Semjuel Hantington Sukob Civilizacija

Semjuel Hantington

Sukob civilizacija

1993

1. Nastupajui obrazac sukoba

Svetska politika ulazi u novu fazu, a intelektualci nisu oklevali namnoiti vizije onoga to e se dogoditi kraj istorije, povratak tradicionalnim suparnitvima izmeu nacija-drava i pad nacija-drava pod suprostavljenim silama plemenstva i globalizma, meu ostalima. Svaka od ovih vizija hvata aspekte stvarnosti koja dolazi. Ipak, sve one previaju kljuni, zaista, sredinji aspekt onoga to e globalna politika postati u nadolazeim godinama.

Moja postavka je da temeljni uzrok sukoba u ovom novom svetu nee biti ni prevladavajue ideoloki ni prevladavajue ekonomski. Velike podele meu ljudskom vrstom i prevladavajui izvor sukoba bie kulturni. Nacije-drave ostati e najmoniji igrai u svetskim zbivanjima, ali glavni sukobi globalne politike pojavie se izmeu nacija i grupa razliitih civilizacija. Sukob civilizacija e dominirati globalnom politikom. Nestabilna razgranienja meu civilizacijama postae bojna polja budunosti.

Sukob izmeu civilizacija biti e poslednja faza u evoluciji sukoba u modernom svetu. Kroz vek i pol nakon to se sa Vestfalskim mirom pojavio moderni meunarodni sistem, sukobi zapadnog sveta vodili su se uglavnom izmeu prineva careva, apsolutnih monarha i konstitutivnih monarha koji su pokuavali proiriti svoje birokratije, svoje vojske, svoju trgovaku ekonomsku snagu i, najvanije, teritoriju kojom su vladali. U procesu su stvorili nacije-drave, a poevi sa Francuskom revolucijom, glavne crte sukoba bile su izmeu nacija, pre nego izmeu prineva. U 1793, kako je R. R. Palmer rekao, Ratovi kraljeva bejahu gotovi; ratovi nacija behu otpoeli. Ovaj uzorak iz devetnaestog stolea trajao je do kraja Prvog svetskog rata. Tada, kao rezultat Ruske revolucije i reakcije na nju, sukob nacija ustupa mesto sukobu ideologija, prvo izmeu komunizma, faizma-nacizma i liberalne demokratije, a nakon toga izmeu komunizma i liberalne demokratije. Tokom Hladnog rata, ovaj potonji sukob postao je utelovljen u borbi dvaju supersila, od kojih ni jedna nije bila nacija-drava u klasinom evropskom smislu i od kojih je svaka definisala svoj identitet u pojmovima svoje ideologije.

Ovi sukobi izmeu prineva, nacija-drava i ideologija, bili su u prvom redu sukobi unutar Zapadne civilizacije, Graanski ratovi Zapada, kako ih je William Lind nazvao. To je bilo tano, kako za Hladni rat tako i za svetske ratove te za ranije ratove sedamnaestog, osamnaestog i devetnaestog stolea. S krajem Hladnog rata, meunarodna politika izlazi iz svoje zapadne faze, a njeno sredite postaje interakcija izmeu Zapada i ne-zapadnih civilizacija i meu ne-zapadnim civilizacijama. U politici civilizacija, narodi i vlade ne-zapadnih civilizacija prestaju biti objekti istorije kao mete zapadnog kolonijalizma te se pridruuju Zapadu kao njeni pokretai i oblikovatelji.

1

2. Priroda civilizacija

Tokom Hladnog rata svet je bio podeljen na Prvi, Drugi i Trei svet. Te podele vie nisu bitne. Sada je mnogo smislenije zemlje razvrstati ne prema njihovim ekonomskim sistemima ili stupnju ekonomskog razvoja, ve radije u pojmovima njihove kulture i civilizacije.

Na ta mislimo kada govorimo o civilizaciji? Civilizacija je kulturni entitet. Sela, regije, etnike grupe, narodi, religijske grupe, svi oni imaju posebne kulture na razliitim nivoima kulturne raznolikosti. Kultura sela u junoj Italiji je moda drugaija od sela u severnoj Italiji, ali oba sela e deliti istu zajedniku italijansku kulturu, koja ih razlikuje od nemakih sela. Isto tako, evropske zajednice delie zajednike kulturne karakteristike koje ih razlikuju od arapskih ili kineskih zajednica. Meutim, Arapi, Kinezi i Zapadnjaci nisu deo ni jednog ireg kulturnog entiteta. Oni ustanovljuju civilizacije. Civilizacija je dakle najvie kulturno svrstavanje ljudi i najira razina kulturnog identiteta koje ljudi imaju, izuzevi ono to ih razlikuje od drugih ivih vrsta. Ona je odreena objektivnim zajednikim elementima, kao to su jezik, istorija, religija, obiaji, institucije, ali i subjektivnom samo-identifikacijom ljudi. Ljudi imaju nivoe identiteta: stanovnik Rima moe sam sebe definisati, u razliitim stupnjevima intenziteta, kao rimljanina, Italijana, katolika, hrianina, evropljanina, zapadnjaka. Civilizacija kojoj pripada je najira razina identifikovanja sa kojom se on intenzivno identifikuje. Ljudi mogu, a to i ine, redefinisati svoje identitete i, kao rezultat, sastav i granice civilizacija se menjaju.

Civilizacija moe ukljuivati veliki broj ljudi, kao to je to sluaj sa Kinom (civilizacija koja se pretvara da je drava, kako je to rekao Lucian Pye), ili vrlo mali broj ljudi, kao anglofoni Karibi. Civilizacija moe ukljuivati nekoliko nacija-drava, kao to je sluaj sa zapadnom, latinoamerikom i arapskom civilizacijom, ili samo jedan, to je sluaj sa japanskom civilizacijom. Civilizacije se oito meaju i preklapaju, te mogu ukljuivati i podcivilizacije. Zapadna civilizacija ima dve glavne varijante, evropsku i severnoameriku, a islam ima svoje arapske, turske i malajske poddelove. Bez obzira na to, civilizacije su entiteti sa vlastitim znaajem, a iako su crte koje ih razdvajaju retko otre, one su stvarne. Civilizacije su dinamine; one se diu i padaju; one se dele i spajaju. A kao to svaki student istorije zna, civilizacije i nestaju te bivaju pokopane u pesku vremena.

Zapadnjaci uobiavaju misliti kako su nacije-drave najvaniji igrai u globalnim poslovima. Meutim, one su to bile samo nekoliko stolea. iri dosezi ljudske povesti bile su povesti civilizacija. U svojoj Studiji povesti, Arnold Toynbee je identifikovao 21 veliku civilizaciju; samo est od njih postoji u savremenom svetu.

2

3. Zato e se civilizacije sukobiti

Civilizacijska pripadnost e u budunosti postati sve vanija, a svet e u velikoj meri biti oblikovan meudelovanjem sedam ili osam velikih civilizacija. Te civilizacije ukljuuju Zapadnu, Konfucijansku, Japansku, Islamsku, Hinduistiku, Slovensko-Pravoslavnu, Latinoameriku i verojatno Afriku civilizaciju. Najvaniji sukobi budunosti pojavie se du nestabilnih granica koje ove civilizacije razdvajaju jednu od druge.

Zato e ovo biti sluaj?

Prvo, razlike meu civilizacijama nisu samo stvarne; one su osnovne. Civilizacije se jedna od druge razlikuju istorijom, jezikom, kulturom, tradicijom i najvanije, religijom. Ljudi razliitih civilizacija imaju drugaije poglede na odnose izmeu Boga i oveka, pojedinca i grupe, graanina i drave, roditelja i deteta, mua i ene, kao i razliite poglede na relativnu vanost prava i odgovornosti, slobode i autoriteta, jednakosti i hijerarhije. Ove razlike rezultat su vekova. One nee brzo nestati. One su daleko temeljnije nego razlike izmeu politikih ideologija i politikih reima. Razlike ne znae nuno i sukob, a sukob ne znai, nuno, nasilje. Ipak, kroz stolea, razlike izmeu civilizacija prouzrokovale su najdue i najnasilnije sukobe.

Drugo, svet postaje sve manje mesto. Interakcije izmeu ljudi razliitih civilizacija su u porastu; ove interakcije u porastu jaaju civilizacijsku svest i svesnost o razlikama izmeu razliitih civilizacija te o istovetnostima unutar jedne civilizacije. Severnoafriko doseljavanje u Francusku stvara otpor meu Francuzima i, istovremeno, prihvatljivost doseljavanja dobrih evropskih katolikih Poljaka. Amerikanci tako negativnije reaguju na japanska ulaganja nego na velika ulaganja iz Kanade i evropskih zemalja. Slino tome, kako je Donald Horowitz istakao, Ibo moe biti Owerri Ibo ili Onitsha Ibo u istonoj pokrajini Nigerije. U Lagosu (glavni grad Nigerije, op. p.), on je jednostavno Ibo. U Londonu, on je Nigerijac. U Njujorku, on je Afrikanac. Interakcije izmeu ljudi razliitih civilizacija poboljavaju civilizacijsku svest ljudi, koja, zauzvrat, okrepljuje razlike i neprijateljstva to se proteu, ili se dri da se proteu, duboko natrag u povest.

Tree, u itavom svetu procesi ekonomskih modernizacija i socijalnih promena odvajaju ljude od starih lokalnih identiteta. U veini sveta religija je krenula da popuni ovu prazninu, esto u obliku pokreta koji su oznaeni kao fundamentalistiki. Takvi se pokreti mogu nai u zapadnom hrianstvu, judaizmu, budizmu i hinduizmu, kao i u islamu. U veini zemalja i veini religija ljudi koji su aktivni u fundamentalistikim pokretima su mladi, visoko obrazovani, strunjaci iz srednje klase, profesionalci i poslovni ljudi. Posvetovljenje sveta, kako je George Weigel primetio, je jedna od prevladavajuih drutvenih injenica u ivotu kasnog dvadesetog veka. Oivljavanje religije, la revanche de Dieu, kako je to oznaio Gilles Kepel, prua osnovu za identitet i predanost koja nadmauje nacionalne granice i ujedinjava civilizacije.

etvrto, rast civilizacijske svesti pojaan je dvostrukom ulogom Zapada. Na jednoj strani, Zapad je na vrhuncu moi. Meutim istovremeno, a moda i kao posledica toga, meu ne-zapadnim civilizacijama pojavljuje se fenomen povratka korenima. Sve se vie moe uti spominjanje

3

trendova okretanja prema unutra i azijanizacije u Japanu, kraja Nehruova naslea i hinduizacije Indije, sloma Zapadnih ideja socijalizma i nacionalizma i stoga re-islamizacije Srednjeg istoka, a sada i rasprava o pozapaivanju protiv rusijanizacije u zemlji Borisa Jeljcina. Zapad se na vrhu svoje moi suoava sa ne-Zapadom koji sve vie ima elju, volju i sredstva da oblikuje svet na ne-Zapadne naine.

U prolosti su elite ne-Zapadnih drutava obino inili ljudi koji su bili najpovezaniji sa Zapadom, koji su bili kolovani na Oxford-u, Sorbonne-i ili Sandhurst-u, i koji su upili zapadne stavove i vrednosti. Istovremeno, stanovnitvo u ne-Zapadnim zemljama je esto ostajalo duboko proeto domaom kulturom. Ali sada se ovi odnosi obru. Odzapaivanje i podomaivanje elita pojavljuje se u mnogim ne-zapadnim zemljama, dok u isto vreme zapadne, obino amerike, kulture, stilovi i navike postaju sve popularniji meu narodnim masama.

Peto, kulturne osobine i razliitosti su manje promenljive i dakle manje podlone kompromitovanju i rastakanju od onih politikih i ekonomskih. U bivem Sovjetskom Savezu, komunisti mogu postati demokrati, bogati mogu postati siromani i siromani bogati, ali Rusi ne mogu postati Estonci i Azeri ne mogu postati Jermeni. U klasnim i ideolokom sukobima kljuno je pitanje bilo Na kojoj si strani?, a ljudi su mogli birati i menjati strane, te su to i inili. U sukobu izmeu civilizacija, pitanje je Ko si?. To je datost koja se ne moe promeniti. A kao to znamo, od Bosne do Kavkaza do Sudana, pogrean odgovor na to pitanje moe znaiti metak u glavu. ak i vie od etnike pripadnosti, religija pravi otru i ekskluzivnu razliku izmeu ljudi. Neka osoba moe biti polu-Francuz i polu-Arapin te ak istovremeno biti stanovnik dve zemlje. Biti polu-katolik i polu-musliman je mnogo tee.

Konano, ekonomski regionalizam je u porastu. Razmere meuregionalnog dela ukupne trgovine izmeu 1980. i 1989. porasle su sa 51 posto na 59 posto u Evropi, 33 posto na 37 posto u Severnoj Americi. Izgledno je da e u budunosti vanost regionalnih ekonomskih blokova nastaviti da raste. Sa jedne strane, uspeni ekonomski regionalizam e pojaati civilizacijsku svesnost. Sa druge strane, ekonomski regionalizam moe uspeti samo kada je ukorenjen u zajednikoj civilizaciji. Evropska unija poiva na zajednikom temelju evropske kulture i zapadnog hrianstva. Uspeh Severnoamerike zone slobodne trgovine zavisi od usklaivanja koje je trenutno u toku u kulturama Meksika, Kanade i Amerike. Japan, kao kontrast tome, susree tekoe u stvaranju uporednog ekonomskog entiteta u istonoj Aziji, iz razloga to je Japan jedinstveno drutvo i civilizacija. Koliko bi god snane trgovake i ulagake sa ostalim istonoazijskim zemljama Japan razvio, njegove kuturne razlike sa tim zemljama koe, a moda i spreavaju, njegovo promicanje regionalne ekonomske integracije nalik na one u Evropi i Severnoj Americi.

S druge strane, zajednika kultura oito olakava brzo irenje ekonomskih odnosa izmeu Narodne Republike Kine i Hong Konga, Tajvana, Singapura i prekomorskih kineskih zajednica u drugim azijskim zemljama. Sa krajem Hladnog rata, kulturne istovetnosti sve vie nadvladavaju ideoloke razlike, te se kontinentalna Kina i Tajvan pribliavaju jedno drugome. Ako su kulturne istovetnosti

4

nuan uslov za ekonomsku integraciju, glavni istonoazijski ekonomski blok budunosti e za sredite imati Kinu. Zapravo, ovaj blok polako ve dolazi u postojanje. Kako je Murray Weidenbaum primetio:

Uprkos trenutnoj japanskoj dominaciji u regiji, azijska ekonomija temeljena na Kini brzo izranja kao novo sredite industrije, trgovine i finansija. Ovo strateko podruje sadri znaajne tehnoloke i proizvodne mogunosti (Tajvan), izvanredne poduzetnike, marketinke i uslune sposobnosti (Hong Kong), dobru komunikacijsku mreu (Singapur), ogroman bazen finansijskog kapitala (sve troje) te vrlo veliku obdarenost zemljom, resursima i radnom snagom (kontinentalna Kina) Od Guangzhoua do Singapura, od Kuala Lumpura do Manile, ova uticajna mrea esto temeljena na proirenjima tradicionalnih klanova biva opisivana kao kima istonoazijske ekonomije. (1)

Kultura i religija takoe ine temelj Organizacije ekonomske saradnje (Economic Cooperation Organization), koja okuplja deset ne-arapskih muslimanskih zemalja: Iran, Pakistan, Tursku, Azerbejdan, Kazahstan, Kirgistan, Turkmenistan, Tadikistan, Uzbekistan i Avganistan. Jedan pokreta oivljavanja i proirenja ove organizacije, osnovane 1960. od strane Turske, Pakistana i Irana, jeste shvatanje voa ovih nekoliko drava kako nemaju priliku da postanu prihvatljivi Evropskoj zajednici. Slino, Caricom, Centralnoameriko zajedniko trite (Central American Common Market) i Mercosur poivaju na zajednikim kulturnim temeljima. Meutim, pokuaji da se izgradi iri karipsko-centralnoameriki ekonomski entitet koji bi premostio anglo-latinsku podelu, do danas nisu uspeli.

Kako e ljudi definisati svoj identitet kroz etniku i religijsku pripadnost, tako je verojatnije da e odnose sa ljudima druge etnike ili religijske pripadnosti gledati u pojmovima mi protiv njih. Kraj ideoloki definisanih drava u istonoj Evropi i bivem Sovjetskom Savezu dozvoljava tradicionalnim etnikim identitetima i netrpeljivostima da izbiju u prvi plan. Razlike u kulturi i religiji stvaraju razlike oko politikih pitanja, a to se protee od ljudskih prava do doseljavanja, od razmene i trgovine do okoline. Od Bosne do Mindanaa, geografska bliskost omoguava sve vie teritorijalnih zahteva. Najvanije, pokuaji Zapada u nametanju svojih vrednosti demokratije i liberalizma kao univerzalnih vrednosti, u odravanju svoje vojne prevlasti i irenju svojih ekonomskih interesa, dovode do opasnosti da druge civilizacije odgovore protivmerama. Kako e vlade i grupe bivati sve manje u stanju da dobiju potporu za osnivanje koalicija na bazi ideologije, tako e sve vie pokuavati dobiti potporu pozivanjem na zajedniki religijski i civilizacijski identitet.

Sukob civilizacija se tako pojavljuje na dva nivoa. Na mikro-nivou, du nestabilnih granica izmeu civilizacija susedne grupe se trve, esto nasilno, za kontrolu teritorije i jedni drugih. Na makro-nivou, drave iz razliitih civilizacija takmie se za relativnu vojnu i ekonomsku mo, bore se za kontrolu meunarodnih institucija i treih strana te se nadmeu u isticanju svojih posebnih politikih i religijskih vrednosti.

5

(1) Murray Weidenbaum, Greater China: The Next Economic Superpower?, St. Louis: Washington University Center for the Study of American Business, Contemporary Issues, Series 57, February 1993, pp. 2-3.

4. Rasedne granice izmeu civilizacija

Kao arita kriza i krvoprolia, nestabilne granice izmeu civilizacija zamenjuju politike i ideoloke granice Hladnog rata. Hladni rat poeo je kada je Gvozdena zavesa politiki i ideoloki podelila Evropu. Nestankom Gvozdene zavese, zavrio se Hladni rat. Ali kako je nestala ideoloka podela Evrope, tako su se ponovo pojavile kulturne podele izmeu zapadnog hrianstva sa jedne te pravoslavnog hrianstva i islama sa druge strane. Kako je to predloio William Wallace, najznaajnija podela u Evropi bi mogla biti istona granica zapadnog hrianstva u 1500. godini. Ova crta ide uz sadanju granicu Finske i Rusije te baltikih drava i Rusije, preseca Belorusiju i Ukrajinu odvajajui veinski katoliku zapadnu Ukrajinu od pravoslavne istone Ukrajine, skree zapadno da bi odvojila Transilvaniju od ostatka Rumunije i konano prolazi kroz Jugoslaviju, gotovo tano granicama koje sada odvajaju Hrvatsku i Sloveniju od ostatka Jugoslavije. Naravno, na Balkanu se ova crta podudara sa istorijskom granicom Habsburkog i Otomanskog carstva. Narodi severno i zapadno od ove crte su protestantski ili katoliki; oni su delili zajednika iskustva evropske povesti feudalizam, renesansu, reformaciju, prosvetiteljstvo, Francusku revoluciju, Industrijsku revoluciju; oni su uopte ekonomski razvijeniji od naroda sa istone strane; oni se mogu nadati sve veoj ukljuenosti u zajedniku evropsku ekonomiju te uvrivanju demokratskih politikih sistema. Narodi istono i juno od ove crte su pravoslavni ili muslimanski; oni su istorijski pripadali Otomanskom ili Caristikom carstvu te su bili samo neznatno dodirnuti oblikujuim dogaajima u ostatku Evrope; oni su uopte ekonomski manje razvijeni; mnogo je manje verovatno da e razviti stabilne demokratske sisteme. Kao najznaajnija crta podele u Evropi, barunasta zavesa kulture zamenila je Gvozdenu zavesu ideologije. A kako su dogaanja u Jugoslaviji pokazala, to nije samo crta razlika; povremeno, to je i crta krvavog sukoba.

Sukob du nestabilnih granica izmeu zapadne i islamske civilizacije traje vec 1300 godina. Nakon osnivanja islama, arapska i mavarska pomeranja prema zapadu i severu stala su tek kod Toursa (Francuska, op. p.) u 732. godini. Od jedanaestog do trinaestog stolea krstai su, s privremenim uspehom, pokuali da vrate hrianstvo i hriansku vladavinu u Svetu zemlju. Od etrnaestog do sedamnaestog veka, Turci Osmanlije su preokrenuli ravnoteu snaga, proirili svoj uticaj preko Bliskog istoka i Balkana, osvojili Carigrad i dvaput opsedali Be. U devetnaestom i ranom dvadesetom veku, kako je Osmanlijska snaga okopnila, Britanija, Francuska i Italija ponovo su uspostavile zapadnu kontrolu nad veim delom severne Afrike i Srednjeg istoka.

Nakon Drugog svetskog rata, Zapad se poeo povlaiti; kolonijalna carstva su nestala; manifestovao se arapski nacionalizam, a zatim i islamski fundamentalizam; Zapad je postao energetski vrlo zavistan od zemalja Persijskog zaliva; naftom bogate muslimanske zemlje postale

6

su bogate novcem i, kada su to poelele, bogate orujem. Dogodilo se nekoliko ratova izmeu Arapa i Izraela (stvorenog od strane Zapada). Francuska je u Aliru vodila krvavi i nemilosrdni rat, kroz vei deo 1950-ih; Britanci i Francuzi su napali Egipat 1958; sledei te dogaaje, amerike snage vratile su se u Liban, napale Libiju te se ukljuile u razne vojne susrete sa Iranom; arapski i islamistiki teroristi, podrani od strane barem triju Bliskoistonih vlada, upotrebili su oruje slabih i minirali Zapadne vazduhoplove i instalacije te oteli Zapadne taoce. Ova vojna izmeu Arapa i Zapada kulminirala je 1990, kada su Sjedinjene Drave poslale veliku vojsku u Persijski zaliv, kako bi neke arapske zemlje odbranili od agresije drugih arapskih zemalja. Kao posledica, planiranje NATO-a sve je vie usmereno na mogue pretnje i nestabilnosti du njegove june granice.

Nije verojatno da e ovo stogodinje vojno meudelovanje Zapada i islama oslabiti. Naprotiv, ono bi moglo prerasti u zarazu. Zalivski rat je nekim Arapima doneo ponos zbog toga to je Sadam Husein napao Izrael i odupro se Zapadu. Takoe je mnogim Arapima doneo oseaj ponienja i ozlojeenosti zbog vojne prisutnosti Zapada u Persijskom zalivu, zbog ogromne vojne premoi Zapada te zbog njihove vlastite nesposobnosti oblikovanja vlastite sudbine. Mnoge arapske zemlje, uz one izvoznike nafte, dosiu nivoe ekonomskog i drutvenog razvoja na kojima autokratski oblici vladanja postaju neprikladni, a pokuaji uvoenja demokratije jaaju. Neka su se otvaranja u politikim sistemima Arapa ve pojavila. Ovim otvaranjima najvie su se okoristili islamistiki pokreti. Ukratko, u arapskom svetu, Zapadna demokratija jaa protiv-Zapadne politike snage. Ovaj bi fenomen mogao biti prolazan, ali on u svakom sluaju poveava sloenost odnosa izmeu islamskih zemalja i Zapada.

Ti su odnosi takoe uslonjeni i demografijom. Spektakularni rast populacije u arapskim zemljama, posebno u severnoj Africi, doveo je do poveanog doseljavanja u zapadnu Evropu. Nastojanja zapadne Evrope u smanjivanju unutranjih granica izotrila su politike osetljivosti u odnosu na taj razvoj. U Italiji, Francuskoj i Nemakoj, rasizam sve vie pokazuje svoje lice, a politika reagovanja i nasilje prema arapskim i turskim doseljenicima od 1990. postaju sve raireniji.

Na obe strane, na meudelovanje islama i Zapada gleda se kao na sukob civilizacija. Sledei sukob Zapada, primeuje M. J. Akbar, indijski musliman, definitivno e doi iz muslimanskog sveta. Potez islamskih naroda od Magreba do Pakistana, to je ono podruje sa kojeg e zapoeti borba za novi svetski poredak. Bernard Lewis doao je do slinog zakljuka:

Suoeni smo sa delovanjem i raspoloenjem koje daleko nadilazi razinu pitanja, politika i vlada koje ih izvravaju. Ovo je nita manje nego sukob civilizacija moda iracionalna, ali zasigurno povesna reakcija drevnog protivnika naeg judeo-hrianskog naslea, nae svetovne sadanjosti te svetskog irenja obe. (2)

Povesno, drugo veliko nesprijateljsko meudelovanje arapske islamske civilizacije bilo je sa paganskim, animistikim, a sada sve vie i hrianskim crnim narodima juga. U prolosti, ovo

7

neprijateljstvo bivalo je saetno u slici arapskih trgovaca robljem i crnih robova. Ono se ogleda u tekuem ratu izmeu Arapa i crnaca u Sudanu, u borbama izmeu pobunjenika podranih od strane Libije i vlade u adu, napetostima izmeu pravoslavnih hriana i muslimana na Rogu Afrike te politikim sukobima, ponovljenim pobunama i nasiljem izmeu muslimanskih i hrianskim zajednica u Nigeriji. Izgledno je da e modernizacija Afrike i irenje hrianstva poveati verovatnou sukoba du ove nemirne granice. Simptomatiana izglednost pojaavanja ovog sukoba govor je pape Jovana Pavla II u Kartumu, u januaru 1993, kada je napao delovanja sudanske islamistike vlade protiv lokalne hrianske manjine.

Na severnoj granici islama, eruptirao je sukob izmeu pravoslavnih i hrianskih naroda, to ukljuuje pokolj u Bosni i Sarajevu, provrelo nasilje izmeu Srba i Albanaca, loe odnose izmeu Bugara i njihove turske manjine, nasilje izmeu Oseta i Ingua, neprekidan meusobni pokolj Jermena i Azera, napete odnose izmeu Rusa i muslimana u srednjoj Aziji, razmetanje ruskih vojnika u svrhu zatite ruskih interesa na Kavkazu i u srednjoj Aziji. Religija pojaava oivljavanje etnikih identiteta i ponovno stimulie ruske strahove o bezbednosti njihovih junih granica. Ovaj koncept je dobro primetio Archie Roosevelt:

Veliki deo ruske istorije lei u borbi Slovena i turskih naroda na njihovim granicama, borbi koja see unatrag sve do osnivanja ruske drave, pre vie od hiljadu godina. U hiljadugodinjem sukobljavanju Slovena sa njihovim istonim susedima lei klju razumevanja ne samo ruske povesti, ve i ruske naravi. Da bi se razumele ruske stvarnosti danas, potrebno je usvojiti koncept velikih turskih etnikih grupa, koje su zaokupljale Ruse kroz stolea. (3)

I drugde u Aziji je sukobljavanje civilizacija duboko ukorenjeno. Istorijski sukob mislimana i hindusa na potkontitnentu oitava se ne samo u suparnitvu izmeu Pakistana i Indije, ve i u jaajuem religijskom razdoru izmeu sve militantnijih hinduskih grupa i znaajne indijske muslimanske manjine. Unitavanje damije Ayodhya u novembru 1992. iznelo je na povrinu pitanje da li e Indija ostati svetovna demokratska drava ili e postati hinduistika drava. U istonoj Aziji, Kina ima znaajne teritorijalne nesuglasice sa svojim susedima. Provodila je okrutnu politiku prema budistikim Tibetancima, a provodi i sve okrutniju politiku prema svojoj tursko-muslimanskoj manjini. S krajem Hladnog rata, temeljne razlike izmeu Kine i Sjedinjenih Drava ponovo su se nametnule, u podrujima poput ljudkih prava, trgovine i irenja naoruanja. Nije verovatno da e se ove razlike ublaiti. Kako je 1991. izjavio Deng Xaioping, novi hladni rat izmeu Kine i Sjedinjenih Drava je ve u toku.

Isti izraz bivao je primenjivan i za sve tee odnose izmeu Japana i Sjedinjenih Drava. Ovde, kulturna razlika pogorava ekonomski sukob. Ljudi na svakoj strani optuuju drugu stranu za rasizam, ali, barem to se tie amerike strane, antipatija nije rasna, ve kulturna. Osnovne vrednosti, stavovi, uzorci ponaanja ova dva drutva bi teko mogli biti razliitiji nego to jesu. Ekonomska pitanja izmeu Sjedinjenih Drava i Evrope nisu manje ozbiljna od onih izmeu Sjedinjenih Drava i Japana, ali ta pitanja nemaju jednaku politiku naglaenost i emocionalni

8

intenzitet, a iz razloga to su razlike izmeu amerike i evropske kulture mnogo manje od onih izmeu amerike civilizacije i japanske civilizacije.

Meudelovanja civilizacija vrlo se razlikuju u stepenu, u toj meri da je verovatno kako e neka biti obeleena i nasiljem. Izmeu amerikih i evropskih podcivilizacija Zapada, te izmeu njih i Japana, oito je kako prevladava ekonomsko takmienje. Meutim, na evroazijskom kontinentu, irenje etnikih sukoba, u svom ekstremu okarakterizovano je kao etniko ienje, nije bilo posve nasumino. Ono je bilo najee i najnasilnije izmeu grupa koje pripadaju razliitim civilizacijama. U Evroaziji, istorijski nemirne granice izmeu civilizacija jo jednom su u plamenu. Ovo je posebno tano du granica polumesecolikog bloka islamskih naroda, od zapada Afrike do srednje Azije. Nasilje se takoe pojavljuje izmeu muslimana, sa jedne strane, te pravoslavnih Srba na Balkanu, jevreja u Izraelu, hindusa u Indiji, budista u Burmi i katolika na Filipinima. Islam ima krvave granice.

(2) Bernard Lewis, The Roots of Muslim Rage, The Atlantic Monthly, vol. 266, September 1990, p. 6o; Time, June 15, 1992, pp. 24-28.

(3) Archie Roosevelt, For Lust of Knowing, Boston: Little, Brown, i988, PP 332-333.

5. Okupljanje civilizacija: sindrom bratske zemlje

Grupe ili drave koje pripadaju jednoj civilizaciji, a koje su se uplele u rat sa ljudima iz neke druge civilizacije, prirodno pokuavaju dobiti podrku drugih lanova svoje civilizacije. Kako svet nakon Hladnog rata evoluira, civilizacijsko zajednitvo, kako je H. D. S. Greenway nazvao sindrom bratske zemlje, zamenjuje promiljanja politike ideologije i tradicionalne ravnotee snaga kao osnova saradnje i udruivanja. Ovo je, u postupnoj pojavi, mogue opaziti u posthladnoratovskim sukobima u Persijskom zalivu, na Kavkazu i u Bosni. Nijedan od navedenih sukoba nije bio potpuni rat izmeu civilizacija, ali je svaki ukljuivao elemente okupljanja civilizacija, za ta se inilo kako postaje sve vanije kako se sukob nastavlja i to moe pruiti obeanje budunosti.

Prvo, u Zalivskom ratu jedna arapska drava napala je drugu, a zatim je ratovala protiv saveza arapskih, zapadnih i drugih drava. Iako je samo nekoliko muslimanskih vlada otvoreno podravalo Sadama Huseina, mnoge arapske elite privatno su navijale za njega, a osim toga bio je jako omiljen meu velikim delovima arapske javnosti. Islamski fundamentalistiki pokreti do jednoga su podravali Irak, pre nego li od Zapada poduprte vlade Kuvajta i Saudijske Arabije. Jasno odbacujui arapski nacionalizam, Sadam Husein je izriito pozvao na pomo u ime islama. On i oni koji su ga podravali pokuali su definisati rat kao rat izmeu civilizacija. Ovo nije rat protiv Iraka, snimio je Safar Al-Hawali, dekan islamskih studija na Univerzitetu Al-Qura u Meki, na vrpcu koja je nairoko kruila. Ovo je Zapad protiv islama. Ignoriui suparnitvo izmeu Irana i Iraka, glavni iranski verski voa, Ajatolah Ali Khamnenei, pozvao je na sveti rat protiv Zapada: Borba protiv amerike agresije, pohlepe, ciljeva i politike smatrae se dihadom, a bilo

9

ko ubijen na tom putu je muenik. Ovo je rat, ustvrdio je jordanski kralj Husein, protiv svih Arapa i svih muslimana, a ne samo protiv Iraka.

Okupljanje znaajnih delova arapskih elita i javnosti iza Sadama Huseina prisililo je one arapske vlade koje su bile u anti-irakoj koaliciji da primire svoje delovanje i ublae javne izjave. Arapske vlade suprostavile su se ili udaljile od sledeih pokuaja Zapada u primeni pritiska na Irak, ukljuujui nametanje zone zabrane letenja u leto 1992. i bombardovanje u januaru 1993. Zapadno-sovjetsko-tursko-arapska anti-iraka koalicija iz 1990. je do 1993. postala gotovo iskljuivo koalicija Zapada i Kuvajta protiv Iraka.

Muslimani su zapadna delovanja protiv Iraka uporeivali sa neuspehom zapada u zatiti bosanskih muslimana od Srba i nametanju sankcija Izraelu zbog krenja rezolucija UN-a. Zapad je, navodili su, koristio dvostruka merila. Meutim, svet civilizacija u sukobu neizbeno je i svet dvostrukih merila: ljudi jedno merilo primenjuju na njima bratske zemlje, a na druge primenjuju drugaije merilo.

Drugo, sindrom bratske zemlje pojavio se i u sukobima na podruju biveg Sovjetskog Saveza. Jermenski vojni uspesi 1992. i 1993. podstakli su Tursku na veu podrku svojoj religijskoj, etnikoj i verskoj brai u Azerbejdanu. Mi smo turski narod i imamo ista oseanja kao i Azerbejdanci, rekao je 1992. jedan tuski zvaninik. Mi smo pod pritiskom. Nae novine pune su fotografija zverstava i pitanja jesmo li jo uvek odluni naganjati politiku neutralnosti. Moda bismo Jermeniji trebali dati do znanja kako joj je u susedstvu velika Turska. Predsednik Turgut Ozal se sloio, primetivi kako bi Turska trebala barem malo prestraiti Jermene. Turska e, ponovo je 1993. pripretio Ozal, pokazati zube. Mlaznjaci turskog Vojnog vazduhoplovstva izvodili su izviake letove du jermenske granice; Turska je zaustavila poiljke hrane i vazdune letove prema Jermeniji; takoe je zajedno sa Iranom objavila kako nee prihvatiti cepanje Azerbejdana. U svojim zadnjim godinama postojanja, sovjetska vlada podravala je Azerbejdan zbog toga to je imao vladu u kojoj su dominirali bivi komunisti. Meutim, padom Sovjetskog Saveza politika razmatranja ustuknula su pred religijskim razmatranjima. Ruske jedinice borile su se na strani Jermena, a Azerbejdan je optuio rusku vladu za zaokret od 180 stepeni, prema podrci hrianskoj Jermeniji.

Tree, imajui na umu sukobe u bivoj Jugoslaviji, zapadna javnost oitovala je prema bosanskim muslimanima saoseanje i podrku, u uasima koje su pretrpeli od ruke bosanskih Srba. Meutim, srazmerno malo zabrinutosti je izraeno prema hrvatskim napadima na muslimane i sudelovanju u cepanju Bosne i Hercegovine. U ranom stadijumu jugoslovenskog raspada, Nemaka je, u neobinoj demonstraciji diplomatske poduzetnosti i snage, potakla drugih 11 lanova Evropske zajednice na sleenje primera u priznanju Hrvatske i Slovenije. Kao posledicu odlunosti pape u pruanju snane podrke dvema katolikim zemljama, Vatikan ih je priznao ak i pre Zajednice. Sjedinjene Drave su sledile Evropu. Tako su se vodei igrai zapadne civilizacije svrstali iza svojih sureligijaca. Dosledno tome izveteno je kako je Hrvatska primila znaajne koliine oruja od srednjoevropskih i drugih zapadnih zemalja. S druge strane, vlada Borisa Jeljcina pokuala je

10

ii srednjim putem koji bi vodio rauna o pravoslavnim Srbima, ali Rusiju ne bi udaljio od Zapada. Meutim, ruske konzervativne i nacionalistike skupine, ukljuujui mnoge zakonodavce, napale su vladu zbog toga to nije otvorenija prema podrci Srbima. Do rane 1993. nekoliko stotina Rusa sluilo je u srpskim snagama, a kruili su i izvetaji o isporukama ruskog oruja Srbiji.

S druge strane, islamske vlade i skupine kudile su Zapad zbog nepomaganja Bonjacima. Iranske voe zatraile su od muslimana iz svih zemalja da Bosni prue pomo; krei embargo na oruje UN-a. Iran je Bonjake opskrbio ljudstvom i orujem; od Irana podrane libanske skupine poslale su gerilce da uvebavaju i organizuju bonjake snage. U 1993. je izveteno kako se u Bosni bori gotovo 4000 muslimana iz vie od dvadeset islamskih zemalja. Vlade Saudijske Arabije i drugih zemalja su se nale pod sve veim pritiskom fundamentalistiih skupina iz svojih vlastitih drutava, koje su traile veu podrku Bonjacima. Do kraja 1992. izveteno je kako je Saudijska Arabija Bonjacima dostavila znatna sredstva za oruje i druge potreptine, to je znaajno povealo njihove vojne sposobnosti naspram Srba.

U 1930-ima panski graanski rat izazvao je intervenciju zemalja koje su politiki bile faistike, komunistike i demokratske. U 1990. jugoslovenski sukob izazvao je intervenciju zemalja koje su muslimanske, pravoslavne i zapadno-hrianske. Ova paralela nije prola neprimeeno. Rat u Bosni i Hercegovini s oseajne strane postao je jednak borbi protiv faizma u panskom graanskom ratu, primetio je jedan saudijski urednik. One koji su poginuli smatraju se muenicima koji su pokuali spasiti svoju brau muslimane.

Sukobi i nasilje e se isto tako pojaviti izmeu drava i grupa unutar iste civilizacije. Meutim, verovatno je da e takvi sukobi biti manjeg intenziteta i manje verovatnosti irenja nego sukobi izmeu civilizacija. Zajedniko lanstvo u civilizaciji smanjuje verovatnost nasilja u situacijama u kojima bi se ono inae pojavilo. U 1991. i 1992. mnogi su bili uzbunjeni mogunou nasilnog sukoba oko teritorija izmeu Rusije i Ukrajine, posebno oko Krima, crnomorske flote, nuklearnog oruja i raznih ekonomskih pitanja. Meutim, ako je civilizacija ono to je bitno, verovatnost sukoba izmeu Ukrajinaca i Rusa trebala bi biti niska. Radi se o dva slovenska, ponajpre pravoslavna naroda, koji su stoleima odravali bliske odnose. Uprkos svim razlozima za sukob, ve su 1993. voe ovih dvaju zemalja uspeno pregovarale i deaktivirale probleme izmeu dve zemlje. Dok je drugde u bivem Sovjetskom Savezu bilo ozbiljnih borbi izmeu muslimana i hriana, a i mnogo napetosti i neto sukoba izmeu zapadnih i pravoslavnih hriana u baltikim dravama, izmeu Rusa i Ukrajinaca nasilja uopte nije bilo.

Okupljanje civilizacija do danas je bilo ogranieno, ali u porastu i jasno je kako ima potencijal mnogo daljeg irenja. Kako su se sukobi u Persijskom zalivu, na Kavkazu i u Bosni nastavili, poloaji naroda i pukotina meu njima sve vie su bili du civilizacijskih crta. Politiari populisti, religijske voe i mediji nali su u tome snaan nain podsticanja masovne podrke i pritiska na neodlune vlade. U nadolazeim godinama, lokalni sukobi sa najveom verovatnou prerastanja u velike ratove bie oni u Bosni i na Kavkazu, du rasednih granica izmeu civilizacija. Sledei svetski rat, ako e ga biti, bie rat izmeu civilizacija.

11

6. Zapad protiv svih

Zapad se sada u odnosu na druge civilizacije nalazi na neobinom vrhuncu moi. Njegov supersilni protivnik nestao je sa karte sveta. Vojni sukobi izmedu zapadnih drava su nezamislivi, a zapadna vojna mo nema ozbiljnog protivnika. Uz izuzetak Japana, Zapad nema ni ekonomskog izazivaa. Dominira meunarodnim politikim i bezbednosnim institucijama, a sa Japanom i meunarodnim ekonomskim institucijama. Globalna politika i ekonomska pitanja uinkovito reava direktorat Sjedinjenih Drava, Velike Britanije i Francuske, ekonomska pitanja direktorat Sjedinjenih Drava, Nemake i Japana, od kojih svi meu sobom odravaju neobino bliske odnose, tako iskljuujui manje i uglavnom ne-zapadne zemlje. Odluke donesene u Savetu bezbednosti UN-a ili u Meunarodnom monetarnom fondu, a koje odraavaju interese Zapada, svetu se predstavljaju tako kao da odraavaju elje meunarodne zajednice. Sama fraza meunarodna zajednica postala je kolektivni eufemizam (zamena za slobodan svet) koji bi delovanjima koja odraavaju interese Sjedinjenih Drava i drugih zapadnih sila trebala dati globalnu legitimnost. (4) Kroz MMF i druge meunarodne ekonomske institucije, Zapad unapreuje svoje ekonomske interese i drugim narodima namee ekonomske politike koje nalazi prikladnim. U bilo kojoj anketi ne-zapadnih naroda, MMF bi bez sumnje dobio podrku ministara finansija i nekolicine drugih, ali i jasnu negativnu ocenu gotovo svih drugih, koji bi se sloili sa Georgyjem Arbatovom, a koji je slubenike MMF-a okarakterisao kao neo-Boljevike koji vole iznuivati novac od drugih, nametati strana i nedemokratska pravila ekonomskog i politikog ponaanja i guiti ekonomsku slobodu.

Zapadna dominacija Savetom bezbednosti UN-a i njegovim odlukama, remeena samo povremenim suzdravanjem Kine, rezultirala je legitimacijom UN-a zapadnom koritenju sile kako bi se Irak oterao iz Kuvajta te unitavanju irakog sofisticiranog oruja i sposobnosti da takvo oruje proizvede. Isto tako, rezultirala je i delovanjem bez presedana, kada su Sjedinjene Drave, Britanija i Francuska naterale Savet bezbednosti da od Libije zatrai izruenje osumnjienih za ruenje aviona Pan Am 103, a zatim, kada je Libija odbila, nametne sankcije. Nakon pobede nad najveom arapskom vojskom, Zapad nije oklevao da proiri uticaj u arapskom svetu. Zapad uinkovito koristi meunarodne institucije, vojnu mo i ekonomske resurse kako bi vodio svet na nain koji e omoguiti njegovu prevlast, zatititi njegove interese i unaprediti njegove politike i kulturne vrednosti.

U najmanju ruku, tako ne-zapadnjaci vide novi svet, a njihovo gledite je u znaajnom delu ispravno. Dakle, razlike u moi i nastojanja na vojnoj, ekonomskoj i institucionalnoj moi su jedan izvor sukoba izmeu Zapada i drugih civilizacija. Razlike u kulturi, a to znai razlike u osnovnim vrednostima i verovanjima, drugi su izvor sukoba. V. S. Naipaul je tvrdio kako je zapadna civilizacija univerzalna civilizacija koja je prikladna za sve ljude. Na povrinskoj razini, zaista je mnogo od zapadne kulture prodrlo u ostatak sveta. Meutim, na neto osnovnijoj razini, zapadni koncepti sutinski se razlikuju od onih koji preovladavaju u drugim civilizacijama. Zapadne ideje

12

individualnosti, liberalizma, konstitucionalizma, ljudskih prava, jednakosti, slobode, vladavine zakona, demokratije, slobodnog trita, odvojenosti crkve i drave, esto imaju vrlo malo rezonancije u islamskoj, konfuijanskoj, japanskoj, hinduistikoj, budistikoj ili pravoslavnoj kulturi. Zapadna nastojanja na irenju takvih ideja zauzvrat stvaraju reakciju protiv imeprijalizma ljudskih prava te ponovnog potvrivanja uroenikih vrednosti, kao to je mogue videti u podrci mlade generacije ne-zapadnih kultura religijskom fundamentalizmu. Sama pomisao kako bi univerzalna civilizacija mogla postojati je zapadna ideja, direktno u suprotnosti sa jednostranou veine azijskih drutava i njihovog naglaavanja onoga to ljude razlikuje jedne od drugih. I zaista, autor pregleda 100 komparativnih studija vrednosti u razliitim drutvima zakljuuje kako su vrednosti koje su na Zapadu najvanije, u ostatku sveta najmanje vane. (5) U politikom carstvu ove razlike se, naravno, oitavaju u naporima Sjedinjenih Drava i drugih zapadnih sila u poticanju ljudi na prihvatanje zapadnih ideja koje se tiu demokratije i ljudskih prava. Moderna demokratska vlada nastala je na Zapadu. Kada se razvije u ne-zapadnim drutvima, obino je rezultat zapadnog nametanja ili kolonijalizma.

Sredinja osa svetske politike u budunosti e verovatno, kao u frazi Kishorea Mahbubanija, biti sukob Zapada i Ostalih i u odgovoru ne-zapadnih civilizacija na zapadnu mo i zapadne vrednosti. (6) Verovatno je kako e ti odgovori biti kombinacija tri oblika. Na jednoj krajnosti, ne-zapadne drave, poput Burme i Severne Koreje, pokuae da vode politiku izolacije, kako bi svoja drutva izolovali od zapadnog proboja ili korupcije te e se, u stvari, iskljuiti iz sudelovanja u globalnoj zajednici pod zapadnom dominacijom. Meutim, cena ovoga je visoka i malo je drava koje su se odluile iskljuivo na tu opciju. Druga alternativa, ekvivalent hvatanja prikljuka na elezniku kompoziciju u teoriji meunarodnih odnosa, pokuaj je prikljuenja Zapadu i prihvatanja njegovih vrednosti i institucija. Trea je alternativa pokuaj uravnoteivanja Zapada razvijanjem vlastite ekonomske i vojne snage te protivzapadnom saradnjom sa drugim ne-zapadnim drutvima, uz istovremeno uvanje uroenikih vrednosti i institucija; ukratko, modernizacija, ali bez pozapaivanja.

(4) Almost invariably Western leaders claim they are acting on behalf of the world community. One minor lapse occurred during the run-up to the Gulf War. In an interview on Good Morning America, Dec. 21, 1990, British Prime Minister John Major referred to the actions the West was taking against Saddam Hussein. He quickly corrected himself and subsequently referred to the world community. He was, however, right when he erred.

(5) Harry C. Triandis, The New York Times, Dec. 2S, 1990, p. 41, and Cross-Cultural Studies of Individualism and Collectivism, Nebraska Symposium on Motivation, vol. 37, 1989, pp. 41-133.

(6) Kishore Mahbubani, The West and the Rest, The National Interest, Summer 1992, pp. 3-13.

7. Rastrgane zemlje

13

Kako se u budunosti ljudi meusobno budu razlikovali po civilizacijama, zemlje sa velikim brojem ljudi iz razliitih civilizacija, poput Sovjetskog Saveza i Jugoslavije, kandidati su za raspad. Neke druge zemlje imaju visok stupanj kulturne homogenosti, ali su podeljene oko pripadnosti jednoj ili drugoj civilizaciji. To su rastrgane zemlje. Za njih su svojstvena vostva koja svoje zemlje ele da uine lanicama Zapada, ali su istorija, kultura i tradicija njihovih zemalja ne-zapadni. Najoitija, izvorno rastrgana zemlja je Turska. Turska vostva iz kasnog dvadesetog stolea sledila su Ataturkovu tradiciju te su Tursku definisali kao modernu i svetovnu, zapadnu naciju-dravu. Ona su sklopila saveznitva sa Zapadom u NATO-u i Zalivskom ratu; ona su zatraila lanstvo u Evropskoj zajednici. Meutim, istovremeno su delovi turskog drutva podravali buenje islama te su tvrdili da je Turska u svom temelju bliskoistono muslimansko drutvo. Uz to, dok su turske elite definisale Tursku kao zapadno drutvo, elite Zapada su Tursku odbijale da prihvate kao takvu. Turska nee postati lanica Evropske zajednice, a pravi razlog tome, kako je rekao predsednik Ozal, je taj to smo mi muslimani, a oni su hriani, ali oni to ne ele rei. Odbacivi Meku, a zatim bivajui odbaena od strane Brisela, gde Turska gleda? Takent bi mogao biti odgovor. Kraj Sovjetskog Saveza daje Turskoj priliku da postane voa oivele turske civilizacije koja ukljuuje sedam zemalja, od granica Grke do granica Kine. Ohrabrena od Zapada, Turska ulae napore da sama oblikuje svoj vlastiti identitet.

Tokom protekle decenije Meksiko je zauzeo poloaj donekle slian poloaju Turske. Jednako kao to je Turska napustila svoju istorijsku suprostavljenost Evropi te joj se pokuala prikljuiti, tako je i Meksiko prestao definisati sebe kroz suprostavljanje Sjedinjenim Dravama te umesto toga pokuava imitirati Sjedinjene Drave i prikljuiti se Severnoamerikoj zoni slobodne trgovine (North American Free Trade Area). Meksike voe su se ukljuile u veliki posao ponovnog definisanja meksikog identiteta te su zapoele korenitu ekonomsku transformaciju, koja e, konano, voditi i korenitim politikim promenama. U 1991. godini, visoki savetnik predsednika Carlosa Salinasa de Gortarija detaljno mi je opisao sve promene koje je Salinasova vlada preduzimala. Kada je zavrio, primetio sam: To je vrlo impresivno. ini mi se, da ono to pokuavate uiniti jeste preobraaj Meksika iz latinoamerike u severnoameriku zemlju. On me je pogledao sa iznenaenjem, te uzviknuo: Tano! Upravo je to ono to pokuavamo da uinimo, ali, naravno, to nikad ne bismo javno rekli. Kao to njegova primedba daje da se nasluti, u Meksiku, isto kao i u Turskoj, znaajni delovi drutva se opiru redefiniciji identiteta svoje zemlje. U Turskoj, evropski orijentisane voe su pravile gestove prema islamu (Ozalovo hodoae u Meku); tako i meksike severnoameriki orijentisane voe moraju praviti gestove prema onima koji Meksiko smatraju latinoamerikom zemljom (Salinasov ibero-ameriki susret u Gvadalahari).

Istorijski, Turska je bila najdublje rastrgana zemlja. Za Sjedinjene Drave, Meksiko je najblia rastrgana zemlja. Globalno, najznaajnija rastrgana zemlja je Rusija. Pitanje da li je Rusija deo Zapada ili voa zasebne slovensko-pravoslavne civilizacije, uvek se ponovo pojavljuje u ruskoj povesti. To pitanje bilo je zamagljeno pobedom komunista u Rusiji, koji su uvezli zapadnu ideologiju, prilagodili je ruskim uslovima te u ime iste te ideologije izazvali Zapad. Dominacija

14

komunizma prekinula je istorijsku raspravu izmeu pozapaivanja i rusificiranja. Kako je komunizam propao, Rusi se ponovo suoavaju s ovim pitanjem.

Predsednik Jeljcin usvaja zapadna naela i ciljeve te pokuava Rusiju uiniti normalnom zemljom i delom Zapada. Meutim, i ruska elita i ruska javnost podeljeni su oko ovog pitanja. Meu umerenijim protivnicima, Sergej Stankevi tvrdi da bi Rusija trebala odbaciti atlantski smer, koji bi za nju znaio postati evropskom, postati delom svetske ekonomije na brz i organizovan nain, postati osmim lanom Sedmorke te stavljanje posebnog naglaska na Nemaku i Sjedinjene Drave kao dva dominantna lana Atlantskog saveza. Iako odbacije i ekskluzivno evropsku politiku, Stankevi i pored toga tvrdi da Rusija mora dati prioritet zatiti Rusa u drugim zemljama, naglasiti svoje turske i islamske veze te promicati bitnu preraspodelu naih resursa, naih izbora, naih veza i naih interesa u smeru Azije, u smeru istoka. Ljudi ovog uverenja kritikuju Jeljcina zbog podreivanja ruskih interesa interesima Zapada, zbog smanjenja ruske vojne snage, zbog proputanja da podri tradicionalne prijatelje poput Srbije te zbog guranja ekonomskog i politikog preustrojstva koji teti ruskom puku. Karakteristija ove opte sklonosti je i nova simpatija prema idejama Petra Savitskyja, koji je 1920-tih tvrdio kako je Rusija jedinstvena evroazijska civilizacija. (7) Ekstremniji meu ovima iznose i mnogo sirovije nacionalistike, protivzapadne i antisemitske stavove te podstiu Rusiju da obnovi svoju vojnu snagu i uspostavi jae veze sa Kinom i islamskim zemljama. Poput svoje elite, podeljen je i ruski narod. Istraivanje miljenja u evropskoj Rusiji u prolee 1992. otkrilo je kako 40% javnosti ima pozitivan stav prema Zapadu, a 36% negativan. Kao to je bila kroz veinu svoje istorije, Rusija je i ranih 1990-ih istinski rastrgana zemlja.

Kako bi redefinisala svoj civilizacijski identitet, rastrgana zemlja treba ispuniti tri uslova. Prvo, njena politika i ekonomska elita generalno treba da daje podrku i bude entuzijastina prema ovom kretanju. Drugo, njena javnost mora pristati na redefiniciju. Tree, dominantne skupine u civilizaciji primaocu trebaju biti voljne prihvatiti preobraenika. Kod Meksika su ova tri uslova u velikoj meri ispunjena. Kod Turske, u velikoj meri su prisutna prva dva uslova. Kod ruskog pridruivanja Zapadu, nijedan od uslova nije jasno prisutan. Sukob izmeu liberalne demokratije i marksizma-lenjinizma bio je sukob izmeu ideologija, koje su, usprkos velikim razlikama, oito delile krajnje ciljeve slobode, jednakosti i napretka. Tradicionalna, autoritarna, nacionalistika Rusija mogla bi imati potpuno drugaije ciljeve. Zapadni demokrata mogao je voditi intelektualnu raspravu sa sovjetskim marksistom. Sa ruskim tradicionalistom, to bi bilo gotovo nemogue. Ako bi, nakon to su se prestali ponaati kao marksisti, odbacili liberalnu demokratiju i poeli da se ponaaju poput Rusa, a ne zapadnjaka, odnosi izmeu Rusije i Zapada ponovo bi mogli postati udaljeni i konfliktni. (8)

(7) Sergei Stankevich, Russia in Search of Itself, The National Interest, Summer 1992, pp. 47-51; Daniel Schneider, A Russian Movement Rejects Western Tilt, Christian Science Monitor, Feb. 5, 1993, pp. 5-7.

15

(8) Owen Harries has pointed out that Australia is trying (unwisely in his view) to become a torn country in reverse. Although it has been a full member not only of the West but also of the ABCA military and intelligence core of the West, its current leaders are in effect proposing that it defect from the West, redefine itself as an Asian country and cultivate dose ties with its neighbors. Australias future, they argue, is with the dynamic economies of East Asia. But, as I have suggested, close economic cooperation normally requires a common cultural base. In addition, none of the three conditions necessary for a torn country to join another civilization is likely to exist in Australias case.

8. Konfuijansko-islamska veza

Prepreke ne-zapadnih zemalja u pridruivanju Zapadu znaajno se razlikuju. One su najmanje za latinoamerike i istonoevropske zemlje. One su vee za pravoslavne zemlje biveg Sovjetskog Saveza. One su jo vee za muslimanska, konfucijanska, hinduistika i budistika drutva. Japan je za sebe uspostavio jedinstven poloaj pridruenog lana Zapada: prema nekim gleditima jeste na Zapadu, ali oito nije u znaajnim razmerama od Zapada. One zemlje, koje se iz razloga kulture i moi ne ele ili ne mogu pridruiti Zapadu, takmie se sa Zapadom razvijajui vlastitu ekonomsku, vojnu i politiku mo. One ovo ine unapreujui svoj unutranji razvoj i saraujui sa drugim ne-zapadnim zemljama. Najistaknutiji oblik ovakve saradnje je konfuijansko-islamska veza, koja se pojavila zbog suprostavljanja interesima, vrednostima i moi Zapada.

Gotovo bez izuzetka, zemlje Zapada smanjuju svoju vojnu mo; pod Jeljcinovim vostvom isto je i u Rusiji. Meutim, Kina, Severna Koreja i nekoliko zemalja Srednjeg istoka znaajno proiruju svoje vojne sposobnosti. One to ine kroz uvoz oruja iz zapadnih i ne-zapadnih izvora, kao i razvijanjem vlastitih vojnih industrija. Jedna posledica toga je pojava onog to je Charles Krauthammer nazvao Drave oruja, a Drave oruja nisu drave Zapada. Druga posledica je promena definicije kontrole naoruanja, a ta kontrola je koncept i cilj Zapada. Tokom Hladnog rata glavna je svrha kontrole naoruanja bila uspostaviti stabilnu vojnu ravnoteu izmeu Sjedinjenih Drava i njihovih saveznika i Sovjetskog Saveza i njegovih saveznika. U nakon-hladnoratovskom svetu glavni cilj kontrole naoruanja je spreavanje ne-zapadnih drutava u razvoju vojnih sposobnosti koje bi mogle zapretiti interesima Zapada. Zapad ovo pokuava da postigne kroz meunarodne sporazume, ekonomski pritisak i kontrole prenosa naoruanja i tehnologije oruja.

Sukobljavanje izmeu Zapada i konfuijansko-islamskih drava zadrava se uglavnom, iako ne i jedino, na nuklearnim, hemijskim i biolokim orujima, balistikim raketama i drugim sofisticiranim sredstvima za isporuku tih oruja, kao i sistemima za navoenje, obavetavanje i drugim elektronskim sredstvima za postizanje tog cilja. Zapad unapreuje neproliferaciju kao sveobuhvatno pravilo te neproliferacijske sporazume i inspekcije kao sredstva za ostvarivanje tog pravila. Takoe preti i raznolikim sankcijama protiv onih koji unapreuju irenje naprednih oruja

16

te nudi neke pogodnosti za one koji to ne ine. Panja Zapada se uredsreuje, to je shvatljivo, na one narode koji su stvarno ili potencijalno Zapadu neprijateljski.

S druge strane, ne-Zapadni narodi istiu svoja prava na nabavku i razvoj kojeg god oruja kojeg nalaze potrebnim za svoju bezbednost. Oni su takoe usvojili, do kraja, istinitost odgovora indijskog ministra odbrane na pitanje o najvanijoj lekciji Zalivskog rata: Ne borite se sa Sjedinjenim Dravama osim ako nemate nuklearno oruje. Na nuklearno oruje, hemijska oruja i projektile, gleda se, verovatno pogreno, kao na potencijalna sredstva za izjednaavanje sa nadmonom konvencionalnom moi Zapada. Kina, naravno, ve ima nuklearno oruje; Pakistan i Indija imaju sposobnost da ga razviju. ini se da ga Severna Koreja, Iran, Irak, Libija i Alir pokuavaju nabaviti. Visoki iranski zvaninik je izjavio da bi sve muslimanske drave trebale nabaviti nuklearno naoruanje, a predsednik Irana je 1988. godine navodno izdao nalog za razvoj napadakih i obrambenih hemijskih, biolokih i radiolokih oruja.

Od centralne vanosti za razvoj protivzapadnih vojnih sposobnosti je stalno poveanje vojne moi Kine, kao i sredstava za stvaranje vojne moi. Potpomognuta spektakularnim ekonomskim razvojem, Kina brzo poveava svoje vojne trokove i energino napreduje u modernizaciji svojih vojnih snaga. Ona nabavlja oruja od bivih drava Sovjetskog Saveza; ona razvija dalekometne rakete; 1992. je testirala jedno-megatonsku nuklearnu bombu. Ona razvija sposobnosti za projekciju moi, dobavljajui tehnologiju za nadopunu gorivom u vahduhu i pokuavajui da nabavi nosa aviona. Njeno vojno jaanje i nametanje suvereniteta nad Junokineskim morem izaziva viestranu vojnu trku u istonoj Aziji. Kina je isto tako i veliki izvoznik naoruanja i tehnologije oruja. Ona je u Libiju i Irak izvezla materijale koji bi mogli biti iskorieni za proizvodnju nuklearnog oruja i nervnih gasova. Aliru je pomogla da izgradi reaktor pogodan za istraivanje i proizvodnju nuklearnih oruja. Kina je Iranu prodala nuklearnu tehnologiju, za koju amerika administracija veruje da moe biti iskoriena iskljuivo za stvaranje oruja te se ini da je Pakistanu isporuila delove za rakete dometa 300 milja. Severna Koreja ve neko vreme ima program nuklearnog naoruanja, a Siriji i Iranu je prodala napredne rakete i raketnu tehnologiju. Smer toka oruja i tehnologije za proizvodnju oruja uopte ide iz istone Azije na Srednji istok. Meutim, nesto toka postoji i u suprotnom smeru; Kina je rakete Stinger dobila iz Pakistana.

Tako je zaivela konfuijansko-islamska vojna povezanost, osmiljena kako bi meu svojim lanovima unapreivala nabavku oruja i tehnologija oruja potrebnih za suprostavljanje vojnoj moi Zapada. Moda e potrajati, a moda i nee. Meutim, trenutno je to, kako je Dave McCurdy rekao, odmetnika pogodba, voena proliferatorima i njihovim sponzorima. Tako se pojavljuje novi oblik trke u naoruanju, izmeu konfuijansko-islamskih zemalja i Zapada. U staromodnoj trci u naoruanju svaka je strana razvijala vlastita oruja, kako bi postigla ravnoteu ili nadmo nad drugom stranom. U ovom novom obliku takmienja u naoruanju jedna strana razvija svoja oruja, a druga strana ne pokuava postii ravnoteu, ve ograniiti i spreiti taj razvoj oruja, istovremeno smanjujui svoje vlastite vojne sposobnosti.

17

9. Posledice za Zapad

Ovaj lanak ne tvrdi da e civilizacijski identiteti zameniti sve druge identitete, da e nacije-drave nestati, da e svaka civilizacija postati jedinstven i koherentan politiki entitet, da se grupe unutar civilizacije nee sukobiti te da e se ak i boriti. Ova studija zagovara hipotezu da su razlike izmeu civilizacija stvarne i vane; civilizacijska svest je u porastu; sukobi izmeu civilizacija zamenie ideoloke i druge oblike sukoba kao dominantni oblik; meunarodni odnosi, istorijska predstava rezervisana za Zapadnu civilizaciju bivae sve vie odzapaivani te e postati igra u kojoj su nezapadne civilizacije sudionici, a ne samo objekti; uspene politike i ekonomske meunarodne institucije verovatnije e se razviti unutar civilizacija nego izmeu civilizacija; sukobi izmeu grupa unutar razliitih civilizacija e biti uestaliji, dui i nasilniji od sukoba izmeu grupa unutar istih civilizacija; nasilni sukobi izmeu grupa iz razliitih civilizacija su najverovatniji i najopasniji izvor eskalacije, koja bi mogla voditi globalnim ratovima; glavna osa svetske politike bie odnos izmeu Zapada i Ostalih; elite u nekim rastrganim nezapadnim zemljama e pokuati svoje zemlje uiniti delom Zapada, ali e u veini sluajeva putem naii na velike prepreke; sredinje arite sukoba u neposrednoj budunosti bie izmeu Zapada i nekoliko islamsko-konfuijanskih zemalja.

Ovo nije zagovaranje poeljnosti sukoba izmeu civilizacija. Ovo je, jednostavno, postavljanje opisnih hipoteza o moguem izgledu budunosti. Ako su ove hipoteze verodostojne, potrebno je razmotriti njihovo znaenje za politiku Zapada. Ove implikacije bi trebalo podeliti u kratkorone prednosti i dugorona prilagoavanja. Oito je da je u kratkoronom interesu Zapada promovisanje vee saradnje i jedinstva u svojoj vlastitoj civilizaciji, posebno izmeu njenih evropskih i severnoamerikih komponenti; prikljuivanje Zapadu drutava istone Evrope i Latinske Amerike ije su kulture bliske Zapadnoj; promovisanje i odravanje saradnikih odnosa sa Rusijom i Japanom; spreavanje eskalacija lokalnih unutarcivilizacijskih sukoba u velike unutarcivilizacijske ratove; ograniavanje poveanja vojnih moi konfuijanskih i islamskih drava; ublaavanje smanjivanja vojnih sposobnosti Zapada i odranje vojne prevlasti u istonoj i jugozapadnoj Aziji; iskoriavanje razlika i sukoba izmeu konfuijanskih i islamskih drava; podravanje grupa u drugim civilizacijama koje simpatiziraju zapadne vrednosti i interese; ojaavanje meunarodnih institucija koje odraavaju i legitimiu interese i vrednosti Zapada i unapreivanje ukljuivanja nezapadnih drava u te institucije.

U duem razdoblju bile bi primenjene i druge mere. Zapadna civilizacija je i zapadna i moderna. Nezapadne civilizacije su pokuale da postanu moderne, a bez da postanu zapadne. Do danas, to je uspelo samo Japanu. Nezapadne civilizacije e nastaviti da pokuavaju da dosegnu bogatstva, tehnologije, vetine, strojeve i oruja, sve to je deo bivanja modernim. Takoe e pokuati da pomire ovu modernost sa svojim tradicionalnim kulturama i vrednostima. Njihova relativna ekonomska i vojna snaga prema Zapadu e se poveati. Stoga e Zapad sve vie morati da se prilagoava ovim modernim nezapadnim civilizacijama, ija se mo pribliava moi Zapada, ali ije se vrednosti i interesi znaajno razlikuju od onih Zapada. Ovo e od Zapada zahtevati da odri svoju ekonomsku i vojnu mo, potrebnu za zatitu svojih interesa naspram interesa tih civilizacija.

18

To e, meutim, od Zapada zahtevati i razvijanje dubljeg razumevanja temeljnih religijskih i filozofskih pretpostavki drugih civilizacija te naina na koje ljudi u tim civilizacijama vide njihove interese. To e zahtevati ulaganje napora u prepoznavanje elementata istovetnosti izmeu Zapada i drugih civilizacija. U doglednoj budunosti nee biti univerzalne civilizacije, ve e postojati svet razliitih civilizacija, od kojih e se svaka morati nauiti suivotu sa drugima.

SUKOB CIVILIZACIJASemjuel Hantington

Globalno-politika situacija u svetu posle hladnoratovskog perioda sutinski se izmenila.

Blokovsku podelu sveta bipolarni svet zamenjuje civilzacijska podela sveta i multipolarni svet. Pojavljuje se svetski poredak zasnovan na civilizaciji u kojem se drzave grupi[u oko vodee drave(a) koja ini jezgro njihove civilizacije.

Civilizacije imaju politiku strukturu po emi: a) najvanija drava dominantna drava u civilizaciji npr. Rusija u pravoslavnom svetu.b) drave lanice koje su potpuno identifikovane sa svojom civilizacijom, npr. Italija u

zapadnoevropskoj civilizaciji.c) usamljene drave drave kojima nedostaje kulturno zajednitvo sa drugim

dravavama, npr. Japan, ako se japanska civilizacija posmatra kao posebna.d) podeljene drave drave u kojima velike grupe pripadaju razliitim civilizacijama,

npr. BiH. e) pocepane drzave drave koje imaju jednu predominantnu kulturu koja je smeta u

jednu civilizaciju, ali njeno vostvo eli da je premesti u drugu civilizaciju, npr. Turska.

U posthladnoratovskom svetu najvanije razlike izmeu ljudi i drava nisu politike, ekonomske ili ideoloke ve kulturne. Drutva spojena ideologijom, ali podeljena civilizacijom se raspadaju (SSSR, SFRJ), a drutva razdvojena ideologijom ali spojena civilizacijom ponovo se ujedinjuju (Nemacka).

Naziru se najmanje etiri velike civilizacijske grupe: 1) Kineska; 2) Hindu ; 3) Islamska ; 4) Zapadna, a mogue im je pridodati 5) Japansku; 6) Latinoameriku ; 7) Afriku.U svetu koji se pojavljuje niti jedna drava ukljuujui SAD, niti civilizacija nee imati globalnu dominaciju globalna mo karakteristina za period Hladnog rata je zastarela.

Univerzalna optesvetska civilizacija se ne pojavljuje.Pretpostavka da kraj Hladnog rata zna;i i kraj sukoba u globalnoj politici i pojavu jednog relativno harmoninog sveta zasnovanog na vrednostima zapadne civilizacije je pogrena. Ovu pretpostavku izneo je Fukujama smatrajui da se nalazimo na kraju istorije u smislu dovravanja ideoloke evolucije oveanstva i trijumfa liberalne demokratije. Budunost

19

nee biti posveena borbama oko ideja ve reavanju svetskih ekonomskih i tehnikih problema.

Civilizacijska paradigma odbacuje ideju univerzalne civilizacije i polazi od pretpostavke da se u posthladnoratovskom svetu narodi grupiu na kulturnoj i civilizacijskoj osnovi. Ideja univerzalne civilizacije slui samo da opravda zapadnu kulturnu dominaciju. Nezapad vidi kao zapadno ono to Zapad vidi kao univerzalno.

Modernizacija je odvojena od pozapadnjaenja.irenje Zapada promovisalo je modernizaciju i pozapadnjaenje i Zapad je smatrao da ova dva fenomena nuno idu zajedno. Ekonomski i tehnoloki razvoj e zahtevati radikalno preoblikovanje nezapadnih drutava. Nezapadne kulture su inkompatibilne sa modernizacijom i moraju da budu ukinute da bi se drutvo uspeno modernizovalo. Meutim, u savremenom svetu nezapadna drutva krenula su u pravcu pokuaja da se modernizacija kombinuje sa domaom kulturom. Izraavaju ga slogani tipa Japanski duh, Zapadna tehnika ili Kinesko uenje za fundamentalne principe, Zapadno uenje za praktinu upotrebu. Sutina je u tome da nezapadna drutva prihvataju modernizaciju i ele da budu modernizovana, ali ne ele da budu pozapadnjaena. Modernizacija da pozapadnjaenje ne. U praksi se pokazalo da modernizacija nezapadnih drutava u svojim ranim fazama promovie pozapadnjaenje, ali da u drugoj generaciji ima suprotan efekat i promovie depozapadnjaenje. Jer modernizacija poveava ekonomsku, vojnu i politiku mo drutva i ohrabruje njegove lanove da imaju poverenja u svoju kulturu i postanu kulturno samouvereni. Nekoliko vekova nezapadni narodi zavideli su zapadnim drutvima na ekonomskom prosperitetu, tehnolokoj sofisticiranosti, vojnoj moi i politikoj koheziji. Da bi postali bogati i moni oni su morali da postanu kao Zapad. Ipak, danas su ovakvi kemalistiki stavovi iezli. Svoj razvoj oni pripisuju privrenosti vlastitoj kulturi, a ne uvozu zapadne kulture. Oni tvrde da su uspeli zato to su drugaiji od Zapada. Azijati npr. veruju da je njihov ekonomski uspeh proizvod azijske, u osnovi konfuijanske kulture. Nju karakterie poredak, disciplina, porodica, kolektivizam, umerenost i uopteno nadmo drave u odnosu na drutvo i drutva u odnosu na individuu. Ta kultura je po njihovom miljenju superiorna u odnosu na dekadentnu evropsku kulturu samozadovoljstva, individualizma, inertnosti, nepotovanju autoriteta i sklonost da se zaboravi prolost, ignorie budunost i usredsredi na maksimalizovanje trenutnih dobitaka. Na slian nain i islamsko uskrsnue otelovljuje prihvatanje modernosti, odbacivanje zapadne kulture i ponovno predavanje islamu kao vodiu kroz ivot u modernom svetu (str.121-129).- paradoks demokratije: demokratski izbori u mnogim zemljama, posebno islamskog podruja, dovode na vlast fundamentalistiki i ektremistiki nastrojene snage.

Ravnotea sila meu civilizacijama se menja u pravcu:

1) Opadanje moi Zapada. Mo se sa dugo predominantnog Zapada premeta na nezapadne civilizacije to se manifestuje u vie nivoa:

- teritorija: na vrhuncu svoje teritorijalne ekspanzije 1920. god. Zapad je diraktno vladao nad 25,5 miliona kvadratnih milja ili skoro polovinom Zemlje. Do 1993. ova teritorija se prepolovila i Zapad se vratio svom jezgru.

20

- stanovnitvo: Zapadnjaci su 1900. god. inili oko 30% svetskog stanovnitva, a zapadne zemlje su vladale nad 48% tog stanovnitva. Godine 1993. zapadne vlade su vladale samo zapadnjacima, a oni su se sveli na oko 13% svetskog stanovnitva sa daljom tendencijom opadanja. Ravnotea se promenila i kvalitativno jer nezapadni narodi postaju sve zdraviji, urbaniji i obrazovaniji (str.92.). Istovremeno se otvara drugaiji jaz. Prosena starost zapadnjaka stalno raste, dok nezapadna drutva ostaju mlada u odnosu na Zapad.- Zapad je osvojio svet svojom tehnologijom, prvenstveno svojom sposobnou u organizovanoj upotrebi sile. Meutim, tehnoloka, nauna, industrijska i dr. mo se rasprila po svetu i nije vie striktna privilegija Zapada. Godine 1950. Zapad je proizvodio oko 64% bruto svetskog proizvoda: 1980. god. oko 40%, a procene govore da e 2013. god. Zapad pokrivati samo 30% BP.

2) irenje ekonomske, vojne i politike moi azijske civilizacije sa Kinom kao predominantnom regionalnom silom. Saglasno veini procena kineska ekonomija e u ranom periodu XXI veka postati najvea svetska ekonomija. Azija e do 2020. god. imati etiri od pet najveih svetskih ekonomija i preko 40% svetskog proizvoda (str.114-120).

3) Demografsko eksplodiranje islamske civilizacije i islamsko uskrsnue. Izmeu 1965. i 1990. ukupan broj ljudi na Zemlji narastao je sa 3,5 milijardi na 5,3 milijarde, to je godinja stopa rasta 1,85%. U muslimanskim zemljama stope rasta uvek su bile preko 2%, a esto su dostizale preko 2,5% pa i 3%. Npr. u tom periodu se stanovnitvo Magreba povealo sa 29,8 miliona na 59 miliona sa stopom rasta od 2,65%. Devedesetih godina stopa plodnosti ena u Ruskoj Federaciji bila je 1,5 a u muslimanskim republikama bivseg SSSR oko 4,4. Uz to u godinama koje dolaze muslimansko stanovnitvo e biti disproporcialno mlado, sa primetnom demografskom prevlau stanovnitva godina 15-25. Mladi ljudi su radnici i vojnici, protagonisti promena i revolucija i to je znaajan izvor sukobljavanja islama i Zapada.

Zapadne univerzalistike pretenzije, pojaane kolapsom komunizma koji je na zapadu pojaao gledite da je ideologija demokratskog liberalizma univerzalno valjana, dolaze u sukob sa drugim civilizacijama i sa realnou. Posebno azijska drutva sve manje reaguju na zahteve SAD i sve su vie u stanju da se odupru pritisku SAD i drugih zapadnih zemalja. SAD su oekivale da ih azijske vlade prihvate kao globalnog vou i pristanu na primenu zapadnih vrednosti, dok su azijci sa druge strane oekivali da se sa njima postupa kao sa jednakima. Nesklad izeu napora Zapada, posebno SAD da promovie univerzalnu kuluru i njegove sve slabije sposobnosti da to uini je temljno obeleje globalne politike na poetku XXI veka. Svet je danas azijski, arapski i afriki koliko i zapadni.

U svetu koji se pojavljuje, zapadna vera u univerzalnost zapadne kulture je pogrena, nemoralna i opasna. Ona je nemoralna sa gledita ta bi bilo nuno da do nje doe. Kultura prati mo. Ako nezapadna drutva budu opet oblikovana zapadnom kulturom to e se dogoditi samo kao rezultat ekspanzije zapadne moi. Imperijalizam je logiki nuna posledica univerzalizma. Zapadni univerzalizam je i opasan za svet zato to moe da dovede do veeg meucivilizacijskog rata i u konanici do poraza Zapada. Razborit kurs za Zapad nije da zaustavi promenu moi, nego da nauci

21

da je prihvati, da usmeri svoje ambicije i da sauva svoju kulturu. Zapad se razlikuje od drugih civilizacija po osobenom karakteru njegovih vrednosti i institucija. Evropa je jedinstven izvor ideja o individualnoj slobodi, politikoj demokratiji, vladavini zakona, ljudskim pravima i kulturnoj slobodi. To su evropske, a ne azijske, afrike ili srednjoistone ideje osim po prihvatanju. Otuda glavna odgovornost zapadnih voa nije u tome da pokuaju da preoblikuju druge civilizacije prema vlastitom modelu, to je izvan njihovih moi koje opadaju, nego da sauvaju, zatite i obnove jedinstvene kvalitete zapadne civilizacije. Zapadna civilizacija treba da reafirmie svoj identitet kao jedinstvene, a ne univerzalne civilizacije koju treba sauvati od izazova nezapadnih drutava. U multicivilizacijskom svetu konstruktivan pristup je odustati od univerzalizma, prihvatiti raznolikosti i teiti slinostima. Jer univerzalne sklonosti, poput elementarnih moralnih normi mogu se pronai u svim civilizacijama.

SEMJUEL HANTINGTON, SUKOB CIVILIZACIJA, JO JEDNOM

: 22.09.2012. Intervju vodila Amina R. odari

Vaa teza glasi da je dananja globalna politika rezultat dubinskog sukoba izmeu razliitih kultura i vera. Ta teza je postala naroito aktuelna posle napada od 11. septembra, a sada se rat protiv terorizma esto definie kao temeljni sukob Zapada sa islamom. Da li vam se ini da je posle 11. septembra ta vaa teza samo upotrebljavana, ili bi se moda pre moglo rei da je zloupotrebljavana? Da li biste je na bilo koji nain danas ublaili?

Samjuel Hantington: Moje stanovite je da e narednih decenija odnosi meu dravama najverovatnije biti pre odraz kulture koje u njima vladaju, i meudravnih kulturnih veza i antagonizama, nego nekih drugih faktora. Potpuno je oigledno da mo i dalje igra glavnu ulogu u globalnoj politici, kao to je uvek i igrala. Ali obino se iza svakog sukoba krije jo neto. U Evropi 18. veka, politiku su u velikoj meri oblikovali sukobi izmeu monarhija i republikanskih pokreta koji su se pojavili najpre u Americi, a onda i u Francuskoj. U 19. veku je vano bilo pitanje drava koje su se definisale posredstvom nacije. U 20. veku na scenu stupa ideologija, to je velikim delom, ali ne i iskljuivo, rezultat ruske revolucije. Postojalo je meusobni konflikt izmeu faizma, komunizma i liberalne demokratije.

I to se onda zavrilo. Svuda u svetu je prihvaena liberalna demokratija - ako ne u praksi, onda barem u teoriji. Dakle, pravo pitanje glasi: ta e biti u sreditu globalne politike u decenijama koje dolaze? Ja i dalje tvrdim da e kulturni identiteti, sukobi i veze igrati ne samo tek jednu od uloga, ve upravo glavnu ulogu u odnosu meu dravama.

Napisali ste: etrdesetpet godina je gvozdena zavesa bila glavna linija podele u Evropi. Nakon toga se pomerila nekoliko stotina milja ka istoku. Danas ona odvaja zapadno hrianstvo od muslimana i pravoslavnih naroda. Ako napravite takvu podelu, zar time ne sugeriete kako su obe te polovine u sebi uniformne? Ne ignoriete li time injenicu da islamske zajednice postoje i u okrilju zapadnog sveta?

22

Hantington: To je potpuno pogrena pretpostavka. Uopte ne sugeriem da je Zapad uniforman. Naravno da su i Zapad i islam puni unutranjih podela. Postoje razliite sekte, razliite zajednice, razliite zemlje. Dakle, ni Zapad ni islam nisu homogeni. Uopte ne treba razmiljati o dva vrsta bloka. Ipak, na obe strane postoje neke zajednike crte. Svuda ujemo kako se govori o odnosu islama i Zapada. Pretpostavljam da takav govor stoji u nekom odnosu sa realnou i da ima neko znaenje. Naravno, u jezgru se nalazi razlika u veri.

Ima li pomirenja ili neke dodirne take izmeu dve strane odvojene tom gvozdenom zavesom?

Hantington: Kao to sam rekao, obe strane su podeljene i unutar sebe. Zapadne zemlje sarauju sa muslimanskim i obrnuto. Pogreno je, dozvolite mi da ponovim, verovati da postoje dve homogene strane koje su u otrom sukobu. Globalna politika je i dalje krajnje sloena, drave imaju razliite interese i oni e ih voditi sklapanju saveznitava i prijateljstava koji mogu delovati vrlo bizarno. Amerika je saraivala, i jo uvek sarauje sa razliitim vojnim diktaturama irom sveta. Naravno da bismo vie voleli da se takve zemlje demokratizuju, ali radimo to to radimo zato to imamo svoj dravni interes i ako nam on nalae da saraujemo sa Pakistanom, Avganistanom ili sa bilo kime drugim, mi emo to uiniti.

Tvrdili ste da se u Americi odvija jedna civilizacijska promena, da se ona kree u pravcu fokusiranja na demokratski liberalizam kao ideologiju.

Hantington: To je, u stvari, oduvek bila amerika ideologija. Jo od revolucije u 18. veku, Amerika se u osnovi drala ideologije liberalne demokratije i konstitucionalizma, ali ja se obino trudim da izbegnem re ideologija kada o tome govorim. Radi se zapravo o amerikim verovanjima i vrednostima. Kada pomenete re ideologija svi se uvek sete komunizma, koji je bio zaokruena, precizno formulisana ideologija sa svojim postulatima u koje morate bezupitno verovati. Proitajte Komunistiki manifest i videete ta je njegova sutina. Liberalizam, meutim, ini mnogo labavije povezan niz vrednosti i uverenja, koja se uglavnom nisu menjala u poslednjih dva ipo veka. A to jeste impresivno. Naravno, bilo je promena i prilogoavanja s obzirom na privredni razvoj, industrijalizaciju, ogroman priliv doseljenika u ovu zemlju, zatim ekonomske krize, depresije i svetske ratove. Ali jezgro amerikog sklopa verovanja je ostalo prilino stabilno. Kada bi neki od pisaca Deklaracije nezavisnosti mogao da se pojavi danas, ne bi ga iznenadilo ono ta Amerikanci govore, u ta veruju i na koji nain ta svoja uverenja formuliu u javnosti. Sve bi mu to zvualo vrlo poznato.

Kako se muslimanski svet snalazi u svetu koji je uglavnom prihvatio - makar u teoriji, ako ne i u praksi - liberalnu demokratiju?

Hantington: Vidimo da su i u muslimanskom svetu zapoele prilino znaajne socijalne i ekonomske promene, i verujem da e one vremenom dovesti i do veih politikih promena. Nema sumnje da muslimanska drutva, kao i sva ostala, postaju sve urbanija, a mnoga od njih razvijaju i industriju. Ali budui da je meu njima veliki broj drava bogatih naftom i gasom, podsticaj za

23

promene nije veliki. S druge strane, upravo ta zarada od prirodnih resursa prua mogunost da se menjaju. Zemlje poput Irana sada poinju da rade na industrijalizaciji.

Mislite li da e islamska civilizacija postati sve koherentnija u budunosti?

Hantington: Videli smo, naravno, da postoji kretanje i u tom smeru. Mnogi trans-islamski politiki pokreti se trude da privuku muslimane iz razliitih drutava. Meutim, sumnjam da e ikada muslimanska drutva initi neku koherentnu politiku celinu sa jedinstvenim politikim sistemom na ijem bi elu bile izabrane, ili neizabrane grupe ili voe. Ali mislim da treba oekivati da muslimanska drutva sarauju po mnogim pitanjima, kao to sarauju i zapadna. Ne bih iskljuio mogunost da muslimanske, ili barem arapske zemlje stvore organizaciju koja bi se mogla uporediti sa Evropskom unijom. Ne mislim da je to mnogo verovatno, ali je ipak mogue zamisliti.

Napisali ste: U islamskoj kulturi se krije najvei deo objanjenja zato demokratija nije zavladala u velikom delu muslimanskog sveta. Ipak, veliki delovi muslimanskog sveta imaju demokratiju - Indonezija, Mali, Senegal, zatim Indija sa svojim brojnim muslimanskim stanovnitvom. Kakva veza postoji izmeu islamske kulture i demokratije, odnosno ta tu nedostaje?

Hantington: Ne znam ta da odgovorim na to pitanje zato to nisam strunjak za islam, ali upadljivo je koliko se sporo muslimanske zemlje, a naroito arapske, kreu u pravcu demokratije. Za to delom mogu biti odgovorni njihovo kulturno naslee i njihova ideologija. Kolonijalno iskustvo kroz koje su svi oni proli moda jeste faktor u borbi protiv zapadne dominacije, bilo ona britanska, francuska ili neka druga. Mnoge od ovih zemalja su do nedavno bile preteno seoske, sa upravljakom elitom koju su inili zemljoposednici. Mislim da nema sumnje da se svi oni kreu u pravcu urbanizacije i politikih sistema u kojima vlada mnogo vie pluralizma. Taj proces se odvija u gotovo svakoj muslimanskoj zemlji. Sve vie se povezuju i sa nemuslimanskim drutvima. U procesu demokratizacije kljuni aspekt predstavlja, naravno, migracija muslimana u Evropu.

ta mislite o tvrdnji koju su nedavno izneli Stiven Volt (Stephen Walt), va kolega sa Harvarda, i Don Mirshajmer (John Mearsheimer) sa Univerziteta ikago, tezi da je amerika spoljna politika disproporcionalno pod uticajem proizraelskih grupa koje ne deluju u njenom najboljem interesu. Da li mislite da takve tvrdnje imaju nekakvu teinu?

Hantington: Mislim da je to tvrdnja koju bi trebalo ozbiljno shvatiti. Njima dvojici svakako nije stalo samo do toga da otvore polemiku. Meni, dodue, njihovi argumenti nisu bili dovoljno uverljivi, ali mi je panju privukla re disproporcionalno. Ne znam kako bi tako neto moglo da se proceni. U svakom svom apsektu, amerika spoljna politika je pod uticajem ove ili one etnike grupe, ili neke ekonomske i regionalne grupacije. Irski lobi je, na primer, vek ipo imao velikog uticaja na ameriku spoljnu politiku i u nekim trenucima znaajno oteao nae odnose sa Velikom Britanijom. Postoje i drugi lobiji koji bi se s njim mogli uporediti. Izraelski lobi nije jedinstven. Od

24

drugih se moda razlikuje samo u pogledu toga to je usmeren na samo jedan cilj - opstanak Izraela i rad na pruanju vee pomoi Izraelu.

Da li verujete u ono to mnogi tvrde, da je nestabilnost na Bliskom istoku direktno i primarno vezana za napetost izmeu Izraelaca i Palestinaca?

Hantington: Oigledno da je postojala i postoji linija sukoba izmeu Izraelaca i Palestinaca, ali na Bliskom istoku je tokom vremena bilo i mnogo drugih takvih sukoba - izmeu Izraela i Egipta, izmeu razliitih verskih frakcija u Libanu, izmeu Baas partije i opozicionih pokreta. Tamo je zaista mnogo sukoba. to se tie stabilnosti, nije jasno koja e se zemlja pojaviti kao hegemonska mo na Bliskom istoku - ako se uopte neka takva pojavi. U Junoj Americi imamo Brazil, u Africi Junu Afriku, u Srednjoj Africi Nigeriju, u istonoj Aziji su Kina i Japan, a u junoj Aziji je Indija.

Koja bi se zemlja na Bliskom istoku mogla sa njima porediti? Izrael ima vojne kapacitete, ak i nuklearno naoruanje, i u tom pogledu je znaajno superiorna u odnosu na sve ostale u tom podruju, ali Izrael je ipak mala zemlja. Ostali bliskoistoni narodi su muslimanski, tako da Izrael nije u poziciji da postane vodea sila.

Moda bi Iran mogao da preuzme vodeu ulogu, mada - u njemu su iiti, a meu Arapima je najvie sunita. To je problem, ili bi mogao da bude problem. Takoe, tu je i jednostavna injenica da Iran nije arapska zemlja, a Arapi ine najvei deo muslimana na Bliskom istoku.

Zatim, postavlja se pitanje ne bi li to mogla da bude Turska, koja je vana drava. Ali ni ona nije arapska i ima veoma konkretne interese vezane za naftu i gas u severnom Iraku, kao i interese da obezbedi granice od secesionistikih pokreta.

Dakle, kakvi su izgledi da neka arapska drava zauzme vodeu poziciju koja bi se mogla uporediti sa vodeim pozicijama koje neke druge drave imaju u drugim delovima sveta? Zasad nema nijedne zemlje koja bi bila dobar kandidat. Saudijska Arabija ima novca, ali zato i relativno malo stanovnika. Irak je potencijalno bio veliki voa, to je prostrana zemlja sa velikim rezervama nafte i vrlo obrazovanim stanovnitvom, ali je krenula u pogrenom smeru. Moda e se Irak oporaviti i postati dominantna sila meu arapskim zemljama. To nije neto to se ne bi moglo zamisliti.

Mnogi Tusku hvale i kau da je most izmeu zapadnog i muslimanskog sveta. Da li je i vi vidite u toj ulozi?

Hantington: Ja ne bih mnogo na to polagao. Turska ima svoje interese i, ako pogledamo istoriju, Turska je osvojila najvei deo arapskog sveta. Arapi su vodili oslobodilake ratove da bi se reili Turaka. To je prolost, naravno, i ne mora nuno odrediti ta e se deavati u budunost. Ali ljudi ipak pamte.

Da li je interes SAD da onemogui da se u tom regionu pojavi neka hegemonistika sila?

25

Hantington: Zavisi ko bi ta sila bila. Teorijski posmatrano, Americi je mnogo lake da reava probleme ako postoji neka zemlja koja dominira. Onda ona moe da se obrati toj zemlji, kakva je recimo Indija, i da kae: U Bangladeu postoje ti i ti problemi i moramo neto da preduzmemo, ta bi, po vaem miljenju, mi trebalo da uradimo kako bismo formulisali neku zajedniku politiku?. Ali kada nemate nekoga ko bi bio ekvivalent Indiji, onda morate ii od jedne do druge prestonice pokuavajui da stvorite koaliciju, a to je, naroito u arapskom svetu, vrlo teko, pre svega zbog istorijskih rivaliteta i postojanja razliitih ogranaka islama.

Amartja Sen, va kolega sa Harvarda, kritikuje vau tezu o sukobu civilizacija i kae da identitet nije sudbina i da svaki pojedinac moe da konstruie i rekonstruie svoj odabrani identitet. On tvrdi da pomenuta teorija vodi u pravcu minijaturizacije ljudskih bia na identitete koji su "jedinstveni i ne mogu se odabirati, i koji se onda smetaju u civilizacijske fioke. Kako vi gledate na graane koji imaju viestruki identiet?

Hantington: Mislim da Amartja Sen uopte nije u pravu. Ja nikada nisam tvrdio tako neto i sasvim sam svestan da ljudi imaju viestruke identitete. Kao to sam ve objasnio, u mojoj knjizi se kae da se s vremenom menja osnova povezivanja i sukobljavanja meu dravama. U narednim decenijama glavnu ulogu u politici igrae pitanja identiteta, to znai kulturnog naslea, jezika i vere. Tu ideju sam prvi put elaborirao pre deset godina i tokom vremena se potvrdilo mnogo od onoga to sam rekao.

Kako prolaze ljudi sa viestrukim idenitetima?

Hantington: Oni nalaze nain da se akomodiraju i vidimo kako se to dogaa barem u poslednjih dva ili tri veka. U situacijama velikih migracija naroda i etnikih i verskih manjina, formulie se niz pravila koje mogu da prihvate i ire drutvo i manjinska zajednica. ire drutvo mora da prizna izvesnu autonomiju manjini - pravo na vlastitu veru i nain ivota, a u nekoj meri i na korienje vlastitog jezika. Mnoga od najteih pitanja u vezi sa ulogom etnikih manjina vrte se oko pitanja jezika. Do koje mere treba dopustiti obrazovanje na manjinskom jeziku? Do koje mere treba dozvoliti da drutvo formalno ili neformalno postoje dvojezino? Ili treba na javnoj sceni, na sudovima, u zakonodavstvu, izvrnoj vlasti i politici, koristiti samo jedan jezik? To, kao to znamo, mogu biti vrlo zamrena pitanja.

ta mislite, kako fundamentalizam - radikalna ideja da je vlastiti identitet superioran u odnosu na sve ostale - danas utie na svetsku politiku? Mislite li da postoji samo radikalizam povezan sa islamom ili verujete da radikalizma ima u svim religijama?

Hantington: Mislim da je fundamentalizam upravo to to ste vi rekli: radikalni odnos prema vlastitom identitetu i civilizaciji kada se napravi poreenje sa idntitetima i kulturama drugih naroda. U svim drutvima i civilizacijama su postojale fundamentalistike tendencije i pokreti. Takav je sluaj, naravno, i ovde u SAD - imali smo fundamentalistike pokrete koji su se veoma kritiki i neprijateljski odnosili prema doseljenicima i njihovoj asimilaciji u nae drutvo i kulturu. Dakle, re je tendenciji koja je univerzalna.

26

Problem nastaje kada se fundamentalistiki stavovi otmu kontroli i postanu dominantan faktor u drutvu. To onda vodi samo ugnjetavanju manjina ili ak ulasku u rat sa susednim drutvima koje imaju drugaiju kulturu. Zato je vano truditi se da se te sklonosti ka ekstremizmu dre pod kontrolom.

Zato u Evropi postoji vea tenzija izmeu muslimana i drugih grupa nego u Americi, gde su, kako se ini, muslimani bolje prilagoeni? Kako biste to objasnili polazei od vae teze o identitetu i kulturi, a s obzirom na hispanske zajednice u SAD?

Hantington: Kao prvo, to se tie muslimana u Evropi i u Americi, najvea razlika je u tome to je broj muslimana u Americi mali u odnosu na njihov broj u Evropi. Kao drugo, oni koji su ovde, stigli su preavi nekoliko desetina hiljada milja preko okeana, a nisu su se samo proetali preko granice ili se kratko provozali preko Sredozemnog mora. Mi se ne graniimo sa muslimanskim zemljama, kao to je to sluaj sa evropskim zemljama i ini se da je to glavna razlika.

Kakva je pozicija muslimana u Evropi kada se uporedi sa pozicijom hispanske emigracije u Americi? Postoje fundamentalna razlika zato to je Amerika uvek bila zemlja doseljenika. Hispano doseljenici dolaze uglavnom iz Meksika i June Amerike. Oni su katolici, a katolicizam je i amerika religija. Katolici ine jednu treinu ovdanjeg stanovnitva, tako da to nije ista situacija kao kada muslimani dou u Evropu. Oni govore panski ili portugalski, to je jezik koji nam je blizak, tako da mi nemamo onu vrstu problema koji postoji kada u Evropu stignu muslimani koji govore arapski. Hispanska emigracija je za nas specifina po tome to je tako velika i to dolazi iz susednih zemalja, a ne iz zemalja s druge strane Atlantika ili Pacifika. S obzirom na to, sada se suoavamo sa drugaijim temema i drugaijim pitanjima nego ranije. A sve je, opet, veoma razliito u odnosu na situaciju u Evropi gde vidimo ljude sa veoma razliitom neevropskom religijom koji dolaze iz susednih zemalja.

27