заштиту странцу, и2. у случају нарочито тешког кршења међународноправних обавеза од стране судова, који се могу

испољити у рђавом поступку према странцу, произвољном тумачењу унутрашњих закона на штету странаца и сл.

Што се тиче аката својих извршних органа, преовладава став да се питање одговорности може поставити само ако је државни службеник радио у домену јавне делатности. Уколико би учинио кривично дело, то се не би могло приписати држави.

Држава може бити и индиректно одговорна уколико преузме одговорност за акте или пропусте других држава. Овај облик одговорности се појављује и када је држава под протекторатом.

Поставља се питање да ли и у ком обиму држава може бити одговорна за све акте који се догоде на њеној територији, дакле и акте приватних лица – викарна одговорност. Она је веома спорна у савременој теорији и пракси.

Међународно право признаје извесне околности на основу којих се искључује противправност аката. То је у случају када је држава починила противправни акт уз сагласност оштећене државе. Осим тога, овде се могу уврстити и виша сила, противмере, самоодбрана и нужда.

Без обзира да ли је оштећено лице појединац или држава, однос који се ствара на међународном плану је увек однос државе према држави, дакле јавноправне природе.

Установа дипломатске заштите је тековина новијег времена. Настала је у 19. веку под утицајем снажног продора страног капитала у недовољно развијене земље.

Држава може да користи право супституције само у односу на своје држављане. Појединац се не може унапред одрећи дипломатске заштите. Организација УН као правна личност може да се супституише уместо својих оштећених службеника у односу, како на државу чланицу, тако и на државу која није чланица УН.

У доктрини међународног права изграђене су две теорије по питању основа одговорности:1. субјективна, и2. објективна.Субјективна теорија, чији је творац холандски правник Гроцијус, полази од става да је држава одговорна за

противправна дела почињена на њеној територији уколико је знала а није спречила извршење, или уколико није казнила извршиоце. Дакле, овде се тражи кривица као основ одговорности.

Објективну теорију је установио италијански теоретичар Анцилоти према коме се одговорност државе заснива на објективном елементу узрочности између одређених аката или пропуста државе и чињеница које су у супротности са међународним правом.

Због замерки које су упућене обема теоријама дошло је до изградње треће, компромисне теорије, према којој је неправилно тражити један јединствен правни основ за међународну одговорност држава, већ треба анализирати свако конкретан случај како би се утврдило да ли одговорност претпоставља постојање субјективне кривице или је треба засновати на објективном критеријуму узрока.

Повреда права једне државе или њеног држављанина повлачи обавезу накнаде штете која може бити материјалне или моралне природе. Повреда неког материјалног права повлачи обавезу накнаде која се може састојати у:

1. повраћају у пређашње стање – restitutio in integrum, или2. накнади у новцу или у другом истоветном предмету, уколико је то могуће.За утврђивање висине накнаде нужно је поћи од стварне штете коју је претрпело оштећено лице. Може се

одредити и повећана новчана одштета узимајући у обзир пропуст органа односне државе као неку врсту отежавајућих околности које се могу приписати самој држави. Накнада штете обухвата и измаклу добит (lucrum cesans) уколико је стварна последица извршеног дела. Уколико и оштећена страна сноси део кривице износ накнаде се може смањити (случај подељене кривице). Износ накнаде штете се може смањити и уколико је оштећеном преко противправне повреде уз штету настала и нека корист (compensatio lucri cum damno).

Три конвенције усвајају начело ограничене одговорности у односу на одштетни захтев. То су:16

1. Конвенција о грађанској одговорности из 1960.2. Конвенција о одговорности бродара, бродова на нуклеарни погон из 1962. и3. Конвенција о грађанској одговорности за нуклеарне штете из 1963. године.Овде се пошло од становишта да нуклеарне штете могу бити огромне, те би неограничена материјална

одговорност могла паралисати развој целокупне нуклеарне индустрије. Нарочиту тешкоћу представља утврђивање штете од последица радијације.

У споровима по питању међународне одговорности појављује се држава као једина оштећена странка, и накнада штете се изриче у њену корист, без обзира да ли се држава појављује директно као оштећено лице или се само супституише уместо појединаца.

Назад на питања

18. ( , )Санкције појам и врсте изолација државаСанкције представљају инструмент права којим се обезбеђује поштовање правног поретка. У међународном

поретку санкције имају троструку функцију:1. кажњавање,2. накнаду претрпљене штете, и3. превенцију.Примена санкција у савременим условима поверена је делимично државама, а делимично међународним

организацијама. Санкције међународних организација можемо назвати мултилатералним. Државе могу применити кривичноправне, дипломатске и економске санкције.

Низ међународних конвенција намеће државама обавезу да у својим унутрашњим порецима пропишу и примене санкције. Дипломатске санкције крећу се у распону од вербалног и писменог протеста, преко претње, па до повлачења амбасадора и коначно прекида дипломатских односа. Дипломатске санкције су најчешће само увод у општије мере. У економске санкције улазе ембарго, бојкот, обустава или забрана давања кредита. Њих не треба поистовећивати са економским притиском или економским ратом.

Мултилатералне санкције се могу састојати:1. у суспензији гласања, или свих повластица и права унутар дате организације,2. у суспензији стручне помоћи коју пружају извесне специјализоване агенције,3. у искључењу из чланства,4. у морално-политичкој осуди од стране надлежног међународног тела, 5. у примени принудних мера.Међународне организације немају моћ примене санкција на целокупно подручје међународног права и

међународних односа, него само у границама тачно прецизираним уговором о оснивању. УН су у својој историји ретко прибегавале санкцијама. Право вета којим располажу сталне чланице Савета безбедности, представљало је процедуралну препреку да се, чак и најтежа дела ставе на дневни ред и примене санкције, када се радило о њиховој активности или активности њихових заштитника.

Изолација држава може бити добровољна, када се сама држава повуче, што је данас незамисливо, и насилна. Постоје различити ступњеви изолације, али је она у суштини мултидимензиони феномен. Обухвата све сфере државних односа, дипломатију, међународне организације, културно-просветни сектор, спорт, па чак и невладин сектор. Изолација је казнена мера, једна врста изгнанства и карантина. Посматрајући изолацију у целини можемо је дефинисати као насилно мешање у унутрашње послове државе, или насилну интервенцију, што повеља УН изричито забрањује. Најосетљивији сектор у изолацији је економија јер угрожава елементарна људска права и кроз опште осиромашење доводи у питање и само право на живот.

Назад на питања

19. Сукцесија државаПод сукцесијом држава се подразумева установа везана за промену територијалног суверенитета,

посредством које држава која стиче територију (држава сукцесор) улази у извесне правне односе државе којој је та територија раније припадала. За сукцесију је од прворазредног значаја правни основ, тј. законитост територијалних промена. Сукцесија може бити потпуна или делимична. Територијалне промене могу бити резултат различитих околности:

1. спајања више држава у једну јединствену,2. раздвајања, добровољног или принудног,3. припајања само једног дела државне територије другој држави.

17

Најкарактеристичнији облик територијалних промена у савременим условима представља отцепљење колонија од метрополе и стварање независних држава.

Сукцесија је могућа и код међународних организација. На пример, УН су преузеле одређена права и обавезе од Друштва народа. Овде сукцесија није резултат територијалних промена, већ преношења одређених функција, права и обавеза на нову организацију. Сукцесија међународних организација се регулише, по правилу, међународним уговором.

Појам сукцесије не треба мешати са појмом континуитета и идентитета државе. Када је реч о сукцесији, може се појавити више наследника или држава сукцесора, док на континуитет може претендовати само једна држава. Питање континуитета државе је од великог практичног значаја, јер се у случају стварања нове државе постављају питања територије, престају да важе сви међународни уговори, престаје чланство у међународним организацијама и сл.

Једно од најстаријих правила у погледу континуитета држава је да територијалне промене или умањење територије не угрожавају идентитет државе. Ни политичке промене унутар државе у виду револуције, државног удара и сл. не утичу на континуитет државе.

Реч сукцесија потиче од латинске речи successio што значи наслеђивање или наследство права. Првобитна теорија, позната под именом универзалне сукцесије, посматрала је процес сукцесије као пренос суверенитета. Претходна држава „умире“, а наслеђује је нова. Савремена пракса и доктрина одлучно одбацују универзалну сукцесију и правне последице територијалних измена различито решава када је реч о међународним уговорима, јавним добрима, јавним дуговима, различито у односу на становништво, унутрашњи правни поредак, или коначно, у односу на приватноправне обавезе држава.

Правила о сукцесији су настала путем обичајног права. УН су отпочеле рад на кодификацији ове материје, који још увек није окончан.

Међународни уговори – традиционално међународно право полазило је од поставке да међународни уговори не надживљавају државе које су их закључиле. Могуће је да уговори остану на снази, али само ако их држава сукцесор изричито прихвати, и то у писаној форми.

Посебан режим је изграђен за легислативне уговоре, тј. уговоре који садрже апстрактна правна правила, донета у интересу целокупне међународне заједнице. Они обавезују државу сукцесора. Специфичан статус имају уговори којима се оснивају међународне организације, јер је чланство у њима добровољно, а добровољност се не може претпостављати. У овом случају се држава изјашњава о свом будућем статусу, било изричито, путем дипломатске ноте или писма, или прећутно.

Бечка конвенција о сукцесији уноси новине у ову материју. Норме у Конвенцији су диспозитивног карактера и могу бити замењене путем уговора између заинтересованих страна. Конвенција прави разлику између нових држава чија је територија пре сукцесије била зависна територија, за чије је међународне односе била одговорна претходна држава и државе које се појављују на сцени као последица сједињења више држава или пак раздвајања и отцепљења.

У првом случају нова држава, на основу начела самоопредељења и суверенитета, има пуну слободу да регулише своје односе са другим државама. У другом случају Конвенција усваја принцип уговорног континуитета ipso jure, било да су у питању двострани или вишестрани уговори, сем ако се уговорне стране не сагласе другачије или ако би примена уговора у односу на државу сукцесора била неспојива са предметом и циљем уговора. У погледу уговора који су на трајан начин везани за одређену територију, Бечка конвенција усваја принцип континуитета.

Јавна добра и имовина – држава, као правна личност, може поседовати покретну и непокретну имовину у свом јавноправном и приватноправном капацитету. У случају сукцесије, питања имовине се регулишу уговором у сваком конкретном случају.

Уколико дође до потпуног нестанка државе, целокупна имовина претходне државе се преноси на државу сукцесора, односно дели се између држава наследница. Уколико се ради о сецесији једног дела државне територије, питање деобе државне имовине је осетљиво. Преовладава став да се у том случају преноси само део имовине који је лоциран на том делу територије. Спор се јавља у погледу покретне имовине. Пракса упућује на закључак да се на отцепљену територију преноси само онај део покретне имовине који је у функцији те територије.

Код јавних фондова, у случају парцијалне сукцесије, деоба се врши зависно од доприноса појединих делова претходне државе.

Добра и имовина претходне државе који се налазе ван њене територије, у сваком случају се аутоматски преносе на државу сукцесора.

18

У случају потпуне сукцесије јавни дуг се у целости преноси на новог субјекта. У случају распада или поделе државе на више самосталних држава, државе сукцесори одговарају за дуг солидарно. Као критеријум за деобу дуга узима се економски капацитет, пространство територије и бројност становништва. Често се питање јавних дугова решава уговорима. Ако је област у саставу бивше државе имала фискалну аутономију, однос између повериоца и дужника остаје непромењен. Уколико дође до одвајања само једног дела државне територије, држава ће и даље одговарати за дугове. Суверен цедиране области примиће дуг само ако је дуг изричито везан за ту област и као такав обележен.

Територијалне промене по правилу повлаче промену држављанства становника те територије. Држава сукцесор може својим унутрашњим прописима да предвиди да ли ће становништво припојених области аутоматски стећи држављанство, да ли у одређеном року, или под одређеним условима. У новије време пружа се и могућност бирања држављанства у одређеном року.

Унутрашњи правни поредак – на присаједињене области држава сукцесор проширује своје политичко уређење и своје законодавство. Уобичајено је да се најпре установи прелазни период за увођење новог законодавства.

Приватноправне обавезе – појам стечених права – приватноправне обавезе могу бити различите:1. дуговања приватним лицима или друштвима,2. обавезе које произилазе из концесија, тј. овлашћења која држава даје другој држави, друштву,

корпорацији или појединцима у циљу искоришћења економских богатстава земље, изградње или искоришћавања саобраћаја или снабдевања енергијом.

Ове обавезе се могу засновати на јавноправним или приватноправним уговорима. Између правног поретка претходне државе и државе сукцесора постоји потпуна независност и држава сукцесор има пуну слободу одлучивања у погледу регулисања приватноправних обавеза.

Класична доктрина је покушала, аналогијом са приватним правом, да на терен међународног права пресади појам стечених права, те да правило о поштовању тих права, законито стечених на бази ранијег поретка, постави као основно правило које регулише приватноправне обавезе у случају промене територијалног суверенитета. Међутим, обзиром да су творци објективног права на међународном плану државе, само правила која произађу из сагласности воља две или више држава имају правну снагу, и то само у њиховим узајамним односима, а не и у односу на треће државе. С`обзиром на природу односа и начин настанка правних правила у међународној заједници, појам стечених права је апсолутно непримењив. Уколико до тога ипак дође, основ преузимања је суверена воља држава, а не међународна обавеза државе сукцесора.

Назад на питања

20. Персонална унија и реална унијаПерсонална унија настаје поклапањем наследног реда владајућих династија. То је заједница двеју или више

потпуно одвојених држава које везује само личност владара. Свака од тих држава задржава своју пуну независност, како у унутрашњим, тако и у спољашњим односима. Са становишта унутрашњег права свака држава има своје сопствено законодавство, судство и своју административну организацију. Са становишта међународног права чланице персоналне уније појављују се као засебни субјекти, имају своја посебна дипломатска представништва, одвојено закључују међународне уговоре и воде спољну политику свака према свом нахођењу. Међутим, у пракси су државе водиле рачуна о правцу спољне политике других чланова уније.

Персонална унија представља данас преживелу ствар и у супротности је са правом народа на самоопредељење. Ни у прошлости није била трајног века. Обично се распадала смрћу владара.

Примери – Енглеска и Хановер од 1714. до 1837. и Холандија и Луксембург од 1815. до 1890.

Реална унија представља заједницу две или више држава која је резултат сагласности држава чланица. Са становишта међународног права реална унија се појављује као јединствен субјакат. Свака држава чланица задржава своју унутрашњу аутономију, своје уређење, законодавство и администрацију. Међутим, вођење спољњих послова, војске и финансија поверава се заједничким органима. Државе чланице не могу ратовати једна против друге, и рат против једног члана представља рат против целокупне заједнице. Пример је Аустроугарска монархија.

Назад на питања

21. Конфедерација или савез држава иФедерација или савезна државаКонфедерација представља заједницу две или више независних држава, засновану на међународном

уговору, који предвиђа циљеве и начин остварења тих циљева. Свака држава чланица задржава својство

19

међународне личности и, ван уговором утврђених циљева, задржавају слободу акције како на унутрашњем, тако и на спољном плану. Свако даље ограничење суверенитета чланица конфедерације захтева сагласност сваке државе.

Конфедерација не представља нову државу нити државну организацију будући да нема својих законодавних, судских и управних органа. Чланице конфедерације могу да имају потпуно различита друштвено-економска уређења.

У конфедерацији постоји заједнички орган – сабор, конгрес делегата и сл. који је састављен од представника држава чланица. Одлуке се, по правилу доносе једногласно, што указује да је моћ државе чланице у конфедерацији остала неумањена. Чланице конфедерације су дужне да поштују одлуке средишњег органа, али те одлуке могу бити примењене на територији једне од држава само посредством унутрашњих правних аката односне државе, а не и непосредно.

Обим надлежности коју државе чланице поверавају конфедерацији зависи од конкретних историјско-политичких околности. Примери су Немачка конфедерација, Швајцарска конфедерација и Северноамеричка конфедерација.

Федерација се заснива на уставу, интерном правном акту, тако да постоји непосредни однос између савезне, централне власти и грађана. Она представља субјекат међународног права и на међународној сцени се појављује као јединствена држава.

Федерализам је уставни механизам који на спољнополитичком плану носи обележја просте државе, а на унутрашњем сложене државе, кроз паралелно постојање савезних и републичких државних органа. Федерална држава је представљена у међународној заједници путем савезних органа који су, по правилу, носиоци спољнополитичке делатности. На унутрашњем плану устав регулише однос и поделу надлежности између федерације и федералних јединица. У пракси се дешава ситуација да савезна власт која је надлежна за закључење међународног уговора не буде, на основу унутрашњег права, надлежна за његово спровођење. Због тога се у завршни део уговора уноси федерална клаузула којом се обавезује савезна влада да обавести федералне јединице о преузетим обавезама, како би органи тих јединица преузели потребне мере у циљу извршења конкретних обавеза.

Највећи број савремених устава резервише спољнополитичке функције за савезну власт. Чак и у случају децентрализације спољнополитичких функција федералне јединице се појављују као органи федерације, а не као самосталне јединке, будући да не поседују својство субјекта у међународном праву, него се као носилац субјективитета појављује савезна држава.

Назад на питања

22. Стално неутралне државеПод сталном неутралношћу подразумева се правни положај државе која, на основу међународног уговора,

преузима обавезу да ће остати неутрална у случају сваког будућег рата. Једнострана изјава државе о сталној неутралности није довољна за успостављање таквог статуса, јер она не би била обавезна, нити би имала икаквог правног дејства у односу на друге државе. Стална неутралност једне земље може бити гарантована или само призната. Гарантована неутралност намеће обавезу државама да бране неутралну територију у случају евентуалног напада.

Традиционално међународно право формулисало је права и обавезе трајно неутралне државе. Главна обавеза је војна неутралност у доба рата. Она не сме дозволити прелаз трупа преко своје територије или коришћење своје територије за евентуалне војне припреме једне ратујуће стране. У случају напада на своју територију има право на оружану акцију у циљу одбране своје територије.

Уговорни капацитет трајно неутралне државе је ограничен. Она мора да се уздржи од свих уговора који би је ангажовали у евентуалном будућем рату. Стално неутрална држава не може гарантовати неутралност другој држави, не може закључити офанзивне савезе, а одбрамбене само у случају да се односе на њену сопствену територију, тј. на одбрану њене неутралности.

Данас статус трајно неутралне државе имају Швајцарска (од Бечког конгреса 1815) и Ватикан.У савременом свету, усвајањем појма колективне безбедности, међународне организације се појављују не

само као арбитри у сукобима, него и као активни учесници у обезбеђењу светског мира. Оне представљају и гарант територијалног интегритета држава. Данас се мир схвата у позитивном смислу, кроз свеопшту сарадњу и стварање услова под којима је могуће обезбедити социјалну правду. У склопу тих идеја значај и смисао неутралности слаби, и тешко га је помирити са чланством у политичким организацијама које имају за циљ обезбеђење светског мира. То је дошло до изражаја још приликом пријема Швајцарске у Друштво народа, а нарочито се оштро проблем поставља данас у оквиру УН. Изузетак је Аустрија која је примљена у УН 1955, исте

20

године када јој је призната трајна неутралност. Међутим, ово је био политички потез у доба хладног рата, са циљем попуштања затегнутости и изласка из политичке кризе.

Од појма неутралности треба разликовати појам неутрализам. Први је правна категорија а други искључиво политичка. Неутрализам означава један одређени спољнополитички курс појединих држава у односу на одређену ситуацију или догађај. Неутрализам произилази из једностране изјаве воље државе, било изричито у виду декларације, или прећутно, путем конкретне делатности. Дакле, неутрализам не захтева међународно признање, нити из таквог става произилазе обавезе.

Назад на питања

23. ( Савремена дипломатија општи осврт намеханизам за вођење спољне политике )ипојам дипломатије

Правна наука је поделила органе за вођење и одржавање међународних односа на унутрашње и спољне. У прву групу улазе шефови држава, влада и министри иностраних послова, народно представништво у појединим земљама, а у другу сталне дипломатске мисије, специјалне мисије и конзули. Стварањем међународних организација долази до појаве мултилатералне дипломатије. Државе упућују своје сталне представнике при овим организацијама како би кроз свакодневни контакт и праћење рада међународних тела допринеле ефикаснијем деловању организација, а истовремено биле у току збивања на ширем међународном плану.

Највећи дипломатски успеси у прошлом веку су остваривани путем дипломатије на врху, тј. у сусретима владара или највиших политичких личности времена. Дипломатија тог времена наступала је са позиција силе и моћи, а преговори су вођени у тајности. У најновије време долази до обнављања дипломатских сусрета на највишем нивоу, али овог пута на потпуно новим основама. Савремени систем комуникација омогућава брзу размену идеја и информација, непосредан контакт између шефова држава или влада, начелника генералштаба, председника парламента и сл. Обзиром на различите функције појединих органа изграђена су, за сваку категорију понаособ, правила путем обичаја и међународних уговора. Правила која се односе на дипломатске представнике настала су путем обичаја, а кодификована су на Бечком конгресу 1815. и Конвенцијом о дипломатским односима, донетој на конференцији у Бечу 1961. И правила о конзуларним односима су настала претежно путем обичаја. Делимична кодификација је извршена Конвенцијом о конзуларним односима (Беч 1963.). Генерална скупштина УН је 1964. усвојила Конвенцију о специјалним мисијама.

Мултилатерална дипломатија је регулисана Конвенцијом о представљању држава у њиховим односима са међународним организацијама универзалног карактера (Беч 1975.).

Под дипломатијом у ширем смислу подразумева се наука о спољним односима држава. У ужем смислу, то је наука и вештина заступања државе и преговарања између субјеката међународног права. Реч дипломатија потиче од грчке речи диплома што значи исправа или повеља. У пренесеном смислу, то се може данас схватити као потреба да сви дипломатски преговори и њихови резултати треба, ради правничке одређености, да се заведу у форми писане исправе или документа. Подручје спољне политике, а тиме и подручје активности дипломатије, кроз историју је стално проширивано. На измену у методама и техници вођења спољне политике нису утицали само економски моменти. Победа парламентаризма и демократска начела у низу земаља имала је за последицу подвргавање спољне политике под ширу контролу, најчешће представничких тела. Са друге стране, и сама представничка тела су се укључивала у спољнополитичку делатност кроз сусрете парламентарних група, формирање међународних тела и органа у којима су заступљени искључиво чланови парламената држава чланица.

Дипломатија је један од изузетно значајних инструмената политике једне земље. Њен циљ је унапређење и заштита националних интереса, остварење једног одређеног политичког правца, решавање евентуалних спорова, отклањање погрешних представа о земљи. Дипломатским каналима остварује се спољна политика. Од дипломатског апарата се тражи прецизна процена ситуације у свету или другој земљи, како би надлежни политички органи могли заузети и дефинисати свој став.

Делатност дипломатије подлеже правилима процедуре и мора се кретати у оквирима међународног права. Форме њеног деловања су посете и разговори, преговори, преписка, закључење споразума, а за све то је потребан широки фонд знања.

Назад на питања

24. ( , , Органи унутар држава положајшефа државе представнички органи влада и )министар иностраних послова

Шеф државе заступа земљу у међународним односима, и његови акти посматрани су као акти државе. Отуда и привилегије које ужива на основу међународног права. За време службеног боравка у иностранству

21

страна држава је дужна да му пружи пуну безбедност. Он ужива и судски имунитет, а изузетно се у грађанским парницама може појавити као странка у спору уколико добровољно прихвати надлежност суда, или уколико се појави као приватна личност а не у својству шефа државе. О наименовању шефа државе и о престанку његове мисије, по правилу, обавештавају се све државе чланице међународне заједнице. Шефу државе није потребно посебно овлашћење за преговоре или потпис уговора, али се његова делатност мора кретати у границама уставних овлашћења.

У теорији постоји спор да ли, и до којих граница, лица која се налазе у пратњи шефа државе када овај путује у иностранство, уживају исте привилегије као и шеф државе. Пракса потврђује став да и они уживају те привилегије.

Орган коме устав једне земље поверава право спољног заступања не мора увек бити идентичан са највишим органима власти у земљи.

Представнички органи су укључени у процес спољне политике тек у новије време, након победе парламентаризма у низу земаља. Обим фактичког учешћа представничких тела зависи од уставног уређења поједине земље. Свима је заједничко да је за представничке органе резервисана прва и последња реч у спољнополитичкој делатности. Они обично утврђују дугорочне спољнополитичке циљеве и дају сагласност на све важније акте са подручја спољнополитичке делатности.

Влада и министар иностраних послова – Непосредно вршење спољних послова се најчешће поверава министру иностраних послова који делује по упутствима владе или народног представништва. Изјаве владе у виду декларација и одлука, везују државу у међународној заједници.

Министар иностраних послова најчешће преговара са другим државама, одржава сталан контакт са дипломатским представницима акредитованим у његовој земљи у циљу изналажења решења текућих проблема, улаже ноте, даје упутства дипломатским представницима своје земље у иностранству, учествује на важнијим међународним конференцијама и скуповима. Све изјаве које он учини у име своје владе у погледу питања која спадају у његову надлежност везују државу чији је он министар. Њему нису потребна специјална овлашћења да би могао учествовати на међународним конференцијама и конгресима. То право он стиче самим постављењем на тај положај. О промени министра иностраних послова обавештавају се све државе дипломатским путем.

У новије време су и друга министарства укључена у међународне преговоре, без субординације министарству иностраних послова. Они су одговорни директно влади. То је последица потреба да преговоре воде експерти за поједина питања, да се сложена питања из области технике, пољопривреде, здравства и сл. повере на решавање најквалификованијим органима.

Назад на питања

25. Сталне дипломатскемисијеЈош су стари Грци подвлачили разлику између гласника који преносе само поруку или вест, и изасланика

којим је поверавано посредовање и преговарање. И са једнима и са другима се поступало са дужним поштовањем и сматрани су неповредивим. Успостављање сталних мисија које једна земља упућује у другу у циљу представљања и одржавања континуираних веза отпочиње крајем 15. века у пракси италијанских република, али ће тек у 17. веку попримити јаснију физиономију након Вестфалског уговора о миру који је у Европи инаугурисао политику равнотеже.

Активно и пасивно право посланства, тј. право одашиљања и примања дипломатских представника било је донедавно резервисано искључиво за државе, и посматрано је као један од атрибута суверенитета. Данас је то право признато и међународним организацијама. Конвенција о дипломатским односима изричито наводи да се успостављање дипломатских односа између држава и одашиљање сталних дипломатских мисија врши на основу обостране сагласности.

Ранг дипломатских представника – састав мисије – У време појаве сталних дипломатских мисија ранг дипломата се утврђивао зависно од моћи државе, утицаја и угледа влада. Питање ранга сматрано је као питање достојанства и престижа односне државе. Да би се отклониле несугласице, на Бечком конгресу 1815. године донет је Правилник о рангу дипломатских представника, који је допуњен Протоколом усвојеним у Ахену 1918. године. Према овим актима постоје четири класе дипломатских представника:

1. амбасадори, папски легати и нунцији,2. изванредни посланици и опуномоћени министри чији је репрезентативни карактер нешто мање истакнут

него у претходној класи,3. министри резиденти, и4. отправници послова.

22

Прве три категорије акредитује шеф државе код другог шефа државе, док отправнике послова акредитује министар иностраних послова код другог министра иностраних послова.

Бечка конвенција од 1961 године уноси извесне новине у вези ранга дипломатских представника:1. амбасадори и нунцији акредитовани код шефова држава и други шефови мисија одговарајућег ранга,2. посланици, министри и интернунцији акредитовани код шефова држава, 3. отправници послова акредитовани код министра иностраних послова.Сходно томе, дипломатске мисије носе називе: амбасаде, посланства, папске нунцијатуре. Између шефова

мисије на основу њиховог ранга се не могу правити разлике, сем у погледу првенства и етикеције. Државе обично дају ранг својим дипломатским представницима у другој држави на бази реципроцитета. Шефовима мисије из прве и друге категорије указују се специјалне почасти приликом предаје акредитованих писама, у виду свечане пратње, војних поздрава и почасти.

Отправници послова могу бити стални или привремени.Сталне дипломатске мисије имају свој апарат, тј. дипломатско особље у које улазе саветници, секретари,

аташеи за поједине секторе. Њима је придодат известан број техничког и административног особља као што су тумачи и сл. и помоћног особља. Особље се по правилу регрутује из редова држављана сопствене земље, али се могу регрутовати и држављани земље пријема, али само уз сагласност те државе.

Дипломатски представници акредитовани у једној земљи сачињавају дипломатски кор, на чијем челу се налази најстарији члан по рангу – доајен. Он нема неке посебне привилегије.

Постављање и опозивање – Дипломатске представнике прве и друге класе именује шеф државе и снабдева их акредитивним писмом, које овај предаје у свечаној посети шефу државе пријема. Иако то није обавеза, у пракси је уобичајено да се за наименовање шефа мисије затражи сагласност, агреман државе у коју се дипломатски представник шаље. Лице које добије агреман постаје persona grata у држави која је дала пристанак.

Шеф дипломатске мисије преузима своје функције у држави код које је акредитован моментом подношења акредитованих писама. Акредитивна писма садрже име, титулу дипломатског представника и апел да му се олакша рад и поклони пуна вера његовим изјавама.

Чланове особља мисије именује министар иностраних послова. Међутим, Бечка конвенција захтева агреман за наименовање војних, поморских и ваздухопловних аташеа, због осетљивости посла који обављају.

Дипломатска мисија престаје:1. смрћу,2. опозивом дипломатског представника,3. захтевом за повлачење од стране државе код које је акредитован,4. оставком на службенички положај,5. прекидом дипломатских односа,6. нестанком једне државе.У случају прекида дипломатских односа сви дипломатски службеници се враћају у своју земљу, а заступање

интереса те земље поверава се трећој држави, сили заштитници. Њој се поверава и архива, која се може и уништити.

Улога и функције дипломатских представника – Бечка конвенција наводи 5 основних дипломатских функција:

1. представљање државе која акредитује код државе код које се акредитује,2. заштита интереса државе и њених држављана, у границама које допушта међународно право,3. преговарање са владом код које се акредитује у циљу побољшања односа и отклањања неспоразума,4. обавештење свим дозвољеним средствима о условима и развоју догађаја у држави код које се

акредитује и подношењу извештаја влади државе која акредитује,5. унапређење пријатељских односа и развој привредних, културних и научних односа између земаља.Облик општења дипломатских представника може бити усмени или писмени, у форми дипломатских нота.

Садржина и резултати усмених разговора могу бити пренети у акте који се називају ед-мемоар, вербална нота.Привилегије и имунитет – Реч имунитет потиче од латинске речи imunitas и значи ослобођење од јавних

обавеза. У дипломатском праву се под имунитетом подразумева ослобођење од јурисдикције територијалне државе. Под привилегијама се, у првом реду подразумевају фискалне повластице које уживају дипломатски представници. Обим повластица се мењао кроз историју. Дипломатски представници су неприкосновени, што значи да уживају право на највишу и најефикаснију заштиту, не могу бити хапшени ни притварани. Међутим, дипломатски представник је дужан да поштује законе земље, да се не меша у унутрашње ствари земље, не сме да помаже било коју политичку странку. Држава пријема може у свако доба да га прогласи за непожељну личност – persona non grata и да му откаже гостопримство.

23

Дипломатски службеник није дужан да сведочи и против њега се не може предузети никаква мера извршења.

Бечка конвенција предвиђа могућност одрицања судског имунитета од стране државе која акредитује, у односу на свог дипломатског агента, али то одрицање мора бити изричито.

Службене просторије у којима је смештено дипломатско представништво, као и приватна резиденција дипломатског представника су неповредиве. Међутим, просторије мисије не могу бити употребљене у циљеве који нису у складу са дипломатским функцијама.

Сва дипломатска преписка и архива је неповредива и не може бити подвргнута прегледу од стране државних органа. У дипломатске мисије може бити инсталирана и отпремна радио-станица, али само уз пристанак државе пријема.

Сталне дипломатске мисије као и њихови шефови имају право да истакну заставу и грб своје земље на просторијама мисије, као и на превозним средствима шефа мисије.

Назад на питања

26. СпецијалнемисијеПод овим називом подразумевају се привремене мисије које упућује једна земља у другу са циљем

расправљања одређених питања или обављања сасвим одређеног задатка. Оне имају представнички карактер, али ограничен на краћи временски период. Специјалне мисије се могу упућивати и у земље са којима се не одржавају дипломатски односи. Одашиљање специјалних мисија није условљено ни признањем државе.

Конвенцијом о специјалним мисијама из 1969. године регулисан је положај специјалних мисија. По питањима која нису њом обухваћена остају и даље на снази обичајна правна правила. Одредбе конвенције имају диспозитивни карактер.

Поступак одашиљања специјалних мисија је веома сличан поступку редовних дипломатских представника. Оне се могу формирати на нивоу шефа државе, владе или парламента, могу бити састављене из редова дипломатског особља, а могу бити формиране од истакнутих личности политичког, културног или научног живота земље, које немају дипломатски статус већ га стичу само за време трајања мисије.

Специјалне мисије се могу упутити у једну или више земаља, а могу и две или више држава формирати једну мисију уколико постоје идентични интереси.

Држава пријема има право да одбије специјалну мисију у целини или поједине чланове и није дужна да у том погледу да објашњење.

Контакти специјалних мисија у земљи пријема се обављају на нивоу који зависи од састава мисије и њеног циља, али је и овде канал комуницирања министарство иностраних послова.

Функције специјалне мисије престају:1. испуњењем циља, истеком рока,2. саопштењем било државе одашиљања или пријема да сматра окончаном специјалну мисију.Обим повластица и имунитет зависе од ранга чланова специјалне мисије. Просторије у којима је смештена

мисија, архива и документација су неповредиви исто као и код редовних дипломатских мисија. У погледу неповредивости личности, судског имунитета, фискалних олакшица као и слободе општења изграђена су правила аналогна онима која важе за редовне дипломатске представнике. Уколико би делатношћу специјалних мисија била угрожена безбедност или јавни поредак државе пријема, она може да предузме мере заштите које се могу кретати у распону од захтева за опозивом и кажњавањем члана мисије од стране државе одашиљања, проглашења појединих чланова или целе мисије за непожељне личности, па до ограничења кретања и протеривања мисије.

Назад на питања

27. Мултилатерална дипломатијаПод појмом вишестране дипломатије подразумева се организована сарадња између субјеката

међународног права, на основу утврђених правила процедуре. Њена основна карактеристика је јавност рада. Вишестрана дипломатија може бити ad hoc наименована за један конкретан случај (конгрес, конференција) и стална у виду упућивања сталних мисија држава при међународним организацијама. Прва врста је тематски и временски ограничена само на тај скуп, а друга континуирано обавља делатност на ширем плану, који често превазилази уже интересе сопствене државе.

Положај делегације која се упућује на конференцију регулише се најчешће уговором између државе на чијој се територији скуп одржава и организатора скупа. Могуће је и да држава једностраним актом гарантује представницима држава и међународних тела одређене повластице и привилегије.

24

Свестрана активност међународних организација и њихова све већа улога у животу држава захтевају чвршће везе и трајнији контакт између организација и њеног чланства. То се постиже и акредитовањем сталних мисија при међународним организацијама.

Услови и поступак акредитовања шефова мисија при УН је у односу на дипломатске мисије много једноставнији и лишен церемонијала. Регионалне организације су веома разнородне и тешко би било донети правила прихватљива за све. Многе од њих су то питање решиле својим унутрашњима актима.

Код УН, државе чланице саопштавају своју одлуку о успостављању сталних мисија генералном секретару у писаној форми. Овде су сталне мисије спона између два субјекта међународног права различитог рода (држава – међународна организација). Наименовање сталних представника врши се сходно унутрашњим прописима и државе су потпуно слободне у одабирању лица. Функција шефа мисије почиње предајом овлашћења која издаје шеф државе, председник владе или министар иностраних послова и оно се доставља генералном секратару. Он се овде појављује у улози административног заступника Организације.

И државе нечланице организације могу упућивати сталне мисије, али само у својству посматрача. Функције сталних мисија састоје се у:1. представљању државе одашиљања код организације,2. одржавању везе између државе одашиљања и организације,3. вођењу преговора са организацијом или у оквиру ње,4. информисању о активностима у организацији и извештавању о томе,5. обезбеђењу учешћа државе одашиљања у активностима организације,6. заштити интереса државе,7. унапређењу остваривања циљева и принципа организације сарађујући са организацијом у њеним

оквирима.У вези са повластицама и имунитетима овде имамо трипартитни однос. Мисије нису акредитоване код

државе домаћина, већ код међународне организације, и ту реципроцитета нема. Држава домаћин нема право да прогласи члана мисије за непожељну личност, јер не постоји непосредан однос између две државе. Сва лица која уживају привилегије и имунитет су дужна да поштују законе и прописе државе домаћина и да се не мешају у унутрашње ствари државе. У случају непоштовања, пожељно је да се држава одашиљања одрекне имунитета у односу на то лице, али је у сваком случају дужна да га повуче.

Чланови сталних мисија уживају повластице и имунитете идентичне повластицама и имунитетима сталних дипломатских мисија, сходно Бечкој конвенцији о дипломатским односима.

Назад на питања

28. КонзулиУстанова конзула потиче из средњег века, а развила се под утицајем све тешњих трговачких веза између

градова у базену Медитерана, одакле се шири на Централну и Северну Европу, а затим на друге континенте. Конзули су у прво време били представници трговачких удружења, а не званични органи држава. Институт конзула се развио пре института сталних дипломатских мисија и у то време су конзули обављали и политичке функције. Установљењем сталних дипломатских мисија надлежност конзула се ограничава на неполитичка подручја (економско, културно, просветно, административно и сл.). Али, не треба испустити из вида да је ткиво спољне политике саткано од многобројних елемената, од којих економски улазе у први план. Посматрано под тим углом, конзулима припада значајна улога у реализацији политике једне земље, у секторима који се традиционално нису сврставали у политичке.

Надлежност конзула је ограничена ratione loci и ratione materiae.Територијално, функције конзула су ограничене на одређено конзуларно подручје које се утврђује

споразумно између државе пријема и државе именовања и при томе је пожељно да се конзуларно подручје подудара са политичком или административном поделом земље. Конзул по правилу општи само са локалним властима свог територијалног подручја, а само изузетно са централним, уколико у земљи не постоји дипломатско представништво, или ако то дозвољава споразум међу државама.

Ratione materiae конзуларне функције се састоје у следећем:1. заштити права и интереса државе именовања и њених држављана, физичких и правних лица.

Интервенција конзула може уследити у односу на ова лица само ако су повређена или озбиљно угрожена њихова права, односно права државе именовања,

2. унапређењу и проучавању могућности развоја економских, трговинских, културних и научних односа између две земље,

25

3. указивању помоћи бродовима који поседују националност државе именовања и авионима регистрованим у тој држави, као и њиховој посади,

4. вршења одређених административних послова као што је вођење матичних књига, издавање и продужавање пасоша и путних исправа држављанима своје земље, и виза странцима који желе да путују у земљу именовања,

5. пружању помоћи држављанима, физичким и правним лицима, у погледу насељавања на територији државе пријема, заступању пред судовима или другим органима државе пријема.

Изузетно, конзулима могу бити поверене и политичке функције, уколико у односној држави не постоји дипломатско представништво.

Успостављање конзуларних односа се врши на бази споразума између заинтересованих држава. Најчешће шеф државе или председник владе именује генералне конзуле, а конзуле и вицеконзуле министар иностраних послова.

Држава именовања снабдева конзула патентним писмом (lettre de provision) у коме се износе лични подаци о конзулу, његов ранг и конзуларно подручје. Разликује се од акредитивног писма јер није упућено на шефа државе и носи безличан наслов. Предаје се редовним дипломатским путем, а само изузетно то може учинити сам конзул, уколико у тој земљи не постоји дипломатско представништво, и тада то мора бити посебно назначено.

Држава пријема одобрава вршење функције шефу конзулата издавањем егзекватуре, формалног акта којим се признаје званично својство конзулу и гарантују му се одређене прерогативе. Њу потписује шеф државе или министар иностраних послова у име владе. Тек од тог тренутка конзул може обављати своје функције. Држава има право да одбије егзекватуру или да је накнадно повуче. Она може прогласити конзула или било ког конзуларног функционера за непожељну особу и тада је држава именовања дужна да повуче ту особу, а у супротном држава пријема може повући егзекватуру.

Конзуларна мисија може престати:1. повлачењем конзула од стране државе пријема,2. повлачењем егзекватуре или саопштењем државе пријема да се лице у питању не сматра више чланом

конзуларног кора,3. прекидом конзуларних односа,4. оставком на службу,5. смрћу конзула,6. нестанком државе.У случају прекида конзуларних односа држава пријема је дужна да обезбеди пуну заштиту конзуларних

просторија, архиве и имовине конзулата, а она се може поверити на чување и трећој држави.Конзули се деле на конзуле по звању и почасне конзуле. Конзули по звању су стални државни службеници,

подвргнути под дисциплину односне државе, и за свој рад примају одређену плату. За почасне конзуле се бирају обично угледне личности слободних професија из редова држављана државе пријема. У начелу статус им је исти, али су у пракси функције почасних конзула знатно уже него код конзула по звању.

Конзули су подељени у 4 класе:1. генералне конзуле,2. конзуле, 3. вицеконзуле,4. конзуларне агенте.Конзули у једном граду сачињавају конзуларни кор, а најстарији по рангу је доајен или декан конзуларног

кора.Положај конзула се најчешће регулише двостраним конзуларним конвенцијама. Бечка конвенција о

конзуларним односима из 1963. је унела више светла у ову материју, али државе и даље прибегавају закључењу конзуларних конвенција. Олакшице, привилегије и имунитети су сврстани у три групе:

1. оне које се односе на сам конзулат,2. оне које се односе на каријерне конзуле и друге чланове конзулата, и3. оне које се односе на почасне конзуле и на конзулате којима они руководе.Прва група привилегија и имунитета аналогна је оној коју уживају амбасаде. Друга група је нешто ужа од оне

коју уживају дипломатски представници. Конзуларни представници уживају судски имунитет за дела извршена у обављању конзуларних функција. Они не могу бити ухапшени нити стављени у притвор, сем у случају тешког кривичног дела, и то само на основу одлуке надлежне судске власти. Чланови конзулата могу бити позвани да сведоче у судском и управном поступку, сем у случају када су у питању чињенице које се односе на вршење

26

њихових функција. Конзуларни функционери и чланови њихових породица су ослобођени свих пореза и такси сем у односу на приватну имовину коју поседују на територији државе пријема, или у случају наслеђивања, наследних и преносних такси.

Почасни конзули уживају знатно ужи обим права и повластица.Привилегије и имунитети су признати конзулима како би што ефикасније обављали поверене задатке, али

правни основ није функционална теорија као код дипломатских представника, него имунитет стране државе.Назад на питања

29. Појамикласификацијамеђународних организацијаУ најширем смислу, међународне организације представљају формалне, институционалне облике

међународних односа, засноване на добровољној основи. Механизам и техника међународних организација су у зависности од циљева организације, а не обрнуто. Индивидуалност представља њихово основно обележје. Проучавање феномена међународних организација није могуће без сагледавања историјских услова њиховог настанка и деловања. Без обзира на то, елементарне, заједничке црте међународних организација су:

1. настају на бази сагласности воља суверених држава и конститутивни елемент представља вишестрани уговор који утврђује заједничке циљеве, надлежност, подручје акције, институционалне оквире и функционалну аутономију организације,

2. не представљају супститут државе, него тела преко којих се остварују заједнички циљеви више држава. Организација се појављује као засебна личност,

3. у границама своје надлежности поседују своју сопствену вољу, различиту од појединачне воље држава. Непосредно су одговорне за своја дела и признате су им одређене привилегије и имунитети,

4. представљају трајне облике сарадње за континуирано обављање делатности унутар своје надлежности путем сталних органа чија структура и природа зависе од природе организације и њених циљева. Надлежност међународних организација је функционална, за разлику од надлежности држава која је територијална и персонална,

5. организације се финансирају на бази удела држава чланица, који се утврђује зависно од економске моћи сваког појединог члана.

Свеукупност ових елемената чини међународну организацију правном личношћу различитом од личности државе која улази у њен састав. Међутим, оне нису потпуно аутономне, јер трпе правна ограничења која им намеће уговор о оснивању, али и политичка ограничења која су оснивачи уградили у темеље организације.

Међународне организације би могли груписати у неколико категорија:1. зависно од предмета, делатности и обима надлежности на свеопште (УН) и специјалне (НАТО),2. зависно од просторног деловања на универзалне (УН) и регионалне (Арапска лига),3. зависно од степена организованости и обима овлашћења на координирајуће и наднационалне (Европска

заједница за угаљ и челик),4. зависно од категорије члана на међудржавне и невладине.Невладине организације прилазе светској заједници кроз човекоцентричну визију света, на бази заједничких

идеја, игноришући државне границе. Код нас су се раније звале „добротворне организације“, а термин невладине је увела повеља УН 1945. године.

Невладине организације не представљају хомоген корпус. Постоје велике разлике у обиму и структури чланства и начину функционисања. У погледу садржине рада оне покривају широк спектар најразличитијих проблема, професионалних, научних, религиозних, хуманитарних. Механизам кроз који делују креће се од базичних група и организација чија се активност своди на самопомоћ, преко националних, па до транснационалних организација.

У најопштијем смислу, под појмом невладине организације подразумевају се добровољне непрофитабилне организације од ширег друштвеног значаја, основане статутом између појединаца, група или повезивањем истоветних удружења више држава. Кључне карактеристике путем којих се могу идентификовати невладине организације су:

1. као чланови се појављују појединци или истоветна национална удружења,2. за своју делатност морају прибавити сагласност државе на чијој се територији налази седиште,3. оне су добровољне, непрофитабилне, са дугорочним програмима које кроз мобилизацију друштвене

енергије настоје да задовоље социјалне потребе које не може да оствари јавни или државни сектор,4. оне су независне од владе на чијој територији делују, као и од влада било које стране државе,5. морају поседовати статут који установљава формалну структуру и регулише избор руководећих тела.

27

Друштво народа је сарађивало са невладиним организацијама на неформалној основи, док повеља УН успоставља формалне везе овлашћујући Економски савет да предузме целисходне мере у циљу саветовања са невладиним организацијама која се баве питањима која улазе у оквир његове надлежности. Резолуцијом Генералне скупштине из 1946. установљен је Стални комитет за невладине организације као помоћно тело Економског и Социјалног савета. Невладине организације су сврстане у три категорије:

А. оне које су од базичног интереса за активност Савета и регије на којој делују,Б. оне са специјалном надлежношћу у сфери активности Савета, иВ. оне чији је предмет бављења јавно мњење и ширење информација.1950. године су прве две категорије промениле назив у римско I и II, а трећа категорија је названа „Ростер“.

Назад на питања

30. , Историјат циљевииначелаУједињених нацијаДруштво народа је било саставни део мировних уговора закључених после Првог светског рата. Овај пакт

није извршио прецизно разграничење надлежности између два главна органа, Савета и Скупштине, што је у великој мери ометало рад. Основна слабост друштва народа лежала је у околности да оно никада није постало универзална светска организација, како је то првобитно било замишљено. САД никада нису постале члан Друштва народа, док је СССР примљен тек 1934. а напустио је друштво 1939. Пад ауторитета Друштва народа уследио је нарочито после неуспеха и немогућности да се супротстави продирању Јапана у Манџурију 1931. године, да спречи отворени рат између Боливије и Парагваја 1933. године, напад Италије на Етиопију 1936. године. Италија напушта Друштво народа 1937. године, а неколико година пре тога Немачка. Друштво народа није успело на пољу колективне безбедности, на пољу мирног решавања спорова, нити да реши проблем разоружања. Треба посебно нагласити да је Друштво народа било превасходно европска организација, заснована на потребама и амбицијама индустријски развијених земаља, чији се интереси нису поклапали са интересима шире светске заједнице.

Рат који је повео Хитлер у циљу светске доминације, довео је у питање све политичке, моралне и културне вредности које је човечанство постигло кроз столећа. На заједничком састанку председника САД Рузвелта и премијера Велике Британије Черчила одржаном 14. августа 1941. године у прокламацији познатој под именом „Атлантска повеља“, два државника су изнела основне смернице послератне политике. Између осталог:

1. да се убудуће неће вршити никакве територијалне промене које не би одговарале слободно израженој вољи народа,

2. да сви народи имају право да изаберу облик владавине према свом нахођењу, а они којима су суверена права силом одузета да им та права морају бити врађена након успешно окончаног рата,

3. све државе, велике и мале, победнице или побеђене, треба да имају подједнак приступ трговини и сировинама света,

4. сви народи света, било из реалистичких или моралних разлога, нужно морају доћи до сазнања о потреби одрицања од употребе силе.

Атлантска повеља не представља правну обавезу, па ни формални акт јер није потписана од стране поменутих државника. Она представља констатацију о циљевима и смислу борбе против нацизма. На међусавезничком састанку одржаном у Лондону 24. септембра 1941. године, владе Белгије, Чехословачке, Грчке, Луксембурга, Холандије, Пољске, СССР-а и Југославије, као и представници покрета Де Гола пружили су пуну подршку прокламованим начелима. Атлантска повеља је укључена у Декларацију УН која представља формално-правни акт свечано усвојен и потписан у Вашингтону 1. јануара 1942. године од стране 26 земаља чланица антихитлеровске коалиције. Прихватајући заједнички програм, државе потписнице су се обавезале да ће употребити сва своја средства, војна или привредна, у борби против Тројног пакта, те да са непријатељем неће закључити сепаратно примирје или мир. На конференцији у Вашингтону указано је на предоминантну улогу великих сила у рату, и на њихову главну одговорност. Од тада је та идеја присутна у свим актима донетим у току рата, да би коначно нашла своје место у Повељи УН. Међутим, велике силе нису своју даљу сарадњу заснивале на формирању класичног војног савеза који би имао тренутно оправдање, већ на бази изградње једног општег система безбедности свих мирољубивих снага света.

У декларацији о општој безбедности владе САД, Уједињеног Краљевства, СССР-а и Кине подвукле су потребу претварања ратног савеза у послератну мировну организацију.

После систематских припрема и размене мишљења између појединих влада, на предлог САД одржан је у Дамбартон-Оксу, од 21. августа до 7. октобра 1944. године, састанак америчких, британских и совјетских стручњака, где је сачињен први нацрт Повеље, утврђене су границе сарадње, циљеви и структура организације. Остало је нерешено питање гласања и обима у коме стални чланови Савета безбедности могу употребити право

28

вета. Те несугласице су отклоњене на Јалти од 5. до 12. фебруара 1945. године, на конференцији Черчила, Рузвелта и Стаљина. Тада је одлучено да се сазове конференција у Сан Франциску на којој би се коначно формирала нова светска организација. Француска и Кина су биле позване да се придруже великим силама. Рузвелт умире априла 1945. а Черчил губи на парламентарним изборима исте године.

Конференција у Сан Франциску је отпочела 25. априла и трајала до 26. јуна 1945. године, када је 50 држава учесница конференције потписало Повељу УН која је ступила на снагу 24. октобра исте године. Повеља је састављена на 5 језика, кинеском, француском, руском, енглеском и шпанском, и сваки од њих је подједнако веродостојан. Оригинални текстови Повеље су депоновани у архиви владе САД, а оверени преписи су достављени владама осталих држава потписница.

Повеља УН је донета пре него што је закључен и један мировни уговор после Другог светског рата. УН представљају један свестан покушај да се изађе из оног зачараног круга прошлости: рат-победа-мир-рат и да се свесно утиче на ток догађаја у свету, суоченим са опасношћу уништења, повезаним унутрашњим процесима производње. Окупљање држава са антагонистичким идеологијама у једној свеопштој међународној организацији, усвајање заједничког фонда вредности, саглашавање о реформама које треба извршити у светским размерама на економском, социјалном и културном плану представља највећи заокрет у новијој историји, посебно историји великих идеолошких система. Отуда су УН конструисане као средиште за усклађивање акција и решавање евентуалних спорова мирним путем, кроз један сложен правно-технички инструментариј кога садржи Повеља.

УН представљају заједницу суверених држава, засновану на начелу суверене једнакости. Као позитивноправни акт, Повеља УН садржи сасвим одређене и прецизне норме понашања и санкције за прекршиоце тих норми. Она истовремено у појединим својим одредбама отвара и најављује многобројне процесе: процес деколонизације, стварање услова за опште благостање, за обнову вере у достојанство људске личности и сл. У том смислу, Повеља је систем који треба стално надограђивати.

Као добровољна организација, УН се обраћају својим члановима путем препорука, а уколико желе да створе чврсту правну обавезу прибегавају закључењу међународних уговора. Преговори, споразуми и добровољна сарадња су основни методи рада УН.

Када је реч о обезбеђењу мира у свету и предузимању принудних мера против агресора, поједине чланице су везане одлуком организације и без изричитог пристанка.

Оснивачи УН су видели смисао и основни циљ Организације у стварању једног универзалног система безбедности унутар заједнице суверених држава. Одржање међународног мира и безбедности је повезано са развојањем пријатељских односа заснованих на поштовању начела равноправности, као и решавањем међународних проблема, економске, социјалне, културне или хуманитарне природе.

Члан 2 Повеље садржи начела на којима треба да се реализују наведени циљеви. То су:1. начело забране силе – оружани напад на било коју државу представља тешку повреду међународног

права која повлачи међународну одговорност,2. начело мирног решавања међународних спорова,3. начело савесног испуњења обавеза преузетих у сагласности са Повељом,4. начело забране интервенције у унутрашње ствари држава.

Назад на питања

31. ОдносПовељеи општегмеђународног праваПрема схватању једне групе теоретичара (Келсен), Повеља представља партикуларно међународно право

које везује само државе потписнице, за разлику од општег међународног права које постоји ван система УН. Према овим схватањима, Повеља УН би била само покушај организовања држава на уговорној основи, и евентуалним распадом те организације нестало би права кога је она створила.

Према другом схватању, кога усваја већина теоретичара, Повеља представља само једну фазу у развоју међународног поретка, па је отуда неправилно раздвојити опште и савремено међународно право.

Покушај раздвајања општег међународног права и партикуларног, или „права УН“, у основи је неприхватљиво. То је покушај да се обезбеди нормативна база политици силе. Тзв. право УН, као ни било које друге организације не може бити лоцирано ван општег међународног права, јер организације не настају у правном вакууму. У суштини, функције међународних организација су да се систем међународног права учини што ефикаснијим.

УН не представљају наддржавну творевину. Повеља по свом карактеру представља вишестрани уговор. Стварање УН је обележено као стварање новог светског поретка на начелима која су израсла из заједничке борбе демократских снага у току Другог светског рата. Повеља при томе полази од постојећег правног система који

29

даље развија и по потреби мења, водећи рачуна о савременим условима међународног живота. Очито је, да је Повеља замишљена само као део општег међународног система.

Назад на питања

32. ( , , )Генерална скупштина састав надлежност гласањеи карактер препорукаГенерална скупштина је једини пленарни орган у коме су заступљене све државе чланице на бази пуне

равноправности. Замишљена је као форум у коме треба да дође до изражаја светско јавно мњење.Састав и метод рада – Свака држава има у Скупштини само један глас, без обзира на бројност делегације.

Делегација не може имати више од 5 представника у Скупштини. Обзиром на сложеност задатка представницима могу бити придодати саветници и стручњаци по појединим питањима. У циљу лакшег обављања задатака, Скупштина је установила као своје помоћне органе седам комитета, који се поклапају са најважнијим задацима скупштине. То су:

1. комитет за политику и безбедност,2. специјални политички комитет,3. комитет за привреду и финансије,4. комитет за социјална, хуманитарна и културна питања,5. комитет за старатељство,6. комитет за управна и буџетска питања, и7. комитет за правна питања.Задатак тих комитета је да проуче питања која им упути Генерална скупштина и припреме евентуалне

препоруке и резолуције.Поред ових, постоји и Комитет за питање процедуре који укључује Генерални и Верификациони комитет.

Први помаже председнику Генералне скупштине у раду, а други испитује и потврђује пуномоћја представника. Такође постоје и Комитет за управна питања и Комитет за доприносе. Скупштина може формирати и ad hoc комитете по потреби.

Генерална скупштина има редовна и ванредна заседања. Редовна почињу трећег уторка месеца септембра сваке године, а ванредна сазива генерални секретар на захтев Савета безбедности или већине чланова УН. За свако заседање Генерална скупштина бира свог председника и 7 потпредседника чији мандат траје до закључења заседања.

Надлежност Генералне скупштине је у општим цртама утврђена чланом 10 Повеље који је овлашћује да расправља о свим питањима или предметима који улазе у оквир Повеље. Надлежност Генералне скупштине је ограничена у двоструком правцу:

1. док Савет безбедности расправља о неком спору или ситуацији унутар своје надлежности, Генерална скупштина не може да чини никакве препоруке, изузев ако то Савет безбедности изричито затражи. Генералном секретару је стављено у задатак да обавештава Генералну скупштину приликом сваког заседања, о тренутку када Савет безбедности скине односна питања са дневног реда,

2. повеља овлашћује Генералну скупштину само да дискутује о питањима, да доноси препоруке, да скрене пажњу Савету безбедности на свако питање које може да угрози мир, али не и да предузима конкретне мере – то чини Савет безбедности.

Према томе, Скупштина, као највиши представнички орган, треба да установи начела на којима мора да почива светски мир и безбедност, а Савет безбедности да предузима конкретне мере сагласно овим начелима.

Као представнички орган, Генарална скупштина прима и разматра годишњи извештај генералног секретара, Савета безбедности и других органа.

Као контролни орган, Генерална скупштина има широка овлашћења на економском и старатељском плану. Одговорна је за целокупну економску и социјалну сарадњу, а тек потом Економско-социјални савет који ради под њеним руководством. Све нацрте уговора које изради Економско-социјални савет одобрава Генерална скупштина. У истом положају се налази и Социјални савет.

Као врховни финансијски орган Генерална скупштина разматра и одобрава буџет организације, све финансијске и буџетске споразуме са специјализованим агенцијама, и, што је нарочито важно, врши расподелу удела које су дужни да уплате поједини чланови у циљу покрића расхода Организације.

Као изборни орган она бира несталне чланице Савета безбедности, чланове Економско-социјалног савета, допунске чланове Старатељског савета. Заједно са Саветом безбедности бира судије Међународног суда правде.

По неким питањима одлуке Генералне скупштине су условљене претходном препоруком Савета безбедности (пријем и искључење из чланства).

Генералној скупштини су дата одређена права и у вези са мирним променама, и то у два случаја:

30

1. уколико би нека ситуација нарушила опште благостање, и 2. уколико би пореметила пријатељске односе међу народима.Коначно, у надлежности Генералне скупштине је и давање овлашћења органима УН, изузев Савета

безбедности, као и специјализованим агенцијама да могу тражити саветодавно мишљење Међународног суда правде по свим питањима која би се поставила у оквиру њихове надлежности.

Гласање – Одлуке Генералне скупштине о важним питањима доносе се 2/3 већином чланова који су присутни и гласају. Одлуке о другим питањима доносе се већином чланова који су присутни и који гласају. Велике силе су прихватиле систем двотрећинске већине из разлога што Генерална скупштина може само доносити препоруке, а не и обавезне одлуке. Међутим, променама које је унела резолуција „Уједињени за мир“, препоруке за које се у Савету безбедности тражи једногласност, могу бити донете у Скупштини двотрећинском већином, без обзира на став великих сила. Последњих година уведен је систем консензуса у циљу изналажења решења, у коме се кроз процес преговарања усаглашавају ставови и на тај начин неутралишу екстреми и избегава хегемонија једне групе.

Карактер препорука – Све правне акте Генерална скупштина доноси у форми резолуција – препорука. Она нема законодавну моћ, нити њене препоруке аутоматски везују државе чланице. Обавезност препорука зависи од материје коју регулишу и органа или субјекта коме су упућене.

Генерална скупштина је врховни финансијски орган, па одлуке које доноси сагласно чл. 17 Повеље имају обавезну снагу. Исти је случај са препорукама упућеним органима који делују под њеном контролом, као и помоћним органима које Генерална скупштина може да установљава.

Препоруке које Генерална скупштина чини у вези са унапређењем међународне сарадње на политичком пољу, у вези са мирним решавањем спорова, или препоруке упућене Савету безбедности по питању обезбеђења мира, имају само моралну снагу. Ако Генерална скупштина поступа по питању обезбеђења мира сагласно резолуцији „Уједињени за мир“, тада њене препоруке имају обавезну снагу.

Да би прибавила ауторитет својим препорукама, Генерална скупштина је у досадашњој пракси обичавала да, кроз накнадне резолуције, врши даљи колективни притисак на односног члана, мобилишући истовремено светско јавно мњење.

Назад на питања

33. ( , , )Савет безбедности састав надлежност гласањеДа би се обезбедила што већа ефикасност у раду организације УН, оснивачи су ограничили број чланова

Савета безбедности и Економско-социјалног савета. Савету безбедности је поверена првенствена одговорност за мир и безбедност у свету.

Састав Савета безбедности се мењао у току свог постојања. У почетку је био састављен од 11 чланова, 5 сталних и 6 несталних. Стални чланови су: Кина, Француска, СССР, Велика Британија и САД. Несталне чланове бира Генерална скупштина на 2 године, водећи при томе рачуна о 1. доприносу појединих чланова одржању међународног мира и безбедности, а исто тако и о 2. правилној географској расподели места. Ова два критеријума су у пракси изазвала низ тешкоћа и неспоразума. То је била полазна тачка тзв. Џентлменског споразума, закљученог у усменој форми у Лондону 1946. године између 5 сталних чланица Савета безбедности које су се обавезале да ће подржати кандидатуру несталних чланица Савета безбедности „држава 5 најважнијих региона света“. Два места била су резервисана за Латинску Америку, једно за Британску заједницу народа, једно за Блиски исток, једно за Западну и једно за Источну Европу. Овом споразуму би се могло поставити низ замерки, од којих је основна да велике силе преузимају обавезу у име целе Организације. Међутим, стоји чињеница да се Генерална скупштина прећутно сагласила са тим споразумом и да се низ делегација изричито позивало на овај споразум приликом избора несталних чланица Савета безбедности.

У време свог оснивања УН су обухватале 51 државу, претежно из Европе и Америке. Пет великих сила је у то време контролисало 90% светског сировинског материјала и више од половине целокупног светског становништва. 1967. УН су обухватале 120 држава од којих су већину чиниле новоослобођене земље Азије и Африке. Проблем је био и око Кине која је окончала социјалистичку револуцију 1948. године, али влада из Пекинга која је представљала око 700 милиона становника није успела да заузме своје место у УН. Уместо ње, место велике силе заузимала је влада са Формозе са својих 12 милиона становника. Услед тога је улога Савета безбедности нагло опала, нарочито у периоду између 1950. и 1960. године.

1963. године резолуцијом „Питање правичног представништва у Савету безбедности и Економско-социјалном савету“ повећан је број чланова Савета безбедности са 11 на 15, односно несталних са 6 на 10. Велике силе тиме нису изгубиле свој повлашћени положај. Поменута Резолуција садржи и одлуку Генералне скупштине на основу које ће 10 несталних чланова Савета безбедности бити бирани по следећем обрасцу:

31

1. пет из држава Азије и Африке,2. једна из држава Источне Европе,3. две из држава Латинске Америке,4. две из Западне Европе и осталих држава.Да би могао деловати брзо и успешно, Савет безбедности је организован тако да може обављати своје

задатке непрекидно, што значи да сваки члан Савета има свог сталног представника у седишту организације. Савет безбедности своје састанке одржава повремено, и сваког члана може заступати један члан владе или неки други нарочито одређени представник. Састанцима Савета безбедности руководи председник чији мандат траје месец дана. Председник се не бира, већ смењује према алфабетском реду имена држава чланица. Иницијатива за сазив Савета може потећи од било ког члана Савета, од стране Генералне скупштине, или коначно, уколико сама држава изнесе спор пред Савет.

Помоћни орган Савета безбедности је Комитет војног штаба са задатком да пружа савете и указује помоћ Савету безбедности о свим питањима која се тичу војних потреба. Комитет војног штаба сачињавају начелници генералштаба сталних чланова Савета безбедности или њихови заменици.

Савет безбедности може формирати и друге помоћне органе. Као сталне комитете, Савет је формирао Комитет за пријем нових чланова и Комитет стручњака за питање поступка, а затим и две комисије, Комисију за атомску енергију и Комисију за класично наоружање. 1951. године су се ове две комисије спојиле у једну са задатком да обухвати целокупну проблематику регулисања и ограничења наоружања.

Надлежност – Савету безбедности је поверена надлежност у два најосетљивија сектора у делатности УН:1. oдржање мира и безбедности,2. изборне функције од којих зависи функционисање целокупног механизма.Повеља УН предвиђа два пута за одржање мира и безбедности у свету, мирно решавање спорова и

предузимање колективних мера, било превентивних или принудних. С тим у вези Савет безбедности има двоструку функцију:

- да испитује сваки спор или ситуацију која може да угрози међународни мир и безбедност, те да потпомогне изналажењу решења,

- да предузме превентивне или принудне мере у случају угрожавања мира, нарушавања мира или напада, а са циљем очувања или успостављања међународног мира и безбедности.

У решавању ових питања Савету безбедности су дате широке могућности, од класичних метода мирног решавања спорова, преговора, анкетних комисија, измирења, па до колективне оружане интервенције.

Уколико постоји спор, и стране не успеју да га реше међусобно, изнеће га пред Савет безбедности. Савет испитује ситуацију и доноси препоруку која нија обавезна за стране у спору. Међутим, ако све те мере не доведу до жељеног резултата, а спор прети миру и безбедности, Савет може предузети принудну акцију.

Сви спорови међу државама се могу изнети пред Савет безбедности, али ако државе не успеју да реше спор мирним путем, онда су дужне да га изнесу пред Савет.

У другом сектору, Савет безбедности извршава своје обавезе у заједници са Генералном скупштином, пријем у чланство, суспензија чланских права, искључење из чланства, предлог за избор Генералног секретара, избор судија за Међународни суд правде. Осим избора судија, за све остало је потребан предлог Савета безбедности да би Генерална скупштина уопште могла да приступи избору. Она тај предлог не може мењати, може га прихватити или одбити.

Савету безбедности је поверена и контрола над старатељским подручјима и контрола над регионалним споразумима. Он се појављује и као гарант извршења пресуда Међународног суда правде.

Гласање – Члан 27 Повеље предвиђа да ће сваки члан Савета имати само један глас. На основу амандмана усвојених 1965. године одлуке по процедуралним питањима се доносе потврдним гласом деветорице чланова, а по свим другим питањима потврдним гласом деветорице, али укључујући ту гласове сталних чланова Савета безбедности. То значи да стални чланови имају право вета, мада се то нигде изричито не спомиње. Изузетак је учињен једино у вези избора судија Међународног суда правде за који се тражи апсолутна већина, не водећи рачуна о сталним или несталним члановима.

У поступку мирног решавања спорова Повеља предвиђа да ће се уздржати члан који је умешан у спор. Међутим, уколико су у питању принудне мере, потребно је да Савет претходно констатује угрожавање или нарушавање мира, а за такву одлуку је потребна једногласност сталних чланова. Уколико је нека од великих сила умешана у спор узалудно је очекивати да ће и за ту претходну одлуку дати свој глас. То је празнина у Повељи која омогућује злоупотребу права вета.

Назад на питања

32

34. ( , )Економскии социјални савет састав надлежностЕкономски и социјални савет делује под руководством Генералне скупштине. Првобитно је имао 18 чланова,

1965. је тај број повећан на 27, а 1971. на 54. Чланове Економског и социјалног савета бира Генерална скупштина на 3 године. Да би се обезбедио континуитет у раду сваке године се бира по 18 нових чланова. Сваки члан Савета има само једног представника коме може бити додељен заменик и одређен број стручних лица.

Уколико Савет расправља питање од интереса за неког члана УН који није члан Савета, биће позван да учествује у расправљању питања, али без права гласа.

Према унутрашњем пословнику, Савет се састаје два пута годишње на редовна заседања. Ванредна заседања се могу одржати на захтев Генералне скупштине, Савета безбедности у вези примене колективних мера и помоћи коју треба указати, па коначно и на захтев самих чланова Економског савета.

У циљу лакшег решавања појединих проблема Савет је формирао:1. Регионалне економске комисије

1.1 Економска комисија за Европу ЕСЕ,1.2 за Латинску Америку ECILA,1.3 за Азију и Пацифик ESCAP,1.4 за Африку ECA

2. Функционално техничке кoмисије које покривају поједине секторе рада (Комисија за социјални развој, статистику и сл). Чланове предлажу државе а потврђује Економско-социјални савет.Регионалне комисије су међувладина тела, састављена од представника држава ових региона.Циљеви привредне и социјалне сарадње су:1. побољшање животних услова, пуно запослење и стварање услова за привредни и друштвени напредак и

развој,2. решавање међународних привредних, друштвених, здравствених и сродних проблема, као и

међународна сарадња на пољу културе и васпитања,3. свеопште поштовање и уважавање права човека као и основних слобода за све, без обзира на расу, пол,

језик или веру.У том циљу, Савет може да врши или подстиче проучавање међународних привредних, друштвених,

културних, васпитних, здравствених и сродних питања и по њима да чини препоруке. Економски и социјални савет може да, из области своје надлежности припреми нацрте конвенција, које затим подноси на одобрење Генералној скупштини. На подручју економско-социјалне сарадње постоји само добровољна сарадња. Отуда препоруке које Савет чини чланицама, појединим специјализованим агенцијама и Генералној скупштини имају карактер сугестије. Доносе се већином гласова чланова који су присутни и гласају. Економски и социјални савет може да сазива међународне конференције по питањима из своје надлежности.

Назад на питања

35. Уједињене нације и промене у светуПосле Другог светског рата две водеће суперсиле САД и СССР су се определиле за политички курс који је био

у супротности са Повељом УН, у коме је печат дала технолошка револуција и производња нуклеарног оружја. Оне су увеле свет у хладни рат, на чијим је маргинама вођено на десетине врућих ратова који су поткопали темеље УН. Двадесетогодишњи љубилеј УН 1965. године обележен је указивањем на недостатке Повеље. Отуда је у Повељу унет поступак за ревизију. При томе је различит поступак предвиђен за уношење само извесних измена и допуна, тј. амандмана, од поступка ревизије Повеље путем одржавања опште конференције.

Иницијатива за уношење само извесних амандмана може потећи од ма ког члана, који ће, у том случају, доставити предлог са образложењем генералном секретару 60 дана пре отварања заседања, да би га овај благовремено уврстио у дневни ред Генералне скупштине. Они ступају на снагу када буду изгласани од стране две трећине чланова Генералне скупштине и ратификовани сагласно њиховим уставним поступцима од стране две трећине чланова УН рачунајући ту и све сталне чланове Савета безбедности. Чланови УН који се не сагласе са амандманима могу да напусте Организацију.

За одржавање ванредне конференције за ревизију Повеље потребан је пристанак две трећине чланова Генералне скупштине и седам било којих чланова Савета безбедности. Услови гласања и ступања на снагу ревидиране Повеље су исти као и у поступку доношења амандмана.

Специфичност ратификације у случају измена Повеље УН огледа се у могућности да појединачна држава има право да ратификује измене или допуне за које њен делегат није гласао, односно за које је дао негативан глас. Овај систем има за циљ да изврши известан притисак на државе да ипак прихвате вољу већине, без обзира на свој ранији став.

33

Поступак ревизије Повеље до данас није примењен, иако су поједине одредбе превазиђене.Распад СССР је уздрмао систем УН. Уместо враћања изворним принципима, Генерална скупштина је

потиснута у позадину, а САД су делимично успеле да Савет безбедности издигну изнад целокупног правног система и поставе га као неку врсту светске владе која ствара и намеће своје аутономне одлуке. Тамо где нису успели да издејствују сагласност Савета безбедности за своје подухвате иступали су самостално, игноришући УН и елементарна правна правила. САД су систематски подривале УН још од краја шездесетих, одбијали су да плате редовни годишњи допринос, чиме су УН упале у тешку финансијску кризу. Напустиле су УНЕСКО и игнорисале ставове и осуде Савета безбедности изречене у вези њихових војних интервенција у Латинској Америци.

Назад на питања

36. Секретаријат Уједињених нацијаСекретаријат улази у ред главних органа УН. Састављен је од лица која се бирају на основу личних својстава.

Сачињава га генерални секретар и административни апарат. Регрутовање службеника се врши на основу правилне географске расподеле места. Његова улога је врло осетљива јер обавља услуге за све органе УН, спроводи одлуке ових органа и на тај начин обезбеђује континуитет деловања Организације.

Секретаријат је подељен на 8 одељења која одговарају основним питањима којима се бави Организација:1. Одељење за проблеме мира и безбедности,2. Економско одељење,3. Социјално одељење,4. Старатељско одељење,5. Правно одељење,6. Одељење за информације,7. Одељење за конференције и опште послове, и8. Административно-финансијско одељење.Секретаријат публикује све документе, извештаје и резолуције и одговоран је за њихову дистрибуцију. Да би

одговорио сложеним задацима који се пред њега постављају, Секретаријат предузима и научноистраживачку делатност.

На челу Секретаријата се налази генерални секретар кога бира Генерална скупштина на предлог Савета безбедности двотрећинском већином уз позитиван глас свих сталних чланова Савета безбедности, и његов мандат траје 5 година. Функције генералног секретара се могу сврстати у две групе:

административне, и политичко-дипломатске.

Као врховни административни орган он руководи радом Секретаријата и одговоран је за његово функционисање, припрема буџет организације, прикупља финансијске доприносе од стране држава чланица и контролише издатке Организације.

Генерални секретар учествује на свим састанцима Генералне скупштине, Савета безбедности, Економског и социјалног савета и Старатељског савета и обавља све задатке које му повере ови органи. Он сачињава дневни ред Генералне скупштине, Економског и социјалног савета и Старатељског савета и у том погледу има слободу да предлаже питања која сматра зрелим или нужним за решавање. Он подноси Генералној скупштини годишњи извештај о раду Организације. Уз пристанак Савета безбедности обавештава скупштину о свим предметима који се односе на одржање мира и безбедности. У његову надлежност спадају регистровање и објављивање међународних уговора.

Његове политичке функције су вишеструке. Он може да скрене пажњу Савету безбедности на свако питање које је по његовом мишљењу у стању да угрози одржање међународног мира и безбедности. Генерални секретар контролише свакодневне операције Организације у процесу спровођења у живот одлука појединих органа и у том својству се појављује у улози заштитника глобалних интереса УН.

Ипак, моћ генералног секретара је строго ограничена у једном правцу – он не може принудним путем наметнути било какве одлуке.

Назад на питања

37. Чланство уУједињенимнацијамаУН су замишљене као универзална светска организација која у својим редовима треба да окупи све државе

света. Повеља не предвиђа аутоматско чланство, само на основу изјаве воље једне државе, него поставља одређене услове и захтева извесне гаранције од држава које желе да ступе у чланство. Повеља не садржи ни обавезу чланства.

34

Повеља УН дели чланове на чланове осниваче и накнадно примљене. У погледу правног положаја међу њима нема никаквих разлика, у питању је само морални престиж.

Одлуку о пријему у чланство доноси Генерална скупштина, уз претходну препоруку Савета безбедности. Кандидатуру поставља сама држава која упућује писану молбу генералном секретару који је доставља Савету безбедности. За доношење препоруке потребан је потврдан глас деветорице чланова Савета безбедности, укључујући све гласове сталних чланова. Препорука се доставља Генералној скупштини која одлучује о пријему двотрећинском већином гласова чланова који су присутни и гласају.

Услови пријема су:1. да је држава мирољубива,2. да је способна и вољна да извршава обавезе садржане у Повељи.Приликом ступања у чланство држава у писаној форми даје свечану изјаву о преузимању обавеза које

произилазе из Повеље.Пријемом у УН државе постају аутоматски чланице Статута међународног суда правде, будући да Статут

представља интегрални део повеље. Могуће је и да државе нечланице постану чланице Статута, под условом који у сваком појединачном случају одређује Генерална скупштина на предлог Савета безбедности.

Суспензија чланских права уведена је први пут у Уједињеним нацијама и представља санкцију за неизвршење одређених обавеза. Повеља не говори о суспензији чланства у целини, већ само права и повластица које произилазе из чланства.

Уколико Савет безбедности предузме према ма ком члану УН превентивну или принудну акцију, Генерална скупштина може, на предлог Савета безбедности, да обустави вршење права и повластица које произилазе из чланства. Поновно враћање тих права може да успостави Савет безбедности. Повеља не предвиђа која су то права и привилегије, а најчешће се ради о праву представљања у органима УН, праву гласања, покретања поступка пред Међународним судом правде и сл.

Први пут у УН је примењена мера искључења из чланства и то СР Југославије, и оспоравање наслеђивања чланства СФРЈ. Новембра 2000 године затражен је поновни пријем, што је без преседана у правној историји.

Чланство у УН престаје искључењем и добровољним иступом. Одлука о искључењу се доноси само ако присуство неког члана може да нанесе штету Организацији или је спречава у ефикасном вршењу њених функција. Повеља предвиђа искључење као санкцију против члана који упорно нарушава начела садржана у Повељи. Одлуку о искључењу доноси Генерална скупштина на предлог Савета безбедности.

У погледу добровољног иступа из Организације Повеља не садржи изричите одредбе. Решеност државе о иступу не делује аутоматски. Чланство престаје тек на основу одлуке Генералне скупштине. То се у историји десило само у случају Индонезије 1965. године. Међутим, пре доношења одлуке Генералне скупштине, Индонезија је поново заузела своје место у УН. Повеља не регулише питање поновног враћања у УН. Већина теоретичара сматра да је потребан исти поступак као и приликом пријема у чланство.

Назад на питања

38. ОдносПовељепрема државама нечланицамаОснивачи УН су пошли од идеје да Повеља представља темељ новог светског поретка, па су настојали да

створени правни систем обухвати, до извесног степена, и државе нечланице. Доследно томе, у низу својих резолуција које се односе на остварење циљева и примену начела, УН се обраћају свим државама света. Међутим, било би погрешно тврдити да се права и обавезе које произилазе из Повеље аутоматски протежу и на државе нечланице. При томе, треба посебно одвојити питање мирног решавања спорова од питања угрожавања или кршења међународног мира и безбедности.

Мирно решавање спорова – Држава која није члан УН може да скрене пажњу Савету безбедности или Генералној скупштини, на сваки спор у коме је она једна од странака, ако унапред прими, у вези са тим спором, обавезе мирног решавања предвиђене у Повељи. Савет безбедности поставља услове које сматра праведним за учествовање државе која није члан УН у расправљању питања пред органима УН, али без права гласа приликом изгласавања резолуције.

Кршење међународног мира – Овлашћења Савета безбедности могу бити примењена у свим случајевима угрожавања мира или аката агресије, без обзира да ли су у питању државе чланице или нечланице. Правни основ ових акција се изводи на основу чињенице да агресија представља међународно кривично дело и да су УН позване да делују на сузбијању тих аката. Одговорност за обезбеђење светског мира Повеља поверава Савету безбедности и Генералној скупштини. Следствено томе, један од ова два органа ће одлучити о мерама које треба предузети у сваком конкретном случају, у односу на државе нечланице, ценећи тежину дела и степен опште опасности.

35

Назад на питања

39. ( , , Колективна безбедност појам и значај колективна економска безбедност )привременемере и принуднемере

Колективна безбедност је оцењена као виши степен организовања међународне заједнице у односу на класичан систем алијанси и баланса сила које су по правилу водиле ратовима. Постављена је 1945. године као један од инструмената политике УН. Колективна безбедност се остварује колективним напорима и акцијама држава чланица унутар институционализованог механизма УН. Безбедност је постављена у сам центар правно-политичког система УН. Безбедност подразумева не само спречавање рата и оружаних сукоба, већ и омогућавање несметаног развоја свих чланова међународне заједнице. Сви сектори живота и делатности УН су укључени у овај процес. У том смислу безбедност има своју правну, политичку, војну, економску, па и психолошку компоненту. Постављен у контексту Повеље УН безбедност садржи три основна елемента:

1. одрицање од употребе силе као средства за решавање међудржавних спорова,2. недељивост светског мира и ангажовање свих чланица међународне заједнице на спречавању аката

агресије и успостављању светског мира,3. повиновање одлукама међународног ауторитета који је снабдевен надлежношћу да утврди повреду

мира и одлучи о мерама које треба предузети.Систем колективне безбедности не искључује силу из свог оперативног механизма. Али, она мора бити

контролисана. Заједничка акција није ограничена само на војно поље, већ обухвата дипломатско-политичко и економско.Повиновање одлуци централног органа, одрицање држава од права на искључиво располагање и контролу

над својим војним потенцијалом представља најосетљивију тачку целокупног система јер се сукобљава са традиционалним схватањем суверенитета и слободе акције држава на међународном плану.

Теорија колективне безбедности се развила као реакција на систем равнотеже силе који је био дубоко укорењен и наилазио на широку примену у политици великих сила у 19. веку.

Колективна економска безбедност – Повеља о економским правима и дужностима држава усвојена на 29. редовном заседању Генералне скупштине усваја појам колективне економске безбедности, чију суштину чини свеопшта сарадња свих чланица међународне заједнице заснована на поштовању суверене једнакости свих држава. Сам појам колективне економске безбедности није прецизно дефинисан у овом акту, али његова сродност и повезаност са појмом политичко-војне колективне безбедности је ван сваког спора. Разлике су у начину остваривања. У сваком случају, немогућност задовољења економских потреба унутар својих граница коинцидира са немогућношћу остварења пуне индивидуалне безбедности на другим секторима.

Предузимање колективних мера је у надлежности Савета безбедности. Пресудну тачку у њиховој примени представља овлашћење Савета безбедности да утврди да ли постоји угрожавање мира, нарушење мира или акт агресије, па, с тим у вези да одлучи које ће мере предузети да би сачувао или успоставио мир и безбедност.

Привремене мере – Савет безбедности може да предузме привремене мере које имају за циљ да спрече погоршање ситуације, пре него што Савет безбедности учини препоруку или донесе одлуку о предузимању мера. Оне нису санкције и не могу прејудицирати ствар, тј. не могу задирати у права, захтеве ни положај заинтересованих држава. Савету безбедности је остављена слобода при избору привремених мера. Оне се могу састојати у обустави ватре, повлачењу трупа на одређену линију, стварању коридора и сл. Привремене мере су најчешће комбиноване мере.

Принудне мере – санкције – Уколико првремене мере не би довеле до жељених резултата, Савет безбедности може предузети принудне мере, које можемо сврстати у 3 категорије:

1. политичке (прекид дипломатских односа, суспензија чланских права, искључење из чланства УН, непризнавање стања створеног незаконитом употребом силе и сл.),

2. економско-финансијске (потпуно или делимично блокирање финансијских фондова, прекид трговачких односа, саобраћаја и сл.),

3. војне.Ове три категорије мера могу бити примењене појединачно или комбиновано.Сви чланови УН су дужни да Савету безбедности, на његов позив, ставе на располагање оружане снаге,

помоћ и олакшице, укључујући ту и право пролаза преко своје територије. Однос између Савета безбедности и држава које учествују у оружаној акцији се регулише посебним споразумом. Све планове у вези са употребом оружаних снага израђује Савет безбедности уз помоћ Комитета војног штаба.

У циљу лакшег спровођења принудних мера, Савет безбедности може да користи и регионалне споразуме или регионалне установе.

36

Чланови УН су дужни да се уздрже од давања помоћи држави против које су предузете превентивне или принудне мере од стране УН.

Назад на питања

40. Колонијални проблемииУНСве до краја Првог светског рата колонијални систем се кретао у оквирима од потпуне анексије и укључења

колонијалних поседа у територију државе освајача, па да разних облика протектората и давања мање или веће аутономије.

У друштву народа, посредством установе мандата, колоније и области одузете од Турске и Немачке су стављене под старатељство развијених држава. Међународни мандат претпоставља државу мандатора, територију под мандатом и међународну организацију која, при томе, треба да има одлучујућу реч. Мандатор је имао одређене обавезе у односу на Друштво народа, а сам пакт је Предвиђао могућност одузимања мандата као санкцију за неизвршење обавеза.

За време и после Другог светског рата колонијални проблем је постављен на једној принципијелно новој основи. Став СССР и САД се подударао у односу на колонијализам, иако су им мотиву били различити. СССР је у колонијализму видео један вид експлоатације од стране империјалистичких сила и залагао се за потпуну ликвидацију колонијализма. САД су свој интерес виделе у расту своје привреде и несметаном продору у свет.

За разлику од Пакта Друштва народа, Повеља УН обухвата колонијални проблем у целини, али га разврстава у две категорије:

1. Старатељски, којима посвећује главу 12.2. Несамоуправне територије, којима посвећује главу 11.Суштински, не постоје разлике између ове две категорије. Разлика је само у питању правног режима који им

је наметнут. Појам несамоуправних територија је шири од појма старатељских територија. Несамоуправне територије у ширем смислу обухватају старатељске територије, док у ужем смислу под тај појам треба подвести само територије које имају статус колонија.

Старатељски систем је ограничен само на територије изричито поменуте у Повељи.Генерална скупштина је 1960. године усвојила Декларацију о давању независности колонијалним земљама и

народима, која поставља старатељске и несамоуправне територије на исти ниво, признајући народима тих територија подједнака права, посебно право на опредељење. Декларација је свечано прогласила потребу хитног и безусловног окончања колонијализма у свим његовим облицима и манифестацијама.

Старатељски систем – Старатељски систем обухвата три категорије територија:1. бивше мандатне територије које нису стекле независност,2. територије одузете од непријатеља као последица Другог светског рата, тачније, бивше колоније

непријатељских сила,3. територије које се добровољно ставе под систем старатељства, односно које под тај систем ставе државе

које сносе одговорност за њихово управљање.Основни циљеви и задаци старатељства су:1. учвршћење међународног мира и безбедности,2. помоћ становништву територија под старатељством, како би се што пре ослободили и оспособили за

самоуправљање и независност,3. развијање поштовања према правима човека и према основним слободама, без обзира на расу, пол,

језик или веру,4. обезбеђење једнакости поступања у друштвеним, привредним и трговинским питањима, према свим

чланицама УН и њиховим држављанима, а исто тако, и једнако поступање према овим последњим при изрицању правде без штете по остварење напред изражених циљева.

Повеља не предвиђа аутоматско стављање под систем старатељства појединих територија, него се то врши путем уговора којима се утврђују услови старатељства за сваку територију понаособ. Уговори се закључују у форми резолуције Генералне скупштине или Савета безбедности за старатељска подручја обележена као стратегијска. Као уговорне стране се појављују државе старатељице и међународна организација. По својој природи то су уговори у корист трећих, али са извесним специфичностима. При закључењу уговора уговорне стране не поседују слободу уговарања, већ су строго везане одредбама Повеље. Уговорне стране нису у равноправном положају, нити су њихови односи постављени на бази реципроцитета. Међународна организација се појављује као јачи партнер, са искључивим правом контроле над правилним спровођењем у живот уговора, снабдевена правом једностраног отказа.

37

Посматран са становишта правне технике, старатељски систем се састоји из два основна елемента, управе над старатељским подручјима и контроле.

Управа над старатељским територијама се поверава путем уговора једној или више држава, а може се и сама Организација појавити као непосредно управљајућа власт.

Контролу над старатељским територијама врши Генерална скупштина и Старатељски савет, а изузетно и Савет безбедности.

Старатељски систем је формално-правно окончан, будући да су све старатељске земље стекле независност и примљене у УН као пуноправни чланови.

Несамоуправне територије – У ужем смислу, то су само колонијални поседи. Повеља УН намеће обавезу државама метрополама:

1. да обезбеде политички,привредни, друштвени и васпитни напредак, посебно заштиту од злоупотребе,2. да оспособе народ за самоуправљање, водећи рачуна о њиховим политичким тежњама и специфичним

условима сваке поједине територије,3. да достављају генералном секретару статистичке и друге податке техничке природе који се тичу

привредних, друштвених и васпитних прилика на територијама за које су одговорни.Из овога су колонијалне силе закључиле да су проблеми везани за њихове колонијалне поседе унутрашња

ствар и излазе из надлежности УН. Све дилеме су отклоњене Декларацијом о давању независности колонијалним земљама и народима, која захтева безусловно и неодложно преношење власти на народ несамоуправних територија и указује на легитимност борбе, укључујући ту и оружану борбу народа за своју слободу.

У циљу да се што брже и потпуније спроведу у дело одредбе Декларације, Генерална скупштина је формирала Комитет за деколонизацију састављен од 24 члана. Комитет је у свом досадашњем раду ступао у директан контакт са народима несамоуправних територија путем упућивања специјалних комисија на лице места или примањем петиција. Декларација представља корак напред у правцу прогресивног развоја ситема УН.

И процес деколонизације се приводи крају. Данас се под колонијалном управом налазе само важни саобраћајни чворови као што је Гибралтар у Европи, затим мања острва у Индијском океану, Пацифику и југу Атлантика, веома ретко насељена, али од огромног стратешког значаја. Посебан проблем представља околност да је вековна експлоатација тих подручја имала за последицу заостајање на економском, културном, техничком и просветном плану, што данас отежава равноправно укључење ових народа у међународну заједницу.

Назад на питања

41. Институционалнииправни оквири економске сарадње у оквируУНЕкономски проблеми са којима су се суочиле УН при крају рата имали су различите корене. Једни су били

директна последица рата и ратних разарања, док су други били природна последица класичног капитализма и његовог пратиоца колонијализма. Уз њих, и технолошки напредак убрзава и даље појачава економске разлике. Због тога економски проблеми постају свеопшти и њих је могуће успешно решавати само на глобалном плану, заједничком акцијом свих чланица међународне заједнице.

Прелаз са ратне на мирнодопску индустрију, помоћ ратом опустошеним земљама и земљама које излазе из колонијалног статуса били су први задаци који су постављени пред Економско-социјални савет. Један од начина решавања ових проблема представља техничка помоћ. Она се даје у форми савета, упућивања експерата на рад у односне земље, извођењу разних подухвата, и коначно, у виду материјалне и финансијске помоћи. Пружање конкретних видова помоћи се врши путем закључења међународних споразума између организације са једне стране, и државе која даје, односно прима помоћ.

Техничка помоћ се остварује путем специјализованих агенција преко редовне помоћи која се покрива из буџета УН и преко Програма УН за развој којим руководи Управни одбор кога бира Економски и социјални савет, а састављен је од 48 чланова. Критеријум за избор у ово тело представља допринос државе спровођењу програма и правилна географска расподела места. Финансирање програма се врши на бази добровољних прилога, при чему земље даваоци не могу постављати никакве услове, нити наменски определити свој прилог. На основу Резолуције Генералне скупштине из 1974. године активност овог програма је децентрализована, а главни носиоци програма су постали регионални уреди у сарадњи са регионалним економским комисијама.

Управни одбор програма је усвојио 1975. године нова начела и нове поставке за давање техничке помоћи, који полазе од ослонца на сопствене снаге, што ће довести до веће мобилизације унутрашњих извора сваке поједине земље, а и веће одговорности националне владе. Нову димензију у извођењу техничке помоћи представља билатерална сарадња земаља у развоју, али у оквирима Програма.

38

У пракси су високоразвијене земље настојале да најосетљивија питања из економске проблематике, посебно из области трговине и финансија, решавају на билатералној основи или у оквиру регионалних организација над којима имају пуну контролу. То је навело земље у развоју да покрену иницијативу 1964. године, за формирање нове међународне организације за трговину и развој (UNCTAD), са задатком да се редефинишу економски односи између богатих и сиромашних и утиче на економски развој трећег света. Ова организација је укључена у систем УН и дејствује на основу смерница рада које поставља Генерална скупштина. Радом руководи Одбор за трговину и развој састављен од 68 чланова.

Потреси у светској економији изазвани последњих година економском нестабилношћу, инфлацијом, енергетском кризом, несташицом хране, указали су да је ове проблеме немогуће изоловано решити јер у целини представљају симптоме неуспеха светске економске политике. Иницијатива за акцију потекла је од несврстаних земаља.

Шесто ванредно заседање Генералне скупштине одржано је 1974. године и тада су донете Декларација у погледу успостављања новог светског поретка и Програм акције у погледу овог поретка. На редовном 29. заседању Генерална скупштина је усвојила Повељу о економским правима и дужностима држава. Спровођење овог плана поверено је Економско-социјалном савету.

Циљ новог економског поретка је постизање економске безбедности и благостања за све народе света, независно од разлике у друштвеним и економским системима. Остварење тих циљева је у зависности не само од политичких одлука, већ и од економских и културнопросветних услова у свакој појединој земљи. У питању је један грандиозни подухват за чије је остварење потребан одређени временски период и сложен теоријски и технички приступ.

Повеља о економским правима и дужностима држава усвојена је 1974. године од стране Генералне скупштине у форми Резолуције, што значи да не представља строго правну обавезу јер Генерална скупштина нема законодавну моћ, већ само садржи моралне обавезе, тј. препоруке.

Полазећи од начела самоопредељења и права држава да слободно уређују свој економски, социјални и политички систем, Повеља убраја у основна економска права:

1. пун суверенитет и слободу располагања природним богатствима,2. право државе да регулише и контролише стране инвестиције сагласно својим националним циљевима, у

складу са својим унутрашњим прописима,3. право на регулисање и контролу транснационалних корпорација унутар своје националне јурисдикције,4. право на национализацију, експропријацију или трансфер власништва уз одређену накнаду. Уколико би

питање компензације било спорно, решиће се пред судом земље на бази домаћег законодавства државе која врши национализацију, сем уколико заинтересоване стране не постигну супротан споразум.

5. право на међународну трговину и друге облике међународне сарадње, при чему свака држава може сама да бира форме организације својих спољнотрговинских односа,

6. право на користи које произилазе из развоја науке и технологије у циљу унапређења свог економског и друштвеног развоја. Развијене земље би требало да олакшају земљама у развоју приступ достигнућима савремене науке и технологије.

Аналогно правима, формулисане су и обавезе са посебним нагласком на заједничкој одговорности пред међународном заједницом у односу на морско дно изван граница националне јурисдикције и заштиту човекове околине.

Права и дужности садржана у повељи захтевају изградњу правних аката на унутрашњем и међународном плану у циљу њихове реализације. Ово подразумева низ подухвата на политичком, правном и економском плану. Повеља представља заједничко правно мишљење огромне већине чланица међународне заједнице и као таква може да послужи као основ за изградњу обичајних правних правила у овој области. Серија криза последњих година је указала да је проблем високоразвијених земаља и земаља у развоју тесно повезан, па их је могуће решити само на бази сарадње и узајамног поверења.

Високоразвијене земље севера одбациле су Повељу као нереалну, готово утопистичку и за њих неприхватљиву.

Назад на питања

42. Положај службеникаУНПод појмом међународног службеника треба схватити лице које обавља делатност од међународног значаја,

у име и под контролом међународне организације, а непосредно је одговорно за свој рад међународној организацији. Централни проблем везан за појам међународних службеника своди се на питање како обезбедити лојалност службеника према међународној организацији и истовремено их учинити имуним од

39

контроле државе чији су држављани. Ово је посебно деликатно у ситуацији када међународни службеник, делујући на бази овлашћења међународних тела делује супротно опредељењу своје сопствене земље. Ово питање је било актуелно и у Друштву народа које је у својој Декларацији из 1929. истакло да чланови Секретаријата, након што се именују, нису више службеници земље чији су држављани већ постају за одређено време, само службеници Друштва народа. Практична примена ове Декларације огледала се у обавези чланова Секретаријата да дају свечану изјаву о верности Друштву народа. И чланови УН се такође у формалној изјави обавезују на лојалност УН, чијим интересима треба да служе. Прихватајући наименовање, међународни службеник не губи држављанство своје земље, али не може примати упутства од своје владе нити учествовати у политичкој активности неспојивој са статусом међународних службеника. Државе чланице УН су се обавезале да неће вршити утицај на особље Секретаријата приликом вршења њихове дужности.

Службенике Секретаријата именује генерални секретар према правилима које је прописала Генарална скупштина, водећи рачуна о њиховој личности, а и правилној географској расподели места. Службенички однос са организацијом се регулише уговором за сваки конкретан случај, а у начелу положај службеника је регулисан Статутом кога је донела Генарална скупштина.

Службенички апарат УН је састављен од сталних службеника, тј. службеника од каријере и службеника ангажованих за одређени временски период.

Да би могли несметано обављати своје функције, међународним службеницима су признате одређене привилегије и имунитети, који су слични, али не и идентични са имунитетима диломатских представника. Ужег су обима, али важе и у земљи чији су држављани. Док дипломатски имунитет и привилегије произилазе из међународног обичајног права и дају се на бази реципроцитета, привилегије и имунитети међународних службеника морају бити изричито формулисани у једном акту и ту реципроцитета нема.

За именовање службеника УН није потрабна сагласност владе државе чланице чији је кандидат држављанин, што истиче међународни карактер службеничког статуса. Повеља УН, Статут и Правилник постављају два критеријума за ступање у службу у УН:

највиши степен марљивости, стручности и исправности, правична географска расподела места.

Да би се удовољило захтевима многих држава Азије и Африке, један део службеничког апарата се регрутује на одређени краћи временски период.

Конвенција о привилегијама и имунитетима УН из 1946. дели целокупно особље УН у 3 категорије:1. Представнике држава у Организацији,2. Функционере Организације,3. Експерте.Свака од ове три категорије има различит обим привилегија и имунитета. Само функционери УН које одреди

генерални секретар уживају повластице и имунитете, па и између њих се повлачи одређена разлика. Генерални секретар и његови помоћници, као и њихови брачни другови и малолетна деца изједначени су са шефовима дипломатских мисија и уживају исти обим привилегија и имунитета. Остали функционери уживају само судски имунитет за обављање послова у службеном својству. Функционери Организације ослобођени су пореза на приходе примљене од Организације, као и царине на увезени намештај и личне ствари, приликом доласка на дужност. На функционере УН, као и на чланове њихових породица, не могу се примењивати никаква ограничења приликом усељења нити формалности око пријављивања странаца.

Екперти, тј. стручњаци које Организација шаље у специјалне мисије, нису стални службеници Организације, па отуда уживају повластице и имунитете само за време трајања мисије. Њима је признат имунитет од личног хапшења, судски имунитет за дела која су извршили обављајући своју дужност, неприкосновеност свих писмена и докумената, право употребе шифре и право примања поште преко курира или запечаћеним вализама у општењу са Организацијом. У погледу монетарних и девизних прописа експерти су изједначени са представницима влада у привременој службеној мисији, а у погледу личног пртљага са дипломатским службеницима.

У случају злоупотребе повластица и имунитета Конвенција овлашћује генералног секретара да одузме имунитет, а у односу на самог генералног секретара то право припада Савету безбедности.

Административни суд је основан 1949. године Резолуцијом Генералне скупштине са задатком да решава правне спорове који се могу појавити између УН и њених службеника. Делатност суда регулисана је Правилником и Статутом. Иако је основан од стране Генералне скупштине, Административни суд није потчињен Генаралној скупштини нити представља њен саветодавни орган. Он је независан судски орган састављен од седам чланова различитог држављанства које бира Генарална скупштина на три године. Чланови

40

административног суда задржавају своју ранију професију, а примају накнаду за свој рад у суду само за време заседања.

Суд решава у саставу од тројице судија и председника или потпредседника Суда. Председник суда именује чланове за сваки конкретан случај. Своје одлуке Суд доноси већином гласова на тајним састанцима.

Административни суд има ограничену надлежност јер решава само спорове у погледу законитости административних одлука. Тужбе против дисциплинских казни које изриче генерални секретар не спадају у надлежност Суда. Суду се може обратити само оштећени службеник (чак и по престанку службеничког односа), а не и сама Организација. Она се може обратити суду само са захтевом за ревизију одређених пресуда.

Извори на основу којих Суд суди су уговори о запослењу службеника, унутрашњи прописи Организације, и, у случају празнина, општа правна начела призната од стране просвећених народа.

Суд у својој одлуци може усвојити тужбу и наредити Орагнизацији извршење обавезе коју захтева тужилац или може одбити тужбени захтев. У првом случају генерални секретар одлучује да ли ће службенику исплатити накнаду у новцу или ће га примити поново у службу.

Пресуде Административног суда су коначне и против њих нема редовног правног лека. Изузетно, може се покренути поступак за ревизију у случају:

1. ако суд прекорачи своју надлежност,2. ако прекрши правила која произилазе из Повеље,3. уколико наруши правила поступка.Право покретања поступка Ревизије има оштећени службеник и генерални секретар УН. Захтев се упућује

посебном комитету који има право да затражи саветодавно мишљење Међународног суда правде о правоваљаности пресуде Административног суда. У овом случају је мишљење Међународног суда правде обавезно.

Назад на питања

43. Правниположај УНОрганизација УН представља правну личност, субјекат међународног права, што произилази из збира

овлашћења која су дата Организацији. Привилегије и имунитети које поседује дају Организацији правни капацитет у односу на унутрашње право чланица. За квалификацију УН као субјекта међународног права битне су одредбе Повеље које је овлашћују да закључује међународне уговоре, да предузме оружану акцију, да доноси обавезне одлуке у случају кршења мира и безбедности, да принуди на извршење пресуда Међународног суда правде, да управља старатељским територијама. УН поседују активно и пасивно право посланства као и парничну способност. Дакле, Организација се појављује као непосредни носилац права и обавеза у међународној заједници.

Конвенција о привилегијама и имунитетима из 1946. године констатује да је Организација правно лице, да може склапати уговоре, стицати и отуђивати покретна и непокретна добра, иступати пред судовима. Конвенција Организацији гарантује и низ имунитета, као што је судски и низ финансијских повластица.

Организација је одговорна за дела и пропусте својих органа или за штете које произађу из политичке и војне активности.

Организација УН може да закључује двостране или вишестране уговоре са другим организацијама или појединим државама, следећи процедуру коју предвиђа међународно право. Чин ратификације је у овом случају замењен потврдом од стране надлежног органа (Генерална скупштина или Савет безбедности).

Назад на питања

44. ( Поступак за ревизијуПовеље поступак усвајања амандмана и поступак)ревизије

После Другог светског рата две водеће суперсиле САД и СССР су се определиле за политички курс који је био у супротности са Повељом УН, у коме је печат дала технолошка револуција и производња нуклеарног оружја. Оне су увеле свет у хладни рат, на чијим је маргинама вођено на десетине врућих ратова који су поткопали темеље УН. Двадесетогодишњи љубилеј УН 1965. године обележен је указивањем на недостатке Повеље. Отуда је у Повељу унет поступак за ревизију. При томе је различит поступак предвиђен за уношење само извесних измена и допуна, тј. амандмана, од поступка ревизије Повеље путем одржавања опште конференције.

Иницијатива за уношење само извесних амандмана може потећи од ма ког члана, који ће, у том случају, доставити предлог са образложењем генералном секретару 60 дана пре отварања заседања, да би га овај благовремено уврстио у дневни ред Генералне скупштине. Они ступају на снагу када буду изгласани од стране две трећине чланова Генералне скупштине и ратификовани сагласно њиховим уставним поступцима од стране

41

две трећине чланова УН рачунајући ту и све сталне чланове Савета безбедности. Чланови УН који се не сагласе са амандманима могу да напусте Организацију.

За одржавање ванредне конференције за ревизију Повеље потребан је пристанак две трећине чланова Генералне скупштине и седам било којих чланова Савета безбедности. Услови гласања и ступања на снагу ревидиране Повеље су исти као и у поступку доношења амандмана.

Специфичност ратификације у случају измена Повеље УН огледа се у могућности да појединачна држава има право да ратификује измене или допуне за које њен делегат није гласао, односно за које је дао негативан глас. Овај систем има за циљ да изврши известан притисак на државе да ипак прихвате вољу већине, без обзира на свој ранији став.

Поступак ревизије Повеље до данас није примењен, иако су поједине одредбе превазиђене.Распад СССР је уздрмао систем УН. Уместо враћања изворним принципима, Генерална скупштина је

потиснута у позадину, а САД су делимично успеле да Савет безбедности издигну изнад целокупног правног система и поставе га као неку врсту светске владе која ствара и намеће своје аутономне одлуке. Тамо где нису успели да издејствују сагласност Савета безбедности за своје подухвате иступали су самостално, игноришући УН и елементарна правна правила. САД су систематски подривале УН још од краја шездесетих, одбијали су да плате редовни годишњи допринос, чиме су УН упале у тешку финансијску кризу. Напустиле су УНЕСКО и игнорисале ставове и осуде Савета безбедности изречене у вези њихових војних интервенција у Латинској Америци.

Назад на питања

45. Правна природа специјализованих агенцијаПовеља УН под специјализованим агенцијама подразумева организације установљене међународним

споразумом одговорне у оквиру својих статута за делатност по привредним, друштвеним, културним, васпитним, здравственим и сродним питањима. Дакле, специјализоване агенције представљају:

1. међудржавне организације засноване на међународном уговору,2. самосталне организације са сопственим механизмом, 3. подручје делатности агенција ограничено је на привредни и социјални план.Специјализоване агенције се стварају на бази вишестраног уговора који представља извор њихове

аутономије. Оне нису једнообразне ни по својој организационој структури, ни по техници и начину деловања. Свака од специјализованих агенција има свој апарат, сопствене финансије и седиште. У оквиру своје надлежности поседују уговорни капацитет и могу закључити међународне уговоре како са државама тако и са међународним организацијама.

Да би могле деловати што потпуније, специјализованим агенцијама је признат правни капацитет на територији држава чланица, који је потребан за обављање функција. На основу Конвенције о привилегијама и имунитетима специјализованих агенција из 1947. године, агенцијама и њиховим службеницима су признате повластице и имунитети аналогни онима које су признате чланицама УН и њиховим службеницима.

Нормативни инструменти преко којих делују специјализоване агенције су:1. уговори,2. техничка правила,3. препоруке упућене државама чланицама, и4. декларације.Од уговора које закључују специјализоване агенције као субјекти међународног права треба разликовати

уговоре где се ове организације појављују само као иницијатори и креатори текста. Такве уговоре усваја пленарни орган, а затим да би стекли правну снагу подлежу ратификацији од стране држава.

Појединим специјализованим агенцијама (на пр. Међународној организацији за цивилно ваздухопловство) поверене су значајне регулативне или квази легислативне функције. То значи да могу доносити правила техничке природе која усваја пленарни орган у процедури коју предвиђа уговор о њиховом оснивању, а који не захтевају ратификацију од стране држава. У том погледу су државе показале већи степен кооперативности него у домену чисте политике. У формулацији тих аката одлучујућу улогу имају експерти за поједине области који прилазе проблему функционално, прелазећи преко државних граница и одбацујући круте дипломатске оквире.

Специјализоване агенције могу упутити државама чланицама препоруке у односу на поједине области, али их државе чланице морају усвојити путем унутрашњих правних аката. Њихов смисао је да се утиче на развој унутрашњих поредака и кроз њихову примену оствари једнообразно регулисање одређених питања у светским размерама.

По свом карактеру специјализоване агенције представљају самостална тела и чланство у њима није везано, нити условљено, чланством у УН. Међутим, низ статута специјализованих агенција предвиђа скраћени поступак и

42

извесне олакшице за ступању у чланство ових организација за државе чланице УН. Постоји дакле, тесна веза између ових организација, а оне су и формално правно повезане имајући у виду потребу координације у остваривању заједничких циљева. У низу уговора закључених између УН и специјализованих агенција предвиђено је да ће оне пружити помоћ Савету безбедности у вези са његовом делатношћу на обезбеђењу мира. Конкретни услови под којима ће агенције сарађивати са УН утврђују се споразумима између Економског и социјалног савета и односне агенције, који обавезно подлежу одобрењу Генаралне скупштине и надлежног органа специјализоване агенције.

Усклађивање њихове делатности се врши путем повремених саветовања и упућивања препорука од стране Економског и социјалног савета, као и кроз достављање годишњих извештаја специјализованих агенција Економском и социјалном савету. Генерална скупштина има значајна овлашћења у односу на финансирање агенција. Она не може смањити буџет специјализованих агенција, али њене препоруке у том правцу имају снажан утицај на финансијске проблеме агенција.

Да би се сарадња између специјализованих агенција и Економског и социјалног савета што повољније одвијала, Повеља предвиђа могућност узајамног представљања.

Назад на питања

46. Класификација специјализованих агенцијаПрема строгим критеријумима које садржи Повеља УН, у круг специјализованих агенција улазе:1. Међународна организација рада (ILO),2. Организација за исхрану и пољопривреду (FAO),3. Међународна организација за просвету, науку и културу (UNESCO),4. Светска здравствена организација (WHO),5. Међународна банка за обнову и развој (IBRD),6. Међународно удружење за развој (IDA),7. Међународна финансијска корпорација (IFC),8. Међународни монетарни фонд (IMF),9. Међународна организација за цивилно ваздухопловство (ICAO),10. Светска поштанска унија (UPU),11. Међународна унија за телекомуникације (ITU),12. Светска метеоролошка организација (WMO),13. Међувладина поморска консултативна организација (IMCO),14. Међународна организација за интелектуалну својину (WIPO),15. Међународни фонд за пољопривредни развој (IFAD),16. Организација за индустријски развој (UNIDO),17. Међународна трговинска организација (WTO).У ширем смислу, овде можемо уврстити и Међународну агенцију за атомску енергију.Прегледности ради, специјализоване агенције можемо разврстати у неколико група и то:а) социјалном проблематиком, добробити и унапређењем људске личности баве се Међународна

организација рада (ILO), Међународна организација за просвету, науку и културу (UNESCO), Светска здравствена организација (WHO) и Међународна организација за интелектуалну својину (WIPO).

Међународна организација за просвету, науку и културу (UNESCO) основана је на конференцији у Лондону 1945. године, а ступила је у живот новембра 1946. године. Циљ организације је да доприноси миру и безбедности развијањем сарадње међу нацијама у области просвете, науке и културе, тежећи унапређењу универзалног поштовања правде, владавине права и права човека, без дискриминације по основу расе, пола, језика и вере. У том циљу државе чланице су се обавезале да ће кроз ову организацију обезбедити пун и једнак прилаз образовању и слободи и трагању за објективном истином и слободном разменом идеја и знања. UNESCO делује кроз организовану помоћ земљама на сузбијању неписмености, размени научних и културних вредности, унапређењу научноистраживачког рада и сл. На иницијативу и под окриљем UNESCO-а закључене су многе конвенције. Главни органи ове организације су:

1. Генерална конференција у којој су заступљене све државе,2. Извршни савет састављен од 45 чланова које бира Генерална конференција између делегата које

именују државе чланице, и3. Секретаријат.Светска здравствена организација (WHO) основана је 1945. године на конференцији у Њујорку, а ступила је у

дејство 1948. године. Њен циљ је унапређење здравствене заштите у свету, кроз тесну сарадњу са здравственим

43

установама и професионалним организацијама држава чланица. Главни орган је Светска здравствена скупштина састављена од представника свих чланица, Извршни савет састављен је од 30 чланова које бира Скупштина, и Секретаријат на чијем се челу налази генерални директор.

Међународна организација за интелектуалну својину (WIPO) основана је 1967. године али је статус специјализоване агенције добила 17. децембра 1974. године. Има два основна циља, заштиту интелектуалне својине и обезбеђење административне сарадње са организацијама које се баве сличним пословима. У том циљу она може да покрене иницијативу за усаглашавање националних законодавстава и снабдева државе чланице информацијама у погледу патената и одговарајуће литературе. Главни органи су Конференција, Генерална скупштина, Координациони комитет и Секретаријат чији је пун назив Међународни биро за интелектуалну својину.

б) Финансијско монетарном проблематиком баве се четири агенције: Међународна банка за обнову и развој (IBRD), Међународни монетарни фонд (IMF), Међународна финансијска корпорација (IFC) и Међународно удружење за развој (IDA).

в) Економским проблемима бави се Организација за исхрану и пољопривреду (FAO), Међународни фонд за пољопривредни развој (IFAD), Организација за индустријски развој (UNIDO), Међународна трговинска организација (ITO).

Организација за исхрану и пољопривреду (FAO) има задатак да подиже животни стандард и побољша исхрану свих народа. Основана је на конференцији у Квебеку 1945. године. Програм организације почива на следећим поставкама:

1. 2/3 света не исхрањују се довољно, а њихово здравље се може побољшати само побољшањем исхране,2. 2/3 целокупног становништва земљине кугле сачињавају земљорадници који, када би користили

савршеније пољопривредне методе, би могли да произведу довољно хране за исхрану целокупног становништва,

3. повећање животног стандарда у свету могуће је једино кроз повећање производње и бољу расподелу прехрамбених производа.

Главни органи ове агенције су Конференција састављена од представника свих држава, Савет у који улази 49 чланова које бира Конференција, административни апарат на чијем се челу налази генерални директор кога бира Конференција. Савет руководи радом Међународног комитета за хитну помоћ у храни, који интервенише додељивањем пољопривредних производа оним деловима света у којима влада несташица хране.

1948. године је ступио на снагу Општи споразум о царинама и трговини (GATT) који је временом добио оквир једне међународне организације, са сталним секретаријатом у Женеви. Његов основни циљ је био либерализација трговине као моторне снаге економског развоја.

Уговор о формирању Међународне трговинске организације (WTO) закључен је 1994. године а Организација је ступила у живот 1995. Механизам је остао исти као код GATT-а али се ова организација сматра новом, у коју се није аутоматски пренело чланство из GATT-а. Уговор из 1994. је значајно проширио категорије трговине које падају под нови режим и пооштрио је процес наметања санкција у случају кршења одредби уговора.

г) На подручју комуникација и техничке сарадње делују Међународна организација за цивилно ваздухопловство (ICAO), Међувладина поморска консултативна организација (IMCO), Међународна унија за телекомуникације (ITU), Светска поштанска унија (UPU), и Светска метеоролошка организација (WMO).

Међународна организација за цивилно ваздухопловство (ICAO) основана је на конференцији у Чикагу 1944. године а отпочела је са радом 1947. Задаци организације су:

1. да појача безбедност ваздушне пловидбе у свету и да ради на унапређењу међународног цивилног ваздухопловства,

2. да помаже развој ваздушних путева, ваздухопловних пристаништа и олакшица у ваздушној пловидби у међународном цивилном ваздухопловству,

3. да без дискриминације обезбеди свим државама искоришћавање међународних ваздушних путева уз пуно поштовање суверених права држава.

Органи агенције су Скупштина у којој су заступљене све државе, Савет састављен од 30 чланова међу којима су заступљене земље које имају најзначајнију улогу у ваздухопловству, Комисија стручњака састављена од 12 чланова које бира савет, и Секретаријат на челу са генералним директором који представља административни орган. Конвенција је допуњавана у више наврата.

Међувладина поморска консултативна организација (IMCO) основана је у Женеви 1948. године, а ступила је у живот тек 1949. Њени циљеви су унапређење поморске економске политике, стварање услова за безбедан поморски саобраћај и борба против дискриминације. Органи су Скупштина састављена од представника свих држава, Савет у који улази 24 члана, Комитет за поморску безбедност састављен од 14 чланова и Секретаријат.

44

Међународна унија за телекомуникације (ITU) настала је 1932. године спајањем Међународне телеграфске уније и Међународног телеграфског савеза. Истовремено је на конференцији у Мадриду усвојена Међународна конвенција о телекомуникацијама која је више пута ревидирана. Међународној унији за телекомуникације је додељена организационо техничка и нормативна функција у односу на све видове телекомуникација. Комерцијални вид телекомуникација је поверен бројним организацијама које имају различит профил и различиту правну природу. У најважније функције Уније улази додељивање радио-фреквенцијског спектра и регистровање фреквенција, како би се избегле штетне сметње између радио-комуникацијских станица разних земаља. Главни органи уније су Конференција опуномоћеника у којој су заступљене све државе, Административна конференција састављена од 41 члана које бира Конференција водећи рачуна о правилној географској расподели места, и Генерални секретаријат као административни орган уније.

Светска поштанска унија (UPU) основана је још 1874. године, а отпочела је са радом 1875. Статус специјализоване агенције добила је на основу уговора са УН 1948. Данас се њена делатност заснива на конвенцији која је усвојена на конференцији у Отави 1957. године. Циљ уније је унапређење поштанског саобраћаја у свету. Главни органи су Конгрес састављен од представника свих држава чланица, Извршни савет састављен од 40 чланова, Консултативни савет састављен од 35 представника-експерата поштанских администрација држава чланица и Међународни биро који је у бити стални секретаријат.

Светска метеоролошка организација (WMO) формирана је 1947. године и представља продужетак Међународне метеоролошке организације основане 1878. Њен циљ је да олакша међународну сарадњу на плану метеоролошке службе путем формирања станица које би имале задатак да пруже потребна обавештења и размене података о временским приликама. Њени органи су Конгрес састављен од представника метеоролошких служби свих држава, Извршни комитет састављен од 29 чланова, и Секретаријат на чијем се челу налази генерални секретар.

д) Међународна агенција за атомску енергију представља институцију у којој се укрштају технички, економски и политички моменти.

Назад на питања

47. Међународна организација радаИмајући у виду тежак положај радничке класе, прва интернационала је на свом конгресу у Женеви 1866.

године изашла са захтевом да се донесе јединствен закон о заштити радника који би важио за све државе. Са друге стране, нагла индустријализација у појединим земљама Европе имала је за последицу нелојалну конкуренцију и неконтролисану миграцију радне снаге, што се негативно одразило на производни капацитет капиталистичке привреде. На мировној конференцији у Паризу 1919. године је посебна комисија састављена од 15 чланова предложила формирање МОР-а која би обезбеђивала боље услове рада, социјалну правду, и на тај начин помирила интересе сукобљавајућих полова – радника и послодаваца.

Део 13. Версајског уговора о миру носио је назив „Рад“, а неки учесници конференције су га називали „magna charta laboris“. Овај део уговора је издвојен и постао је устав нове организације која је ступила у живот као независно тело, са својим чланством и апаратом, али као део система Друштва народа-буџет МОР-а је био део буџета Друштва народа. МОР је редовно подносила извештај о свом раду Друштву народа. На конференцији у Филаделфији 1944. године преиспитани су циљеви ове Организације и дефинисани у засебној Декларацији која је на конференцији у Монтреалу придодата Уставу као њен саставни део.

МОР има за циљ да кроз сталну и систематску делатност ради на побољшању социјалних и економских услова радника, а тиме допринесе обезбеђењу трајног мира у свету. Њен рад је посебно усмерен:

1. на регулисање дужине радног времена, на пуно запослење и подизање животног стандарда,2. на спречавање незапослености и регулисање снабдевања радном снагом,3. на стручно уздизање радника,4. на социјалну заштиту и на подједнаку заштиту живота и здравља радника у свим гранама привредне

делатности.У ту сврху Организација је преузела обавезу да у свим земљама потпомаже удружења са истоветним

програмима, те да повеже представнике радника, послодаваца и влада како би се установили заједнички минимални стандарди у области радничког законодавства.

МОР је заснован на начелима:1. да рад није роба,2. да је слобода изражавања и удруживања од битног значаја за људски напредак,3. да беда, ма у ком делу света, представља опасност за општи напредак човечанства, и

45

4. да за једнак рад треба обезбедити и једнаку накнаду, без икакве дискриминације у односу на пол, расу, језик и сл.

Главни органи МОР-а су:1. Међународна конференција рада,2. Административни савет, и 3. Међународни биро рада.Специфичност организације МОР-а огледа се у трипартитном саставу органа, што значи да у њих улазе

представници влада држава чланица, представници радничких и представници послодавачких организација.Међународна конференција рада представља пленарни орган који се састаје најмање једанпут годишње.

Састављен је од националних делегација у које улазе два представника владе, један представник послодаваца и један представник радника. Представнике радника и послодаваца именује влада уз сагласност са најбројнијом радничком, односно послодавачком организацијом. Ови представници нису везани ставом и мишљењем представника владе и могу изнети свој став и гласати потпуно независно, обзиром да сваки делегат, а не делегација, има по један глас. Конференција доноси своје одлуке двотрећинском већином. Као врховни орган она утврђује опште смернице политике, доноси конвенције, препоруке и резолуције.

Административни савет је извршни орган састављен од 56 чланова од којих је 28 представника влада, 14 представника радника и 14 представника послодаваца. Половина представника влада мора бити именована из индустријски најразвијенијих земаља. Представнике радника бирају делегати радника и послодаваца на међународној конференцији. Мандат Административног савета траје три године. Поверене су му функције у одржавању и унапређењу веза са сродним међународним организацијама и спровођење у живот конвенција изгласаних од стране Конференције.

Биро врши улогу секретаријата и на челу се налази генерални директор кога поставља Административни савет. Биро припрема конференције, прикупља податке и даје обавештења о свим питањима која улазе у надлежност ове организације. Он спроводи одлуке Конференције и Административног савета и пружа помоћ државама чланицама у изради законских прописа, на њихов захтев. Службеници су независни у раду и бирају се водећи рачуна о правилној географској подели места.

Техничка помоћ МОР-а се састоји у упућивању експерата, стручном оспособљавању радника, организовању одговарајућих служби и сл. У циљу ефикасног деловања формирани су посебни регионални бирои за Азију, Средњи исток и Латинску Америку.

Конференција МОР-а као представнички и пленарни орган може да доноси: нацрте међународних конвенција, и препоруке по питањима која још нису зрела за уговорно регулисање.

За усвајање ових аката потребна је двотрећинска већина гласова присутних делегата. За пуноважност конвенција које су усвојене од стране Конференције потребна је ратификација од стране држава чланица. Усвојени пројекат конвенције не потписују државе. Изгласавање текста замењује фазу потписа, а аутентификацију текста врши својим потписом председник конференције и генерални директор Међународног бироа. Усвојени текст рађа правне обавезе за државе тек након ратификације. У случају да представник државе гласа против конвенције дужан је да, у року од године дана или 18 месеци изнесе усвојени нацрт пред надлежне унутрашње органе који су дужни да га размотре и донесу одлуку. У случају одбијања ратификације држава чланица је дужна да обавести генералног директора о разлозима и тешкоћама које стоје на путу усвајања.

За разлику од конвенција које представљају вишестране правне акте, препоруке представљају једнострани акт, али и оне морају бити достављене надлежним унутрашњим органима на разматрање и евентуално усвајање кроз унутрашње законодавство.

Државе чланице су дужне да достављају годишње, а по потреби и повремене извештаје МОР-у преко Међународног бироа о примени конвенција и препорука, о тешкоћама на путу њихове реализације. Држава је дужна да копије ових извештаја достави националној организацији радника и послодаваца чиме се успоставља контрола по двоструком колосеку. Извештају подлежу анализи од стране два тела МОР-а: Комитета експерата састављеног од 18 независних чланова, и Комитета конференције који је састављен на трипартитној основи. Такође, и невладине организације могу покренути међународни поступак, при чему нису дужне да траже одобрење владе. Потребно је само да докажу да су државе прекршиле преузете обавезе.

Назад на питања

48. Међународнефинансијске агенцијеСтварање међународних финансијских агенција било је условљено како економским, тако и политичким

разлозима. Одлука о оснивању две главне финансијске агенције, Међународне банке за обнову и развој и

46

Међународног монетарног фонда, донета је на конференцији у Бретонвудсу која је сазвана на иницијативу председника САД Рузвелта, јула 1944. године. На конференцији су учествовале 44 државе, а претходили су јој двогодишњи разговори између монетарних и финансијских стручњака света. На конференцији је усвојен Статут банке и Статут фонда који су ступили на снагу 1945. године. Положај специјализованих агенција Банка и Фонд су добиле 1947. године и њихово седиште се налази у Вашингтону.

Ове две организације представљају независне организме формиране на бази посебних уговора, али међусобно тесно повезане. Чланство у Банци условљено је чланством у Фонду. Иступ из Фонда аутоматски повлачи и иступ из чланства у Банци, сем ако Банка двотрећинском већином од укупног броја гласова, пристане да односној држави дозволи даље чланство. Циљеви Банке везани су за производну делатност, а Фонда за финансијске трансакције. Ове две агенције замишљене су као снажне полуге светске економије, као установе које ће олакшати и поспешити сарадњу у светским размерама, преузети саветодавну функцију као непристрасан субјекат, али које ће понети и део одговорности за светске економске проблеме.

Ове две установе су се суочиле са великим тешкоћама које су произилазиле из недовољности финансијских средстава, структуралних разлика између појединих држава, као и тешкоћа у примени истоветних критеријума на развијене и неразвијене земље. Отуда је 1956. године формирана Међународна финансијска корпорација која је требало да буде један еластичнији механизам који би дејствовао без ослонца на државу, тј. који не би давање зајма условио гаранцијом државе.

Да би се убрзао економски развој, на иницијативу Банке је формирано Међународно удружење за развој 1960. године. Оно има за циљ да подстиче економски развој, повећава продуктивност у мање развијеним областима света кроз пружање финансијских средстава, под условима који су еластичнији и мање оптерећују биланс плаћања него што је то случај код комерцијалних зајмова.

Корпорација и Удружење представљају засебне правне личности, али је чланство у Корпорацији и Удружењу условљено чланством у Банци. Извршни одбор Банке је истовремено и извршни одбор Корпорације, а председник Банке је председник Удружења. Банка и Удружење имају заједничку администрацију.

Међународни монетарни фонд има за циљ:1. да развија међународну монетарну сарадњу,2. да олакша ширење и равномерно развијање међународне трговине,3. да допринесе стабилности курсева и да спречи утакмицу у обарању курсева,4. да помаже завођење мултилатералног система плаћања, по текућим трансакцијама између чланица, и

отклања девизна ограничења која коче развој светске трговине,5. да државама чланицама стави на располагање средства фонда, уз одговарајуће обезбеђење, како би

исправили неуравнотеженост свог биланса плаћања, а да при том не прибегну мерама штетним по национално или међународно благостање.

Ради остварења ових циљева, Фонд пружа техничку помоћ у виду упућивања експерата државама које то затраже, одржава повремена саветовања и симпозијуме о актуелним монетарним проблемима.

Свака држава чланица је дужна да у Фонд унесе одређену квоту чија се висина утврђује на бази националног дохотка, златних резерви и обима трговачке размене. Квота се изражава кроз вештачко монетарно средство (Special Drawing Rights) чија вредносна јединица представља еквивалент 0,888671 грама чистог злата. Генерална ревизија квота врши се у интервалу не дужем од 5 година.

Једна од претпоставки ефикасног деловања Фонда је стабилност националних валута. У ту сврху Статут намеће извесна ограничења унутрашње надлежности држава. Паритет валута државе чланице могу мењати само уз претходно саветовање са Фондом, и само у изузетним случајевима, тј. у случају успостављања валутне равнотеже. Такође, одбачен је систем чврстог девизног курса и утврђени су само принципи система курсева унутар којих држава може да усмерава своју финансијску политику, водећи рачуна да тиме не створи неоправдане предности и не нанесе штету другим чланицама. Фонд врши општу контролу над политиком курсева.

Међународна банка има за циљ:1. да помаже обнову и развитак земаља чланица, олакшава инвестирање капитала у производне сврхе и

подстицање развоја производних могућности и привредних богатстава у мање развијеним земљама,2. да подстиче приватне инвестиције у иностранству, дајући своје јемство или учествујући у зајмовима и

другим врстама приватних инвестиција,3. да замењује приватне инвестиције обезбеђујући новчана средства за производне сврхе из свог

сопственог капитала, када приватни капитал није приступачан под умереним условима,4. да плански помаже на дужи рок равномерно развијање међународне трговине и подржава равнотежу у

билансима плаћања, подстицање међународних инвестиција у циљу развијања производних извора 47

држава чланица, доприносећи на тај начин порасту продуктивности, животном стандарду и побољшању услова рада,

5. да у годинама после рата потпомогне у постепеном преласку са ратне на мирнодопску привреду. Првобитни капитал Банке износио је 10 милијарди долара и био је подељен на уделе од по 100 хиљада

долара. Уделе могу уписати само државе чланице и само се на њих могу преносити. Од уписаних удела Банка може да задржи уплату само 20% (од којих се 2% уплаћује у злату или америчким доларима, а остатак у валути државе чланице) и збир тих уплата служи као радни капитал Банке. Осталих 80% чланови ће уплаћивати када Банка то захтева.

Кредити могу бити дати члановима Банке, а Банка нема право да се меша у унутрашња политичка питања држава чланица, нити сме приликом одобравања кредита да се руководи политичким моментима. Уколико кредит узимају предузећа на територији државе, као гарант се обавезно појављује влада на чијој се територији налази односно предузеће или удружење.

Органи Банке су: скупштина гувернера, извршни одбор, и председник са потребним бројем високих стручњака и административног особља.

Код Фонда наилазимо на исте органе, с тим што се уместо председника Фонда појављује генерални директор. У састав скупштине гувернера улази по један члан и његов заменик, које именује држава чланица, а најчешће су то гувернери националних банака. Опште вођење послова Банке и Фонда поверено је извршном одбору. Петорицу чланова извршног одбора (извршних директора) бирају чланови који имају највеће уделе (САД, Британија, Кина, Француска и Индија), а осталих 15 директора бира скупштина гувернера. На челу извршног одбора је председник. За разлику од скупштине гувернера која се састаје једанпут годишње, извршни одбор заседа стално.

Специфичност гласања у Банци и Фонду огледа се у томе да он зависи од висине уложеног капитала. Свака чланица има 250 гласова и још по један глас за сваки акцију у њеном поседу. По свим питањима која се износе пред Банку, односно Фонд, одлуке се доносе већином гласова, сем уколико Статут не предвиђа супротно. Из тог разлога је структура гласања предмет жестоке критике од стране неразвијених земаља. САД су постепено преузеле контролу над финансијским тржиштем света и потпуно загосподариле финансијским институцијама.

Назад на питања

49. ( , Регионалниимеђународни поредак појам однос повељепрема регионалним , споразумимаи регионалним организацијама однос универзалног и регионалног

)поретка у савременом светуРегион представља скуп територија које због своје повезаности, сличности и заједничких карактеристика

представљају релативно јединство. Регионалне организације се формирају на бази уговора између више држава, и уговор представља правни и институционални оквир њихове трајне сарадње. Регионалне организације укључују природно-географски и друштвено-политички чинилац. Захваљујући развоју саобраћаја и лаком савлађивању физичких удаљености, појам региона је знатно проширен и демаркација је крајње еластична. У циљу прецизног разграничења и јасне класификације међународних организација потребно их је делити на регионалне у правом смислу речи, од организација са селективним чланством, ограниченим на основу идеолошко политичких побуда. Међутим, многе савремене организације из ове последње групе се декларишу као регионалне, често да би прикриле праве мотиве или пронашле правни основ за своје циљеве супротне универзалном поретку.

Повеља УН је затекла одређени број регионалних организација које су играле значајну улогу у међународном животу односног подручја, па је самим тим наметнута потреба да се утврди начелни став према овим организацијама. Због тога, Повеља ничим не искључује постојање регионалних организација, и сматра их као једно помоћно средство у оквиру механизма УН, како у поступку мирног решавања спорова, тако и у поступку предузимања принудне акције. Међутим, Повеља недвосмислено истиче потчињеност регионалних организација УН, дозвољавајући их под условом да су њихови правни акти и њихово деловање у складу са начелима УН. Док на подручју мирног решавања спорова имају пуну аутономију, активност регионалних организација по питању предузимања принудних мера је ограничена и условљена сагласношћу Савета безбедности.

Замисао оснивача УН о супрематији универзалног поретка није у потпуности примењена у пракси после Другог светског рата. На политичке и социјалне захтеве једног новог света велике силе нису реаговале на одговарајући начин, већ су покушале да светске проблеме поставе на бази односа Исток-Запад и реше у тим

48

оквирима формирајући низ регионалних организација. Идеја колективне безбедности је замењена идејом одбране кроз војне пактове. Два највећа савеза, НАТО и Варшавски пакт, трансформисали су се постепено од одбрамбених савеза у војнополитичке савезе, у суштини, блоковске формације. И решавање економских проблема је покушано на бази регионалних организација чији су циљеви углавном били потчињени политичким разматрањима. Након распуштања Варшавског пакта, НАТО је једнострано, супротно одредбама Повеље УН, преузео улогу агента за глобално преструктуирање света, следећи интерес високо развијених земаља Севера, у првом реду САД.

Идеја регионализма има оправдања јер савремени начин производње захтева концентрацију материјалних и производних средстава на ширем плану, и јер многи региони света имају своје специфичности. Међутим, концепција регионализма чији је циљ стварање затворених и антагонистичких група има мало изгледа на успех, што показује криза у коју су ушле многе регионалне организације.

Савет за узајамну економску помоћ европских земаља народне демократије (SEV) основан је јануара 1949. године на саветовању одржаном у Москви између Бугарске, Мађарске, Пољске, Румуније, СССР-а и Чехословачке. Накнадно су приступиле Албанија и ДР Немачка, али је Албанија ускоро напустила Организацију. Статут је донет 1959. године а ступио је на снагу 1960. Одлучујући чинилац за формирање ове организације био је бојкот трговинских односа запада према социјалистичким земљама. Услед ниске продуктивности све земље су се суочиле са великим тешкоћама, што је проузроковало крах организације.

Уговором о пријатељству, сарадњи и узајамној помоћи потписаним у Варшави 1955. године између Албаније, Бугарске, Пољске, СССР-а, Мађарске, Румуније, Чехословачке и ДР Немачке формирана је војнополитичка организација Варшавски пакт. Основни циљ је била колективна одбрана. Пакт је укинут 1991. године потписивањем Протокола о укидању Пакта.

Назад на питања

50. Европски саветСавет Европе је основан уговором потписаним у Лондону 1949. године између Велике Британије, Француске,

Белгије, Холандије, Италије, Луксембурга, Шведске, Данске, Норвешке и Ирске. Накнадно су примане и остале државе Европе. Седиште организације је у Стразбуру.

Циљ Савета Европе је остваривање уског јединства међу његовим члановима, обезбеђење друштвено-економског и социјалног напретка у циљу заштите и унапређења идеала и начела на којима почива западна цивилизација и демократија. Те циљеве Савет постиже разменом мишљења и заједничким акцијама на економском, социјалном, културном, научном и правном плану. Из надлежности Савета су искључена питања националне одбране, обзиром да се чланство у Савету делимично поклапа са чланством у НАТО-у. Кроз своју делатност Савет је израстао у главни форум за правна, социјална, здравствена и еколошка питања у Европи.

Савет европе је парламентарно тело које има следеће органе:1. Консултативну скупштину,2. Комитет министара,3. Европску комисију за људска права, 4. Европски суд за људска права и5. Секретаријат.Консултативна скупштина је састављена од посланика који се бирају непосредним гласањем од стране

бирача држава чланица, према утврђеном кључу. Чланови Консултативне скупштине су представници држава чланица. Они нису одговорни пред својим националним парламентима и нису везани ставом своје владе. Они најчешће заступају и бране циљеве и програме политичких партија којима припадају. Отуда у Скупштини долази до повезивања по вертикалној линији, тј. припадника истих партија различитих земаља. Скупштина може да дискутује о свим питањима унутар Статута, али нема ни законодавну ни извршну моћ. Препоруке и резолуције доноси двотрећинском већином и заседа 4 пута годишње.

Комитет министара је сачињен од министара иностраних послова држава чланица или њихових заменика, и има најшира овлашћења. Он одржава везу са националним парламентима, разматра мере које Савет треба да предузме, може да чини препоруке владама, да предлаже закључење уговора који обавезују државе чланице само ако их ове ратификују. Комитет заступа Организацију у спољним односима. Резолуције Комитета министара доносе се једногласно, двотрећинском већином или већином, зависно од материје коју регулишу. Комитет се састаје једанпут месечно, прве недеље у месецу.

Међу најважније акте Савета Европе спадају Конвенција о мирном решавању спорова из 1957. године и Конвенција о правима човека и основним слободама из 1953. године која је предвидела формирање два специјална органа – Комисије за права човека и Европског суда за људска права. Комисија има задатак да

49

разматра сваки прекршај Конвенције који пред њу изнесе једна од уговорних страна, да прима петиције од појединаца или група оштећених повредом Конвенције. Уколико Комисија не успе да реши спор износи га пред Европски суд чије су пресуде обавезне за земље које су признале надлежност тог суда. Комитет министара има за задатак да контролише извршење пресуде.

Савет Европе има најтешњу сарадњу и заједничке органе са Европском унијом. Додељена му је значајна улога у процесу транзиције бивших источноевропских држава. У том циљу је сачињен Пројекат припремног поступка за усвајање западних стандарда, а формирана су и два додатна тела, Међународни институт за демократију са седиштем у Стразбуру 1990., и Центар за промовисање свести о глобалној међузависности са седиштем у Лисабону 1990. године.

Назад на питања

51. Северноатлантски пактСеверноатлантски пакт НАТО је закључен на иницијативу САД и дефинисан у фази свог настанка као

одбрамбени регионални савез, који континуирано делује (не само у доба рата). Пакт је потписан 4. априла 1949. године у Вашингтону између Белгије, Канаде, Данске, Француске, Исланда, Италије, Луксембурга, Холандије, Норвешке, Португала, Велике Британије и САД. Члан 10 уговора предвиђа да уговорне стране једногласним закључком могу позвати и остале европске државе да приступе организацији. Позивом на тај члан у НАТО су 1951. године примљене Грчка и Турска. 1954. је примљена Немачка, а 1981. Шпанија. Данас НАТО окупља 28 држава.

Као свој основни циљ уговор предвиђа колективну одбрану и очување мира. Оружани напад на једну или више држава чланица биће посматран као напад против свих, па су се отуда уговорне стране обавезале да притекну у помоћ нападнутој држави средствима која буду потребна, укључујући ту и употребу оружане силе.

Уговорне стране су такође преузеле обавезу да отклоне све препреке у својим економским односима и поспеше економску сарадњу на билатералном и мултилатералном плану, како би се остварила атлантска заједница и на невојном плану.

Непосредно извршавање обавеза уговор поверава свом главном oргану-Савету, којим председава генерални секретар. Савет се састаје сваке недеље на нивоу амбасадора, а два пута годишње на нивоу министара иностраних послова и министара одбране. Одлуке Савета се доносе једногласно. У војној структури НАТО-а највиши ауторитет је Војни комитет састављен од начелника генералштаба држава чланица. Он се налази под политичком контролом Савета. Треба поменути и Комитет за одбрану и Групу за нуклеарно планирање које артикулишу војну стратегију НАТО-а. Седиште НАТО-а је у Бриселу.

НАТО се декларисао као одбрамбена регионална организација. Међутим, тај став је тешко прихватити, јер уговор обухвата и државе ван северноатлантског подручја. У доба хладног рата заједно са Варшавским уговором нанео је ударац систему колективне безбедности и онемогућио деловање УН на плану обезбеђења светског мира.

Након распуштања Варшавског пакта, дезинтеграције СССР-а и уједињења Немачке, НАТО се суочио са једним новим светом у стратешком, политичком и економском смислу. Кохезиона снага овог савеза се заснивала на опасности од совјетске експанзије и ширења комунизма. Нестанком ове опасности нестало је темељне одреднице НАТО-а. Идеју коју је лансирао СССР о симултаном распуштању војних савеза као веснику новог доба, НАТО је одбацио, а уместо тога концентрисао снагу да продре у све организације и структуре. На састанку НАТО-а у Риму 1991. године, НАТО је једностраним актом, Декларацијом о миру и сарадњи, промовисан у „агенса промена“ и додељена му је кључна улога у изградњи „новог поретка у Европи“, пре свега да постане главни инструмент за регулисање криза. Тим актом НАТО је изашао из својих првобитних уговорних оквира и проширио зону деловања ван територије држава чланица, што је у дубокој супротности са Повељом УН и основним принципима међународног права. Римском декларацијом НАТО проширује активност на политички, економски, социјални и еколошки план. У том смислу се повезује са Европском унијом и ОЕБС-ом, при чему за себе резервише апсолутни примат. На састанку НАТО-а у Бриселу 1993. године донета је одлука да се НАТО укључи у мировне операције УН. Од одбрамбеног савеза НАТО је прерастао у офанзивни механизам без утврђених граница и прецизних циљева. Своје прве борбене акције НАТО је извео у Босни, бомбардовањем Српских положаја 1995. године.

У еволуцији НАТО-а значајно место заузима концепт „Партнерство за мир“. То је билатерални однос између НАТО-а са једне и сваке појединачне државе са друге стране који омогућава „партнерима“ учешће у припремним ратним играма са НАТО-ом, као што су заједничке вежбе, планирање одбране и сл. али НАТО не преузима гаранције у случају агресије на земљу „партнера“. Партнерство је само један облик деловања НАТО-а у циљу проширења свог утицаја.

50

Почетком 1997. године 11 држава из бившег Источног блока је затражило пријем у НАТО, али је на састанку у Мадриду одлучено да се упути позив само Пољској, Чешкој и Мађарској. Оне су одмах потписале Протокол о приступању, а постале су пуноправне чланице тек 1999. након ратификације Протокола од стране свих чланица НАТО-а. Русија је тим поводом уложила протест видећи у проширењу чланства непосредну опасност по своју безбедност и истичући да је то флагрантно кршење обећања датог некадашњем председнику Горбачову да се НАТО неће ширити на исток.

Новембра 2002. године на самиту НАТО-а у Прагу упућен је позив Естонији, Летонији, Литванији, Словачкој, Словенији, Румунији и Бугарској да се придруже организацији у својству пуноправних чланова, што је остварено маја 2004.

Свој нови идентитет НАТО је усмерио у двоструком правцу:1. да се алијанса претвори у глобалног чувара мира који би почивао на вредносном систему САД-а,2. да алијанса постане инструмент колективне безбедности при чему би Повеља УН била формалноправно

покриће даљих акција.Назад на питања

52. Општи осврт на економске организације и Европска заједница за угаљичеликИз веома сложених међународних односа у којима су се испреплитале економске тешкоће и сукоб интереса

између европских земаља, идеолошке супротности и нерешена политичка питања, у којима је блоковска подвојеност на тренутке засенила све остале проблеме, израсло је мноштво организација различитих по својој структури и правној природи. У позадини питања око европске сарадње леже два принципијелно различита гледишта о положају и функцији државе. Једно полази од тезе о све већој међузависности друштва, од потребе тесне сарадње држава инфра и супранационално повезаних, у којој државне границе треба постепено да нестају. Ова теза је делимично реализована у Европској заједници за угаљ и челик, ЕЕЗ и Европској атомској заједници. Друго гледиште полази од класичне функције државе и њене независности, од потребе једне нове стратегије европских држава и стварања интеревропског концерна држава (Де Гол). Преовладала је идеја о Европи као јединственом економском простору.

У том светлу интеграција може бити дефинисана као процес развоја и формирања институција којима је поверена надлежност за доношење одлука у одређеним сферама делатности, независно од држава и влада. Одлуке непосредно везују државе чланице и сва физичка и правна лица на њиховој територији.

Идеја о европској интеграцији стварана је постепено, и то следећим редоследом: Заједница за угаљ и челик формирана је 1951. године као супранационална организација, ЕЕЗ и ЕУРОАТОМ основане су споразумом потписаним у Риму 1957. године. Ове две организације су 1965. године потписале споразум о спајању извршних тела да би се лакше

усклађивала политика. Државе чланице су се 1968. године споразумеле о заједничкој царинској тарифи, чиме је створено

царинско јединство. На састанку шефова држава и влада 1969. године одлучено је да се заједница прошири и прерасте у

монетарну унију. 1970. године усвојена је одлука о политичкој сарадњи. Државе чланице су преузеле обавезу да ће

настојати да наступају једногласно о крупним међународним проблемима. 1972. године на конференцији шефова држава и влада у Паризу проширено је поље активности

Заједнице на подручја која нису била обухваћена Римским уговорима, а то су: очување човекове околине, енергетска политика и регионална развојна политика.

1974. године на састанку шефова држава и влада у Паризу одлучено је да се чланови Европског парламента бирају непосредним општим изборима, а не више делегирањем од стране националних парламената. 1979. године су први пут више од 180 милиона грађана изабрали директно посланике за Европски парламент чије је седиште у Стразбуру.

1979. године након интензивних и тешких преговора ступио је на снагу европски монетарни систем, који је повезао монете заједнице како би се обезбедила већа сигурност у економском саобраћају.

1984. године Европски парламент је усвојио пројекат споразума о оснивању Европске уније. 1985. године је усвојен јединствен европски акт, потписан у Луксембургу и Хагу 1986. године, којим су

државе чланице изразиле жељу да се ЕЗ трансформише у Европску унију, да се до 1992. године створи истинско јединствено тржиште. Јединствени европски акт проширује активности Заједнице, Савета Европе и Европског парламента.

51

07. фебруара 1992. године уговором потписаним у Холандском граду Мастрихту извршене су најдубље измене и допуне претходних уговора.

1997. године на самиту земаља ЕУ одржаном у Амстердаму постигнут је споразум о даљој доградњи интеграционог система.

2000. године на самиту ЕУ у Ници усвојена је нова гласачка формула.Европска заједница за угаљ и челик има двоструки циљ – политички и економски. Политички се своди на

покушај решавања вековног спора између Француске и Немачке око угља и челика стављањем француско-немачке производње угља и челика под јединствену власт. Са друге стране, заједница треба да послужи као основ војне индустрије НАТО-а. По замисли оснивача, заједница треба да допринесе економској експанзији, пуном запослењу и подизању животног стандарда на територији држава чланица. Уговор предвиђа успостављање заједничког тржишта, обезбеђење подједнаког приступа изворима производње, изједначење радних услова на територији земаља уговорница, развој трговине и модернизацију производње.

Заједница за угаљ и челик је развила широку активност на међународном плану. Она учествује у раду других сродних установа, закључује међународне уговоре, ступа у контакт са трећим државама, од којих многе имају и акредитоване представнике при овој организацији. Заједница за угаљ и челик представља субјекат међународног права.

Назад на питања

53. Европска унијаЕвропска унија је производ еволуције кроз коју је прошла идеја интеграције. Институционална структура је

претрпела измене, делатност ове организације и надлежност органа систематски је проширивана.Европска привредна заједница, како је гласио њен првобитни назив, познатија под именом Заједничко

тржиште, основана је уговором потписаним у Риму 1957. године, а ступила је у дејство 1958. Државе чланице, Белгија, Немачка, Француска, Италија, Луксембург и Холандија су одлучиле да успоставе заједничко тржиште и постепено, у току прелазног периода од 12 до 15 година, ускладе привредне политике својих земаља и на тај начин обезбеде хармоничан развитак привреде унутар целе заједнице. Током година Заједница је проширивана, тако да до данас броји 27 земаља.

Поред пуноправних чланова, Уговор предвиђа и придружене чланове, чији се статус, права и обавезе регулишу засебним уговором између Заједнице као субјекта међународног права, и односне државе или групе држава, уколико је у питању нека регионална скупина или заједница. Положај придружених чланова имају Турска, Тунис, Мароко као и низ афричких земаља.

Основни циљ ЕУ је да успостављањем заједничког тржишта као и економске и монетарне уније и спровођењем заједничке политике унапређује складан, уравнотежен и трајан привредни развој у целој заједници, као и побољшање квалитета животне средине подизањем нивоа и квалитета живота, привредну и друштвену повезаност и солидарност између држава чланица. Да би се ти циљеви остварили, Уговор забрањује царинске дажбине и квантитативна ограничења између држава чланица, како би се отклониле све препреке за слободно кретање лица и проток роба, услуга и капитала. Уговор намеће обавезу усклађивања националних законодавстава у мери у којој је то неопходно за функционисање заједничког тржишта. Уведена је јединствена монета Евро.

Успостављено је право грађанства Уније, које не замењује национално држављанство, већ га само употпуњује. Главни органи ЕУ су:

1. Европски парламент,2. Савет,3. Комисија,4. Суд правде и5. Финансијски суд.Савету и Комисији помажу Економски и социјални комитет и регионални комитети који имају саветодавну

функцију. У оквиру ЕУ постоји и Европски систем централних банака, Европска централна банка и Европска инвестициона банка.

Европски парламент са седиштем у Стразбуру састављен је од представника народа из држава уједињених у Заједницу, који се бирају на општим непосредним изборима, а њихов мандат траје 5 година. Број чланова Парламента утврђује се за сваку чланицу по кључу сразмерно броју становника, а укупан број не може прећи 700. Чланови Парламента припадају различитим политичким партијама.

У процесу прерастања ЕЗ у ЕУ улога и надлежност Парламента је значајно проширена. Он може изгласати неповерење Комисији двотрећинском већином, и тада она мора поднети оставку. Мастрихтским и

52

Амстердамским уговором Парламент је укључен у процес саодлучивања са Саветом министара у неколико области од изузетног значаја за живот Уније.

Савет представља највиши политички орган. На нивоу шефова држава или влада Савет је руководеће политичко тело које утврђује основне политичке смернице уније у свим областима њене делатности. Састаје се обично два пута годишње.

Савет министара је састављен од представника сваке државе чланице на министарском нивоу и може да доноси одлуке које непосредно везују државе чланице. Саветом председава наизменично свака држава чланица са мандатом од 6 месеци. Његов првенствени задатак је усклађивање политика држава чланица, а затим усвајање закона, уредби, одлука и упутстава. Одлуке се доносе једногласно или простом или квалификованом већином.

Комисија учествује у припремним мерама које предузима Савет и Парламент, а обавља и задатке које на њу пренесе Савет. Састављена је од 20 чланова, али тај број може бити измењен једногласном одлуком Савета. Мандат јој је 5 година. Чланове Комисије кандидују владе држава чланица, а именовање врши Европски парламент.

Суд правде, са седиштем у Луксембургу, састављен је од 15 судија којима помаже 8 правобранилаца, али тај број може бити повећан једногласном одлуком Савета. Они се бирају међу независним личностима које испуњавају услове за избор у највиша правосудна звања у својој земљи.

Уз Суд правде постоји Првостепени суд надлежан за вођење првостепеног поступка. Врсте правних предмета који улазе у његову надлежност, као и његов правилник утврђује Савет једногласном одлуком.

Суд правде се брине о поштовању права приликом тумачења и примене Уговора. Он контролише законитост аката које заједнички доносе Европски парламент и Савет, аката Савета, Комисије или СЕВ осим оних који имају карактер препоруке или мишљења, и аката Европског парламента који производе правна дејства на трећа лица. Суд је такође надлежан у свим споровима између Заједнице и њених службеника у границама и под условима који су утврђени у Статуту о раду запослених или у условима запошљавања.

Поступак пред судом могу покренути државе чланице, правна и физичка лица. Појединац се у овом случају појављује као субјекат правног система Заједнице. Надлежност Суда правде је обавезна. Он представља једну оригиналну судску институцију, која има функцију једног међународног суда, али и функцију унутрашњег суда ЕУ.

Уговор из Мастрихта је проширио институционалну структуру новим органом, Финансијским судом који врши рачуноводствену контролу.

Распадом Источног блока и повећањем броја чланица ЕУ јавила се потреба за ревидирањем система гласања и броја чланова Парламента у односу на сваку појединачну државу. На самиту у Ници је устројена нова формула по којој је број гласова у појединим органима доведен у зависност од величине земље и њене економске снаге, чиме је великим земљама, Британији, Француској и Немачкој признат апсолутни примат у вођењу европске политике. Оне ни на који начин не могу бити надгласане.

ЕУ представља организацију високоразвијених земаља Западне Европе, које су се успешно супротставиле притиску капитала САД. Међутим, треће земље су у трговинским односима са чланицама ЕУ доведене у неравноправан положај, што се негативно одражава на њихов привредни развој. Оне су на тржишту Уније оптерећене царинама и наметима, те да би обезбедиле пласман својих производа морају нужно снизити цене испод цена држава чланица. Зато ЕУ прибегава закључењу билатералних уговора са појединим земљама како би се ублажиле штетне последице система у односу на државе нечланице.

Назад на питања

54. Организација за економску сарадњуи развојОва организација је основана 1948. године између европских земаља и корисница тзв. Маршаловог плана,

тј. економске помоћи САД, и тада је носила званичан назив Организација за европску економску сарадњу. Канада и САД су у то време имале својство придружених чланова. Садашњи назив организација је добила 1960. године, када је дошло до њене реорганизације. Данас броји 34 државе чланице.

Ова организација није у строгом смислу речи ни регионална, али ни светска организација. Заснована је на бази добровољне сарадње држава и дејствује методом мултилатералне координације суверених држава по основним питањима њихове економске политике. Њен главни орган, Савет састављен од представника свих држава чланица, доноси одлуке једногласно, изузев ако један члан изјави да није заинтересован за поједино питање. Извршни комитет је састављен од 7 чланова, а у његовом раду могу учествовати и друге државе, када се расправља питање од интереса за ту државу.

53

Организација не може наметнути државама чланицама заједнички економски програм. Она има за циљ да поспеши економски развој, да допринесе, кроз либерализацију трговине, отклањању препрека које коче слободну размену, као и проширењу светске трговине на бази мултилатералности.

Делатност организације у правцу отклањања препрека које коче слободну размену тесно је повезано са проблемима међународног плаћања. Отуда се унутар ове организације пришло 1950. стварању Европске платне уније, која је 1959. године надомештена Европским монетарним споразумом.

1953. године, одлуком Савета створена је Европска продуктивна агенција која има за циљ унапређење метода за повећање продуктивности у индустрији. 1954. је основан Савет министара за пољопривреду и исхрану који је претежно информативни орган и у том циљу може да предузима проучавање појединих проблема из области своје надлежности. 1953. је основана Европска конференција министара за транспорт која је такође само орган координације. 1957. године основана је Европска агенција за нуклеарну енергију која има за циљ даљи развој производње и употребе нуклеарне енергије у мирнодопске сврхе од стране земаља учесница. Ни једно од ових тела нема својство правне личности, већ делују под надзором Савета.

Назад на питања

55. Организација за безбедност и сарадњу у ЕвропиКЕБС - Почетни корак у превладавању дубоког јаза између Источне и Западне Европе у доба хладног рата

представљала је Конференција шефова држава и влада одржана у Хелсинкију на којој је 1975. године усвојен Хелсиншки завршни акт. На том скупу су учествовале све Европске државе осим Албаније која је одбила позив. Такође су учествовале и Канада и САД. Конференција је протекла у виду мултилатералних консултација са циљем да се тим путем допринесе попуштању затегнутости на континенту. Конференција ће остати забележена у историји због увођења проблематике људских права као примарног елемента у међудржавним односима. Завршни акт садржи 10 принципа који представљају темељ безбедносног система у Европи:

1. принцип суверене једнакости, 2. уздржавање од употребе и претње силом,3. неповредивост граница,4. поштовање територијалног интегритета држава,5. мирно решавање спорова,6. забрана мешања у унутрашње послове држава,7. поштовање људских права и основних слобода, укључујући слободу мисли, свести, вероисповести и

убеђења,8. равноправност и право народа на самоопредељење,9. сарадња међу државама, и10. савесно испуњење обавеза.Одлучујући напредак у развоју КЕБС-а остварен је на Конференцији у Паризу 1990. године на којој је усвојена

Париска повеља за нову Европу. Она представља почетак институционализације КЕБС-а и симболизује крај хладног рата. Институционални механизам је употпуњен на конференцији у Хелсинкију 1992. године и састоји се из следећих тела:

1. Конференција шефова држава и влада која треба да се одржава сваке две године. Поверено јој је утврђивање политике и смерница за рад.

2. Савет састављен од министара спољних послова који су одговорни за руковођење, па су им у том циљу дата широка овлашћења. Ово тело је касније преименовано у Министарски савет.

3. Комитет високих функционера, касније назван Високи савет, појављује се као општи координатор рада, али му је поверена надлежност у вези спречавања сукоба и руковођење кризама.

4. Председавајући и „Тројка“ који прате текућа збивања и консултују се о даљим корацима. Председавајући је министар спољних послова земље у којој је одржан састанак, а „Тројку“ поред њега чине бивши и будући председавајући.

5. Секретаријат којим руководи генерални секретар, а чије је седиште у Бечу, али постоји уред у Прагу.6. Стални комитет, преименован у Стални савет представља тело за консултације.7. Форум за сарадњу у области безбедности.8. Високи комесар за националне мањине са седиштем у Хагу.9. Биро за демократске институције и људска права са седиштем у Варшави.На самиту у Будимпешти 1994. године промењен је и назив – реч конференција је замењена речју

организација. Запад је видео смисао претварања КЕБС-а у Организацију у томе што до тада није постојало ни једно међународно тело које би се бавило људским правима на целом континенту. Русија је сматрала да КЕБС

54

треба да буде замена за Варшавски пакт и НАТО. Међутим, КЕБС је попримио једну особену физиономију. Париска повеља је прокламовала принцип плуралистичке демократије за „Нову Европу“, са „људском димензијом“ који треба да се реализује у виду једног динамичног процеса. Са друге стране, Организација има све елементе традиционалног тима међународних организација. Основни принцип на коме почива читава филозофија ОЕБС је консензус – без сагласности не могу се стварати обавезе.

На састанку Министарског савета у Риму 1993. године усвојена је одлука да се институцијама ОЕБС призна правна способност, у складу са унутрашњим прописима земаља чланица, а привилегије и имунитети сталним мисијама, представницима држава, службеницима Организације као и члановима ad hoc мисија.

После распада СССР и Југославије број чланица ОЕБС-а се попео на 53.Назад на питања

56. Положај и организација католичне црквеИстакнуто место у светским политичким збивањима имала је католичка црква од времена раскола

хришћанства на Источно и Западно 1054. Иако римокатолици чине само 17,3% од укупне светске популације верника, Света столица претендује на универзалност, и организација цркве је постављена на тим основама. Реч католик потиче од грчке речи katholikos што значи свеопшти или универзални. Католичка црква данас представља једну универзалну верску организацију са централистичким уређењем заснованим на хијерархијском односу који не познаје националне границе, а чији је циљ спровођење и обезбеђење идејног јединства католика у свету. Врховни поглавар католичке цркве је Папа са седиштем у Ватикану, а бискупи добијају надлежност директно од папе. Остале религије су засноване на националној основи.

У време пропадања римске империје хришћанска црква се претворила у организацију са политичким претензијама. Њен утицај долази до пуног изражаја у феудализму који је био заснован на концепцији божанског ауторитета, чији је представник на земљи био папа. Од 18. века до 1870. папа је био врховни поглавар папске државе која је имала све елементе државности – суверену власт, становништво и територију која је постепено проширивана. Представљала је субјекат међународног права. Политичка средства су била духовна и световна. Да би обезбедио свој утицај у тадашњем свету, папа се служио екскомуникацијама, али и објавом и вођењем отвореног рата против „непослушних“ владара.

Француска револуција задаје снажан ударац теократском систему. Покрет за уједињење Италије коначно доводи до пада папске државе и рушења световног ауторитета папе. 1870. године Италијанске трупе улазе у Рим, престоницу папске државе, који је већ раније проглашен и за престоницу уједињене Италије. Папа долази у отворен сукоб са италијанским народом. Од тада па до 1929. године Папа се повукао у зидине Ватикана и свој положај окарактерисао речима sub hostili dominanthe – под непријатељском влашћу. Компромис је постигнут 1929. године латеранским уговорима који и данас представљају правни основ положаја поглавара католичке цркве. Они се састоје из 3 документа:

Политичког споразума којим се решава „римско питање“ створено 1870. године, Финансијске конвенције, и Конкордата између Италије и Свете столице.Политички споразум констатује да се на територији Рима образује самостална држава града Ватикана која

обухвата 44 хектара и над којом се простире суверенитет папе. Папа носи титулу, поред намесника Исуса Христа, и врховног поглавара универзалне цркве и суверене државе Ватикана. Папи су признате привилегије, права, почасти и заштита као и краљу Италије. Он располаже законодавном, извршном и судском влашћу и одржава дипломатске односе са већином држава. Држава града Ватикана је члан међународних организација које се баве хуманитарним и културно-просветним питањима. У међународним организацијама политичког карактера Ватикан има статус посматрача.

Нунцији које Света столица акредитује код држава имају двоструку мисију – акредитовани су при влади, али контролишу и живот цркве и црквене хијерархије у тој земљи, што значи да дубоко улазе у унутрашњи живот држава. Изасланици држава при Светој столици уживају у Италији све прерогативе и повластице које припадају дипломатским представницима, чак и у случају да Италија не одржава дипломатске односе са тим државама.

Ватикан има око 500 становника, искључиво својих службеника, регрутованих из различитих земаља. Они поседују дупло држављанство, тј. не губе своје оригинално, а стичу ватиканско за време трајања службеничког односа.

Члан 24 Латеранског уговора утврђује трајну неутралност Ватикана. Финансијски споразум утврђује новчану надокнаду за ликвидацију папске државе 1870. године, а конкордат положај католичке цркве у Италији. 1984. је закључен нови конкордат.

55

Латерански уговор признаје Ватикану својство државе. Међутим, са аспекта међународног права ово становиште је неприхватљиво. Власт Папе је битно духовна, а територијална власт је само симболична. Положај католичке цркве се данас може упоредити са положајем међународних организација којима је признато својство субјекта међународног права.

Ватикан је и моћна економска сила укључена у светске финансијске и економске токове. За тај сектор делатности је установљена и посебна администрација.

Римокатоличка црква је имала изузетно негативан став о уједињењу јужних словена у Краљевину СХС, који је проткан кроз целу историју Југославије. Југославија је прекинула дипломатске односе са Ватиканом 17. децембра 1952. године због грубог мешања у унутрашње послове, а обновила их је 25. јуна 1966. Том приликом је у Београду потписан Протокол којим влада СФРЈ гарантује католичкој цркви у Југославији слободно вршење верских послова и верских слобода. Протокол гарантује бискупима католичке цркве у Југославији могућност одржавања контакта са Светом столицом, али под условом да ти контакти имају искључиво верски и црквени карактер.

САД нису одржавале дипломатске односе са Ватиканом до 1983. године када је Реган успоставио дипломатске односе.

Назад на питања

57. Расна дискриминацијаРеч дискриминација је латинског порекла (discriminare) и у свом изворном значењу упућује на подвајање

супротно праву. У међународној пракси се под појмом дискриминације подразумева недопуштено прављење разлике између појединаца, група, држава по основу вере, расе, етничке припадности, ускраћивање права једнима или давање предности и привилегија другима. Доктрина о супериорности заснована на расној и националној разлици била је основ фашистичке и нацистичке политичке мисли у периоду између два светска рата и у току Другог светског рата. Иако је доживела моралну и политичку осуду кроз Нирнбершку пресуду и низ других аката, иако је доказана њена научна неоправданост, посебно њена друштване опасност, сусрећемо је још у појединим деловима света у виду политике апартхеида и сегрегације. То су били разлози да су УН у склопу борбе за права човека приступиле правном регулисању овог проблема.

Конвенција о уклањању свих облика расне дискриминације усвојена је од стране Генералне скупштине децембра 1965. године а ступила је на снагу 1969. Појам дискриминације је дефинисан у смислу прављења разлике, искључења или давања првенства заснованог на раси, боји коже, полу или националном или етничком пореклу који има за циљ или последицу да уништи или наруши признање, уживање или вршење, на подједнак начин, права човека и осталих слобода на политичком, економском, социјалном, културном или било ком другом пољу јавног живота. Под појам расне дискриминације не могу се подвести разлике или ограђивања које државе врше између држављана и недржављана. Ту је државама, у интересу заштите свог поретка остављена пуна слобода, под условом да се тиме не врши дискриминација против било ког посебног држављана.

Конвенција намеће обавезу државама да укину све законе и прописе који имају за последицу дискриминацију или подстицање на расну дискриминацију. Државе уговорнице су преузеле обавезу да у свом законодавству квалификују дискриминацију као кривично дело и дефинишу акта која се могу сматрати расном дискриминацијом. И само чланство у организацијама које унапређују или подстичу расну дискриминацију представља деликт кажњив по закону. Контрола над спровођењем у живот Конвенције поверена је Комитету за уклањање расне дискриминације који делује и одговоран је за свој рад Генералној скупштини. Државе уговорнице су дужне да достављају Комитету извештаје о примени и спровођењу у живот Конвенције.

Апартхеид је назив све донедавно званичне политике Јужне Африке која се састојала у раздвајању становништва по расној основи. Апартхеид је осудила Генерална скупштина, а Конвенција о спречавању и кажњавању злочина апартхеида уврстила га је у злочин против човечности.

Назад на питања

58. Пактови о правима човекаПактови о правима човека донети су након пуне две деценије интензивног рада у крилу УН. На двадесетом

заседању, 1966. године, Генерална скупштина усвојила је, а потом отворила за потпис и ратификацију или приступ:

1. Међународни пакт о економским, социјалним и културним правима,2. Међународни пакт о грађанским и политичким правима,3. Факултативни протокол који се односи на Пакт о грађанским и политичким правима.

56

Пактови подлежу ратификацији од стране држава и њихова правна обавеза је отуда ван сваког спора за државе које их усвоје. Пактови и Факултативни протокол су ступили на снагу 1976. године.

Пактови полазе од идеје да једнака и неотуђива права свих чланова људске породице представљају темељ слободе, правде и мира у свету. Они деле права на економска, социјална, културна, грађанска и политичка. Ван класификације је остало право на самоопредељење које Пактови проглашавају као предуслов за примену свих осталих права.

Велике разлике у економском нивоу појединих држава, различити политички системи, различите традиције и сл. отежавале су усвајање јединствене формулације економско социјалних права, а још више једнообразан начин спровођења ових права у дело. Преношење ових права на план међународноправног регулисања представља огроман напредак у развоју људског друштва, и истовремено даље сужавање моћи државе и домена искључиве надлежности.

Пакт о економским и културним правима полази од права на рад као основног права које подразумева право сваког лица да добије могућност да обезбеди себи средства за живот слободно изабраним или прихваћеним радом. Остала економско социјална права предвиђена Пактом су:

1. право на социјално обезбеђење, укључујући ту и социјално осигурање,2. право синдикалног организовања,3. заштита и помоћ породици као природној и основној ћелији друштва,4. право на образовање и коришћење благодети културног живота и научног напретка.Имајући у виду све тешкоће, Пакт о економским и културним правима не гарантује моменталну примену

ових права, него обавезује државе да предузму максималне мере, како путем властитог напора, тако и кроз међународну помоћ и сарадњу у циљу постепеног обезбеђења ових права.

Са друге стране, Пакт о грађанским и политичким правима недвосмислено обавезује на поштовање и гарантује права призната Пактом, и то:

1. право на живот, слободу и личну безбедност,2. право на слободу кретања и одређивања места боравка уз поштовање прописа односне земље,3. једнакост пред судовима и једнакост у погледу законске заштите,4. неповредивост приватног живота, породице, стана и преписке, уз дужно поштовање поретка односне

земље,5. слободу мишљења, савести и вероисповести, право мирног збора и слободног удруживања, укључујући

ту и право организовања синдикалних организација у циљу заштите својих интереса,6. активно и пасивно бирачко право и право на учешће у вођењу јавних послова.Систем контроле – Пактови о правима човека садрже процесноправне норме које омогућују УН увид у

проверу примене материјално-правних норми од стране држава потписница.На основу Пакта о економским, социјалним и културним правима, државе уговорнице су се обавезале да ће

подносити извештаје о предузетим мерама на унутрашњем плану и постигнутим успесима у циљу обезбеђења права признатих Пактом. Извештај се доставља Генералном секретару а он га прослеђује Економском и социјалном савету.

Значај ових извештаја лежи у околности да Економски и социјални савет може скренути пажњу другим органима УН или специјализованим агенцијама о сваком питању садржаном у извештају, што ће помоћи овим телима да се свако у кругу своје надлежности изјасни о мерама погодним да допринесу успеху и спровођењу у живот одредби Пакта.

На основу одредби Пакта о грађанским и политичким правима успостављен је Комитет за људска права састављен од 18 лица, држављана држава уговорница, личности високих моралних особина и признате стручности из области људских права. Чланови Комитета се бирају у личном својству и потпуно су независни у односу на државу чији су држављани. Њихов мандат траје 4 године и за свој рад примају новчану надокнаду. Сваки члан на јавној седници даје свечану обавезу да ће своје дужности вршити непристрасно и савесно.

Комитету је дата надлежност да разматра извештаје које су државе дужне да достављају преко Генералног секретара о мерама предузетим на унутрашњем плану у вези спровођења у живот одредби Пакта. Комитет може само да „проучава“ ове извештаје и достави државама опште примедбе које сматра погодним.

Свака држава уговорница може изјавити у свако доба да признаје надлежност Комитета да прима и разматра саопштења у којима држава уговорница тврди да друга држава уговорница не испуњава своје обавезе према Пакту. Овде је надлежност заснована на реципроцитету. Покретање поступка може уследити тек након што су исцрпљена сва правна средства која пружа унутрашњи поредак тужене државе, и уколико дипломатски преговори између заинтересованих страна остану безуспешни.

57

Уз Пакт о грађанским и политичким правима придодат је Факултативни протокол, на основу кога Комитет за људска права може да прима и разматра петиције које потичу од појединаца. Протокол представља одвојен правни акт који мора следити процедуру ратификације, независно од Пакта за кога је иначе органски везан.

Назад на питања

59. Појединац као субјекатмеђународног праваУ теорији међународног права не постоји јединствен став по питању положаја човека у међународном

правном поретку. Идеја да међународно право везује појединца без посредства државе веома је стара и била је брањена још од стране Гроцијуса, Пуфендорфа и др. Вестлејк је тврдио да су обавезе и права држава само обавезе и права људи који је сачињавају. Диги је целокупну своју теорију засновао на појединцу као искључивом субјекту међународног права, истичући да се међународноправна правила не примењују на имагинарне јединке као што су државе, већ на појединце. Према схватању Фердроса треба разликовати личности способне да заједничким споразумом створе једно правило, да буду тим истим правилом везане, од личности које су директно потчињене правним нормама, али које не могу учествовати у њиховом стварању. У првом случају реч је о члановима међународне заједнице, активним субјектима међународног права, у другом случају само о пасивним субјектима међународног права у које спада појединац.

У савременој доктрини међународног права велики део теоретичара изјашњава се у прилог признања међународног субјективитета појединцу. Анализирајући конкретне случајеве Бригс долази до закључка да државе могу путем уговора учинити појединца непосредним носиоцем права и обавеза, без посредства државе. Тај исти став је дошао до изражаја и у пракси Међународног суда правде.

И савремена пракса показује тенденцију признавања међународноправног субјективитета појединцу. Најкарактеристичнији пример је Међународни кривичноправни суд у Нирнбергу и Токију који је судио појединцима за кривична дела извршена у току Другог светског рата. Овлашћења и права судија међународних судова, функционера међународних организација имају свој основ у међународном праву. Исто тако, положај мањина, избеглица и апатрида, жртава рата регулисан је непосредно међународним уговорима. Једном речју, појединац је постао корисник права и носилац непосредне одговорности путем међународних уговора, а делимично и путем обичајних правила.

Међутим, сви ови случајеви представљају само изузетке на основу којих се не би могао извући позитиван закључак о појединцу као субјекту међународног права. Међународни субјективитет обухвата целину односа у међународној заједници и свеукупност међународних права и обавеза. У највећем броју случајева држава остаје надлежна за регулисање питања у вези положаја човека, а на међународном плану појединац у већини случајева може остварити своја права посредством државе чији је држављанин.

Назад на питања

60. Забрана трговине робљемДржаве учеснице Бечког конгреса 1815. године осудиле су трговину црним робљем са становишта начела

човечности и општег морала, као појаву која понижава Европу. Први вишестрани уговор донет је 1841. на конференцији у Лондону. Актом о Конгу 1885. и Бриселским генералним актом 1890. забрана је проширена и на басен Конга, источну обалу Африке и Индијски океан. Најпотпуније одредбе о забрани ропства садржи Конвенција о забрани ропства донета у оквиру Друштва народа 1926. године, и посебно садржи ограничење у погледу принудног рада. УН су 1956. усвојиле Допунску конвенцију о укидању ропства, трговине робљем и установа и праксе сличне ропству.

Нешто касније пришло се забрани трговине робљем, тј. женама и децом. У том правцу дошло је до закључења уговора у Паризу 1904. и 1910. године, а затим под окриљем Друштва народа 1921. и 1933. усвојена је Конвенција о сузбијању трговине пунолетним женама. УН су 1949. године усвојиле Конвенцију о сузбијању трговине људским бићима, којом су унифицирана сва ранија правила из те области и предвиђен је много ефикаснији систем контроле.

Међународни пакт о грађанским и политичким правима из 1966. године, полазећи од основног права човека на слободу и личну безбедност, потврђује забрану ропства.

Конвенција од 1926. и допунска од 1956. године дефинишу ропство као стање или положај неког појединца над којим се врше атрибути права својине или извесни од њих, а роб је појединац који има тај статус или положај. Она поставља себи за циљ искорењивање ропства и установа или праксе сличних ропству. За непосредну примену Конвенције потребна су додатна унутрашња акта, и у том правцу су државе уговорнице преузеле обавезу да донесу одговарајуће законске прописе.

Назад на питања

58

61. Положај избеглица и апатридаПроблем избеглица стављен је пред међународну заједницу после Првог светског рата када су се милиони

људи нашли ван своје земље. Тај број се после Другог светског рата попео на 11 милиона. Друштво народа је ово питање решавало спорадично – од случаја до случаја и то путем појединачних

правних аката. На иницијативу Генералне скупштине, јула 1951. године одржана је конференција у Женеви на којој је усвојена Конвенција о статусу избеглица која је ступила на снагу 1954. године. По свом карактеру она представља уговор у корист трећих лица и Југославија је потписница ове конвенције. Њен главни недостатак је што се односи на избеглице које су тај статус стекле пре 1951. године. 1967. године је потписан Протокол на основу кога су у погледу међународноправне заштите, обухваћене све постојеће избеглице, па и будуће.

Да би се олакшало решавање избегличког проблема УН су 1951. године формирале Комесаријат - Уред за избеглице, и именовале Високог комесара за избеглице као привремену установу. Међутим, мандат је стално продужаван, тако да ова установа дејствује и данас. Генерална скупштина је 1952. прихватила Статут Високог комесаријата, на основу кога ово тело има независан и деполитизиран статус и у свом раду се мора руководити искључиво хуманитарним и социјалним мотивима.

Комесаријату је поверен задатак да пружи правну заштиту и хуманитарну помоћ избеглицама, и, до извесне мере, врши контролу над правилним спровођењем у живот одредби конвенције. Високи комесар подноси извештај о свом раду Генералној скупштини и дејствује по њеним директивама. Тесно сарађује са Међународном лигом Црвеног крста, као и одговарајућим специјализованим агенцијама.

Под појмом избеглица подразумева се лице које пребегне на страну територију услед прогона на расној, верској, и националној основи, или, због свог политичког схватања и припадности одређеној друштвеној групи. Избеглица је странац у свакој земљи у којој се нађе. С`обзиром на однос према сопственој земљи, лишен је дипломатске заштите, тако да се код избеглица кида традиционална карика која везује појединца за међународну заштиту, а коју чини држава као субјекат међународног права. Тако избеглица остаје суочен директно са међународним поретком.

Право на међународну заштиту нема лице које дође у сукоб са поретком јер је учинило злочин против мира, ратни злочин или злочин против човечности, као ни лица која су крива за поступке који су у супротности са циљевима и начелима УН. Они се не могу позивати на Конвенцију нити користити права која отуда произилазе.

Инспирисане хуманитарним моментима, државе уговорнице Конвенције су преузеле обавезу да избеглице неће протерати са своје територије, изузев у случају националне безбедности или потребе јавног поретка, али су тада дужне да оставе избеглицама разуман рок како би могле тражити пријем у другу државу. Ни у ком случају држава не може вратити избеглицу у земљу где би његов живот или слобода били угрожени. Са друге стране, избеглица има обавезу да се повинује законима и прописима као и мерама за одржавање јавног реда земље у којој се налази. Забрањена му је политичка активност уколико то прописи земље у коју је избеглица пребегао предвиђају. Политичка делатност избеглица може озбиљно да поремети односе између држава и да изазове тешкоће на међународном плану.

Избеглица има право избора места боравка и слободу кретања. У ту сврху ће држава на чијој територији избеглица редовно борави, снабдети избеглицу путном исправом према посебном обрасцу утврђеном Конвенцијом. Само разлози националне безбедности или јавног поретка могу бити мотив да држава онемогући напуштање своје територије. Осталим избеглицама ће држава издати путну исправу само у случају ако не могу да је добију у земљи свог редовног боравка.

Окончање избегличког статуса могуће је кроз асимилацију и натурализацију коју треба да потпомогну државе уговорнице. Други начин представља добровољна репатријација избеглица у земљу коју су напустиле. Трећи начин представља пресељење у трећу земљу.

Апатриди су лица без држављанства. Могуће је да се појам избеглице и апатрида стекне у једној личности, али су то у суштини два различита појма. Појам апатрида је везан за правне моменте. Једно лице може остати без држављанства било да је рођено од родитеља чије држављанство није регулисано, било да је отказало држављанство у једној земљи, а да није стекло у другој, и коначно, услед сукоба закона или сукцесије држава.

Држављанство је веза између државе и појединца, па и између појединца и међународног поретка. Лица без држављанства лишена су обавезе али и правне заштите од стране државе. УН су 1954. године усвојиле Конвенцију о правном положају лица без држављанства. Ратификовала ју је и наша земља, а ступила је на снагу 1960. године.

Садржина ове конвенције у погледу личног статуса лица без држављанства и њиховог правног положаја у начелу је идентична са садржином Конвенције о избеглицама. Да би се апатридија као појава ликвидирала, државе уговорнице су се обавезале да ће, у границама могућности, олакшати асимилацију и натурализацију лица без држављанства, да ће убрзати поступак натурализације и смањити таксе и трошкове овог поступка.

59

Конвенција о избеглицама и апатридима представља један корак ка остварењу свеопште заштите човека на међународном плану, независно од његовог држављанства, кодекс минималних права ових категорија лица.

Назад на питања

62. Право азила и екстрадицијаПод установом азила подразумева се заштита коју држава даје појединцу који тражи уточиште на њеној

територији или месту ван њене територије које се налази под контролом њених органа. Реч азил долази од латинске речи asylum која у дословном преводу значи склониште, а у допунском неповредиво место.

Азил се данас даје само политичким избеглицама и починиоцима политичких кривичних дела. Критеријуми за оцену политичких кривичних дела нису јединствени, нити међународно право садржи те критеријуме. У нашој земљи давање азила је регулисано Повељом о људским и мањинским правима и грађанским слободама усвојеном 2003. године, у којој се наводи да свако ко је прогоњен „због своје расе, боје, пола, језика, вероисповести, националне припадности или политичког уверења има право на уточиште у државној заједници“. Азил се може дати индивидуално лицу које је било принуђено да напусти своју земљу или буде принудно изгнано из ње, а може бити дат и колективно групи која је у својој земљи изложена прогону на верској, расној или политичкој основи.

Класична доктрина је посматрала азил као искључиво право државе, а не као право појединца који би могао захтевати у сваком случају. Држава може у свако доба повући одобрење дато појединцу, у интересу, било своје безбедности или услед економских разлога. Држава се не може присилити да на својој територији прими неограничен број странаца уколико би јој то нанело не само политичке него и економске тешкоће у погледу запослења, обезбеђења минималних услова за живот и сл. Дакле, давање азила је остало у надлежности држава, али је савремено међународно право поставило извесна ограничења у вези протеривања странаца како би се на тај начин пружила минимална заштита људској личности.

Услед све већег броја међународних терористичких аката државе су принуђене да ограниче давање азила. САД су 1971. године усвојиле Уговор против насиља над страним функционерима на основу кога се ови злочини неће третирати као политички, па према томе, извршиоци неће имати право на азил. Азил се не може дати лицима која изврше неко међународно кривично дело, сходно Декларацији о територијалном азилу коју је усвојила генерална скупштина 1967. године.

Наука међународног права повлачи разлику између територијалног и екстериторијалног азила. Територијални се пружа на територији државе, па се назива и унутрашњим. Екстериторијални се назива дипломатски, или спољни, јер се даје у згради амбасаде или на ратном броду, дакле ван територије државе.

Дипломатски азил је веома спорна установа у Европи и највећи број држава га не признаје. У Латинској Америци постоји богата али неуједначена пракса у погледу ове врсте азила. Дипломатски азил се не може пружити у зградама међународних организација.

Екстрадиција је формално правни процес који се састоји у неколико фаза путем којих једна држава предаје другој лице у циљу извршења казне над њим, или вођења кривичног поступка против њега. У суштини, екстрадиција је један облик правне помоћи у кривичноправној материји. Учесници у поступку су суверене државе, а објекат екстрадиције је појединац. У односу на лице које се изручује државе су дужне да примене стандарде о заштити људске личности, али треба додати да је екстрадиција у првом реду у интересу заједнице, националне и шире међународне.

Правни основ екстрадиције може бити:1. уговор,2. правила куртоазије и реципроцитет,3. унутрашњи прописи државе.Уговори о екстрадицији могу бити двострани и вишестрани. Они дефинишу дела подложна екстрадицији

путем два метода, набрајањем дела или системом елиминације.После Првог светског рата први пут је учињен покушај да се екстрадиција регулише вишестраним уговорима.

Тако је Конвенција о спречавању кривотворења новца из 1929. године предвидела да лица оптужена за ова дела подлежу екстрадицији на основу уговора који су на снази или које ће држава убудуће закључити. Не може се оспорити значај ових одредби, али оне претпостављају постојање билатералних уговора између заинтересованих држава. За време хладног рата питање екстрадиције је потиснуто у други план.

До екстрадиције може доћи на бази куртоазије и реципроцитета код држава које негују искрене и пријатељске односе. Одлуку у овом случају доносе владе или надлежни ресор. Понакад се од друге државе захтева гаранција реципроцитета.

Питање екстрадиције може се регулисати и у унутрашњим прописима. Код нас је то дефинисано ЗКП-ом.

60

Коначно, две или више држава могу преузети обавезу да ће идентично регулисати питање екстрадиције у својим унутрашњим системима – тзв. мешовити правни основ. Овај начин се примењује у Британској заједници народа и међу скандинавским земљама.

Екстрадиција је сложен и деликатан процес. Услови за екстрадицију су:1. да је држава надлежна за пресуђење датог кривичног дела, а такође и у односу на лице чије се изручење

тражи,2. да ће изручено лице бити предато надлежном судском органу, који ће водити судски поступак. Наш ЗКП је екстрадицију регулисао на следећи начин:

члан 540(1) Претпоставке за издавање јесу:

1) да лице чије се издавање тражи није држављанин Србије 2) да дело због кога се тражи издавање није извршено на територији Републике Србије, против ње или

њеног држављанина;3) да је дело због кога се тражи издавање кривично дело и по домаћем закону и по закону државе у којој је

извршено;4) да по домаћем закону није наступила застарелост кривичног гоњења или застарелост извршења казне

или да кривично дело није обухваћено амнестијом;5) да странац чије се издавање тражи није због истог дела од домаћег суда већ осуђен, или да за исто дело

није од домаћег суда правноснажно ослобођен, осим ако се стичу услови за понављање кривичног поступка предвиђени овим закоником, или да против странца није у Републици Србији због истог дела учињеног према Републици Србији покренут кривични поступак, а ако је покренут поступак због дела учињеног према држављанину Србије, да је положено обезбеђење за остваривање имовинскоправног захтева оштећеног;

6) да је утврђена истоветност лица чије се издавање тражи;7) да има довољно доказа за основану сумњу да је странац чије се издавање тражи учинио одређено

кривично дело или да постоји правноснажна пресуда.(2) Под условима из тач. 3, 4 и 6 става 1 овог члана и ако за исто кривично дело није већ осуђен од домаћег суда, може се одобрити издавање странца или држављанина Србије међународном суду који је Србија признала потврђеним међународним уговором.

Поступак за издавање окривљених или осуђених странаца покреће се по молби стране државе и доставља се другој држави редовним дипломатским путем. У хитним случајевима, уговори о екстрадицији предвиђају директан контакт између надлежних националних органа. Овде значајну улогу имају конзуларна представништва, обзиром да она опште са локалним органима власти.

Назад на питања

63. ЗаштитамањинаПод мањином се подразумевају групе појединаца, држављана дате државе, које се од бројно

преовлађујуће групе разликују по свом етничком пореклу, језику, националној или верској припадности. Данас се као најзначајније обележје мањине узима етнички атрибут (заједничко порекло, традиција, култура, језик).

Припадност једној мањини могуће је ценити на основу субјективних елемената (изјаве односног лица о припадности одређеној мањини), или на основу објективних елемената (постојања чињеница које објективно условљавају припадност једног лица одређеној мањини, на пр. припадност одређеној верској организацији). Новија пракса узима субјективне елементе као основу за оцену припадности мањинској групи, али их допуњава објективним елементима.

Заштита мањина кроз целу историју била је у функцији задовољења хуманитарних циљева и одржања мира и безбедности у свету, а не подржавања било каквих политичких амбиција или евентуалног отцепљења матици земљи. Отуда мањинама, као колективитету, није признато право на самоопредељење до отцепљења.

Установа заштите мањина појавила се у доба верских ратова, када је на међународном плану требало обезбедити бар минималну верску трпељивост. Неки теоретичари везују настајање ове установе за сам Вестфалски мир 1648. године, који је прокламовао начело Cuius regio illius religio. У доба снажних националних покрета 19. века појавила се формула „једна нација једна држава“, која је практично била неостварива. У погледу правног положаја мањина треба нагласити да у то доба мањине нису поседовале међународноправни субјективитет, већ су биле само објекти одређене, и то само делимичне заштите. Идеја о општој заштити мањина се јавила тек у току Првог светског рата као последица све снажније афирмације начела самоопредељења народа. Овде су у првом плану биле националне мањине.

61

Друштво народа по први пут установљава један релативно целовит систем заштите мањина, мада није поближе појмовно одредило нити дефинисало мањину. Негативна страна овог система била је у чињеници да он није обухватио све државе, него само неке од побеђених и новонасталих, односно проширених држава. Друштво народа је истовремено изградило механизам за испитивање повреда мањинских права.

Мањинама су гарантоване једнакост пред законом и забрана дискриминације у односу на расу, веру или језик, право на употребу матерњег језика у јавном саобраћају, право наставе на матерњем језику у градовима и срезовима где су постојале бројније мањинске групе, право оснивања верских и социјалних установа. Спровођење у живот ових права стављено је под гаранцију и контролу Друштва народа.

Теорија међународног права није јединствена у оцени правног положаја мањина у том периоду. Једни су им признавали субјективитет док су их други описивали само као објекат заштите. Чињеница је да су мањине поседовале извесна обележја субјективитета, мада се не могу ставити на исту раван са државама и међународним организацијама. Њихов правни положај је био sui generis.

Систем заштите мањина установљен после Првог светског рата је имао низ недостатака. Обавезе у односу на мањине наметнуте су само малим земљама. Осим тога, тежиште система је пребачено на права мањина, а њихове дужности су остале ван правног регулисања.

У низу земаља, па и нашој, поједини припадници мањина су ступили у непријатељске оружане снаге, а понегде и формирали посебен дивизије. После рата дошло је у неким земљама до принудног исељења мањина, као санкције. То су били разлози да се крајем Другог светског рата проблему мањина пришло на много обазривији, али принципијелнији начин.

Заштита мањина у УН – Повеља не помиње изричито мањине нити заштиту мањина, већ се овај проблем укључује у општи систем заштите човека. Међутим, тежак положај и прогон мањина у појединим земљама условио је да УН ипак ставе ово питање на дневни ред и размотре га у његовим специфичним видовима који прелазе оквире општељудских права.

У оквиру УН формиран је 1947. године посебан Поткомитет за спречавање дискриминације и заштиту мањина који делује под контролом Комисије за права човека. У годинама непосредно после рата оријентација држава била је усмерена у правцу решавања мањинског питања на билатералној основи, на бази реципроцитета. Али, у појединим вишестраним уговорима који имају за предмет заштиту основних људских права унете су посебне одредбе о мањинама. Од посебног је значаја члан 27 Пакта о грађанским и политичким правима који гласи:

„У државама где постоје етничке, верске или језичке мањине, лица која припадају тим мањинама не могу бити лишена права да имају у заједници са другим члановима групе свој сопствени културни живот, да исповедају своју сопствену вероисповест и обављају верске дужности, или да употребљавају свој сопствени језик“.

Такође треба поменути и Конвенцију о спречавању и кажњавању злочина геноцида која предвиђа кривичну одговорност за уништење националне, верске или етничке групе.

На основу Повеље УН, мањине немају право директног иступа на међународном плану, као што је то био случај у Друштву народа. Мањинска заштита се јавља као део проблематике права човека или као уговорна обавеза. Уживање права уопште, па и посебних мањинских, Пакт о грађанским и политичким правима омеђује јавним поретком и безбедношћу земље на којој мањине бораве.

Заштитом и разрадом мањинских права бави се данас и UNESCO као специјализована агенција УН, а посебно ОЕБС као регионална организација. Документи ОЕБС-а који се баве проблематиком мањина представљају политичке обавезе које се постижу путем консензуса. Они су засновани на принципима Повеље УН по којима мањинска права представљају само део општих људских права. Изричито је наглашено да ниједан акт не може бити тумачен супротно одредбама Повеље УН, посебно да мора бити поштован суверенитет државе и њен територијални интегритет. Право на сецесију изричито је оспорено националним мањинама.

Положај југословенске мањине у суседним земљама – решење проблема мањина у Србији – Растрзана страначким борбама, често увлачена у политичку игру великих сила, међуратна Југославија није испољила дужну бригу о нашим мањинама, услед чега су поједине земље, посебно Мађарска, Албанија и Бугарска вршиле несметану присилну асимилацију нашег живља, а у појединим периодима (посебно за време и након Другог светског рата) и геноцид.

Југославија је једнострано уградила у свој правно-политички систем права мањина и подигла их на ниво уставних одредби, без реципроцитета, што се крајње негативно одразило на положај српске мањине у суседним земљама. Устав из 1963. је отишао толико далеко да је термин национална мањина заменио са термином народност, што је синоним за народ, и што је у пракси имало катастрофалне последице.

62

Након Другог светског рата су бившим непријатељским земљама, Бугарској, Мађарској и Румунији, мировним уговорима наметнуте само обавезе о општој заштити људских права, што није обезбедило нашим мањинама у тим земљама одговарајућу заштиту. Тај положај је поправљен уставним изменама у тим земљама, али је далеко испод нивоа заштите коју уживају припадници мањина у нашој земљи.

Устав Републике Србије у члану 14 који носи назив Заштита националних мањина наводи:„Република Србија штити права националних мањина.Држава јемчи посебну заштиту националним мањинама ради остваривања потпуне равноправности и

очувања њиховог идентитета“.Назад на питања

64. Индивидуална кривична одговорностКривично право је све донедавно било строго територијално и национално. Међутим, све интензивнији

међународни саобраћај принудио је државе да путем међународних уговора дефинишу дела која угрожавају универзалне људске вредности и опште интересе држава, те да предвиде санкције. Међу њима су трговина робљем, борба против пиратерије, фалсификовање новца, производња и продаја опојних дрога. У току и након Другог светског рата међународном кривичном праву је посвећена много већа пажња. Кроз кодификацију Нирнбершких принципа и дефинисање нових кривичних дела ударени су темељи међународног кривичног права.

Са изузетком у односу на суђење ратним злочинцима у Токију и Нирнбергу, међународна заједница се ограничавала на утврђивање међународних кривичних дела која су угрожавала опште интересе заједнице, а кажњавање препушта државама. На тај начин се успоставила једна нова веза између кривичних закона разних држава кроз један теоретско-правни концепт општих интереса света као целине. Осим територијалног, као основног принципа у материји кривичног права, усвојена су и два додатна – заштитни и принцип универзалности. Заштитни принцип се примењује код нпр. отмице авиона, док се принцип универзалности примењује код пиратерије или ратних злочина.

На међународном плану је први пут постављен проблем индивидуалне кривичне одговорности за ратне злочине после Првог светског рата. Савезничке силе су јавно оптужиле бившег цара Немачке Вилијама II, те је предвиђено формирање специјалног суда који би му судио. До овога није дошло јер је Холандија одбила да изврши екстрадицију.

На Московској конференцији 1943. године, владе САД, УК, СССР и Кине су донеле одлуку да ће сви ратни злочинци из Другог светског рата бити враћени у земље у којима су извршили злочине ради суђења и кажњавања по законима тих земаља. Они чија дела нису везана за одређено географско место биће кажњени заједничком одлуком Савезничких влада. Споразум о установљењу Међународног војног суда и кажњавању главних ратних злочинаца европских сила осовине потписан је у Лондону, 8. августа 1945. године од стране великих сила, а придодат му је Статут Међународног војног суда као саставни део. Статут признаје начело индивидуалне кривичне одговорности појединаца до које може доћи услед кршења, како међународних уговорних обавеза, тако и обичајних.

Суђење пред међународним војним судом у Нирнбергу извршено је 1946. године, те су 12 ратних злочинаца осуђени на смрт вешањем, троје на доживотну робију а четворо на временске казне од 10 до 20 година. Исти такав суд за Далеки исток формиран је Декларацијом команданата савезничких сила 19. јануара 1946. године.

Члан 6 Статута међународног војног суда групише међународне злочине у три категорије:1. злочин против мира – планирање, припремање, започињање или вођење нападачког рата којим се

крше међународни уговори, споразуми или јемство, или учешће у неком заједничком плану или завери за извршење једног од наведених дела,

2. ратни злочин – повреда ратних закона и ратних обичаја,3. злочин против човечности може бити учињен и у доба мира.С`обзиром на околност да је Статут донет након извршења инкриминисаних радњи, у доктрини је покренуто

питање законитости кажњавања ратних злочинаца, сходно општепризнатом правном начелу nullum crimen, nulla poena sine lege. И Немачка одбрана се у Нирнбергу позивала на ово начело, али је тај став одбијен уз образложење да се суд у својој делатности ослонио на раније акте који су рат прогласили противзаконитим, као што је на пример Бријан-Келогов пакт. Такође, ово начело је у унутрашњем праву имало за циљ гарантовање грађанске слободе против свемоћи државе. У међународном праву се не може поћи од једног конкретног правног акта, већ треба узети у обзир свеукупност извора, обичајних, уговорних правила као и општа начела. Посматрано под тим углом, ни Статут ни пресуде не представљају акте донете ex post, нити суштински нове акте, него само нове изражајне облике већ постојећих правила.

63

После Другог светског рата квалификована су као међународна кривична дела, поред већ поменутих и:1. геноцид,2. уништавање културних и историјских споменика,3. злочини против међународно заштићених лица,4. отмице авиона,5. апартхеид,6. узимање талаца.Геноцид је проглашен за међународно кривично дело Резолуцијом Генералне скупштине УН из 1946. године

као одговор на масовна зверства почињена широм света током Другог светског рата. Конвенција о спречавању и кажњавању злочина геноцида усвојена је 1948., а ступила је на снагу 1951. године и проглашава геноцид за универзални злочин, било да је реч о делу почињеном у доба мира или у рату.

Реч геноцид је састављена од грчке речи genos што значи племе или род, и корена латинске речи occidere-cide, што значи убити. После Другог светског рата термин геноцид је увео у правну терминологију пољски теоретичар Лемкин који је том речју означио уморство колективитета или групе. Као друштвени феномен геноцид има дугу историју, од античког доба до данас.

Конвенција о спречавању и кажњавању злочина геноцида у члану 2 дефинише геноцид stricto sensu, што другим речима значи да се акти који нису изричито поменути у овом члану, не могу у формално-правном смислу подвести под појам геноцида. То су:

1. убиство чланова групе,2. тешке повреде физичког или менталног интегритета групе,3. намерно подвргавање групе животним условима који треба да доведу до њеног потпуног или

делимичног уништења,4. мере уперене ка спречавању рађања у оквиру групе,5. принудно премештање деце из једне групе у другу.Према наведеном, геноцид се своди на биолошко уништење групе. Међутим, геноцид се спроводи кроз

синхронизован напад на различите видове живота, физичког и духовног и у идентификацији злочина треба обухватити целину акције, а не само завршни чин – физичко убиство.

Битан елеменат геноцида је намера да се потпуно или делимично уништи група. Та специјална намера (dolus specialis) мора бити усмерена ка уништењу групе као такве, што геноцид разликује од обичног убиства. Мотиви геноцида манифестују се кроз природу и карактер групе: националне, етничке, расне, верске (према Конвенцији). Генерална скупштина је у својој Резолуцији проблем поставила много шире, убрајајући у заштићене групе расне религиозне, политичке и друге групе. Томе су пружиле отпор поједине земље, међу којима и СССР, тако да се остало на формулацији Конвенције.

Све државе чланице УН чији су представници учествовали у дискусији приликом усвајања Конвенције биле су једнодушне у оцени да је геноцид производ система, да одлуке нису резултат индивидуалне воље, него мноштва индивидуа. Међутим, члан 4 Конвенције усваја индивидуалну кривичну одговорност. Надлежност за суђење починиоцима геноцида поверава се државама на чијој је територији почињен злочин, односно Међународном суду када дође до његовог формирања. Државе потписнице су се обавезале да ће извршиоце дела изручити заинтересованим државама. Колективну моралну и метафизичку одговорност сносе народи на чијој је територији геноцид извршен или у чије је име извршен. Геноцид у том погледу стоји на врхунцу лествице, то је злочин над злочинима.

Наша земља је потписница Конвенције и односно кривично дело је уврштено у Кривични законик (чл. 370). Запрећена казна је од 5 до 40 година.

УН су покренуле акцију са циљем да се на међународном плану онемогући временско застарење гоњења нацистичких злочинаца. Ово је озакоњено Конвенцијом о незастаревању ратних злочина и злочина против човечности, усвојеној од стране Генералне скупштине, која је ступила на снагу 1970. године.

Уништавање културних и историјских споменика у случају оружаног сукоба представља међународно кривично дело на основу Конвенције за заштиту културних добара из 1954. године. И ово кривично дело је унето у наш КЗ (чл. 383).

Злочин против међународно заштићених лица је дефинисан Конвенцијом о спречавању и кажњавању кривичних дела против лица која уживају међународну заштиту из 1973. године. У погледу набрајања инкриминисаних дела Конвенција преузима категорије из унутрашњег кривичног права:

претње, покушај или саучесништво у убиству, отмица личности,

64

прибегавању насиљу против службених просторија, приватног стана или саобраћајних средстава.У погледу ratione personae примена Конвенције је ограничена на:1. шефа државе и владе, министра иностраних послова или сваког другог министра уколико се у том

својству налази у страној земљи, као и на чланове њихових породица који га прате,2. на представнике, функционере, службена лица држава и међународних организација. Сва ова лица имају право на посебну заштиту од сваког напада на њихову личност, слободу и достојанство.

Разлика је само што прва категорија лица ужива посебну заштиту кад год се нађе на територији стране државе, док друга категорија ужива посебну заштиту само за време службеног боравка.

Конвенција не предвиђа обавезу екстрадиције починиоца дела, што представља њену слабост. До ње може доћи само на основу уговора између две земље или на основу слободне оцене државе на чијој је територији злочин учињен. Уколико не дође до екстрадиције држава је дужна да без одлагања преда случај својим властима надлежним за кривично гоњење.

Узимање талаца је дефинисано Конвенцијом против узимања талаца из 1979. године, коју је ратификовала и наша земља. Под појмом талац подразумева се лице (град или село) добровољно дато или принудно узето, као залог или гаранција за извршење неке обавезе, обећања, уговора и сл. У питању је веома стара установа која се јавља у приватном праву старих народа као примитивни облик гаранција.

У последњих неколико деценија јавља се све учесталије узимање талаца у виду отмице бродова и авиона и задржавања путника као талаца, отмице истакнутих личности јавног и културног живота, политичара и државника или чланова њихових породица. У највећем броју случајева ово је имало за циљ да се издејствује ослобађање политичких затвореника или неке политичке уступке.

Као извршилац дела сматра се било које лице које ухвати или држи таоца, који му прети убиством или рањавањем у циљу да принуди трећу страну, државну, међународну организацију, физичко или правно лице или групу лица, на чињење или уздржавање од чињења, као услов ослобађања талаца. Државе потписнице су се обавезале да ће извршиоца дела, почињеног на њеној територији, или изручити заинтересованој држави на њен захтев, или казнити на основу својих унутрашњих прописа.

Примена Конвенције ограничена је само на време мира, будући да је ова материја у доба оружаних сукоба регулисана Женевским конвенцијама од 1949. и Протоколом од 1977. године.

Назад на питања

65. Међународни тероризамРеч тероризам потиче од латинске речи terror што значи страх, застрашивање, страшило. У ширем смислу,

тим термином се обично квалификују тоталитарни режими који своју владавину заснивају на насиљу и застрашивању (хитлеризам, стаљинизам). Тај појам је био проширен и на односе двеју нуклеарних суперсила САД и СССР, јер се заснивао на равнотежи страха и нуклеарног терора, али и на њиховом односу према свету као целини.

У ужем смислу, под тероризмом се подразумева акт или скупина аката насиља против лица или објеката којима прибегавају организоване групе у циљу стварања атмосфере опште несигурности, остварења политичких и социјалних циљева, или пак, да би се подстакло јавно мњење на размишљање и реаговање на одређене појаве. Жртве насиља најчешће немају везе са мотивима извршиоца, али је страх пројектован на шири круг потенцијалних жртава. Захваљујући средствима масовних комуникација сваки терористички акт добија светски публицитет, тако да је светско јавно мњење чинилац на који терористи рачунају. Дакле, акт насиља представља објективни елеменат, а жељени циљ субјективни.

Тероризам није нова појава. Било је периода када је тероризам посматран као систем револуционарне борбе или најефикасније средство борбе против стране доминације. Отуда су поједини теоретичари у оцени ове појаве примењивали селективни метод, не осуђујући га у начелу, већ само неке његове видове. Последњих деценија тероризам је попримио забрињавајуће размере, а чија је позадина углавном политичка. Видови у којима се појављује су веома разнородни: отмице авиона, киднаповања истакнутих личности, уцене, узимање талаца, подметање експлозива на јавним местима и сл.

Историјски посматрано, тероризам никада није био ефикасно средство, чак ни у ситуацијама када је бележио спорадичне успехе. Управо обрнуто, доводио је до атмосфере несигурности и хаоса, до мултиплицирања насиља по геометријској прогресији.

Прве акције на међународном плану у циљу сузбијања тероризма предузете су после Првог светског рата у оквиру Друштва народа. 1973. године потписана је Конвенција о спречавању и кажњавању тероризма, али никада није ступила на снагу. УН су осудиле тероризам и сагласиле се о потреби предузимања енергичних мера у циљу његовог сузбијања, али се даље од тога није отишло. Разлоге неуспеха треба тражити у чињеници да

65

тероризам није једини облик противправног прибегавања сили и насиљу. У послератном периоду је дошло до серије аката насиља у виду интервенција и локалних ратова предузетих од стране великих сила, али и малих, а тиме и гажења елементарних правила међународног права. Због тога у УН постоји дилема да ли треба концентрисати напоре на отклањању узрока који су довели до разбуктавања тероризма или се концентрисати на спречавање последица. Више сагласности је испољено у погледу класификације терористичких аката.

Тероризам можемо поделити:1) с`обзиром на објекат терористичког акта на индивидуални и масовни. Масовни терор су примењивали

колонијални и окупациони режими, а данас га примењују неоколонијални режими кроз изазивање нестабилности у државама и економске или монетарне кризе,

2) с`обзиром на субјекте, тероризам можемо поделити на национални и међународни,3) тероризам кроз прикривену злоупотребу државног апарата може бити дефинисан и као индиректна

агресија. Он представља најопаснији вид.Борба против тероризма је изузетно сложена и у међународној заједници су постигнути тек почетни успеси.

Тешкоћу представља недовољно јасно повучена граница између терористичког акта и тзв. политичког кривичног дела. Технолошки напредак омогућио је терористима већу ефикасност, а развој комуникација већу мобилност.

Назад на питања

66. ( , , )Појам државне територије елементи правна природа државне границеДржавна територија је тродимензионална и састоји се из:

сувоземне области, заједно са земљином утробом испод ње, водених површина, река, језера и поморских територијалних вода, ваздушне области која се налази изнад сувоземног и воденог дела државне територије.

Поједини делови територије не могу бити појединачно отуђени – земљина утроба, водене површине или ваздушна област, по правилу деле судбину сувоземне територије. Изузетак чине само граничне реке које могу бити целим својим током уступљене другој држави. У том случају долази до померања границе.

Над државном територијом, по правилу, може постојати само једна суверена власт. Међутим, међународно право познаје и изузетке од овог правила. То је случај coimperium-а, тј. заједничке власти двеју или више држава над одређеним подручјима. Он је производ феудализма и служио је као решење династичких спорова у вези породичних поседа. У новијој историји је редак и резултат је историјских околности и потребе изналажења прелазног, компромисног решења. Пример су острва Нови Хебриди над којма је 1887. успостављен coimperium Француске и Велике Британије како би се помирили интереси ове две колонијалне силе.

Правна природа државне територије – у доба феудализма доминирала је теорија која је посматрала државну територију као власништво владара – суверена. Ова теорија је погодовала политичкој клими и у доба колонијалног освајања, јер је поседовање територије означавало пуну и искључиву власт државе над одређеним подручјима, игноришући потпуно тежње и права народа. Према мишљењу француског теоретичара Фошила власништво државе над територијом се разликује од схватања у времену феудализма. Држава врши своју власт над одређеном територијом аналогно праву својине у приватном праву над одређеном ствари, и има право да одбије сваки покушај да неко други користи ту територију. Овде се право власништва манифестује у искључивом праву државе над односном територијом.

Немачки теоретичари крајем 19. века су објашњавали правну природу државне територије на бази јавноправних елемената. Територијална супрематуја се своди на подручје њене надлежности. Државна територија представља само један од елемената њене правне личности. Повреда државне територије није само повреда поседа, него и повреда личности државе. Држава своју власт остварује преко појединаца, а не преко ствари, и у том смислу се власт државе састоји у власти над људима. Према овој теорији територија није објекат него простор унутар кога се простире власт државе. Ова теорија је имала свој ослонац у идеји народности и ишла је у прилог борбе народа за национално ослобађање па је отуда била широко прихваћена.

Према схватању Келсена, оно што називамо државном територијом није само прост део земљине површине који може да служи као база државе, већ је то пространство унутар кога дејствује државни поредак. Према њему је теорија надлежности потпуно нереална и неприхватљива конструкција, обзиром да се надлежност државе не изводи из суверенитета народа, него из примата међународног права који, према Келсену, представља правни основ и оквир надлежности држава, а тиме и дејствовања државног поретка уопште.

Територија представља један од конститутивних елемената државе. Њу није могуће самостално дефинисати, без везе са народом и сувереном влашћу. У целом концепту државе, са становишта међународног права, тежиште је на ефективној сувереној власти. Од њене природе, идејно политичке опредељености зависи квалификација природе саме територије.

66

Државне границе – термин граница се у међународном праву примењује на приступ држави сувоземним, речним, поморским и ваздушним путем. Под државним границама се подразумевају равни које вертикално деле подручја две државе, укључујући ту и ваздушну област и земљину утробу, или подручје једне државе од слободног мора. Док су разграничења сувоземне територије прецизно и трајно утврђена, те не могу бити мењана једностраном одлуком државе, поморске границе су подложне променама, зависно од ширине територијалног мора коју држава утврђује својим унутрашњим актима. Границе између суверених држава се често називају међународним, док се морске називају националним.

Термин граница треба разликовати од термина гранични појас. Док граница представља вертикалну раван, појас је простор хоризонтално постављен у одређеној дужини и ширини. Режим у граничном појасу утврђује држава својим унутрашњим прописима.

Држава на унутрашњем плану такође има границе између појединих региона, градова и сл, и оне се називају административним.

Из правног карактера међународних граница произилазе за државе двоструке обавезе:1. да поштују границе других држава,2. да штите своје границе свим дозвољеним средствима, укључујући ту и војну силу.Границе се деле на вештачке и природне. Вештачке су замишљене равни, праволинијски постављене, а

обележавају се граничним стубовима. Повлаче се обично у равничарским пределима и пустињама. Један особен облик вештачких граница су тзв. астрономске или геометријске границе које се повлаче правим линијама на основу меридијана географске дужине и паралела географске ширине, или правом линијом која иде паралелно са обалом мора или река у одређеној дубини. Прибегавале су им колонијалне силе у доба својих освајања Азије и Африке у ситуацијама када нису имале прецизних података о територији коју ваља разграничити. Данас је таква граница између Северне и Јужне Кореје. Такве границе је тешко прецизно утврдити на рељефу земље па представљају извор многих спорова.

У процесу распада Шпанске колонијалне империје у Јужној Америци први пут се појавила формула uti posidetis. Она представља политички, а не правни принцип на основу кога границе новонасталих држава треба да одговарају политичкој подели у доба колонијалне управе. Овај принцип је оживео крајем прошлог века услед потреса који су захватили свет у постхладноратовској епохи, па и СФРЈ.

Доктрина међународног права је једнодушна у оцени да „uti posidetis“ не представља правни принцип заснован на „opinio juris“, него је у питању била једна специфична процедура у прошлости, настала у одређено време и у односу на конкретне односе. Спроводила се најчешће кроз притисак великих сила.

Природне границе следе природна обележја, али могу бити створене и вештачким путем. Од давнина је било уобичајено да се дуж границе изгради канал, подигне шума или сл. У погледу природних граница постоје одређена правила која следи пракса.

Што се тиче непловних река, обично се гранична линија повлачи средином реке, а као мерило се обично узима најнижи водостај. У погледу пловних река граница се обично повлачи дуж талвега. Талвег је технички термин немачког порекла и у дословном преводу значи низводно. У правној литератури талвег се дефинише на двојак начин, као линија највеће дубине реке и као пловни ток главне струје која се користи за низводни саобраћај. Ова друга дефиниција данас преовладава у пракси.

Уколико дође до незнатног померања речног тока, мења се и граница, а земљиште природно придодато долази под власт државе на чијој се територији увећање догодило. Ако дође до нагле промене речног тока, тако да река напусти своје раније корито, гранична линија остаје на старом месту, а река ће припасти држави на чију је територију скренула. Правила о промени граница ће се примењивати само ако државе у уговору нису предвиделе могућност ревизије, или ако нису у уговор унеле клаузулу о непроменљивости граница.

Сувереност над речним острвима утврђује се зависно од његовог положаја у односу на граничну линију. Уколико је на средини, дели се између суседних држава, а у супротном припада држави у чијем се делу реке налази. Уколико дође до померања речног тока статус острва остаје непромењен.

Код граничних језера се примењује принцип правичне поделе. Мања језера се деле између граничних држава, а код већих држава споразумом одређује територијалне воде, а остали део проглашавају слободним.

Настанак државе и њено ступање на међународну сцену не значи и аутоматско признање њених граница. Утврђивање граница има две фазе:

1. делимитација се своди на утврђивање граничне линије у међународном уговору, путем дефинисања и описивања, на бази географских карата и друге документације. То је посао који обављају дипломате, односно овлашћени представници држава, најчешће на мировним конференцијама.

2. демаркација је операција која се изводи на терену од стране мешовитих комисија. Своди се на конкретно лоцирање и обележавање границе стубовима, чије се контролисање врши сваких 5 година.

67

Државну границу могуће је прећи само на одређеним граничним прелазима, са редовном путном исправом. Граничне прелазе одређују државе споразумно.

Назад на питања

67. Начин стицања државне територијеДржаве не могу насилно увећати своју територију. Савремено међународно право не признаје правни

наслов који се заснива на кршењу позитивних правних правила – ex iniuria ius non oritur. Савремени поредак признаје неколико начина за стицање државне територије:

1. цесија – представља уступање државне територије другој држави путем међународног уговора. У прошлости је цесија вршена аналогно приватноправним пословима – тестаментарним наслеђивањем, свадбеним поклоном или чак продајом (Русија је продала Аљаску САД). Усвајањем начела самоопредељења и појачаном улогом народног представништва ти облици цесије су ишчезли. Цесија може бити извршена и на бази размене територија. У новије време се пре уступања територије прибегава пристанку становништва у виду гласања – плебисцита. Правни основ плебисцита произилази из начела самоопредељења.

2. мирна окупација – представља заснивање суверенитета једне државе над областима које до тада нису потпадале под власт ни једне државе. Док се цесија заснива на бази двостраног односа, дотле мирна окупација представља једнострану окупацију државе. Да би окупација била правоваљана са становишта међународног права, потребно је:

да је извршена од стране државе, односно њених овлашћених органа, а не приватних лица, да је предметна територија представљала terra nullus у моменту окупације, да је заузимање извршено стварно, а не фиктивно, те да држава физички контролише односну

територију. Потребно је да држава на односној територији организује власт и да преузме међународну одговорност,

да држава која врши окупацију обавести о томе остале чланове међународне заједнице како би се пружила могућност да ове ставе евентуалне приговоре.

Данас, када је земљина кугла углавном подељена, окупација представља сасвим ретке и усамљене случајеве.

3. прираштај – accesio представља увећање државне територије услед природних појава, као што је, на пример, одроњавање земљишта на једној обали реке и стварање наноса на другој, стварање делте на ушћу река, појава острва на рекама, језерима или мору. У свим овим случајевима власт над увећаним деловима територије припада аутоматски држави над чијом се територијом то увећање догодило. Уколико се острво појави на граничној линији дели се између суседних држава. Прираштај може бити природни и вештачки (Холандија је од воде направила 355000 хектара плодног земљишта помоћу брана),

4. одржај – је веома споран начин стицања територије. Теоретичари који га прихватају указују на позитиван и негативан вид одржаја. Позитиван се манифестује у успостављању суверених права и пружања доказа да се предметна територија налази под влашћу односне државе од давнина, а негативан у искључењу сваке друге власти из управе над односном територијом. Одржај се доказује одсуством протеста од стране осталих чланица међународне заједнице. Сагласност не постоји ни по питању дужине времена потребног за одржај. Док једни захтевају услове које постављају унутрашњи правни пореци просвећених народа, други указују на рок 50-100 година. У пракси је сваки случај решаван појединачно зависно од историјских околности и датих политичких услова.

Назад на питања

68. Међународне службеностиМеђународна службеност представља вољно ограничење суверенитета једне државе на делу своје

територије у корист једне или више држава путем међународног уговора. Службеност је строго територијално право. Суштина службености се своди на оптерећење територије државе па отуда службеност дели судбину територије. У случају територијалних промена службеност се преноси заједно са територијом. Међутим, службеност мора бити у сагласности са позитивним међународним правом које је подложно променама, а посебно мора бити у сагласности са императивним нормама.

Службеност може да наметне држави на чијој је територији установљена трпљење (право пролаза и сл.) или пак, обавезу уздржавања (забрана изградње утврђења дуж граница). У науци је спорно да ли службеност може

68

наметнути држави обавезу позитивног чињења. Чини се да ту нема аналогије са приватним правом, и да је то могуће, на пр. снабдевање једног дела територије суседне државе водом, електричном енергијом и сл.

Однос који се ствара између држава установљењем службености није однос доминације, него однос сарадње у обостраном интересу.

Први услов за успостављање службености је да држава има суверенитет над односном територијом. Службеност се може установити само међународним уговором, што значи да је потребан изричити пристанак државе. Постојање службености се не може никада претпостављати.

Службености престају заједничким споразумом, отказом од стране државе у чију корист су установљене, прикључењем територије државе за коју је везана службеност територији друге државе, која се појављује као корисник службености. Службеност може престати и на основу калузуле rebus sic stantibus.

Службености се деле зависно од садржине, предмета и циља на економске и војне или војнополитичке.Економске службености се установљавају у циљу побољшања трговачког промета, развоја саобраћаја или

искоришћавања природног богатства. Могу се састојати у формирању слободних царинских зона (Солун између два рата), изградњи нафтовода и сл.

Војне службености су биле у прошлости најчешће везане за мировне уговоре и састојале су се у забрани подизања утврђења дуж граница, демилитаризација одређених области и сл. што се најчешће правдало потребама стварања зона безбедности у циљу пружања гаранција, не само у суседним земљама, него и широј међународној заједници.

У савременим условима се многобројни облици војне стратегије приказују као међународне службености (давање војних база, успостављање ваздушних коридора, уступање земљишта за извођење војне обуке или испробавање нових врста оружја, право преласка војних јединица преко туђе територије и сл.). Овај став је неприхватљив, мада не треба потпуно искључити могућност успостављања војних службености и на основу савременог међународног права.

Пре свега, код војних база, права пролаза и сл. правни основ лежи у вишестраним уговорима о оснивању војних савеза. Ту се не ради о давању права другој држави, већ о признавању реципрочних права и обавеза и стварању једног новог субјекта међународног права. Овде не постоји однос између две суверене државе, већ је то однос држава и међународне организације.

Различиту природу имају војне базе и други облици сарадње засновани на двостраним међународним уговорима. Ови уговори имају заједничку карактеристику да нису, са правне тачке гледишта, територијални уговори који оптерећују територију, већ првенствено политички, у смислу истоветних идејнополитичких опредељења владајућих кругова. Највећи број уговора ове врсте не ограничава територијални суверенитет, него га потпуно искључује у смислу укидања сваке националне јурисдикције на одређеном простору. Отуда се ни они не могу називати службеностима. Треба напоменути да ови уговори не служе миру и безбедности у свету, већ доводе до даљег заоштравања односа у свету, па се отуда могу квалификовати као супротни циљевима и начелима Повеље УН.

Назад на питања

69. ( , Режимпловидбе наДунаву значај режимпловидбе до I , светског рата режим )између два рата

Дунав спада у ред највећих светских водених путева и заузима јединствену позицију међу рекама, обзиром на дужину, ширину, количину воде и бројне притоке. Површина слива Дунава је 817 000км2 од чега на нашу земљу отпада 177 666км2. Воде Дунава се користе за саобраћај, наводњавање, производњу електричне енергије, рибарење и спортске циљеве. Представља значајан стратешки пункт који је од давнина привлачио пажњу многих војсковођа. Плован је у дужини од 2379 км, а за мање бродове 2588 км. Он спаја централну Европу са Црним морем и Блиским истоком. Изградњом канала Рајна-Мајна-Дунав (пуштен у саобраћај септембра 1992), Рајна-Некар-Дунав и Елба-Одра-Дунав, Дунав ће бити укључен у речну мрежу Европе која ће повезивати Северно и Црно море.

Начела о слободи пловидбе на међународним рекама донета на Бечком конгресу 1815. године, примењена су на Дунав Париским уговором од 1856. године. Да би се обезбедила примена ових начела, Париски уговор је предвидео формирање две комисије: привремене, под називом Европска комисија чији је мандат предвиђен да траје 2 године, и сталне, Прибрежне комисије. У Европску комисију су ушли представници великих сила: Француске, Аустрије, Велике Британије, Пруске, Русије, Пијемонта и Турске, и њена надлежност се простирала од ушћа до Искаче. У прибрежну комисију су ушли представници Аустрије, Баварске, Турске и Виртемберга и комесари три подунавске кнежевине Влашке, Молдавије и Србије, чије је наименовање одобравала Порта. Надлежност ове комисије се простирала на цео пловни ток Дунава.

69

Европској комисији је стављено у задатак рашчишћавање делте Дунава како би се омогућила пловидба за веће бродове, а Прибрежна комисија је имала за задатак да донесе правила о пловидби, речној полицији, да отклони све сметње које онемогућавају примену начела Бечког конгреса, и да након 2 године преузме све послове из надлежности Европске комисије. Међутим, Прибрежна комисија је потиснута у позадину док је Европској комисији стално продужаван мандат и проширивана надлежност. На тај начин је Европска комисија постала стално тело које је имало право да доноси уредбе, наплаћује таксе, врши полицијски надзор, закључује зајмове, кажњава преступе. Имала је своју заставу, а њени чланови су уживали дипломатски имунитет. На тај начин су велике силе себи обезбедиле контролу и право непосредног управљања.

Режим пловидбе између два рата био је регулисан уговорима о миру од 1919. и 1920. године и дефинитивним Статутом Дунава од 1921. године. У погледу правног регулисања сви ови акти су само санкционисали одредбе Париског уговора из 1856. године, па и проширили права великих сила. Са политичке стране ситуација је из темеља измењена. Симултана пропаст Аустро-Угарске, царске Русије и Отоманске империје довела је западноевропске силе у доминирајућу позицију на Дунаву.

Статут је гарантовао слободу пловидбе на Дунаву од Уљма до ушћа за све бродове, без обзира чију заставу носе, и то не само на Дунаву, већ и на његовим притокама Морави и Таји, Драви, Тиси, као и на пловним каналима који би се у будућности изградили.

Управа над Дунавом била је поверена двема комисијама: Европској која је имала исту власт као и пре Првог светског рата, и Међународној дунавској комисији. У Европску комисију су ушле: Енглеска, Италија, Француска и Румунија, а одстрањене су побеђена Немачка и Русија. Ова комисија је имала широка законодавна, судска, административна и финансијска овлашћења, те јој је било поверено обезбеђење слободе пловидбе. Надлежност ове комисије се простирала од Браиле до мора.

Међународну дунавску комисију су сачињавали представници прибрежних држава, као и представници Француске, Велике Британије и Италије. Њена надлежност се простирала од Уљме до Браиле, али се њена улога углавном сводила на право надзора. Дунавски статут од 1921. године измењен је Синајским споразумом од 1938. године, а нешто касније употпуњен Букурешким уговором из 1939. Ова два уговора су у основи изменила режим пловидбе, и то на начин супротан слову Статута из 1921. Ревизију Статута су условиле тадашње политичке кризе у Европи.

1938. године Немачка је донела Закон којим је предвидела амелиорацију и изградњу канала који би спајао Рајну и Дунав. Истовремено је предвиђено да се Дунав оспособи за пловидбу до мађарске границе. Цео тај план је требало да буде завршен до 1945. године. На међународном плану Немачка је иступила са паролом: „Дунав подунавским народима“. Румунија, већ одавно незадовољна својом улогом у Европској комисији, придружила се ревизионистичкој политици. Велика Британија и Француска су пристале на захтев Румуније, тако да је дошло до потписивања Синајског споразума. Европска дунавска комисија и њени службеници престали су да врше своја права, а сама комисија је изгубила надлежност по низу административних питања.

Неколико месеци после тога, 1939. године потписан је у Букурешту Споразум о пријему Немачке у Европску дунавску комисију и приступању Немачке и Италије Синајском споразуму. Ревизија је извршена супротно одредбама статута из 1921. који је усвојим одредбама изричито навео да може бити ревидиран само на захтев две трећине држава потписница.

Јула 1940. године СССР-у је Румунија предала Бесарабију, па је СССР постала прибрежна држава. Касније је у Бечу потписан Протокол о учешћу СССР у администрацији горњег тока Дунава. У току Другог светског рата пуну контролу над Дунавом имала је Немачка.

У периоду између два рата промет на Дунаву је далеко заостајао за прометом на другим европским рекама, што је била последица природних препрека које нису могле бити отклоњене услед политичких сукоба.

Назад на питања

70. Режимпловидбе наДунаву после II светског рата и основна начела конвенције од 1948.

Регулисање пловидбе на Дунаву после Другог светског рата ушло је у круг питања од прворазредног значаја. У мировним уговорима са Бугарском, Мађарском и Румунијом истакнуто је да ће пловидба на Дунаву бити отворена за трговину свих земаља.

На заседању министара спољних послова великих сила у Њујорку 1946. године издата је заједничка декларација у којој се предлаже сазивање конференције која би регулисала питање пловидбе на Дунаву. Позив је упућен прибрежним земљама: СССР-у, Украјини, Бугарској, Румунији, Југославији, Чехословачкој и Мађарској, као и трима великим силама, САД, Великој Британији и Француској.

70

На конференцији у Београду 1948. појавила су се размимоилажења између учесника. Западне силе су изашле са тезом да је Статут од 1921. на снази те да га је могуће мењати само сагласношћу свих држава потписница. Представници прибрежних држава су тврдили да Статут из 1921. није на снази те да конференција има право да регулише дунавски проблем независно од дотадашњих правних аката. При томе су указали да је Статут измењен без сагласности држава потписница и да је Статут у супротности са одредбама Завршног акта Бечког конгреса. Права која су велике силе стекле Статутом из 1921. и раније Париским уговором, водила су првенствено рачуна о интересима великих сила, а не и интересима прибрежних држава.

На Београдској конференцији 1948. усвојена је Конвенција о режиму пловидбе на Дунаву, на бази предлога који је на самој конференцији поднео СССР, уз мање исправке. САД су гласали против Конвенције, а представници Француске и Велике Британије су одбили да учествују у гласању, истичући да Статут из 1921. још увек сматрају важећим.

Полазећи од потребе јачања економских и културних веза између држава, Конвенција прокламује начело слободе пловидбе за држављане, трговачке бродове и робу свих држава на бази равноправности у погледу лучких и пловидбених такса, као и у погледу лучке пловидбе. Са друге стране, водећи рачуна о интересима прибрежних земаља и њеним сувереним правима, Конвенција забрањује пловидбу ратних бродова неприбрежних земаља, док ратни бродови прибрежних земаља могу пловити само у својим територијалним водама. У туђе територијалне воде могу упловити само уз претходну сагласност односне државе.

Режим установљен Конвенцијом се односи само на пловни део Дунава од Улма до Црног мора, а у Делти само на рукавац Сулине.

Право каботаже (месни промет, пилотажа) резервисано је искључиво за прибрежне земље. Страни бродови који плове Дунавом имају право уласка у луке, истовара и утовара робе, укрцавања и искрцавања путника, само на основу прописа односне прибрежне земље. Санитарну, царинску и полицијску службу на Дунаву врше подунавске земље.

Конвенција намеће обавезу прибрежним земљама да своје секторе одржавају у пловном стању за речне и, на одговарајућим секторима за поморске бродове, као и да предузму све потребне радове за обезбеђење и побољшање услова пловидбе. Уколико једна земља није у стању да сама предузме радове који су у њеној територијалној надлежности обавезна је да извођење тих радова препусти Дунавској комисији, али их ни у ком случају не може преносити на другу државу.

Конвенција из 1948. установљава једнообразни режим пловидбе за цео пловни ток Дунава. Да би се обезбедила правилна примена, а и координација рада између прибрежних држава, формирана је Дунавска комисија, надлежна за цео ток Дунава, састављена искључиво од представника прибрежних држава.

Конвенцијом је Дунавској комисији признато својство правне личности. Првобитно седиште јој је било у Галцу, а од 1954. у Будимпешти. Положај, права и обавезе Дунавске комисије детаљно су регулисани Конвенцијом о привилегијама и имунитетима Дунавске комисије која је ступила на снагу 1964. године. Чланови комисије уживају дипломатски имунитет, а службене просторије, архива и документација су неповредиви. Комисија има свој печат и своју заставу. Конвенција поверава Дунавској комисији следећа права и обавезе:

1. да изводи генерални план великих радова који је у интересу пловидбе,2. да на целом пловном току успостави једнообразан систем одржавања пловних путева и да, водећи

рачуна о специјалним условима појединих сектора, утврди основне одредбе у погледу пловидбе Дунавом, обухватајући ту и одредбе о пилотској служби,

3. да уједначује правила речне безбедности,4. да за потребе пловидбе објављује приручнике, саобраћајне карте и атласе,5. да координира рад хидрометеоролошких служби.Комисија међу својим члановима бира председника, потпредседника и секретара чији мандат траје 3

године.За поједине секторе Дунавска конвенција предвиђа формирање специјалних речних администрација, чији је

задатак регулисање пловидбе у појединим секторима и извођење хидротехничких радова (на Ђердапу администрација састављена од представника Румуније и наше земље).

Конвенцијом је државама дато право да, у договору са комисијом, потписују пловидбене таксе, али оне не могу бити извор добити, већ се могу кретати само до висине расхода потребних за обезбеђење пловидбе. За транзит Дунавом таксе се не могу наплаћивати.

Уколико би дошло до спора између држава потписница у погледу тумачења и примене Конвенције, а не би био решен путем директних преговора, конвенција намеће обавезу спорним странама да спор изнесу пред комисију за мирење састављену од по једног представника сваке спорне стране, једног трећег члана кога одређују или председник Дунавске комисије од држављана једне државе која није у спору, или, ако је

71

председник комисије држављанин једне од држава у спору, Дунавска комисија. Одлуке комисије су коначне и обавезне за стране у спору. Дунавска комисија одржава тесну везу са Комисијом УН за Европу.

Дунавска конвенција пружа могућност прибрежним земљама да поближе регулишу питања од заједничког интереса.

Распадом Источног блока и Југославије измењен је геостратешки и геополитички положај Дунавског базена. На министарском састанку земаља чланица Комисије 1990. године Немачка је поднела 12 приговора на Конвенцију из 1948. захтевајући њену ревизију у смислу јединственог режима пловидбе који би обухватио и канал Рајна-Мајна-Дунав.

Назад на питања

71. Извори правамора и полазна или базна линијаИзвори права мора се налазе у међународним уговорима, обичајним правилима и унутрашњим пописима

појединих земаља. Друштво народа је приступило кодификацији права мора, али безуспешно. Под окриљем УН одржане су 3 конференције о праву мора 1958, 1960 и 1982. На конференцији 1958 одржаној у Женеви донете су 4 конвенције:

1. Конвенција о територијалном мору и спољњем поморском појасу,2. Конвенција о отвореном мору3. Конвенција о рибарењу и очувању биолошких богатстава отвореног мора4. Конвенција о епиконтиненталном појасу.

Друга Женевска конференција 1960 г. се бавила проблемом ширине територијалног мора, које није решено на првој конференцији, али успех ни овога пута није постигнут. Трећа конференција о праву мора усвојила је 1982 године конвенцију о праву мора. Почела је са радом 1973 године у знаку сазнања да су правила женевске конференције зрела за ревизију. На конференцији која је одржана 1982 године у присуству представника 141 земље потписана је конвенција о праву мора, коју је ратификовала и наша земља 1985 године.

Море је у физичком смислу једна органска, недељива целина. Међународно право мора, институционализујући захтеве обалних држава за заснивањем суверених права или јурисдикцију на одређеним деловима мора, ту јединствену целину дели на морске појасеве.

Основ разликовања појединих морских појасева је обим права којима обална држава у конкретном појасу располаже. Изузетно, у појасу отвореног мора одговарајућа права су призната и необалним државама. При томе је нормативна логика међународног права мора у томе да се права обалне државе сукцесивно смањују идући од копна ка пучини. Изузетак представља једино међународна зона у којој је заснована непосредна међународна јурисдикција.

У правној деоби мора основни параметар је тзв. основна или базна линија. Од те линије мери се ширина територијалног мора и спољни морски појас, епиконтинентални појас и искључива економска зона. Посредно основна линија служи као критеријум за одређивање унутрашњих морских вода.

Полазна линија може бити нормална и права. Нормална полазна линија представља линију ниске воде дуж обале, како је назначена на поморским картама крупног формата, које обална држава службено признаје. У случају изразите хоризонталне разуђености обале, или ако се дуж обале у њеној непосредној близини налази низ острва, обалној држави је допуштено повлачење правих полазних линија, тј линија које не следе линију копна већ спајају истакнуте тачке на копну и на острвима. Легалност ове праксе је потврдио Међународни суд правде у британско-норвешком спору о риболову 1951.

Нова конценција о праву мора из 1982 постављајићи концепт архипелашког мора уводи појам архипелашких полазних линија под којима подразумева равне линије које спајају крајње тачке најистуренијих острва и надводих гребена у архипелагу.

Назад на питања

72. Унутрашњеморске водеПод унутрашњим морским водама подразумевају се делови мора који леже иза полазне или базне линије.

Одликују се чврстом повезаношћу са копном као главним државним подручјем, тј са елементима хоризонталне разуђености обале. У унутрашње морске воде спадају: ушћа река, морски простори лука, заливи, затворена мора, делови мора између низа острва и континенталних делова територија, море између острва и море између линије ниске воде (осеке) и највишег нивоа мора (плиме).

Битна ознака правног режима овог појаса огледа се у томе што се унутрашње морске воде, укључујући морско дно и подморје као и одговарајући део ваздушног простора, налазе под пуним суверенитетом обалне државе. Вршећи своја суверена права над овим појасом, обална држава уважава извесне опште интересе као

72

што је пловидба страних трговачких бродова својим унутрашњим морским водама ради уласка или изласка из лука отворених за међународни саобраћај. За то време страни бродови и лица која на њима бораве потчињени су јурисдикцији обалне државе. Изузетак су ратни бродови и тзв јавни бродови.

Посебан значај имају луке. Конвенција и Статут о међународном режиму морских лука из 1923. дефинишу морске луке као све луке у које редовно упловљавају поморски бродови и који се употребљавају за поморску трговину. Поред трговачких лука међународно право познаје и ратне луке у које је забрањен приступ како страним ратним бродовима, тако и свим трговачким бродовима без обзира на заставу коју носе. Свака обална држава суверено одлучује које су луке отворене за поморски саобраћај. Код нас је доношење те одлуке у надлежности Владе. Традиционално правило по ком трговачки бродови имају право упловљавања у луке отворене за међународни саобраћај, новија пракса је изменила у смислу утврђивања допунских, квалификаторних услова за управљање извесним врстама бродова. Нпр. страни нуклеарни брод може упловити у наше луке под условом да добије одобрење од надлежног органа. Пооштрени услови се по нашем праву примењују и на стране бродове који превозе више од 2000 тона нафте, тако да ови бродови морају поднети потврду о осигурању или јемству за случај имовинске одговорности проузроковане евентуалним загађивањем. Ратни брод може упловити у нашу луку под условом да добије одобрење које издаје Влада. Поред тога, у нашим морским водама могу боравити највише 3 ратна брода исте заставе, и то највише 10 дана.

Страни трговачки брод потпада под јурисдикцију обалне државе док борави у њеним унутрашњим водама. У пракси се уврежило правило да обална држава не заснива своју кривичну јурисдикцију у случајевима када кривична дела извршена од чланова посаде не дирају у интересе обалне државе и њен јавни поредак. Страни ратни брод не потпада под јурисдикцију обалне државе. У случају блажих прекршаја закона и прописа, уобичајено је да се на то скрене пажња команданту брода, а у случају тежих прекршаја броду се може ускратити гостопримство. Ако делатности брода озбиљно задиру у суверенитет и безбедност земље, у обзир долазе и мере самоодбране.

Заливи представљају јасно истакнуте увале које задиру у копно под условом да је површина те увале једнака или већа од површине полукруга чији је пречник једнак дужини линије која затвара улаз у увалу. Залив припада држави чије су обале залива. Ако обале припадају двема или више држава установљава се појас територијалног мора, а преостали део залива потпада под режим отвореног мора. Овај основни критеријум се коригује критеријумом величине залива тако што се саставним делом унутрашњих морских вода сматрају само они заливи код којих растојање између линија најниже осеке код приридних улазних врата залива не прелази 24 нм. На делу залива који прелази ширину од 24 нм установљава се режим отвореног или слободног мора. У пракси обалне државе посежу за далеко ширим заливима на основу тзв. историјских залива. Ни женевске конвенције о праву мора ни нова конвенција не дају дефиницију историјских залива, мада их признају као правни институт.

Што се ушћа река тиче, правило је да ако се река директно улива у море, полазну линију представља правац преко ушћа реке између тачака ниске воде (осека) на њеним обалама. Ако се река на ушћу рачва (естуар) примењују се по аналогији правила која важе за заливе.

Ако се низ острва налази уз копнену државну територију, држава има право да у унутрашње морске воде уврсти и морски простор између праве полазне линије која спаја најистуреније тачке на острвима и на копну. Ово правило се брани аргументима да главна копнена територија и острва чине географску и економску и политичку целину. Легалност ове концепције је потврђена и пресудом Међународног суда правде у спору око риболова. Практикује се углавном у Европи па се назива европском варијантом теорије архипелага.

Затворена мора се одређују као морски простори који су са отвореним морем спојени мореузом, али тако да су све обале мора у мореузу под сувереном влашћу једне државе. Својство затвореног мора није природно географско својство, већ је резултат политичко-територијалне поделе. Нпр. такав статус је до распада СССР имало Азовско море које је са Црним морем спојено мореузом Керч.

Под режим унутрашњих морских вода потпада и море између линије ниске воде и линије највише воде. Зависно од географских одлика, ови простори могу бити значајни (у области Јангцекјанг износи 5 нм). Аналогни ефекти постижу се и померањем природне линије најниже осеке вештачким, људским радњама.

Назад на питања

73. A рхипелашкомореАрхипелашка држава је држава чија се територија састоји у целини од једног или више архипелага, који су

тако повезани да заједно чине природно-географску, економску и политичку целину или се историјски сматрају таквом целином. На тај начин су из појма архипелашке државе искључени тзв обални архипелази, тј државе чије се територије, поред острва или архипелага, простиру и на континенталној маси.

73

Према конвенцији, архипелашке државе имају право да прокламују архипелашко море које се дефинише као морски простор између острва и територијалног мора, или између унутрашњих морских вода и територијалног мора. Према томе, унутрашња граница архипелашких вода је линија ниске воде дуж обале острва, или су то равне полазне линије које одређују спољњу границу унутрашњих морских вода. Спољњу границу архипелашких вода чине тзв. архипелашке полазне линије, тј. линије које спајају крајње тачке најудаљенијих острва и надводних гребена у архипелагу. При томе конвенција утврђује и правило да однос између тако захваћене површине мора и површине острва треба да се креће у распону 1:1 до 9:1.

Архипелашке полазне линије се не смеју знатно удаљити од опште конфигурације архипелага, нити смеју одвајати територијално море друге државе од отвореног мора или од искључиве економске зоне. А у супротном би затварање архипелашких полазних линија код архипелага састављених од удаљених и разбацаних острва довело до тога да би се под суверену власт архипелашких држава подвели велики делови отвореног мора. Да би се то онемогућило конвенција предвиђа да дужина тих линија не може прелазити 100 нм. Изузетно 3% од укупног броја тих полазних линија може прећи ту дужину, али највише до 125 нм.

Сувереност државе над архипелашким морем трпи извесна ограничења која су институционализована у праву пролаза страних бродова и правима суседних држава.

Основно ограничење суверености архипелашке државе је право нешкодљивог проласка бродова свих држава кроз архипелашко море аналогно нешкодљивом проласку кроз територијално море. Архипелашка држава може из разлога безбедности привремено обуставити нешкодљиви пролаз страних бродова у тачно одређеним деловима својих архипелашких вода. Право нешкодљивог пролаза се, према конвенцији односи и на ратне бродове упркос противљењу неких архипелашких држава.

На инсистирање неких великих поморских сила конвенција је установила право пролаза архипелашким пловним путевима. Ова права су аналогна транзитном пролазу кроз међународне мореузе, будуће да се односе само на транзит између једног дела отвореног мора или искључиве економске зоне, и другог дела отвореног мора или искључиве економске зоне. Бродови који се користе у архипелашким пловним путевима дужни су пловити без задржавања и брзо ради сврсисходног и непрекинутог пролаза.

Право транзитног пролаза је шире од права нешкодљивог пролаза јер подразумева само незнатна ограничења слободе пловидбе у вези са спречавањем загађења, безбедности пловидбе и поштовање елементарних интереса обалне државе.

Ограничење суверених права обалне државе институционализованом конвенцијом у виду права суседних држава тиче се првенствено риболова. Конвенија обавезује архипелашку државу да поштује постојеће споразуме са другим државама и да призна традиционална риболовна права и друге легитимне делатности непосредних суседних држава на појединим подручјима која улазе у архипелашке воде. Та права припадају непосредно суседном државама и по својој природи су непреносива.

Назад на питања

74. T ериторијалномореПод територијалним морем се подразумева појас који се у одређеној ширини протеже дуж обале, од

полазне линије у правцу отвореног мора. Права којима обалне државе располажу у територијалном мору протежу се и на ваздушни простор изнад територијалног мора, односно његово дно и подморје.

Поседовање територијалног мора је назависно од воље територијалне државе, али се ширина овог појаса одређује једностраним актима. Дуго времена је изгледало да су се захтеви обалних држава ограничили на појас широк 3 нм. Већ на Хашкој конференцији 1930. године дошло је до поделе међу државама, где су 18 држава, међу којима су се налазиле и највеће поморске силе, подржавале правило од 3 нм, а 17 држава, међу којима је и СССР, је тражило већу ширину од 4 или 6 нм. Женевска конвенција о територијалном мору и спољњем морском појасу из 1958. године је на општи начин утврдила да се спољни морски појас не може протезати преко 12 нм од основне линије која служи за одређивање ширине територијалног мора. Тиме је обалним државама оставила могућност да установе спољњи морски појас у ширини до 12 нм. Конвенија о праву мора из 1982 године потврђује ово правило.

Територијално море се налази под сувереношћу обалне државе која врши законодавну, судску и полицијску власт, уређује пловидбу, обавља санитарни и царински надзор, располаже искључивим правом експлоатације поморског блага, искључиво право на каботажу, прописује поморски церемонијал и друго. Суверена власт обалне државе је ограничена у облику права нешкодљивог или неофанзивног пролаза страних бродова. Пролаз се сматра шкодљивим у случајевима:

74

1. ако страни брод на било који начин прети силом или употребљава силу против суверености територијалног интегритета или политичке независности обалне државе, или ако на други начин крши начела међународног права садржана у Повељи УН,

2. ако обавља вежбе са оружјем или употребљава оружје,3. ако прикупља обавештења на штету одбране и безбедности обалне државе,4. свака пропагандна делатност ради насртаја на одбрану или безбедност обалне државе,5. полетање, спуштање или прихватање на брод било каквог ваздухоплова,6. лансирање спуштање или прихватање на брод било какве војне направе,7. укрцавање или искрцавање робе, новца или лица супротно царинским, фискалним, здравственим

законима и прописима обалне државе или њеним законима и прописима о усељавању,8. сваки акт хотимичног и озбиљног загађења,9. сваку риболовну делатност,10. обављање истраживања или мерења,11. сваку делатност ради уплитања у било који састав комуникација или нека друга средства или уређаја

обалне државе,12. сваку другу делатност која није у непосредном односу са проласком.Вршење права нешкодљивог пролаза може се привремено обуставити у одређеним зонама територијалног

мора уколико је то неопходно са становишта заштите безбедности обалне државе.По позитивном законодавству кроз наше територијално море не може у исто време пловити више од 3 ратна

брода исте државне припадности. Стране подморнице за време проласка кроз територијално море дужне су пловити на површини мора и вијати заставу своје замље.

Страни рибарски брод је дужан приликом проласка кроз наше територијалне воде, да рибарски прибор и опрему држи у бродским складиштима или запечаћен. Дужан је пловити најкраћим путем и без задржавања.

У случају да је кривично дело учињено за време проласка кроз територијално море а да при том брод не улази у унутрашње морске воде, кривична јурисдикција обалне државе би се заснивала у случајевима:

1. ако се последице кривичног дела протежу и на обалну државу,2. ако се кривичним делом ремети јавни мир обалне државе и ред у територијалном мору,3. ако командант брода, конзуларни функционер или дипломатски агент државе којој брод припада

затражи интервенцију органа обалне државе,4. ако се ради о сузбијању трговине опојним дрогама или психотропним материјама.Ако трговачки брод плови територијалним морем након испловљавања из унутрашњих морских вода,

овлашћења обалне државе су шира и подразумевају могућност предузимања свих мера предвиђених националном законодавством (дакле и узапћење брода).

Грађанска јурисдикција над страним трговачким бродом може се засновати у току предузимања мере извршења или мера обезбеђења ако су те мере у вези са обавезама које је брод преузео или у вези са одговорношћу коју је изазвао у току пловидбе кроз воде обалне државе. Међутим, обална држава не би смела зауставити нити скренути са пута страни брод који се користи правом нешкодљивог пролаза, ради остваривања грађанске јурисдикције над лицем које се налази на броду.

Ратни брод не подлеже јурисдикцији обалне државе док се користи правом нешкодљивог пролаза. Уколико те прописе крши, обална држава скреће пажњу команданту брода на повреду прописа, а ако такво упозорење остане без дејства може захтевати да ратни брод одмах исплови из територијалног мора. У случају отворених непријатељских аката и довођења у питање безбедност обалне државе, допуштене су и мере законите самоодбране.

Имунитет од јурисдикције обалне државе уживају и други државни бродови који не служе у трговачке сврхе.Назад на питања

75. Спољниморски појасПод спољним појасом се подразумева морски простор који се наслања на спољну ивицу територијалног

мора у коме су обалној држави признате извесне специјалне надлежности. Елементе установе Спољног морског појаса препознајемо у тзв. Howering Acts, серији законодавних аката који су признали право британским бродовима да врше контролу у појасу двоструко ширем од територијалног мора у циљу спречавања кршења царинских и пореских прописа. Већ на Хашкој конференцији 1930. године показало се да већина држава признаје институт спољног морског појаса.

Женевска конвенција о територијалном мору и спољном морском појасу дефинише спољни појас као зону отвореног мора која се граничи са територијалним морем у коме обална држава може вршити надзор да би:

75

1. на својој територији или у свом територијалном мору спречила прекршаје својих закона о царинском, фискалном и санитарном надзору или надзору над усељавањем, и

2. кажњавала кршење тих истих закона почињених на њеној територији или у њеном територијалном мору.Конвенција из 1982. године практично преузима ове одредбе.Обална држава нема у спољњем морском појасу изворне интересе, већ су њена права у том појасу изведена

из потребе да се заштити јавни поредак на територији која се налази под њеном сувереном влашћу. Она нема право да важење својих закона и прописа прошири на спољни појас који је део отвореног мора. Међутим, спољни морски појас престаје бити део отвореног мора ако обална држава прогласи искључиву економску зону, јер се у том случају спољни морски појас протеже на делу мора који потпада под режим искључиве економске зоне, с`тим што се на том делу мора правима које обална држава црпе из режима искључиве економске зоне придодају права иманентна институту спољног морског појаса.

Женевска конвенција је на општи начин утврђивала да се спољни морски појас не може протезати преко 12 нм, од основне линије од које се мери ширина територијалног мора. Она је обалним државама оставила да у оквиру 12 нм према свом нахођењу конституишу однос ширине територијалног мора и спољног морског појаса.

У тим оквирима се креће и регулатива нове Конвенције, којом је утврђено да се спољни морски појас не може протезати изван подручја ширег од 24 нм, рачунајући од полазних линија од којих се мери ширина територијалног мора.

Назад на питања

76. Епиконтинентални појасЕпиконтинентални појас подразумева део морског дна и подземља у коме обална држава има ексклузивно

право истраживања и искоришћавања природних богатстава.Државе су постепено подвргавале под своју власт извесне делове морског дна како би у том простору могле

искоришћавати рудно благо или друго подземно богатство. Сматра се да прокламација америчког председника Трумана из 1945. о природним богатствима подземља и морског дна континенталног појаса означава почетак оформљења института епиконтиненталног појаса. Прокламација је покренула лавину једностраних аката, тако да је од 1957. године 38 држава установило свој епиконтинентални појас. Овако широка пракса је консакрирана Женевском конвенцијом о епиконтиненталном појасу 1958. године, која предвиђа да епиконтинентални појас обухвата:

1. морско дно и подморје подморских области које леже уз обалу, али које се налазе ван територијалног мора до дубине 200 метара или преко те границе до тачке где дубина воде која лежи изнад њих дозвољава коришћење природних богатстава поменутих области,

2. морско дно и подморје одговарајућих подморских области која леже уз обале острва. У овом појасу обалној држави се признају суверена права у сврху истраживања и коришћења његових

природних богатстава. Права обалне државе над епиконтиненталним појасом су инхерентна, независна од стварне или привидне окупације као и од сваког изричитог проглашења. Права обалне државе на епиконтинентални појас не дирају у режим мора која леже изнад њега (отворено море) нити у режим ваздушног простора изнад тих вода. У том смислу обална држава не може ометати постављање или одржавање поморских каблова и цевовода на континенталном слоју.

Вршећи своја суверена права над епиконтиненталним појасом обална држава може изградити постројења и друге уређаје потребне за испитивање и коришћење природних богатстава и установити зону безбедности око њих у ширини до 500 метара мерено од сваке тачке њихове спољне ивице. Та постројења или уређаји су под јурисдикцијом обалне државе, али немају статус острва, тако да немају своје територијално море.

Конвенција о праву мора из 1982. године дефинише епиконтинентални појас као морско дно и подземље подморских простора који се протежу изван територијалног мора преко читавог природног продужетка копненог подручја до спољне ивице континенталног руба, или до удаљености до 200 нм, рачунајући од полазних линија од којих се мери ширина територијалног мора где спољна ивица континенталног руба досеже до те удаљености. Континентални руб представља потопљени продужетак копнене масе обалне државе и састоји се од морског дна и подземља континенталне равнине, континенталне стрмине и континенталне косине. Он не обухвата дно дубоког мора ни његово подземље. Ако се епиконтинентални појас протеже изван 200 нм од полазне линије обална држава о томе доставља обавештење Комисији за границе епиконтинанталног појаса. Комисија доставља своје препоруке обалним државама које на основу тих препорука доносе коначне и обавезујуће одлуке о границама својих епиконтиненталних појасева. Обална држава која искоришћава минерална богатства епиконтиненталног појаса изван 200 нм плаћа одговарајуће доприносе (или их даје у натури) Међународној

76

власти. Ове обавезе се ослобађају земље у развоју које су нето увозник рудног богатства добијеног из њеног епиконтиненталног појаса.

Конвенција одређује природна богатства као рудна и друга нежива богатства морског дна и подземља заједно са живим бићима која припадају врстама дна, тј. бићима која су у стадијуму у коме се могу ловити, било непомична на морском дну или испод њега, или су неспособна помицати се ако нису у сталном физичком додиру са морским дном и подземљем.

Што се тиче разграничења епиконтиненталних појасева између држава чије су обале сучелнице или се додирују, Женевска конвенција је предвиђала два начина:

1. споразум заинтересованих држава,2. повлачење линије средине или еквидистанце у случају да нема споразума а посебне околности не

оправдавају другу границу.Конвенција из 1982. године утврђује да се разграничење врши на основу међународног права, тј. извора

наведених у члану 38 Статута Међународног суда правде. Уколико се споразум не постигне у разумном временском року, државе прибегавају средствима мирног решавања предвиђеним Конвенцијом.

Назад на питања

77. Искључива економска зонаИскључива економска зона је појас одређене ширине који се простире од територијалног мора у правцу

отвореног мора у коме се обалној држави признају искључива или ексклузивна права у погледу искоришћавања биолошких и минералних богатстава мора.

Историјски гледано, елементе концепта искључиве економске зоне налазимо у тзв. искључивим риболовним зонама и зонама преференцијалних права. Као почетак установљавања ове зоне може се узети прокламација америчког председника Трумана 1945. године у делу који се односи на проширење јурисдикције САД на једном делу отвореног мора у циљу очувања неких врста риба од уништења. Ту праксу широко следе латиноамеричке земље. У наредних неколико година је већина земаља из тог региона утврдила егзактну границу од 200 нм унутар које им припадају искључива права коришћења природних извора уз очување слободе пловидбе и прелета за треће државе. Тој пракси нису одолеле ни земље из других делова света, што наводи на помисао да је искључива економска зона постала институт обичајног међународног права.

Пракса установљења искључивих права обалних држава у погледу искоришћавања богатстава мора уз обалу изван граница територијалног мора добила је подршку на више међународних конференција. Четврта конференција несврстаних у Алжиру из 1973. је у посебној резолуцији о поморском праву подржала признање права обалних држава на море уз њихове обале, и подземље у зонама националне јурисдикције које не прелазе 200 нм, у циљу коришћења природних извора и заштите других са тим повезаних интереса њихових народа, али тако да режим такве зоне не дира у слободу пловидбе и прелета као и у режим епиконтиненталног појаса.

Конвенција о праву мора из 1982. године дефинише искључиву економску зону као подручје које се налази изван територијалног мора, и уз њега, у ширини од највише 200 нм, рачунајући од полазне линије за одређивање ширине територијалног мора.

Очигледно је да су искључива економска зона и епиконтинентални појас два повезана института. Иако епиконтинентални појас може постојати када нема искључиве економске зоне, не може бити искључиве економске зоне без одговарајућег епиконтиненталног појаса.

Одредбе конвенције које се односе на разграничење искључивих економских зона држава чије обале леже сучелице или се додирују идентичне су одредбама које се тичу разграничења епиконтиненталних појасева. Због спорова око граница наведених појасева, дошло је у пракси до повлачења једне заједничке границе на мору (common maritime boundary), тј. границе која дели искључиве економске зоне и епиконтиненталне појасеве две или више држава.

Искључива економска зона представља једно хибридно решење које стоји негде на средини између режима територијалног мора и режима отвореног мора.

Обална држава у искључивој економској зони има:1. суверена права у сврху истраживања и искоришћавања, очувања и управљања природним изворима,

било живим или неживим, морског дна и подземља и вода изнад њега, као и у погледу других активности у сврху економске експлоатације и истраживања зоне као што је производња енергије коришћењем воде, морских струја и ветрова,

2. јурисдикцију у погледу:2.1 изградње и употребе вештачких острва, инсталација и постројења,2.2 научног истраживања, и

77

2.3 заштите и очувања морске средине.Ради остварења ових права обална држава је овлашћена да доноси законе и друге прописе, као и да

предузима одговарајуће мере.Поред ових, обална држава поседује и тзв. резидуална права која произилазе из укупне регулативе права

мора, као на пр. право прогона за све прекршаје закона и прописе које она доноси и примењује у искључивој економској зони или на епиконтиненталном појасу, право да примењује своје законе и прописе у вези својих овлашћења која се тичу научног истраживања мора и заштите мора од загађивања и др.

Ограничења обалне државе су двојака.На једној страни то су права која произилазе из општег принципа слободе мора. Тако све државе имају

право слободе пловидбе, прелета и полагања подморских каблова, као и друге међународноправно дозвољене употребе мора које се тичу тих слобода. То значи да треће државе уживају у овом појасу слободе својствене режиму отвореног мора изузев оних које иду на уштрб права и јурисдикције обалне државе у искључивој економској зони.

На другој страни то су права трећих држава заснована на солидарности и идеји новог међународног економског поретка. Та права су ограничена на коришћење живих (биолошких) извора мора, тј. не односе се на нежива (минерална) богатства. Опште је правило да се обална држава залаже за оптимално коришћење живих богатстава искључиве економске зоне. Ако она није у могућности да оствари целокупан допуштени улов, она ће, на основу споразума, дозволити приступ вишку допуштеног улова трећим државама. При томе, треба посебну пажњу да посвети правима необалних држава и држава у неповољном географском положају. Под државама у неповољном географском положају подразумевају се:

1. обалне државе, укључујући државе на окруженим или полуокруженим морима које су, у сврху задовољавања прехрамбених потреба свог становништва зависне од искоришћавања живих богатстава мора у искључивим економским зонама других обалних држава исте регије или субрегије,

2. обалне државе које нису у могућности да успоставе сопствену искључиву економску зону.Ова права необалних држава и држава у неповољном географском положају су права intuitu personae тако

да се ни посредно ни непосредно не могу преносити на треће државе или њихове држављане.Назад на питања

78. ( )Међународна зона заједничка баштина човечанстваМеђународна зона обухвата дно мора и океана и његово подземље изван граница националне јурисдикције.

Она не дира у правни режим воденог и ваздушног стуба изнад међународне зоне.Декларација о принципима који регулишу морско дно и подморје изван граница националних јурисдикција

(1970.) донета од стране Генералне скупштине УН садржи серију од 15 фундаменталних начела о основним односима на морском и океанском дну. Снажно је истакнуто да међународна зона мора бити резервисана искључиво за мирољубиве активности и да ће истраживање и искоришћавање њених природних богатстава бити обављено у интересу целокупне међународне заједнице. Такође је истакнуто да зона у целини или било који њен део не може бити присвојен од стране држава или других објеката, те да ниједна држава не може истицати сувереност или вршити суверена права у зони. Декларација је замишљена као програмски акт из кога треба да проистекне правна регулатива. Основна начела Декларације су потврђена серијом резолуција Генералне скупштине и закључцима многих међународних конференција и органа.

Конвенција о праву мора конкретизује концепт међународне зоне крећући се у координатама начела Декларације из 1970.

Циљ установљења међународне зоне је двојак. Са позитивног становишта, међународна зона и њена богатства су заједничко добро човечанства. Са негативног становишта, дефинисање правне природе и граница међународне зоне је брана даљем проширењу суверених права држава и подвлашћењу отвореног мора.

Богатства међународне зоне припадају целом човечанству. Она се распоређују сходно правилима, прописима и поступцима Међународне власти (Authority) која деле у име међународне заједнице и тако распоређена подлежу коришћењу и отуђењу.

Организовање и надзирање делатности у зони ради управљања богатствима која се тамо налазе поверено је Међународној власти за морско дно (Власти). Она представља самосталну међународну организацију засновану на начелу суверене једнакости свих чланица. Седиште Власти је на Јамајци, с тим што Власт, ради обављања својих надлежности, може основати регионалне центре или уреде.

Главни органи Власти су Скупштина, Веће и Секретаријат. У циљу непосредног, оперативног остваривања делатности у зони оснива се Предузеће.

78

Скупштина је врховни орган Власти који сачињавају представници свих држава-чланица. Она има генералну и специјалну надлежност. У генералну спада утврђивање опште политике о сваком питању из надлежности Власти, док специјална обухвата серију задатака као што су разматрање извештаја Већа и Предузећа, усвајање прописа и поступака за правичну расподелу новчаних и других добити од делатности у зони при чему се посебно води рачуна о интересима и потребама земаља у развоју и сл.

Сваки члан Скупштине има један глас, а одлуке се доносе већином гласова чланова који су присутни и гласају. Одлуке о мериторним питањима се доносе двотрећинском већином гласова чланова који су присутни и гласају, под условом да таква већина обухвата најмање већину чланова који учествују на заседању.

Веће је извршни орган Скупштине и састављено је од представника 36 држава које Скупштина бира на период од 4 године. Половина представника се бира на основу општег правила о правичној географској подели, а друга половина из реда представника четири групе држава утврђене Конвенцијом на бази релевантних економских критеријума. У оквиру опште политике Скупштине, Веће је овлашћено да утврђује посебну политику о сваком питању из надлежности Власти.

Веће своје одлуке доноси двотрећинском, трочетвртинском већином или консензусом, зависно од карактера питања. Одлуке о питањима поступка доноси већином гласова својих чланова који су присутни и гласају.

Већу у раду помажу два органа, Економско-планска и Правно-техничка комисија.Секретаријат је административни орган који сачињавају генарални секретар и особље. Генералног секретара

бира Скупштина на предлог Већа на период од 4 године, с`тим што може бити поново изабран. Особље се бира из реда квалификованих стручњака који задовољавају највиши степен делотворности, марљивости и савесности. Поред тога, води се рачуна и о што широј географској заступљености.

Предузеће је оперативни орган преко кога Власт обавља делатност у зони, те врши транспорт, прераду и маркетинг руда добијених из зоне. Оно поседује правну и пословну способност и овлашћено је да:

1. склапа уговоре, заједничке аранжмане, укључујући споразуме са државама и међународним организацијама,

2. истиче, даје у закуп, поседује и располаже непокретном и покретном имовином,3. буде странка у судским поступцима.Предузеће поседује повластице и имунитете потребне за извршавање својих задатака на територијама свих

држава уговорница.Низ земаља у развоју, окупљених у „Групу 77“ се залагало за јака и ефективна овлашћења Међународне

власти, која би је учинила искључиво одговорном за истраживање и искоришћавање богатстава зоне. Друго мишљење које су заговарале развијене земље ишло је ка томе да се све делатности у вези са истраживањем и искоришћавањем богатстава зоне врше од стране држава-уговорница и ентитета које они овласте. У суштини, то би се свело на слободно искоришћавање без ограничења изузев контроле државе заставе.

Конвенција прихвата средње, компромисно решење. Међународна власт организује, обавља и надзире делатности у зони у име човечанства као целине. Делатности у зони обављају:

1. предузеће као орган Власти,2. удруживањем са Влашћу државе уговорнице, или државна предузећа, или физичка и правна лица која су

држављани држава-уговорница или се налазе под њиховим стварним надзором. Удруживање са Влашћу се врши на основу уговора о делатностима у зони. Приликом склапања уговора сауговарач је дужан да прихвати обавезу о преносу технологије коју ће употребљавати приликом истраживања и искоришћавања зоне, као и обавезу плаћања накнаде Власти за административне трошкове, сталну годишњу таксу од момента ступања уговора на снагу и од почетка искоришћавања – посебан допринос.

Развијене државе, посебно САД и Уједињено Краљевство су се супротставили установљеном режиму истраживања зоне. Неке државе које нису стране уговорнице Конвенције издале су својим државним и приватним предузећима дозволе за искоришћавање богатстава зоне. Припремна комисија за установљавање Власти и Међународног суда за право мора је 1995. године усвојила декларацију у којој је истакла да било који захтеви, споразуми и делатности у зони који нису у складу са Конвенцијом о праву мора неће бити признати. Због овакве ситуације, под окриљем УН, учињени су напори да се обезбеди универзалност система установљеног Конвенцијом о праву мора из 1982. Генерална скупштина је 1994. године усвојила Споразум о примени дела XI Конвенције о праву мора из 1982. године са Анексом.

Споразум из 1994. године предвиђа да ће се његове одредбе и одредбе дела IX Конвенције о праву мора примењивати као јединствен инструмент, а да ће у случају сукоба њихових одредби превагу имати одредбе Споразума. Државе које су потписале Споразум сматрају се државама које су изразиле пристанак да њиме буду везане уколико у року од годину дана не дају изричито саопштење генералном секретару УН да не желе да се користе овом могућношћу. Државе које су потписнице Споразума а нису стране уговорнице Конвенције из 1982.

79

обавезале су се да ће привремено примењивати Споразум уз услов да до 16. децембра 1998. године изразе пристанак на обавезивање Конвенцијом из 1982. године.

У преамбули Споразума потврђено је да су морско дно и подморје ван граница националних јурисдикција заједничка баштина човечанства. Међутим, режим установљен овим споразумом знатно је измењен.

Према Споразуму, Веће Власти, по претходној препоруци Правно-техничке комисије може да одобри захтеве везане за планове о извођењу делатности у зони:

1. које су одобрили органи у државама које нису стране уговорнице Конвенције о праву мора,2. планове тзв. пионирских инвеститора који су регистровани од Пријемне комисије,3. планове нових цена на начелу недискриминације.Споразумом је предвиђено да ће предузеће своје почетне радове у зони обављати удруживањем са

државним и приватним предузећима у складу са принципима здраве трговине.Обавеза преноса технологије на Предузеће је укинута, и према Споразуму ће се вршити под фер и разумним

комерцијалним условима на отвореном тржишту или путем закључивања уговора о заједничком подухвату. Укинута је свака контрола производње.

Одредбе Конвенције о положају земља у развоју су такође измењене. Део 7. Анекса Споразума предвиђа оснивање Фонда за економску помоћ земљама у развоју, али само од вишка прихода Власти након подмиривања њених финансијских трошкова.

Назад на питања

79. ОтвореномореС`обзиром на стална проширења јурисдикције обалних држава, отворено море се дефинише на негативан

начин као морски простор изван граница националних јурисдикција. По свом карактеру отворено море представља заједничко добро свих народа. Режим отвореног мора изграђиван је у току последња 4 столећа и у свом савременом виду је формулисан у Конвенцији о отвореном мору из 1958. године, и Конвенцији о праву мора из 1982. године, а заснован је на начелу слободе мора из кога произилазе остала права и обавезе.

Начело слободе мора у теорији је први разрадио холандски правник Гроцијус 1609. године у свом делу „De iure praedae“ чија 11 глава носи назив „Mare liberum“. Његово дело има историјски значај, без обзира на чињеницу што је у датим условима имало за циљ да докаже право холанђана на пловидбу и трговину са земљама Азије. Међутим, његове идеје су биле предмет жестоких напада од стране многих држава, посебно Велике Британије. Државе су у то време настојале да подвласте читаве океане.

По налогу британског краља, теоретичар Селден је у свом делу „Mare clasum“ 1635. године правдао став великих сила и доказивао оправданост повлашћивања слободног мора. Међутим, Француска револуција је, између осталог истакла и начело слободе отвореног мора, које је временом стекло опште признање. Принцип слободе мора се такође изражава и кроз право нешкодљивог проласка територијалним морем, слободу пловидбе морским каналима и мореузима, и у свим ограничењима установљеним у корист трећих држава на деловима мора под јурисдикцијом или влашћу обалне државе.

Конвенција о отвореном мору из 1958. године садржину начела слободе отвореног мора види нарочито у 4 слободе:

1. слободи пловидбе,2. слободи риболова,3. слободи постављања поморских каблова и цевовода,4. слободи прелета.Конвенција о праву мора из 1982. године овим класичним слободама додаје и:5. слободу подизања вештачких острва и других уређаја које дозвољава међународно право, и6. слободу научног истраживања.Начело слободе отвореног мора подразумева и друге слободе чије вршење не дира у права и дужности

дугих држава, односно међународне заједнице у целини. При томе важи правило да се отворено море може користити искључиво у мирољубиве сврхе. Да би необалне државе могле да се користе слободама отвореног мора конституисано је право приступа необалних држава мору и од мора. У ту сврху Конвенција предвиђа да необалне државе уживају слободу транзита свим превозним средствима преко територија транзитних држава, тј. држава са морском обалом или без морске обале која се налази између необалне државе и мора. Слобода транзита се остварује на основу уговора који склапају заинтересоване необалне и транзитне државе. Бродови необалних држава се региструју у одређеним лукама и уживају једнак третман као и бродови обалних држава.

На отвореном мору држава поседује и врши власт над бродовима који њиме плове, на основу припадности, тј. заставе брода. Тиме држава стиче двоструку привилегију-privilegia adiosa јер је одговорна за поштовање

80

међународноправних правила од стране брода и посаде, и privilegia favorabile будући да на самом броду важе закони и прописи државе заставе.

Свака држава одређује услове под којима додељује бродовима своју државну заставу и услове уписа у уписник на свом подручју, те право на вијање заставе. Међународно право поставља услов да веза између брода и заставе мора бити стварна. За време путовања брод не сме мењати своју заставу, осим ако се ради о стварном преносу власништва над бродом или измени уписа у регистру. Свака држава делотворно врши јурисдикцију и надзор над бродовима своје заставе у погледу управних, техничких и социјалних предмета. У том циљу свака држава заставе има обавезе:

1. да води регистар бродова са именима и подацима о бродовима који носе њену заставу,2. има над сваким бродом своје заставе, његовим заповедником, официрима и посадом јурисдикцију

према свом унутрашњем праву у погледу правних, техничких и социјалних предмета који се тичу брода,3. предузима мере потребне безбедности на мору.Јурисдикција државе над трговачким бродовима је релативног карактера. По Женевској конвенцији о

отвореном мору над тим бродовима се установљава директна међународна јурисдикција посредством ратних бродова у случајевима када има озбиљног основа за сумњу:

1. да се брод бави пиратеријом,2. да се брод бави трговином робљем,3. да је брод, иако вије страну заставу или одбија да истакне своју заставу, у ствари брод исте државне

припадности као ратни брод.Конвенција о праву мора из 1982. додаје још два основа и то:4. када је брод без државне припадности, и5. када се брод бави неовлашћеним емитовањем радио звучних и телевизијских програма.Лице које неовлашћено емитује може се извести пред суд:1. државе заставе брода,2. државе у којој је уређај уписан,3. државе чије држављанство то лице поседује,4. сваке друге државе у којој се емисија може примати, и5. сваке државе у којој су ометане дозвољене радио везе.Насупрот томе, јурисдикција државе заставе над ратним бродовима је апсолутног карактера. Аналоган

третман уживају и бродови у власништву државе или бродови које она користи за владину нетрговачку службу.Морско разбојство или пиратерија у смислу чл. 15 Конвенције о отвореном мору представља:1. сваки незаконити акт насиља, задржавање или сваку пљачку почињену у личне сврхе од стране посаде

или путника неког приватног брода или приватног ваздухоплова а који су уперени:1.1. на отвореном мору против неког брода или ваздухоплова или против лица или добара која се на

њима налазе,1.2. против брода или ваздухоплова, лица или добара у месту које не спада под јурисдикцију ниједне

државе, 2. сваки акт добровољног учешћа у коришћењу брода или ваздухоплова, када су ономе ко их почини

познате чињенице које том броду или ваздухоплову дају обележје пиратског брода или ваздухоплова,3. свака радња која има за циљ да подстиче на вршење аката одређених у ставовима 1 и 2 овог члана, или

свака радња предузета да би се олакшало вршење тих аката. Ову дефиницију је преузела и Конвенција о праву мора из 1982. године.Морско разбојство се данас сматра међународним злочином, па отуда кажњавање може бити извршено

пред судом ма које земље. Конвенција о отвореном мору овлашћује државе да могу запленити пиратски брод или ваздухоплов, а судови државе која је извршила заплену могу донети одлуку о казнама које треба применити, као и мерама које треба предузети у погледу бродова, ваздухоплова или добара, не дирајући у права трећих лица достојних веровања (Pirata Non Mutat Dominium). Заплену пиратских бродова могу извршити само ратни бродови, војни ваздухоплови или други бродови и ваздухоплови намењени за циљеве јавне службе и овлашћени за ту сврху. Међутим, ако се заплена изврши без довољно разлога, држава која је извршила узапћење бродова одговорна је држави чије држављанство тај брод има и дужна је да накнади штету проузроковану запленом.

Назад на питања

80. Затворена или полузатворенамораКонвенција о праву мора из 1982. промовише као нови институт права мора и тзв. затворена или

полузатворена мора под којима подразумева:

81

1. залив, базен или море окружено са две или више држава и спојено са другим морем или океаном уским пролазом,

2. или се у целини или претежно састоји од територијалних мора и искључивих економских зона двеју или више обалних држава.

Сматра се да у затворена или полузатворена мора спадају: Средоземно море са својим деловима Јадранским морем, Црним морем и Егејским морем, Црвено море, Арапски (Персијски) залив, Јужнокинеско море, Карипско море, и Анданамско мореОвај институт у основи изражава квалитативну трансформацију права мора из комуникацијског права (ius

communicationis) у економско, ресурсно право и на томе насталу потребу да државе чије обале леже на затвореним или полузатвореним морима уреде питања у вези пловидбе, заштите живих богатстава и загађивања. Рационални основ колективне акције обалних држава је исцрпивост богатстава ових релативно малих мора са ограниченим изворима, и специфични услови у којима се остварују права и обавезе утврђене међународним правом.

Конвенција установљава општу обавезу сарадње држава у затвореним или полузатвореним морима. Та обавеза се остварује непосредно или преко одговарајуће регионалне организације у циљу:

1. усклађивања управљања, очувања, истраживања и искоришћавања живих богатстава мора,2. усклађивања остваривања својих права и испуњавања својих дужности у заштити и очувању морске

околине,3. усклађивања политике научних истраживања и, где је то прикладно, предузимања заједничких програма

научног истраживања подручја,4. позивања других заинтересованих држава или међународних организација на сарадњу.Одредбе Конвенције о затвореним или полузатвореним морима немају материјално значење у смислу да

стварају посебан правни режим, јер је правни режим вода у затвореним или полузатвореним морима утврђен другим правилима међународног права мора (на пр. онима о искључивој економској зони, територијалном мору и сл.). Те одредбе су суплементарне природе јер им је сврха да, усклађивањем акција обалне државе затворених или полузатворених мора, остваре своја права и испуне дужности које им намеће право мора уз очување својих интереса. У исто време та правила су оквирна јер установљавају само општу обавезу усклађивања активности обалних држава у истраживању и искоришћавању живих богатстава мора, односно заштити и очувању морске околине, тако да се конкретне, материјалне обавезе формулишу споразумима заинтересованих држава и, евентуално, међународних организација.

Назад на питања

81. Необалне државе и државе у неповољном географскомположајуПод необалним или неприбрежним државама подразумевају се оне државе које немају морску обалу.

Изузев европских, то су државе које спадају у најнеразвијеније међу земљама у развоју. Свест о међузависности света и идеје новог међународног економског поретка снажно су афирмисали неопходност да се и необалним државама омогући коришћење мора и његових богатстава. У том смислу, поред низа аката, и Повеља о економским правима и дужностима држава из 1974. предвиђа да ће међународна заједница, посебно њени развијени чланови, посветити специјалну пажњу посебним потребама и проблемима најмање развијеним међу земљама у развоју, необалним земљама у развоју и, такође, острвским земљама у развоју у циљу да им помогне да превазиђу њихове посебне тешкоће и тако допринесу њиховом економском и социјалном развоју.

Декларативно је и традиционално право мора признавало извесна права необалним државама. Проблем је у томе што остваривање права признатих необалним државама подразумева допунска права која нису формулисана општим међународним правом, већ је самим заинтересованим државама препуштено да их утврде на бази споразума.

Конвенција о праву мора из 1982. године предвиђа да необалне државе имају право приступа мору и од мора ради остваривања права која имају на мору. У ту сврху уживају слободу транзита преко подручја транзитних држава свим превозним средствима.

Промет у транзиту ослобођен је свих царина, такси или других дажбина, изузев оних за посебне услуге учињене у вези са таквим прометом. У циљу погоднијег промета у транзиту у улазним и излазним лукама транзитних држава могу се споразумима тих држава и необалних држава установити слободне зоне или друге

82

царинске олакшице. У морским лукама бродови који вију заставу необалне државе уживају једнак поступак као и други страни бродови. Ове олакшице се сматрају минималним стандардом, тако да необалним државама могу бити дате и веће олакшице, било на бази споразума, било једнострано.

Вршење права приступа мору необалних држава претпоставља закључење споразума између заинтересованих необалних и транзитних држава. Ради обезбеђења од злоупотребе Конвенција предвиђа да се у случају да до закључења споразума не дође, сматра да је настао спор који се решава начинима мирног решавања предвиђених Конвенцијом. Према томе, право приступа мору је засновано општим међународним правом тако да одговарајући споразум није правни основ самог права, већ акт који само утврђује услове и модалитете вршења права приступа мору.

Поред права приступа мору Конвенција признаје необалним државама и низ других права.Изричито се утврђује да је отворено море слободно за све државе, обалне и необалне, што значи да

необалне државе уживају право пловидбе, право прелета, слободу полагања подморских каблова и цевовода, слободу подизања вештачких острва и других уређаја које допушта међународно право, слободу риболова, те слободу научног истраживања.

Необалне државе уживају у једнакој мери као и обалне право нешкодљивог пролаза територијалним морем, право транзитног пролаза мореузима, право пролаза архипелашким пловним путевима, те слободу пловидбе, прелета и полагања подморских каблова и друге међународноправно допуштене употребе мора у појасу искључиве економске зоне. Од посебног интереса су права необалних држава у коришћењу живих богатстава искључиве економске зоне.

Сам појам међународне зоне као заједничке баштине човечанства подразумева једнакост свих држава. Тај моменат је конкретизован низом одредби које, поред осталог, наглашавају једнака права обалних и необалних држава. Штавише, Конвенција предвиђа посебне мере у циљу унапређења делотворног суделовања држава у развоју у делатностима у зони, са дужном пажњом према њиховим нарочитим интересима и потребама, а посебно, међу тим државама, према нарочитим потребама необалних држава и држава у неповољном географском положају, да превладају препреке које потичу из њиховог неповољног положаја. Необалне државе и државе у неповољном географском положају су представљене као посебна група у саставу Већа као једног од главних органа Међународне власти.

Положај држава у неповољном географском положају је, како у искључивој економској зони, тако и у осталим деловима мора mutatis mutandis једнак положају необалних држава. Разлике постоје једино у погледу права која се непосредно везују за чињеницу да необалне државе, за разлику од држава у неповољном географском положају, немају сопствене обале, односно излаз на море. У том делу су права држава у неповољном географском положају квантитативно мања – иначе Конвенција о праву мора уређујући конкретна питања редовно оперише формулацијом „необалне државе или државе у неповољном географском положају“.

Назад на питања

82. Научно истраживањемора и заштита и очувањеморске околинеПрви међународни инструменти од ширег интереса који се дотичу научног истраживања мора су Женевске

конвенције од 1958. године.Конвенција о епиконтиненталном појасу предвиђа да обална држава не сме својим истраживањима и

искоришћавањем богатства епиконтиненталног појаса ометати „основна океанографска и друга научна истраживања која се обављају са намером да се њихови резултати објаве“. Услов је одобрење државе, уз претпоставку да она неће одбити да да свој пристанак ако молбу поднесе квалификована установа ради чисто научних истраживања у погледу физичких или биолошких особина континенталног слоја. Обална држава може, ако то жели, учествовати у тим истраживањима или бити у њима представљена.

Конвенција о отвореном мору не формулише изричито одредбу о праву на научно истраживање отвореног мора, због бојазни да се тиме не легализују експерименти нуклеарним оружјем. Међутим, логичко тумачење ове конвенције наводи на закључак да се вршење слобода отвореног мора (нпр. постављање каблова и сл.) не може обавити без извесних претходних научних поступака.

Конвенција о праву мора из 1982. године прокламује право научног истраживања мора као право свих држава и међународних организација.

Научно истраживање мора се врши на основу следећих начела:1. научно истраживање мора се обавља искључиво у мирољубиве сврхе,2. научно истраживање мора се обавља подесним научним методама и средствима у складу са

Конвенцијом,

83

3. научно истраживање мора не сме неоправдано ометати друге правно дозвољене употребе мора у складу са Конвенцијом и на одговарајући начин се поштује током таквих употреба,

4. научно истраживање мора се обавља уз поштовање свих одговарајућих прописа донетих у складу са Конвенцијом, укључујући и оне о заштити и очувању морске околине.

Овим општим условима придружују се допунски, квалификаторни услови који варирају зависно од правне природе дела мора у коме се истраживање обавља. Ти услови су управо сразмерни обиму права који обалној држави припадају. У појасевима у којима су права обалне државе шира ти су услови оштрији, и обрнуто. У просторима обалног мора одлучивање о научном истраживању је у домену искључиве надлежности обалне државе. Обална држава поседује право уређивања, одобравања и обављања научног истраживања мора у својој искључивој економској зони и у свом епиконтиненталном појасу. Да би друга држава или међународна организација добила пристанак обалне државе, та истраживања треба само да испуњавају два основна услова:

1. да служе у мирољубиве сврхе, и2. да служе повећању научног познавања мора за добробит целог човечанства.Обална држава има дискреционо право да ускрати пристанак на научно истраживање искључиве економске

зоне или епиконтиненталног појаса ако истраживачки пројекат:1. има непосредно значење за истраживање и искоришћавање природних богатстава било живих било

неживих,2. подразумева бушење у епиконтиненталном појасу, употребу експлозива или уношење шкодљивих

материја у морску околину,3. укључује изградњу, рад или употребу вештачких острва, уређаја и направа, и4. ако обавештење о карактеру и циљевима пројекта није тачно, или ако истраживачка држава или

надлежна међународна организација има неизвршене обавезе према обалној држави из претходног истраживачког пројекта.

Најлибералнији услови су постављени за случај научног истраживања Међународне зоне. По Конвенцији, све државе и надлежне међународне организације могу обављати научно истраживање зоне под условима да се истраживање предузима у мирољубиве сврхе и ради добробити човечанства.

Међународна власт може обављати научно истраживање мора и богатстава у зони, и у ту сврху закључивати уговоре.

Носиоци пројекта, било да су то државе или међународне организације, дужни су обезбедити да се научноистраживачки пројекти остварују у складу са међународним правом. Они одговарају за сву насталу штету.

Спорови који настану у тумачењу и примени одредби Конвенције о научном истраживању мора подвргавају се надлежности суда или арбитраже.

Заштита и очување морске околине – Под загађивањем морске средине подразумева се човеково посредно или непосредно уношење супстанци или енергије у морску средину, које изазива или може да изазове такве шкодљиве последице као што су штета живим бићима и морској флори и фауни, угрожавање здравља људи, ометање поморских делатности, укључујући и риболов и друге законите употребе мора, погоршавање квалитета морске воде за употребу и умањење привлачности за становање и рекреацију.

Конвенција полази од општег начела утврђеног на Стокхолмској конференцији о човековој околини по којој су државе дужне да штите и очувају морску околину. Стране уговорнице су се обавезале да земљама у развоју пруже помоћ на подручју науке, школовања, технике и сл, потребне ради заштите и очувања морске околине.

Конвенција не садржи конкретна, оперативна правила о заштити морске околине, већ утврђује оквирна правила која деле надлежност у овој материји између држава, узетих појединачно, и међународне заједнице, и тако разграничује националну и међународну регулативу.

Државе саме доносе законе и прописе у циљу спречавања и надзирања загађивања из копнених извора (реке, цевоводи и сл.), при чему треба да воде рачуна о међународно признатим правилима и стандардима. До сада су међународни аранжмани у овој области били ограничени у регионалне оквире (Атински протокол 1980. Кувајтска конвенција о заштити Персијског залива 1978. и сл.).

Инциденти са изливањем нафте у море натерали су државе да приступе доношењу правила о загађивању које потиче из активности које се обављају на морском дну и подморју унутар националне јурисдикције. Обзиром да у овој области јурисдикцију врше обалне државе, оне саме доносе одговарајуће законе и прописе. Међународноправна правила и стандарди су ретки у овој области и своде се на начелне одредбе. Ту празнину делимично попуњавају регионални споразуми, као и уговори компанија које се баве експлоатацијом нафте.

Прописе у циљу спречавања, смањења и надзирања загађења међународне зоне као и ради очувања еколошке равнотеже у морској околини доноси Међународна власт. Одговарајућу надлежност имају и државе

84

које су овлашћене да донесу законе и прописе који регулишу загађивање са бродова и постројења који плове под њеном заставом, односно регистровани су на њеној територији у време када врше делатности у зони.

Загађивање потапањем се врши тако што се шкодљиве материје одлажу у морску околину потапањем са бродова или авиона којима се те материје преносе. Због тога законе и прописе о загађивању потапањем доносе саме државе. При томе је основно правило да се потапање не сме вршити без дозволе надлежног државног органа. Национални закони и прописи у овој области не смеју бити мање делотворни од општих међународних стандарда и правила о спречавању загађивања потапањем.

На нивоу општег међународног права загађивање потапањем је регулисано Конвенцијом о спречавању загађивања потапањем закљученом у Лондону 1972. године. Она дели све материје које се потапају у морску околину на три групе:

1. „црна листа“ – материје које су посебно опасне (жива, кадмиј и сл.) чије је потапање апсолутно забрањено,

2. „сива листа“ – материје које се могу потапати уз посебне мере опреза (цинк, арсен, олово и сл.) уз услов добијања специјалне дозволе,

3. остале материје које се могу потапати уз општу дозволу.Конвенција се примењује на свим деловима мора изузев унутрашњих морских вода.Одредбе Конвенције о загађивању са бродова успостављају деликатан биланс између захтева јаких

поморских сила који су ишли за тим да у овој материји принцип заставе или припадности брода буде релативно мерило, и инсистирања обалних држава да своја овлашћења у заштити морске околине од загађивања са бродова успоставе на свим подручјима под сувереном влашћу или јурисдикцијом.

Конвенција формулише општу обавезу држава да на дипломатским конференцијама и кроз надлежне међународне организације утврђују међународна правила и стандарде ради сузбијања и спречавања загађивања са бродова.

У надлежности државе заставе је да правно уреди спречавање загађивања морске околине са бродова који вију њену заставу или су уписани на њеном подручју, с`тим што ти прописи морају бити барем толико делотворни колико и општеприхваћена међународна правила и стандарди.

Обалне државе су овлашћене да доносе посебне прописе за улазак страних бродова у своје луке или унутрашње морске воде или за пристајање уз своје станице са уређајима удаљене од обале.

Такође, обалне државе су овлашћене на доношење прописа ради спречавања загађивања у свом територијалном мору са страних бродова, укључујући и бродове који се користе правом нешкодљивог пролаза. При том, закони и прописи који се у ту сврху доносе не смеју ометати нешкодљив пролаз.

У искључивој економској зони права обалних држава су двојака. Са једне стране, обална држава има легислативна овлашћења само у мери у којој њени закони и прописи омогућују остваривање општеприхваћених међународних правила и стандарда утврђених од стране надлежне међународне организације или на општој дипломатској конференцији. Са друге стране, обалне државе располажу правом једностраног и аутономног регулисања загађивања са бродова у појединим деловима својих искључивих економских зона. Ради се о „специјалним подручјима“ и „подручјима прекривеним ледом“. Под „специјалним подручјима“ Конвенција подразумева јасно утврђене делове искључиве економске зоне где се тражи прихватање посебних обавезних мера ради спречавања загађивања са бродова због признатих техничких разлога у вези са океанографским и еколошким условима у њима, и ради њихове употребе или заштите њихових природних богатстава. Интереси очувања еколошке катастрофе у подручјима искључиве економске зоне који су током већег дела године прекривени ледом који спречава или угрожава пловидбу наметнули су решење по коме у тим подручјима обална држава има право да доноси посебне непристрасне националне прописе ради спречавања загађивања.

Загађивање са бродова је предмет знатног броја мултилатералних уговора:1. Међународна конвенција о спречавању загађивања мора нафтом из 1954.2. Међународна конвенција о ограничењу одговорности власника поморских бродова из 1957.3. Међународна конвенција о одговорности предузетника нуклеарних бродова из 1962.4. Међународна конвенција о грађанској одговорности за штету проузроковану загађивањем нафтом 1969.5. Конвенција о спречавању загађивања мора са бродова из 1973. – најпотпунија.Под загађивањем из ваздуха подразумевају се извори загађивања који су у ваздушном простору под

сувереном влашћу и загађивање са бродова или ваздухоплова без обзира на њихов положај.Конвенција предвиђа да свака држава доноси прописе који важе како у њеном ваздушном простору, тако и

на бродовима који вију њену заставу, односно ваздухопловима који су регистровани на њеном подручју, водећи рачуна о међународно прихваћеним правилима, стандардима, препорученој пракси и поступцима, те о безбедности ваздушне пловидбе.

85

Назад на питања

83. МореузиУ међународноправном смислу мореузи представљају природне морске пролазе који служе за међународну

пловидбу између два дела отвореног мора или између отвореног мора и територијалног мора стране државе. Изузетном значају мореуза доприносе економски и војностратешки моменат.

На основу критеријума режима коме мореузи подлежу, разликујемо неколико врста мореуза:1. мореузе у којима је правни режим у целини или делимично утврђен међународним конвенцијама које

су одавно на снази за те мореузе (Гибралтар, Босфор, Дарданели, Сунд, Велики и Мали Белт и Магеланов мореуз),

2. мореузе чији је правни режим утврђен општим обичајним и уговорним правилима међународног права о мореузима. Разликујемо две групе ових мореуза:2.1. Мореузи чија је ширина већа од двоструке максималне ширине територијалног мора (Ортрански

мореуз, Мозамбички мореуз), тако да читавом својом дужином садрже за пловидбу погодан појас отвореног мора – тзв. широки мореузи,

2.2. Мореузи чија ширина на једном или више места не прелази 24 нм, а повезује два дела отвореног мора или отворено море са територијалним морем стране државе која нема својих обала на мореузу – тзв територијални мореузи. Са њима се изједначавају мореузи који су читавом дужином шири од 24 нм, али се погодан пловни пут налази у територијалном мору обалне државе. Женевска конвенција о територијалном мору и спољном морском појасу из 1958. предвиђа за ову групу мореуза нешкодљив пролаз страних бродова који се не може обуставити, тзв. несуспендовани нешкодљив пролаз.

Конвенција о праву мора из 1982. године уноси извесне новине у режим мореуза чији режим није регулисан међународним уговорима. Главна новина је институт транзитног пролаза који се примењује на мореузе који служе међународној пловидби између једног дела отвореног мора или искључиве економске зоне и другог дела отвореног мора и искључиве економске зоне, чија ширина на једном или више места не прелази 24 нм. Ове карактеристике има највећи број мореуза који служе за међународну пловидбу. Право транзитног пролаза уживају сви бродови и ваздухоплови без разлике, и то без претходне нотификације или одобрења, али је строго ограничен и одређен сврхом брзог и непрекинутог пролаза.

Режим транзитног пролаза се сходно примењује и на тзв. архипелашке мореузе.Конвенција о праву мора из 1982. задржава и институт нешкодљивог пролаза кроз мореузе који се не може

обуставити и примењује се у два случаја:1. на мореузе у којима се не примењује режим транзитног пролаза и то због тога што се мореуз налази

између острва обалне државе на мореузу и њеног континенталног подручја, а постоји пут отвореним морем или искључивом економском зоном од острва у правцу отвореног мора који је једнако погодан с`обзиром на навигационе и хидрографске услове,

2. на мореузе између једног дела отвореног мора или искључиве економске зоне и територијалног мора стране државе.

Босфор и Дарданели представљају природну везу између Црног и Егејског мора. Њихов значај се истиче изласком Русије на обале Црног мора након Кучук-кајнарџијског мира 1774., и њеном политиком изласка на топла мора. Тежња Русије да задобије контролу над овим мореузима довела је до бројних сукоба. Централно питање било је право пролаза ратних бродова, обзиром да је Једренским миром од 1829. године утврђено опште правило о слободи пловидбе трговачких бродова свих застава које се не налазе у ратном стању са Отоманском империјом. Након Првог светског рата, захтев америчког председника Вилсона, изражен у програму од 14 тачака, о слободи пролаза кроз Босфор и Дарданеле без икаквих ограничења материјализован је у Конвенцији о режиму мореуза закљученој у Лозани 1924. године. Ова Конвенција је установила и извесна ограничења апсолутне слободе пролаза. У Црном мору ниједна неприбрежна држава није могла држати ратну морнарицу већу од највеће ратне морнарице прибрежних црноморских држава. Ратним бродовима је било забрањено задржавање у водама мореуза изузев у случајевима хаварије или несрећног случаја. Турска као зараћена страна могла је забранити пролаз непријатељских бродова и вршити надзор ради спречавања контрабанде. Извршена је демилитаризација извесних зона уз мореузе. Надзор над спровођењем у живот одредби Конвенције поверен је посебној Комисији за мореузе која је дејствовала у оквиру Друштва народа. Сматрајући да су јој битно повређена суверена права, Турска је већ 1935. тражила ревизији конвенције у Савету Друштва народа. Придружио јој се и СССР незадовољан што је Конвенција дозволила приступ Црном мору и ратним морнарицама неприбрежних држава.

86

20.07.1936. године донета је Конвенција о режиму мореуза у Монтреу, која је на снази и данас. Њом је Турска добила знатно већа права. У односу на трговачке бродове задржано је правило о потпуној слободи пролаза и пловидбе бродова свих застава без икаквих формалности, која се само суспендује за бродове оних држава са којима је Турска у рату. Забрањен је прелет војних ваздухоплова, док се прелет цивилних ваздухоплова допушта уз претходно обавештење.

Пролаз и пловидба страних ратних бродова подвргнути су значајним ограничењима. У доба мира пролаз без ограничења допуштен је једино лаким површинским, малим борбеним и помоћним бродовима свих застава. Остали бродови се могу користити правом пролаза само ако им укупна тонажа не прелази 15 000 тона, и то највише 9 бродова. Само ратни бродови прибрежних, Црноморских држава могу пролазити иако су већи од 15000 тона, али један по један уз пратњу највише два торпиљера. Установљена је забрана пролаза подморница, изузев у одређеним случајевима подморница црноморских држава. У доба мира укупна тонажа неприбрежних држава не може прелазити 30 000 тона, а од тога једна неприбрежна држава најмање 2/3 те тонаже. У случају повећања тонаже ратних бродова прибрежних држава предвиђена је и могућност повећања тонаже бродова неприбрежних држава, али највише до 45 000 тона. Време боравка ратних бродова неприбрежних држава ограничено је на највише 21 дан.

Режим проласка ратних бродова у доба рата зависи од тога да ли је Турска зараћена страна или је неутрална. У случају да је неутрална, ратни бродови неутралних држава би задржали слободу пролаза, док би се то право ускратило ратним бродовима зараћених страна, сем у случају повратка у своју луку или у случају колективне акције Друштва народа. Ако је Турска зараћена страна важи правило по коме се пролаз ратних бродова оставља потпуно нахођењу турске владе.

На састанку шефова држава и влада САД, СССР и Велике Британије у Постдаму 1945. године, закључено је да конвенцију из Монтреа треба ревидирати. СССР је 1946. године упутио ноту Турској у којој је изложио принципе ревизије Конвенције:

1. слобода пролаза трговачких бродова свих застава у доба мира и у доба рата,2. потпуна слобода пролаза за ратне бродове црноморских држава,3. ратним бродовима нецрноморских држава се забрањује пролаз мореузима изузев на основу дозволе

која се издаје у посебним околностима,4. уређење режима пролаза је у искључивој надлежности црноморских држава,5. заједничку одбрану мореуза организоваће СССР и Турска како би спречиле употребу мореуза супротну

интересима црноморских држава. Турска је одбила последња два принципа као неспојива са сувереношћу, а услед заоштравања односа

између СССР и САД СССР одустаје од наведених принципа 1953. године.Гибралтарски мореуз се налази између јужног дела Пиринејског полуострва и Северне Африке и представља

водени мост између атлантског океана и Средоземног мора. Мореуз је готово у целини под суверенитетом Шпаније и Марока као прибрежних држава, а мањи део испред Гибралтарског полуострва је под Британијом која влада Гибралтаром (државом и градом) од Утрехтског мира 1713. године.

У односу на Гибралтарски мореуз не постоји lex specialis који би регулисао режим пловидбе. Британско-француском декларацијом о Египту и Мароку 1904. године утврђена је забрана подизања утврђења и стратегијских објеката на делу обале Марока. Уговором који је склопила са Француском 1912. године Шпанија је преузела обавезе из Британско-француске декларације о обезбеђењу слободе пролаза кроз мореуз. Најпримереније је тумачење по коме се овде не ради о посебном, специјалном режиму за Гибралтарски мореуз, већ о мешовитим политичко-правним гаранцијама општег режима мореуза који би се примењивао и на овај мореуз. Дакле, то је слободан и неометан пролаз за стране трговачке бродове и право прелета за цивилне ваздухоплове, односно право нешкодљивог пролаза за стране ратне бродове. Шпанија стоји на становишту да страни трговачки и ратни бродови уживају право несуспендованог нешкодљивог пролаза. За пролаз страних ратних бродова не захтева се претходна нотификација или одобрење, док подморнице морају пловити по површини. Овом становишту се приклања и Мароко.

Мореуз Хормуз (Ормуз) је природна спона између два дела отвореног мора, јер спаја Персијски (Арапски) залив и Индијски океан. Налази се између југоисточне обале Арабијског полуострва који је под суверенитетом Омана, и југозападне обале Ирана. У бројним сукобима у Персијском заливу посебну улогу има нафта као стратешко оружје, јер подручје залива располаже највећим резервама сирове нафте у свету од чијег коришћења у великој мери зависе економије Запада.

Режим Ормуза није уређен посебним међународним уговором. До 1978. је део залива био под режимом отвореног мора. Када је Оман 1978. прогласио своје територијално море у ширини од 12 нм (Иран је то учинио 1959.) ствари су се закомпликовале јер је залив на неким деловима широк једва нешто преко 20 нм. Након тога

87

се на Ормуз примењује општи режим несуспендованог нешкодљивог пролаза. Ирачко Ирански рат од 1980. године се пренео и у воде Персијског залива. Јуна 1984. године Савет безбедности је осудио нападе на трговачке бродове у заливу. Због заоштрене ситуације најпре су САД направиле споразум са Кувајтом да њихови танкери плове под америчком заставом, а 1987. године је то учинила и Кина.

Отрантски мореуз или врата представљају морски пролаз који раздваја Балканско полуострво од Апенинског и спаја Јадранско море са Јонским. Обале Отрантског мореуза припадају Грчкој, Италији и Албанији. По својим карактеристикама Отрантски мореуз припада категорији тзв. широких мореуза, јер у њему постоји појас отвореног мора или искључиве економске зоне. Албанија је својом спољнополитичком оријентацијом као и проширењем територијалног мора на 15 нм противно међународном праву и предлозима на 3. Конференцији о праву мора, дала основа бојазни од шикане, посебно ако се има у виду да Албанија установи искључиву економску зону тако да би шиканозним вршењем овлашћења могла довести у питање слободу пловидбе и прелета у Отранту. Југославија је на истој конференцији учинила напор да се утврде додатна обезбеђења која су створила услове за стабилан и сигуран режим пловидбе широким мореузима. Прихваћен је амандман делегације Југославије који утврђује да се део конвенције који се односи на мореузе не примењује на мореуз који се употребљава за међународну пловидбу ако у том мореузу постоји пловни пут отвореним морем или кроз искључиву економску зону који је једнако подобан с`обзиром на навигациона и на хидрографска обележја. У таквим пловним путевима се примењују други одговарајући делови ове конвенције, укључујући одредбе о слободи пловидбе и прелета.

Назад на питања

84. Морски каналиМорски канали су творевина људских руку, вештачки пролази прокопани на територији једне или више

држава који физички спајају два мора у циљу краће и безбедније пловидбе. Уобичајена је подела на међународне (Суецки, Панамски) и унутрашње морске канале (Коринтски). Режим унутрашњих морских канала је у целини подвргнут унутрашњим прописима државе на чијој територији је канал прокопан.

Међународни морски канали су често прокопавани на територијама формално или фактички несамосталних држава, или на територији државе којој је, као пораженој сили, интернационализовани режим наметнут (Немачка). Режим постојећих међународних морских канала је регулисан билатералним или мултилатералним уговорима. Начелно је режим могуће установити и једностраним актом. Висок степен јединства у уговорном регулисању пловидбе кроз постојеће међународне морске канале, као и мање-више једнообразна пракса, дају основа закључку да су међународни морски канали отворени за пролаз бродовима свих земаља без дискриминације уз поштовање интереса територијалног суверена. На тај начин је режим пловидбе кроз међународне морске канале фактички веома близак или се поклапа са режимом мореуза.

Суецки канал – према познатим археолошким траговима још су египатски фараони прокопали канал који је ишао краком Нила и повезивао Средоземно и Црвено море. Обнављали су га римски императори Трајан и Хадријан, те калиф Омар у 7. веку. Отада канал прекривају песак и заборав, да би идеју о новом каналу дао француски инжињер Фердинанд Лесепс 1832. године. Он добија кедифове фермане 1854. и 1866. које султан потврђује 1866. године, којима му се уступа концесија за изградњу канала. Након десетогодишње градње, канал је отворен за саобраћај 17. новембра 1869. године. До установљења међународног режима пловидбе релевантна су била општа правила садржана у ферманима. Пракса је ишла у правцу слободног пролаза трговачких и ратних бродова у доба мира. Нејасно је било једино какав је статус канала у случају да су Египат и Турска зараћене стране.

Цариградска конвенција из 1888. године утврђује да ће морски канал Суец увек бити отворен за све трговачке и ратне бродове без разлике у погледу заставе. Будући да је канал интернационализован и неутрализован, стране уговорнице су се сагласиле да канал није подложан вршењу права блокаде, те да неће предузимати никакав акт непријатељства или било какав акт који има за циљ да спречи слободну пловидбу како у самом каналу и његовим приступним лукама, тако и у простору од 3 нм од тих лука.

Транзит ратних бродова зараћених страна има се вршити у најкраћем року и без задржавања. Ови бродови се могу снабдевати горивом и храном само у неопходним границама. Боравак ратних бродова зараћених страна у Суецу и Порт Саиду не може прећи 24 сата, а између изласка из луке једног брода зараћене стране и поласка брода који припада непријатељској страни треба да прође најмање 24 сата. За време рата је забрањено укрцавање и искрцавање трупа, муниције и ратног материјала у самом каналу и његовим приступним лукама. У каналу се само изузетно могу стационирати ратни бродови и то у пристанишним лукама Порт Саида и Суеца, али највише два исте заставе. То право се ускраћује једино зараћеним странама.

88

Правила која се тичу ратних бродова не могу представљати сметњу мерама које Турска и Египат буду принуђени да предузму да би обезбедили одбрану своје територије и одржавање јавног поретка, али мере не треба да буду препрека слободној употреби канала.

Ова правила су поштована до Првог светског рата. Након уласка Турске у рат на страни сила Осовине, Велика Британија проглашава протекторат над Египтом и условљава пролаз каналом својом дозволом. Египат је 1922. године прогласио независност, али је Велика Британија задржала право одлучивања о управљању каналом. Египат и Велика Британија склапају 1936. године нови уговор којим се потврђује да је канал интегрални део египатске територије, али се Велика Британија овлашћује да у зони канала држи трупе које би помагале египатским у одбрани канала док се ове не оспособе за самосталну одбрану. 1954. године закључен је нови уговор којим се Британија обавезује да повуче своје трупе, али задржава право да у периоду од 7 година упути трупе у зону канала ако би нека трећа држава напала било коју чланицу Арапске лиге или Турску.

Египат национализује друштво Суецког канала 1956. године, што даје повода тројној британско-француско-израелској агресији. Октобра исте године Савет безбедности доноси Резолуцију о начелима која се односе на статус канала и режим пролаза и упућују стране у сукобу на непосредне преговоре. Та начела су:

1. пролаз каналом је слободан и отворен без дискриминације, директне или прикривене,2. мора се поштовати суверенитет Египта,3. одвајање управљања каналом од било какве политике,4. утврђивање такси за пловидбу каналом вршиће се споразумом Египта и корисника канала,5. део прихода има се користити за одржавање и побољшање пловидбености канала.Египат је једностраном изјавом прихватио ова начела обавезујући се да ће поштовати слово и дух

Цариградске конвенције, те да ће канал одржавати и модернизовати у складу са захтевима пловидбе.Египат је практично од настанка Израела предузимао посебне мере у односу на бродове које се сумњало да

превозе робу у Израел или из Израела. Такву праксу је спроводио до закључења уговора о миру са Израелом 1979. године.

Панамски канал, као најкраћи морски пут између Тихог и Атлантског океана, прокопан је на панамској превлаци у Средњој Америци. Први планови о прокопавању канала који би спајао ова два океана јављају се још у 16. Веку. У 19. Веку, када изградња канала постаје извесна, долази до сукоба два главна актера – САД и Велике Британије. У серији уговора први је склопљен 1850. (Clayton-Bulver) на бази признања једнаких интереса и права у зони будућег канала. Уговор предвиђа неутрализацију будућег канала и слободу пловидбе како у доба мира тако и у доба рата, а као гаранти се појављују обе уговорнице. Крајем 19. века САД се окрећу политици доминације над каналом. Правно то чине закључењем Hay-Pouncefotco-овог уговора 1900. и 1901. године. Први уговор је предвиђао право САД да саме прокопају канал, регулишу пловидбу и управљају каналом на бази правила аналогних оним из Цариградске конвенције из 1888. године о Суецком каналу. Незадовољни Сенат САД је одбио ратификацију тражећи да у уговор уђе и одредба која би овлашћивала САД да у одређеним случајевима суспендују неутрализацију канала. То је учињено другим уговором из 1901. године. САД 1903. године склапају са Колумбијом уговор о концесији за градњу канала, који је одбио да ратификује Колумбијски парламент. Због тога су САД исценирале оружану побуну у Колумбијској провинцији Панами, признале Панаму за независну државу и исте године склопиле са њом уговор о изградњи и експлоатацији канала. Канал је пуштен у саобраћај 03.08.1914. године, скраћујући пут између Њујорка и Сан Франциска за преко 7 500 миља. На основу уговора са САД Панама је допустила САД сталну употребу и запоседање зоне канала која обухвата ширину од 10 миља протежући се на раздаљини од 5 миља са сваке стране централне линије од пута канала, као и морски појас од 3 миље. Над овом зоном су САД имале суверенитет, добиле су право да у зони канала држе полицију, војне трупе, граде утврђења, чиме су се нарочито користиле током Другог светског рата. Канал је неутрализован и отворен за пролаз трговачким и ратним бродовима свих држава на бази пуне једнакости у погледу услова и пловидбених такси. То правило није поштовано у пракси. Након ступања у Први светски рат САД су забраниле пролаз непријатељским бродовима и спречавале пролаз трговачких бродова неутралних земаља који су превозили робу силама Осовине. Исто су чинили и у Другом светском рату.

Од 50-тих година Панама почиње да захтева ревизију уговора са САД. Преговори вођени 1967. и 1974. године уродили су плодом и довели до закључења нових уговора који се тичу правног статуса Панамског канала. Панама и САД су 1977. године склопиле два уговора, Уговор о Панамском каналу (Основни уговор) и Уговор о трајној неутрализацији Панамског канала уз серију пропратних аката. Уговори су ступили на снагу 1979. године.

Основни уговор предвиђа да ће Панама стећи територијалну јурисдикцију у зони канала, и као територијални суверен примењивати своје кривично и грађанско законодавство. САД ће до 31. октобра 1999. године задржати контролу над земљом, водом и инсталацијама, укључујући ту и војне базе, како би обезбедиле

89

управу, пловидбу и контролу каналом. Панама ће се постепено укључивати у одбрану канала како би се до истека уговора оспособила за самосталну управу и одбрану канала.

САД су до 2000. године управу над каналом вршиле посредно, преко Комисије Панамског канала као агенције америчке владе. До 31. децембра 1999. године администратор Комисије је био амерички држављанин, а након тога панамски кога именује америчка влада на предлог Панаме.

Уговор о трајној неутрализацији и режиму панамског канала предвиђа повратак канала под суверенитет Панаме која се обавезује на неутрализацију канала са сврхом да и у време мира и у време рата и даље остане сигуран и отворен за мирни пролаз бродова свих држава под условима пуне једнакости. Гарант неутрализације Панамског канала су САД. У случају да се канал затвори или повреди статус неутрализованог подручја, САД и Панама имају право да предузму одговарајуће мере, укључујући и оружане, да се успостави стање предвиђено Уговором о неутрализацији канала.

Килски канал као пловни пут који скраћује пут из Балтичког у Северно море прокопан је на територији Немачке, тако да је prima facie унутрашњи канал. Такав статус је изгубио одредбама Версајског мировног уговора који канал проглашава отвореним за пролаз бродова свих застава на бази недискриминације, изузев бродова држава са којима је Немачка у ратном стању. Допуштена су ограничења у вези са полицијским, санитарним и царинским прегледом, те она у погледу имиграције и емиграције, увоза и извоза робе. Таксе су се могле наплаћивати само у функцији одржавања и побољшања пловидбености канала.

Отказивањем војних одредби Версајског уговора које је Хитлер извршио Декларацијом од новембра 1936. године, ipso facto су престале да важе и обавезе из Версајског уговора, тако да је током Другог светског рата канал третиран као немачка војна база. По завршетку рата Килски канал је поново отворен за међународну пловидбу без неког формалног, међународног акта, тако да се сматра да потпада под општи међународни режим пловних путева од општег интереса.

Назад на питања

85. Правна природа ваздушне области и режимваздушне пловидбеУ теорији међународног права не постоји јединствен став по питању природе ваздушне области. Теоријска

разматрања се крећу у распону од третирања ваздушног простора као искључивог сувереног простора државе, до проглашења потпуне слободе. Француски теоретичар Фошил је дошао до закључка да ваздушна област представља заједничко добро човечанства. Територијална држава само може да врши контролу над ваздушним пространством изнад своје територије, која је неопходна у циљу заштите економских интереса, здравља становништва и безбедности земље. Друга група теоретичара је поделила ваздушну област на две зоне: нижу територијалну, где би државама био признат суверенитет, и вишу слободну која не би потпадала под суверенитет ниједне државе. Отуда је изведен закључак о правима државе, аналогно онима који важе у територијалном и слободном мору.

Обзиром да је ваздушну област немогуће одвојити од сувоземне територије, крајем Првог светског рата велика већина теоретичара усваја теорију суверенитета државе у њеном ваздушном простору, ограничавајући то право правом неофанзивног прелета цивилних ваздухоплова. Ова теорија представља основ на коме су израђени сви досадашњи међународноправни акти који регулишу проблем ваздушне пловидбе.

Према томе, ваздушно пространство представља саставни део државне територије на коме се простире суверена власт државе, па доследно томе повреда ваздушног пространства представља повреду суверенитета једне државе. Најновији развој технике је превазишао ову теорију.

Ваздухопловно право има свој јавноправни и приватноправни вид. Оба вида су предмет двостраних и вишестраних међународних конвенција, које представљају главне изворе ваздухопловног права. Организација комерцијалног саобраћаја најчешће се регулише билатералним споразумима између држава, на бази реципроцитета, споразумима између држава и ваздухопловних компанија, па коначно и споразумима између самих компанија. Значајну улогу у регулисању техничких питања имају поједине међународне организације, нарочито Међународна агенција за цивилно ваздухопловство ICAO. Међународне норме се допуњују кроз национална законодавства. Према томе, у изворе права улазе:

1. међународни уговори, двострани и вишестрани,2. техничка правила која доноси ICAO,3. унутрашње норме које државе доносе на бази и у оквиру међународних норми,4. споразуми између компанија и држава или између компанија.Први вишестрани акт који је регулисао проблем ваздушне пловидбе била је Конвенција о ваздушној

пловидби, закључена у Паризу 13. октобра 1919. године. Ревидирана је и допуњавана 1920. и 1922. године. Била је заснована на начелу суверенитета држава над ваздушним пространством, уз извесна нужна ограничења

90

потребна у циљу регулисања цивилног саобраћаја. Конвенцијом је формирана Међународна комисија за ваздушну пловидбу CINA, којој је стављено у задатак старање о правилној примени конвенције, прикупљање и давање обавештења потребних за нормалну ваздушну пловидбу, као и решавање спорова који би се појавили између држава чланица у вези тумачења техничких правила. Комисија је деловала под окриљем Друштва народа.

1944. године је одржана Конференција у Чикагу на којој су усвојени следећи акти:1. Завршни акт Конференције,2. Конвенција о међународном цивилном ваздухопловству,3. Споразум о транзиту,4. Привремени споразум који решава прелазну ситуацију.На Конференцији у Чикагу су дошла до изражаја два потпуно супротна схватања. САД су се залагале за

потпуну слободу ваздушног пространства, истичући да начело суверенитета не одговара савременим условима високо развијеног ваздушног саобраћаја. Насупрот томе, већина држава је остала при старим начелима суверенитета ваздушне области. Конвенција представља компромис између та два опречна става.

Чикашкој конвенцији су додата два споразума:1. Споразум о међународном ваздушном транспорту, и2. Споразум о међународном ваздушном транзиту.Оба споразума представљају одвојене правне акте и обавезују само државе које су их изричито прихватиле.Споразум о транспорту садржи 5 слобода које се односе на редован ваздушни транспорт:1. Право нешкодљивог прелета државне територије без спуштања,2. Право спуштања у трговачке циљеве, 3. Право искрцавања путника, поште и робе из земље којој ваздухоплов припада,4. Право искрцавања и укрцавања путника, поште и робе намењене територији ма које од уговорних

страна.Споразум о транзиту (Споразум двеју слобода) садржи:1. Право прелета територије без спуштања, и2. Право спуштања у нетрговачке циљеве.Државе могу остваривати већу слободу у ваздушном простору на бази двостраних уговора.Ratione materiae Конвенција је ограничена само на цивилни саобраћај и цивилне авионе. Државни

ваздухоплови не потпадају под режим конвенције. У ову категорију улазе војни авиони, али и авиони који се употребљавају искључиво у државне циљеве и под контролом су државе (полицијски, царински, поштански и сл.). Сходно одредбама конвенције, ови авиони могу прелетати територију друге државе, или слетати на њу, само на основу изричитог одобрења или посебног споразума.

Конвенција повлачи разлику између ваздухоплова који не обављају редовни саобраћај, и оних који обављају пренос путника, робе или поште, дакле обављају трговачки саобраћај. Прва група има право прелета и техничког слетања без претходног одобрења, под условом да се придржавају одредби конвенције. Међутим, за ваздухоплове намењене комерцијалним сврхама државе су резервисале право да пропишу такве одредбе, услове или ограничења какве нађу за сходно. Никакав редовни саобраћај се не може успоставити без специјалне дозволе односне државе.

Одредбе конвенције о праву прелета односе се у целости и на ваздушни простор изнад територијалног мора. Само, за разлику од права нешкодљивог пролаза кроз територијално море и трговачких и ратних бродова, у ваздушном простору то право не постоји.

Неовлашћен улазак у ваздушни простор друге државе цивилних, а нарочито војних авиона представља повреду њеног територијалног суверенитета и држава је овлашћена да предузме одговарајуће мере. Она може да опомене посаду авиона, да захтева или принуди авион да се спусти на одређени аеродром у циљу контроле. Ако посада авиона то одбије, може применити принудне мере. На основу општих принципа међународног права држава је дужна да пружи помоћ авиону који је ушао у њен ваздушни простор, уколико се овај нашао у невољи, у стању нужде. У оваквим случајевима примена принудних мера сматра се противправним чином.

Што се тиче неовлашћеног уласка војних ваздухоплова у ваздушни простор друге државе, проблем је далеко тежи, будући да је овде у питању безбедност државе. Отуда у овом случају држава има ширу слободу и може применити оштрије мере. Уколико се посада авиона оглуши о упозорење земаљских органа, уколико авион одбије да се спусти на одредиште у циљу идентификације и контроле, држава може применити крајњу меру, тј. обарање авиона. У случају квара на мотору, временских непогода или сличних околности, начела хуманости и међународне солидарности налажу држави да пружи помоћ и војном авиону и дозволи му прелетање или слетање на један од својих аеродрома.

91

Конвенција дозвољава државама уговорницама, у интересу јавне безбедности или својих стратешких потреба, да ограниче прелет само на одређене зоне своје територије. При томе се не сме правити никаква разлика између сопствених ваздухоплова који се употребљавају за обављање редовног међународног саобраћаја, и ваздухоплове држава уговорница. О установљавању ових зона морају бити обавештене све државе уговорнице, као и Организација за цивилно ваздухопловство.

Право каботаже је резервисано искључиво за домаћу државу. Она то право може пренети на другу државу, али га не могу поверити само једној држави или само једном предузећу за ваздушни саобраћај. Уговор обавезује државе уговорнице да неће закључити ни један споразум који би, на бази искључивости, давао повластице другој држави или неком предузећу за ваздушни саобраћај, а исто тако да неће примити уступање такве искључиве повластице од стране друге државе.

Ваздухоплови морају бити регистровани у једној држави. Уписом у регистар ваздухоплов стиче припадност држави у којој је регистрован. Националност ваздухоплова мора бити видно обележена. Сваки ваздухоплов мора бити снабдевен одређеним документима као што су:

1. Уверење о регистрацији,2. Уверење о пловидбености,3. Путна књижица,4. Дозвола за рад радиостаница које се налазе у ваздухоплову,5. Привремени списак путника,6. Манифест, и7. Попис терета и дозвола за рад сваког члана посаде.Надлежне власти држава уговорница имају право надзора.У случају удеса ваздухоплова извиђања врше органи држава на чијој територији се удес одиграо, али држави

код које је ваздухоплов регистрован се мора пружити могућност да упути своје посматраче.Аеродроми се деле на цивилне и војне и статус им је различит. Конвенција се односи само на цивилне. Сваки ваздухоплов који уђе у ваздушни простор друге државе дужан је да успостави везу са контролом лета

подручног аеродрома који преузима вођење летилице. Ваздуоплов је дужан да слети на аеродром који утврђује држава за међународни саобраћај, у циљу царинске и друге контроле. У случају непридржавања упутстава надлежни органи могу предузети одговарајуће мере, а држава се у том случају лишава одговорности. Државе су дужне да сачине списак својих аеродрома за међународне летове и о томе обавесте Међународну организацију за цивилно ваздухопловство, а ова све државе чланице.

На ваздухоплове који бораве на територији држава уговорница примењују се унутрашњи прописи односне државе, али они морају бити у складу са одредбама Конвенције. У овом случају сусрећемо изричит примат међународног права.

Отмица авиона или ваздушна пиратерија, је појава савремене епохе. Све до 1960. године отмице су биле предмет унутрашњег регулисања. Поједине земље, међу првима СССР и САД донеле су законе којима се отмице кажњавају најтежим казнама. Ове, појединачне акције су се показале недовољним.

Под називом „Пиратерија у ваздуху“ питање отмице је стављено на дневни ред Генералне скупштине УН 1969. године. Насупрот поморској пиратерији, отмице авиона се врше у простору који је под сувереном влашћу једне одређене државе, и циљ је, у највећем броју случајева политичке природе.

На 25. заседању Генерална скупштина је усвојила Резолуцију којом осуђује све акте отмице или напада на цивилне авионе и позива државе да казне извршиоце дела или да их изруче другим државама у циљу кажњавања.

Под окриљем Међународне организације за цивилно ваздухопловство су донете 3 конвенције:1. Конвенција о кривичним и неким другим актима извршеним у ваздухопловима, усвојена на

конференцији у Токију 1963. године,2. Конвенција о сузбијању противзаконите отмице ваздухоплова, усвојена на конференцији у Хагу 1970.

године, 3. Конвенција о сузбијању противзаконитих аката усмерених против безбедности цивилног

ваздухопловства усвојена на конференцији у Монтреалу 1971. године.Токијска конференција се односи на дела извршена у ваздухоплову за време лета или на отвореном мору,

или на ма ком месту ван територије било које државе. Она овлашћује посаду ваздухоплова на предузимање мера у циљу безбедности ваздухоплова, као и лица и имовине. Након спуштања ваздухоплова, кажњавање дела се поверава националном законодавству односне државе. Конвенција не намеће државама уговорницама обавезу екстрадиције.

92

Хашка конвенција из 1970. године квалификује отмицу ваздухоплова као кривично дело. Под отмицом се подразумева акт лица које на неком ваздухоплову у току лета:

1. недозвољено и насилно или под претњом насиља преотме ваздухоплов или врши контролу над њим, или покуша да учини један од тих поступака,

2. поступа као саучесник особе која чини или покушава да учини један од тих поступака.Конвенција усвојена у Монтреалу дефинише кривично дело против безбедности цивилног ваздухопловства

као:1. сваки акт насиља усмерен против лица у ваздухоплову који је у лету,2. разарање или оштећење ваздухоплова,3. убацивање у ваздухоплов разорног материјала,4. разарање или оштећење навигационих уређаја или недозвољено мешање у њихово функционисање,5. саопштавање погрешних података.У погледу кажњавања обе конвенције усвајају принцип по коме су државе дужне да извршиоце дела казне

строгим казнама на основу свог унутрашњег кривичног закона, или да их изруче држави код које је ваздухоплов регистрован. Слабост конвенција је у томе што не обухватају све видове и могућности терористичке делатности у ваздуху, као и то што не обезбеђују ефикасан систем против извршилаца кривичних дела. Савет безбедности је јула 1972. године упутио апел свим државама да предузму енергичну акцију у циљу незаконитог ометања међународне цивилне авијације.

Назад на питања

86. Космичко пространствоЛансирањем првог земљиног вештачког сателита од стране СССР-а октобра 1957. године отворен је низ

правнополитичких проблема.Ваздушни простор, као саставни део државне територије представља област над којом се простире суверена

власт државе. Теоретски је та власт била пројектована у бесконачност, али су практично границе биле условљене степеном техничког развоја, што значи до висине до које је било могуће продрети постојећим техничким справама и вршити ефективну државну контролу. У том смислу су и формулисана међународна правила, Париска (1919.) и Чикашка (1948.) конвенција.

Лансирање вештачког сателита пада у време трке у наоружању између великих сила, па су стога прва реаговања у свету била везана за војни значај космоса. Човечанство се нашло пред дилемом да ли стара правила могу бити кочница практичном коришћењу великих научних открића, а са друге стране, да ли се може дозволити неограничена и неконтролисана употреба космичког пространства? Питање је само делимично решено усвајањем Уговора о начелима делатности држава у области истраживања и мирољубивог коришћења космоса, укључујући Месец и друга небеска тела из 1967. године, којим је обележена десетогодишњица лансирања првог сателита.

Ваздушни и надваздушни простор представљају физичку целину, али је наведеним уговором правно тај простор подељен, сваки са својим правним статусом и режимом. Док је државама признат суверенитет у ваздушном пространству, космичко пространство је проглашено за опште добро човечанства. Међутим, овај уговор је оставио отворено питање где се налазе границе између ова два пространства.

У теорији међународног права изграђене су две дијаметрално супротне доктрине о овом питању, засноване на различитим критеријумима. Прва сматра да је повлачење граничне линије између ваздушног и надваздушног простора фундаментално питање, без кога је немогуће изградити прецизна правна правила (ratione loci). Други правац, тзв. функционализам, разграничење простора сматра вештачком творевином, ирелевантном за правну науку. По овом схватању, регулисање активности у космосу треба да буде у зависности од врсте активности и функције лансираног објекта (ratione materiae).

Бројни теоретичари, присталице разграничења, узимају као основ физичке или геофизичке елементе (тропосферу, стратосферу и сл.), или границу гравитационих ефеката земље. Неки предлажу деобу пространства на три зоне, аналогно деоби морског пространства, док највећи број теоретичара предлаже фиксне границе у распону од 20-800 км. Професор Бин-Ченг категорички тврди да савремено право садржи позитивно правило о разграничењу између ваздушног и космичког пространства, које се креће на висини од 96 км, што представља најнижу тачку орбите сателита који се лансира. Своја размишљања поткрепљује чињеницом да ниједна земља није уложила протест због кршења суверенитета ваздушног пространства поводом лансирања вештачких сателита.

Проблем граница је разматран и у УН, где су се дубоко разилазили ставови СССР-а и САД. СССР је 1979. године изнео свој став у 3 тачке, који је и данас остао непромењен-залаже се за границу на висини од 100 км,

93

односно 110 км изнад морске површине, с`тим да државе задрже право прелета космичких објеката кроз ваздушни простор држава. САД тврде да нема практичних потреба да се утврде границе због недостатка прецизних научних, техничких и политичких критеријума. Указале су на чињеницу да највећи број земаља није у могућности да контролише своје границе на висини од 100 км.

У центру активности око изградње правних правила везаних за космос налази се Генерална скупштина УН и Комитет за мирољубиво коришћење космоса као њен помоћни орган. Уговор из 1967. године представља први вишестрани уговор у овој области. Он улази у категорију уговора закона отвореног типа. Није формулисан у смислу оперативних норми, већ садржи основна начела којима треба да се руководе космичке силе у истраживању и коришћењу космоса.

За разлику од традиционалног међународног права које дозвољава мирну окупацију као начин заснивања суверенитета једне државе над областима које до тада нису потпадале под власт ни једне државе, Уговор то забрањује. Активност држава на Месецу и другим небеским телима прецизније је регулисана Споразумом о делатности држава на Месецу и другим небеским телима који је ступио на снагу 1984. године. Овај споразум проглашава Месец са свим својим природним богатствима за општу баштину човечанства. Разлика између општег добра и заједничке баштине је у томе што код општег добра државе имају индивидуална права појединачног коришћења природних богатстава, а код заједничке баштине план расподела и експлоатације природног богатства се поверава међународном телу или колективно уговорним странама и не може бити ствар иницијативе и дискреције појединачне државе, њених компанија или појединаца.

У космичком пространству и на небеским телима државе имају слободу акције у погледу употребе и експлоатације, али уз ограничење да њихова активност мора бити у интересу одржавања међународног мира и безбедности, унапређења међународне сарадње и разумевања. Ту долазимо до најтежег проблема. Уговор негира било којој држави право првенства као правни наслов за искључива права у овој области. Предуслов за активност у космосу су материјалне и техничке могућности којима мале земље не располажу, тако да је фактички експлоатација космоса привилегија моћних и богатих.

Статус астронаута упућених у космос је двојак. Уговор предвиђа да ће их државе уговорнице посматрати као изасланике човечанства и у ту сврху им пружити сву могућу помоћ у случају несреће, невоље или принудног спуштања на територију друге уговорне стране или на отвореном мору. Уговор предвиђа и да држава у којој је космички објекат регистрован задржава под својом надлежношћу и контролом дати објекат и сав персонал тог објекта било где да се налазе. Ова питања су детаљно разрађена у Уговору о спасавању космонаута, враћању космонаута и предмета одаслатих у свемир из 1968. године, и Конвенцији о регистровању објеката лансираних у космос из 1975. године.

Проблем одговорности представља једно од најтежих питања у овој материји и посвећена му је Конвенција о међународној одговорности за штете изазване од стране космичких објеката која је ступила на снагу 1972. године. Она полази од правила да су државе које предузимају акцију у космосу или чија се територија и инсталације користе за лансирање, дужне да накнаде сву штету нанету трећим државама и њеним физичким и правним лицима коју ови претрпе на земљи, у ваздушном пространству или космосу, али не и на отвореном мору нити Антарктику. Штете могу бити материјалне и еколошке, с тим што се еколошке често игноришу, а тешко их је доказивати јер се често манифестују после дужег временског периода. Конвенција и уговор постављају на исти ниво државе и међународне организације када је реч о субјектима одговорности. Међутим, у вези са накнадом штете појављују се само државе. Ово је из разлога постојања тешкоћа које је изазвало питање одговорности појединих међународних тела у досадашњој пракси. Друго је питање регреса који у овом случају има држава у односу на дату међународну организацију. Најчешће се проблем одговорности регулише унапред, специјалним уговором између држава и међународних организација.

Други проблем који није решен на задовољавајући начин у Уговору из 1967. године се односи на демилитаризацију космоса. Стране уговорнице су се обавезале да у орбиту не могу уносити нуклеарно оружје или било коју другу врсту оружја за масовно уништење, да не могу инсталирати овакво оружје на небеским телима или у космосу на било који други начин. Међутим, остављено је отворено питање уношења других врста оружја.

Уговор такође забрањује успостављање војних база, инсталација и утврђења, вршење опита било каквог оружја и извођење маневара у космосу и на небеским телима. У другом делу уговора се одступило од тако радикалног става, где се наводи да у научном истраживању космоса могу бити употребљена војна лица, било која опрема или инсталације потребне за мирољубиво искоришћавање Месеца и небеских тела. Готово сваки свој подухват у космосу две суперсиле су дефинисале као мирољубив, што не одговара стварности. Више од 80% свих истраживања обављених у космосу имало је војни карактер, 50% сателита су искључиво војне природе, а других 25% се користе у војне или паравојне циљеве.

94

Први вештачни сателити су били у функцији искључиво научног истраживања, мерења магнетног поља, утврђивање поља гравитације на великој раздаљини од земље, мерење температуре на великим висинама и сл. Касније почиње њихова употрeба у војне и комерцијалне сврхе. Усавршавање сателитске технологије револуционисало је систем комуникација и омогућило директну радио-дифузију без ослонца на дистрибутивне центре на земљи. Питање директног телевизијског преноса путем сателита налази се, већ дужи временски период, на дневном реду Комитета за мирољубиво коришћење космоса, УН, Међународне уније за телекомуникације, без изгледа на скори позитиван исход.

Социјалистичке земље и земље у развоју, полазећи од појма суверенитета, су изразиле страховања да би неконтролисани, потпуно слободан директан пренос могао угрозити интегритет држава, национални, културни и идеолошки идентитет, што би могло довести у питање и сам национални интерес. Доследно томе, указале су на потребу давања претходне сагласности од стране државе пријема пре емитовања, као и гаранцију тачности информација. Друга група држава на челу са САД се супротставила идеји претходног споразума, сем када су у питању технички проблеми. Оне су наступиле са идејом слободе циркулације идеја и информација. Децембра 1982. године Генерална скупштина УН је усвојила Резолуцију са 108:13 и 13 уздржаних гласова, која наглашава да успостављање директне телевизијске службе може уследити само на бази уговора између заинтересованих држава, при чему се мора поштовати политички и културни интегритет држава. Такође је указано на потребу да директан телевизијски пренос путем сателита буде у служби унапређења националног прогреса земаља у развоју.

Телекомуникациони сателити су употребљени у области метеорологије, а показали су се као погодно средство за контролу поморског и ваздушног саобраћаја. Посебну пажњу су привукли теледетектори помоћу којих је могућа вишенаменска осматрачка делатност земље и њене околине. Ако се вишеструке користи оставе по страни, отвара се деликатно питање индискреције на планетарном нивоу, са свим моралним, правним, политичким и социјално-економским проблемима. Питање је стављено на дневни ред УН 1972. године, са циљем да се сачини било текст уговора или нека врста кодекса понашања који би регулисао ову материју. Међутим, задовољавајуће решење није пронађено.

Назад на питања

87. ( ) Интернационализоване територије појам иисторијски осврт и правни положај Арктика иАнтарктика

Под појмом интернационалне територије подразумевамо положај једне територије која је на основу међународног уговора трајно стављена под власт и контролу одређеног броја чланова међународне заједнице, или међународне организације. За разлику од старатељских територија у којима такође власт могу вршити више држава или међународна организација, и чији је положај привремен, у ствари прелазни облик ка стицању пуне независности, интернационализацији територије се по правилу прилази као трајном решењу.

Појам и појава интернационалних територија је новијег датума. Први покушај је учињен Бечким конгресом 1815. године, којим је успостављена независност Републике Краков у којој је контрола поверена Аустрији, Пруској и Русији. Сукобљавајући интереси Француске, Шпаније и Велике Британије, и Италије и Немачке у Тангеру, луци од изузетног политичког и економског значаја имали су за последицу интернационализацију овог града 1923. године. Версајским уговором 1919. године успостављен је слободни град Данциг на који су претендовале Пољска и Немачка. Слободна територија Трста основана је Мировним уговором са Италијом да би се решио спор између Италије и Југославије око ове области. Управа територије је била привремено поверена савезничкој војној управи. Као гарант интегритета и независности слободне територије предвиђен је Савет безбедности, коме је било поверено именовање гувернера уз претходно консултовање са владама Југославије и Италије. Међутим, после неколико узастопних покушаја западних сила да једнострано изврше ревизију мировног уговора у корист Италије, спор је окончан потписивањем Меморандума о сагласности 1954. године у Лондону између влада Велике Британије, САД, Југославије и Италије, по коме је зона А прикључена Италији, зона Б Југославији, уз неке мање граничне исправке. Дефинитивно решење постигнуто је уговором између Југославије и Италије 1975. године.

Ниједан од ових покушаја није успео као трајно решење јер су наведене територије стављене у тај положај противно вољи становништва, одсечене од своје економске позадине и тиме доведене у тежак положај. Међутим, установа интернационализације се појављује као погодно решење за нова пространства у која је допро човек, или за територије које због специфичних климатских и географских услова не могу бити подвргнуте под класична правила.

Поларне области су постале предмет интересовања међународне заједнице тек последњих деценија, након што су у тим пределима откривена рудна богатства, и што су се те површине показале као подесан терен за

95

вршење експеримената нуклеарним оружјем. Арктик представља најкраћи саобраћајни пут између САД и Русије. Због тога су многе земље поставиле свој захтев у вези са признавањем суверенитета на овим територијама.

Тешкоћу у решавању проблема поларних области представља околност да је ту немогуће извршити стварно запоседање територије, што представља битан услов за мирну окупацију, због климатских и географских услова. Земље у близини полова иступиле су са идејом да поларне области треба поделити на бази националних сектора у корист суседних земаља, с тим што би се сектори повлачили од крајње источне и западне тачке њихове територије па до пола. Највећи број теоретичара се залаже за интернационализацију тих области и успостављање међународне управе.

Арктик – Александар I прогласио је 1821. године искључиво право Русије над Беринговим морем. После протеста САД и Велике Британије питање је регулисано на бази уговора 1824.-1825. У току Првог светског рата, 1916. године, Министарство иностраних послова Русије обавестило је пријатељске земље да су у састав царства ушла сва острва дуж северне обале Русије. Декретом од 1926. године СССР је истакао да полаже суверена права над свим острвима, како откривеним тако и неоткривеним између северних обала СССР-а и Северног пола, са изузетком оних над којима је признао суверенитет другим државама. Совјетска доктрина је посматрала море између ових острва као унутрашње морске воде.

Јуна 1925. године Канада је истакла свој захтев у односу на Арктик северно од својих обала, ка полу. Протести трећих држава нису уследили, на основу чега се може закључити да је Канади и СССР-у, данас Русији, прећутно признато право на националне секторе.

САД су постале арктичка земља након куповине Аљаске од Русије 1867. године, али нису испољиле посебан интерес све до новијег датума. Проналаском интерконтиненталних ракета поларне зоне добијају прворазредни стратешки значај. Крајем хладног рата САД и СССР закључиле су два споразума о сарадњи у зонама Арктика. Јуна 1990. године на самиту у Вашингтону председник Буш и Горбачов су потписали билатерални споразум о границама на мору и изградњи међународног парка у Беринговом региону.

Антарктик – У односу на Антарктик захтев је поставило 7 земаља, Велика Британија, Аргентина, Чиле, Нови Зеланд, Француска, Аустралија и Норвешка. Међутим, ни САД ни СССР нису признале ове захтеве. На иницијативу САД 1959. године је сазвана у Вашингтону конференција 12 земаља које су сарађивале у оквиру Међународне геофизичке године. 01. децембра исте године потписан је Уговор о Антарктику на основу кога ће Антарктик бити заувек коришћен искључиво у мирнодопске сврхе у интересу целокупног човечанства. Уговорне стране су се сагласиле да продуже сарадњу на научном пољу и у том циљу да размењују информације, научно особље и резултате до којих се евентуално дође.

Да би се обезбедило извршење и поштовање уговорних одредби свака уговорна страна има право да предузме мере инспекције, с тим да о томе обавести друге стране. Систем контроле предвиђен овим уговором представља најпотпунији контролни систем који је до сада остварен на подручју међународног права.

Назад на питања

88. , Облици врстемеђународних уговора и саставни делови уговора и језик уговораУ међународном праву се акценат ставља на намеру странака, без прописивања посебне форме. То значи да

уговор може бити закључен у писаној или усменој форми, па чак и прећутно. У савременим условима преовладава писана форма. У Конвенцији о уговорном праву захтева се писани облик у интересу јасноће, а не да би се оспорила правна снага усмених споразума. Усмени споразум може бити постигнут кроз одговарајуће изјаве надлежних органа.

Прећутан споразум је веома редак. У неким међународним уговорима се дозвољава могућност ревизије уговора на предлог одређеног броја чланова организације, а ћутање од стране осталих чланова сматра се сагласношћу (пр. Лондонски уговор о загађивању мора из 1954.).

Уговори могу бити закључени у свечаној форми, као што је то случај са пактовима, могу бити праћени заклетвом, што је данас ређи случај, или у виду мање формалних аката, као што је размена нота између шефова држава или министара иностраних послова.

У међународном праву се користе различити називи уговора, повеља, пакт, устав, статут, конвенција, протокол, акт, конкордат, компромис, modus vivendi, меморандум о споразумевању, картел, декларација. Ово су само синоними и њихов назив нема значај у погледу суштине и правног деловања уговора. Између појединих категорија уговора постоје разлике које проистичу искључиво из садржине уговора, а не из облика.

Повеља и устав су резервисани за акте којима се оснивају међународне организације, утврђује њихов домашај и надлежност.

Пактом се решавају значајна политичка питања или оснивају војни савези.

96

Конвенцијом се регулишу економски односи, културна и социјална питања, али и закључују мултилатерални споразуми под окриљем међународних организација.

Назив акт се употребљава за значајне вишеструке споразуме постигнуте на међународним конгресима и конференцијама.

Назив конкордат је резервисан искључиво за споразуме које закључује Света столица, односно папа као поглавар католичке цркве са државама по питању положаја католичке цркве,

Компромис се најчешће употребљава за споразуме којима се државе обавезују да ће прибећи арбитражи у циљу решавања једног конкретног спора.

Картел је споразум који закључују команданти оружаних јединица за време трајања непријатељстава у циљу размене заробљеника и рањеника, прекида ватре и сл.

Протокол најчешће представља допунски акт раније закљученог уговора којим се проширује домашај уговора, утврђује тачан смисао појединих речи или израза, али може бити и самосталан акт.

Modus vivendi представља прелазни или привремени споразум којим се решава актуелно питање на краћи временски период.

Декларације могу бити једнострани правни акти и према томе обавезивати само државу која их је издала, а могу поседовати и уговорни карактер. У том случају, декларацијом две или више држава могу утврдити начела своје спољне политике или заузети став по одређеном питању. Код ове врсте декларација је нејасно да ли стварају правне или само политичке и моралне обавезе. Насупрот томе, декларације могу садржавати прецизна права и обавезе.

Споразум може бити постигнут и производити правно дејство и кроз размену нота и писама, кроз одговарајуће изјаве влада или парламената.

Меморандум о споразумевању је облик који се појавио у најновијој пракси. Обично означава акте донете на неформалан начин у политички компликованој ситуацији.

Pactum de contrahendo представља споразум на основу кога странке преузимају обавезу да ће приступити преговорима у циљу закључења одређеног уговора. Он обавезује странке само да поведу преговоре у доброј вери, а не и да закључе споразум.

О саставним деловима уговора може се говорити само код писаних уговора, или усмених уговора који су писано констатовани. Не постоји нека прецизно утврђена структура међународних уговора, али се може говорити о устаљеној пракси у том погледу.

Са становишта унутрашње структуре, разликујемо неколико саставних делова уговора: наслов, инвокацију, увод или преамбулу, диспозитивни или оперативни део уговора и завршне или закључне одредбе.

Наслов служи као елеменат идентификације уговора. Разликујемо званични и незванични наслов или назив уговора. Званични је онај који је утврђен у оригиналном тексту уговора. Код уговора који немају назив у оригиналном тексту (на пр. који су склопљени путем размене нота), уобичајено је да им се у пракси и теорији дају незванични називи.

Инвокација је историјски део уговора. Састојала се у признавању божанства и представљала је особени облик обавезивања на савесно испуњење преузетих обавеза. Трагове инвокације данас налазимо једино код конкордата.

Уводни део уговора се назива преамбула. Обично се у овом делу назначују мотиви којима су се уговорнице руководиле приликом закључења уговора и циљеви који се желе постићи. Код билатералних уговора се често наводе имена пуномоћника и констатација о извршеној провери пуномоћја. У новијој пракси се код мултилатералних уговора уносе и објашњења израза употребљених у тексту уговора, чиме се преамбула дели на два дела, преамбулу у ужем смислу, и преамбулу у ширем смислу у којем, у ствари, започиње оперативни део уговора.

Диспозитивни или оперативни део је најважнији део уговора који утврђује права и обавезе странака. Са формалне стране, овај део се од преамбуле разликује по томе што је подељен на чланове као основне деобне јединице. Код обимнијих уговора они могу бити груписани у главе, одељке и сл.

Прелазне и завршне одредбе регулишу питања која нису у непосредној вези са предметом уговора и налазе се на крају текста уговора.

Што се тиче језика уговора, одлучујућа је диспозиција странака. Историјски гледано, у ранијим периодима се обично употребљавао латински језик. У 18. веку француски језик добија на престижу, што је делу теорије дало основа да француски језик квалификује као дипломатски. Он то никада није постао. У то време су португалски и шпански језик имали водећу улогу у уговорима склопљеним између држава Латинске Америке.

Савремена пракса иде у правцу равноправне употребе језика уговорница код билатералних уговора и употребе енглеског и француског, уз друге језике велике раширености, код мултилатералних уговора.

97

Ако језици страна уговорница билатералних уговора не спадају у групу светских језика, обично се текст уговора редигује и на трећем светском језику, и овај текст служи као аутентичан.

Код мултилатералних уговора закључених под окриљем УН правило је да се за веродостојне текстове узимају текстови на службеним језицима организације: енглески, француски, руски, кинески и шпански.

Назад на питања

89. ( , , Уговорне стране о уговорномкапацитету уопште државе међународне )организације и света столица

Уговорни капацитет, схваћен у смислу права на закључивање међународних уговора, везује се за две правне чињенице – суверенитет и међународноправни субјективитет.

Обзиром да међународне уговоре закључују и међународне организације и несуверене или полусуверене државе, показало се да је уговорна способност шири појам од суверенитета. Дакле, остаје схватање по коме међународноправни субјективитет представља извор уговорне способности.

Како су државе изворни субјекти међународног права, то је њихова уговорна способност ван спора. Специфичан положај имају извесне државе, нарочито полусуверене (протекторати и вазалне државе), федеративне државе и државе чија је уговорна способност окрњена као резултат одређеног статуса (стaтус трајне неутралности).

Са изузетком колонијалних протектората, протекторатима се признаје уговорна способност, јер стављање под надзор или контролу друге државе не представља ipso facto губитак својства правне личности. Уговорна способност протектората је ограничена уговором о протекторату. Међународне уговоре су склапале и вазалне државе, иако је код њих степен зависности израженији. Овакве случајеве треба посматрати као изузетке јер вазални однос не настаје попут протектората, одрицањем државе уговорним путем од извесних права својствених држави, већ на бази унутрашњег акта.

Код федерација је неспорно да федерална држава поседује пуну уговорну способност. Предмет дискусије је питање уговорних способности федералних јединица. Теоријска схватања се крећу у широком распону, од признавања, до непризнавања уговорне способности. Уставна пракса је неуједначена. Неки устави допуштају федералним јединицама да, под извесним условима склапају уговоре, док други такву могућност искључују изричито или прећутно.

Чак и у случајевима када устав допушта федералним јединицама да иступају на међународном плану не можемо говорити о уговорној способности федералних јединица stricto sensu. То њихово овлашћење је подвргнуто бројним ограничењима, како формалним (нпр. претходно одобрење савезних органа), тако и материјалним (ограничења у погледу предмета – углавном уговори о мање важним, неполитичким питањима, и сауговарача). Зато би одговарајуће овлашћење федералних јединица пре ваљало квалификовати као неку врсту пословне способности, а не као уговорну способност у смислу међународног права.

Уговори које државе склапају на основу своје уговорне способности морају испуњавати два основна услова да би се сматрали уговорима међународног права:

1. формални услови, тј. да су уговорне стране правне личности међународног права, и2. да те личности, закључујући уговор наступају у јавноправном својству, као носиоци врховних суверених

права.Из тог разлога уговори које државе закључе са корпорацијом или приватним организацијама нису уговори у

смислу међународног јавног права. Постоји широка сагласност да неке међународне организације, посебно УН и специјализоване агенције,

поседују уговорну способност у смислу међународног права. У прилог томе се обично истичу два момента:1. одредбе уставних аката о закључивању уговора,2. уговорна пракса међународних организација.Неслагања се испољавају у односу на квалификацију основа уговорне способности међународних

организација. Један део доктрине стоји на становишту да је основ уговорне способности међународних организација уставни акт, или акт о оснивању. Логична последица овог становишта је да уговорна способност организације има бити изричито стипулисана, што није често у уставним актима међународних организација. Други сматрају да је основ уговорне способности у правилима обичајног права, а одговарајућа правила у уставним актима поседују само декларативни карактер, мада задржавају пуну снагу са становишта процедуре. Трећи сматрају да се уговорна способност међународних организација претпоставља, да је логичан израз чињенице да им је признато својство субјекта међународног права. Ово схватање подржава и пракса међународних судова.

98

Треба нагласити да је, за разлику од уговорне способности државе, уговорна способност међународних организација изведеног карактера, тако да се, са изузетком организација као што су УН које представљају објективну правну личност, своди добрим делом на уговорно признање овлашћења међународне организације да склапа уговор, тј. на обавезу поштовања правила pacta sunt servanda.

У међународном праву способност склапања уговора признаје се и Светој столици, односно папи као носиоцу јавноправних овлашћења. Интересантно је да је папа закључивао међународне уговоре (конкордате) и у периоду од 1870. до 1929. тј. у времену када је папска држава нестала као световна и док њен међународноправни статус није био регулисан. У садашњем времену уговорна способност Свете столице произилази из својства правне личности које Света столица поседује. Конкордати су специфична врста уговора утолико што регулишу материју која улази у домен строго унутрашње надлежности држава. Отуда и квалификација конкордата као концесионих уговора с тим што не постоји сагласност око тога ко је давалац концесије – држава уговорница или Света столица.

Назад на питања

90. У ( ) свајање адопција текста уговора и аутентификација текста уговораУ настанку писаних, формалних уговора постизање споразума треба преточити у одговарајући инструмент.

То се постиже установом усвајања (адопције) и аутентификације текста уговора.Усвајање текста уговора је провизорна стилизација постигнуте сагласности воља, тј. формални акт којим се

утврђује облик и садржина будућег уговора. Код билатералних уговора и обичних вишестраних уговора усвајање текста уговора се врши на основу принципа једногласности, тј. пристанком свих држава које су учествовале у његовој изради. Међутим, он није примењив код уговора са великим бројем уговорница. Код њих је пракса ишла у правцу прихватања већинског правила за усвајање текста уговора.

На међународним конференцијама специјално сазваним ради закључења уговора доносе се посебна правила о усвајању текста уговора, која важе само за ту прилику. На конференцијама које сазива Генерална скупштина УН правило је да Секретаријат, по обављеним консултацијама са заинтересованим државама, припреми нацрт правила поступака која укључују и правило о усвајању текста уговора. Конвенција о уговорном праву усваја претпоставку да се текст уговора усваја двотрећинском већином присутних и гласалих преговарача. Конференција може и двотрећинском већином одлучити да примени неко друго правило гласања. Ово правило не важи у односу на уговоре који се доносе под окриљем међународних организација. У новијој пракси сама међународна организација под чијим се окриљем закључује уговор, редигује и усваја текст уговора уз помоћ стручњака. У овим случајевима се усвајање текста уговора врши на основу правила која иначе важе у надлежном органу организације. Улога међународне организације се у овим случајевима ограничава на доношење одлуке о усвајању текста и, евентуално, аутентификацији текста, док је ступање уговора на снагу условљено пристанком држава.

Аутентификација текста уговора представља поступак установљења дефинитивног текста уговора. Аутентификовани текст се сматра коначним, није подложан изменама и зато је поуздан ослонац државама-преговарачима за оцену домашаја одредби будућег уговора.

Техника аутентификације се током времена мењала. У недавној прошлости потпис је био општи метод аутентификације текста уговора. Код двостраних уговора текст се потписује истовремено у два оригинална примерка, тако да по један примерак припада сваком преговарачу. Вишестрани уговори се потписују у облику једног инструмента као оригиналног примерка, док депозитар издаје заинтересованим државама оверене преписе потписаног примерка.

Прво значајније одступање од праксе аутентификације текста уговора потписивањем преговарача остварено је у МОР-у. Члан 405 Версајског уговора предвиђа да ће копије препорука или нацрта конвенција бити аутентификоване потписом председника конференције МОР-а или Бироа. Ту праксу је прихватило и Друштво народа, па је тако Генерални акт о мирном решавању међународних спорова прихваћен од Скупштине Друштва народа и аутентификован потписима председника Скупштине и генералног секретара Друштва. Преговарачи се обично не потписују и на текстове уговора који су укључени у завршни акт конференције.

Конвенција о уговорном праву предвиђа да се текст уговора установљава као веродостојан и коначан према поступку утврђеном самим текстом или споразумом странака. Ако сам текст уговора предвиђа поступак аутентификације, односне одредбе уговора имају ретроактивно дејство. Ако таква процедура није прописана, аутентификација се врши потписом, потписом ad referendum или парафирањем текста уговора од представника држава-преговарача или завршног акта конференције у који је унет текст уговора.

Парафирање се састоји у томе што представници преговарача стављају на крају текста (понекад и на свакој страни текста) иницијале својих имена и презимена. Парафирање се примењује у случајевима када преговарачи

99

нису овлашћени на потписивање или су прекорачили овлашћења у пуномоћјима или када постоји сумња да је уговор коначно прихваћен.

Потпис ad referendum је потпис под условом накнадног одобрења од стране владе преговарача. Што се тиче текста уговора који се усвајају у међународним организацијама, пракса није јединствена.

Аутентификација се у овим случајевима врши на два начина:1. резолуцијом надлежног органа међународне организације – обично је то пленарни орган,2. актом аутентификације коју врши надлежни орган организације.Конвенција уговорног права не регулише посебно процедуру аутентификације текста уговора донетог у

крилу међународне организације. Аутентификација се овде најчешће врши на основу релевантних правила организације.

Уопште узев, сматра се да потписани уговор не рађа правне последице – он представља нацрт уговора. То не значи да потпису треба одрећи било какво дејство и посматрати га као потпуно ирелевантан акт. Потпис на неки начин представља прелиминарни израз воље преговарача да прихвати, или барем озбиљно размотри обавезе у циљу прихватања. При том, потпис нема самостално дејство, већ ангажује и ставља у дејство правило добре вере у односима између држава. Тако се може објаснити чињеница да је, након потписивања текста уговора, држава преговарач дужна да се уздржи од аката који би лишили уговор предмета и циља пре него што ступи на снагу, иако потпис, сам по себи, нема правно дејство јер је потребна ратификација од стране надлежног органа државе (парламента или председника).

Назад на питања

91. Потпис као начинизражавањапристанка на обавезивање уговоромУ класичном начину поступка закључења уговора потпис је претходио ратификацији као начину коначног

обавезивања и његова функција се исцрпљивала у аутентификацији текста уговора. Постоји сагласност у међународноправној пракси да потпис без ратификације не конституише права и обавезе за странке. Сам чин потписивања налаже потписницима да се понашају у складу са начелом добре вере. Забрањено је потписницима да предузимају акте који би уговор лишили његовог предмета и циља.

Постоје 3 случаја када се потписом изражава дефинитивни пристанак на обавезивање:1. када уговор изричито предвиђа ступање на снагу потписом. При томе се практикују модалитети у

погледу утврђивања момента од кога се пристанак дат у форми потписа сматра дефинитивним. То може бити моменат потписивања, или протеком извесног времена од момента потписивања.

2. када се утврди на други начин да су се државе које су учествовале у преговорима сагласиле да ће потпис представљати акт коначног обавезивања уговором. Ово је случај када уговор „ћути“ о начину изражавања пристанка, али се тумачењем долази до закључка да су се странке прећутно сагласиле да потпис има такво дејство. То је изузетна ситуација и често доводи до спорова.

3. када из пуномоћја представника државе или намере изражене у току преговора произилази да је држава изабрала потписивање као начин коначног обавезивања. Та намера се не мора подударати са ставом осталих држава-преговарача. Практична последица ове солуције огледа се у томе што се једна или више уговорница обавезују потписом, а остале ратификацијом, прихватањем, приступањем или неким другим начином.

Пре доношења Конвенције сматрало се за апсолутно правило да су параф и потпис ad referendum врсте потписа чије је дејство ограничено на аутентификацију текста уговора. Конвенција одступа од тог правила. У пракси се понекад дешава да се параф, нарочито ако се ради о највишим државним функцијама, употребљава са намером да производи дејства пуног потписа. Та пракса прераста у правило ако је утврђено да су се државе које су учествовале у преговорима тако споразумеле. То се може догодити и са потврђеним потписом ad referendum.

Назад на питања

92. Ратификација као начинизражавањапристанка на обавезивање уговоромРатификација (ratificatio) је реч новолатинског порекла која значи потврђивање, сагласност. У периоду

апсолутистичких монархија ратификација је имала наглашено формално обележје. Представљала је акт којим је владар одобравао рад својих пуномоћника који су у његово име закључили уговор. Ако је пуномоћник деловао у границама датог пуномоћја ратификације је била обавезна, отуда је и њено дејство било ретроактивно, јер је уговор фактички настајао у моменту потписивања.

Обележја ратификације се суштински мењају победом парламентаризма. Ратификација постаје завршни акт уговорне процедуре, конститутивни елемент уговора. Орган у чију надлежност спада ратификација међународних уговора суверено и слободно доноси одлуку да ли ће се држава обавезати на међународном

100

плану. Ратификација је у овом случају дискреционог карактера, који се изражава тиме што орган у чију надлежност спада ратификација међународних уговора није везан актима извршних органа, као ни роком у коме мора одлучити о ратификацији, мада се тај рок може дефинисати у самом уговору. Независно од тога ратификација се сматрала обавезном фазом у закључивању уговора. Нагло повећање броја неформалних и мање формалних начина закључивања уговора у новијој пракси, нарочито у техничкој и економској сфери, одузео је таквом схватању рационално оправдање. Ратификација је остала начин коначног обавезивања за знатан део уговора, али велики број изузетака од обавезе ратификације не допушта формулисање општег правила које би ратификацију издигло у односу на остале начине изражавања пристанка на обавезивање.

У материји ратификације уговора постоји извесна терминолошка збрка, јер се термин „ратификација“ користи у више значења. Користи се да означи акт којим надлежни државни орган, обично представничко тело, „одобрава“ уговор и тако ствара, са становишта устава, правну могућност да пристанак државе на обавезивање буде изражен на међународном плану и да означи међународни акт којим се тај пристанак дефинитивно изражава. Конвенција под ратификацијом подразумева међународни акт којим се изражава пристанак на обавезивање, тј. размену, депоновање или нотификацију инструмената, који је у уговору утврђен као инструмент помоћу ког државе могу постати стране уговорнице. На тај начин она ове инструменте одваја од онога што се назива ратификацијом у унутрашњем праву.

Конвенција предвиђа да уговор подлеже ратификацији у 4 случаја:1. када је у уговору формулисана одредба о обавези ратификације,2. када је утврђено да су се државе-преговарачи на други начин споразумеле да уговор подлеже

ратификацији,3. када је представник државе потписао уговор под резервом ратификације,4. када намера државе да потпише уговор под резервом ратификације произилази из пуномоћја њеног

представника или је била изражена у току преговора.Питање органа надлежног за ратификацију уговора у домену је регулисања устава или другог унутрашњег

акта. Уопште узев, разликују се 3 система:1. ратификација је у надлежности шефа државе – систем својствен апсолутистичким монархијама и

диктаторским режимима (Јордан, Мароко, Ватикан),2. ратификација је у надлежности шефа државе али се за извесне категорије уговора претходно захтева

одобрење парламента (Велика Британија),3. ратификација је у већини савремених држава поверена законодавном телу.Ратификациони инструменти су формални, писани акти који садрже или цео текст уговора или само први и

последњи члан, и обећање да ће уговор бити извршен у доброј вери. Конвенција под ратификацијом подразумева, у ствари, ове акте, будући да посредством инструмената о ратификацији држава преговарач изражава свој коначни пристанак на обавезивање.

Назад на питања

93. Прихватањеили одобравање као начинизражавањапристанка на обавезивањеуговором

Прихватање или одобравање уговора је релативно нов начин изражавања пристанка на обавезивање уговором. Са становишта суштинских обележја прихватање уговора је збирно име за два начина изражавања пристанка на обавезивање:

1. изражавање пристанка на обавезивање без претходног потписивања – пример је члан 4ц Протокола о изменама споразума о сузбијању промета опсценим публикацијама из 1919.,

2. изражавање пристанка на обавезивање уговором након потписивања уговора – пример је члан 57 Конвенције о међувладиној поморској консултативној организацији из 1948.

Ова два облика се ређе појављују самостално. Чешћи је случај да су постављени алтернативно, било међусобно, било уз потпис као трећу могућност. Прихватање је особна синтеза ратификације (случај под 2) и приступања (случај под 1). Ratio настанка установе прихватања је у намери да се олакша акт обавезивања уговором који често претпоставља дугу и компликовану процедуру по унутрашњем праву. У случају ако је текст уговора претходно потписан, то се постиже на тај начин што надлежни орган (најчешће шеф државе) обавештава депозитара да је уговор прихваћен. Прихватање је техника која омогућава преговарачу да остави простор и време за поновну оцену прихватљивости текста уговора ако уговор, сходно унутрашњим прописима, на подлеже контроли законодавног тела.

Конвенција предвиђа да услови под којима се држава обавезује актом ратификације важе mutatis mutandis, и код прихватања уговора.

101

Назад на питања

94. Приступањекао начинизражавањапристанка на обавезивање уговоромЗа разлику од прихватања, приступање (адхезија) је традиционални метод обавезивања уговором.

Примењује се када држава није учествовала у преговорима о закључењу уговора нити је потписала текст уговора. Приступајући уговору држава улази у сва права и обавезе које уговор предвиђа, тако да нема никаквих материјалних разлика у положају оригиналних и накнадних страна-уговорница. Правнополитички значај установе приступања расте са повећањем броја и значаја легислативних уговора, јер се и државама које нису постојале као суверене и независне у време закључења таквих уговора омогућује да им приступе.

Конвенција установљава да се пристанак на обавезивање може изразити путем приступања у три случаја:1. кад сам уговор или амандман уговора предвиђа да се пристанак може изразити приступањем,2. када је на други начин утврђено да су се државе-преговарачи споразумеле да држава тај пристанак

може изразити приступањем, и3. када су се све стране уговорнице накнадно споразумеле да држава такав пристанак може изразити

приступањем. Овде се ради о формалном или неформалном споразуму којим се мењају одредбе уговора.

Раније се сматрало правилом да се може приступити само уговору који је ступио на снагу. У новијој пракси велики број уговора право на приступање уговору чини независним од ступања уговора на снагу, а готово сви мултилатерални уговори закључени под окриљем УН везују ступање уговора на снагу за депоновање утврђеног броја инструмената о приступању или ратификацији. Штавише, извесни уговори предвиђају приступање као једини начин изражавања пристанка на обавезивање.

Приступање се може извршити двостраним или једностраним актом. Код приступања у форми двостраног акта ради се о склапању споразума о приступању, што је данас веома ретко.

Мишљења су подељена у односу на питање да ли држава, по општем међународном праву, има право да приступи свеопштим мултилатералним уговорима. Исправно је схватање да ова врста уговора треба да буде отворена за приступање свакој држави. Разлог лежи у чињеници да свеопшти мултилатерални уговори представљају инструментални облик изражавања воље међународне заједнице као целине, те да стога, могућност приступања не сме бити предмет нагодбе између уговорница. Ако свеопшти мултилатерални уговор може конституисати објективно правно правило, као што је норма ius cogens-а, онда је неприхватљиво приступање таквим уговорима третирати као ствар самих изворних уговорница. Штавише, право приступања ваља признати и код обичних вишестраних уговора који су објективно подобни да прерасту у извор општег међународног права.

Назад на питања

95. Размена инструмената који сачињавају уговор као начинизражавањапристанка на обавезивање уговором

Тенденција ка упрошћавању поступка закључења уговора је нашла свој израз у уговорима који се склапају разменом нота, писама и сличних инструмената. Поменути инструменти in corpore сачињавају уговор. Са становишта технике уговор се склапа тако што једна држава упућује другој ноту или писмо у којој предлаже текст будућег уговора, а друга страна прихвата текст и о томе нотом или писмом обавештава државу која је ноту или писмо упутила. Ствар се компликује ако друга држава не прихвата текст у потпуности, већ делимично, тако што предлаже другачији текст у делу који не прихвата. У том случају текст уговора се установљава изналажењем понуда које су прихваћене и њиховим састављањем у једну целину.

Конвенција предвиђа да пристанак држава да буду везане уговором који сачињавају међусобно размењени инструменти изражава се овом разменом:

1. ако инструменти предвиђају да ће њихова размена имати ово дејство,2. ако се на други начин утврди да су се ове државе договориле да ће размена инструмената имати ово

дејство.У погледу момента ступања на снагу уговора закљученог разменом нота важи опште правило о диспозицији

странака. У пракси се често у текст нота уноси клаузула „одмах“ и у том случају уговор ступа на снагу моментом размене нота. Ако је датум размене нота различит, релевантан је датум последње ноте.

Захваљујући једноставном поступку уговори који се склапају разменом нота су нашли широку примену у пракси. Према неким истраживањима готово ¼ уговора регистрованих у Секретаријату ОУН закључена је на овај начин.

Назад на питања

102

96. Резерве уз вишестране уговореРезерве су формалне једностране изјаве којима се једна држава ограђује од извесних одредби уговора, с

тим да је тај део уговора уопште не везује или тим одредбама даје ограничен смисао. Резерве треба одвојити од других сродних института који се такође испољавају кроз једностране формалне

акте као што је, на пример, условно прихватање уговора или протест.Код условног прихватања уговора, уговорна страна условљава успостављање уговорног режима у целини

испуњењем одређених услова, док резерва не погађа целину уговора, већ само један део. Сем тога, условно прихватање уговора не дира у садржину уговора, док резерва мења, до извесне границе уговорни режим.

Протест је једнострана изјава усмерена у циљу оспоравања правоваљаности једног дела уговора или целине, док је циљ резерве ограничење дејства, а не оспоравање уговора.

Увођење резерви у међународно право има свој смисао ако се има у виду, са једне стране, настојање да се вишестраним уговорима обухвата што већи број држава, а са друге стране, да је у савременим условима, при постојању различитих политичких, економских, културних услова тешко на истоветан начин применити уговор у свим регионима света. Ти моменти су инспирисали Комисију за међународно право УН да прихвати установу резерви, како би се обезбедила што шира примена мултилатералних конвенција, макар и у скромнијем обиму.

На основу чл. 19. Бечке конвенције о уговорном праву стављање резерви на уговор је дозвољено, изузев:1. уколико уговор изричито не забрањује резерву,2. уколико уговор дозвољава само одређене резерве,3. уколико је резерва неспојива са предметом и циљем уговора.Сматраће се да нека резерва није у складу са циљем или да спречава деловање тела ако је најмање 2/3

држава уговорница Конвенције ставило приговор на резерву.Имајући у виду околност да резерва у извесној мери мења правне односе између уговорних страна, то

логично следи да је и за те измене потребна сагласност држава уговорница. Веома често вишестрани уговори ограничавају рок за стављање приговора. Рок се рачуна од дана када је држава обавештена о стављању резерви или од дана када је дала свој пристанак на уговорне обавезе, уколико је ово каснији датум.

Традиционална доктрина је захтевала сагласност свих уговорних страна на резерву. Међутим, Међународни суд правде у Саветодавном мишљењу од 1951. године поводом стављања резерве на Конвенцију о спречавању и кажњавању злочина геноцида, усвојио је еластичнију позицију. По том схватању, држава која је ставила резерву са којом се нису сагласиле једна или више уговорних страна Конвенције, али не и остале, може се сматрати уговорном страном Конвенције уколико је резерва спојива са предметом и циљем Конвенције.

Бечка конвенција уноси више јасноће и прецизности. Уколико је уговор закључен између ограниченог броја држава, а из предмета и циља уговора произилази да је примена уговора у целини битан услов прихватања уговорних обавеза сваке од њих, резерву треба да прихвате све уговорнице. У осталим случајевима, уколико су у питању вишестрани уговори, резерве делују на бази реципроцитета. Држава која је ставила резерву сматраће се страном уговорницом само у односу на државе које су прихватиле резерве, а не и у односу на оне које за њу произилазе из односног уговора.

Резерва стављена на вишестрани уговор који представља уставни акт једне међународне организације мора бити прихваћена од надлежног органа те организације, изузев ако уставни акт организације не предвиђа другачије.

Резерва мора бити прецизно формулисана и у писаном облику достављена свим државама уговорницама. Правило важи и за приговор на резерву. Међутим, сагласност на резерву може бити дата, било писано или прећутно, пропуштањем предвиђеног рока за стављање приговора на резерву.

Резерва може бити повучена у сваком тренутку у формалном, писаном облику. За повлачење резерве није потребан пристанак државе која је прихватила резерву. Повлачење резерве производи дејство од момента када заинтересоване државе буду о томе обавештене.

Резерве се могу стављати у различитим фазама уговорног процеса, али је најпогоднији тренутак потписа уговора, јер омогућује другим уговорним странама да свестрано размотре случај пре дефинитивног преузимања уговорних обавеза. Уколико се резерва ставља приликом потписа, али под резервом ратификације, прихватања или одобравања уговора, мора бити још једном потврђена у тренутку када држава изражава свој коначни пристанак да буде везана уговором.

Назад на питања

103

97. Регистровањеи депоновањемеђународних уговора Посредством регистрације уговора у националним парламентима и судовима вршена је промулгација

уговора са циљем да се државни органи и субјекти у унутрашњем поретку упознају са садржајем уговора који је владар закључио у име државе.

Регистрација израста у установу међународног јавног права након Првог светског рата као правнотехнички одговор на политичке захтеве за укидањем тајне дипломатије у којој су многи напредни умови и покрети тога доба видели узрок ратова и друштвене нестабилности. Прве политичке кораке од непосредног интереса за формулисање правних правила о регистрацији предузели су совјетска влада новембра 1917. године објавивши у листовима „Правда“ и „Известија“ тајне уговоре које је царска влада закључила пре и у току Првог светског рата и амерички председник Вилсон у чијем програму светског мира захтев за јавном дипломатијом фигурира на првом месту.

Пакт Друштва народа је први међународни инструмент у коме је регистрација међународних уговора подигнута на ниво правне норме. Тиме се регистрација квалификује као један од услова за пуноважност, конститутивни елеменат уговора. Постављена је на ниво обавезе државе-уговорнице према свим осталим чланицама Пакта и самој организацији. Међутим, доктрина је дала низ тумачења домашаја овог правила којима је заједнички именитељ намера да се ублажи санкција непуноважности која би требало да погађа нерегистровани уговор.

У оквиру УН регистрација и објављивање су регулисани чл. 102 Повеље и Правилником о примени члана 102 који је усвојен Резолуцијом Генералне скупштине УН 96 из 1946. године, и измењен у неколико наврата. Члан 102 Повеље предвиђа обавезу регистрације и објављивања сваког уговора и међународног споразума који закључе чланице УН после ступања на снагу Повеље. Ниједна страна уговорница из таквог уговора или међународног споразума који није регистрован неће моћи да се позове на тај уговор ни пред једним органом УН. Овде постоје два ограничења. Прво ограничење је ratione personae и огледа се у томе што се обавеза регистрације протеже само на оне уговоре и споразуме које закључи чланица УН било са другом чланицом или нечланицом. Ово ипак не представља забрану нечланицама да региструју уговор. У пракси, нечланице региструју уговор, с тим што се тада примењује посебна правна техника, тј. уговори нечланица се не региструју већ се класирају и уводе у посебан списак. Друго ограничење је ratione temporis – регистрацији подлежу само они уговори који су закључени након ступања на снагу Повеље УН. Изузетке представљају уговори и међународни споразуми које достави неки члан УН, ако нису били унети у збирку уговора Друштва народа и уговори и међународни споразуми закључени и пре ступања на снагу Повеље од стране држава које нису чланице УН.

Уговори и међународни споразуми се региструју на два начина – подношењем уговора на регистрацију од стране уговорнице или депозитара уговора и ex officio од стране ОУН. Ако подношење изврши једна уговорница остале уговорнице се ослобађају одговарајуће обавезе. У случају вишестраних уговора се сматра да је функција депозитара да поднесе уговор на регистрацију. Уколико ОУН није страна уговорница она не може прибећи регистрацији уговора ex officio.

Уговори и међународни споразуми се региструју у Секретаријату УН, чија је улога строго техничке природе. Сходно Правилнику регистровани уговори се уносе у Регистар који се води на 5 службених језика. Регистровани уговори се објављују у посебним збиркама на оригиналном језику или језицима инструмената и садрже превод на енглески и француски језик.

Повеља се определила за блажу санкцију у случају нерегистровања уговора и међународних споразума. Санкција се састоји у немогућности да се страна уговорница позове на нерегистровани уговор у случају спора пред органима УН. Дакле, уговорнице се на такав уговор могу позивати пред телом или судом који је ван структуре ОУН. Практичан учинак овог изузетка је минималан, обзиром да заснивање надлежности пред судовима захтева сагласност воља уговорница. Такође, Повеља не спречава сам орган Организације да примени нерегистровани уговор иако се уговорнице не могу на њега позивати. Постоји и схватање да нерегистровани уговор не може бити примењен од стране било ког органа УН.

Конвенција о уговорном праву наглашава регистрацију у ОУН као централном систему регистрације и објављивања уговора. Овде се такође наводи и класирање и уписивање уговора, тј. техника која се примењује на уговоре које закључе нечланице. Конвенција је појаснила обавезу регистрације код вишестраних уговора, по којој именовање депозитара претпоставља у исто време овлашћење за регистрацију уговора.

Депоновање уговора – дужности депозитара – примена вишестраних уговора подразумева читав сплет процедуралних, међусобно повезаних поступака и радњи. Уобичајено је да се они поверавају једном субјекту који се назива депозитар уговора и који се одређује самим уговором. Ако се ради о уговору закљученом у међународној организацији или на некој дипломатској конференцији под окриљем међународне организације депозитар је обично административни орган организације (у УН по правилу Генерални секретар). У осталим

104

случајевима депозитар је обично надлежни орган државе-домаћина конференције на којој је међународни уговор закључен.

У функцији депозитара се стичу репрезентативни и оперативни карактер. Репрезентативни се изражава у томе што се депозитар одређује од стране држава које су узеле учешћа у преговорима ради обављања радњи у име свих потписница уговора. Оперативни карактер се огледа у низу процедуралних задатака који му се стављају у надлежност. Функција депозитара је међународне природе, па је због тога он дужан да дела објективно и непристрасно. То је посебно важно када се у лицу државе или међународне организације стичу својства депозитара и уговорнице. У том случају држава може заступати своје интересе само када наступа као страна уговорница. Конвенција функције депозитара регулише у форми резидуалног правила, тј. правила које се примењује у случају ако уговор другачије не одређује или уколико се уговорнице нису другачије споразумеле. Те функције обухватају (мада се не исцрпљују):

1. чување текстова оригинала и пуномоћја која су предата,2. припремање оверених копија оригиналног текста на другим језицима и њихово достављање странама

уговорницама и државама које имају право да то постану,3. примање свих потписа уговора, примање и чување свих инструмената, нотификација и саопштења у вези

уговора,4. испитивање да ли су потпис, инструмент, нотификација или саопштење дато у вези са уговором у

одговарајућој форми,5. обавештавање страна уговорница и држава које имају право да то постану о актима, нотификацијама и

саопштењима у вези са уговором,6. обезбеђивање регистровања уговора.Поставља се питање како депозитар треба да се односи према инструментима које подносе ентитети

непризнати од стране свих страна уговорница? Из праксе несумњиво проистиче да депозитар нема на располагању објективне критеријуме за оцену карактера таквих ентитета. Да би се избегли неспоразуми такве врсте понекад се уговором одређује више депозитара. На тај начин се ни један депозитар не може наћи у ситуацији да се бави ентитетом којег не признаје, док сви ентитети, с обзиром на претпостављену разлику у ставу депозитара према њима, могу приступити уговору.

Назад на питања

98. ( )Применамеђународних уговора уговори и унутрашњиправни поредакНекада су међународни односи били само ствар највиших политичких органа у земљи. Данас се

међународно право обраћа непосредно и појединцима и поједини уговори оперишу на унутрашњем плану државе, исто као и закони земље. Међузависност унутрашњег и међународног права представља једну од карактеристика времена у коме живимо.

Закључење уговора и њихова примена су два различита правна процеса поверена различитим органима. Али, предузимајући међународне обавезе уговорне стране су обавезне да предузму мере како би обезбедиле извршење уговорних обавеза. Међународно право не садржи правила, нити предвиђа средства за усаглашавање међународних обавеза и унутрашњег права, или примену уговора на унутрашњем плану. То питање улази у сферу уставног права и у зависности је од политичког система дате државе.

У простим или унитарним државама (Француска, Кина) где постоји само једно законодавно тело и једна влада питање примене не представља неки посебан проблем, јер влада која улази у уговорне обавезе има и моћ да донесе прописе о примени уговора, водећи рачуна о уставним ограничењима.

У федеративним државама где је законодавна моћ подељена, где постоји паралелизам влада, ситуација је много сложенија. Са становишта правне технике могућа су 3 решења:

1. да се савезним органима повери искључива власт у вези преузимања и примене међународних уговора (Индија, Аустралија),

2. да се савезним органима повери преузимање међународних обавеза, уз резерву да федералне јединице дају своју сагласност пре ратификације,

3. да се уз акт о ратификацији предвиди и додатан акт којим се уводи у живот уговор (Нигерија, Канада).Уколико савезна влада, надлежна за преузимање међународних обавеза не буде у стању да примени

уговор, или да принуди федералне јединице на примену, држава као целина биће одговорна за сву штету која отуда евентуално произађе.

На унутрашњем плану међународни уговор не губи свој међународни карактер, нити се материјална садржина уговора може мењати кроз правну технику примене у унутрашњем поретку. Уколико би биле потребне измене или допуне, уговор се мора вратити уговорним странама, будући да је основна претпоставка за измене и

105

допуне уговора – сагласност свих уговорних страна, а не воља једне од њих. Ту постоји разлика између уговора и закона.

Назад на питања

99. Временска применамеђународних уговораПроблем временског важења међународних уговора се своди на два основна питања: од ког тренутка се

сматра да уговор важи и до ког тренутка уговор важи. Важење уговора је везано за ступање уговора на снагу, у чему је од суштинског утицаја диспозиција странака. Ако странке пропусте да моменат ступања уговора на снагу утврде уговорном одредбом или споразумом, важи резидуално правило да уговор ступа на снагу у моменту када последња учесница у преговорима изрази свој пристанак на обавезивање уговором. Одступања од овог правила се испољавају у два правца. Са једне стране, уговорним одредбама се установљава период времена који дели моменат изражавања пристанка на обавезивање од момента ступања на снагу. Са друге стране, често се предвиђа да уговор ступа на снагу када одређени број држава, по правилу мањи од броја држава које су узеле учешће у преговорима, изрази свој пристанак на обавезивање. Понекад се посебно тражи да свој пристанак дају државе чији се уговорни статус сматра посебно значајним. У пракси се ова два вида одступања често појављују кумулативно.

Потреба остваривања хитне међународне сарадње је, у контексту релативне спорости класичног начина закључивања међународних уговора, довела до конституисања установе привремене или провизорне примене уговора:

1. ако је тако предвиђено самим уговором, 2. ако су се странке које су учествовале у преговорима на други начин тако споразумеле.Опште је правило да уговори делују неретроактивно, али се државе-уговорнице могу споразумети и

другачије. Ретроактивно дејство уговора може бити установљено изричито или прећутно. У првом случају се у уговор уносе специјалне клаузуле које предвиђају да ће се уговор, пошто ступи на снагу, на неке начине односити и на прошле догађаје и ситуације. Прећутно установљење ретроактивног дејства уговора заснива се у првом реду на самој природи уговора. Неки уговори се и закључују са циљем да регулишу већ настале ситуације.

У међународном праву постоје и општи изузеци од начела неретроактивности:1. обавеза државе да не уништи предмет уговора пре његовог ступања на снагу,2. клаузула о заснивању међународних судова у случају спора између држава, и3. неке прелазне и завршне одредбе уговора.Обавезу држава да се уздрже од радњи које би могле довести до уништења предмета и циља уговора пре

његовог ступања на снагу не конституише изузетак од начела неретроактивности, већ представља обавезу самосталне природе. Њен основ лежи у перемпторном правилу општег међународног права које државама налаже да у целокупности својих односа поступају у складу са добром вером.

Уговори које државе закључују у решавању спорова судским путем често садрже резерву којом се из надлежности судова ratione temporis искључују спорови проистекли из прошлих чињеница или ситуација. Међународни судови овакву праксу тумаче у смислу да се, у одсуству изричитих одредби, клаузуле о мирном решавању спорова имају схватити тако да не лишавају суд надлежности у односу на све постојеће спорове без обзира да ли су ти спорови произашли из ситуација које су претходиле или следовале ступању на снагу уговора о решавању спорова судским путем. Ова пракса се наслања на разлику у погледу временског домашаја материјалноправних и процесноправних одредби у међународном поретку.

Да је примена начела неретроактивности блажа када су у питању процесноправне одредбе говори и дејство извршних и прелазних одредби уговора. Одредбе које се тичу аутентификације текста, утврђивања пристанка државе да буду везане уговором, начина и датума ступања уговора на снагу, резерви, функција депозитара и сл. примењују се од момента усвајања текста уговора. Ови случајеви се могу узети као пример прећутне претпоставке уговорница да се ове одредбе примењују ретроактивно, будући да је њихова примена од тог момента материјална претпоставка неопходна за ступање уговора на снагу.

Што се тиче питања до ког тренутка уговор важи, интерес правне сигурности сугерише пресумпцију о ваљаности и трајању уговора до момента установљења правних чињеница којима Конвенција признаје статус основа ништавости, престанка уговора, повлачења из уговора или његове суспензије. Поред тога, као основ престанка и суспензије уговора појављују се сукцесија и избијање непријатељстава, које Конвенција не помиње, највероватније из разлога што је пошла од схватања да промена правне личности уговорнице изражене у њеном нестанку као посебне међународне личности може бити фактички узрок престанка билатералног уговора, али не представља самостални основ престанка. Такође, обзиром да је избијање непријатељстава абнормално стање, Конвенција налази да правила која регулишу последице избијања непријатељстава не треба да уђу у corpus

106

правила општег међународног права. Према томе, могло би се закључити да у овом погледу остају на снази релевантна правила обичајног права.

Временско важење уговора као инструмента није довољно јасно и прецизно дефинисано у Конвенцији, из разлога што Конвенција не повлачи разлику између билатералних и мултилатералних уговора која је in concreto од утицаја. Установљење основа ништавости или престанка код билатералног уговора је једнако ништавости или престанку дејства билатералног уговора као инструмента, односно правног акта. Код мултилатералних уговора постојање било ког основа ништавости (са изузетком норме ius cogens-а) у овом случају нема за последицу ништавост уговора као правног акта, већ само ништавост пристанка државе чија је воља оптерећена маном пристанка, док уговор наставља да делује између преосталих уговорница.

Конструкција интертемпоралног права почива на две премисе:1. ваљаност конкретног уговора има бити цењен у светлу права које је на снази у време закључења

уговора,2. примена уговора треба да буде у складу са позитивним правилима међународног права.Последице примене концепције интертемпоралног права огледају се у престанку ефективности права

садржаних у уговору услед настанка нових правила међународног права која служе као критеријум законитости у међународним односима.

Правило о интертемпоралном праву није изричито формулисано у Конвенцији, али је изражено у чистом облику у правилу које регулише последице престанка уговора у случају престанка уговора услед сукоба са новонасталом нормом општег међународног права ius cogens-а којом већ закључени уговор није сагласан. У том случају он:

1. ослобађа странке обавезе да наставе са извршавањем уговора,2. не штети никаквим правима, обавезама или правним ситуацијама које су настале извршавањем уговора

пре његовог настанка. Међутим, та права, обавезе или ситуације се могу одржати само ако њихово одржавање само по себи није у

сукобу са новом перемпторном нормом општег међународног права.Назад на питања

100. Територијална применамеђународних уговораСа становишта територијалне примене уговори се могу поделити у 3 групе:1. уговори код којих се питање територијалног домашаја не поставља – на пример уговор о решавању

спорова судским путем,2. уговори који су, по свом предмету регулисања, ограниченог територијалног домашаја – на пример

уговор о пограничном промету,3. уговори чију примену одликује територијална димензија.Проблеми настају ако се из садржаја уговора не може извући поуздан закључак о намери уговорница.

Практичну тежину ових проблема нагласили су догађаји после Другог светског рата поводом тзв. колонијалних клаузула. Под колонијалном клаузулом се подразумева одредба којом се регулише примена уговора у односу на несамоуправне територије, тако што се овом клаузулом примена уговора може протегнути на колонију или се колоније могу искључити од примене уговора.

Доктрина је подељена око питања да ли у одсуству колонијалне клаузуле уговор може бити примењен само на територији метрополе или и на несамоуправним територијама. Енглеска пракса нагиње схватању да у одсуству јасних ограничења о примени уговора само на одређено географско подручје, важи претпоставка да се уговор примењује како на територији метрополе тако и на несамоуправним територијама. Друго схватање почива на супротној премиси – уговор који метропола закључи не ствара правни режим у односу на њене колоније изузев у хипотези да се предмет уговора тиче искључиво колонија. По трећем схватању, приликом утврђивања да ли се уговор протеже и на зависне територије од суштинског значаја је намера уговорница коју ваља истраживати од случаја до случаја.

Дејство уговора се може територијално ограничити и путем федералне клаузуле – то је уговорна одредба на основу које се федеративна држава, као уговорна страна, ослобађа обавезе да гарантује примену уговора на целој својој територији. Уношење федералних клаузула у уговоре правда се уставном немогућношћу федералних органа да предузму законодавне мере које су неопходне да би се уговор применио на територији федералне јединице. Путем ове клаузуле се мире правна немогућност федералних органа да гарантују примену уговора не целој територији са обавезом уговорнице да се понашају у складу са нормом pacta sunt servanda.

Велики број међународних уговора захтева непосредну примену кроз унутрашње правне системе. У простим или унитарним државама (Француска, Кина), где постоји само једно законодавно тело и једна влада, питање

107

примене не представља неки посебан проблем, јер влада која улази у уговорне обавезе има и моћ да донесе прописе о примени уговора, водећи рачуна о уставним ограничењима.

У федералним државама, где је законодавна моћ подељена, ситуација је много сложенија. Са становишта правне технике могућа су 3 решења:

1. да се савезним органима повери искључива власт у вези преузимања и примене међународних уговора (Индија, Аустралија),

2. да се савезним органима повери преузимање међународних уговора, уз резерву да федералне јединице дају своју сагласност пре ратификације,

3. да се уз акт о ратификацији предвиди и додатни акт којим се уводи у живот уговор (Нигерија, Канада).Конвенција полази од основне премисе да територијални домашај уговора зависи од намере уговорница.

Конвенција под територијом обухвата елементе тродимензионалне концепције државне територије – копнена територија, територијалне воде и ваздушни простор. Конвенција не регулише ситуацију ако се државне границе промене у току извршења уговора, али би требало применити релевантна правила о дејству сукцесије у односу на међународне уговоре.

Поред наведених клаузула, ограничења територијалне примене уговора могу се заснивати и на друге начине – било изричито или прећутно. Изричито – путем територијалних клаузула у самом уговору, декларацијом којом уговорница у моменту потписивања или ратификације ограничава територијални домашај уговора или резервом о територијалном домашају уговора под условом да су такве резерве допуштене, да нису супротне предмету и циљу уговора.

Појам „читаве територије стране уговорнице“ на који се ослања решење члана 26 Конвенције оставља отвореним питање тзв. екстратериторијалне примене уговора – примене уговора на објектима који су stricto sensu ван овако одређене територије државе али над којима држава врши извесна права (зграде дипломатских и конзуларних представништава, бродови, ваздухоплови). С обзиром на обавезу свих органа државе да примењују уговоре, појам територије стране уговорнице би требало тумачити у смислу простора над којим држава врши јурисдикцију.

Назад на питања

101. Примена сукцесивних уговора који се односе на исти предметНагли пораст броја легислативних уговора у условима једног децентрализованог поретка може довести до

конституисања конкурентних режима. Због тога постоје бројне уговорне одредбе формулисане са циљем да такве ситуације онемогуће или ублаже њихово деструктивно дејство по стабилност уговорних односа.

Уопште узев, уговорне одредбе ове врсте могу се сврстати у две групе. У прву групу улазе оне које регулишу однос уговора према ранијим уговорима који се тичу истог предмета.

Овде разликујемо 2 ситуације:1. када постоји подударност уговорних страна, и2. када не постоји подударност уговорних страна – када је уговор закључио један део, али не све стране

уговорнице ранијег уговора.У првом случају ствари су јасне јер стране уговорнице увек могу да измене или укину ранији уговор. У другом

случају постоји ограничено дејство каснијег уговора на стране које су га закључиле, и не дира у права и обавезе уговорница по ранијем уговору.

Друга група одредби утврђује обавезе страна-уговорница pro futuro и обично се састоје у обавези уговорница да не улазе у уговорне односе који не би били сагласни са постојећим уговором. Оваква обавеза делује само на део уговорница, јер је ван сваког спора да све стране уговорнице могу, на бази споразума, укинути ранији уговор. Понекад је ова обавеза општег карактера и односи се на све уговоре, како будуће тако и прошле. Одредбама те врсте се прибегава код уговора који имају хијерархијски виши статус и који претендују да поставе темеље укупног међународног поретка.

Основно питање које се поставља код несагласности одредби сукцесивних уговора о истом предмету јесте ваљаност несагласних одредби. Теоријска схватања се разликују.

По једном схватању, правна последица несагласности се огледа у ништавости одредби каснијег уговора. Ослонац се неретко тражи у јуриспруденцији Сталног суда међународне правде.

По другом схватању ништавост не може бити санкција која погађа одредбе каснијег уговора закљученог између дела уговорница ранијег уговора из разлога што се inter se модификација уговора сматра допуштеном у међународном праву. Оштра санкција ништавости се једино допушта у изузетним случајевима када ранији уговор конституише објективни правни режим (случај са Берлинским актом од 1885. године) или када су одредбе ранијег уговора интегралног или међузависног карактера тако да је модификацију немогуће извршити а да се

108

притом не повреде права осталих уговорница. Решење несагласности одредби сукцесивних уговора ваља, по овом схватању, тражити у принципу првенства или приоритета.

Повеља УН у члану 103. наводи да ће, у случају сукоба између обавеза чланова УН према Повељи и њихових обавеза према било ком другом међународном споразуму, превагу имати њихове обавезе из Повеље. Овај члан установљава елементе хијерархије у нормативној структури међународног права тако што дели правила међународног права на она која изражавају више интересе и не могу бити модификована споразумом дела уговорница, и правила у чијем су корену појединачни интереси држава и која могу бити модификована у одговарајућој процедури.

Под овом резервом, у случају сукцесивних уговора који се примењују на исти предмет важе следећа правила:

1. када уговор садржи одредбу по којој је подређен ранијем или каснијем уговору и по којој га не треба сматрати сагласним са тим уговором, одредбе тог уговора имаће предност,

2. када су све стране уговорнице ранијег уговора исто тако и стране уговорнице каснијег уговора, а ранији уговор није престао услед закључења новог уговора нити је његова примена обустављена, ранији уговор ће се примењивати само у мери у којој су његове одредбе у складу са одредбама каснијег уговора. Правило почива на претпоставци да је намера уговорница да каснији уговор има превагу над ранијим, тј. lex posterior derogat lege priore.

3. Када све стране уговорнице ранијег уговора нису стране уговорнице и каснијег уговора важе 2 режима:3.1 у односима између држава које су стране уговорнице оба уговора примењују се одредбе ранијег

уговора у мери у којој су у складу са одредбама каснијег уговора,3.2 у односима између државе стране-уговорнице оба уговора и државе стране-уговорнице само једног

од ових уговора, њихова међусобна права и обавезе се регулишу одредбама уговора у коме су обе државе стране-уговорнице. За државу која је страна-уговорница само једног уговора, други уговор је res inter alios acta.

Једно од значајнијих питања у вези примене изложених правила јесте утврђивање критеријума на основу којих се одређује који је уговор „каснији“, из разлога што, зависно од начина изражавања пристанка на обавезивање, могу настати велике разлике у погледу временског периода потребног да би уговор ступио на снагу. Ти периоди су посебно дуги за формалне уговоре. Стога се сматра да је релевантан моменат усвајања текста уговора, а не његово ступање на снагу, јер усвајање текста новог уговора изражава намеру да се створе нова уговорна правила.

Примена изложених правила је стриктно везана за материју уговорног права тако да не дира у евентуалну одговорност која може настати за једну државу закључењем или применом уговора чије су одредбе несагласне са њеним обавезама према некој другој држави на основу другог уговора.

Назад на питања

102. Дејство уговора у односу на треће државеУговор представља закон само за странке које су га закључиле. У пракси међународних судова наилазимо на

континуирану и веома ригорозну примену овог правила било да су у питању двострани или вишестрани уговори. Међутим, међународно право предвиђа изузетке од правила релативног дејства уговора: уговор на штету трећих (in detrimentum tertii) и уговор у корист трећих лица (in favorem tertii).

Да би за трећу државу могле настати обавезе из једног уговора, потребна су, на основу чл. 32 Конвенције, 2 услова:

1. да постоји намера уговорних страна да односне одредбе послуже као средство за успостављање обавеза у односу на трећу државу, и

2. да трећа држава изричито, писаним путем прихвати те обавезе.У погледу уговора који садржа клаузулу у корист једне или више држава постоји извесно размимоилажење.

Пракса и доктрина су сагласне да су такви уговори дозвољени са становишта међународног права, да треће државе имају право да односне клаузуле прихвате или одбаце. Међутим, писци се разилазе око начина прихватања, односно тренутка од кога те клаузуле могу имати дејство.

Бечка конвенција истиче да се сагласност претпоставља све док трећа држава не изрази своје противљење. При коришћењу права из уговора треће државе морају се повиновати условима које поставља уговор. На истим поставкама су засноване и одредбе Повеље у односу на треће државе – у чл. 35 Повеље је предвиђено да држава која није члан УН може да скрене пажњу Савету безбедности или Генералној скупштини на спор у коме је она једна од странака, али под условом да унапред прихвати, у вези са тим спором, обавезе мирног решавања предвиђене у Повељи.

109

Према одредбама Конвенције права у корист трећих државе уговорнице могу поништити или изменити само ако се установи да је било утврђено да се може поништити или изменити без пристанка треће државе.

Врло еминентни правници су заступали мишљење да државе могу закључити уговоре у корист трећих и да при томе не постоје никакве препреке. Треба једино имати у виду да ли уговор пружа само могућност заснивања права или директно даје одређена права трећим државама. У овом последњем случају коришћење права није условљено никаквим посебним актом о прихватању уговора, нити додатним актом. Треће државе су овлашћене на непосредно коришћење тих уговора. Све до тренутка док треће државе било на који начин не изразе своју сагласност са односним клаузулама, или отпочну са коришћењем права, уговорне стране су слободне да повуку одредбе у корист држава. Према томе, значај прихватања клаузула у корист трећих држава лежи у томе што лишава уговорне стране слободе да по свом нахођењу мењају одредбе у корист трећих држава.

Услови под којима ће се користити права у корист трећих држава могу бити формулисана и у додатном акту, понекад и једностраним актима једне од држава уговорница. То је најчешће случај код уговора који регулишу слободну пловидбу на међународним рекама, морским каналима или мореузима. Држава кроз чију територију пролази односна саобраћајница може, у границама уговора, да предвиди посебне услове, имајући у виду своје виталне интересе и безбедност своје територије.

Назад на питања

103. ( )Клаузула најповлашћеније нације клаузула највећег повлашћењаОва клаузула представља особен вид стицања права за треће државе и у свом изворном облику представља

уговорну одредбу на основу које се уговорне стране обавезују да ће једна другој признати сва права која су дале, или ће убудуће дати, трећим државама. Клаузула је увек везана за један одређени уговор и мора бити изричито предвиђена у уговору.

Клаузула највећег повлашћења је везана за начело једнакости држава, али је не треба поистовећивати са начелом недискриминације. Начело недискриминације има општи карактер и односи се на свеукупност односа између држава, политичких, економских, културних и сл. Клаузула највећег повлашћења има ограничено подручје примене, тачно предвиђено уговорним одредбама.

Ова клаузула се најчешће уноси у трговинске уговоре, али је сусрећемо и у конзуларним конвенцијама, у уговорима о заштити индустријске својине, ауторског права или уговорима о положају странаца. Клаузула може да се односи само на материју и на питања која су предмет уговора, а не може бити протегнута произвољно на сродна подручја. У области трговине ова клаузула не регулише однос између домаће и стране конкуренције, већ однос међусобне конкуренције страних земаља.

Дејство клаузуле се не може протегнути на повластице које државе дају својим предузећима, корпорацијама или компанијама, или које се у државама са федералним системом примењују у односима федералних јединица. Клаузула дејствује само у односу на повластице дате трећим државама било путем међународних уговора или једностраних правних аката.

Клаузула највећег повлашћења је претежно уношена у билатералне споразуме, али је у новије време сусрећемо и у вишестраним уговорима. Најтипичнији пример представља Општи споразум о царинама и трговини (GATT).

Назад на питања

104. Тумачењемеђународних уговораТумачење међународних уговора представља интелектуални поступак који се састоји у утврђивању смисла

појединих уговорних одредби или уговора у целини и то тако што се осветљавају нејасне и вишезначне тачке уговора. Сама потреба за тумачењем најчешће настаје због непрецизне формулације текста уговора. До нејасноћа ове врсте долази и из разлога што речи, језички знаци нису довољни да потпуно и без остатка изразе значење неке материјалне појаве. Нека реч може имати више значења, али у конкретним околностима њено значење може бити јасно и недвосмислено. Тешкоће се повећавају ако је уговор састављен на више језика, а све верзије имају подједнаку вредност. Поред тога, могу се појавити и чињенице и ситуације које странке првобитно нису имале у виду, а које логички чине саставни део односа регулисаног уговором.

У зависности од специфичне тежине која се у тумачењу придаје појединим елементима, разликују се 3 основна приступа:

1. субјективни приступ полази од намере које су странке имале у моменту закључења уговора. Уговор се посматра као спољна манифестација сагласности воља страна уговорница, а тумачење као поступак откривања заједничке воље уговорница,

110

2. објективни или текстуални приступ полази од претпоставке да текст уговора изражава аутентичну намеру уговорница, и да је задатак тумачења да установи право значење текста,

3. присталице телеолошког приступа стоје на становишту да је први задатак тумачења да установи предмет и циљ уговора. По овом схватању, речи и изрази употребљени уговором имају смисла само ако се схвате у функцији циља који су странке имале на уму. Само у том случају се може доћи до закључка да ли уобичајено значење речи употребљених у тексту уговора одговара стварној намери уговорница.

Конвенција се опредељује за текстуални принцип као базични, те за полазну тачку тумачења узима осветљавање значења текста, а не испитивање намере странке ab initio. Комисија УН за међународно право је оценила да позитивна пракса, нарочито јуриспруденција међународних судова допушта закључак да је текстуални приступ у тумачењу уговора општеприхваћено правило. Уобичајено значење речи и израза употребљених у уговору се не одређује in abstracto већ у контексту уговора и у светлу предмета и циља уговора. То значи да од утицаја могу бити и припремни радови и услови под којима је уговор закључен.

С`обзиром на субјекте тумачења, разликујемо доктринарно тумачење, тумачење на унутрашњем плану и тумачење на међународном плану.

Доктринарно тумачење је оно које дају теоретичари и основно обележје је необавезност. Може се појавити као помоћни извор у случају спора око тумачења уговора пред Међународним судом правде.

Тумачење на унутрашњем плану представља једнострано тумачење уговора или појединих уговорних одредби од стране надлежног органа државе. Оно се може појавити или у посебној форми – акту чији је основни смисао да протумачи уговорне одредбе, или у несамосталном облику, као саставни део процеса примене уговора. Међународно право не регулише надлежност органа у вези тумачења уговора на унутрашњем плану. Ово питање улази у домен строго унутрашње надлежности. Понекад се посебно наглашава улога оних државних органа који су учествовали у закључивању уговора. Њихово тумачење се сматра аутентичнијим обзиром да изналажење праве намере уговорница у извесним случајевима подразумева и прибегавање припремним радовима и осталим околностима које су претходиле закључењу уговора. Ни једнострано тумачење од стране унутрашњих органа нема обавезну снагу са становишта међународног права. Може послужити једино као индиција о стварној намери уговорнице приликом закључења уговора.

Код тумачења на међународном плану можемо разликовати неколико основних облика:1. тумачење од стране судских органа (међународни суд правде и арбитражни судови),2. тумачење од међународних органа који не врше судску функцију,3. тумачење од стране свих уговорница in corpore,4. тумачење од стране дела уговорница – подељено тумачење.Овим тумачењима је једино заједничко да се тумачење уговора врши на међународном плану.Судско тумачење може потицати од Међународног суда правде и арбитражних судова. Тумачење правних

правила је инхерентно обележје целокупне активности међународног суда правде будући да решавање спорова (као основна функција суда) подразумева примену апстрактне норме на конкретне ситуације, што је немогуће без утврђивања значења норме. Суд заснива надлежност у спору око тумачења међународног уговора на бази сагласности уговорница – странака у спору. Специфичан случај настаје код вишестраних уговора ако се у спору око значења уговора налази део уговорница. У том случају је Суд дужан да о спору обавести уговорнице које нису странке у спору како би им пружио могућност да интервенишу у поступку. Пресуда је у том случају обавезна и за државу интервенијента. Тумачењу уговора често прибегавају и арбитражни судови. Тумачење судских органа је обавезно за странке које су се сагласиле да спор око тумачења изнесу пред суд. Особеност овог тумачења је и у томе што се даје у функцији решавања конкретног спора, тј. суд оцењује које је, од два или више изнетих тумачења тачно. Међутим, тумачење дато од стране суда има и шири значај, будући да је судска пракса Међународног суда правде допунски извор права.

Обављајући функције утврђене у својим уставним актима међународне организације долазе у прилику да тумаче релевантне делове тих аката. Проблеми настају ако поједине одредбе уставног акта организације буду различито протумачене од стране разних органа. Да би се такве ситуације избегле Генерална скупштина УН је својом резолуцијом из 1947. године позвала све органе Организације и специјализоване агенције да евентуалне спорове око тумачења Повеље и уставних аката специјализованих агенција поднесу Међународном суду правде. Од тумачења које дају органи међународних организација треба разликовати тзв. интерпретативне резолуције које доноси Генарална скупштина. Са становишта деобе тумачења извршене према субјекту тумачења овакве резолуције би представљале тумачење од стране уговорница.

Тумачење уговора од стране свих уговорница се назива аутентичним тумачењем. Овде уговорнице практично закључују споразум о домашају уговора или појединих његових одредби (интерпретативни споразум). Како ова врста споразума нема самосталну садржину већ је везана за акт који се тумачи, то интерпретативни

111

споразум, уколико је донет након закључења уговора, има ретроактивно дејство. Сама техника тумачења може попримити неколико облика:

1. уношење у уговор појединих одредби о домашају уговора (интерпретативне клаузуле), 2. доношење протокола који се у виду анекса прикључује уговору, 3. закључење посебног уговора којим се тумачи ранији уговор, 4. размена дипломатских нота и 5. заједничка декларација уговорница.Ово тумачење поседује обавезну снагу и значајну практичну вредност с`обзиром да надлежност судова у

међународном поретку почива на начелу факултативности.Подељено тумачење представља споразум ограниченог дела уговорница о домашају уговора или појединих

његових одредби, и због тога делује inter partes. Међутим, ово правило је под утицајем елемената фактичке снаге појединих уговорница. Може се рећи да опасности подељеног тумачења леже управо у могућности да један број моћнијих уговорница наметне своје тумачење осталим уговорницама као и у могућој неподударности више подељених тумачења једне одредбе или уговора у целини.

Средства или методе тумачења – основни методи тумачења уговора су:1. језички (текстуално),2. логички,3. систематски,4. историјски,5. циљни (телеолошки).Језички или текстуални метод тумачења се састоји у утврђивању значења норме на основу значења

појединих елемената језика као средства изражавања. У обзир се узимају сва правила науке о језику, тако да језичко тумачење обухвата лексичко, синтетичко, граматичко и интерпункцијско тумачење. Конвенција о уговорном праву предвиђа да се уговор тумачи у доброј вери у складу са уобичајеним значењем речи употребљених у уговору. Посебна или техничка значења речи се установљавају вољом странака која може бити изражена прећутно или изричито. У складу са начелом добре вере значење употребљених речи и израза се изналази у контексту уговора. Конвенција прихвата екстензивну концепцију појма контекст, тако да тексту уговора придодаје и сваки споразум који се односи на уговор сачињен између свих уговорница у вези са закључењем уговора, и сваки инструмент који је сачињен од једне или више уговорница у вези са закључењем уговора и прихваћен од осталих уговорница као инструмент који се односи на уговор. Језички метод је први метод коме тумач прибегава. Поред тога, у правилу по коме се уговор има тумачити у доброј вери, садржано је и правило ut res magis valeat quam pereat, тј. у случају двојаког тумачења од којих једно омогућава да уговор производи одговарајућа дејства, а друго онемогућује, усваја се прво (назива се и ефективним тумачењем). Од принципа логике ваља поменути и:

argumentum a contrario – разлог супротности, argumentum a maiore ad minus – закључивање од већег ка мањем, argumentum a fortiori – утолико пре, exceptiones non sunt extendandae – изузетке треба уско тумачити и др.Систематско тумачење је утврђивање смисла правног правила на основу везе између правила које се тумачи

и осталих правних правила. То значајно доприноси кохерентности међународног правног поретка и уноси елементе стабилности и извесности у уговорне односе. Како су правна правила подложна променама поставља се питање да ли су релевантна правна правила која су важила у моменту закључења уговора или правна правила која важе у моменту тумачења уговора. Ова дилема произилази из једне шире контроверзе – да ли категорију намере странака ваља тумачити у смислу воље коју су странке имале приликом закључења уговора (статичка концепција) или воље странака у моменту тумачења (еволуционистичка концепција). Приликом опредељења за једно или друго решење од значаја су два момента: воља уговорница и карактер правила међународног права која су у основи уговора.

Уколико се уговорнице ни изричито ни прећутно о томе нису изјасниле, на органу који тумачи уговор је да одлучи које ће право применити.

Тумачење уговора на основу правила међународног права која су на снази у моменту тумачења је могућност којом се субјекат који тумачи уговор може користити у односу на диспозитивна правила међународног права. Ако су у основи уговора когентна правила, онда на основу концепције интертемпоралног права уговорне одредбе морају бити тумачене на основу важећих когентних правила.

112

Циљно или телеолошко тумачење за тежиште узима циљ уговора. Веома је блиско логичком тумачењу. Сам циљ уговора се утврђује изричито (у преамбули уговора) или прећутно. У потоњем случају циљ уговора ваља установити анализом уговора као целине.

Према ужем (рестриктивном) схватању телеолошка метода тумачења треба да има у виду првобитни циљ уговора, онај који су странке имале у виду приликом закључења уговора. Шире (екстензивно) схватање ове методе допушта да се циљ уговора мења у складу са трансформацијама социополитичког амбијента у коме уговор делује. Ово схватање се нарочито везује за легислативне уговоре који се закључују у општем интересу, али га треба опрезно примењивати јер прећутно дају тумачу легислативна овлашћења. Стога је најприхватљивије ако се примењује у виду аутентичног тумачења свих уговорница или претежног дела уговорница.

Историјско тумачење полази од историјских околности у којима је уговор закључен и припремних радова. Конвенција утврђује да се припремним радовима и околностима под којима је уговор закључен може прибећи ради утврђивања смисла који произилази из примене члана 31 (опште правило тумачења) или да би се одредило значење када тумачење:

1. оставља двосмислено или нејасно значење, и2. води апсолутно апсурдном или неразумном исходу.Ово је допунски метод и служи као помоћно средство у утврђивању уобичајеног значења одредби уговора.Одредбе Конвенције о тумачењу уговора утврђују 3 правила о тумачењу уговора:1. тумачење уговора у доброј вери у складу са међународним правом произилази из правила pacta sunt

servanda,2. у светлу могућих контроверзи око метода тумачења Конвенција је дала првенство тексту уговора, тј.

текстуалном или језичком тумачењу,3. разлика између елемената који су изричито предвиђени уговором и оних који прећутно изражавају

намеру уговорница је релевантна само у светлости метода тумачења који су прихватљиви са становишта утврђивања намере уговорница.

Поменути ред правила тумачења је логичког, а не нормативног карактера. Конвенција је на тај начин прећутно одбацила концепцију о строгим нормативним правилима тумачења и квалификовала та правила као правила логике која служе као руководна начела у утврђивању значења које су странке намеравале да припишу изразима употребљеним у тексту уговора. То долази отуд што се тумачење одређује као вештина а не као егзактни процес тако да је на субјекту који тумачи уговор да одлучи које ће правило употребити у циљу изналажења правног значења израза употребљених у уговору.

Назад на питања

105. Обавезна снагамеђународних уговораУ међународном поретку се обавеза савесног испуњења слободно преузетих обавеза заснива на правилу

pacta sunt servanda. У старом веку, закључујући један међународни уговор, свака страна се обавезала на поштовање дате речи

према својим боговима и својим схватањима, а не на основу заједничког начела. Нови материјални услови створени при крају средњег и почетком новог века довели су до вишеструке узајамне међузависности. У том историјском процесу долази до прогресивног повезивања држава, до ситуација где уговорне стране због испреплетаности интереса долазе повремено у стање неке равнотеже, при чему правило о поштовању уговора стиче релативну самосталност и јасно се испољава као засебна правна категорија. Без обзира на сталне ратове, потреба за сарадњом се јавља као стална тенденција, као услов развоја и напретка друштва.

Правило pacta sunt servanda сусрећемо у свим фазама развоја међународне заједнице. Оно је својствено феудалним, буржоаским и социјалистичким државама. Схватања о природи правила pacta sunt servanda се увелико разликују.

По схватању Гроцијуса и његових следбеника правило pacta sunt servanda је правило природног права које везује управљаче у својим међусобним односима, а и у односу на њихове поданике. Оно мора бити поштовано, па макар обећање било дато тиранину у рату или миру. Јер, иако непријатељи они не престају бити људи. Ово правило нема санкцију, али се често извршава из страха да се неправда не врати неправдом.

Насупрот томе, велики број немачких теоретичара пре Првог светског рата и у периоду између два рата следећи хегелијанске идеје настојало је да умањи значај правила, сводећи га на једно релативно правило које има свој формални извор у вољи државе. Уколико би извршењем уговора био доведен у питање национални интерес, или уколико нестане циља који је био основ уговарања, држава је потпуно слободна да раскине уговор. На тај начин је целокупно међународно право сведено на право јачег.

113

По схватању присталица теорије међународне солидарности (Диги), свест о солидарности и правди представља основ правила о обавезности уговора.

По схватању представника нормативистичке школе правило pacta sunt servanda, само по себи има једну апсолутну и објективну вредност. Оно представља основ целокупног правног поретка, постулат који је немогуће даље правно објаснити.

Правило pacta sunt servanda представља позитивну норму општег међународног права чија је функција да обезбеди поштовање и извршење уговорних обавеза у доброј вери. Имајући у виду функцију овог правила можемо закључити да оно улази у категорију императивних норми, а садржински обухвата два вредносна атрибута који се најчешће поклапају: етички и правни.

У позитивном међународном праву тежиште правила pacta sunt servanda је на структурално-функционалном значењу норме. Заповест sunt servanda ступа у дејство само ако постоји pacta у смислу важећих формалних и материјалних услова за пуноважност уговора. У природи класичног међународног права правила уговорног права су била углавном формалне природе – нису се дотицала законитости предмета и циља уговора, већ су се ограничавала на процедуралну страну закључења уговора и његово извршење. Конституисањем норми ius cogens-а које регулишу законитост уговора у материјалном смислу речи, pacta sunt servanda се своди на своје право значење норме која осигурава обавезну снагу законитих и ваљаних међународних уговора.

Правило pacta sunt servanda само по себи често није довољно да осигура извршење уговора. Отуда су, од давнина, уговорне стране настојале да правило буде праћено опипљивим санкцијама и гаранцијама. Најчешће су у самим уговорима предвиђене санкције, као и мере за сопствено обезбеђење, на пр. ОУН предвиђа могућност искључења из Организације оног члана који упорно нарушава начела Повеље. Ова врста санкција има елеменат кажњавања и значајну дозу колективног притиска на државе. Овде се примена санкције заснива на правном акту и правном резоновању, али та функција није поверена независном судском органу, већ политичким органима као што је Савет безбедности или Генерална скупштина.

Стоји чињеница да је формирање међународних организација усавршен механизам примене санкција, али оне немају моћ примене санкција на цело подручје међународног права. У односу на кршење уговора међународне организације могу применити моралне санкције које се састоје у јавној осуди државе путем резолуције. Моралне санкције данас представљају део технике свеукупне међународне контроле јер се остварују кроз институционални механизам међународних тела, што само по себи има одређену тежину.

Такође се установљавају и контролни механизми у циљу провере и извршавања међународних уговора. Облици у којима се испољава контролни механизам зависе од природе обавеза држава садржаних у датом уговору. На пример, правни акти који се односе на људска права предвиђају процедуру периодичног извештавања надлежних органа међународне организације о мерама предузетим на унутрашњем плану у циљу реализације уговора. Специјализоване агенције укључују националне организације, па и невладина тела у контролни механизам како би стекли пун увид о примени уговора на унутрашњем плану. Формирање посебних парламентарних тела унутар великих интернационалних целина је такође у функцији контролног механизма.

Што се тиче обезбеђења извршења међународних уговора, у прошлости се најчешће прибегавало окупацији извесних територија. Овај облик је нарочито примењен у мировним уговорима. Данас је овај начин забрањен, изузев ако би био предузет од стране УН.

Посебан вид гаранције представља савезничка окупација Немачке на основу Акта о безусловној капитулацији немачких оружаних снага из 1945. године.

У савременим условима најчешће се прибегава гаранцији трећих држава које нису уговорне стране или хипотеци над одређеним финансијским изворима. Ово је веома стара установа коришћена још у средњем веку. И међународне организације се често јављају у улози гаранта. Коначно, и сама Повеља преузима одређене гаранције у односу на своје чланство. Нису ретки случајеви да се путем вишестраних уговора формира и једно посебно тело са задатком да обезбеди контролу над извршењем датог уговора.

Назад на питања

106. ( , Ревизија међународних уговора значај проблема ревизионе клаузуле у )вишестраним уговорима

Питање ревизије међународних уговора је веома сложено и деликатно. Разлоге за то треба тражити у институционалној неразвијености међународног поретка, а затим и у двострукој функцији коју имају међународни уговори. Међународна заједница у форми уговора доноси апстрактна правна правила, и овде међународни уговори имају исту улогу као и закони у унутрашњем правном поретку. Са друге стране, уговори се појављују као најподеснији облик кроз који чланице међународне заједнице обављају многобројне правне послове. У овом случају се међународни уговори могу упоредити са приватноправним уговорима у унутрашњем

114

поретку. Ревизија правних норми, тј. њихово прилагођавање мењајућим условима живота у унутрашњим порецима се врши законодавним путем. Будући да у међународној заједници не постоји централни законодавни орган, да не постоји обавезно судство, то је и проблем ревизије далеко тежи и сложенији, нарочито у савременим условима интензивног саобраћаја и крупних промена до којих свакодневно долази. Посебну тешкоћу данас представља мноштво међународних уговора различитог профила и садржине. Отуда је савремени међународноправни поредак изградио различиту правну технику:

1. за вишестране уговоре којима се формирају међународне организације,2. за вишестране уговоре који садрже нова правна правила,3. за двостране и вишестране уговоре о економској, финансијској и сл. сарадњи.У новије време у уговоре се уносе ревизионе клаузуле које се одликују великом разноликошћу.Према традиционалном схватању за измену уговора је потребан пристанак свих страна уговорница, дакле

једногласност. Међутим, када су у питању вишестрани уговори са великим бројем страна уговорница то је тешко, готово немогуће постићи. Ревизионе клаузуле имају за циљ да преброде ове тешкоће.

Као основни критеријум ревизионе клаузуле могу узети протек одређеног времена и промену материјалног стања. Бројни уговори садрже ревизионе клаузуле не улазећи уопште у услове под којима може бити учињен предлог.

Бечка конвенција о уговорном праву регулише ову материју повлачећи разлику између амандмана и модификације.

Под појмом амандмана се подразумева формални поступак путем кога се врше измене уговора у односу на све уговорне стране. Конвенција употребљава овај израз у генеричком смислу, обухватајући њиме сваку измену, без обзира на њене димензије, тј. да ли се ради о мањим изменама или о коренитој измени уговора. Према томе, Конвенција није прихватила разлику коју установљава Повеља УН између појма „измене“ – амандмана само неких делова уговора, и појма „ревизије“ целокупног уговора. Треба додати да велики број држава у својој пракси следи став који је дошао до изражаја у Повељи УН.

Правило у вези измена уговора Конвенција о уговорном праву регулише у форми резидуалног правила које се примењује у одсуству изричите уговорне одредбе. Опште је правило да се за измену уговора не захтева пристанак свих уговорница. Право свих уговорница је ограничено на два формална елемента:

1. да буду обавештене о предлогу за измену уговора, и2. да узму учешће у одлучивању о предлогу за измену.Споразум дела уговорница о измени уговора обавезује само стране уговорнице које су га закључиле. Како се

изменама прибегава, по правилу, у случају мултилатералних уговора отвореног типа, намеће се питање шта бива са правима и обавезама држава које су постале стране уговорнице након што је извршена измена уговора – да ли важи претпоставка да је та држава постала страна уговорница само изворног, неизмењеног уговора или је постала страна уговорница оба уговора – и изворног и измењеног. Из праксе Генералног секретара УН у својству депозитара међународних уговора произилази претпоставка да је држава која је постала уговорница након ступања на снагу споразума о измени уговора страна уговорница измењеног уговора изузев уколико не изрази другачију намеру.

У вези услова неопходних да би амандман ступио на снагу решења варирају, с`тим што су у изразитој бројчаној предности она која захтевају пристанак већине уговорница, док је услов једногласности изузетак.

Модификација се од измене уговора разликује по томе што је битно обележена намером дела држава уговорница да измене само извесне одредбе вишестраних уговора у односима inter se, тако да измењени уговор важи само у њиховим међусобним односима. Модификација уговора је дозвољена само уколико то уговор изричито дозвољава, или се из садржине уговора то може закључити. Модификација је могућа под условом:

1. да је спојива са циљем уговора, тј. да не представља сметњу примени уговора, ефективном остварењу предмета и циља уговора узетог у целини,

2. да се тиме не вређају права осталих држава уговорница.Ова два услова нису постављена алтернативно већ кумулативно. У складу са принципом добре вере обавеза

је уговорница које прибегавају модификацији да остале стране уговорнице обавесте о својој намери да модификују уговор. Ова обавеза настаје у оном тренутку када је намера да се модификује уговор дефинитивна, односно уобличена у одговарајући предлог за модификацију уговора.

Назад на питања

107. – Суштинска промена околности omnis conventio inteligitur rebus sic stantibusКонвенција о уговорном праву утврђује у чл. 62:

115

1. Суштинска промена околности настала с`обзиром на околности које су постојале у моменту закључења уговора и коју странке нису предвиделе, не може се навести као разлог престанка уговора или повлачења из њега осим ако:1.1 постојање тих околности представља суштинску основу пристанка на обавезивање странака, и1.2 је дејство те промене коренита промена домашаја обавеза које преостају да се изврше у складу са

уговором.2. Суштинска промена околности не може се навести као основ престанка уговора или повлачења из

уговора:2.1 ако се ради о уговору којим се установљава граница, или2.2 ако је до битне промене околности дошло тако што је странка која се на њу позива прекршила

обавезу из уговора, или неку другу међународну обавезу према некој другој странки уговора.Сматра се да је правило rebus sic stantibus у међународно право унео Гентили саветујући британску краљицу

Елизабету да, у спору око важности уговора закљученог између Велике Британије и Холандије 1585. године изјави да свака конвенција, мада заклетвом потврђена, мора бити схваћена као важећа само док постоји исто стање ствари. Отпори правилу rebus sic stantibus испољавали су се индиректно, кроз крајње рестриктивно одређивање случајева у којима се могла применити, и директно, кроз отворено непријатељство.

Позитивно правно решење се заснива на поимању суштинске промене околности објективног правила међународног права. Суштинска промена околности је резидуални основ престанка уговора, тј. основ који се примењује у случају ако сам уговор или споразум странака не предвиђа одговарајуће начине престанка уговора.

Елементи позитивно правног решења:1. Фундаментални карактер промене околности је уграђен у саму основу конструкције члана 62

Конвенције. Фундаментални карактер промене подразумева да се промена односи на предмет или сврху уговора тако да мења услове извршења уговора у односу на заинтересовану страну уговорницу суштински мењајући изворни баланс права и обавеза. Реч је, дакле, о објективном услову кога ваља раздвојити од мотива које су определили давање пристанка на обавезивање.

2. Промена околности није била предвиђана од странака (изванредни карактер промене). Непредвидљивост промене околности које су постојале у моменту закључења уговора је основно обележје rebus sic stantibus као резидуалног правила. Граматичко значење формулације које изванредни карактер промене види само са објективне стране (ако странке нису предвиделе промену) треба, са становишта начела добре вере, допунити оним што чини субјективну страну промене, тј. промена треба не само да није предвиђена, већ да, према околностима случаја, није била предвидљива. Према томе, правило rebus sic stantibus се не примењује ако је промена била предвиђена или предвидива и претпостављена.

3. Суштински основ пристанка – да би се промена околности могла сматрати релевантним основом престанка уговора потребно је и да се промена односи на оне околности које творе „суштински основ пристанка странака да буду везане уговором“. Из овога се извлачи закључак да околности које представљају суштински основ давања пристанка на обавезивање могу бити и оне околности које нису биле присутне у свести странака када су закључивале уговор или којима оне нису придавале значај, па се покаже да је продужена егзистенција тих околности била од суштинског значаја за адекватно извршење објекта и сврхе уговора.

4. Коренита измена обима обавеза које још треба извршити на основу уговора. Реч је у ствари о два услова:4.1 коренита измена обима обавеза утврђених уговором, и4.2 правило је релевантно у односу на обавезе које још нису извршене. Битном променом околности се

ремети уговором утврђена еквиваленција, па ако тај поремећај иде до тачке да претерано отежава извршење престације активира се правило rebus sic stantibus. Промена мора повећати тежину обавезе коју треба извршити у смислу да извршење чини нечим суштински различитим од онога што је изворно утврђено. По природи ствари, правило rebus sic stantibus се може применити само у односу на оне престације које нису извршене до момента суштинске промене околности.

Конвенција утврђује два изузетка од примене правила rebus sic stantibus:1. уговори којима се утврђују границе, и2. када до суштинске промене околности дође због кршења стране која се на њу позива, било да се ради о

кршењу обавеза из уговора или било које друге међународне обавезе која припада било којој другој страни уговора.

Назад на питања

116

108. Поништај уговораПод појмом ништавости подразумева се престанак дејства уговора услед откривања недостатака који су

постојали у тренутку закључења уговора. Основе ништавости можемо поделити у две групе:1. основе релативне ништавости које обухватају:

1.1 прописе унутрашњег права о надлежности за закључивање уговора,1.2 посебна ограничења овлашћења да се изрази пристанак државе,1.3 заблуда,1.4 превара,1.5 подмићивање или корупција, и

2. основе апсолутне ништавости које обухватају:2.1 принуду над представником државе,2.2 принуду над државом и 2.3 сукоб са нормом ius cogens-a.

Код релативне ништавости ради се првенствено о интересима самих уговорница, па отуда и диспозиција странака има утицаја на ваљаност уговора. Зато је и допуштено да уговорница која се може позивати на разлог ништавости од тога одустане изричито или прећутно и тако отклони недостатак или ману пристанка на обавезивање.

У основи концепта апсолутне ништавости су интереси међународне заједнице као целине. Уговорница не може оснажити такав уговор јер није у питању сређивање односа између уговорница у строгом смислу речи, већ усаглашавање начина закључења уговора и предмета уговора са фундаменталним начелима међународног правног поретка.

Основ ништавости или престанка уговора не мора нужно да погађа уговор као целину. Од битног значаја је намера уговорних страна. Ако се разлог ништавости или престанак уговора односи само на извесне одредбе онда се странка на тај разлог може позивати само у погледу ових одредби под следећим условима:

1. када је ове одредбе могуће издвојити од осталог дела уговора у вези примене уговора,2. када произилази из уговора или је другачије утврђено да прихватање одредби о којима је реч није за

другу уговорницу или уговорнице представљало битну основу пристанка да буде обавезна уговором, и3. када је оправдано да се настави са извршењем преосталог дела уговора.Дељивост уговорних одредби је изричито забрањена код апсолутне ништавости.Конвенција о уговорном праву предвиђа да уговорница која је била упозната са разлогом ништавости или

престанка, губи право да се позове на те разлоге:1. ако је изричито прихватила да уговор сматра пуноважним или на снази,2. ако се мора сматрати на основу њеног понашања да се прећутно сагласила са пуноважношћу уговора

или његовим остајањем на снази.У оба случаја се ради о оснажењу (конвалидацији) мањивог уговора. Губитак права на позивање на разлог

ништавости се оправдава намером да се онемогуће злоупотребе које би подриле правило pacta sunt servanda. Право на позивање на ништавост уговора не губи се једино у случају апсолутне ништавости.

Основи релативне ништавости уговора.Прописи унутрашњег права о надлежности за закључење уговора – Опште је правило да непоштовање

прописа унутрашњег права о ненадлежности за закључење уговора не дира у ваљаност пристанка датог у одговарајућој форми од стране лица кога међународно право сматра овлашћеним да изрази тај пристанак. Од општег правила постоји изузетак на основу кога се повреда унутрашњих прописа о надлежности може истаћи као основ ништавости уговора под условом да се ради о очигледној повреди прописа унутрашњег права од битног, основног значаја. По Конвенцији, повреда је очигледна ако је објективно јасна за сваку државу која у том погледу поступа према уобичајеној пракси и доброј вери. Предмет очигледне повреде не може бити било која норма унутрашњег права, већ само:

1. норма која регулише надлежност за склапање међународних уговора, и2. норма која је од битног значаја.Посебна ограничења овлашћења да се изрази пристанак државе на обавезивање уговором – овлашћење

представника да изрази пристанак државе на обавезивање може бити подвргнуто уставним, али и административним ограничењима која су садржана у налозима владе или другог органа. Та посебна ограничења могу бити истакнута као основ ништавости у случају ако су саопштена другим државама учесницама у преговорима пре него што је пристанак на обавезивање изражен. По логици ствари, прекршај ограничења није релевантан са становишта ваљаности уговора ако уговор подлеже ратификацији, прихватању и сл, већ само ако

117

је представник овлашћен да дефинитивно изрази пристанак државе на обавезивање (на пр. ако уговор ступа на снагу потписом).

Заблуда – представља погрешну или нетачну представу у погледу чињеница релевантних за закључење уговора. Случајеви заблуде у међународном праву су ретки. Према Конвенцији држава се може позивати на заблуду као основ ништавости уговора у случају:

1. ако се заблуда односи на чињеницу или ситуацију за коју је та држава претпостављала да је постојала у моменту када је уговор закључен,

2. да су та чињеница или ситуација представљале суштинску основу пристанка на обавезивање уговором, тј. да се заблуда односи на чињеницу или ситуацију битну за закључење уговора.

Изузетак од правила по коме се држава може позвати на заблуду је случај када је држава својим понашањем допринела заблуди.

Класично међународно право је повлачило строгу разлику између заблуде у погледу чињеница и заблуде у погледу права. Заблуди у погледу права није признаван статус основа ништавости уговора. Конвенција не искључује могућност да заблуда у погледу права буде од утицаја у особеном облику комбиноване или мешовите заблуде, тј. заблуде у којој се стичу елементи погрешне представе о чињеницама и о праву.

Од заблуде о чињеници или ситуацији која се односи на уговор треба разликовати заблуду у погледу редакције текста уговора. Заблуде ове врсте се појављују код уговора редигованих на више језика. Оне не представљају основ ништавости, већ само разлог да се прибегне исправци текста уговора.

Превара – под преваром се подразумева свака подвала, лаж, лукавство, злонамерно представљање које има за циљ да код друге државе-преговарача створи лажну представу на основу које преварена страна пристане на обавезивање. Очигледно је да постоји тесна веза између заблуде и преваре, јер превара је на неки начин изазвана заблуда. Постоје 3 елемента преваре:

1. зла намера (mala fides),2. одређено понашање које поприма различите појавне облике, као материјализација зле намере, и3. узрочна веза између преварног понашања и заблуде.Према Конвенцији о уговорном праву статус основа ништавости се признаје само тзв. главној превари (dol

principal), тј. превари која је одлучујуће утицала на државу преговарача да да пристанак на обавезивање.Из доступне праксе произилази да се превара ретко дешава у поступку уговарања. Још су мање могућности

да се превара догоди код мултилатералних уговора.Подмићивање (корупција) – представља иновацију у међународном праву. Конвенција предвиђа да ако је

пристанак државе на обавезивање уговором постигнут путем подмићивања њеног представника посредном или непосредном радњом друге државе која је учествовала у преговорима, држава се може позвати на подмићивање као разлог поништења њеног пристанка на обавезивање уговором. Подмићивање се односи само на акте срачунате да изврше одлучујући и суштински утицај на представника државе у циљу закључења уговора. Смисао формулације „посредном или непосредном радњом друге државе која је учествовала у преговорима“ није у захтеву за видљивошћу, већ у могућности да се акти подмићивања могу посредно или непосредно приписати другој уговорници.

Основи апсолутне ништавости уговораПринуда над представником државе – постоји више класификација принуде над представником државе. Са

становишта карактера принуде разликују се принуда у ужем смислу или vis apsoluta и принуда у ширем смислу или vis compulsiva. Под принудом у ужем смислу се подразумева наношење физичког зла лицу односно органу који представља државу са циљем да он изјави вољу у одређеном правцу. Принуда у ширем смислу се дефинише као стављање у изглед неког зла у случају неприхватања или делимичног прихватања захтева другог преговарача. Претња може бити непосредна или посредна. Да би била релевантна, претња мора да поседује извесне атрибуте:

1. мора бити озбиљна, тј. такве природе да код преговарача изазове страх,2. мора бити противправна, тј. чињење или нечињење које се ставља у изглед у случају неприхватања

уговора треба да буде недозвољено са становишта међународног права. Према моменту предузимања радњи принуде разликујемо принуду у току преговарања, односно стављања

потписа и принуду у моменту ратификације. Конвенција једноставно утврђује да је изражавање пристанка државе да буде обавезна уговором

прибављеног принудом над њеним представником, актима или претњом упућеном лично њему, лишено сваког правног дејства. Према томе, овде се ради о принуди над појединцем као приватном личношћу а не као државним органом. Поред принуде која се врши у односу на његову личност релевантна је и претња која се

118

односи, рецимо, на његову каријеру откривањем момената који се односе на приватан живот, као и претња или принуда над чланом породице са намером да се тако утиче на вољу представника државе.

Принуда над државом као колективитетом – у овом сегменту је међународно право доживело радикалну промену. Класично међународно право је, признајући рат за нормалан облик међународног општења, одрицало било какав утицај принуде над државом на ваљаност уговора (пример су мировни уговори). Насупрот томе, принцип забране претње и употребе силе је lex lata савременог поретка. Како је држава апстракција, тако да у међународним односима наступа преко физичких лица која делују у својству државних органа, то се у крајњој линији принуда над државом као колективитетом испољава кроз принуду над појединцем. Разлика између принуде над представником државе и принуде над државом као колективитетом лежи у чињеници да је у првом случају објекат принуде неко лично добро, а у другом случају неко државно добро.

Одредба конвенције на основу које је ништав сваки уговор чије је закључење постигнуто претњом или употребом силе, кршењем принципа међународног права отеловљених у Повељи УН само је рефлекс општег правила, конкретизација општег принципа забране претње или употребе силе у материји уговорног права. Овде се постављају два основна питања:

1. дефинисање појма „принуда“ и2. временски домашај одредбе о ништавости уговора закључених претњом или употребом силе.Што се тиче првог питања, по екстензивном схватању (социјалистичке земље), принуду треба тумачити у

смислу да обухвата не само оружану већ и политичку и економску принуду. Рестриктивно схватање (развијене западне земље), се ослања на значење појма принуде инкорпорисано у члану 2 Повеље и наводно немогућност да се раздвоје дозвољени и недозвољени облици економске и политичке принуде у условима великих диспропорција у снази држава-чланица савремене међународне заједнице.

Компромисно решење је пронађено у усвајању Декларације о забрани војне, политичке и економске принуде при закључивању уговора, којом се свечано осуђује претња или употреба притиска у сваком облику, било војном, политичком или економском од било које државе да би принудила другу државу да изврши неки акт у вези са закључењем уговора кршећи принципе суверене једнакости држава и слободног пристанка.

Временски домашај је такође предмет размимоилажења. Исправно је схватање да се правило о ништавости уговора закључених употребом принуде над државом као колективитетом примењује на све уговоре закључене по ступању на снагу Повеље УН. Обзиром да постоје индиције да је правило о забрани силе настало обичајним путем и пре ступања Повеље на снагу, треба допустити могућност да се ваљаност ове одредбе протегне и у назад.

Сукоб са перемпторном нормом општег међународног права – у члану 53 Конвенција утврђује да је ништав сваки уговор који је у моменту закључења у супротности са неком перемпторном нормом општег међународног права. За сврхе ове конвенције перемпторна норма општег међународног права је норма прихваћена и призната од целокупне међународне заједнице као норма од које није допуштено никакво одступање и која може бити измењена само једном новом нормом општег међународног права која има исто својство.

У домену уговорног права норме ius cogens-а одређују дозвољен предмет уговора и, самим тим, постављају границе аутономије воље уговорних страна. Ове норме изражавају суштинске, фундаменталне интересе међународне заједнице као целине, интересе чије је поштовање императив, conditio sine qua non упоредног постојања суверених држава. Ова правила су прихваћена јер су нужна за заштиту јавних интереса друштва држава или за очување стандарда морала које су оне признале. Извори норми ius cogens-а су обичају и свеопшти мултилатерални уговори. Конвенција не садржи листу когентних норми. Разлози таквог решења су двојаки:

1. по мишљењу Комисије, навођење неких примера сукоба уговора са нормом ius cogens-а могло би довести до неразумевања осталих примера когентних норми које не би биле наведене, и

2. састављање листе когентних норми је, строго узевши, ван оквира Конвенције о уговорном праву.Утврђивање когентног карактера норме се може извести једино на бази материјалног критеријума, тј

пажљивог испитивања позитивне праксе држава у контексту објективних, виших интереса међународне заједнице.

Норме ius cogens-а прате социјално политичку еволуцију међународне заједнице. Динамизам ових норми се изражава на рестриктиван начин, тј. првенствено, мада не и искључиво, кроз акумулацију и додавање нових норми ius cogens-а постојећим нормама.

Поступак поништења и последице ништавости уговора – Конвенција предвиђа вишестепени поступак у случају ништавости, престанка уговора, повлачења једне стране уговорнице или обуставе примене уговора:

1. у првој фази држава која се позива на недостатак њеног пристанка да буде везана уговором обавештава о свом захтеву остале уговорнице. Обавештење поред захтева треба да садржи и навођење конкретних мера које ваља предузети у односу на уговор и разлоге који говоре у прилог предузимања тих мера,

119

2. по пријему нотификације, остале стране уговорнице имају могућност избора у року који у особито хитним случајевима не може бити краћи од 3 месеца:2.1 или да тај захтев прихвате, што овлашћује уговорницу која је упутила захтев да предузме мере које је

предложила, 2.2 или да захтеву приговоре.

Претпоставка је да уговорница која у одређеном року не стави приговор прећутно прихвата захтев уговорнице која се позива на ништавост.

3. У случају да једна или више уговорница ставе приговор, настаје спор који ваља решавати мирним путем, методом по избору странака у спору. У случају да у року од 12 месеци од момента стављања приговора није било могуће постићи решење отварају се 2 могућности:3.1 ако се ради о спору око примене или тумачења чл. 53 и 64 који регулишу сукоб уговора са нормом ius

cogens-а или новоствореном нормом ius cogens-а, свака страна уговора се може једнострано, писаним путем обратити Међународном суду правде на одлучивање уколико стране у спору заједнички не одлуче да спор изнесу пред арбитражу,

3.2 ако се ради о спору о примени или тумачењу било ког другог члана који регулише ништавост, престанак, повлачење из уговора или обуставу примене уговора, свака страна у спору може прибећи поступку измирења (концилијације) утврђеном у прилогу Конвенције.

Прилогом се предвиђа формирање комисије од 5 квалификованих правника (по 2 именује свака странка у спору а ови бирају петог који врши функцију председника) која испитује захтеве и примедбе и даје предлоге странама уговорницама како би могле да постигну пријатељско решење спора. Комисија сачињава извештај у року од 12 месеци по конституисању, који не обавезује стране уговорнице.

Ништав уговор је лишен правне снаге без обзира да ли се ради о основу апсолутне или релативне ништавости.

Могуће је да су стране уговорнице ипак предузеле извесне акте на основу ништавог уговора, и у том случају су овлашћене да траже реституцију. Од овога се изузимају стране уговорнице којима се може приписати превара, принуда или подмићивање.

Назад на питања

109. Престанак уговора или повлачењеиз уговора на основу одредби уговора или по пристанку страна уговорница

Члан 54 Конвенције предвиђа да до престанка уговора може доћи:1. на основу уговорних одредби, и2. у свако доба на основу пристанка свих странака након консултација са другим државама-уговорницама.Ради се о општим одредбама које подразумевају неколико самосталних основа престанка. Уговорним

одредбама се може предвидети да уговор престаје:1. протеком рока на који је уговор закључен – код уговора са ограниченим роком трајања разликујемо 2

врсте. У прву врсту спадају уговори који предвиђају период важења у облику календарских година или одређивањем дана када уговор престаје да важи. Другу групу сачињавају они уговори код којих је протек рока трајања уговора комбинован са аутоматским продужењем за одређени или неодређени период. Код прве групе протек рока доводи до престанка уговора, док код друге основ престанка није сам протек рока већ околност да је, услед отказивања, број уговорница пао испод броја који је уговором одређен као минимални услов даљих важења,

2. резолутивним условом – наступањем неизвесног догађаја. Ако је резолутивни услов објективног карактера уговор престаје самом чињеницом наступања тог догађаја. У случају да је услов субјективног карактера, уговор престаје тек онда када се на одговарајући начин установи да је услов или догађај стварно наступио. Код вишестраних уговора резолутивни услов се често формулише на тај начин што се предвиђа да уговор престаје да важи уколико број уговорница падне испод утврђеног броја,

3. отказом уговора – одредбе о могућности отказа уговора могу бити разноврсне. Разлике се углавном тичу датума када је изјава о отказивању допуштена и момента када таква изјава производи дејство. Неки уговори допуштају отказ у било ком тренутку, други предвиђају да се отказ не може дати у извесном почетном периоду важења уговора. Изјава о отказу може производити правна дејства моментално или након протека одређеног периода. У том смислу неки уговори предвиђају да отказ почиње да производи дејство по протеку утврђеног рока од пријема нотификације о отказу.

Тенденција је да се одредбе о отказу рестриктивније формулишу како би се обезбедила стабилност уговорних односа.

120

Отказ се, по правилу, квалификује као основ престанка уговора. То није сасвим тачно. Код билатералних уговора отказ повлачи престанак уговора, и стога је оригинални основ престанка уговора. Код мултилатералних уговора је другачије. Отказ у том случају представља само основ престанка важења пристанка на обавезивање уговорнице, или у терминологији Конвенције повлачење из уговора. Дејство отказа на трајање мултилатералног уговора се испољава индиректно преко установе резолутивног услова, тј. уговор престаје ако услед отказа број уговорница падне испод броја који је утврђен као минималан за одржавање уговора на снази.

Назад на питања

110. , Отказ уговора који не садржи одредбе у вези са престанком повлачењемиз уговора или по пристанку страна уговорница

У погледу питања да ли се може отказати уговор који не садржи одредбу о отказу мишљења су оштро подељена. На једној страни су они који одсуство одредбе о отказу тумаче као доказ да право на отказивање и не постоји. Присталице овог схватања стоје на становишту да у случају одсуства одговарајуће одредбе уговор може бити отказан само на основу сагласности свих уговорница. На другој страни су присталице схватања да одсуство одредбе о могућности отказа не треба тумачити као забрану отказивања уговора с обзиром да, по овом схватању, право на отказ уговора постоји као обичајно правило. Право на отказ се нарочито заговара у случајевима када дође до промене околности на штету уговорница.

Конвенција прихвата средње решење. Опште је правило да уговор који не садржи одредбу о престанку, односно не предвиђа могућност да се може отказати или из њега повући, не може бити предмет отказивања или повлачења. Од тог правила постоје 2 изузетка:

1. ако се установи да су уговорнице имале намеру да допусте могућност отказивања или повлачења, и2. ако право на отказивање или повлачење може бити изведено из природе уговора. Природа неких уговора као што су мировни уговори или уговори о границама је таква да искључују

могућност постојања намере уговорница да допусте једнострани отказ.У циљу заштите интереса осталих уговорница установљена је обавеза нотификације намере да се уговор

откаже и то најмање 12 месеци унапред.Назад на питања

111. Престанак или обустава уговора услед накнадног закључењановог уговораКако је уговор правни акт заснован на сагласности воља, неспорно је да може и престати споразумом

странака које су га закљичиле. У том погледу постоји општа сагласност у теорији. Разлике се испољавају у односу на облик накнадно закљученог уговора. Постоји схватање засновано на теорији о дерогационом акту да мора постојати идентичност форми између тзв. аброгационог споразума и уговора који се окончава, или да барем те форме морају бити једнаке важности. Ово схватање није прихватљиво јер је у конкретном случају од суштинског значаја воља уговорница да окончају уговор, а не форма у којој се та воља изражава. Одрицати право уговорницама да на бази споразума окончају уговор једнако је, по практичним ефектима, одрицању права на склапање уговора.

Каснији уговор може укинути ранији изричито или прећутно. Изричитим путем се то чини ако се у каснији уговор унесе тзв. аброгациона одредба. Могуће је да се циљ каснијег уговора исцрпљује у укидању ранијег, мада је чешћи случај да се каснијим уговором регулишу односи који су били предмет ранијих уговора. Понекад се каснијим уговором само установљава обавеза уговорница да откажу ранији уговор.

Прећутним путем престаје да важи ранији уговор ако стране уговорнице ранијег уговора закључе нови уговор о истом предмету који је несагласан ранијем у тој мери да је немогућа примена оба уговора. И Конвенција о уговорном праву допушта овај начин престанка под извесним условима који се могу поделити на формалне и материјалне. Формални услови су:

1. да постоји идентитет страна уговорница,2. да се уговори односе на исти предмет.Материјални услови су:1. да из каснијег уговора проистиче намера или је на други начин утврђено да су уговорнице намеравале

да материју регулишу каснијим уговором,2. ако је неспојивост одредби каснијег или ранијег уговора таква да је немогуће да се оба истовремено

примењују.Назад на питања

121

112. Престанак уговора услед кршењаТеорија је подељена у погледу квалификације правних последица кршења уговора. Разликују се три основна

схватања. По првом схватању, уговор се у случају кршења аутоматски окончава. Ово схватање је настало аналогијом са

решењима у унутрашњем праву и заступају га старији писци. Заснива се на идеји да уговор представља органску недељиву целину и да поштовање сваке уговорне одредбе има снагу обавезног услова.

Друго схватање одговор на питање правних последица кршења уговора покушава да нађе кроз разликовање битних и небитних повреда уговора. Право да оконча или откаже уговор припадало би само недужној, савесној уговорници, и то у случају да друга страна битно (суштински) прекрши уговор. Тежиште овог схватања је у начелу једнакости држава и правилу in adimpleti non est adimplendum.

Треће схватање признаје оштећеној страни само право да привремено обустави дејство уговора. Инспирисано је жељом да се, у условима повећане организованости међународне заједнице, спорови око кршења уговора не решавају једнострано, већ на бази одлуке ауторитативног међународног тела. Стога се обустави уговора у случају кршења даје прелазни, привремени карактер док коначну одлуку не донесу надлежни ауторитети.

Конвенција се определила за компромисно решење. Престанак и обустава примене уговора могу наступити само у случају битне, суштинске повреде. Битна повреда се састоји у одбацивању уговора које није санкционисано Конвенцијом и повредом одредбе битне за остварење предмета и циља уговора.

У погледу правних последица битне повреде Конвенција повлачи разлику између двостраних и вишестраних уговора.

Битна повреда одредби двостраног уговора не доводи ipso facto до престанка или обуставе дејства уговора, већ конституише одговарајући правни основ за покретање поступка утврђеног Конвенцијом. У случају да друга страна пориче суштински карактер повреде настаје спор који се има решити мирним путем у складу са општим правилима међународног права.

Ситуација је другачија код вишестраних уговора. Код њих је могућа заједничка реакција уговорница и реакција уговорнице посебно погођене кршењем. Стране уговорнице могу на основу једногласног споразума да обуставе примену уговора у целини или делимично, или да га окончају:

1. у односу између њих самих и државе прекршиоца,2. између свих страна уговорница.У случају индивидуалне реакције опција је сужена, тако да се оштећена уговорница може позвати на битну

повреду као разлог за потпуну или делимичну обуставу уговора vis-a-vis државе прекршиоца. Разлог ограничавања права оштећене уговорнице у случају индивидуалне реакције лежи у намери да се заштите интереси осталих уговорница (у случају свеопштих вишестраних уговора) и међународне заједнице као целине (у случају свеопштих вишестраних уговора). Због тога се последица кршења у случају индивидуалне реакције своди на билатералну димензију, тј. на inter se однос између прекршиоца и уговорнице која је посебно погођена кршењем.

Понекад је немогуће на адекватан начин заштитити индивидуалне интересе уговорница, јер користећи право на обуставу vis-a-vis државе прекршиоца, оштећена уговорница сама долази у ситуацију да крши уговор у односу на остале уговорнице.

Назад на питања

113. .Накнадна немогућност извршењамеђународног уговораУ доктрини међународног права се наводи више облика накнадне немогућности извршења уговора, али

већина писаца узима физичку немогућност као основни облик. При томе се физичка немогућност поистовећује са нестанком предмета уговора.

Конвенција у члану 61 усваја концепт физичке немогућности извршења на тај начин што је везује за случајеве више силе. Она утврђује да немогућност извршења произилази из трајног нестанка или уништења предмета неопходног за извршење уговора. Та формулација покрива случајеве као што су нестанак једног острва, пресушење реке или уништење бране и сл. да би дошло до физичке немогућности извршења потребно је да се стекну извесни услови:

1. да наступи дефинитиван нестанак или уништење предмета уговора,2. да је до тога дошло услед више силе,3. да постоји узрочна веза између више силе и немогућности извршења, и4. да је нестали или уништени предмет неопходан за извршење уговора.

122

Физичка немогућност може бити трајна и привремена. У случају трајне немогућности долази до престанка уговора, док је обустава уговора релевантна последица привремене немогућности извршења.

Назад на питања

114. Настанак нове перемпторне норме општегмеђународног праваУ случају да настане нова перемпторна норма међународног права, сваки уговор који је у сукобу са том

нормом постаје ништаван и престаје. Мада га Конвенција тако не квалификује, очигледно је да се ради о правној немогућности извршења. Уговор који је у тренутку закључења био ваљан престаје да важи услед тога што је у сукобу са новонасталом нормом ius cogens-а супротног садржаја.

За разлику од постојеће когентне норме која несагласни уговор чини ништавим ab initio, новонастала когентна норма лишава дејства уговор супротног садржаја од момента настанка. Другим речима, не поништава га у строгом смислу речи, већ забрањује његову будућу егзистенцију и извршавање. У дејству новостворене норме ius cogens-а садржана је категорија интертемпоралног права.

Конститутивни елементи правне немогућности извршења би обухватили:1. постојање уговора који је у тренутку закључења испуњавао услове легалности предвиђене општим

међународним правом,2. настанак нове перемпторне норме општег међународног права након закључења конкретног уговора,3. несагласност уговора у целини или делимично са садржином новонастале перемторне норме.Престанак уговора на основу сукоба са новонасталом когентном нормом је особене природе јер наступа

аутоматски, самом применом правних правила независно од воље уговорница. Странке уговорнице таквог уговора немају могућност избора у погледу утврђивања правних последица престанка као код осталих основа престанка уговора, већ су те последице перемпторног карактера.

Назад на питања

115. ( , Остали основи престанка уговора извршење уговора сукцесија и прекид )дипломатских односа

Конвенција стоји на становишту да је серија основа престанка и обуставе уговора или повлачења из уговора наведених у Конвенцији лимитативног карактер, с тим да може бити коригована одредбом самог уговора. Поред основа изричито или прећутно садржаних у одредбама Конвенције, у теорији се најчешће помињу: извршење уговора, сукцесија, прекид дипломатских односа и рат.

Извршење уговора – да ли извршење уговора конституише основ престанка зависи од садржине и циља уговора. Ако уговор подразумева једну обавезу, временски ограничену, или утврђени број обавеза, онда извршењем тих обавеза уговор престаје. То се може констатовати и формалним путем. Међутим, извршењем уговора могу настати и трајне и дефинитивне правне ситуације (уговор о повлачењу границе). Према томе, извршење уговора није адекватан основ престанка за све врсте уговора. Уговори који установљавају генерална правила понашања не могу престати извршењем. То исто важи за уговоре од мањег значаја који подразумевају сукцесивне радње или пропуштања у неодређеном периоду.

Сукцесија – се често наводи као могући основ престанка. Да акт сукцесије има утицај на важност међународних уговора ван сваког је спора, али овде ствар није у томе већ у правној квалификацији. У том смислу, сукцесија као засебан међународноправни институт има сопствено нормативно значење и због тога је не би требало уврстити у основе престанка. Престанак уговора услед сукцесије је секундарна последица једне аутономне установе, а не посебан основ престанка уговора. Поред тога, та правила су диспозитивног карактера тако да се ефекти сукцесије на уговоре могу избећи на бази споразума.

Прекид дипломатских односа – постоји схватање да прекид дипломатских односа може имати утицаја на трајање уговора првенствено због тога што престају да функционишу средства и начини потребни за нормално извршење уговора (на пр. уговори о екстрадицији).

Конвенција стоји на становишту да прекид дипломатских односа не утиче на правне односе који су успостављени између уговорница, осим уколико је постојање конзуларних или дипломатских односа неопходно за примену уговора. У овом случају настаје нека врста привремене немогућности извршења која отпада успоставом дипломатских односа. Ово решење се приклања традиционалном схватању за које данас нема оправдања. Тешко је замислити да је постојање дипломатских односа услов за примену уговора, обзиром да увек стоје на располагању директни контакти и помоћ трећих држава.

Назад на питања

123

116. Рат имеђународни уговориСхватања о утицају рата на трајање међународних уговора су се мењала током историје. Још у старој Грчкој

је рођена установа diffidatio на основу које се сматрало за уобичајено да свака зараћена страна свечано огласи да се сви постојећи уговори са другом зараћеном страном сматрају укинутим. То правило је дуги период времена било укорењено у међународној пракси и наслањало се на схватање о неподударности рата и ма каквог односа између зараћених држава. Паралелно са превазилажењем индивидуализма у међународним уговорним односима (појава мултилатералних уговора) долази до напуштања правила о аутоматском, генералном укидању уговора у случају избијања рата. Повлачи се разлика у дејству рата на међународне уговоре с обзиром на предмет и циљ уговора и намеру страна уговорница. С обзиром на ова два момента разликујемо 3 ситуације:

1. уговори се избијањем рата укидају ipso facto,2. извесни уговори се обустављају од извршења,3. извесни уговори почињу да дејствују избијањем рата, тј. из латентног стања прелазе у стање примене.Сматра се да избијањем рата престају да важе уговори који су, по природи ствари неспојиви са ратом

(уговори о политичкој сарадњи, мирном решавању спорова и сл.). Услед забране трговине са непријатељем намеће се правило да престају и економски уговори. Но, код ових уговора је од значаја и воља страна уговорница. У новијој пракси државе у мировним уговорима одређују судбину уговора закључених пре избијања рата.

По правилу се од извршења суспендују легислативни уговори. Обзиром на значај ових уговора са становишта општих интереса међународне заједнице суспензија се претпоставља, мада се понекад у такве уговоре уноси и посебна одредба о праву уговорнице која ступа у рат да суспендује уговор. Унеколико је специфичан случај мултилатералних уговора којима се оснивају међународне уније различитог карактера (Међународна телеграфска унија, Светски поштански савез). Примена ових уговора такође се суспендује у односима зараћених страна, али правни односи успостављени уговором остају, и по правилу имају ретроактивно дејство и по окончању рата.

Избијањем рата постају оперативни уговори из права оружаних сукоба (ius in belo). Код ове групе уговора као поуздана индикација могу послужити предмет и циљ уговора.

Назад на питања

117. ( , , Мирно решавање спорова врсте класификација средстава правнии )политички спорови

Прва конвенција о мирном решавању спорова донета је на Хашкој мировној конференцији 1899. године. Иако ни прва ни друга Хашка конференција из 1907. године нису успеле да поставе обавезне правне норме у погледу мирног решавања спорова, ипак се сматрају као први корак у правцу изградње модерног система мирног решавања спорова. У оквиру Друштва народа усвојени су Женевски протокол о мирном решавању међународних спорова из 1924. године и Генерални акт о мирном решавању међународних спорова из 1929. године. Генерална скупштина УН је оснажила овај акт 1949. године. У периоду између два светска рата закључени су бројни споразуми о мирном решавању спорова на тлу Европе, Северне и Јужне Америке.

Повеља УН представља даљи снажан импулс у правцу изградње система.Врсте и класификација средстава – покушаји отклањања узрока спорова чињени су на политичком плану, а

проналажење средстава на правном плану. Класично међународно право је сврстало средства за решавање спорова у две основне категорије: мирна средства и принудна, не искључујући ту ни прибегавање рату.

Савремени међународни поредак забрањује прибегавање рату као средству за решавање националних проблема. Међутим, подела на мирна и принудна средства се задржала и данас, само што је однос између ових двеју група средстава, као и сама природа принудних средстава измењена.

Мирна средства за решавање спорова се обично деле на дипломатска и судска. Разлика између њих почива у процесу, избору извора за пресуђење, и коначно, у обиму у коме су спорне стране обавезне да прихвате одлуке које произилазе из датог процеса.

Под дипломатским средствима за мирно решавање спорова подразумевају се:1. непосредни дипломатски преговори,2. добре услуге,3. посредовање,4. мирење и5. анкетне комисије.Понекад је тешко повући граничну линију између појединих средстава, пошто се често врши комбиновање

или у пракси прерастају једни у друге. Сви ови облици су по свом карактеру добровољни и зависе од сарадње 124

држава у спору. Иако Повеља предвиђа један много савршенији поступак решавања спорова, ни ова традиционална средства нису исчезла у савременој пракси.

Правни и политички спорови или спорови у погледу права и сукоба интереса. Дефиниције правних и политичких спорова се увелико разликују и можемо их поделити на апстрактне и енумеративне.

Апстрактне дефиниције полазе од извесних општих елемената једне или друге врсте спорова и ти елементи служе као основ за изричито или прећутно одређивање друге врсте спорова. Ти општи елементи могу бити објективно и субјективно опредељени. Објективни елемент се по правилу своди на то да су правни спорови они који могу бити решени на основу примене правних правила међународног права. Насупрот томе, спорови који се не могу решити применом правних правила представљају политичке или неправне спорове. На основу субјективног елемента правни спорови су они код којих захтев или истицање права једне стране пориче друга страна, тј. спорови који се своде на оцену ваљаности двају супротстављених захтева о праву. Субјективни и објективни елементи се могу појавити самостално или комбиновано.

Енумеративне дефиниције покушавају да дају појам једне или друге врсте спорова кроз навођење примера једне или друге врсте спорова. Обично се на тај начин утврђује појам правног спора, док се политички спор дефинише негативно, тј. као спор који нема за предмет она питања која су предмет правних спорова.

Очито је да ни једна врста изложених дефиниција не задовољава у потпуности. Сама подела на политичке и правне спорове почива на климавим темељима јер није проистекла из објективних обележја спорова већ из чињенице да државе нису спремне да доношење одлука о важнијим питањима препусте судском ауторитету.

Постоје јаки теоријски разлози против поделе спорова на правне и политичке. Сваки спор представља својеврсну комбинацију правних и политичких елемената. Ова подела почива на субјективној оцени заинтересованих држава и изражава покушај да се теоријски осмисли разлика између 2 групе спорова – спорова које су државе спремне да решавају на бази правних правила и спорова које желе да реше на бази политичког опортунитета и односа снага. О релативности поделе речито говори и међународна уговорна пракса. Повеља УН предвиђа да се међународни спорови између чланова имају решавати на такав начин да међународни мир и безбедност, као ни правда не буду угрожени. Релативност и субјективизам те поделе прећутно признају и стране уговорнице великог броја уговора о мирном решавању спорова. Наиме, судски поступак решавања спорова, који би по дефиницији требало бити резервисан за правне спорове, ретко се појављује као самосталан, већ иде као алтернатива дипломатским средствима решавања, или као супсидијарни поступак коме странке у спору могу прибећи ако дипломатска средства не уроде плодом.

Назад на питања

118. Непосредни дипломатски преговориПреговори на билатералној основи представљају најелементарнији начин, почетни корак у правцу мирног

решавања спорова. Воде се на принципу суверене једнакости и равноправности држава. Подразумевају поступак помоћу кога државе у спору покушавају да изнађу решење разменом мишљења. Преговори се воде између овлашћених представника влада држава у спору, тако да се под појам преговора не могу подвести контакти личне природе. Одлика овог начина је непосредни контакт странака у спору. Прилика за то може бити и неки међународни скуп, конференција или конгрес на коме учествују представници држава у спору. Ако на таквом скупу влада конструктивна атмосфера већи су изгледи да преговори доведу до успешног исхода. Но, интервенција неке треће државе – учеснице на конференцији конституише неки други облик дипломатског решавања зависно од карактера интервенције. Велики број билатералних и мултилатералних уговора садржи одредбу на основу које ће све евентуалне спорове решавати у првом реду путем преговора. Сагласност да се решење спора потражи путем преговора не мора бити уговорно артикулисано.

Преговори имају и добре и лоше стране. У добре се убраја еластичност која је нарочито погодна ако су предмет спора захтеви који одступају од постојећег права. Тада је лакше постићи решење на бази сагласности него судским путем. Велики број спорова се и решава непосредним дипломатским преговорима било у тајности било уз јавно оглашавање преговора. Лоша им је страна што су оптерећени субјективизмом, тако да веома често странке немају тачну представу о чињеницама због којих је спор избио. Поред тога, успех преговора зависи од читавог низа околности на које странке у спору понекад не могу утицати, као што су стање јавног мњења у погледу захтева који су предмет спора, узајамног такта и вештине вођења преговора и сл.

Преговори се могу завршити решењем или неуспехом. До решења спора долази компромисом, тј. на бази узајамних уступака или прихватањем захтева једне стране од друге стране у спору. Ако се преговори окончају неуспехом, тражење решења ваља наставити путем неког другог средства мирног решавања.

Преговори на вишестраној основи се воде на међународним скуповима или на заседањима међународних организација. Да би се предухитрили спорови између држава, поједине регионалне организације предвиђају

125

једну нову технику – технику повремених дипломатских консултација на нивоу министара иностраних послова, шефова влада или пак шефова држава. Консултативну дипломатску процедуру предвиђа Варшавски пакт, Повеља Организације америчких држава, Северноатлантски пакт и низ других.

Назад на питања

119. Добре услуге и посредовањеУ теорији постоји неслагање о односу добрих услуга и посредовања. На једној су они који сматрају да између

ова два појма нема разлике, док их други посматрају као самосталне облике. Трећи сматрају да су добре услуге и посредовање на неки начин фазе једног јединственог поступка. Ако се, наиме, понуда добрих услуга прихвати, настаје посредовање, односно држава која је понудила добре услуге постаје посредник.

Ова два облика су некада била јасно раздвојена, тако да се под добрим услугама подразумевало средство мирног решавања које се састојало у интервенцији треће стране која је деловала као курир између страна у спору које нису долазиле у непосредан контакт, док је посредовање одликовала активна улога треће стране у налажењу компромисног решења. У том периоду су се треће државе устручавале да узму активно учешће у спору из страха да такав поступак не би био оквалификован као мешање у унутрашње послове држава у спору. Установљењем когентног правила о решавању спорова мирним путем ствари се мењају те настојања треће стране да допринесе мирном исходу често бришу разлику између ова два појма.

Разлика постоји са теоријског становишта, а понекад је подупиру и разлози политичке природе. Државе у спору нису увек спремне да ступе у директан контакт, тако да се разликовањем добрих услуга и посредовања ствара институционална основа за пријатељску интервенцију треће стране.

Добре услуге – Амерички уговор о мирном решавању спорова из 1948. дефинише добре услуге као покушај једне или више америчких влада које нису странке у спору, или једног или више истакнутих грађана било које америчке државе која није странка у спору, да доведе у контакт странке у спору, тако да им омогући да између себе постигну адекватно решење. Из тога произилази да су елементи добрих услуга:

1. интервенција трећих држава или истакнутих држављана трећих држава, тј. оних које нису укључене у спор,

2. интервенција се састоји у томе да се странке у спору доведу за преговарачки сто или да трећа страна буде курир између странака у спору,

3. трећа страна не учествује у решавању спора – решење остаје у искључивој надлежности странака у спору.

Добре услуге се могу предузимати било на захтев странака у спору, било на иницијативу треће стране. На конференцији министара несврстаних земаља одржаној у Београду 1978. године предложено је да се на захтев странака у спору могу образовати незваничне, ad hoc групе за пружање помоћи у поступку мирног решавања спорова између несврстаних земаља.

Из дефиниције добрих услуга произилази да оне престају на 2 начина:1. довођењем странака у непосредну везу, и2. кидањем сваке везе између странака у спору ако се добре услуге састоје у преношењу порука. Добре услуге у највећем броју случајева нуде државе. У новијој пракси добре услуге често нуди ОУН или

нека истакнута личност из те организације. Било је и покушаја да се давање добрих услуга институционализује. Југославија је 1950. године поднела предлог Генералној скупштини УН да се формира стални комитет за добре услуге. Предлог је упућен Интеримном комитету Генералне скупштине који је прекинуо са радом 1952. године а да се није изјаснио о предлогу.

Добре услуге се по правилу врше безусловно, али су познати и случајеви да се за вршење добрих услуга захтева претходно испуњење извесних услова (учешће одређене земље, безусловно повлачење трупа и сл.).

Посредовање – Хашка конвенција из 1907. године дефинише посредовање као поступак који се састоји у помирењу супротстављених захтева и смиривања осећања озлојеђености која се могу појавити између држава у спору. Као елементи посредовања се могу навести:

1. у функцији посредовања се појављују државе које нису странке у спору, али и истакнути појединци,2. посредовање има искључиво карактер савета, те ни у ком случају не обавезује странке у спору,3. посредовање, као ни добре услуге, не може бити оквалификовано као непријатан акт.Активно учешће посредника се огледа у томе што се преговори између странака у спору воде на бази

предлога посредника, који у исто време узима и непосредно учешће у преговорима, при чему користи директан и непосредан начин, делује ван шаблона и формалности. Зато није неопходно да подноси извештај, нити је у вршењу своје мисије ограничен бројем предлога.

126

До посредовања може доћи иницијативом треће стране или на захтев странака у спору. И у случају када се посредовање нуди потребан је пристанак странака у спору. Да би се избегла непријатна ситуација да се посредовање одбије, често се дипломатским каналима претходно испита да ли су странке спремне да прихвате понуду. Понекад се посредовање утврђује као уговорна обавеза.

С`обзиром на број посредника разликујемо индивидуално и колективно посредовање. Дуга је пракса да се ради посредовања у важним питањима сазивају међународни конгреси (Берлински конгрес) и конференције (Женевске конференције одржане у циљу успостављања мира у Вијетнаму, Лаосу и Палестини). Хашка конвенција предвиђа и тзв. посебно посредовање које се састоји у томе да странке у спору именују по једну државу ван спора како би ове уместо њих водиле преговоре.

Раније су странке у спору нерадо прихватале посредовање јер су зазирале од намера посредника. Стога, у новијој пракси државе често прихватају посредовање УН. Посредовању је прибегавало и Друштво народа.

По Повељи УН Савет безбедности може у сваком стадијуму спора или ситуације да препоручи одговарајуће мере, или начине изглађивања. Те мере Савет може предложити самоиницијативно, или то могу захтевати странке у спору, било који члан УН, држава-нечланица под условима утврђеним чланом 35 и генерални секретар УН.

Посредовање престаје ако једна од странака у спору или сам посредник констатује да савети које је посредник поднео нису прихваћени.

Назад на питања

120. Анкетне комисијеКонституисање анкетних комисија се везује за Хашке конвенције о мирном решавању спорова и тзв.

Бријанове уговоре о арбитражи које су САД склопиле са великим бројем држава у предвечерје Првог светског рата.

Хашка конвенција из 1899. године је предвиђала да у случају спорова који настају услед разлика у погледу чињенице а који не дирају у част или виталне интересе, странке у спору могу прибећи међународној анкетној комисији ако пре тога нису успеле да нађу решење дипломатским путем. Задатак анкетне комисије би се састојао у утврђивању чињеница које леже у основи спора.

Конвенција о мирном решавању спорова из 1907. године посвећује анкетним комисијама знатно већу пажњу. Одредбама конвенције детаљно је уређен циљ, формирање и поступак пред анкетним комисијама. Доминира принцип диспозиције странака. Сама комисија, начин и време формирања комисије, као и обим овлашћења утврђују се споразумом странака. По спроведеном поступку комисија подноси извештај који је ограничен на изношење чињеница и ни у ком случају нема карактер пресуде. Странке у спору задржавају пуну слободу у погледу утврђивања дејства извештаја.

За разлику од анкетних комисија регулисаних Хашким конвенцијама, комисије установљене Бријановим уговорима су сталног карактера. Формирају се унапред и стоје на располагању странкама у моменту када је спор избио. Састављене су од 5 чланова, и то тако што свака странка у спору бира по једног свог држављана, по једног држављана треће државе неутралне у конкретном спору, док на бази споразума бирају петог члана који такође не сме бити њихов држављанин. У присуству недржављана се види граница објективности комисије.

1923. године је закључена Конвенција између САД и централноамеричких република са циљем да се унифицирају правила о анкетним комисијама садржана у Бријановим уговорима. Правила о анкетним комисијама су прихватиле и остале америчке државе, тзв. Гондура уговором потписаним неколико месеци касније у Сантјагу. Значајна одлика анкетних комисија установљених Бријановим уговорима је у томе што странке у спору нису могле прибећи непријатељствима пре него што се објави извештај комисије. Извештај се имао поднети у року од годину дана изузев ако тај рок није скраћен или продужен споразумом странака.

Дакле, може се закључити да је задатак анкетних комисија да расветле чињенично стање путем непристрасног и савременог испитивања. Ако се оно предузима у функцији подношења предлога за решење спора или одлуке о спору, тада је испитивање само претходна фаза и конститутивни елемент мирења, односно арбитраже.

Досадашња пракса указује на околност да државе не испољавају претерану склоност да прибегавају анкетним комисијама на билатералној основи. Изузетак су гранични инциденти.

Установа анкетних комисија је нашла своје место и у систему мирног решавања спорова утврђеном Повељом УН. У пракси ОУН анкетне комисије се састављају, по правилу, од представника трећих држава. УН су у више наврата прибегле анкетним комисијама. Резолуцијом „Уједињени за мир“ УН су институционализовале анкетне комисије тако што су формирале мировну посматрачку мисију састављену од 14 чланова са задатком да

127

прати и извештава о ситуацијама на било ком подручју где постоје међународне затегнутости чије продужавање може да угрози одржање међународног мира и безбедности.

Назад на питања

121. ИзмирењеОд дипломатских начина решавања спорова мирење има најкраћу историју. Зачеци мирења се виде у оним

елементима Бријанових уговора о арбитражи којима се анкетним комисијама ставља у надлежност и формулисање предлога о решењу спора.

Мирење се састоји у томе да се једном телу које се обично назива комисија, повери испитивање спора и предлагање решења које нема обавезну снагу већ представља препоруку. Из овога произилази да је испитивање чињеница као предмет рада анкетних комисија, саставни део поступка мирења. Приликом мирења, комисија се не ограничава на испитивање чињеничне стране спора већ улази и у правну проблематику и на тај начин се приближава арбитражи. Основна разлика која дели мирење и арбитражу – необавезност предлога измирења – у исто време је и елемент сличности мирења и посредовања. Стога можемо рећи да је мирење особита комбинација елемената посредовања, анкетних комисија и арбитраже. Однос ових елемената је такав да мирење квалификује као самосталан дипломатски начин решавања спора.

Резолуција Друштва народа из 1922. године, донета на предлог Скандинавских земаља, препоручила је државама формирање комисија за измирење на бази двостраних и вишестраних уговора. Комисије би се састојале од 5 чланова од којих би свака страна именовала по два члана и то једног свог и једног држављана треће државе, док би петог бирале споразумом.

У периоду након Првог светског рата закључено је неколико стотина уговора о мирењу и основано је преко сто сталних комисија за измирење. Измирење представља само једно од кључних поступака мирног решавања предвиђених генералним актом од 1928. године. Генерални акт је, на предлог Интерног комитета, формално укључен у систем УН резолуцијама Генералне скупштине. Резолуција позива сваку чланицу да именује од једне до пет личности које би, на основу свог значаја, искуства и угледа, могле да делују као чланови комисија за мирење или анкету. Одзив је био незадовољавајући јер је свега 6 држава приступило ревидираном генералном акту.

Генерални акт предвиђа да сви спорови између две или више држава-уговорница који нису могли бити решени дипломатским путем треба да буду подвргнути поступку мирења. У ту сврху се оснивају сталне или ad hoc комисије за мирење. Примена поступака мирења зависи од карактера спора. Ако се ради о споровима у којима странке оспоравају извесно право, онда се поступак измирења примењује само на бази сагласности странака. Ако измирење не уроди плодом, странке у спору могу прибећи арбитражи тек након што истекне рок од месец дана, рачунајући од момента окончања поступка измирења. Ако се деси да је пред комисију за мирење изнет спор који је већ подвргнут судском решавању, комисија је у обавези да одложи разматрање спора док се суд не изјасни о сукобу надлежности.

Поступак мирења предвиђа знатан број међународних уговора. Често се појављује у комбинацији са судским начинима решавања, било алтернативно, било кад поступак претходи судском решавању.

У Конвенцији о уговорном праву мирење је предвиђено као алтернатива решавању спорова судским путем поводом ништавости уговора, престанка уговора, повлачења једне стране или обустављања примене уговора ако нису уродили плодом поступци мирног решавања предвиђени чланом 33 Повеље УН.

Анекс Конвенције предвиђа да генерални секретар УН саставља листу измиритеља од угледних правника тако што свака држава-чланица УН или странка конвенције именује два измиритеља на рок од 5 година. У случају потребе саставља се комисија за мирење од 5 чланова, по два именује свака страна у спору (једног свог држављана који не мора бити на листи измиритеља и једног измиритеља који нема њено држављанство али се налази на листи), а тако именовани измиритељи бирају са листе петог члана који врши функцију председника комисије. Ако се именовање измиритеља или избор председника не обави у року од 60 дана од дана када генерални секретар прими захтев за формирање комисије, односно 60 дана од дана последњег именовања, онда генерални секретар именује измиритеље који недостају, односно председника комисије. Након што саслуша странке, размотри захтеве и примедбе, Комисија подноси извештај у року од 12 месеци од дана формирања Комисије. Извештај Комисије, укључујући закључке о чињеницама или правним питањима, представља препоруку и не везује странке.

Упадљив је несклад између великог броја уговорних одредби које предвиђају мирење као начин решавања спора, с једне стране, и случајева примене поступка мирења у пракси међудржавних односа, са друге стране. Случајеви успешног окончања измиритељске функције ретки су у пракси. Измирење се у највећем броју случајева

128

појављује као спона између дипломатских и судских начина решавања спорова. Вероватно је да и такво место мирења у систему средстава мирног решавања спорова утиче на учесталост прибегавања овом средству.

Назад на питања

122. АрбитражаАрбитража има за циљ решавање спорова између држава од стране изабраних судија на бази поштовања

права. Прибегавање арбитражи подразумева обавезу извршавања арбитражне пресуде. Као судски орган арбитража се бави правним споровима. Стога велики број уговора о арбитражном решавању спорова закључених после Хашке конференције мира 1899. године, садржи резерве на основу којих се из надлежности судова искључују спорови који дирају у виталне интересе, независност или част страна уговорница.

Поред основне, арбитражном суду могу бити придодате и акцесорне функције (на пр. формулисање извесних препорука или савета који немају карактер пресуде, тј. немају обавезну снагу). Арбитражни суд може бити овлашћен да, у одсуству правних правила која би се применила на конкретан спор, формулише правна правила на основу којих би се спор решио или, чак да та правила важе и pro futuro. Ове функције нису самосталне природе већ иду уз функцију решавања спора.

Зачетке арбитраже налазимо у далекој прошлости. У модерном значењу, појам арбитража је творевина 18. века. Почетни корак у конституисању тако схваћене арбитраже представља Уговор о пријатељству, трговини и пловидби између САД и Велике Британије 1794. године. Након овог, током 19. века је закључен велики број арбитражних уговора. Заједнички елеменат тих уговора се огледа на институционалном плану у стварању мешовитих комисија на принципу једнаке заступљености представника страна у спору. Тај елеменат је мешовитим комисијама давао обележја дипломатског форума науштрб судског. Квалитативну промену уноси арбитража у случају „Алабама“ 1872. године, након чега јача идеја да се арбитражом могу решавати и деликатни политички спорови између држава. Хашке конвенције о мирном решавању спорова дају арбитражи централно место. У периоду од 1907. до избијања Првог светског рата закључено је око 70 двостраних уговора о арбитражи. Искуства Првог светског рата су подстакла нове иницијативе из којих су проистекли резултати како на регионалном тако и на ширем плану.

На регионалном, америчком плану закључују се:1. уговор од 1923. године којим је 5 централноамеричких држава основало Међународни

централноамерички трибунал који је био надлежан да решава све спорове или питања која постоје или се могу појавити у односима ових држава, под условом да нису решена дипломатским путем,

2. Међуамерички арбитражни уговор из 1929. године на основу кога су се странке уговорнице обавезале да арбитражном трибуналу подносе на решавање све спорове међународног карактера који су подложни решавању на бази примене правних принципа.

У оквиру Друштва народа од значаја су одредбе о арбитражи унете у Генерални акт о мирном решавању спорова од 1928. године. По чл. 17 овог акта сви спорови међу странкама биће поднети на решавање Сталном суду међународне правде уколико се странке не споразумеју да спор реше арбитражним путем.

УН нису битно допринеле прогресивном развоју арбитраже. Преузеле су Генерални акт друштва народа ништа у њему не мењајући. Са друге стране, ОУН је, руковођена намером да кодификује правила у вези арбитражног поступка поверила Комисији УН за међународно право да припрема правила о арбитражном поступку. Комисија је припремила нацрт чија је најзначајнија карактеристика признавање надлежности Међународног суда правде у арбитражном поступку. Ова надлежност је ишла до овлашћења да, под извесним условима, ревидира или поништи пресуду арбитражног суда, што би фактички водило некој врсти двостепености судства у међународном поретку. Државе нису показале склоност да прихвате правила нацрта, па је ревидирани нацрт одобрила Генерална скупштина, с тим што је државама остављена слобода да оцене у којој мери би се та правила могла применити у конкретном случају.

Стални арбитражни суд са седиштем у Хагу основан је на Првој хашкој конференцији 1899. године. Надлежан је за све арбитражне случајеве изузев ако се странке споразумеју да оснују посебан арбитражни суд. Надлежност овог суда се може проширити и на спорове између држава-нечланица или спорове између држава-чланица и држава-нечланица уколико се оне споразумеју да прибегну решавању спора пред судом. Државе које прибегну арбитражи потписују посебан акт (компромис) којим се прецизно утврђује предмет спора и овлашћења арбитра.

Судије Сталног арбитражног суда се бирају тако што свака уговорница именује 4 личности признате упућености у питања међународног права и највишег моралног угледа, који се уписују у листу арбитара која се посредством Секретаријата доставља свим странама уговорницама. Две или више уговорница се могу споразумети да заједнички именују једног или више арбитара. Мандат арбитара траје 6 година.

129

Спор се пресуђује од стране арбитара које странке у спору изаберу са листе. Ако таквог споразума нема, свака страна у спору поставља по 2 арбитра а ови бирају председника. У случају подељених гласова избор председника се поверава трећој држави на бази споразума странака у спору.

Суд има 2 органа, Стални административни савет и Биро. Стални административни савет сачињавају дипломатски представници страна уговорница акредитованих у Хагу. Функцију председника Савета врши министар иностраних послова Холандије. Биро суда је административни орган који ради под контролом Савета. Врши функцију секретаријата суда, стара се о архиви и обавља административне послове.

Јуриспруденција Сталног арбитражног суда није нарочито обимна, а од оснивања Сталног суда међународне правде је још скромнија. Последњу пресуду суд је изрекао јула 1950. године у спору између Француске и Грчке.

Од 1989. године када је Генерална скупштина УН прокламовала „декаду међународног права“ чињени су напори да се оживи активност сталног арбитражног суда. Омогућено је недржавним ентитетима, компанијама и међународним организацијама, да буду странке у поступку пред арбитражама формираним под окриљем Сталног арбитражног суда. Од 1992. до 1997. године усвојен је нови сет факултативних правила поступка.

Коначно, поставља се питање карактера Сталног арбитражног суда. Термин „стални“ није одговарајући, јер овај суд није орган који решава спорове, већ се у сваком конкретном случају са листе арбитара установљене при Суду формира арбитражни колегијум који пресуђује спор. Према томе, треба повући разлику између организационог оквира који је сталан и арбитражног суда који се формира за пресуђење конкретног спора, а који је ad hoc карактера јер му функција престаје са пресуђењем спора.

Надлежност арбитражних судова је факултативног карактера и заснива се на компромису. Другим речима, арбитражни суд црпе своју надлежност из сагласности странака у спору. Та сагласност се може постићи у односу на конкретан спор (пригодна арбитража) или у односу на све спорове одређене врсте (институционална арбитража). По правилу, арбитражном суду се подносе на решавање спорови правне природе. Одредбе Споразума о надлежности арбитражног суда могу бити недовољно јасне и прецизне и у том случају сам суд одлучује о својој надлежности.

Надлежност у погледу решавања спорова подразумева и надлежност у погледу доношења привремених мера.

У смислу међународног јавног права арбитраже су надлежне да решавају спорове између држава, али ово правило није толико строго као код Међународног суда правде, па се као стране могу појавити и политичко административне јединице или међународне организације, па чак и приватне корпорације.

И у погледу правила поступка је од суштинског значаја воља странака. При томе се ретко формулишу прецизна правила, већ се утврђују начини и рокови за подношење поднесака. Извесни уговори овлашћују арбитражне судове да донесу сопствена правила поступка. Већи број уговора предвиђа примену правила поступка утврђених Хашком конвенцијом о мирном решавању спорова од 1907. године.

Поступак пред арбитражним судом у начелу се састоји из две раздвојене фазе, писане и усмене. У писаној фази заступници подносе суду и супротној страни поднеске, противподнеске, а по потреби реплике и дупликате. Поднесци се подносе у утврђеном року. Из разлога економичности поступка често се изоставља усмена фаза.

Странке у спору имају право да поставе делегате или заступнике да присуствују суђењу са циљем да послуже као посредници између странака и суда. Они не расправљају спор. Овлашћени су и да суду изнесу оне аргументе за које сматрају да иду у прилог њиховој страни.

Поступак се окончава доношењем пресуде већином гласова на тајној седници. Она поред образложења садржи и имена арбитара.

Арбитражни суд примењује право које странке утврде у компромису. Странке то могу да учине на 2 начина:1. енумерацијом правних правила које суд треба да примени на конкретан случај, и2. упућивањем на одговарајуће изворе.Поред тога, могуће је да странке ставе у надлежност суду да формулише правна правила која ће послужити

као основа за доношење пресуде.У односу на неправне спорове (политичке спорове), неки уговори овлашћују суд да нађе „пријатељско

решење“ које се не заснива на праву. У овом случају арбитражни суд делује као пријатељски арбитар или измиритељ.

Одлука арбитражног суда је по својој природи пресуда. Она је коначна и против ње се не може изјавити жалба. Има обавезну снагу само за странке у спору и у односу на конкретан случај.

Део теорије и јуриспруденција Међународног суда правде стоје на становишту да се, под извесним условима, арбитражна пресуда може поништити, али не постоји сагласност о основама ништавости арбитражне пресуде. Пракса држава и теорија као могуће основе истичу разлоге који се тичу надлежности, правила поступка и самих арбитара (корупција или заблуда).

130

У условима децентрализованог поретка какав је међународни, извршење арбитражних пресуда се заснива у крајњој линији на вољи држава. Класично међународно право је допуштало употребу принудних средстава у случају да једна страна из неоправданих разлога одбије да изврши арбитражну пресуду. Стварање Друштва народа означава и тенденцију да се обезбеђење извршења арбитражних пресуда постави на организовану основу. Што се тиче позитивног међународног права, Повеља УН не пружа непосредну заштиту правилу о обавезности арбитражне пресуде.

Са занемарљивим изузецима државе су врло скрупулозно извршавале арбитражне пресуде јер је то питање части и достојанства државе.

Назад на питања

123. ( , , Међународни суд правде уопште оМеђународном суду правде избор судија )организација суда

Место Међународног суда правде у позитивном међународном поретку можемо посматрати са формалне и материјалне тачке гледишта.

Са формалне тачке, Међународни суд правде је један од главних органа ОУН. Статут суда је интегрални део Повеље као уставног акта организације, те су чланице УН ipso facto и странке Статута Међународног суда правде. У поступку избора судија главно место припада Генералној скупштини и Савету безбедности. Коначно, Савет безбедности се, под извесним условима, стара о мерама које треба предузети да би се извршиле пресуде Суда.

Са материјалне стране, Међународни суд правде је тело у чију надлежност спада решавање спорова између држава и давање саветодавних мишљења о правним питањима. Код Суда је наглашена уговорна, консенсуална димензија. Елементи консенсуалности се огледају у томе што је надлежност суда зависна од воље странака, те у околности да Суд, на бази пристанка странака у спору може решавати и на основу правичности, као и у извесном утицају странака на композицију суда. Као судски орган, Међународни суд правде је тело које делује на основу међународног права, независно од политичких момената.

У функционалном погледу, Међународни суд правде је продужетак Сталног суда међународне правде који је деловао у систему Друштва народа. Статут данашњег суда је са минималним изменама рецепција Статута Сталног суда међународне правде. Континуитет ових двеју судова се огледа како у јуриспруденцији тако и у осталим питањима (правила поступка и сл.).

Постоје субјективни и објективни услови за избор судија Међународног суда правде. Субјективни услови су утврђени на општи начин чланом 2 Статута на основу кога се судије бирају без обзира на њихово држављанство из реда личности високих моралних квалитета које испуњавају услове да у својим земљама заузимају највиша судска звања или су признати стручњаци међународног права. Услов објективног карактера је да се приликом избора судија води рачуна да у Суду као целини буду заступљени најважнији облици цивилизације и главни системи света. Поред тога, Статут изричито предвиђа да двојица судија не могу бити држављани исте државе. Међутим, у Суд су до сада, са изузетком НР Кине, увек били бирани држављани великих сила сталних чланица Савета безбедности. Штавише, од 1990. године председник суда се бира из реда националних судија сталних чланица Савета безбедности, иако је до тада на снази била пракса да се судије из сталних чланица Савета, по правилу, не бирају на ову функцију.

Процес избора судија се састоји из две сукцесивне фазе: кандидовања и избора.Фаза кандидовања је заснована на систему индиректног кандидовања посредством инструментарија

националних група при Сталном арбитражном суду. Систем директног кандидовања је свесно одстрањен да би се минимизирао утицај политичког момента приликом конституисања Суда. На основу Прве хашке конвенције од 1907. године свака страна уговорница именује на период од 6 година 4 лица високих моралних квалитета и признате упућености у питања међународног права која чине „националну групу“ у смислу Конвенције. Ове групе се сматрају сталним. Оне чланице УН које нису уговорнице Конвенције од 1907. бирају ad hoc националне групе чији је искључиви задатак да кандидују лица за судије у Међународном суду правде.

Најмање 3 месеца пре дана избора генерални секретар УН писмено обавештава чланове арбитражног суда који представљају странке Статута, као и чланове ad hoc националних група и позива их да у одређеном року предложе личности које су у стању да се приме дужности судија. Свака национална група предлаже највише 4 кандидата, од којих највише двојицу својих држављана. У пракси се, међутим, предлаже по један кандидат.

Генерални секретар саставља по алфабетском реду листу предложених личности и доставља је Генералној скупштини и Савету безбедности. Ако се после прве изборне седнице не попуне сва места, одржава се друга, а по потреби и трећа седница. Ако после треће седнице остане неко непопуњено место, може се, на захтев Генералне скупштине или Савета безбедности, формирати мешовито тело састављено од по 3 представника Генаралне скупштине и Савета безбедности, да апсолутном већином изабере за свако непопуњено место по једног

131

кандидата, који се затим предлаже Генералној скупштини и савету безбедности да га изаберу по редовној процедури. Предложена личност не мора бити на листи генералног секретара, али је за то потребна једногласност тела. Ако ово тело не успе у свом задатку, изабране судије у року који утврди Савет безбедности попуњавају празна места из реда кандидата који су добили барем један глас у Генералној скупштини или Савету безбедности.

Судије се бирају на период од 9 година и могу се поново бирати. Да би се обезбедио континуитет у раду Суда, трећина судија (5) се бира сваке три године.

Седиште Међународног суда правде је у Хагу, али може заседати и на другим местима. Суд броји 15 судија који не могу вршити никакве политичке или управне функције, нити могу у било ком предмету пред Судом наступати као заступници, саветници или адвокати. У вршењу своје службе судије уживају дипломатске привилегије и имунитете, чији обим одговара онима које опште међународно право признаје шефовима дипломатских мисија. Председник Суда има првенство над доајеном дипломатског кора у Хагу.

Из реда судија бирају се председник и потпредседник на 3 године, с`тим што могу бити поново изабрани. Суд именује секретара који има двоструке функције – судске и дипломатске са једне, и административне са друге стране. У статусном погледу секретар Суда је изједначен са помоћником генералног секретара УН.

Суд врши своје делатности у пуном саставу или у већима. Ако делује у пуном саставу кворум чине 9 судија. Постоје 2 врсте већа. Једно се установљава за посебне врсте предмета (на пр. питања рада или превоза и промета робе) или за конкретан предмет. Ако се веће формира за посебну врсту спорова композицију већа утврђује Суд с`тим што се веће мора састојати од најмање тројице судија. Ако се веће установљава за посебан случај, број судија у већу одређује Суд уз пристанак странака.

Друга врста су већа са скраћеним поступком. Суд их саставља сваке године ради брзог обављања предмета. Састоје се од петорице судија.

Поступак пред већима се може засновати само уз пристанак странака у спору. Композиција суда није стална, већ се мења од спора до спора. Може се мењати и укључивањем у Суд у

пуном саставу или веће Суда, тзв. судије ad hoc. Установа ad hoc судије има двоструку функцију:1. да изједначи положај парничних странака од којих једна има свог држављанина у већу, и2. да конституише формалну једнакост парничних странака када ни једна од њих нема судију свог

држављанина у већу.Судије ad hoc се бирају првенствено међу оним личностима које су биле кандидоване за судије

Међународног суда правде.Назад на питања

124. Надлежност судаНадлежност Међународног суда правде је једна и недељива, али се теоријски може разлучити на

надлежност ratione materiae, надлежност ratione personae и надлежност ratione temporis.Међународни суд правде сам одлучује о својој надлежности у конкретном случају – тзв. надлежност за

надлежност.С`обзиром на правни основ, надлежност Суда треба одвојити:1. основ надлежности Суда у поступку решавања спорова,2. основ надлежности Суда у саветодавном поступку.У поступку решавања спорова основ надлежности Суда је воља странака као суверених јединки. Што се тиче

самог начина давања пристанка, разликујемо неколико случајева:1. када се странке у спору који је већ избио споразумеју да решење спора нађу пред Међународним судом

правде,2. када је надлежност суда утврђена уговорима и конвенцијама на снази – ове одредбе могу бити саставни

део уговора, а понекад се склапа и посебан споразум који се у виду протокола или анекса прикључује основном уговору,

3. када држава једностраном декларацијом прихвати факултативну клаузулу, тј. члан 36 Статута који гласи: Државе странке овог Статута могу у свако доба изјавити да признају – ipso facto и без посебног споразума, према свакој другој држави која прими исту обавезу – надлежност Суда у свим правним споровима који имају за предмет:3.1. тумачење неког уговора,3.2. свако питање међународног права,3.3. постојање било које чињенице која би, ако се утврди, представљала кршење неке међународне

обавезе,

132

3.4. природу или величину дужне накнаде због кршења неке међународне обавезе.Изјаве о прихватању обавезне надлежности Суда се дају или безусловно или уз услов узајамности од стране већег броја држава или од стране одређених држава или за одређено време. Резерве које се при том истичу могу бити тројаке:

ratione personae – неке државе које су прихватиле факултативну клаузулу из тако установљене надлежности суда изузимају спорове са одређеним државама, друге то чине у односу на државе са којима немају дипломатске односе или државе које не признају дату државу. Ограничење на позитиван начин се обично формулише тако да изјава важи само у односу на чланице УН односно странке Статута Суда,

ratione materiae – резерве ове врсте су шаролике али највећи број изузима из надлежности Суда спорове који се тичу питања која спадају у домен унутрашње надлежности. У резерве ове врсте спадају и оне на основу којих се из надлежности суда искључују спорови за које је предвиђен неки други начин мирног решавања, спорови за време трајања непријатељстава, спорови који се тичу извесних мултилатералних уговора и сл.

rationae temporis – огледају се у могућности да се изјава о прихватању обавезне надлежности опозове у сваком тренутку и резерви по којој се изузимају спорови који се односе на чињенице или ситуације настале пре одређеног датума.

Изјаве о прихватању обавезне надлежности Међународног суда правде предају се генералном секретару УН који преписе изјава доставља странкама Статута Суда и Секретару Суда.

4. надлежност суда може бити заснована и прећутним путем у току самог поступка (forum prorogatum).За разлику од поступка решавања спорова, надлежност Међународног суда правде у поступку давања

саветодавног мишљења се не заснива на консенсуалној основи. Надлежност Суда у саветодавном поступку се заснива непосредно на Повељи која предвиђа да Генерална скупштина, Савет безбедности као и други органи и специјализоване агенције могу тражити од Суда саветодавно мишљење о сваком правном питању, и на Статуту по коме Суд има дискреционо право да поступа по том захтеву. Поступак се заснива формалним захтевом који је, по својој природи, једнострани акт.

Облици надлежности суда:I Надлежност ratione personae – у спору пред судом само се државе могу појавити у својству парничних

странака. Са становишта начина на који се тај формални услов конституише разликујемо 3 групе држава – потенцијалних парничних странака:

1. чланице УН2. нечланице УН које су странке Статута Међународног суда правде,3. државе које нити су чланице УН нити странке Статута, али се могу обраћати Суду под условима које

одређује Савет безбедности придржавајући се посебних одредби садржаних у уговорима на снази.Међународне организације се не могу појавити пред Судом као странке у спору. Суд може тражити од јавних

међународних организација обавештења у вези спорова који се воде, а јавне међународне организације могу таква обавештења слати и самоиницијативно. Статут не дефинише израз „јавна међународна организација“, али се сматра да се односи на међувладине организације.

Процесна улога међународних организација је наглашенија у поступку давања саветодавних мишљења. Ту можемо разликовати 2 ситуације:

1. када је међународна организација овлашћена од Генералне скупштине да тражи саветодавно мишљење о правним питањима која произилазе из њене надлежности, и

2. када се међународна организација појављује пред Судом на основу обавештења Суда зато што Суд сматра да је у стању да пружи податке о релевантном правном питању.

Статут и Правила поступка уопште не помињу могућност да се појединац појави пред судом. С`обзиром на карактер позитивног међународног права, свака расправа о појединцу као процесном субјекту је de lege ferenda карактера. Међутим, од тренутка када једна држава стаје уз свог држављанина и са њим се солидарише пред једном међународном судском инстанцом, ова инстанца познаје као странку само ту државу.

II Надлежност ratione materiae – ако надлежност Суда ratione materiae одредимо као круг послова Суда, онда можемо рећи да је надлежност Међународног суда правде двострука:

1. да пресуђује, тј. да решава све спорове које странке изнесу пред њега, као и све случајеве нарочито предвиђене Повељом УН или уговорима и конвенцијама на снази,

2. да даје саветодавно мишљење о сваком правном питању на тражење сваког органа или установе овлашћеног Повељом УН или у складу са њом.

133

Надлежност суда ratione materiae одређена је функционално, тј. сврхом, задацима и устројством Суда са једне стране, и конвенционално, тј. споразумом странака са друге.

Суд је надлежан и да расправља спорове у погледу чињеница ако се ради о установљењу чињеница које би, ако се њихово постојање утврди, представљале повреду неке међународне обавезе.

Надлежност Суда да одлучује о предмету спора обухвата у себи и надлежност да одлучује о питању постојања неког другог односа од кога та одлука зависи (претходни приговори). У ствари, Суд се може упустити у оцену ваљаности формалног акта којим започиње поступак иако није засновао надлежност у конкретном случају. Та могућност произилази из чињенице да је надлежност суда заснована на консенсуалној основи, тј. сагласношћу воља страна у спору, док се формална ваљаност акта којим започиње поступак у техничком смислу цени на основу одредби Статута и Правила поступака. За тумачење ова два акта није потребна сагласност странака, али се не може засновати надлежност на самој чињеници да је поступак започео.

Када је надлежност Суда заснована у предмету спора подразумева се да је у надлежности Суда и да решава инцидентна питања (инцидентна надлежност). Под овом надлежношћу се схвата доношење одлука о привременим мерама, интервенцији и претходним приговорима. Инцидентна надлежност се заснива на некој објективној чињеници као што је заснивање поступака пред Судом, или пресуди.

Што се тиче давања саветодавног мишљења, потребно је да су испуњена два услова:1. да је тело које тражи саветодавно мишљење на то овлашћено Повељом или у складу са њеним

прописима,2. да је предмет захтева правно питање.Саветодавна мишљења немају обавезну правну снагу. Како, међутим, Суд има велики ауторитет, то се

државе и организације по правилу не понашају на начин који је у саветодавном мишљењу означен као супротан Повељи или неком међународном инструменту. Понекад се странке уговорним путем обавезују да ће поштовати саветодавна мишљења.

III Надлежност ratione temporis – је секундарна, изведена надлежност и везана је за надлежност ratione materiae или ratione personae. То се формално изражава у чињеници да се у споразуму о установљењу надлежности Суда обично појављује у облику резерве и то тако што се из надлежности суда искључују спорови произашли из чињеница или ситуација које су настале пре него што је споразум о решавању спорова судским путем ступио на снагу. Из тога логички произилази да се у поступку пред Судом питање надлежности Суда ratione temporis поставља тек пошто је установљено да је Суд ratione materiae надлежан да расправља конкретан спор.

У пракси међународних судова надлежност ratione temporis се екстензивно тумачи. Међународно судство уопште прихвата претпоставку о ретроактивном дејству одредби о заснивању надлежности судова у случају спорова између држава. У прилог овој претпоставци иде и становиште да се при оцени своје надлежности Суд везује за моменат избијања спора. Како спор у самој природи садржи елеменат латентне актуелности, могуће је да и прошле чињенице и ситуације послуже као основ за покретање спора, као што је могуће да спор буде оживљен. Еластичније тумачење одредби међународног споразума о надлежности међународних судова ratione temporis не представља опасност по правну сигурност јер се у таквом случају не конституише накнадно материјална одговорност која није постојала у време када су извесни акти били почињени, већ се само у одговарајућем, правном поступку утврђује евентуална одговорност на основу правних правила која су већ тада била примењива, али нису била примењена.

Назад на питања

125. ( , )Поступак пред судом писмена и усменафаза поступак пред већимаУопште узев, писмена фаза се састоји у подношењу писаних поднесака и противподнесака странака и

обавештења Суду. Одвија се симултано и консекутивно. Симултани ред подношења се примењује у случајевима када је поступак заснован нотификацијом посебног

споразума о надлежности Суда. Сам споразум странака обично одређује број поднесака и редослед подношења. У одсуству изричите одредбе или споразума странака свака подноси поднесак и противподнесак у утврђеном року.

Консекутивни систем се примењује ако је поступак започео једностраним актом, тужбом једне странке. У том случају тужилачка страна подноси поднесак а тужена одговара противподнеском. Ако се странке сложе и ако Суд нађе за потребно, може се дозволити и реплика тужитеља и дуплика туженог.

Минимални садржај поднеска и противподнеска је утврђен правилима поступка. Поднесак треба да садржи: 1. навођење релевантних чињеница,2. правни основ,3. становиште или закључак.

134

Противподнесак треба да садржи:1. прихватање или оспоравање чињеница изнетих у поднеску,2. било које додатне чињенице уколико су неопходне,3. запажања која се тичу правног основа тужбеног захтева,4. правни основ навода у противподнеску, и5. становиште или закључак тужене странке.Писмена фаза поступка је поверљиве природе. Оригинал сваког парничног писмена потписан од заступника

странке се доставља секретару Суда заједно са одређеним бројем копија које користе друге стране у спору, чланови Суда и Секретаријата Суда. Правило о поверљивости писмене фазе ублажено је 1968. године, тако да писмени поднесци доспевају у јавност након отварања усмене расправе. У ту сврху се поднесци депонују.

Усмена фаза поступка се састоји из саслушања сведока, вештака, заступника, саветника и адвоката од стране Суда. Заказује се наредбом Суда или председника уколико Суд не заседа. Ред заказивања расправа се одређује на основу припремљености предмета за расправу, а уколико је за расправу припремљено више предмета, меродавно је место предмета у уписнику. Приоритет се признаје:

1. захтеву за изрицање привремених мера,2. поступку издавања саветодавних мишљења уколико суд нађе да захтев за саветодавно мишљење

заслужује ургентни третман.У принципу расправа је јавна, али се јавност може искључити на захтев странака или по одлуци Суда. Ред

излагања странака се одређује споразумом, а ако споразума нема одлуком Суда. Обично први говори заступник тужитеља. У поступку по претходном приговору обично први говори заступник странке која истиче приговор који у главној ствари има статус тужене странке.

Пре почетка расправе Суд може указати странкама на тачке и питања на која треба да обрате посебну пажњу. Током расправе Суд може постављати питања заступницима, саветницима и адвокатима и тражити од њих објашњење.

Сведоке и вештаке испитују заступници, саветници или адвокати странака под контролом председника Суда. Питања им могу постављати и председник и судије. Пре давања исказа сведоци и вештаци полажу заклетву. Ако сматра да је то потребно, суд може издати наредбу да се изврши вештачење или увиђај.

Након комплетирања свих излагања председник Суда објављује окончање усмене расправе, али је може поново отворити уколико нађе да је то неопходно. По окончању усмене расправе странке немају приступа Суду било да се ради о додатном писаном материјалу или новој чињеници, изузев ако нису позване од Суда да то учине, односно ако су се током расправе обавезале да поднесу извесни додатни материјал.

Поступак пред већима – Статут предвиђа могућност установљења једног или више већа састављених од најмање тројице судија за решавање одређених врста предмета. У циљу брзог обављања послова Суд саставља сваке године веће од петорице судија које решава по кратком поступку када то странке захтевају.

Пресуда коју изрекне Веће има једнаку снагу као и пресуда коју изриче Суд у пуном саставу.Поступак пред специјалним већима и већима са сумарним поступком је у основи регулисан истим

правилима као и поступак пред Судом у пуном саставу. Разлике у поступку могу настати с обзиром да је Суд резервисао право да формулише посебна правила која би се односила на поступак пред већима.

Писмени поступак пред већима се састоји од по једног поднеска сваке стране. Веће може, на предлог странке или по сопственој иницијативи дозволити подношење нових писмених поднесака у утврђеним обавезним роковима. Усмени поступак није обавезан, јер на предлог странака Веће може одлучити да се усмени поступак не одржи, мада и у том случају Веће може позвати странке да усмено изложе потребна објашњења или да дају обавештења.

Назад на питања

126. Инцидентни илипретходни поступциПостоје три врсте инцидентних поступака:1. претходни приговори,2. привремене мере, и3. интервенције.Тужена страна може у року који је предвиђен за достављање одговора на тужбу истаћи претходне

приговоре. Овом институту може прибећи и страна која формално нема статус тужене стране у року утврђеном за подношење свог првог поднеска.

135

Претходни приговори се формулишу у посебном документу, мада изузетно могу сачињавати састојак поднеска странке. Предмет приговора може бити двојак – или се односи на надлежност Суда или на неприхватљивост тужбе.

У пракси Сталног суда међународне правде претходни приговор је третиран као нови случај и уписиван у Уписник. У случају Ambatielos Међународни суд правде је заузео начелно становиште да се убудуће претходни приговори имају третирати као инцидентна питања, а не као посебни спорови.

Суд може донети неколико одлука по претходним питањима:1. може прихватити неки од истакнутих приговора и на тај начин окончати спор,2. може одбити претходни приговор и наставити са поступком, и3. може утврдити да приговори немају претходни карактер, тако да Суд, доносећи одлуку по предмету

спора, решава и питања која су предмет претходних приговора.Уколико претходни приговор дира у тумачење мултилатералног уговора, секретар о претходном приговору

обавештава све стране уговорнице које нису странке у спору. Привремене мере се издају на два начина:1. на основу захтева за предузимањем привремених мера заштите када се тужитељ јавља као подносилац

захтева,2. proprio motu од стране суда – у пракси до сада није било случајева да је Суд по сопственој иницијативи

нашао за потребно да изда привремену меру.Разлог издавања привремене мере је непосредна опасност по право или интерес који су предмет спора.

Захтев за издавање привремених мера се може поднети у било којој фази поступка. Захтев треба да садржи случај на који се односи, права која треба заштитити и мере чије се издавање предлаже.

Расправа о привременим мерама конституише посебну фазу и има приоритет у односу на све остале случајеве. Председник суда по хитном поступку сазива Суд на заседање и након што прими потребна објашњења странака Суд доноси одлуку о привременим мерама у форми наредбе. По правилу овај поступак траје око 3 недеље. Доносећи одлуку Суд није везан предлозима мера изнетим у захтеву за издавање.

Наредбу о привременим мерама Суд понекад издаје иако се претходно није изјаснио о својој надлежности у главној ствари поводом које се подноси захтев за издавање тих мера.

Статут суда предвиђа две врсте интервенција:1. интервенција која се заснива на захтеву за дозволу да се умеша (интервенише),2. интервенција која се заснива на декларацији.Држава која сматра да у спору који се решава пред Судом има правни интерес који може бити угрожен

пресудом, подноси захтев за дозволу да интервенише, тј. умеша се у спор. Захтев треба да садржи:1. опис случаја који се сачињава на основу информација које о заснивању поступка издају секретар Суда и

генерални секретар УН,2. чињенице и права која оправдавају интервенцију,3. листу докумената која поткрепљују захтев.Одлука о захтеву се доноси у форми пресуде. У случају да Суд допусти интервенцију, те држава-

интервенијент ступи у парницу, обавезност пресуде се проширује и на интервенијента.У досадашњој пракси државе су ретко прибегавале интервенцији.Друга врста интервенције се одликује тиме што се заснива на претпоставци да сама чињеница да је трећа

држава страна-уговорница вишестраног уговора чије су стране уговорнице и државе у спору представља довољан основ за интервенцију.

За сваку државу која прибегне интервенцији тумачење садржано у пресуди једнако је обавезно као и за странке у спору.

Назад на питања

127. Поступак за давање саветодавнихмишљењаОрганизације или установе које су овлашћене да траже саветодавно мишљење обраћају се Суду писаним

поднеском који прецизно поставља питање о коме се тражи мишљење. У пракси се захтева службено обавештење о захтеву који је обично садржан у писаном акту који генерални секретар Организације која тражи саветодавно мишљење упућује председнику или секретару Суда. Захтеву се прилажу сва документа која могу послужити разјашњавању питања.

По пријему захтева секретар Суда упућује копије захтева којима се тражи саветодавно мишљење свим државама које имају право изаћи пред Суд. Поред тога, секретар Суда обавештава и све међународне организације које, по мишљењу Суда, могу дати обавештења о питању о коме се тражи саветодавно мишљење.

136

Обавештење се даје посебним и директним саопштењем да је Суд спреман примити писмена излагања ових држава и организација у року који одреди председник, или саслушати излагања у јавној седници која се заказује у ту сврху.

Државама и организацијама које су доставиле писмене или усмене изјаве допуштено је да стављају примедбе на изјаве које су учиниле друге државе или организације у облику, обиму и роковима које у сваком појединачном случају одређује Суд.

Одредбе Статута о техничким правилима поступка су штуре. Суд је овлашћен да се руководи и одредбама Статута које се примењују на решавање спорова уколико сматра да за то има места.

Две су битне разлике између поступака решавања спорова (контенциозни поступак) и поступка давања саветодавних мишљења. Прва је да у саветодавном поступку нема странака у правом смислу речи, јер се улога држава и међународних организација своди на опскрбљивање Суда потребним обавештењима, тј. државе и организације наступају као amicus curiae. Друга се огледа у релативно широкој слободи у односу на поступак. Подела на писмену и усмену фазу поступка није тако оштра као у контенциозном поступку. Писмени поступак је обично краћи, а по потреби може бити и изостављен. Усмени поступак се често не одржава, а ако се и одржи не ангажује већи број рочишта.

Назад на питања

128. Окончањепоступка предМеђународним судомправдеПоступак у парницама се окончава на три начина:1. пресудом,2. повлачењем тужбе, и3. поравнањем.Пресуда се доноси на већању које се одржава по окончању расправе. Већање је тајно. Све одлуке Суда се

доносе гласовима већине присутних судија, а у случају да су гласови судија подељени, одлучује глас председника Суда или судије који га замењује.

Пресуду потписују председник и секретар Суда. Ако пресуда не изражава једнодушно мишљење судија, сваки судија може да изложи и одвојено мишљење. Практично, оно представља образлагање негативног гласа судије у већу. Судија који се слаже са диспозитивом одлуке, али налази да образложење није дато на прихватљив начин, прилаже индивидуално мишљење.

Пресуда се доноси у односу инцидентних питања у парници и у односу на главни спор. Суд може донети пресуду и у случају ако једна од странака не приступи Суду или пропусти да брани своје интересе – тзв. пресуда због изостанка. Да би донео овакву пресуду потребан је захтев друге стране да се спор реши у њену корист.

Статут предвиђа да пресуда има обавезну снагу, али при том поставља ограничења ratione personae (пресуда делује само између парничних странака) и ratione materiae (само у односу на предмет спора). У случају спора о смислу и домашају пресуде, Суду припада право да је тумачи на захтев сваке стране. Овде је реч о тзв. интерпретативним пресудама.

Пресуде се могу подвргнути ревизији на основу открића неке чињенице такве природе која би одлучујуће деловала, а која је пре изрицања пресуде била непозната Суду и странци која тражи ревизију. Незнање чињенице мора бити извињавајућег карактера, тј. да га странка није скривила. Поступак ревизије се покреће „захтевом за ревизију“ а отвара се пресудом Суда која изричито констатује постојање нове чињенице, признаје јој значење основа ревизије и на основу тога проглашава да је захтев за ревизију прихваћен. Субјективни рок за подношење захтева је 6 месеци од момента открића чињенице, а објективни 10 година.

Пресуде Суда су обавезујућег карактера. Ако било која страна у спору не изврши обавезе које намеће пресуда, друга страна се може обратити Савету безбедности који може, ако сматра потребним, дати препоруке или одлучити о мерама које би требало предузети да би пресуда била извршена.

Ако је поступак заснован тужбом, тужилац може у било ком тренутку писмено обавестити Суд да одустаје од тужбеног захтева. Ако тужена страна од тренутка пријема обавештења у секретаријату Суда није предузела ни једну парничну радњу, Суд или председник суда доноси наредбу којом констатује прекид поступка и налаже брисање спора из уписника. Ако је тужена страна предузела неку парничну радњу, Суд или председник Суда утврђује рок унутар кога се туженик има изјаснити да ли прихвата прекид поступка. Сматра се да је тужена страна прихватила прекид ако се не изјасни у утврђеном року. У случају да стави приговор поступак се наставља.

Странке могу у свако доба пре доношења пресуде склопити споразум о поравнању о коме обавештавају Суд, а могу и узајамним споразумом обавестити Суд да прекидају поступак. У сваком случају, обавештење упућено Суду мора бити формалног, писаног карактера. У оба случаја Суд, односно председник Суда доноси решење о прекиду поступка и брисању случаја из уписника.

137

У процесном погледу пресуда, са једне, и поравнање, односно повлачење тужбе са друге стране, имају исти ефекат. Разлика постоји у материјалном смислу јер се пресудом спор окончава док прекид поступка у случају поравнања и повлачења тужбе не значи ipso facto и решење спора.

Саветодавни поступак се, по правилу окончава давањем саветодавног мишљења. Оно се проглашава на јавној седници о чему претходно морају бити обавештени Генерална скупштина и представници чланова УН, као и представници осталих држава и међународних организација којих се то непосредно тиче. Теоријски, саветодавни поступак се може окончати и повлачењем захтева за давањем саветодавног мишљења, али у јуриспруденцији Сталног суда међународне правде и садашњег Суда то се догодило само једанпут.

Назад на питања

129. Међународни суд за правомораМеђународни суд за право мора је независно судско тело основано Конвенцијом о праву мора са циљем да

пресуђује спорове који настају приликом интерпретације и примене Конвенције. Суд је сачињен од 21 независног члана, изабраних између особама које уживају највишу репутацију и интегритет и чија је стручност призната у области права мора. У складу са својим Статутом, Суд је формирао следеће Коморе:

1. Комора за хитне процедуре (Chamber of Summary Procedure), 2. Комора за риболовне спорове (Chamber for Fisheries Disputes), 3. Комора за морску околину (Chamber for Marine Environment) и 4. Комора за спорове поморске делимитације (Chamber for Maritime Delimitation Disputes).На захтев Чилеа и Европске Заједнице, суд је такође формирао и Комору за решавање случајева који се

односе на очување и одрживу експлоатацију залиха Сабљарки у југоисточном Пацифику.Спорови који се односе на акивности у области Међународне зоне су подређени Комори за спорове око

морског дна, коју чини 11 судија. Свака страна у спору над којим Комора за спорове морског дна има јурисдикцију, може да захтева од те коморе да формира ad hoc Комору која је сачињена од три члана Коморе за морско дно.

Суд је отворен према државама учесницама у Конвенцији и, у одређеним случајевима, према другим ентитетима (као што су међународне организације и физичка и правна лица).

Надлежност Суда се односи на све спорове наведене у Конвенцији о праву мора. Надлежност се такође проширује и на сва питања која су посебно дефинисана у било ком другом споразуму који потврђује надлежност Суда.

Комора за спорове морског дна је надлежна за давање саветодавног мишљења о правним питањима која настају у оквиру активности међународне власти за морско дно. Суд такође може да да саветодавно мишљење у одређеним случајевима који се односе на међународне споразуме, а који су повезани са сврхом Конвенције.

Суд је у свом статуту и правилима дефинисао поступак решавања спорова.Седиште суда је у Немачкој, у Хамбургу. 1986. године Немачка је понудила да обезбеди пословни простор за

суд на рачун федералне владе, укључујући знатан допринос града Хамбурга.Тендер је одржан 1989. године како би био изабран дизајн одговарајуће зграде где ће бити смештен Суд.

Прва награда је била додељена фирми барона Александра и баронесе Емануеле вон Бранца. Камен темељац сталног седишта је положен 18.10.1996. године на страни Elbchaussee u Nienstedten, гледајући преко реке Елбе.

Ишчекујући изградњу седишта, привремено смештен суд је почео да ради у октобру 1996. године.Заједничка церемонија Суда, Владе СР Немачке и Сената града Хамбурга за отварање трајног седишта је

одржана 03.07.2000. године. На церемонији, говор су одржали Генерални секретар УН, Кофи Анан, председник Chanrasekhara Rao, федерални Министар правде Herta Daubler-Gmelin, први градоначелник Хамбурга, Otwin Runde. Церемонији су присуствовали потпредседник и друге судије трибунала, министи и други представници владе и међународних организација.

До данас је 161 држава потписала Конвенцију УН о праву мора (статус Конвенције и споразум који се односи на примену 11. дела Конвенције), чиме је признала надлежност овог суда.

Одредбама Конвенције је Генералном секретару дата надлежност за сазивање седница држава чланица сходно Конвенцији. Питања која се разматрају на седницама укључују изборе чланова трибунала и административна и финансијска питања, укључујући и буџет.

Суд је сачињен од 21. независног члана изабраног тајним гласањем држава потписница Конвенције. Свака држава чланица може да кандидује највише два кандидата између особа које уживају највишу репутацију правичности и интегритета и чија је стручност призната у области морског права.

Два члана исте националности не могу да буду изабрана, јер је неопходно да се обезбеди репрезентативност главних светских правних система и правична географска распрострањеност. Не може бити

138

више од три члана из сваке географске групе које су утврђене од стране Генералне скупштине УН (Афричке државе, Азијске државе, Источно европске државе, Латинска Америка и Карипске државе, Западна Европа и друге државе). Чланови се бирају на девет година и могу бити поново изабрани. Мандат једне трећине чланова истиче сваке три године.

Председник и потпредседник се бирају тајним гласањем већине чланова. Мандат им траје три године и могу бити поново изабрани. Председник управља радом и надгледа администрацију суда и представља суд у односима са државама и другим ентитетима. Председник председава свим седницама суда. У случају подједнаког броја гласова, председник има право давања гласа. Председник председава и било којој другом специјалном Комором чији је члан.

Потпредседник врши функцију председника у случају одсуства или неспособности председника да врши функцију.

Уколико у Суду или Комори не постоји судија који је по националности као и нека од страна у спору, онда та страна може да изабере свог судију. Уколико постоји више учесника у спору који имају заједнички интерес, онда се они сматрају као једна страна спора. Ad hoc судије морају да испуњавају услове чланства као што стоји у одредбама Статута. Они учествују у предмету за који су изабрани под условима потпуне једнакости са другим судијама и имају првенство после чланова Суда и то по старости.

Суд је основао шест Комитета да решавају питања која нису директно повезана са споровима. Сваки Комитет се оснива годишње. Комитети су следећи:

1. Комитет за законску и судску праксу - Овом комитету је поверена функција поновног разматрања (преиспитивања) правила Суда и њихове примене, Резолуције интерне судске праксе суда у Упутстава која се односе на заштиту и презентацију случајева пре Суда. Комитет је одговоран за предлагање било које модификације која може бити неопходна или одговарајућа за разматрање пред Судом.

2. Комитет за буџет и финансије - овај комитет даје предлоге Суду по питању буџета и финансија. Овај комитет је посебно одговоран за прављење препорука за поделу буџета у финансијске регулације, припремање Регистра и за вођење финансија и рачуна Суда. Такође разматра извештаје рачуноводства и финансијске извештаје Суда и даје своје обавезне препоруке.

3. Комитет за особље и администрацију - овај комитет је задужен за прављене препорука Суду по питањима администрације и особља које сачињава Регистар, са посебним препорукама за услове службе и процедуру регрутовања, дисциплину и удаљавање из службе.

4. Комитет за библиотеку, архиву и публикације - овај комитет саветује организовање, захтеве и функционисање библиотеке укључујући, посебно, начела и процедуре за развој колекција (збирки). Комитет такође сачињава препоруке које се односе на публикације, са посебним препорукама на природу и формат публикација које треба да буду објављене.

5. Комитет за зграде и електронске системе - овај комитет сачињава препоруке поштујући трајност просторија Суда, укључујући заједничке електронске системе и сервисе. У складу са својим овлашћењима установљава информационе системе и електронску опрему.

6. Комитет за односе са јавношћу - је одговоран за припремање и спровођење мера за промоцију рада Суда са освртом на ширење практичних информација о активностима Суда и за одржавање односа са међународним организацијама и институцијама, међународним телима и конференцијама које се баве међународним правом, правом мора и поморским правом.

Назад на питања

130. ( , , Појам рата дефиниција и елементи класификација ратова однос колективних )мераУНирата

Рат представља најекстремнији инструмент политике, вековни пратилац историје. Све до 20. века рат је посматран у оквиру права и као правна установа, најефикаснији пут за заштиту националних интереса. Класици међународног права су дефинисали рат као нормално стање непријатељства које се надовезује на односе хармоније између народа, а које има за циљ да снагом оружја оствари оно што није могло остварити мирним и пријатељским путевима.

Темеље модерне доктрине о рату поставио је чувени немачки војни теоретичар и историчар Клаузевиц по коме је рат акт насиља предузет са циљем да се принуди супротна страна да испуни нашу вољу. Али рат је истовремено и политички акт, продужење политике једне државе другим средствима. Тим путем он логички повезује сам чин физичког насиља са политичком функцијом, што је у прошлости било често мистификовано. Два битна елемента рата, војни и политички, представљају по Клаузевицу јединствену активност, али политичким

139

разматрањима овај теоретичар даје примат. Рат по Клаузевицу може бити схваћен само у функцији одређене политике.

Посматрајући ратове кроз историју, могуће је на апстрактно теоријском плану указати на битне елементе овог појма:

1. рат представља оружани сукоб између организованих политичких јединки. Државе су рецирочно признавале стање рата као законито. Рат је посматран као основни атрибут суверености и право на рат је припадало само сувереним државама. Насупрот томе, грађански ратови нису посматрани као „легални однос“ и ратно право није примењивано и на те сукобе. Данас је ситуација у том погледу измењена.

2. рат представља организовани облик насиља. Начин вођења непријатељстава је био од давнина правно регулисан. Под утицајем цивилизацијских идеја чињени су напори да рат постане контролисан инструмент политике – насиље треба да буде у сразмери са жељеним политичким циљем, при чему ни хуманитарни обзири не треба да буду занемарени. Полазило се од поставке да је рат легално стање па треба да буде регулисано правним правилима, која обухватају почетак, крај, ток вођења рата и његове последице. Избијањем рата ступала су на снагу правила ратног права.

3. рат је израз воље једне од зараћених страна који је потребан да би се створило ратно стање. Animus belligerendi представља један од битних елемената рата. Намеру да се уништи непријатељ или да му се наметну одређена наређења покрећу одређени мотиви политичке или економске природе.

Облици и методи рата су се мењали. Индустријска револуција даје рату нове димензије кроз производњу високо експлозивног и разорног оружја. Од тада је војна сила константно усавршавана и повећавана до неслућених размера. Под утицајем тог „напретка“ рат је постао све деструктивнији, да би коначно, у савременим условима постао претња целокупној цивилизацији из које се родио и којој дугује своју ефикасност.

Рат је данас правно забрањен, али пут до остварења тог циља није лак. Данас рат није само однос непријатељских армија. То је веома компликован однос који обухвата све сфере живота: економску, политичку, психолошку и социјалну. У измењеној политичкобезбедносној клими ратови се данас воде под будним оком масмедија. Нова информативна технологија је постала снажно оружје рата од изузетног значаја на ток и исход борбе.

Од краја Другог светског рата у свету је вођено више од 150 оружаних сукоба различитог интензитета и различитог типа. Ниједан од њих није следио процедуру коју је предвиђало класично ратно право. Веома често није долазило ни до прекида дипломатских односа. И сам термин „рат“ је избегаван.

У тражењу одговора на питање који се оружани сукоб може поистоветити са појмом рата, приступ мора бити прагматички. Критеријуми за оцену су:

1. интензитет војних операција,2. континуирана борбена дејства супротстављених страна,3. обим ангажовања, и 4. да ли се операције изводе по налогу и одлуци владе или надлежног органа.Мале земље обично ангажују целокупну војну силу или је стављају у стање приправности, док велике

ограничавају само на одређене контигенте из одређених региона.Након хладног рата, нестанак СССР-а са светске сцене САД су доживеле као своју епохалну победу. У свом

победничком заносу војна доктрина САД је оформила један нов сценарио тоталног, свеобухватног рата будућности који у целости напушта првобитни концепт рата као правно регулисаног односа између војних сила двеју или више држава. У новом поимању рата преостала суперсила сматра да је чином „победе“ ослобођена свих правних, па и моралних ограничења. Напуштена је подела на цивилни и војни сектор и цивилима се поверава одређени број активности које су некада биле у надлежности војних формација. Напуштен је и принцип пропорционалности у односу на противника и циљеве који се желе остварити. Најмоћнија сила света води данас асиметричне ратове против несразмерно слабијег противника у војном и економском смислу.

Класификација ратова – класична школа међународног права делила је ратове на међународне и грађанске. Та подела се одржала и данас и од значаја је са правне тачке гледишта. Само што се данас често дешава да се грађански ратови јављају уз интервенцију треће државе. Додатну тешкоћу представља испреплетаност двеју група критеријума који служе као полазиште за класификацију – војнотехнички и друштвенополитички. Уз ову резерву ратове можемо делити:

1. зависно од временског и просторног деловања на локалне и светске. Локални рат представља оружани сукоб ограничен просторно и у погледу броја зараћених страна. Локални ратови крију увек у себи опасност проширења и прерастања у опште ратове. У литератури се често идентификују локални и ограничени ратови. Америчка литература издваја ограничене ратове као засебан историјски феномен, супротстављен неограниченом нуклеарном рату. Али не само по средствима, ограничени рат има и уже

140

подручје, ограничен је на објекте од непосредног војног значаја и коначно, има ограничене циљеве. Светски ратови су прерасли у тоталне ратове, што подразумева тотално подређивање политике у рату и миру војним потребама и војној стратегији, као и комплетно уништење противника. Данас се овај појам употребљава у нешто измењеном смислу, у смислу свеобухватности дејстава и ангажовања целокупног потенцијала државе. Треба додати да је и сам развој ратне технике допринео прерастању ратова у тоталне. Тотални рат, посматран кроз друштвено политичку призму, умањио је и разводнио разлику између стања рата и стања мира. Припреме за рат кроз стално усавршавање оружја постале су свакодневне, готово „нормалне“ појаве.

2. зависно од циља и идејно-политичке оријентације, ратове делимо на ослободилачке, одбрамбене, нападачке, контратеволуционарне, верске и сл. Једино ослободилачки ратови у процесу деколонизације и одбрамбени се сматрају правно дозвољеним. Одбрамбени ратови могу прерасти из самоодбране, уколико УН не предузима мере у циљу сузбијања агресије.

3. зависно од организационих формација војне силе, ратове можемо поделити на фронталне у којима се борбена дејства изводе кроз сударе непријатеља на јасно омеђеним фронтовима, и на партизанске.

4. зависно од рода војске и места извођења операција на сувоземне, поморске и ваздушне, зависно од вида борбених дејстава на офанзивне и дефанзивне.

5. у годинама после Другог светског рата у политички речник улази још једна категорија – хладни рат. Њега не треба схватити у смислу оружаног сукоба. Главни инструменти хладног рата су оштра блоковска подвојеност, борба на идејном, дипломатском, економском плану, уз појачан психолошки притисак и обилато прибегавање шпијунажи. Међутим, и хладни рат се води са позиција силе, али војна сила у хладном рату представља средство застрашивања и притиска у односу на мале земље, а у односима између великих сила средство изнуђивања и погађања. Хладни рат није имао један тачно дефинисан циљ, као што је био случај са ратовима у прошлости. Стратегија хладног рата била је срачуната на остварење ограничених политичких циљева једне или друге суперсиле, без прибегавања катастрофалном нуклеарном рату.

6. у постхладноратовском периоду јавља се још један облик рата. За разлику од традиционалног рата који се води отворено на бојном пољу, НАТО на челу са САД-ом отпочео је вођење рата прикривеним акцијама путем уцена, претњи, обмана и колективног кажњавања народа путем тзв. „санкција“.

Оружана акција коју предузимају УН нема карактер рата у класичном смислу. Основни циљ УН је обезбеђење мира. Повеља уопште не употребљава реч рат него говори о оружаним мерама, мерама у циљу успостављања међународног мира и сл. Све те мере имају карактер санкција. Отпочињање вођења агресивног рата повлачи међународну одговорност. Према томе, у питању је однос између двају различитих правних категорија, деликата и санкције. Повеља разликује закониту и незакониту употребу силе. Законита употреба силе, предузета као одговор на акт агресије или повреду територијалног интегритета једне земље представља санкцију, а незаконита употреба силе се може подвести под појам рата или интервенције.

Назад на питања

131. Ограничењеи забрана ратаТоком историје су изграђиване многобројне теорије које су имале за циљ да са становишта датог морала,

религиозних догми, идеолошког или правног становишта оправдају и ратна разарања и убијања и послуже као основ права на вођење рата. Једна од њих је и теорија о праведним ратовима (bellum justum) која је била позната још античким мислиоцима. По схватању Платона и Аристотела рат је саставни део политике, правичан уколико се води против оних који оспоравају власт државе, или уколико се води у циљу постизања мира. Стари римљани су тежиште пребацили на испуњење формалних услова. По њима је правичан онај рат који отпочне сагласно одлуци и поступку који утврђује Collegium fetialis.

Рано хришћанство је у принципу осуђивало сваки рат, без обзира на циљеве. Међутим, пошто је постало званична религија, хришћанство је напустило првобитни пацифизам. Да би се рат могао сматрати праведним мора произаћи из правичног узрока и часног мотива, тврдили су католички мислиоци Тома Аквински, Викторија и Суарез. Правичан узрок је произилазио из тешког моралног прекршаја друге стране, за шта су критеријуми извођени из моралног кодекса католичке цркве. Прибећи сили у име утврђених начела, водити рат против неверника, значило је ставити се у службу божију у циљу успостављања правде. Циљ ове теорије је био да оправда колонијална освајања католичких држава Европе.

Гроцијус је први покушао да конструише теорију о праведним ратовима на правним начелима. Оправдање рата зависи од услова под којима се предузима и узрока из којих произилази одлука. Ако се рату прибегне са циљем да се обезбеди поштовање права или му је циљ прибављање накнаде за неправилно проузроковану

141

штету или сопствена одбрана, рат је по Гроцијусу праведан и дозвољен. Кажњавање је такође правичан узрок за вођење рата, што значи да је он покушао да постави питање прибегавања рату као некој врсти правног процеса. Рат не може бити вођен неограничено, већ унутар граница које поставља право и добра вера. Он истиче да је рат правичан ако се води против оних који окрутно поступају са хришћанима у име сопствене вере, али не може бити праведан против оних који нису вољни да прихвате хришћанску религију. По Гроцијусу питање оцене рата треба препустити савести ратујућих страна.

Ове идеје прихватио је велики број теоретичара 17. и 18. века и у различитим варијантама их сусрећемо и данас. Међутим, међународно право је настојало да изгради један униформни систем правила о вођењу непријатељстава, о правима и дужностима ратујућих страна, без обзира на порекло, узрок и карактер рата.

Наука марксизма-лењинизма је пришла проблему рата анализом друштвено-економских услова датог периода. Маркс и Енгелс су били под снажним утицајем Клаузевица. Преузели су у целости његову поставку о континуитету политике у миру и рату, као и поставке да су ратови у појединим историјским епохама имали различит утицај на људску историју. У оцени рата они су полазили од класнополитичких обележја, па су отуда ратове делили на одбрамбене и нападачке, при чему су имали у виду политичку димензију рата, а не војно-стратегијску.

Лењин је писао да је рат продужење политике другим средствима, а политика је концентрисани израз економије. Исту политику коју једна одређена класа води унутар државе у доба мира, води је и у доба рата, мењају се само методе и средства. Имајући у виду конкретну друштвену стварност, дату историјску ситуацију у којој се одигравају ратови, Лењин је делио ратове на праведне и неправедне. Карактер једног рата зависи од социјално-економских услова, тј. историјских околности под којима се води рат, која класа води рат и шта је циљ рата. Праведни ратови су ослободилачки ратови, ратови који имају за циљ заштиту народа од спољњег напада или покушаја поробљавања. Неправедни ратови су освајачки, јер имају за циљ поробљавање других народа.

Први покушај ограничења рата на бази вишестраног уговора представља Пакт друштва народа. Пакт није забранио рат у потпуности, већ је само ограничио слободу суверених држава да прибегну рату према свом нахођењу. Пакт је разликовао дозвољене и недозвољене ратове. Недозвољени су били они којима су државе прибегавале пре него што су искористиле поступак мирног решавања спорова. У случају неуспеха и немогућности да се тим путем спор реши, држава је могла прибећи рату, а да тиме не прекрши одредбе Пакта. 1928. године је у Паризу потписан Бријан-Келогов пакт којим су се државе чланице одрекле рата као инструмента националне политике и обавезале да ће све своје спорове решити мирним путем. Недостатак пакта је био што није предвидео одговарајући механизам који би могао обезбедити његову пуну примену. Сем тога, одрицање од рата је важило само унутар круга држава потписница, док је прибегавање рату са другим државама било правно могуће.

Апсолутну забрану рата као средства за решавање међународних спорова уноси у међународни поредак тек Повеља УН. Повеља предвиђа три изузетка од правила забране силе:

1. мере које предузима Савет безбедности,2. индивидуалну и колективну самоодбрану, и3. мере против држава које су за време Другог светског рата биле у непријатељском табору. Апсолутна забрана рата предвиђена Повељом односи се не само на државе чланице, већ и на нечланице.

Подела ратова на праведне и неправедне, посматрана у склопу система колективне безбедности установљеног Повељом, превазиђена је политички и правно. Под утицајем изузетно деструктивног дејства савременог оружја, савремени ратови постају ратови свеопштег исцрпљења и уништења у коме рат као средство постаје потпуно неадекватно циљу који се тиме жели постићи. Државе са различитим друштвено-економским системом сагласиле су се да кроз механизам колективне безбедности спрече и онемогуће агресију било где у свету се појавила. Прихватиле су начелно самоопредељење и легитимност борбе колонијалних народа за ослобођење. Предвиделе су путеве економске помоћи земљама у развоју како би се отклонили узроци који су у прошлости доводили до ратних сукоба. Сви ти моменти су довели до превазилажења теорије о праведним и неправедним ратовима. Рат је проглашен за међународни злочин.

Поједини теоретичари у САД у жељи да оправдају експанзионистичку политику своје земље, покушали су да преформулишу право на рат у склопу глобалног кретања света и оправдају употребу силе у процесу глобалног кретања света ка једнострано дефинисаној демократији. Употреба силе по њима је дозвољена против држава са „нелегалним владама“ или оних који се не придржавају међународних стандарда о поштовању људских права. Ови ставови су наишли на оштру осуду у свету.

Назад на питања

142

132. Унутрашњи сукоби и забрана употребе силеУнутрашњи сукоби се одигравају унутар једне државне територије, између антагонистичких група,

држављана те исте државе. То се по правилу дешава када се на челу земље нађе влада немоћна да контролише ситуацију и усмери политичке процесе у правцу мирољубивог решења спора. Унутрашњи сукоби се могу кретати у распону од обичних побуна и стварања једне психозе затегнутости, војних пучева, државних удара, изолованих и спорадичних аката насиља, па до грађанских ратова ширих размера. Између унутрашњих сукоба у целини и међународних постоје суштинске разлике. У међународним ратовима је сила под строгом војном и политичком контролом. У унутрашњим сукобима владе губе контролу и дисциплина попушта. Нису ретки случајеви да се стране у сукобу распадну у бруталне групе које оперишу изоловано обузете слепом мржњом. Будући да се воде унутар територије над којом легална власт има територијалну супрематију, то логички следи да унутрашњи сукоби улазе у круг унутрашње надлежности држава. Прибегавање насиљу у виду мењања постојећег стања и евентуалног преузимања власти сви правни системи света квалификују као кривично дело, без обзира на позадину и мотиве сукоба. Легална влада са својом оружаном силом иступа у име одбране својих уставних права, а побуњеници се кажњавају на основу кривичног права.

Оцена да ли један унутрашњи сукоб представља само обичну побуну или се може подвести под појам грађанског рата у првом реду зависи од интензитета оружаних акција и обима ангажованих снага, а затим и трајања акција и њиховог територијалног опсега. Допунски протокол уз женевске конвенције из 1949. године захтева да се отпадничке оружане снаге или друге организоване наоружане групе налазе под одговорном командом, те да врше такву контролу над делом њене територије која им омогућује да воде непрекидне и усмерене војне операције. Разлика између грађанског и међународног сукоба не лежи у начину вођења рата, него у природи ратујућих страна. Положај ратујућих страна у грађанском рату може бити изједначен уколико побуњеничка страна издејствује признање својства ратујуће стране од стране легалне владе.

Некада су грађански ратови били строго унутрашња ствар. Међутим, још од Шпанског грађанског рата 1936. године, до данас, многи грађански ратови су били претходнице или епизоде међународних сукоба. Унутрашњи сукоби могу бити и претходница међународне агресије. У овом случају држава има право да предузме мере на основу свог унутрашњег законодавства, али може квалификовати те мере и као самоодбрану на основу међународног права. Највећи број локалних ратова који су се одиграли у свету после Другог светског рата отпочели су као грађански ратови, да би након стране војне интервенције прерасли у међународне сукобе.

Постоји још једна категорија оружаних сукоба који не представљају међудржавне сукобе, али су од међународног значаја. То су народноослободилачки ратови или ратови за ослобођење испод колонијалних и расистичких режима. На основу Повеље УН покрети за ослобођење испод колонијалне и расистичке власти имају свој правни основ у начелу самоопредељења народа које је увршћено у основне циљеве УН. Међутим, и ови сукоби често представљају истовремено и грађанске и међуплеменске сукобе.

Ни Пакт Друштва народа ни Повеља УН не помињу унутрашње сукобе. Повеља искључује могућност Организације да се уплићу у питања која се налазе строго у оквиру унутрашње надлежности сваке државе. Међутим, то не значи да је међународна заједница потпуно равнодушна према унутрашњим сукобима. Право интервенције УН постоји уколико унутрашње стање у једној земљи или унутрашњи немири прете да наруше међународни мир или прерасту у међународни сукоб, уколико интервенција има за циљ да потпомогне остварење права на самоопредељење народа под колонијалном доминацијом како би се спречиле масовне жртве.

Облици интервенције УН, путеви и начини да се утиче на даљи ток унутрашњих сукоба су различити. Они се могу састојати у колективном притиску кроз доношење одређених резолуција, добрим услугама и мирењу, упућивању у зоне сукоба осматрачких мисија, економској и техничкој помоћи, па коначно и примени принудних мера у виду упућивања оружаних снага. Међутим, поједине државе немају право ни под горњим резервама да се мешају у унутрашње ствари других држава или да интервенишу у унутрашње сукобе, сем дипломатским путем, тј. путем добрих услуга или мирења.

Бројност унутрашњих сукоба у последње време, интензитет борбе и огромне жртве које су изазвале довеле су до покушаја да се и ови сукоби регулишу међународним правом. Члан 3 женевских конвенција из 1949. године посвећен је овом питању. И раније су чињени покушаји у овом правцу. Црвени крст је 1912. на једном међународном скупу предлагао да се размотри ово питање.

Не негирајући право држава да сходно свом унутрашњем праву поведу евентуално кривични поступак, члан 3 женевских конвенција обавезује државе да примене „бар следеће одредбе“:

Према лицима која не учествују непосредно у непријатељствима, подразумевајући ту и припаднике оружаних снага који су положили оружје и лица онеспособљена за борбу услед болести, лишења слободе или било ког другог узрока поступаће се, у свакој прилици човечно, без икакве дискриминације засноване на раси,

143

полу, боји коже, вери или убеђењу. У том циљу забрањени су у свако доба и на сваком месту према наведеним лицима следећи поступци:

1. повреде живота и телесног интегритета, убиства, осакаћења, свирепост и мучења,2. узимање талаца,3. повреда личног достојанства,4. изрицање и извршење казне без суђења од стране редовних судова,5. рањеници и болесници треба да буду прихваћени и неговани.Генерална скупштина усвојила је 1968 године Резолуцију о поштовању људских права за време оружаних

сукоба и указала да стране у сукобу немају неограничену слободу у обрачуну са противником. У свим оружаним сукобима се морају поштовати хуманитарна начела.

Члан 3 женевских конвенција разрађен је и допуњен Протоколом II усвојеним на дипломатској конференцији у Женеви 1977. године који прецизира основне гаранције у односу на сва лица која не узимају директно учешће или која су престала да учествују у непријатељствима. Списку забрањених дела против ових лица Протокол додаје: насиље над животом, здрављем и физичким или менталним благостањем, колективне казне, акте тероризма, робовање и трговина робљем у свим његовим облицима. Посебну заштиту Протокол предвиђа за рањенике, болеснике и бродоломнике, било да су учествовали у оружаном сукобу или не. У погледу цивилног становништва Протокол садржи одредбе о општој заштити и посебно наводи да цивилно становништво не сме бити предмет напада, као ни објекти неопходни за живот овог дела становништва.

Без обзира на све ове покушаје, у савременим условима још увек не можемо говорити о праву унутрашњих сукоба. Jus in bello interno као целовит систем не постоји.

Назад на питања

133. Начело неинтервенцијеИнтервенција представља један од облика политике силе и може бити дефинисана као мешање једне

државе у односе других двеју држава без њихове сагласности, или мешања у унутрашње послове других држава у циљу одржања или мењања постојећег стања супротно вољи ових држава. И у једном и у другом случају одсуство одобрења за акцију треће државе, односно одсуство сагласности држава против којих је интервенција усмерена представља битни елеменат за правну квалификацију незаконите интервенције. Интервенција се разликује од других облика употребе силе по циљу и стратегији. Циљ интервенције је ограничен на мењање или присилно одржавање датог политичког поретка. Стратегија интервенције се своди на спрегу силе и политике, у новије време и идеологије којој прибегава једна велика сила против мале или слабије земље. У односу на рат, интервенција је ограничена по намерама и средствима. Њу карактерише неједнакост субјеката и брзина операција.

Од првих зачетака формирања међународног система који је грађен на претпоставци суверене једнакости, интервенција у унутрашње послове других земаља је сматрана недозвољеном. Међутим, сви покушаји да се интервенција забрани остали су у то доба безуспешни. Интервенција је најчешће представљала средство спољне политика путем које су остваривани најчешће империјалистички циљеви. Периоди трију великих револуција: Америчке, Француске и Октобарске били су периоди у којима је долазило до силовитих интервенција у унутрашње послове појединих земаља, али са друге стране, и појаве теорија о забрани интервенције.

Први значајнији покушај борбе против интервенције представља позната Монроова доктрина. Председник САД Монро 1823. године устаје против интервенције Европе у послове Америке у време када САД нису биле велика сила него протагонист новог поретка. У својој поруци Конгресу САД он је истакао 3 начела:

1. забрану даље колонизације Америке од стране европских држава,2. забрану мешања европских држава у унутрашње ствари америчких држава,3. изјаву да САД неће интервенисати у пословима Европе.Та три начела су деценијама била увршћена у званичне смернице спољне политике САД, мада је било и

повремених одступања. Та доктрина је напуштена 1940. године.На линији борбе против интервенције треба поменути и Драгову доктрину. Када су 1903. године Немачка,

Велика Британија и Италија предузеле оружану акцију против Венецуеле да би обезбедиле своја потраживања, министар спољних послова Аргентине Луис Драго упутио је меморандум влади САД са захтевом да се забрани употреба силе у циљу наплате финансијских потраживања. На Другој хашкој конференцији мира 1907. године, Драгова доктрина је усвојена и на тај начин постала једно од правила међународног права. По свом предлагачу Портеру, делегату САД, названа је и Портеровом доктрином.

144

Повеља УН намеће обавезу својим члановима да се уздрже од претње силом или од употребе силе против територијалног интегритета или политичке независности било које државе. Изузетак представљају унутрашњи сукоби који доводе у питање светски мир.

С обзиром на средства и методе, интервенцију можемо делити на:1. оружану, 2. економску,3. политичку,4. дипломатску,5. хуманитарну.Оружана интервенција може бити директна и индиректна. Често су интервенције прерастале у отворен рат

(америчка интервенција у Вијетнаму). Декларација о недозвољености интервенције отклања многе дилеме у погледу разликовања рата и интервенције, проглашавајући све облике оружане интервенције као синониме агресије.

Индиректна интервенција може да прими облик субверзије, тј. формирања субверзивних група, најчешће из редова емиграције, на територији једне земље, и њихово убацивање на територију друге земље. Том облику интервенције се прибегавало у доба хладног рата. Декларација налаже државама да се уздрже од пружања помоћи, организовања, финансирања, па чак и „толерисања активности субверзивних или терористичких армија које имају за циљ насилно мењање режима у једној земљи, као интервенисање у унутрашњу борбу друге државе“.

Декларација не даје елементе економске интервенције која би се могла оквалификовати као противправна. У начелу треба разлучити правно дозвољену интервенцију у виду економске помоћи земљи, од економске интервенције принудног карактера којој је циљ губљење слободе одлучивања по економским питањима, што у крајњој линији доводи до губитка независности, или пак, довођења земље у сателитски положај. Овај облик економске интервенције представља противправни акт, кршење међународног права, али он не може да послужи као правни наслов за предузимање оружане акције од стране државе која је тиме погођена. Њој преостаје само пут мирног решавања спора. Треба посебно нагласити да при квалификовању економске интервенције као противправне мора да се утврди узрочна веза између економског притиска и оствареног циља.

Политичка интервенција може имати најразличитије видове, а најосетљивији део је идеолошка интервенција. У свом чистом, појавном облику, тј. као размена информација, достигнућа и успеха, идеолошку интервенцију не можемо третирати као недозвољену. Али ако идеолошка интервенција прерасте у организовану пропагандну кампању са циљем да се обори легална власт, дигне устанак или изазове неред у земљи, такви акти представљају кршење међународног права.

Дипломатска интервенција је од давнина била облик дипломатског општења. И данас се сматра дозвољеном сем ако дипломатске акције нису предузете са позиције силе. Широк распон у постојећим облицима интервенције отежава доношење једне прецизне, свеобухватне дефиниције, која би повукла јасну границу између дозвољених и недозвољених облика интервенције. Класично међународно право је стављало акценат на одсуство сагласности за акцију треће државе или групе држава. УН пребацују тежиште на принуду која онемогућава да државе врше своја суверена права. Јасно је да се не може оспорити право једној легалној влади да позове или одобри улазак страних трупа на своју територију, као што је то учинила влада др. Нета у Анголи када је позвала војне снаге Кубе у помоћ, како би се одржао унутрашњи поредак у земљи и спречила спољна интервенција. Ипак, сложено је питање до којих се граница може простирати то право. Питање се своди на то да ли је односна влада истински представник народа или марионета у рукама друге земље, није ли позив доказ слабости владе и губитка подршке сопственог народа. Међународно право не садржи у том погледу јасна правила. Принуда се може појавити и у прикривеном облику. Отуда сваки конкретан споразум ове врсте мора бити размотрен у светлости мотива и циљева, као и последица интервенције.

Повеља УН нигде не говори о праву на хуманитарну интервенцију. Савет безбедности је својом Резолуцијом овластио чланице коалиције створене ad hoc поводом инвазије Ирака на Кувајт да могу предузети све мере унутар ирачке територије, како би хуманитарне организације могле да пруже помоћ Курдима. Тај случај се сматра историјским преседаном за један нови вид интервенције назван хуманитарном интервенцијом, или оружаним хуманизмом. Основна карактеристика овог вида интервенције је повезивање хуманитарних акција и успостављање мира и то без сагласности страна у сукобу. Нажалост, хуманитарне интервенције су најчешће злоупотребљаване и коришћене као предигра или маска војне интервенције. Доктрина међународног права је подељена по питању дозвољености оружаног хуманизма. Неспорно је да је од краја Другог светског рата остварен напредак у хуманитарној сфери, али држава остаје и даље централни фактор и потребна је њена изричита сагласност за овај вид интервенције.

145

Назад на питања

134. Право на самоодбрануПраво на егзистенцију, на самоодржавање улази у круг основних права држава. Одатле је изведено право

држава на самозаштиту и самоодбрану. Право на самоодбрану је најтешње повезано са забраном рата. У ранијим периодима, када је рат био правно дозвољен, самоодбрана је постојала као институт ратног права. Забраном рата право на самоодбрану доживљава темељите промене и постаје један од значајнијих института новог међународног права. У савременим условима оно представља један од изузетака апсолутне забране силе, могући вид спречавања или ограничавања агресије. Међутим, интегритет једне државе укључује не само неповредивост територије, него и политичку независност. Откако је рат проглашен за међународни злочин, а много више откако се испољио као ирационалан инструмент политике, утолико се више прибегава невојној техници угрожавања безбедности једне земље. Сасвим природно да држава има право у оваквим ситуацијама да предузме мере одбране, али то улази у домен унутрашњег поретка земље.

Право на самоодбрану није неограничено. Оно мора бити у сразмери са постојећом опасношћу и сведено само на потребе датог случаја, односно заштиту угрожених права.

Стварањем међународних организација и установљењем система колективне безбедности учињен је покушај да се право на самоодбрану интегрише у један институционални систем, те да се прецизно утврде оквири права на самоодбрану.

Повеља УН ничим не нарушава уређено право на индивидуалну или колективну самоодбрану у случају оружаног напада против неког члана УН, све док Савет безбедности не предузме мере потребне за одржање међународног мира и безбедности. Одатле следи да Повеља дозвољава право на самоодбрану као једну прелазну меру заштите док механизам УН не почне да дејствује. Са друге стране, право на самоодбрану је резервисано само за случај оружаног напада.

Међутим, уколико Савет безбедности услед употребе вета од стране једног сталног члана, или пак било којих других разлога не би био у стању да одговори својој обавези и предузме ефикасне мере у циљу заштите жртве напада, мере самоодбране које предузме нападнута држава губе привремено обележје и претварају се у мере самозаштите државе у циљу одбране свог суверенитета.

Најтипичнији пример када се може прибећи самоодбрани као средству заштите својих права, представља повреда територијалног интегритета.

Позивом на самоодбрану држава може заштитити своја права и на отвореном мору (уколико би био нападнут њен брод) или у ваздуху (уколико би био нападнут њен ваздухоплов). Међутим, то право се не може признати државама у односу на заштиту интереса својих држављана на територији друге државе уколико би били повређени интереси њених држављана. На пример, уколико би био извршен напад на групу њених држављана, држава не би могла интервенисати са позивом на самоодбрану.

Самоодбрана може бити индивидуална или колективна, зависно да ли је предузима држава сама или уз помоћ више држава, па и регионалних организација. У погледу правног режима нема никакве разлике.

Уколико обе стране прибегну сили са агресивним намерама, ни једна нема право на самоодбрану. Одлука о прибегавању самоодбрани је претходна одлука за коју држава сноси пуну одговорност. Функција и циљ самоодбране је успостављање или очување правног status quo, а не добијање задовољења или примена санкција. Право на самоодбрану у својој бити је превентивно и дефанзивно.

Назад на питања

135. Појами дефиниција агресијеАгресија представља међународно кривично дело. То је насилна акција једне или више држава против

територијалног интегритета или политичке независности друге државе, предузета са намером да се оспори право на опстанак државе, измени њен друштвено-економски систем, отцепи део њене територије и сл. Према томе, два су битна елемента овог појма:

1. објективни – конкретне радње као што је на пр. оружани напад, бомбардовање градова и сл, и2. субјективни – намера агресора да тим путем оствари свој циљ, свестан противправног карактера своје

акције.Поред тога, агресија садржи у себи моралну осуду одређеног понашања.Агресија је веома сложена појава. Поред оружане агресије, тј. агресије извршене путем силе, данас је могуће

говорити о економској агресији извршеној у циљу слабљења војне и економске моћи или онемогућавања економског развоја земље. Политичка и економска независност су до те мере условљене да их је практично

146

веома тешко раздвојити. Данас је могуће и говорити и о агресији путем пропаганде. Агресију која је изведена директно веома је лако утврдити, али је проблем много тежи код индиректне агресије.

Утврђивање акта агресије има двострук практични значај. Будући да акт агресије представља међународно кривично дело, то сасвим логично повлачи међународну одговорност. Са друге стране, утврђивање акта агресије је предуслов за покретање механизма колективне безбедности и примену принудних мера о којима одлучује Савет безбедности.

Класично међународно право није садржавало дефиницију агресије, нити је за тим постојала потреба, јер је прибегавање рату било правно дозвољено. Савремени поредак није искључио силу из свог оперативног механизма, него је покушао да успостави правну контролу над употребом силе. Отуда дефиниција агресија треба да нам пружи одговор на питање када употреба силе представља законит акт, предузет у циљу заштите међународно признатих права, а када представља међународни злочин.

Пакт Друштва народа је изричито забранио рат, мада су чланови Друштва народа преузели обавезу да ће поштовати територијалну целину и политичку независност свих чланова. Примена санкција није била условљена агресивним ратом, него ратом коме прибегне један члан Друштва супротно обавезама Пакта. У том случају се знало ко је агресор. Међутим, ако поступак предвиђен Пактом не би успео, држава је могла легално прибећи рату и у том случају Пакт није садржавао критеријуме за оцену агресије.

Бријан-Келоговим пактом уговорне стране су осудиле рат, а кршење одредби овог пакта посматрано је као међународни злочин. Међутим, ни овај пакт није дао одговор на питање шта треба схватити под појмом агресије.

На конференцији о разоружању 1933. године, у вези примена плана о општем смањењу наоружања у свету, СССР је поднео пројекат декларације која је садржавала дефиницију агресије. На бази овог пројекта и дискусије вођене поводом пројекта, Комитет за безбедност ове конференције припремио је Акт о дефиницији агресије по коме се агресором сматра држава која почини једно од следећих дела:

1. објави рат другој држави,2. изврши инвазију територије друге државе оружаним снагама, са или без објаве рата,3. нападне својим сувоземним, поморским или ваздушним снагама, са или без објаве рата, територију

друге државе, њене бродове или ваздухоплове,4. изврши блокаду обала или лука друге државе,5. потпомаже оружане банде формиране на њеној територији које имају за циљ да нападну територију

друге државе, или одбије, без обзира на захтев нападнуте државе, да на својој територији предузме мере, како би лишили ове банде помоћи и заштите.

Акт је садржавао одредбу по којој унутрашња ситуација у једној земљи, њено политичко и економско уређење, не може послужити као оправдање агресији. Међутим, овај предлог није усвојен.

Повеља УН такође не садржи дефиницију агресије. Отуда је, чланом 39 Повеље овлашћен Савет безбедности да, у сваком конкретном случају утврди да ли постоји угрожавање мира, нарушавање мира или акт агресије, а с тим у вези да одлучи какве ће мере предузети. За доношење одлуке о утврђивању агресије Повеља захтева једногласност сталних чланова Савета безбедности коју је, управо у овој материји било тешко постићи. То је главни разлог што је 1950. године питање дефиниције агресије поново стављено на дневни ред УН и то на иницијативу СССР. После готово две ипо деценије рада Генерална скупштина је усвојила Резолуцијом од 1974 године дефиницију агресије. Она ни на који начин не сужава овлашћење Савета безбедности сходно чл. 39 Повеље, већ треба да послужи Савету безбедности као путоказ при утврђивању акта агресије, кроз формулацију основних, руководећих начела. Усвојени документ садржи општу, апстрактну дефиницију, а затим појединачне видове агресије, и коначно правну квалификацију агресије као и подручје њене примене.

Агресија је употреба војне силе од стране једне државе против суверенитета, територијалног интегритета или политичке независности друге државе, или на било који други начин који није у складу са повељом УН или оним што је истакнуто у овој дефиницији. Прва употреба силе од стране једне државе супротна одредбама Повеље, представљаће prima facie доказ акта агресије чак и у случају мањих насилних аката који немају нарочиту тежину. Под појам агресије подведени су надаље следећи акти без обзира да ли је рат објављен или не:

1. инвазија или напад оружаних снага једне државе на територију друге, или војна окупација, без обзира да ли је привремена или не, која је резултат инвазије, напада или анексије територије друге државе извршене употребом силе,

2. бомбардовање које изврше оружане снаге једне земље против територије друге државе или употреба било каквог оружја једне земље против територије друге,

3. блокада лука или обала једне земље извршена оружаним снагама друге,4. напад копнених или ваздухопловних оружаних снага једне земље на копно, море, ваздушни простор или

морнарицу друге земље,147

5. коришћење оружаних снага једне земље које се налазе на територији друге земље на основу споразума са том земљом, супротно условима предвиђеним у споразуму, или пак, било какав продужетак њиховог присуства на тој територији после истека споразума,

6. одлука једне земље да своју територију коју је ставила на располагање другој земљи, ова друга земља користи за извођење аката агресије на трећу земљу,

7. одлука једне земље да, било у своје име, или у име друге земље, упути оружане банде, групе, припаднике нередовних снага или најамника да изврше акте оружаног насиља против друге државе, а да се ти акти по тежини могу упоредити са наведеним актима или су од изузетног значаја за судбину односне земље.

Имајући у виду околности да се путем набрајања не могу обухватити сви видови агресије, да развој ратне технике и вештине отвара увек нове могућности за агресора, члан 4 констатује да побројаним актима питање није исцрпљено, те да Савет безбедности може, на основу одредби Повеље, утврдити да и други акти представљају акте агресије.

Ослободилачка борба народа се не може подвести под појам агресије.Наведена дефиниција је усвојена у форми резолуције Генералне скупштине, што значи да не садржи строго

правну обавезу. У пракси, десио се супротни егекат од очекиваног. У постхладноратовском периоду је уведен нови појам – „хуманитарни рат“ који према заговорницима ове категорије треба да разреши сукоб између легализма и морала у смислу давања приоритета моралу над правом. Према овом схватању, и поред изричите забране рата, држава може предузети оружану акцију против друге државе да би спречила хуманитарну катастрофу у случају тешког кршења људских права. У литератури је хуманитарни рат назван Клинтоновом доктрином и оспорен је њен правни значај од стране велике већине правника и многих држава. Цела конструкција је сачињена да би се оправдала агресија земаља НАТО на СРЈ 1999. године.

Назад на питања

136. Дејство и последице избијања непријатељставаТреба појмовно разликовати ратовање или ратне операције од ратног стања. Сваки оружани конфликт не

мора нужно да представља рат, нити да повуче проглашење ратног стања. Ратно стање се не може засновати све док једна страна у сукобу прећутно не прихвати или изричито не прокламује ратно стање.

Проглашење ратног стања представља једну меру у одбрамбеном систему земље и изазива низ правних последица на унутрашњем и међународном плану. Влада, односно надлежни орган стичу тим чином специјална овлашћења – могу укидати грађанске слободе и сл. Најзначајније је да се проглашењем ратног стања даје правна легитимација оружаној сили да може предузимати ратне операције. Стране у сукобу стичу својство ратујућих страна и њихови односи се регулишу правилима ратног права, односно права оружаних сукоба.

Од посебног је практичног значаја питање којим моментом отпочиње ратно стање. Теоретичари су указивали на потребу формалне објаве рата, међутим државе се нису придржавале ове формалности. Питање је правно регулисано на II хашкој конференцији 1907. године.

Конвенција о отварању непријатељстава предвиђа да је за безбедност мирних односа од значаја да непријатељства не отпочну без претходне објаве. Исто тако је од значаја да ратно стање буде нотификовано неутралним државама. Објава рата може имати форму декларације у којој се износе мотиви рата, или форму ултиматума у коме је објава рата усвојена испуњењем одређених услова.

Објава рата представља формални акт у коме долази видно до изражаја воља једне државе да путем силе реши одређени спор или одређено питање. Међутим, после доношења Пакта Друштва народа, а нарочито Повеље УН, објава рата се узима као полазна тачка за утврђивање појма агресије. Отуда у периоду између два рата наилазимо на низ сукоба који су отпочињали без објаве рата. Експанзионистичке силе су прибегавале, уместо формалне објаве рата, простом обавештавању јавности о отпочињању рата, настојећи да тиме оправдају своје агресивне поступке. Ту праксу данас следе САД.

Наступом ратног стања долази до прекида дипломатских и конзуларних односа између ратујућих страна. Дипломатском и конзуларном особљу се мора омогућити несметан повратак у земљу. Заштита интереса држављана ратујуће стране се поверава сили заштитници, а исто тако јој се поверава запечаћена дипломатско конзуларна архива.

Као меру предострожности државе веома често, још пре избијања оружаних сукоба, након што се односи између спорних страна заоштре, позивају или чак нареде својим држављанима који живе на територији непријатељске државе повратак у земљу. Они држављани који остану на територији друге ратујуће стране подвргнути су под посебан режим. Међународно право дозвољава ратујућој страни пуну контролу над личном слободом, кретањем и делатношћу држављана непријатељских држава.

148

Ратујућа страна има право да спречи одлазак са своје територије држављана непријатељских држава који подлежу војној обавези, али је у том случају дужна да према њима поступи као са ратним заробљеницима. Спорно је питање односа према имовини држављана непријатељских држава на територији зараћених страна. Класично међународно право је садржало правило на основу кога имовина није могла бити предмет конфискације. Међутим, пракса последњих двају ратова не потврђује ово правило. Имовина и објекти од значаја за ратну индустрију или успешно вођење рата, стављени су, у току рата, под секвестар у многим земљама.

Ратујућа страна има право контроле и над привредном делатношћу која се обавља са непријатељским предузећем или непријатељским држављанима. Опште је прихваћено правило да су наступом ратног стања забрањене све трансакције које би могле користити непријатељу. Оне које су раније закључене али још нису извршене се сматрају ништавим. Сва добра, укључујући ту и превозна средства која би била укључена у те трансакције подложна су конфискацији. Трговина са непријатељем у доба рата се сматра кривичним делом.

Назад на питања

137. Оружана силаКласично ратно право је садржавало одвојена правила за сувоземни а одвојена за поморски рат. Међутим,

модерни ратови се воде на бази координиране акције свих родова оружаних снага. Сувоземна територија је увек представљала крајњи циљ, те се и коначна одлука о рату доносила на сувоземној територији.

Поједини писци називају зоне у којима се воде ратне операције ратном позорницом. Други опет разликују зоне у којима се теоријски могу вршити припреме и изводити операције и зоне у којима се ефективно операције изводе. Прве називају ратиштем, а друге бојишном просторијом. Ратиште обухвата целокупну територију над којом се простире суверена власт зараћене стране, затим колоније које припадају зараћеним странама, државе под сизеренством зараћених страна и слободно или отворено море. Ратиште у ваздушном рату је шире од сувоземног и поморског, с обзиром на природу ваздухоплова и моћ продирања високо у атмосферу.

Бојишна просторија представља ужи део ратишта, онај где се ефективно изводе ратне операције. Ратиште се не може протегнути на територију неутралних држава, демилитаризоване зоне и

интернационализована подручја. У сва три случаја у питању је уговорено ограничење. Аналогно овим одредбама забрањене су операције у неутралним и неутрализованим територијама.

У случају демилитаризованих зона које се налазе под суверенитетом једне стране у сукобу или интернационализоване области над којима се не простире суверена власт, државе преузимају уговорне обавезе да неће дозволити војне операције, нити одржавати војне јединице, изузев полицијских снага потребних за одржавање јавног поретка. У демилитаризованим зонама се не могу подизати никаква утврђења нити војни објекти.

У условима тоталног рата, као и савременог партизанског рата подела на ратиште и бојишну просторију губи свој значај. Отуда и правна правила донета у новије време прелазе преко поменуте поделе и ограничавају се на утврђивање појма војног објекта који једино може бити предмет напада и разарања, ма где се налазио. Протокол I из 1977. године дефинише војни објекат описно, као објекат који по својој природи, локацији, сврси, или користи даје ефикасан допринос војној акцији и чије потпуно или делимично уништење, заузимање или неутрализација у условима који владају у то време пружају одређену војну предност.

Друго питање коме савремена правна наука посвећује посебну пажњу је прецизно утврђивање појма борца, тј. легалног учесника у оружаним сукобима који има право на међународну заштиту. Теоријски и практично појам борца се изводи из концепта оружане силе.

Организацију своје националне одбране и састав својих оружаних снага утврђује држава својим унутрашњим прописима. Традиционално, у састав оружане силе улазили су сви родови редовне армије: сувоземне снаге, ваздухопловне и поморске. У састав поморске оружане силе, поред ратне морнарице улазе и трговачки бродови претворени у ратне. VII хашка конвенција из 1907. године је утврдила услове под којима се може извршити претварање трговачких у ратне бродове. Пре свега, брод се мора налазити под непосредном влашћу и одговорношћу силе чију заставу носи. Сем тога, трговачки брод претворен у ратни мора:

1. да носи спољне знаке различите од ратних бродова њихове националности,2. заповедник мора бити у служби државе и овлашћен од стране надлежних органа. Његово име мора бити

обележено на листи официра ратне морнарице,3. посада брода мора бити подвргнута под правила војне дисциплине,4. трговачки бродови претворени у ратне у својим операцијама морају се придржавати ратних закона и

обичаја,5. ратујућа страна која претвори трговачки брод у ратни, што је могуће пре мора означити ову промену на

листи бродова своје ратне морнарице.

149

Велике поморске силе, пре свега Велика Британија, захтевају још један допунски услов, да претворени брод као такав буде регистрован у својој матичној луци пре него што напусти своје територијалне воде.

Конвенција оставља отворено питање места где се може извршити претварање. Никакве сумње нема да се трговачки брод може претворити у ратни у лукама и територијалним водама зараћене стране, а исто тако да је забрањено претварање у неутралним лукама и територијалним водама неутралних држава. Спорно је питање да ли се претварања могу вршити и на отвореном мору.

И данас је задржана подела оружане сила на три основна рода војске, али је концепт оружане силе доживео проширење као одговор на промењену стратегију и тактику савременог рата.

Протокол I из 1977. године подразумева под оружаном силом све организоване наоружане снаге, групе и јединице стављене под одговорну команду. Државе могу укључити у своју војну силу и парамилитарне организације или оружане службе које одржавају ред, али у овом случају морају о томе обавестити другу страну у сукобу.

Савремена технологија изазвала је однедавне промене у организацији оружане силе. То је основни разлог, мада не и једини, због кога су многе земље богатог запада напустиле систем обавезног служења војног рока, обавезне мобилизације свих војно способних лица у случају потребе, и прешле на професионалну, високо плаћену војску. Рат постаје професија у којој материјални моменат понекад бива примаран, а не убеђење и патриотизам.

Међународна заједница, у настојању да рат прихвати као правну установу, контролисан инструмент политике, ограничен на професионалне армије, настојала је да, путем правних прописа повуче граничну линију између легалног и илегалног борца, признајући право на заштиту само тачно утврђеним категоријама ратника. Такође је повучена разлика између припадника оружане силе и цивилног становништва на бази поставке:

1. да ратне операције могу изводити само организоване снаге, подвргнуте војној дисциплини, под влашћу државе која сноси одговорност за цео подухват,

2. да цивилно становништво, из хуманитарних разлога, мора бити поштеђено ратних страхота, али се за узврат мора уздржати од непријатељских аката.

Уколико би узели учешће у ратним операцијама, против цивила су могле бити примењене кривичне санкције, од чега су борци били поштеђени. У случају заробљавања, непријатељ је морао гарантовати борцима физички интегритет и заштиту, а против цивила ухваћених у ратним операцијама могао је да предузме најоштрије мере.

Четврта хашка конвенција о законима и обичајима сувоземног рата од 1907. године, као и Правилник придодат овој конвенцији представљају кодификацију обичајних правила у погледу статуса борца. Правилник сврстава под појам борца, поред припадника регуларне армије, и милицију и добровољачке одреде под условом:

1. да имају на челу личност одговорну за своје потчињене,2. да имају сталан знак за разликовање који се може распознати на растојању,3. да отворено носе оружје, и4. да се при својим операцијама придржавају закона и обичаја рата.У земљама где полиција или добровољачки одреди сачињавају војску, или јој припадају, они су обухваћени

именом војска.Правилник признаје право цивилном становништву неокупиране територије да се са оружјем у руци одупре

нападачу не имајући времена да се организује. Својство борца цивилно становништво може имати само пре него што непријатељ успостави окупацију, а не и после.

Под појам борца су сврстани и припадници специјалних јединица уколико су прописно униформисани, дејствују под руководством своје армије и отворено изводе своје операције. У случају заробљавања њима се признаје статус ратног заробљеника, без обзира да ли су се кришом пробили кроз непријатељске редове или су падобранима спуштени у позадину.

Модерни ратови, посебно ослободилачки и антиколонијални, увели су у борбу нове категорије бораца, зависно од својих могућности и услова које им је наметнуо непријатељ. Први покушај осавремењавања правила оружаних сукоба представљају женевске конвенције из 1949. године. Потпуније прописе садрже Протокол I и II уз женевске конвенције усвојени на дипломатској конференцији у Женеви 1977. године. Појам борца је проширен и једном дефиницијом обухваћени су сви видови борбених јединица.

На основу чл. 43 Протокола I оружане снаге страна у сукобу састоје се од свих организованих оружаних снага, група и јединица стављених под команду која је одговорна тој страни за руковођење њеним потчињенима, чак и ако је та страна заступљена владом или неком власти коју противничка страна не признаје. Овакве оружане снаге подлежу интерном систему дисциплине који обезбеђује поштовање правила међународног права које се

150

примењује у оружаним сукобима. Сваки борац, у смислу овог члана, ако падне под власт противничке стране уживаће статус ратног заробљеника. Одатле следи да су за статус борца на основу позитивног права битна два елемента:

1. организованост и потчињеност одговорној команди, и2. интерна дисциплина која укључује поштовање правила међународног права.Наведени члан може бити правилно протумачен само у контексту целине коју чини протокол. Пре свега,

оружана сила мора припадати једној страни у сукобу која има својство субјекта међународног права и као таква сноси пуну међународну одговорност. Сем тога, унутрашња организација мора бити постављена на бази хијерархије у погледу командовања, тако да се омогући ефикасност ратних операција, али и поштовање правила међународног права. Протокол проширује круг лица која се могу подвести под појам борца, али ипак задржава поделу на легалне и илегалне борце.

Протокол уноси још једну значајну новину. Борци су дужни да се разликују од цивилног становништва док су ангажовани у нападу или у војној операцији у припреми за напад. То значи да борац може и да мења свој статус у току непријатељства, што нарочито погодује герилском начину ратовања. Протокол дозвољава и изузетак од овог правила, када се због природе непријатељског напада оружани борац не може разликовати од цивилног становништва. У оваквој ситуацији он ипак задржава статус борца.

На основу чл. 46 Протокола плаћеници немају статус борца, па следствено томе ни статус ратног заробљеника. Генерална скупштина је 1989. године усвојила Конвенцију против регрутовања, коришћења, финансирања и обучавања плаћеника. Њихово коришћење квалификовано је као злочин против мира и безбедности.

Ратни сукоби су редовно праћени шпијунском делатношћу, тј. потајним акцијама појединаца или група ради прикупљања обавештења о положају и намерама противника у операционој зони или позадини непријатеља, у корист и за рачун противничке стране. За разлику од шпијунаже у доба мира, која се сматра недозвољеном, шпијунажа у доба рата није забрањена са становишта међународног права.

Положај шпијуна је регулисан Хашким правилником из 1907. године и Протоколом I из 1977. године. Пошто шпијунажа у себи крије изузетне опасности по државу против које је усмерена, унутрашња законодавства предвиђају најоштрије казне као мере своје сопствене заштите. Ухваћени шпијун не одговара због кршења правила међународног права. Шпијун не може бити кажњен без претходног суђења. Уколико у рату успешно обави свој задатак, а тек затим падне у руке непријатеља као припадник оружане силе, према њему се има поступити као према ратном заробљенику и не може му се судити за раније учињена дела.

Положај саботера, тј. лица која врше разарање или оштећење војних индустријских објеката непријатеља није тако прецизно регулисан, па се сматра да се према њима требају применити иста правила као и према шпијунима.

Парламентари су лица, војна или невојна, делегирана од једне ратујуће стране ради успостављања контаката са другом ратујућом страном. Парламентари и њихови помоћници или пратиоци су неповредиви, тј. не могу бити заробљени ни подвргнути ма каквом насиљу. Обично се представљају белом заставом. Друга ратујућа страна није обавезна да прими парламентаре, али им у случају одбијања мора оставити разуман рок за повратак у зону безбедности.

Назад на питања

138. Партизански ратУ светској литератури термин „партизански рат“ употребљава се у двоструком смислу:1. да би се тиме обележио начин извођења операција, дакле форма рата која се не уклапа у шему

класичног рата,2. да би се дефинисао статус учесника.Партизански рат, као специфичан облик борбе, може бити предузет само у склопу дозвољеног прибегавања

сили – индивидуалне или колективне самоодбране, оружане акције које предузму УН, или у склопу борбе за независност против колонијалног поробљавања.

Партизански рат се са формалне и материјалне стране разликује од конвенционалног рата. Терен борбе зависи од тренутне ситуације и околности под којима се води. Објекат партизанског рата није само војно-стратешки, него и политички и психолошки. Партизански начин ратовања доводи до демократизације и дезорганизације непријатељске војске сталним изненадним сукобима, до прекида и отежавања везе између фронта и позадине, што у целини олакшава коначну победу, нарочито у оружаним сукобима где су ратујуће стране по снази бројно и технички у несразмери. Модерна технологија даје предност герилском начину ратовања над конвенционалним.

151

Основне карактеристике партизанског рата су:1. иако се не води у знаку континуираних акција, већ низа мањих оружаних дејстава, ипак борба има

организовани карактер,2. води се на окупираној територији, у позадини непријатеља,3. води се применом партизанске стратегије и тактике,4. води се уз подршку народа окупиране територије.Чињеница да се воде на окупираној територији даје понекад партизанским ратовима обележје

општенародних ратова. Партизански рат може бити само помоћни облик рата, или пак самостални облик рата. Могу га водити остаци регуларне армије, а могу се борци регрутовати из редова цивилног становништва. Не могу се под појам партизанског рата подвести изоловани и повремени диверзантски подухвати при којима се користи партизанска тактика.

Иако је партизански начин ратовања био својствен многим епохама, питање законитости, не толико самог облика борбе, него у првом реду статуса партизанских бораца, било је оспоравано. Проблем је нарочито заоштрен формирањем регуларне армије која је, по тада важећим правилима међународног права, била једино овлашћена да води ратне операције. Припадници партизанских јединица су третирани као илегални борци и оспоравана им је међународноправна заштита.

Питање је стављено на дневни ред Бриселске конференције 1874. године, али без видних резултата. Хашки правилник од 1907. године у члану 2 признаје народу неокупиране територије право да, пред приближавањем непријатеља узме спонтано оружје, да би се борио против инвазионих трупа. Велике силе, које су располагале снажном армијом, настојале су да сукобе строго ограниче само на редовне оружане јединице, притом истичући да сви остали облици борбе, а посебно општенародни устанак, доводе у опасност неборачко становништво. У ствари, прави разлог отпору био је страх од овог облика борбе. Насупрот томе, мале земље чији је војни потенцијал био несразмерно слабији, изашле су са тврђењем да народ има не само право него и обавезу да се супротстави непријатељу и да брани своју независност. Као компромис оваквих ставова уследио је поменути члан 2 Хашког правилника. Немачка доктрина је одатле извела закључак да је устанак на окупираној територији и партизански начин рата забрањен, па према томе, ни партизани не могу уживати заштиту међународног права. Њихове акције су, према овом схватању представљале кривично дело. Ова доктринарна схватања су послужила као основ осовинским силама у току Другог светског рата за примену најсвирепијих репресалија, како против припадника партизанских покрета, тако и цивилног становништва на окупираној територији. Али, када је пораз Немачке постао очит, немачко вођство препоручило је својим трупама прелаз на партизански начин ратовања.

Допринос који су партизански покрети широм света дали победи савезника у Другом светском рату диктирао је да се ово питање стави на дневни ред Женевске конференције 1949. године. У чл. 4 Конвенције о поступању са ратним заробљеницима истакнуто је да ће се као ратни заробљеници сматрати и чланови организованог покрета отпора који припадају једној страни у сукобу и који дејствују изван, или у оквиру своје сопствене територије, и у случају да је територија окупирана, под условом:

1. да на челу имају лице одговорно за своје потчињене,2. да имају сталан знак за разликовање који се може распознати на растојању,3. да отворено носе оружје, и4. да се при својим операцијама придржавају закона и обичаја рата.Ова 4 услова су преузета из Хашке конвенције из 1907. године, али им је додат још један, захтев да

партизани припадају једној од ратујућих страна.Допунски протокол I признаје и да се може стећи ситуација када се због природе непријатељског напада

оружани борац не може разликовати од цивилног становништва, али ће он ипак задржати статус борца под условом да у таквим ситуацијама отворено носи оружје:

1. за време сваког војног ангажовања,2. у току времена када га противник може видети, када је ангажован у војном развијању које претходи

предузимању напада у коме ће учествовати.Партизански начин ратовања се може применити и у сукобима који немају међународни карактер, него

унутрашњи, као што су грађански ратови, ратови за отцепљење и сл. Односи између страна у непријатељствима регулишу се у том случају на основу споразума, посредством Међународног комитета Црвеног крста или неке друге међународне организације. Женевске конвенције из 1949. године предвиђају минималну заштиту за лица која посредно или непосредно учествују у тим сукобима.

Назад на питања

152

139. ( , )Правила ратовања сувоземне операције поморске операцијеВећ је Први светски рат указао на огромне празнине у правилима ратовања за време трајања

непријатељстава. Развој технике и оружја за масовно уништење са разорном моћи практично је довео у питање ратно право у целини. Начело истакнуто у Петроградској декларацији 1868. године да напредак цивилизације треба да има за последицу што веће ублажавање несреће рата претворило се у своју супротност.

Сувоземне операције су регулисане IV хашком конвенцијом од 1907. године, и Правилником придодатим овој конвенцији. Оба акта заснована су на делу Либера који је као учесник битке на Ватерлоу, рата у Грчкој, као дугогодишњи професор политичких наука на разним универзитетима у Америци, изложио своје богато искуство у виду једног правилника који је прихватио тадашњи председник САД Линколн и прогласио га званичним приручником америчке армије.

Конвенција полази од начела да ратујуће стране немају неограничену слободу у извођењу операција. Придржавајући се старе римске максиме etiam hosti fides servanda Правилник придодат конвенцији забрањује подмукло убијање или рањавање лица која припадају непријатељској страни, као и уопште дела супротна војној части и војном моралу. Члан 23 забрањује употребу непријатељске заставе, униформе или војних обележја непријатеља, као и знак Црвеног крста. Забрањено је уништавање непријатељске имовине, изузев у случају императивних захтева, односно потреба рата.

Поморске операције су делимично регулисане хашким правилима. Посебан проблем су представљале подморнице, након што је Немачка у току Другог светског рата приступила неограниченом подморничком рату, наносећи штету трговачкој флоти савезничких и неутралних земаља. Први покушај да се и подморнички рат подвргне под одређена правила учињен је на Вашингтонској конференцији 1922. године на којој су учествовале Велика Британија, Италија, Јапан, САД и Француска. Државе учеснице су се сагласиле да трговачки брод не може бити узапћен пре него што се утврди његов карактер, тј. прегледа и претресе. Он не може бити нападнут, сем ако на позив да стане одбије да се заустави, или ако по узапћењу одбије да иде путем који му је назначен. Трговачки брод може бити уништен тек када се људство и путници склоне на сигурно место. У случају да подморница није у могућности да узапти трговачки брод поштујући наведена правила, она мора да одустане од напада, као и од узапћења, и да дозволи трговачком броду да продужи пут без узнемиравања. Међутим, ова декларација није ратификована.

Лондонска поморска конвенција од 1903. године је пришла скромније решењу овог проблема. Подморнице су у свом деловању у односу на трговачке бродове подвргнуте истим правилима међународног права која важе и за површинске ратне бродове. Подморнице не могу потопити или онеспособити за даљу пловидбу трговачки брод уколико претходно не склоне на сигурно место путнике, посаду и бродске папире. Ова правила су потврђена Лондонским протоколом из 1936. године.

Што се тиче средстава ратовања у поморском рату, делимично су иста и подвргнута истим правилима као и у сувоземном ратовању. У поморском рату се примењују и неке врсте оружја везане за тај облик ратовања, што је регулисано посебним правилима. Ту улазе мине и торпеда.

Непосредан повод да се регулише ово питање био је руско-јапански рат 1904. године, када су мине проузроковале огромну штету неутралним силама. На Другој хашкој конференцији донета је Конвенција о постављању подморских мина која повлачи разлику између усидрених и неусидрених аутоматских додирних мина. Члан 1 Конвенције дозвољава полагање неусидрених аутоматских додирних мина само под условом уколико постану нешкодљиве један сат након што је полагач изгубио контролу над њима. Што се тиче усидрених аутоматских додирних мина, конвенција их дозвољава под условом да су безопасне након што се откину од свог усидрења. Конвенција забрањује постављање аутоматских мина поред обала и лука противника уколико им је једини циљ онемогућавање трговачке пловидбе. Након завршетка рата државе су дужне да очисте своје воде од мина, а уколико су их положиле у воде других држава дужне су да обавесте односну владу о месту и да предузму мере ради чишћења тих вода.

Истом конвенцијом је регулисана и употреба торпеда. Торпеда су, као и мине, у начелу дозвољена, али под условом да постану безопасна након што промаше циљ.

Назад на питања

140. Право заплене у поморскомратуЗа разлику од правила сувоземног рата у коме је приватна имовина неприкосновена, у поморском рату

приватна имовина је подложна узапћењу. Неке земље су се безуспешно супротставиле овом правилу (САД). Као основни аргумент је истицано да се рат води између оружаних сила, а не између појединаца, да је рат дело држава, а трговина дело појединаца. Пракса Првог и Другог светског рата је показала да трговина у целини

153

представља предуслов победе, и да је при томе немогуће повлачити демаркациону линију између активности државе и активности појединаца.

Заплена се у поморском рату може вршити само за време трајања ратног стања. Под удар заплене падају сви трговачки бродови, државни и приватни. Сва роба која се нађе на једном непријатељском броду, изузев ако се докаже супротно, узима се као непријатељска. Карактер брода се утврђује на основу заставе коју носи, што се проверава на основу бродских папира. Карактер робе се утврђује на основу власника, тј. припадности робе власнику, али ту не постоји јединствен став. Велика Британија узима домицил власника као критеријум за утврђивање непријатељског карактера робе, док остале европске земље узимају држављанство власника.

Од узапћења је изузета поштанска преписка неутралних или зараћених страна, која је неприкосновена, затим бродови намењени искључиво за локалну пловидбу или за риболов, сем ако се користе за непријатељске акције, као и бродови намењени за религиозне, научне или филантропске сврхе.

Проблемом ограничења права заплене бави се и Женевска конвенција за побољшање судбине рањеника, болесника и бродоломника оружаних поморских снага од 1949. године. У члану 22 се подвлачи да војни санитетски бродови не смеју ни у којој прилици бити предмет напада нити узапћења, него се увек морају поштовати и штитити под условом да њихова имена и попис буду саопштени странама у сукобу десет дана пре њихове употребе. Сваком санитетском броду који се налази у пристаништу, а падне у руке непријатеља, мора се дозволити испловљење.

Конвенција предвиђа да стране у сукобу имају право надзора и прегледа санитетских бродова, што значи да им могу наложити да се удаље, заповедити им да пођу одређеним правцем, контролисати употребу њиховог радија и осталих средстава саобраћаја, па чак их и задржати највише седам дана од тренутка прегледа брода, ако то озбиљност прилика буде захтевала. У сврху обезбеђења извршавања поменутих наређења на санитетски брод се може упутити и комесар.

Заплена брода се може извршити у територијалним водама зараћених страна и на отвореном мору. Заплена у територијалним водама неутралних држава или неутрализованим водама је забрањена.

Међународно право предвиђа 3 фазе у процесу заплене: узапћење брода, претрес и коначну одлуку о судбини брода, односно робе на броду.

Узапћени брод не може бити уништен, сем у изузетним околностима, уколико би, на пример, приликом спровођења брода у луку државе каптора биле доведене у питање ратне операције у којима је сам ратни брод умешан. У случају уништења брода целокупна посада, путници и бродски папири се морају склонити на брод државе каптора. Претрес брода се ретко врши на мору због опасности од евентуалног напада подморница. Најчешће се брод под контролом спроводи у пристаниште зараћене стране, где се обавља претрес. Коначну одлуку о узапћењу брода доноси суд државе каптора. Права која у том погледу имају унутрашњи судови заснивају се директно на правилима међународног права.

На Другој хашкој конференцији 1907. године чињени су покушаји да се формира суд за заплену, па је у том циљу предложен нацрт конвенције о установљењу међународног суда за заплену. Међутим, ова конвенција није ратификована, тако да је коначна одлука о заплени остала у надлежности националних судова.

Назад на питања

141. Ваздушне операцијеПроблем регулисања непријатељстава у ваздуху стављен је на дневни ред међународне заједнице после

Првог светског рата након што је ваздухопловство одиграло значајну улогу у извођењу операција. Веома оскудна правила, као што је Петроградска декларација из 1868. године о употреби експлозивних зрна, Декларација о забрани бацања бомби из балона донета на Првој хашкој конференцији, нису могла ни приближно да послуже као основ за регулисање врло сложених проблема изазваних појавом и коришћењем ваздухоплова у ратне сврхе.

На основу одлуке Вашингтонске конференције од 1921. године која се бавила проблемом ограничења наоружања, састала се у Хагу 1923. године специјална комисија правника, представника Велике Британије, Италије, Јапана, САД, Француске и Холандије и израдила правила ваздушног рата. Чињеница је да ова правила нису ратификована од стране држава, али већина теоретичара сматра да она представљају кодификацију обичајних правила, па да су, према томе, обавезна за чланице међународне заједнице.

Основно питање у вези са регулисањем ваздушног рата представља бомбардовање. Хашка правила у члану 24 предвиђају да је ваздушно бомбардовање законито само ако је управљено против војног објекта чије делимично или потпуно уништење представља за ратујућу страну војну предност. Истовремено, правила забрањују бомбардовање старих вароши, градова, села, насеља или зграда које се налазе у непосредном суседству војних операција сувоземних сила. Уколико су војни објекти смештени тако да њихово бомбардовање не би могло бити извршено а да се тиме не погоди и грађанско становништво, ваздухоплови се морају уздржати

154

од бомбардовања. Изузетак од овог правила представља случај када се поуздано утврди да је у старим градовима, селима и насеобинама концентрисана војна сила.

Регулисање ваздушног рата је употпуњено после Другог светског рата женевским конвенцијама из 1949. године, Конвенцијом о заштити културних добара у случају оружаног сукоба из 1954. године и Протоколом I придодатим женевским конвенцијама.

Четврта женевска конвенција предвиђа могућност да државе још у доба мира, или након отпочињања непријатељстава, установе на својој територији зоне и места безбедности где би се могли склонити рањеници и болесници, старије особе и деца.

На основу чл. 23 Конвенције о поступању са ратним заробљеницима, сила која држи ратне заробљенике дужна је да посредством силе заштитнице обавести друге ратујуће стране о географском положају заробљеничких логора. Заробљеницима се морају обезбедити склоништа од бомбардовања исто онако као и грађанском становништву. Женевска конвенција за побољшање судбине рањеника и болесника забрањује бомбардовање сталних и покретних санитетских јединица, санитетске службе, транспорте рањеника и болесника, као и санитетског материјала. Ваздухоплови који се употребљавају искључиво за евакуацију рањеника и болесника и пренос материјала уживају посебну заштиту. Зараћене стране могу предвидети ваздушне путеве за прелет авиона преко окупиране територије и прецизирати време у коме се такви прелети могу извршити. У случају сумње, санитетском ваздухоплову може бити наређено спуштање на непријатељску територију, али после прегледа мора му се омогућити да несметано настави лет. Уколико би дошло до случајног спуштања на непријатељску територију, рањеници и болесници, као и посада авиона, имају се сматрати ратним заробљеницима.

Конвенцијом о заштити културних добара у случају оружаног сукоба од 1954. године, уговорне стране су преузеле обавезу да ће поштедети од бомбардовања културна добра и споменике.

Протокол I садржи две темељне одредбе. То су Правило о пропорционалности и забрани недискриминисаног бомбардовања, тј. непоштовање разлике између цивилних и војних објеката. У том смислу су акти или претње насиљем чији је главни циљ да се шири терор међу цивилним становништвом забрањени.

Треба ипак нагласити да је проблем пропорционалности у савременим ратовима веома компликован. Протокол чак не користи термин пропорционално већ прекомерно.

Члан 52 став 2 дефинише војне објекте који могу бити предмет бомбардовања као оне који по својој природи, локацији, циљевима или употреби ефективно доприносе поразу непријатеља или војној предности. Протокол не набраја категорије војних објеката. То је учинио Међународни комитет Црвеног крста.

Члан 52 дефинише цивилне објекте који не смеју бити предмет бомбардовања, и то у негативном смислу. То су сви објекти који нису војни. Проблем је у томе што има објеката са двоструком, војно-цивилном наменом (електричне централе и сл.).

Ваздухопловна сила је све до краја хладног рата коришћена као допуна сувоземним снагама. У постхладноратовском периоду САД уводе нове методе, игноришући у целости правила ратног права. Гигантска ваздушна армада напала је Ирак 1990. године и кроз даноноћно бомбардовање без дискриминације извојевала победу у року од 8 дана.

Нема сумње да је при савременим условима ратовања веома тешко повући прецизну линију између војних и невојних објеката. Напредак постигнут у области ратне технике последњих година, проналажење теледиригованих пројектила, интерконтиненталних ракета, указује на потребу доношења нових правила о овом облику борбе, док се рат коначно не елиминише из међународних односа.

Користећи своју тренутну надмоћ САД су једнострано у сферу ваздушних операција унеле једну нову установу, тзв. „зону забрањеног лета“ која нема покрића у међународном ратном праву. Реч је о покушају САД, једине суперсиле, да обезбеди своју апсолутну доминацију, негирајући другој страни право на одбрану, што представља основни постулат ратног права, војничке части и достојанства. У зони забрањеног лета нема војне реакције. Непријатељској страни је забрањена у тој зони било каква активност, али не и САД-у, односно НАТО-у. Они могу бомбардовати без страха да ће им пилоти страдати. То је нечастан рат који обезбеђује победу без било каквог реаговања друге стране.

Назад на питања

142. Ограничења у погледу средстава иметода ратовањаВековима су чињени напори да се хуманизују односи у рату, да се и насиље подвргне под одређена правила.

У ту сврху, у Петроградској декларацији од 1868. године истакнуто је:1. да једини законити циљ који државе морају себи поставити јесте слабљење војне силе непријатеља,2. да је у ту сврху довољно онеспособити за борбу што је могуће већи број људства,

155

3. да би тај циљ био премашен употребом оружја која би непотребно увећала патњу људи онеспособљених за борбу, или би учинила њихову смрт неизбежном, и

4. да би употреба сличних оружја била тада противна законима човечности.Декларација посебно забрањује употребу експлозивних и запаљивих зрна тежине мање од 400 грама. Хашка декларација од 1899. године забранила је дум-дум метке који се распрскавају у људском телу и метке

који имају за циљ ширење загушљивих или отровних гасова. Хашки правилник придодат IV хашкој конвенцији из 1907. године истакао је начело по коме се забрањује употреба отрова или отровног оружја као и:

1. убијање и рањавање непријатеља који се, пошто је положио оружје или остао без средстава за одбрану безусловно предао,

2. објава да се ником неће поштедети живот,3. употреба оружја, метака и материјала који проузрокује непотребне патње,4. злоупотреба заставе парламентара, државне заставе, непријатељске униформе или непријатељских

војних обележја.Исто тако, забрањује се присиљавање држављана противничке стране да учествују у ратним операцијама

против сопствене земље. Посебно се забрањује пљачкање заузетог града или места.Квалитативни напредак у развоју разне технике последњих деценија довео је до фундаменталних промена у

начину ратовања. Смањен је обим људског ангажовања, а тежиште ратовања се пребацило на науку и технику, на високо оспособљено стручно и професионално особље. Све се ово, природно, односи на развијене и моћне земље. Стари начин ратовања остао је привилегија сиромашних.

Развој ратне технике и конструкције нових оружја ишао је испред правног регулисања, доводећи на тај начин до правног вакуума. Средства разарања ефикасније су се усавршавала него правни поредак. Страшне последице које су изазвала нова оружја примењена у локалним ратовима који су се одиграли након Другог светског рата навеле су Генералну скупштину да у низу својих резолуција потврди начело забране неограниченог ратовања које проузрокује непотребне жртве. Тај принцип је садржан и у Додатном протоколу I из 1977. године.

У члану 36 Протокола који гласи: „У проучавању, усавршавању, набављању или прихватању новог оружја, средстава или метода ратовања, висока страна уговорница обавезна је да утврди да ли ће његова примена, у неким или свим условима, да буде забрањена овим протоколом или другим правилом међународног права које се примењује на високу страну уговорницу.“, формулација нових оружја је уопштена, препуштена субјективној оцени стране која производи нова оружја, тако да је од мале практичне користи.

У савременој политици и стратегији оружје се обично дели на конвенционално и нуклеарно, мада је гранична линија веома флуидна. Отуда је логичније делити оружја на конвенционална и оружја за масовно уништење, мада се и овој класификацији могу ставити замерке.

Запаљива оружја садрже супстанце које, када погоде циљ изазивају пожар, ужареност и сагоревање, а могу садржати и додатне отровне супстанце. Користе се од најстаријих времена. Све до почетка Другог светског рата запаљиво оружје је сматрано нехуманим и подвођено је под појам отровних гасова. Међутим, у току Другог светског рата то је тотално игнорисано и запаљива оружја су имала широку примену.

После Другог светског рата конструисани су нови типови запаљивог оружја, међу којима се издвајају напалм бомбе са комбинованим ефектом. Оне изазивају страховита разарања и најтежа оштећења у људском организму, трајну физичку и психичку неспособност.

Подељена су мишљења у погледу правног статуса овог оружја. Не може се прихватити логика да све што није изричито забрањено је дозвољено. Напалм бомбе проузрокују непотребне патње и по том основу их треба сматрати забрањеним.

Генерална скупштина је осудила употребу напалм бомби и другог запаљивог оружја, позивајући државе да се уздрже од производње, складиштења и ширења овог оружја, а истовремено да одмах приступе забрани путем закључења међународног уговора.

Назад на питања

143. Оружје замасовно уништењеПод овим се подразумевају оружја чију је примену немогуће контролисати, чије је дејство немогуће

ограничити ни временски ни просторно, тако да доводи до масовног уништења свих живих бића и несразмерног разарања у односу на циљ који се жели постићи. У ову категорију улазе бактериолошка и хемијска оружја, затим нуклеарно и термонуклеарно оружје. У литератури се обухватају заједничким именом ABC оружје (Atomic, Biological, Chemical).

Хемијско и бактериолошко оружје – хемијска су она оружја која садрже хемијске супстанце било у гасном, течном или чврстом стању, а чија употреба изазива тровање људи, животиња и биљног света. Отровни састојци

156

могу бити унети директно у тело конвенционалним методама (бацањем бомбе), или посредно кроз тровање земљишта или хране.

Бактериолошка оружја садрже инфективне живе материје, микроорганизме, који изазивају најтеже болести или смрт људи, животиња и биљног света, а сем тога, имају моћ размножавања.

Употреба хемикалија је почела 1915 године када су Немци бацили облаке клорин гаса на савезничке снаге у Француској. После доласка Хитлера на власт Немачка је остварила велики напредак у производњи хемијског оружја, произвела је тзв. нервне агенсе који су били 10 до 100 пута јачи од оних и Првом светском рату. У току Другог светског рата ни једна страна није употребила ни хемијско ни бактериолошко оружје у ратним операцијама. Употребили су их Немци у концентрационим логорима. У ратовима вођеним током хладног рата и у постхладноратовском периоду прибегавало се хемијском, али не и бактериолошком оружју.

Први покушај забране ове врсте оружја представља Конвенција о забрани употребе загушљивих и отровних гасова, потписана у Вашингтону 1922. године од стране Велике Британије, Италије, Јапана, САД и Француске, међутим, никада није ступила на снагу. Много потпунија правила у односу на хемијска и бактериолошка средства садржи женевски протокол из 1925. године који забрањује и хемијска и бактериолошка оружја.

1969. године је Генерална скупштина изгласала Резолуцију у којој захтева од свих држава да стриктно поштују принципе Женевског протокола и позива државе да приступе или ратификују Женевски протокол у току 1970. године у знак 45-годишњице његовог потписивања и 25-годишњице УН. САД су ратификовале овај протокол тек 1976. године.

Промена човекове околине, овладавање техником са циљем да се промени клима и човекова околина уопште, суочило је међународну заједницу са још једним изазовом. Проблем је стављен на дневни ред 1972. године, на конференцији у Стокхолму, а затим је разматран у Комитету за разоружање у Женеви, где су две суперсиле САД и СССР поднеле идентичне текстове. Генерална скупштина је 1976. године усвојила Конвенцију о забрани употребе у војне и друге непријатељске сврхе технику за мењање човекове околине.

Под техником за промену средине подразумева се свака промена путем свесног манипулисања природним ресурсима, на земљи, њеној биосфери, литосфери и атмосфери, као и у космичком пространству.

Међутим, модификације околине у мирољубиве сврхе Конвенција не само што не забрањује, него поспешује и препоручује државама чланицама размену научних и техничких информација у том циљу.

Нуклеарно и термонуклеарно оружје – ситуација у погледу ове врсте оружја је јединствена и специфична. По први пут у историји није могућа никаква ефикасна одбрана од овог оружја. Са друге стране, и сама производња и вршење опита изазива далекосежне, ненадокнадиве штете по целокупно човечанство.

Јединствен став по овом питању не постоји, ни у теорији ни у пракси. Чињеница да су савезничке силе, тј. САД употребиле атомско оружје 1945. године против Јапана, а да тај акт није изричито осуђен као противзаконит, послужила је извесном броју теоретичара као доказ дозвољености овог оружја. САД су 1955. године издале Упутство својим јединицама којим су одобриле употребу нуклеарног оружја.

Друга група теоретичара сматра да је забрану нуклеарног оружја могуће извести из постојећег међународног права путем аналогије. Притом указују на Петроградску декларацију из 1868. и хашке конференције, као и Женевски протокол из 1925. Има и писаца који сматрају да се забрана прибегавања нуклеарном оружју може извести из постојећег међународног права, али да је оно ипак дозвољено уколико се употреби као мера репресалије.

Додирне тачке два дијаметрално супротна правца о забрани и дозволи употребе нуклеарног оружја налазе ипак у етичкој осуди оружја и ситуације створене његовом производњом, односно вршењем опита.

УН су разматрале проблем употребе нуклеарног оружја и изјасниле се у прилог забрани. У Резолуцији Генералне скупштине из 1961. године предложеној од стране несврстаних земаља истакнуто је да је нуклеарно и термонуклеарно оружје супротно повељи УН и њеним циљевима, да примена таквог оружја излази из домена војних операција, будући да доводи до масовног разарања и непотребних патњи, па је отуда и у супротности са законом човечности. Прибегавање нуклеарном и термонуклеарном оружју представљало би рат не само против одређеног противника, него целокупног човечанства. Отуда би државе које би прибегле овом оружју починиле злочин против човечности и цивилизације. Против ове резолуције гласало је 20 земаља, међу којима САД, Велика Британија и Француска. У Резолуцији од 1979. године повезује се забрана употребе силе са забраном употребе нуклеарног оружја и позива се Савет безбедности да предузме потребне мере. Резолуција је прихваћена са 7:4 и 46 уздржаних земаља међу којима су и САД и Велика Британија.

Међутим, и мимо свих ових настојања нуклеарно оружје је попримило широке размере у свету. Данас нуклеарно оружје поседују 5 сила: САД, Русија, Велика Британија, Француска и Кина. 1974. године је и Индија извршила прву успешну нуклеарну пробу и тиме ушла у ред нуклеарних земаља.

157

Неколико докумената садрже извесна правна ограничења, не дотичићи базичну активност у систему нуклеарног наоружања. Ограничења садржана у тим документима су двојака. Једна се односе на одређене географске регионе, а друга на специфичне помоћне активности, без обзира на њихову локацију. Уговор о Антарктику из 1959. године забрањује на том подручју успостављање војних база, утврђења или извођења војних маневара, као и опита било ког типа оружја. Уговор о мирољубивом коришћењу космоса садржи аналогне одредбе у односу на Месец и остала небеска тела. Уговорне стране су се такође обавезале да неће лансирати у орбиту било коју врсту оружја за масовно уништење, нити инсталирати такво оружје на небеским телима.

Међутим, велике силе су прекршиле ове одредбе, милитаризовале су последњих година космос и конструисале свемирско оружје са теледиригованом енергијом, са микроталасима на електромагнетни погон и поставили у свемиру осматрачнице.

На 25. Јубиларном заседању, Генерална скупштина је усвојила у форми декларације Уговор о коришћењу морског дна који је отворен за потпис 1971. године. Уговор забрањује стављање нуклеарног оружја и осталих оружја за масовно уништење на дно океана и подземља отвореног мора, на раздаљини од 12 миља од обале сваке приобалне државе.

Први уговор који је у једном региону забранио нуклеарно оружје и успоставио денуклеарну зону закључен је између земаља Латинске Америке.

Стварање денуклеарних зона предложено је у појединим регионима света. Нуклеарне силе су поставиле 3 услова за стварање ових зона:

1. да се прецизно утврде границе зоне,2. да државе односног подручја предузму обавезу да ниједној трећој сили неће давати било какве

привилегије или повластице у погледу наоружања или складиштења оружја на том подручју,3. земље односног подручја морају пружити чврсте гаранције да ће савесно испунити обавезе које

произилазе из уговора о стварању денуклеарних зона.Ограничења специфичних оружаних активности садржи уговор о забрани експеримената са нуклеарним

оружјем у атмосфери, космосу и под водом, потписан у Москви 1963. године. Јула 1968. године потписан је истовремено у Москви, Лондону и Вашингтону Уговор о неширењу нуклеарног оружја, који је ступио на снагу марта 1970. године. Оба уговора имају за циљ да смање ризик и могућност избијања нуклеарног рата, али док Московски уговор намеће ограничења свим државама да се уздрже од наведене активности, Уговор о неширењу нуклеарног оружја намеће ограничења само одређеним категоријама држава, и то ненуклеарним силама. Уговор представља препреку у даљем хоризонталном ширењу нуклеарног оружја, ван постојећег атомског клуба, али не обезбеђује обуставу трке у наоружању између самих нуклеарних сила нити решава проблем безбедности у целини. Уговор не пружа ни гаранцију ненуклеарним силама да неће бити жртве употребе овог оружја.

Решење нуклеарног проблема се може остварити само на општем плану кроз потпуно разоружање, забрану производње и употребе нуклеарног и термонуклеарног оружја и уништење постојећих атомских арсенала. За тај проблем су везане многобројне тешкоће, политичке, економске и техничко-научне.

У току хладног рата нуклеарно и термонуклеарно оружје није употребљено. Међутим, у постхладноратовском периоду САД и друге земље НАТО-а су у својим операцијама користиле бојеве главе пуњене осиромашеним уранијумом и тиме водиле ограничен нуклеарни рат против Ирака и СРЈ. То је имало штетне последице и на суседне земље.

Назад на питања

144. Ратна окупацијаРатна окупација, као војнополитичка категорија, релативно је новијег датума. Тек од друге половине 18. века

у пракси се повлачи разлика између окупације територије од стране оружаних снага непријатеља и анексије. У доктрини први је теоријски раздвојио појам освајања од појма ратне окупације Вател и немачки теоретичар Хефтер.

Ратна окупација представља фактичко, привремено, а не правно стање, окупатор не стиче суверенитет над окупираном територијом, већ само врши временски ограничену власт док се коначно мировним уговором не реши питање окупираних области, или ослободи окупирана територија.

Насупрот томе, под анексијом се подразумева присаједињење дела територије или читаве државе. Држава која изврши анексију стиче суверенитет над односним подручјима. Устаљено је и општепризнато правило међународног права да се државне границе не могу мењати у доба рата, па према томе ни вршити анексија окупираних територија.

Ратну окупацију треба разликовати од инвазије. Инвазија само представља продор на непријатељску територију и не мора се увек завршити окупацијом. Да би се успоставила окупација, а то значи да би могло доћи

158

до примене правила међународног права која регулишу то питање, Хашки правилник истиче да се једна територија може сматрати као окупирана када се стварно налази под влашћу непријатељске армије. Окупација се простире само на територији на којој је та власт успостављена и у могућности да врши власт. Повремена контрола територије није довољна.

Ратна окупација може произаћи и из споразума о примирју када се легалне снаге на бази споразума, а без отпора повуку да би уступиле власт окупационим снагама.

Историја познаје и окупацију неутралних земаља, као и окупацију савезничких територија која се најчешће правда војним потребама. Уколико није регулисана посебним уговором, и овај облик окупације се подводи под општи режим ратне окупације. Као фактичко стање окупација отпочиње оног момента када окупатор успостави стварну власт на одређеној територији и формални акт у том погледу није потребан.

Правила о ратној окупацији садржи Хашки правилник од 1907. године придодат IV хашкој конвенцији, а извесна питања режима ратне окупације регулисана су Женевском конвенцијом о заштити грађанских лица за време рата од 1949. године и Конвенцијом за заштиту културних добара у случају оружаног сукоба од 1954. године. Правила садржана у овим конвенцијама мотивисана су жељом да се становништво заштити од злоупотребе окупаторске силе и да се на окупираној територији обезбеди један сношљив систем администрације.

Обзиром да је окупаторска власт временски ограничена, Хашки правилник намеће обавезу окупаторској сили да поштује законе окупиране земље. Окупатор може изменити или суспендовати поједине законе једино уколико су они у очитој супротности са окупацијом, или уколико би применом тих закона била доведена у питање безбедност окупаторске војске (поједине одредбе КЗ, закони који имају политички карактер, слободно ношење оружја и сл.).

Казнене одредбе које доноси окупатор морају бити објављене и саопштене становништву. Те одредбе не могу имати повратно дејство. Окупатор на окупираној територији може установити кривична дела ради своје војне безбедности, за која су надлежни војни судови окупатора. Користећи ово право окупатор је везан законима и обичајима ратног права.

Судови са целокупним својим апаратом и надаље дејствују у оквиру своје надлежности. Међутим, окупатор не може присилити судије да врше свој позив. Уколико то желе, судије могу поднети оставку. У том случају окупатор поставља нове судије. Окупатор може интервенисати у погледу организације судова или може суспендовати извесне судове једино ако је функционисање тих судова у очитој супротности са ратном окупацијом.

Уколико не добију супротна упутства од своје владе, службеници по правилу сами одлучују да ли ће остати у служби под окупаторским режимом или ће поднети оставке. Пракса у том погледу није јединствена. У пракси се најчешће повлачи разлика између политичких службеника који одмах напуштају своје положаје и осталих административноправних који су остајали на својој дужности.

У погледу непријатељске непокретне имовине Хашки правилник од 1907. године поставља правило да ће се држава окупатор сматрати само као администратор и уживалац јавних грађевина, зграда, шума и пољопривредних добара која припадају непријатељској држави и налазе се у окупираној земљи. Одатле следи да окупатор нема право да присвоји непокретну имовину чином окупације. То правило се подједнако односи и на имовину која служи војној сврси, само што ову имовину окупатор може да користи, па и уништи уколико то захтевају војне потребе, али је дужан да плати одштету.

У погледу покретне имовине непријатељске државе, предвиђа се да армија која окупира једну територију може само запленити новац и вредности које су, стриктно узевши, својина државе и које могу да послуже ратним операцијама. Савремена доктрина сматра да окупатор не може запленити новац из специјалних наменских фондова (исплата пензија, инвалиднина и сл.). Окупатор не може располагати ни сумом која је депонована у банкама на окупираној територији, а не припадају непријатељској држави.

Државне архиве не подлежу заплени, изузев докумената који се директно односе на порекло и начин вођења рата. Међународно право забрањује заплену, оштећење или уништење историјских споменика, уметничких и научних дела.

У погледу свих видова саобраћајних и транспортних средстава окупатор има широка овлашћења с обзиром на значај који ова средства имају у савременом рату. Све инсталације које служе за пренос вести могу бити узапћене и коришћене од окупатора за време трајања окупације. Мања права има окупатор у односу на каблове који везују неутралну територију и ратујућу страну. Они не могу бити уништени ни узапћени сем у случају крајње војне потребе.

Поштанска служба се обавља под контролом окупатора.

159

Окупатор поседује право убирања свих такси и царина које је раније убирала легална влада у складу са позитивним прописима, али је исто тако обавезан да сноси све издатке администрације на окупираној територији. Међутим, окупатор нема права да пропише нове или додатне таксе. Таксе наплаћују локални органи власти ради покрића локалних потреба окупатора али поступак убирања ових такси и начин њихове употребе окупатор може подредити под своју контролу. У погледу права окупатора да наплати потраживања легалне владе, класици међународног права су сматрали да окупатор има право да наплати дугове. Савремени теоретичари одбацују ову могућност. Окупатор може спречити на окупираној територији исплату дуговања легалној влади, али се не може поставити у улогу повериоца.

Када је реч о овлашћењима окупатора у односу на приватну имовину треба имати у виду две категорије имовине: ствари које могу бити коришћене у ратне сврхе (експлозив, саобраћајна средства и сл.) и оне које не служе ратној сврси. Имовина из прве категорије подложна је узапћењу, с тим што је окупатор дужан да плати одштету. Насупрот томе, имовина из друге категорије заштићена је у сувоземном рату. Од правила неприкосновености приватне имовине у сувоземном рату постоје два изузетка: право окупатора на реквизицију и на контрибуције.

Под реквизицијама се подразумевају давања у натури за потребе окупационе војске, разни артикли, као што су животне намирнице, одећа, превозна средства и давање у виду услуга, тј. стављање на располагање окупатору радне снаге. Члан 52 хашког правилника поставља три услова за реквизиције:

1. реквизиције могу бити захтеване само за потребе окупационе војске,2. оне морају бити у сразмери са економском снагом земље,3. реквизиције не могу у себи садржавати обавезу за становнике да узму учешће у ратним операцијама

своје земље.Ово правило је потврђено и у Женевској конвенцији из 1949. године. Реквизиције морају бити ограничене

само на локалне потребе окупиране територије и то пошто су претходно узете у обзир потребе цивилног становништва. Реквизиције радне снаге не могу ни у ком случају довести до мобилизације радника у неку организацију војничког или полувојничког карактера.

Реквизиције морају бити плаћене у новцу, и то у правој вредности, а уколико то није могуће учинити, окупатор је дужан да изда признаницу, а исплату изврши што је могуће пре. Реквизиције могу бити захтеване само уз дозволу команданта окупираног места, односно подручја.

За разлику од реквизиција које представљају давања у натури или радној снази, контрибуције представљају новчана давања. Сва новчана давања преко редовних представљају контрибуције. Могу бити захтеване само на основу писаног наређења и под одговорношћу главног команданта окупираног подручја и морају бити у сразмери са богатством земље, односно окупираног подручја. Оне могу бити захтеване само за потребе окупационе армије или за потребе администрације окупиране територије. Контрибуције не представљају санкцију.

Окупација може бити окончана:1. уколико окупационо подручје буде ослобођено од стране војних јединица легалне власти,2. уколико се становништво дигне на устанак,3. мировним уговором, било да тим актом буде призната анексија територије или да се успостави

пређашње стање, тј. стање пре избијања непријатељстава.Престанком окупације суверена власт стиче сва права која је имала пре окупације. Одлуке редовних судова

донете за време окупације остају на снази изузев ако нису донете под притиском окупатора или супротно правилима међународног права. Насупрот томе, одлуке војних судова губе снагу, сем уколико мировни уговор не предвиђа супротно.

Назад на питања

145. Ратни заробљенициПоложај ратних заробљеника регулисан је Конвенцијом о поступању са ратним заробљеницима од 1949. и

Протоколом I из 1977. године. Конвенција и Протокол проширују појам ратног заробљеника, што је последица околности да је у последњим ратовима граница између цивила и војника била тешко видљива. Под појам ратног заробљеника конвенција укључује:

1. припаднике оружаних снага једне стране у сукобу, припаднике полиције и добровољачких одреда који улазе у састав оружаних снага,

2. припаднике осталих полиција и добровољачких одреда, подразумевајући ту и чланове организованих покрета отпора који дејствују изван, или у оквиру своје сопствене територије, па и у случају да је територија окупирана а припадају једној страни у сукобу,

160

3. припаднике редовних оружаних снага који изјаве да припадају једној влади или власти коју није признала сила у чијим се рукама налазе,

4. лица која прате оружане снаге иако непосредно не улазе у њихов састав, као што су цивили, чланови посада војних ваздухоплова, ратни дописници, снабдевачи, чланови ратних јединица или служби чија је дужност да се старају о оружаним снагама, а која су снабдевена личним картама које им служе као доказ припадности наведеним категоријама,

5. чланове посаде, укључујући ту команданте, крмароше и учеснике трговачке морнарице и посаде цивилног ваздухопловства, сем уколико не уживају повољнији положај на основу других одредби међународног права,

6. становништво неокупиране територије које се услед приближавања непријатеља добровољно диже на оружје како би пружило отпор непријатељској најезди, а услед краткоће времена није у могућности да се организује,

7. лица која су припадала или која припадају оружаним снагама а која окупатор интернира после неуспелог покушаја тих лица да се споје са оружаним снагама.

Исто тако, Конвенција ће се примењивати и на лица која припадају једној од тих категорија а која су неутралне силе примиле на своју територију.

Протокол I уместо набрајања усваја општу формулацију: сваки борац у смислу чл. 43 који падне под власт противничке стране постаје ратни заробљеник.

Ратни заробљеници потпадају под власт непријатељске силе, али не појединих лица или војних јединица. Сила која држи заробљенике сноси за њих пуну одговорност. На основу чл. 12 Конвенције сила која држи ратне заробљенике може их уступити једној сили која је учесник Конвенције, након што се увери да је сила у питању вољна и у стању да примењује Конвенцију.

Заробљеник и у заробљеништву задржава својство припадника оружане силе. Он носи своју униформу, одликовања, чин, и мора примењивати правила војне дисциплине. Конвенција гарантује заробљенику основна људска права, поштовање личности и части. Он ужива пуну грађанску способност, исту какву је поседовао и пре заробљавања. Сила која држи ратне заробљенике може ограничити та права само у мери у којој то захтева само заробљеништво. Над заробљеницима се не могу примењивати никакве мере одмазде. Заробљенички логори морају бити удаљени од борбене зоне. Ратним заробљеницима се мора омогућити веза са домовином и централном агенцијом за заробљенике. Уколико заробљенички режим не одговара прописима Конвенције, ратни заробљеник има право жалбе војним властима у чијим се рукама налази или сили заштитници.

Сила која држи ратне заробљенике може их користити као раднике. Поред рада на уређењу логора може их употребити у пољопривреди, фабричкој индустрији, транспорту и сл. У том погледу Конвенција садржи 3 основна начела:

1. рад не сме бити повезан са војним операцијама,2. ратни заробљеник се не може присилити на рад који би био шкодљив по здравље и понижавајући.

Радни услови не смеју бити лошији од оних које уживају држављани силе која држи заробљенике,3. при разним врстама рада мора се водити рачуна о годинама старости, полу, чину и физичким

способностима.Ратни заробљеници подлежу законима, уопште правним прописима који важе у оружаним снагама силе која

држи ратне заробљенике. У случају кршења тих одредби, сила која држи ратне заробљенике може да предузме судске и дисциплинске мере.

Ратном заробљенику може судити једино војни суд, сем ако законодавство силе која држи ратне заробљенике изричито не овлашћује грађанске судове да суде припаднику оружаних снага те силе за исто дело због којег се гони ратни заробљеник. При одмеравању казне судови су дужни да воде рачуна о чињеници да заробљеник није држављанин силе која му суди нити је за њу везан обавезом верности. Конвенција изричито забрањује колективно кажњавање за индивидуална дела или ма какав облик мучења или свирепости.

Ратни заробљеници могу бити кажњени и дисциплински, а казне изричу команданти логора или официри који их замењују.

Конвенција такође предвиђа да ратни заробљеници који побегну из заробљеништва а буду ухваћени и враћени у логор не подлежу никаквој казни због свог ранијег бекства.

Заробљеништво је привремено стање које се завршава репатријацијом, по правилу након завршетка непријатељстава. Међутим, Конвенција предвиђа могућност да стране у сукобу могу вршити репатријације тешких болесника и рањеника још за време трајања непријатељстава, али под условом да заробљеници дају на то изричит пристанак. Заробљеник се може одрећи права на репатријацију.

Назад на питања161

146. , Цивилно становништво болесниции рањенициКонвенција о заштити грађанских лица за време рата од 1949. године са Протоколом I из 1977. године

прилази проблему заштите становништва у доба оружаних сукоба, имајући у виду стање у прошлим ратовима и техничка достигнућа примењена у прошлим ратовима. Конвенција усваја класичну поделу на борце и цивилно становништво иако искуства из Другог светског рата и после њега доказују да је положај цивилног становништва у модерним оружаним сукобима из темеља измењен.

Конвенција обухвата све категорије цивилних лица, и држављане и странце. Држављани неутралних држава нису обухваћени Конвенцијом, све док њихове државе одржавају редовне дипломатске односе са државом на чијој територији бораве. Конвенција се односи само на држављане држава уговорница.

Појам цивила и цивилног становништва Протокол I дефинише у негативном смислу – то су лица која се налазе на територији страна у сукобу а не чине део оружаних снага.

Конвенција садржи три групе правила. Прва обухвата целокупно становништво ратујућих страна без дискриминације у односу на расу, народност, веру или политичко убеђење. Одредбе које улазе у ову категорију односе се на установљење санитетских зона или зона безбедности како би се склонила, ван домашаја рата, нарочито угрожена лица као што су рањеници и болесници, старе особе, деца испод 15 година и бремените жене. Стране уговорнице могу још у време мира предвидети на својој територији формирање оваквих зона, а могу то учинити споразумно и након отпочињања непријатељстава. Зоне морају бити видно обележене и на њима се не може обављати никаква делатност везана за ратне операције. Уговорне стране су дужне да омогуће слободан пролаз санитетског материјала, медикамената, пошиљки хране, одеће заштићеним лицима. Свим заштићеним лицима се мора омогућити коресподенција строго личне природе са члановима породице.

Заштићена лица имају у свакој прилици право на поштовање своје личности, части, својих породичних права, на вршење верских обреда или обичаја, а стране у сукобу могу предузети потребне мере контроле.

Објекти неопходни за живот цивилног становништва уживају заштиту и не могу бити предмет напада (храна, вода, пољопривредне зоне, стока и сл.). Али, ако би се ови објекти користили као непосредно значајна подршка војним операцијама и ако би напад био једино средство којим би се окончала та подршка, члан 56 предвиђа престанак заштите.

Друга група прописа се односи на странце, а трећа на правни режим цивилног становништва на окупираној територији. Принудна депортација становништва са окупиране територије је забрањена, сем у случају безбедности самог становништва или императивних војних потреба. У случају депортације, окупирајућа сила је дужна да обезбеди смештај и исхрану и хигијенске услове неопходне за живот. Окупирајућа сила не може да принуди заштићена лица да служе у војним или помоћним војним одредима. Принудни рад није у начелу забрањен, али он може бити извођен само у интересу становништва. Да би се омогућио увид у положај заштићених лица Конвенција предвиђа могућност да уговорне стране одмах по отпочињању непријатељстава формирају службене обавештајне бирое чији би задатак био да преносе и примају обавештења о заштићеним лицима.

У спашавању и пружању помоћи цивилном становништву посебну улогу има цивилна заштита. Цивилна заштита по Протоколу подразумева вршење хуманитарних активности са циљем да се заштити цивилно становништво, да му се помогне да лакше савлада дејство непријатељства и обезбеде услови потребни за преживљавање.

Проблем болесника и рањеника предмет је Конвенције за побољшање судбине болесника и рањеника у оружаним снагама и Конвенције за побољшање судбине рањеника, болесника и бродоломника оружаних поморских снага, као и другог дела Протокола I. Извесне одредбе садржи и Конвенција о заштити грађанских лица. Стране у сукобу су дужне да одмах после окршаја пронађу и покупе рањенике и болеснике, да их заштите од пљачке и злостављања, односно да им обезбеде потребну негу. Стране у сукобу саопштиће једна другој имена и број погинулих. Рањеници и болесници, припадници оружане силе, уколико падну у руке непријатеља стичу статус ратног заробљеника и на њих се има применити Конвенција о заштити ратних заробљеника.

Санитетско особље ужива посебну заштиту. Сталне санитетске покретне јединице не могу бити ни у каквој прилици предмет напада. Од посебног је значаја одредба по којој нико никада не сме бити узнемираван ни кажњаван зато што је пружао негу рањеницима и болесницима. Санитетско особље, уколико падне у противничке руке обављаће свој рад све док сила која их је заробила сама не обезбеди потребну негу рањеницима и болесницима.

Као знак распознавања санитетске службе служи знак црвеног крста на белом пољу. Исто тако, дозвољено је уместо црвеног крста употребити црвени полумесец, црвено сунце или црвеног лава на белом пољу, за земље које су те знаке раније употребљавале.

Назад на питања162

147. ( )Прекид непријатељстава војне конвенцијеОд давнина су у току непријатељстава закључивани споразуми који су се односили на подручје ратних

операција и нису утицали на правне или политичке односе страна у сукобу. И за ове конвенције, познате под називом војне конвенције, важи правило о савесном испуњењу уговорних обавеза. Друга категорија споразума између непријатељских снага односи се на политичка питања држава у сукобу, било да се ради о дефинитивном окончању непријатељстава путем закључења општег примирја, или завршетка рата путем закључења мировних уговора. Свака од ових категорија споразума има своје особености и подвргнута је под посебан режим.

Војне конвенције се закључују између војних команданата за време трајања непријатељстава. Оне не рађају обавезе између држава, већ само између оружаних снага за време трајања непријатељстава, у одређеној зони и у одређеном временском периоду. По правилу ове конвенције су билатералне. Њихове карактеристике су:

1. закључују их војни команданти за време трајања непријатељстава,2. односе се искључиво на питања из области ратних операција.Војни команданти представљају унутрашње органе држава којима под нормалним околностима нису

поверене функције одржавања међународних односа. Међутим, од тренутка избијања непријатељстава, њих међународно право овлашћује да, у ограниченом обиму, тј. у обиму вођења операција могу да закључују конвенције. Ове конвенције не пролазе кроз све уговорне фазе нити следе све формалнсти. Процес закључења је непосредан, а након потписа одмах ступају на снагу, без икаквог учешћа унутрашњих органа ратујуће стране. Упрошћен процес склапања захтевају изузетне ратне прилике и брзина којом се у току операција морају усвојити извесни акти.

Војне конвенције су познате под различитим именима, картел, задржавање борбе, локална примирја и сл. предмет картела је најчешће размена ратних заробљеника, сахрана мртвих или утврђивање знакова парламентара. Бродским картелом зараћене стране дозвољавају извесним бродовима да могу улазити у територијалне воде друге зараћене стране или пробити блокаду ради извршења одређене мисије.

Најмногобројније конвенције ове врсте су привремена задржавања борбе. То је нека врста посебног, делимичног примирја, са ограниченим временским трајањем на одређеном сектору бојишта. Тај споразум је без икакве политичке позадине. Ратујуће стране могу вршити све акте који нису предмет споразума, могу наставити војне операције на другим деловима фронта. У ову категорију улазе и локална примирја која могу бити закључена на једном одређеном сектору борбе ради склањања рањеника или евентуалног испитивања услова и могућности за прекид непријатељстава.

Задржавање борбе и локална примирја су веома слични и могу имати исти предмет регулисања. Оба имају само привремено дејство и привремен карактер. Међутим, између њих постоје извесне разлике. Док привремено задржавање борбе има искључиво локално значење, дотле привремено примирје може да има шири значај, тј. ратујуће стране могу да размотре сукоб у целини.

Назад на питања

148. ОкончањенепријатељставаНепријатељства могу престати на неколико начина. Класично међународно право познавало је капитулацију

и опште примирје. У новијој пракси сусрећемо још и прекид ватре.Капитулација представља споразум на основу кога се предаје непријатељској сили један део фронта,

пристаниште, угрожено место, поједини брод и сл. и у том случају има само локално дејство. На основу капитулације може да престане отпор целокупне оружане силе и у том случају је реч о општој капитулацији.

Капитулација се закључује у писаном облику. Са формалног становишта она представља уговор, тј. сагласност воље ратујућих страна, али у ствари она увек носи у себи обележје војничке супериорности једне стране. Воља слабијег партнера само је последица датих околности.

Капитулација може бити условна и безусловна. Условном побеђена страна жели да обезбеди за себе неке повољне услове. Безусловна капитулација је у прошлости значила предају побеђеног на милост и немилост победнику. У савременим условима безусловна капитулација значи прихватање услова које тражи победник али у границама ратног права.

Капитулација, као и војне конвенције, закључују се по скраћеном поступку и ступају на снагу одмах. Капитулације закључују војни команданти и оне су правоваљане и у случају да их врховни орган власти у земљи накнадно одбије. Капитулација је правоваљана са становишта међународног права и у случају да унутрашње право изричито забрањује капитулацију. Члан 35 Хашког правилника предвиђа да се приликом закључења капитулације мора водити рачуна о војној части. Након што је закључена, капитулација мора бити скрупулозно поштована од обеју уговорних страна. Надлежност војног команданта односи се само на оружану силу, што значи

163

да споразум о капитулацији не може садржавати политичке одредбе. Политичке одредбе могу бити накнадно поништене од стране надлежних политичких органа.

Примирје је споразум закључен између зараћених страна на основу кога се обустављају непријатељства на једном делу фронта или на целокупном бојишту. Може бити локално и опште.

За разлику од капитулације, примирје може бити закључено било због реципрочних интереса ратујућих страна, било због неуспеха и пораза једне стране или под притиском међународне организације. Споразум о примирју може садржавати рецирочне обавезе а може и наметнути обавезе побеђеном. Ако време трајања није предвиђено, ратујуће стране могу поново отпочети операције ма у које време, под условом да непријатељ буде обавештен унутар уговореног рока, а сходно одредбама споразума о примирју.

Примирје је формални споразум и овлашћење за закључење општег примирја потиче увек од политичких органа.

Опште примирје може бити закључено само у име суверене државе, било да је у споразуму предвиђено да ће ступити на снагу одмах или после ратификације. Савремена пракса сматра да примирје ступа на снагу моментом потписа. Најтипичније одредбе споразума о примирју односе се на дејство и трајање примирја, демаркациону линију, однос према страним заробљеницима и коначно набрајају акта која обе стране сматрају забрањеним. Споразуми о примирју могу садржавати и политичке и економске одредбе.

Дејство примирја на основу класичних правила међународног права се своди на обуставу непријатељстава, а не на обуставу рата. Доктрина и пракса су биле сагласне да ратујуће стране имају право да чине све што није изричито забрањено споразумом о примирју. У случају озбиљних прекршаја од једне ратујуће стране, друга страна је имала право да поново прибегне оружју.

Прелиминарни уговори о миру представљају pactum de contrahendo у односу на коначни мировни уговор. То значи, уколико до закључења уговора о миру не би дошло ма из ког разлога, и сами прелиминарни уговори губе свој значај.

У савременим условима, примирје под одређеним околностима може да има карактер окончања ратног стања. За разлику од класичног појма примирје које је у свим својим одредбама имало привремени карактер, у савременим условима споразум о примирју, закључен под контролом УН има један стални елемент, а то је забрана прибегавања сили. Остале одредбе примирја имају привремени карактер до коначног решења спора мирољубивим средствима.

Обустава ватре представља један од начина престанка непријатељстава који се обилато користи у пракси УН. Овај начин престанка долази на иницијативу и посредством трећег лица, тј. међународне организације, којој је поверена улога чувара међународног мира и безбедности.

Назад на питања

149. Завршетак ратаРатно стање може бити окончано неформално, престанком непријатељстава и преласком у мирно стање без

писаног споразума. У том случају се примењује правило uti possidetis, тј. свака страна задржава територију и имовину коју је запосела до тренутка престанка непријатељстава. Међутим, овај начин је изобичајен у новијој историји.

Ратно стање може престати потпуним подјармљивањем коме одмах затим следи анектирање покорене територије територији државе победника. У том случају покорена држава губи својство међународног субјекта. Овај начин се данас сматра недозвољеним. Агресије и поробљавања представљају међународни злочин.

Најчешћи и најнормалнији пут завршетка ратног стања представља мировни уговор. Потписивањем мировног уговора престају да важе правила ратног права, а поново ступају на снагу правила која регулишу односе држава у доба мира.

У послератној пракси сусрећемо један специфичан начин окончања ратног стања, једностраном изјавом победничке стране, што је примењено у односу на Немачку и Аустрију.

На основу Берлинске декларације од 5. јула 1945. године и Постдамских одлука, Велика Британија, САД, Француска и СССР су преузеле окупацију Немачке и сагласиле се о политичким и привредним начелима једне усклађене савезничке политике према пораженој Немачкој за време савезничке контроле. Споразум је предвиђао потпуно разоружање и демилитаризацију Немачке. Међутим, велике силе су убрзо пришле потпуно одвојеним политикама на својим окупационим подручјима.

Септембра 1949. године уз сагласност трију западних сила донет је Устав за западни део Немачке и установљена је Федеративна Република Немачка са седиштем у Бону. Исте године је и Источна Немачка донела свој устав. Источна Немачка није признала Западну и обрнуто. Услед неспоразума између великих сила није дошло до потписивања мировног уговора. У таквој ситуацији, септембра 1950. године министри спољних послова

164

САД, Велике Британије и Француске издали су декларацију у којој истичу своју спремност да окончају ратно стање са Немачком како би се створила база за успостављање мирних и пријатељских односа са Немачком. Годину дана касније је свака земља путем декларације, дакле унутрашњег правног акта, окончала ратно стање, што представља новину у међународном праву. Следили су слични поступци и других земаља.

Мировни уговори подлежу свим правилима уговорног права. То значи да уговор о миру важи само унутар круга држава које су га потписале и ратификовале, а не односи се и не мора нужно да укључи све ратујуће стране.

Уговор о миру је сложен правни акт који регулише односе из прошлости и односе будућности. Он има за циљ да ликвидира правне ситуације произашле из рата, али и да утврди политичке смернице будућности. Овде уговорни партнери нису постављени на равноправној основи. По форми, то је уговор чија правна снага произилази из сагласности воља. Суштински, правна и политичка решења која садржи уговор наметнута су побеђеној страни.

Мировни уговори садрже територијалне, политичке, војне и економско-финансијске клаузуле. Територијалне клаузуле представљају најбитнији део уговора и односе се на проблем границе и цесију територија. За тај проблем је везано питање положаја становништва, приватне и јавне имовине, дугова и концесија везаних за цедирану територију. Политичке клаузуле садрже начела послератне политике ратујућих страна, регулишу проблем ваљаности уговора закључених између ратујућих страна пре избијања непријатељстава, проблем мањина, ратних злочинаца и сл. Војне клаузуле се односе на проблеме разоружања, демилитаризације извесних зона, проблем ратних заробљеника и њихове репатријације, као и повлачење војних снага са окупиране територије. Економско-финансијске клаузуле се односе на питања репарација и реституција, тј. повраћаја имовине, уметничких предмета које је окупатор однео са окупиране територије, затим питања приватне имовине непријатељских грађана и сл. Природно, мировни уговори могу садржавати и друге клаузуле, зависно од конкретних историјских услова.

Назад на питања

150. Појами различити облицинеутралности и права и обавезе неутралних државаПод појмом неутралности подразумева се непристрасан положај једне државе у односу на ратни сукоб,

признат од стране ратујућих страна. Положај неутралности рађа реципрочна права и обавезе између неутралних држава и ратујућих страна. Неутралност је политички и правни појам. Политички у смислу да држава, стављајући се у положај неутралности, остаје ван домашаја сукоба. Правни, да јој тај положај намеће одређене обавезе и пружа одређена права. Неутрална држава се мора уздржати од било какве помоћи ратујућим странама и активности која би ишла у прилог једној од ратујућих страна. То не значи кидање свих веза међу њима. Оне и даље одржавају дипломатске односе и према традиционалном схватању трговачке везе.

Међународно право познаје два облика неутралности, привремену и трајну. Под трајном неутралношћу подразумевамо положај државе која, на основу међународног уговора преузима обавезу, на неодређено време, да ће остати неутрална у случају сваког будућег рата. Под привременом неутралношћу подразумевамо положај државе која преузима обавезу да ће остати неутрална у случају одређеног рата, дакле, за одређени временски период. У суштини, нема разлике између привремене и трајне неутралности. Разлика је само у просторном дејству и временском трајању.

Од појма неутралности треба разликовати неутрализацију само појединих територија. У том случају државе преузимају обавезу да на одређеном, тачно утврђеном простору, односно подручју, неће водити ратне операције.

Сам израз неутралност се први пут помиње у IV веку када је неутралност имала искључиво политичку функцију у смислу обележавања линије између ратних односа ратујућих страна са једне, и њихових односа према трећим државама са друге стране. Прихватање стања рата, мира или неутралности зависило је од нахођења држава и неких чврстих правила у вези неутралности није било. После Вестфалског мира 1648. године неутралност прима извесна правна обележја. Гроцијус познаје институт неутралности, али не у смислу апсолутне неутралности. У рату за који не постоји поуздан доказ да представља праведан рат неутрална држава је дужна да подједнако поступа у односу на зараћене стране. Међутим, у рату који има „правичан“ узрок, неутрална земља ће помоћи страну која води праведан рат, а уздржаће се од помоћи супротној страни. Тек у 18. веку неутралност прераста у чврсту правну категорију која укључује читаву серију права и обавеза. Обавеза неутралних држава да остану непристрасне у односу на ратни сукоб, и одговарајућа обавеза ратујућих страна да поштују неприкосновеност неутралне територије створила је правну садржину појма неутралности у 18. и 19. веку, с тим да се та непристрасност не односи на трговину и коришћење економских извора неутралних земаља од стране ратујућих сила, кроз трговачке трансакције приватних лица. На тој основи су изграђена и правила о неутралности, обичајна и уговорна. Кодификација правила о неутралности извршена је на II хашкој конференцији мира 1907.

165

године. Извесна правила садржи и Париска декларација од 1856. године и нератификована Лондонска поморска декларација од 1909.

Последњих деценија природа и смисао неутралности доживела је темељите измене под утицајем трију чинилаца:

1. друштвено-економских кретања у свету,2. промена политичког система, и3. измењених услова и технике ратовања.Посматрано из данашње перспективе, традиционална правила о неутралности садрже у себи једну

противуречност. Основно начело на коме је заснован појам неутралности је непристрасност неутралних држава у односу на ратујуће стране, али истовремено дозвољавајући привредну делатност држављана неутралних сила са ратујућим странама. У савременим условима опште је познато да је економска размена у савременом рату од прворазредног значаја, предуслов победе. Отуда није изненађујуће да су још у току Првог, а нарочито Другог светског рата та правила у великој мери коригована.

Са друге стране, тесна економска повезаност је у великој мери ограничила појаву неутралности. То најбоље потврђују примери из наведене прошлости. У Првом светском рату је било неутрално 18 земаља а у Другом само 6.

Неутралност је, такође, неспојива са системом колективне безбедности. У ситуацији када рат представља међународни злочин, не може се, у начелу толерисати непристрасан став у односу на агресора и жртву агресије.

Коначно, савремени начин ратовања чија стратегија почива на авионима, интерконтиненталним пројектилима и ракетама тешко да би могао бити помирен са неутралношћу и неприкосновеношћу неутралне територије.

Права и обавезе неутралних држава – неутралност рађа реципрочна права и обавезе. Неутрална сила је дужна да све повластице и привилегије које пружи једној страни у сукобу да и другој. Ратујуће силе су дужне да поштују неповредивост територије неутралних држава у сувоземном рату. У случају непоштовања неутрална држава може прибећи оружаној акцији и ти акти се не могу посматрати као непријатељски. Неутрална сила не сме дозволити пролаз преко своје територије трупа, транспорта, муниције или намирница, нити дозволити ратујућим странама да на неутралној територији поставе радио-телеграфске станице које би служиле као веза са оружаном силом.

Прелаз рањеничких и болесничких композиција је дозвољен, под условом да се на тај начин не преноси ратни материјал. У том циљу неутрална сила може да предузме мере контроле и безбедности.

У случају да оружане снаге једне ратујуће стране пребегну на неутралну територију, неутрална држава је дужна да их интернира далеко од ратишта, да их разоружа, како би онемогућила било какву војну активност. Уколико ратни заробљеник пребегне на неутралну територију, неутрална сила ће га пустити на слободу, али му може одредити место боравка.

Конвенција толерише привредну делатност коју предузимају држављани неутралних држава. Неутрална сила није дужна да спречи извоз или транзит, за рачун једне или друге ратујуће стране, оружја, муниције и уопште свега што може користити једна армија или флота. Исто тако, није дужна да забрани или ограничи ратујућим странама употребу телеграфских или телефонских каблова или апарата бежичне телеграфије, без обзира коме припадају, тј. да ли компанијама или појединцима. Ако неутрална сила заведе било каква ограничења у погледу наведених предмета мора те мере применити подједнако на све зараћене стране.

Транспортна средства, железнички уређаји неутралних држава који се нађу на територији ратујућих страна, било да су власништво појединаца или неког друштва, не могу бити предмет реквизиције, нити могу бити коришћена од стране ратујућих сила, осим у случају изузетне потребе.

XIII хашка конвенција од 1907. године садржи правила неутралности у поморском рату. Дужности неутралних држава у поморском рату су нешто либералније постављене него у сувоземном.

Конвенција полази од неповредивости територијалних вода. У случају да брод једне ратујуће стране заплени брод друге ратујуће стране у територијалним водама неутралне стране, неутрална сила је дужна да учини све што је у њеној моћи да тај брод ослободи уколико се још налази у њеној територији. Ако је узапћени брод ван надлежности неутралне силе, влада каптора је дужна да ослободи узапћени брод са целокупном посадом на захтев неутралне силе. Ратујуће стране не могу формирати суд за заплене на неутралној територији.

Неутрална сила не може уступити ратујућим странама ратне бродове, муницију или ма какав ратни материјал. Међутим, неутрална сила није дужна да спречи извоз или транзит за рачун једне или друге ратујуће стране оружја, муниције, уопште свега што може бити од користи једној армији или флоти. На тај начин и ова Конвенција не посматра привредну делатност као забрањену.

166

Неутрална сила је дужна да свим средствима спречи наоружавање бродова за које постоји сумња да су намењени за вођење непријатељстава против силе са којом је неутрална сила у миру.

Сва ограничења која неутрална сила заведе у односу на приступ у своју луку или територијалне воде, дужна је да без икакве дискриминације примени на све ратујуће стране. Као повреда неутралности неће се сматрати прост прелаз ратних и узапћених бродова кроз територијалне воде.

Уколико није супротно регулисано унутрашњим прописима неутралне силе, ратни бродови зараћених страна не могу остати у њеним лукама и територијалним водама дуже од 24 сата између испловљавања једног и другог брода. Ратни брод који се не придржава ових правила и не исплови на време може бити узапћен, а његова посада интернирана. У случају нестанка горива, ратни брод се може снабдети само у оној мери која је потребна да би могао стићи до пристаништа своје земље. Бродови који су се у неутралној луци снабдели горивом не могу то право поново користити пре истека рока од 3 месеца.

Кршење неутралности, било да је почињено од стране неутралних држава или ратујућих страна, представља међународни деликт. Неутрална држава има право да снагом свог оружја спречи кршење неутралности. Ради одбране, неутралне силе могу полагати мине у територијалним водама, али су при томе обавезне да се придржавају правила која важе за ратујуће стране. Сем тога, дужне су да дипломатским путем саопште свим странама у сукобу о постојању минских поља. Санкције за кршење неутралности се могу састојати у захтеву за надокнаду штете, а у нарочито тешким случајевима оштећена страна може да ступи у рат.

Назад на питања

151. БлокадаПод појмом блокаде подразумева се изолација непријатељске луке, обале, дела обале и ушћа река и

онемогућавање ма какве везе са спољним светом. У склопу ратних операција блокада има стратегијски значај и њен циљ је економско исцрпљивање непријатеља путем пресецања сваке везе са спољним светом. Блокада може такође да има за циљ спречавање изласка непријатељских бродова на отворено море. Класично међународно право делило је блокаду на мирну и ратну.

Блокада у доба мира је све до појаве Друштва народа била дозвољено средство за решавање међународних спорова, будући да је употреба силе била правно дозвољена. Међутим, у савременом правном поретку блокада као акт силе представља противправно дело.

Октобра 1962. године САД су извршиле мирну поморску блокаду Кубе. Овај корак је правдан потребом забране снабдевања Кубе офанзивним оружјем. Блокаду су САД квалификовале као „карантин“, као меру „самоодбране“, меру заштите и одбране западне хемисфере. Блокада Кубе, као супротна Повељи УН, наишла је на оштру осуду.

Данас се термин блокада употребљава у ширем смислу, као скуп мера усмерених ка политичкој или економској изолацији државе, како би се тим путем принудила на одређено понашање, компромис или одређене уступке. Политичка и економска блокада се спроводи различитим методама: прекидом дипломатских или економских веза, обуставом кредитирања и сл. Све ове мере су снажно политички обојене и ти облици блокаде немају ослонац у међународном праву као засебна правна категорија. За оцену легалности сваког акта понаособ потребно је ценити сваки конкретни случај и контекст у коме се мере предузимају. Политичкој и економској блокади прибегавале су у доба хладног рата две суперсиле, директно или индиректно, одвојено или кроз механизам блокова којима су припадале.

Војна блокада се може предузети само у склопу ратног стања или колективних мера које предузму УН. Повеља УН овлашћује Савет безбедности да предузме сваку меру ваздухопловним, поморским или копненим снагама која је нужна ради одржавања или успостављања међународног мира и безбедности.

Правила о блокади садржи Париска декларација од 1856. године и Лондонска поморска декларација од 1909. године. Ратујућа сила може да успостави блокаду само у односу на непријатељску луку или обалу, или луку и обалу коју држи у својој власти, а не на обали или луку неутралне силе, неутрализоване зоне или слободног мора.

Париска и Лондонска декларација садрже прецизна правила у погледу блокаде:1. блокада мора бити примењена непристрасно у односу на све бродове, без обзира чију заставу носе,2. блокада мора бити објављена и саопштена неутралним силама и то директно владама или њиховим

акредитованим представницима, као и локалним властима блокираних подручја. Декларација о блокади мора да садржи: датум и почетак блокаде, географске границе блокираног подручја, период унутар кога неутрални бродови могу испловити.

167

Уколико се брод приближи блокираној зони након објављивања блокаде, а није знао о успостављању блокаде, блокирајућа сила је дужна да одмах о томе обавести команданта односног брода. Уколико се у блокираном пристаништу затекне неутрални брод, а није му саопштено о успостављању блокаде, мора му се омогућити у одређеном року несметан излазак.

3. да би блокада била правоваљана мора да буде стварна, то значи одржавана са довољно снажном силом, како би спречила приступ непријатељској обали.

Брод који покуша да пробије блокаду подлеже узапћењу, заједно са товаром, без обзира на карактер товара. Лондонска декларација у овом погледу предвиђа само један изузетак - уколико се докаже да брод није имао намеру да прекрши блокаду, што значи да није знао, нити могао да зна о успостављању блокаде. Међутим, треба истаћи да се брод не може узаптити само на основу претпоставке да је његов циљ, односно његов товар намењен блокираном пристаништу.

Командант блокирајућих снага може изузетно дозволити улазак и излазак из блокираног места, у случају крајње неприлике једног брода, али под условом да тај брод не изврши ни утовар ни истовар у блокираној зони.

Блокада може да престане на неколико начина. Пре свега истеком рока утврђеног декларацијом. У овом случају је уобичајено да блокирајућа сила обавести неутралне силе о окончању блокаде. Блокада надаље престаје продором непријатељске силе у блокирану зону или пак ослобађањем блокиране зоне. У условима развијене ратне технике и саобраћајних средстава блокада је знатно изгубила од свог првобитног значаја.

Назад на питања

152. КонтрабандаПод појмом контрабанде се подразумева забрана снабдевања или превоз робе неутралним бродовима за

потребе зараћене стране, од значаја за вођење ратних операција. Да би се одређена роба могла подвести под појам контрабанде, она мора бити обележена као таква и објављена од стране ратујуће силе. У том случају ратујућа сила има право да свим средствима спречи промет, односно довоз, да одузме предмете који спадају у контрабанду, без обзира што долазе од неутралних сила или се преносе неутралним бродовима. Лица која врше контрабанду ратујућа страна може да казни на основу својих унутрашњих правила, уколико им падну у руке.

Поставља се питање да ли постоје објективни критеријуми за утврђивање ратне контрабанде или је то потпуно препуштено ратујућим странама.

Лондонска декларација од 1909. године повлачила је разлику између апсолутне контрабанде, тј. предмета који се искључиво користе за рат, и условне контрабанде, тј. предмета који се могу користити како у ратне, тако и у мирнодопске сврхе. У оба случаја ратујућа страна је дужна да о предметима који се налазе на листи контрабанде обавести неутралне земље. Декларација забрањује као контрабанду предмете који се не могу употребити у ратне циљеве, набрајајући поименце предмете који спадају у ову категорију. Међутим, ова декларација данас нема практичног значаја јер је државе нису ратификовале, а нису је се ни придржавале током Првог и Другог светског рата.

Савремена пракса је као критеријум контрабанде узимала најчешће опредељење брода, односно товара, било да је брод упућен на непријатељску територију или је товар упућен лицу на неутралној територији које је познато по томе што обавља контрабанду за непријатеља или је трговачки агент непријатељске државе.

Према томе, појам савремене контрабанде је знатно проширен, што је последица промењених метода у вођењу трговине (директне, индиректне трговине, реекспорта), а пре свега околности да економска снага, или како се то данас назива економско оружје, представља главну снагу савременог рата.

Назад на питања

168