Top Banner
DR. D A N I L O G R E G O R I Ć PRIVREDA NACIONALNOGA SOCIJALIZMA DOKTRINA PRAKSA B E O G R A D 1 9 3 6 MOME OCU Ovo delo je plod proučavanja teorijske i praktične literature i zakonodavstva, kao i ličnih ispitivanja. Ono želi da prikaže jednu etapu u razvoju privrednog i socijalnog života današnje Nemačke. To je etapa obeležena rađanjem i prvim koracima jedne nove misli iz koje je proizašao jedan novi poredak. Želeći da obuhvati celi splet pitanja u vezi sa pojavom nacionalnoga socijalizma, ovo delo se nije moglo upustiti u mnoge detalje. Ono želi da pruži jedan opšti, sistematski pregled mera sprovedenih u život, kao i osnovnih misaonih postavki, iz koje su te mere nikle. Ono želi da čitaocu prikaže naučno, bespristrasno i objektivno put, kojim je jedan narod pošao, da bi u haos današnjice zaveo red i svoj život udesio prema sebi i za sebe. U V O D Tri okolnosti treba imati u vidu pri poučavanju ekonomske i socijalne doktrine nacionalnoga socijalizma i njegove praktične primene u privrednoj i socijalnoj
299

Privreda Nacionalnog Socijalizma

Jun 12, 2015

Download

Documents

srpskii

Filozofska objašnjenja o potrebi za nacionalnom privredom i pogled na jednu takvu privredu - privredu nacional-socijalizma.
Welcome message from author
This document is posted to help you gain knowledge. Please leave a comment to let me know what you think about it! Share it to your friends and learn new things together.
Transcript
Page 1: Privreda Nacionalnog Socijalizma

DR. D A N I L O G R E G O R I Ć

PRIVREDA NACIONALNOGA

SOCIJALIZMA

DOKTRINA — PRAKSA

B E O G R A D1 9 3 6

MOME OCU

Ovo delo je plod proučavanja teorijske i praktične literature i zakonodavstva, kao i ličnih ispitivanja.

Ono želi da prikaže jednu etapu u razvoju privrednog i socijalnog života današnje Nemačke. To je

etapa obeležena rađanjem i prvim koracima jedne nove misli iz koje je proizašao jedan novi poredak.

Želeći da obuhvati celi splet pitanja u vezi sa pojavom nacionalnoga socijalizma, ovo delo se nije mogloupustiti u mnoge detalje. Ono želi da pruži jedan

opšti, sistematski pregled mera sprovedenih u život,kao i osnovnih misaonih postavki, iz koje su te mere

nikle.

Ono želi da čitaocu prikaže naučno, bespristrasno i objektivno put, kojim je jedan narod pošao,

da bi u haos današnjice zaveo red i svoj život udesio prema sebi i za sebe.

U V O D

Tri okolnosti treba imati u vidu pri poučavanju ekonomske i socijalne doktrine nacionalnoga socijalizma i njegove praktične primene u privrednoj i socijalnoj

Page 2: Privreda Nacionalnog Socijalizma

politici.

I.

Potrebno je držati stalno pred očima neposrednu vezu između nacionalnoga socijalizma i njegove doktrine s jedne, i konkretnih političkih prilika, u kojima se on formirao, s druge strane. Nacionalni socijalizam je nikao u Nemačkoj, koja se osećala poniženom i nepravično osakaćenom Versajskim ugovorom. Nikao je iz sredine onih, koji su kao ratnici stajali na frontovima i borili se u uverenju da brane pravičnu stvar svoje otadžbine prema nepravičnome napadu. Ti ljudi su se vratili posle nemačkoga sloma u svoju zemlju i našli su u njoj pun haos, kako u privrednom tako i u socijalnom a ponajviše u političkom pogledu.

Državni organizam Nemačke rastrzan je tada najtežim potresima. Revolucionarni ustanci pod komunističkim parolama, pokušaji izdvajanja pojedinih državica iz nemačkog državnog sklopa, strahovita razorenost građanskog društva; zatim katastrofa inflacije, okupacija velikih nemačkih oblasti od strane savezničkih trupa, — svi ovi i mnogi drugi simptomi pretskazivali su konačni slom Nemačke. S druge strane su stajala fantastična ratna bogatstva, preterani luksuz usred revolucionarnog kovitlanja i najteže socijalne bede. Ove činjenice, tipične posledice izgubljenog rata, dovele su ljude, iz čije je sredine nikao nacionalni socijalizam, do zaključka da je uzrok svom ovom haosu slabost države, državne vlasti. Ova slabost je prouzrokovana pre svega Versajskim ugovorom koji je, uz ponižavanje nemačkog nacionalnog ponosa, doneo i veliku ekonomsku zavisnost od inostranstva. Ekonomski, socijalni i politički sistem koji je u Nemačkoj vladao u to doba, bio je slab da prilike ma u kome pravcu normalizuje. A iz slabosti sistema niču sve one posledice koje čine da se u Nemačkoj, zemlji reda i organizacije, pojavljuje najveći haos u svima oblastima života. Ovo činjenično stanje je u mnogom uticalo da se ideje nacionalnog socijalizma formiraju baš onako, kao što su se formirale.

Ne može se reći da se nacionalni socijalizam pojavio kao ideja samo usled tih činjenica. Sigurno je, međutim, da su one imale uticaja na nacionalni socijalizam, koji se po-javljuje i kao duhovna i kao praktično-politična reakcija

Page 3: Privreda Nacionalnog Socijalizma

na njih. A isto tako je sigurno da su te okolnosti znatno ubrzale rađanje duhovnog pokreta, koji bi se bez njih pojavio možda mnogo kasnije.

Veza između političkog stanja i nacionalno-socijalistične doktrine, prisna od početka nacionalnoga socijalizma, ne prekida se ni onda, kada je nacionalni socijalizam počeo svoje ideje da ostvaruje. Nacionalni socijalizam je ne samo idejni već i praktično-politični pokret od samog svog početka. Takav je ostao i danas.

II.

Mora se uvek voditi računa o tome, da je nacionalni socijalizam pokret koji je tek u početku ostvarivanja svojih ideja. Greška bi bila, postaviti problem nacionalnoga soci-jalizma statički, kao datu konačnu pojavu, i na osnovu takvoga statičkoga posmatranja izvesti zaključke, sistematisati ih i dati konačnu ocenu o celome sistemu.

U svojoj četrnajestogodišnjoj borbi o vlast u opoziciji protiv liberalizma i marksizma, nacionalni socijalizam je morao, iz političke nužnosti, popularisati svoje ideje što snažnijim i prodornijim parolama. Radilo mu se, kao svakom idejnom pokretu koji ulazi u političku arenu, prvo o tome da dođe u Nemačkoj na vlast. Tek sa vlasti je data mogućnost za sprovođenje ideja i programa u delo. Radi te borbe o vlast je, prirodno, morao zapostaviti temeljno izgrađivanje svojih misli u odnosu na svako pojedino konkretno pitanje tako složenog svakodnevnog života u velikom narodnom organizmu Nemačke. Ideje koje je nacionalni socijalizam ispisao na svojim barjacima obuhvatile su, u najopštijim crtama, velike komplekse problema državnog i društvenog života, dajući samo opšte smernice, osnovne poglede, sa kojih se ima pristupiti konkretnom rešavanju.

Došavši na vlast, 30 januara 1933 godine, nacionalni socijalizam se našao oko u oko sa stvarnošću. Dok mu je, u opoziciji prema građanskim i marksističnim strankama i njihovim ideologijama, bila glavna briga da svoju stranku, svoj politički instrumenat, izgradi u njenoj unutrašnjoj organizatornoj i opšte-idejnoj homogenosti i da privuče sebi što veće mase nemačkoga naroda, dotle je od trenutka preuzimanja vlasti morao iz svojih osnovnih idejnih temelja da pristupi konkretnom rešavanju komplikovanih problema, koji se rađaju iz društvenih odnosa

Page 4: Privreda Nacionalnog Socijalizma

savremenoga života.

Tek od toga momenta, u stvari, počinje detaljno izgrađivanje njegovoga privrednoga i socijalnoga sistema. Preuzimajući vlast u periodu potpune društvene razrivenosti i dezorijentacije duhova, posle niza neuspelih pokušaja građanskih i marksističnih stranaka da srede haotične prilike u političkim, društvenim i ekonomskim odnosima, nacionalni socijalizam je uzeo na sebe tešku odgovornost pred nemačkim narodom.

Konkretne prilike, osnovni problemi svakodnevnoga života, morali su pre svega ostaloga biti rešeni. Politička nužnost morala je doći pre idejne izgradnje. Problem nezaposlenosti, problem socijalnog uređenja, problem seljaka, morali su biti rešeni pre svih ostalih, jer su se na njima slomile građanske i marksističke stranke, dok je nacionalni socijalizam svoje mase pridobio baš svojim samosvesnim tvrđenjem da on i jedino on može te probleme da reši.

Na taj način je nacionalni socijalizam pristupio rešavanju osnovnih problema svakodnevnoga života Nemačke, bacivši se svom ogromnom energijom svoga oduševljenja prvenstveno na njih. Ostala pitanja su stavljena u drugi red i njihovom se rešavanju pristupa postepeno, kako se pojavljuje za tim potreba.

Istovremeno s tim ide i detaljno proučavanje odnosa u državi i društvu, ide pripremanje za konačnu izgradnju sistema. Nacionalni socijalizam ima svoja osnovna pojamna obeležja, ali nije još našao svoje konačno lice u pojedinostima. A vrlo je teško nazreti kako će ono da izgleda.

Pri proučavanju liberalizma u privrednim i socijalnim odnosima imamo pred sobom, uglavnom, potpunu sliku, potpun lik. Adam Smith, Ricardo, J. St. Mill, Say i čitav ogromni niz njihovih epigona do Cassela i Webera, dali su obimnu i sveobuhvatnu doktrinu, a istorijski razvoj prilika u toku poslednjih 150 godina u celome svetu prikazuje svestrano primenu te doktrine. Razvoj liberalizma je, uglavnom, završen ili u najmanju ruku stagniran. Zato je moguće dati o njemu konačnu ocenu, jer su poznati svi za to potrebni elementi. Zato se on i može temeljno prikazati i konačno oceniti.

Page 5: Privreda Nacionalnog Socijalizma

Već sa marksističnim socijalizmom stoji sasvim drukčije. Od Marksa i Engelsa preko katedarskih socijalista, preko Kautskog, Lenjina i Buharina do staljinovske stvarnosti u Sovjetskoj Uniji, prešao je marksistični socijalizam toliki put, izvršio u sebi tolike reforme i promene, da bi ga njegov osnivač u njegovom aktuelnom izdanju dosta teško poznao. Iz cele te evolutivne linije proizlazi jasno da razvoj marksističnoga socijalizma, — ma da je on već dostigao punih sto godina starosti u doktrini, a nekoliko decenija u primeni (sindikati, socijalistične i komunistične stranke, Sovjetska Unija), još nije završen. Stoga se o njemu još ne može dati konačni istorijski sud, pogotovu kad se vidi kako se u jedinoj zemlji u kojoj je na vlasti, njegove forme stalno menjaju. O marksističnom socijalizmu se prema tome za sada mišljenje mora ograničiti na ocenu njegove osnovne doktrine i njenih praktičnih rezultata u dosadašnjoj fazi njegovoga razvoja. Mora se, međutim, koncedirati uvek mogućnost da konačni sud o njemu, pogotovu o njegovoj primeni, može biti i dosta različan od sadašnje, u suštini ipak privremene, ocene.

Kada tako stoji sa marksističnim socijalizmom, ne može se postaviti zahtev, da se o nacionalnome socijalizmu izrekne konačna ocena. Nacionalni socijalizam, rođen pre sedamnajest a na vlasti od pre tri godine, još nije našao ni iz daleka konačni oblik, kako u detaljima doktrine, tako i u praktičnoj primeni. Njegovome se proučavanju mora stoga prići uvek sa gledišta da je on visoko dinamičan duhovni i politički pokret, koji želi da obuhvati primenom svojih osnovnih misaonih smernica sva društvena zbivanja, ali da je on, u stvari, još uvek u fazi stvaranja, rađanja i izgrađivanja, — dakle još daleko od toga da pruži mogućnost za ma kakvu konačnu ocenu.

III.

Treća okolnost, koja je isto tako važna za razumevanje nacionalnoga socijalizma, pada odmah u oči kada se pristupa njegovome ispitivanju. Nacionalni socijalizam, naime, energično odbija da je on samo sistem, program ili kakvo isključivo praktično rešenje dnevnih problema nemačkoga naroda. On smatra za sebe da je novo gledanje na svet, novi ,,Weltanschauung", novi moral, etika iz koje proističu rešenja ne samo za državno-pravne, socijalne i privredne fenomene ljudskoga društva, već i za sve

Page 6: Privreda Nacionalnog Socijalizma

manifestacije ljudskoga života uopšte.

Svojim osnovnim načelima nacionalni socijalizam premaša daleko okvir jedne političke orijentacije ili jednog privredno-socijalnog i državnopravnog programa. On nije samo spoljašnji program, formalna doktrina. On postavlja izvesan osnovni misaoni stav prema celokupnom društvenom zbivanju. Mora se, stoga, uvek držati ovo njegovo svojstvo u vidu. Praznine u rešenjima, koja daje na probleme svakodnevnog društvenog života, moraju se iz tog njegovog stava dopuniti.

Stavljajući se u naglašenu suprotnost prema liberalizmu i prema marksizmu, kao materijalističkim shvatanjima društvenoga života, nacionalni socijalizam želi da bude savršen i zaokrugljen idealistički misaoni sistem, koji iz svoje suštine za sve probleme sadašnjosti i budućnosti daje nedvosmislene, određene odgovore, a pojave prošlosti podvrgava svojoj kritičkoj oceni. Stoga se, pri proučavanju dejstva nacionalnoga socijalizma na privrednu i socijalnu oblast društvenoga zbivanja, ne sme izostaviti iz vida njegova filozofska sadržina. Tek iz nje se mogu jasno nazreti ciljevi, kojima on teži. Pojedinačne pojave u njegovoj primeni mogu se sklopiti tek u izvesan sistem ako se imaju u vidu misaoni temelji iz kojih su sve one nikle.

S druge strane, tek ako su svestrano poznati idejni osnovi nacionalnoga socijalizma, mogu se pri proučavanju konkretne pojave, konkretne mere, izdvojiti oni elementi, koji su diktovani dnevnom političkom potrebom.

Nacionalni socijalizam, kao svaki idejni pokret koji se upušta u dnevnu političku borbu, mora u svojim manifestacijama voditi računa i o dnevnim potrebama. Doktrina se za zelenim stolom ili u zatvorenoj sobi teoretičara sasvim drukčije razvija, nego u neposrednom i stalnom dodiru sa živim zbivanjem. Zato se apstraktno stvorena doktrina u svojoj primeni u praksi pokazuje često nesprovodivom, dalekom od realnih mogučnosti, dalekom od stvarnoga života i njegovih neprekidnih fluktuacija. Kada se, stoga, izvesna doktrina primeni na stvarni život, ona se često u svojim spoljnim izrazima modifikuje. ili, bolje reći, njena sprovodljivost je tek onda obezbeđena, ako se ona u primeni pokaže toliko elastičnom da njene mere budu prihvaćene sa što više afirmativnog

Page 7: Privreda Nacionalnog Socijalizma

oduševljenja, i ako će što više konkretnih akutnih problema uspešno moći da reši. Usled te potrebne elastičnosti se u primeni pored bitnih, čisto doktrinarnih momenata, pokazuju i nebitni, sporedni elementi, diktovani političkom potrebom, zahtevima dana. Ove sporedne elemente treba pomno izdvojiti, ako se želi dobiti tačna slika o samoj doktrini. To će, međutim, kao što smo rekli, biti moguće jedino ako se sve praktične manifestacije nacionalnoga socijalizma uvek svedu na svoju idejnu sadržinu, odnosno dovedu u zavisnost od osnovnog misaonog stava iz koga su nikle. Bitno će se od nebitnoga, elementarno od sporednoga, ono što je niklo iz doktrine od onog što je proizvod dnevne potrebe, na taj način jasno razdvojiti. No i ono što je učinjeno iz dnevne potrebe, a bez temeljno oslonca u doktrini, od velikoga je interesa, jer pokazuje stepen elastičnosti odn. sprovodivosti same doktrine.

IV.

Posmatrajući nacionalni socijalizam uvek u vezi sa njegovom političkom pozadinom, u njegovome dinamizmu, a naporedno s tim imajući stalno u vidu njegovu etičko-doktrinarnu sadržinu, može se stvoriti slika njegove sadašnjosti. Kakva će mu biti budućnost, može se nazreti samo u najopštijim crtama, na osnovu njegove idejne osnovice, na osnovu tendencija koje se u njemu javljaju od njegovoga postanka, kroz njegove političke borbe, i danas kada je sa vlasti počeo da izgrađuje svoj sistem.

Iz toga razloga podelili smo ovo delo u dva razdela. U prvome podvrgavamo posmatranju doktrinu, teoriju nacionalnoga socijalizma, njegove osnovne misaone temelje, njegovu istorijsku povezanost u razvoju ljudske misli. U drugome iznosimo glavne praktične mere koje je on sa vlasti doneo, dakle primenu njegovu u privrednome i socijalnome životu nemačkoga naroda. Najzad, u jednom završnom osvrtu, iznosimo, na osnovu prerađenoga materijala uz kratku kritičnu ocenu, mogućnosti daljega razvoja nacionalnoga socijalizma.

Interesovalo nas je, razume se, isključivo ono što je nacionalni socijalizam, kako u doktrini tako i u primeni, dao u oblasti privrednoga i socijalnoga života. Izvesne digresije sa čisto privredno-socijalnoga terena, čiji je obim sveden na najpotrebnije, smatramo neophodnim za potpuno razumevanje i razjašnjenje nacionalnoga

Page 8: Privreda Nacionalnog Socijalizma

socijalizma, to jest i njegovoga shvatanja privrednog i socijalnog života. Ta njegova shvatanja, kao što smo naglasili, samo su deo celokupnog gledanja na svet, samo odraz celokupnog kompleksa idejnih dobara nacionalnoga socijalizma na jednu oblast društvenih fenomena.

DOKTRINARNE OSNOVENACIONALNOGA

SOCIJALIZMA

I.

POLOŽAJ NACIONALNOGA SOCIJALIZMA U ISTORIJI

LJUDSKOGA DUHA

1. Individualizam i organski univerzalizam

Smena principa

Kroz celi razvoj ljudske misli, od kako nam je poznat, provlače se dva osnovna stava, dva osnovna principa. U vekovnoj međusobnoj borbi, oni u raznim istorijskim periodima nalaze razne tumače, razne propovednike, koji ih formulišu na razne načine. U suštini, međutim, i pored raznolike formulacije, i pored raznoliko obrazloženja, i po-red raznolike spoljne forme tumačenja, — na suštini jednoga ili drugoga principa malo se izmenilo od vremena kada su ga prvi nama poznati nosioci formulisali, pa do danas.

Prvi od ta dva principa polazi od materijalnoga, — on je individualistički ili, po drugoj terminologiji, atomistički. Drugi polazi od duha, ideje. On je univerzalistički ili or-ganski. Ova dva principa, koja se međusobno takmiče o prevlast u ljudskim duhovima kroz istoriju, imala su vidnoga udela i u obrazovanju praktično-političkih sistema u razvoju čovečanstva. Kako i jedan i drugi princip teži za tim da bude sveobuhvatno gledište, iz koga se ima odrediti stav pojedinaca i društva prema svima pojavama života, njihova primena se manifestuje u svima oblastima društvenoga zbivanja, pa i u privrednim i socijalnim odnosima. U ovima je, štaviše, njihova primena ostavila

Page 9: Privreda Nacionalnog Socijalizma

vrlo dubokih tragova, jer je baš u tim odnosima bila skopčana sa vrlo korenitim preobražajima, koji su za život naroda bili od vrlo velikoga uticaja.

Smenjujući se kroz istoriju, ova dva principa, ova dva osnovna idejna stava prema životnome zbivanju, određivala su šta se ima smatrati krajnim ciljem života ljudske zajednice, kao i pojedinca u njoj, Preko toga i kroz to, oni izazivaju i pravac organizovanja društvenoga života, sklop društvene saradnje. Želeći da budu ekskluzivni u pogledu svoje primene, ova dva osnovna gledanja na svet teže za tim da urede celokupni društveni život prema svojoj formuli, da podvrgnu sebi sve manifestacije ljudskoga života. U toj njihovoj težnji za ekskluzivnošću leži i razlog njihove utakmice, koja se može preneti i na politički teren u vidu nepoštedne borbe. U tome leži i razlog odmenjivanja jednoga stava drugim kroz istoriju.

Kada se, posle izvesnoga perioda međusobne borbe o prevlast praćene nerazdvojno političkim i socijalnim trzavicama, jedan od ta dva principa domogne vladavine, nastaje period njegovoga snaženja u primeni u svima oblicima društvenoga života. Ali kada su smernice i merila, koji niču iz principa koji je na vlasti, formirali ukupni sklop društvenoga zbivanja, odredili pravac društvene saradnje u državi, društvu, privredi i svim oblastima ljudskoga života, kada je ljudski život ispunjen do poslednje konzekvencije u svima svojim manifestacijama, onda sam princip koji je na vlasti slabi. On se iscrpljuje jer teži da sa dinamičnoga pređe u statično stanje, pa time gubi sposobnost da se razvija sa životnim menama. Posle perioda njegovoga razmaha dolazi period njegove stagnacije i njegovoga opadanja, u kome on više nije u stanju da aktivno formira novi život, već se zadržava na odbrani stečenih pozicija.

I društvo počinje da se koleba u svome uverenju u tačnost ideala koji u njemu vladaju. Posle stagnacije i opadanja nastupa i postepeno duhovno zamiranje i umiranje. Samo nova revolucija duhova, pristajanje uz princip koji je dotle bio potisnut, stvara, na ruševinama stare, novu kulturu sa novim duhovnim životom. Na taj način postaje razumljiv nestanak tolikih kultura i naroda kroz istoriju. Otuda je razumljivo zašto veliki i snažni,

Page 10: Privreda Nacionalnog Socijalizma

gotovo svemoćni narodni organizmi sa svojom kulturom izumiru, bivaju potisnuti, nestaju. Upućeni sasvim u pravcu koji proističe iz jednoga od tih dvaju principa, oni ginu zajedno sa njim, jer nisu više u stanju da u sebi izvrše onu duhovnu revoluciju koju nosi sa sobom smena istrošenoga principa novim. Tako se na mestu starih naroda i njihovih kultura često u istoriji pojavljuju novi narodi sa novim shvatanjima o životu i novim kulturama.

Retki su primeri da jedan narod sam u sebi može da izvrši ovu duhovnu revoluciju, a da pri tome ne izgubi svoj kulturni i politički položaj. No u današnjem vremenu, kada se ne mogu pojaviti novi narodi na pozornici istorije, jer je ceo svet poznat i podvrgnut jednoj kulturi, borba između ova dva principa vodi se u granicama jednoga naroda, u granicama celoga čovečanstva.

Život ljudskoga društva, determinisan razvojem ljudske misli, ravan je klatnu. Napregnuvši sve svoje stvaralačke snage narodi streme jednome cilju, jednoj kulminaciji, koju im pokazuje princip koji njima vlada. Kad je taj cilj dostignut, kada je najviša kulminacija dostignuta, klatno se vraća, pada i teži ponovo drugome cilju, drugoj kulminaciji. No pogrešno bi bilo shvatiti, da se univerzalistički princip u svome idealizmu ili individualistički princip u svome materializmu izražava uvek, kada se primenjuje, u punoj čistoći svoje ideje. U primeni jednoga principa uvek ima primesa onog drugog principa. I praktične doktrine, koje u stvari sprovode jedan ili drugi princip u život, nikada nisu potpun izraz principa iz koga su nikle. Ma da se idejno i teorijski ova dva principa mogu potpuno jasno razdvojiti, ipak se kod praktičnih doktrina pre može govoriti o predominaciji jednoga ili drugoga principa, nego tome da je doktrina čisto ostvarenje jednoga od njih.

Materijalistično-individualistični princip

Socijološko načelo individualizma je uvek materijalistično. Polazeći u rešavanju problema društvenoga zbivanja od čoveka—pojedinca i njegovog ličnog blagostanja, on nužno vidi u materijalnome momentu blagostanja jedinke ideal, kome treba težiti. Posmatran socijološki, postaje dakle materijalizam u svojoj primeni u društvenim odnosima individualizmom ili atomizmom.

Page 11: Privreda Nacionalnog Socijalizma

Materijalistično-individualistički princip formulisan je, u nama poznatom istoriskom periodu razvoja ljudske misli na Zapadu, prvi put od jelinskoga mislioca Protagore. Njegovom izrekom da je ,,čovek merilo sviju stvari" postavljena je ideja, da se u jedinci, u individui ima tražiti koren i smisao svega životnoga zbivanja. Sve životne pojave imaju se ceniti samo prema njihovome značenju za pojedinca, za čoveka kao samostalno biće, kao jedinku, i za njegovo lično materijalno blagostanje.

Ovom shvatanju odgovara gledište da se cela priroda sastoji od nedeljivih atoma, koji se mehanički kreću prema večitim prirodnim zakonima. Iznad njih nema višega etičkoga smisla, nema božanstva. I kao što je priroda sastavljena od mehanički povezanih atoma, samostalnih jedinki, tako je i ljudsko društvo samo zbir pojedinaca, koji među sobom stoje u čisto spoljašnjoj, mehaničkoj, materijalnoj vezi.

Prema tome čovek, pojedinac, kao merilo svih stvari određuje prema sebi lično okolni svet. U tome leži, u suštini, koren anarhičnoga gledanja na svet, jer svako ima pravo, ,,prirodno pravo" da živi samo prema svojoj volji, koja je apsolntno merodavna. Ako mu se drugi pojedinac umeša u njegovu životnu sferu, u njegove interese, on može silom svaki pritisak protiv svoje apsolutne slobode da suzbije, ako je samo dovoljno snažan.

Prema tome shvatanju se i pravo ne posmatra kao etička vrednost koja stoji nad pojedincima, već jedino kao gola prinuda. Nju su stvorili jači radi vladavine nad slabijim, ili slabiji da bi se zaštitili od snažnijih u ime jednakosti koju proklamuje pravo.

,,Ja sebi uzimam i dajem pravo iz svoje vlasti", kaže Stirner,1) ,,Pravo je ono što je meni pravo". A Nietzsche2) formuliše tu misao u svome ,,nadčoveku", koji je ,,smisao zemlje", ,,koji neće da bude isuviše moralan", ,,u kome su sve stvari".

Društvena zajednica je, prema tome gledištu, stvorena jedino sporazumom između jedinki, koje su radi svoga sopstvenoga interesa sklopile između sebe izvesno primirje. Na mesto brutalnoga; apsolutnoga rata svakoga protiv sviju, — koji je u osnovnom, prirodnom stanju vladao

Page 12: Privreda Nacionalnog Socijalizma

prema shvatanju individualizma u ljudskome društvu, — stupilo je izvesno ugovorno stanje. Cilj ovome ugovoru je jedino taj, da materijalni interesi pojedinca budu bolje zaštićeni prema onima, koji su od njega snažniji. U prirodnome stanju, u stvari, niko nije siguran da može svoje prohteve i svoje iz njih niklo pravo da ostvari, jer ga svakoga časa drugi može u vršenju njegovoga prava omesti i onemogućiti mu postignuće njegovih prohteva.

Racionalnim putem jedinke, ljudi, dolaze do zaključka da svako u svome interesu ,,traži mir, ukoliko se može postići, a ukoliko se ne može postići, traži pomoć za borbu" (Hobbes)1). Da bi se postigao taj mir, moraju se svi pojedinci smatrati među sobom ravnima. Svako od tih pojedinaca mora se odreći ravnoga dela svoje slobode, tako da bi svi ti delovi mogli da se povere nekome, koji će sporazumno biti određen, pa bio on pojedinac (monarhija) ili neki skup (demokratija).

Na mesto apsolutnoga prava jačega dolazi sada neograničeno pravo svojine, koje pojedincu garantuje novostvorena zajednica, i to kako prema svima koji su van nje, tako i prema svima koji su u njoj. Društvena zajednica se dakle pokazuje kao skup, kao zbir pojedinaca, koji su je na osnovu racionalnoga odlučivanja slobodnom voljom stvorili, ,,Stupi u društvo sa drugima, u kome svakome svoje može biti očuvano", kaže Kant2). Prema tome, pored principijalne jednakosti koju pretpostavlja materijalistično gledište individualizma, ono pretpostavlja potpunu slobodu svakoga pojedinca, ograničenu jedino punom slobodom drugoga.

Pravo, koje vlada ovom zajednicom, postaje racionalnim putem i definiše se kao zbir uslova pod kojima može samovolja jednoga da bude pomirena sa samovoljom drugoga. Tako postaje društvena zajednica teorijski kompromisom između prohteva pojedinaca.

Aktuelna politična forma materijalističkoga individualizma je liberalizam. Rođen u velikoj Francuskoj revoluciji, liberalizam je postepeno osvojio duhove. Za njegov osnovni stav prema životu ljudi u zajednici karakteristična je Deklaracija prava čoveka i građanina, koja još danas, mada je od njenoga objavljivanja proteklo preko trinaest decenija, pretstavlja Vjeruju liberalizma. Odeljak drugi Deklaracije glasi: ,,Svrha svake političke

Page 13: Privreda Nacionalnog Socijalizma

zajednice je zaštita i prirodnih i nepovredivih čovečanskih prava. Ova prava su sloboda, svojina, bezbednost i otpor protiv pritiska, a stav četvrti: ,,Sloboda se sastoji u tome, da se može raditi sve što drugima ne škodi. Prema tome vršenje prirodnih prava kod svakoga čoveka nema nikakvih drugih granica, sem što se obezbeđuje ostalim članovima društva uživanje istih prava..."

Društvena shema, koju postavlja materijalistički individualizam, ne priznaje postojanje makakvih duhovnih činilaca između društva i individue. Društvo se pojavljuje kao prost matematski zbir pojedinaca, Između njega i pojedinaca nema ničega. Nadlične zajednice, — kao brak, porodica, stalež, narod, — samo su deo prostoga zbira individua koji sačinjavaju ljudsko društvo. Ovim zajednicama ne priznaje se nikakav zasebni duhovni značaj, nikakva naročita tvoračka moć. Individualizam, dosledno, postavlja konačnim idealom čovečanstva svetsku državu, koja će obuhvatiti celokupno čovečanstvo.

Osnovni postulati materijalističkoga individualizma i jesu, kao što je naglašeno, sloboda i jednakost, i to shvaćeno mehanički, formalno. Ova dva postulata raznoliko stoje u odnosu svojih snaga u raznim individualističkim doktrinama.

U političkom individualizmu, i to u njegovoj liberalističkoj varijanti, sloboda je predominantna nad jednakošću. No u praksi se pokazalo da je baš ta sloboda razlog koji daje mogućnost snažnijim elementima i društvenoj zajednici da podvlaste slabije. U slobodi mogli su se apetiti i mogućnosti snažnijih potpunije razviti, i tako se sloboda izmeće u samovolju. Radi toga se, kao reakcija, pojavljuje jačanje elementa jednakosti u individualističkim doktrinama. Ako sloboda nije stvorila svima i svojinu, koja je izraz jednakosti, onda treba, jednakost svima svojinu da oduzme. Ako u prirodnom, prvobitnom stanju niko nije imao ličnu svojinu na stvarima, već je svima pripadalo sve, onda treba jednakost da stvori i u državnome obliku društvenoga života isto stanje. Ako prvobitnim društvenim ugovorom nije preneseno i pravo svojine na društvo, već je ono ostalo domen pojedinca, potrebno je sada stvoriti takav poredak koji će ovu prazninu prvobitnoga društvenoga ugovora, da dopuni. Dopuna se sastoji u tome, što će se pojedinac u društvu potpuno odreći svojine i preneti je na društvo. Tako bi se, po krajnjoj logičnoj

Page 14: Privreda Nacionalnog Socijalizma

posledici, došlo do pune spoljne jednakosti, dok bi se elemenat slobode pojavio tek onda, kada bi društvo u pogledu na svojinu bilo potpuno izjednačeno. Na taj način bi, konačno, mogla nestati kao nepotrebna i država kao autoritet, koji ima dužnost da zaštiti individualna prava na svojinu. Svaka jedinka bila bi opet potpuno slobodna a sve bi bile između sebe potpuno jednake.

Potpunom nivelacijom i brisanjem države vratilo bi se čovečanstvo u prvobitno stanje. Krug bi se ovim zatvorio. No uslov za to je da racionalnim putem ljudi dođu do zaključka da svoju slobodu i jednakost mogu mnogo bolje ostvariti saradnjom sviju sa svima, u kojoj bi se individualnosti svakoga moglo slobodno pustiti na volju. Umesto borbe sviju protiv svih stupila bi dakle kooperacija svih sa svima, i to iz istih pobuda iz kojih je proizišla prvobitna borba, Buharin i Preobraženski1) okarakterisali su to konačno stanje ovako; ,,Pod komunizmom neće postojati upravnici fabrika, niti ljudi koji celog svog života vrše jedan te isti rad. Svi ljudi uživaju svestrano obrazovanje i zato će se svi snalaziti u svima granama proizvodnje... U komunističkoj državi neće biti klasa. Prema tome neće postojati ni države... I zato što su svi od detinjstva naučeni na zajednički rad i što će razumeti da je taj rad potreban i život najlakši ako se sve vrši prema smišljenom planu, svi će tako raditi... Tu nisu potrebni posebni ministri, policija, zatvori, zakoni, ukazi, — ništa! Kao što u orkestru svi motre na dirigentsku palicu i po njoj postupaju, tako će svi motriti na tabele sa izračunavanjima i prema njima vršiti svoj rad... Birokratija, stalno činovništvo će nestati, država će izumreti, potpuno tek za dve-tri generacije".

Idealistički princip organskoga univerzalizma

Nasuprot individualističkom shvatanju društvenoga života, koje je iz svoje materijalističke osnove dalo čitav niz razniz doktrina, stoji idealistički princip organskoga univerzalizma. Idealističko shvatanje postavlja osnovnu tezu, da je duhovni faktor u životnome zbivanju predominantan. Na taj način se pojavljuje grananje društva prema duhovnim vrednostima, koje u njemu dejstvuju. Između pojedinca i društva pojavljuje se čitav niz duhovnih činilaca, duhovnih zajednica ili celina, koje niču iz oblika društvenoga života. Ovi su duhovni činioci u

Page 15: Privreda Nacionalnog Socijalizma

određenoj organskoj međusobnoj relaciji. U sociologiji se, tako, idealizam izražava u organskome principu univerzalizma, jer ne polazi od individue ka celini, već od celine, univerzuma, i njegovoga duhovnoga sadržaja, ka pojedincu.

Na osnovu toga shvatanja pojedinac se može posmatrati samo kao član jedne celine. Nadlična celina, iz koje potiče pojedinac, je primarna. Tek ako se pojedinac dovede u vezu sa duhovnom celinom, iz koje je nikao i kojoj pripada, može se on i razumeti. Pojedinac nije samostalna celina koja sama iz sebe stvara svoj duhovni svet Naprotiv, on je determinisan duhovnim svetom, deo njegov, zavisan od njega. On nije postao takav kakav je i to što je iz svoga ja, jer je duhovna celina primarna a on zavistan i sekundaran. A svaka od zajednica, u kojima pojedinac živi, ima svoj sopstveni duh i svoj sopstveni idejni značaj pri čemu se manja zajednica utapa u većoj.

Brak tako nije prost ugovor između dva lica, nije prosta shema jedan plus jedan, već kao zajednica pretstavlja celinu. On se izdiže iznad pojedinaca koji su u braku. Isto tako je porodica nadlična veza, nadlična celina, koja determiniše pojedinca, svoga člana. Iz svoje porodice, usled nje, na osnovu njenoga postojanja baš u takvoj formi u kakvoj postoji, izvesni pojedinac je takav kakav je. Poro-dica, dakle, kao duhovna celina, ima primat pred pojedincem. Ona je nosilac izvesnog skupnog duha, izvesne duhovne stvaralačke energije, čiji je deo sadržan u detetu, rođenom i niklom iz jedne porodice.

I kao što je u braku, u porodici, tako je i u svakoj drugoj formi ljudskoga života sadržana izvesna duhovna vrednost. Preko užih krugova u šire, pojedinac može dejstvovati uvek samo kao deo izvesne celine. Ove celine i njihov duhovno — stvaralački karakter pretstavljaju shemu sa čitavim nizom gradacija, koje od pojedinaca vode ka sve većim i većim duhovnim celinama, ka narodu, čovečanstvu i najzad svetskome duhu, — božanstvu. Na taj način se duhovno u čoveku, — a to je ono što je u njemu čovečansko i kao takvo relevantno, — manifestuje tek time što je čovek sadržan u široj i većoj celini. Tako i deo tela postaje tek u sastavu sa ostalim delovima tela ono što je, dok je sam za sebe komad mesa i kostiju. Otuda je i naziv organskome principu. Organski je on usled toga što se čovek pojavljuje tek kao deo većega organizma, kao organ. Univerzalističkim se naziva zato, što, nasuprot individualizmu, društveno zbivanje ne vidi kao dejstvovanje pojedinaca, već kao dejstvovanje velikih celina. Univerzum je pred pojedincem. On nije sastavljen od nezavisnih pojedinaca, već se organski rasčlanjuje

Page 16: Privreda Nacionalnog Socijalizma

naniže u pojedine manje sastavne delove koji su u zavisnosti od njega i određeni njime. ,,Celina je iznad dela" (Aristotelo).

Ako individualističko shvatanje gleda na svet kao na materijalni mehanizam atoma, univerzalizam gleda na život idealistički, posmatrajući ga kao duhovnu vrednost. Bitno, večito, suštastveno je duh, ideja. Telesni fenomeni su pojave koje zavise od ideje, od duha i sa njim su u stalnom menjanju. Svetu ideja stavlja Platon na čelo ideju o Dobru koja je, kao svetski um, kao božanstvo, smisao svega što postoji.

Po ovom idealističkom shvatanju je i biće države određeno stremljenjem ka duhovnome, ka najvišem. Država kao celina, kao organizam, dodeljuje jedinkama, koje pretstavljaju njene delove, svakom svoje. Ne mehanički svima isto, kao individualistička država, već svakome ono što mu pripada, a traži od svakoga ono što on može dati. Država je izraz pravde, pravičnost, koja je iznad pojedinaca i van njih. Pojedinci u njoj, kao njeni delovi, kao članovi više celine, dele se u niže celine, staleže, koji su nosioci izvesnog stvaralačkog duha. Državna vlast na taj način postaje izrazom i čuvarom vrhovnoga red a, organske pravde, a nije stvorena racionalnim putem, t.j. ugovorom, niti materijalnom prinudom, t.j. silom.

Ideju o takvoj državi razradio je Platon. Njegova razmatranja ostalu su i posle više od dve hiljade godina odličan izraz univerzalističkoga shvatanja društva. Društvo, prema njemu, nije skup jednakih, između sebe mehanički izjednačenijih individua sa istim dužnostima i istim pravom. Ono je piramida, na čijem vrhu stoji najbolji, najmudriji. Piramida se širi na dole preko čuvara države, dakle vojnika, do privrednika, građana i seljaka. Vođenje države ne poverava se kao deo svačijeg prava nekom sporazumno određenom organu. Njome upravljaju najbolji, dobijeni brižljivom selekcijom. Oni ne upravljaju državom u ime volje pojedinaca koji državu sačinjavaju, već u ime nadličnoga, duhovnoga i večitoga karaktera državne zajednice. Po tome principu sagrađena je celokupna hijerarhija katoličke crkve, koja u stupnjevima vaspitava i selekcionira svoje vođe.

Svaka je organska celina u društvu nosilac svog naročitog duhovnog života, koji je nešto svojstveno, a ne prost zbir atoma koji tu celinu sačinjavaju. Svaki od tih atoma ima naročiti zadatak u odnosu na celinu, kojoj pripada. Ne sloboda i jednakost, shvaćeni mehanički, već usklađenje međusobno različitih organa sa životom celine; podređivanje životnih manifestacija organa životu celine i duhovnosti njenoj; određivanje svakome članu, svakome organu, tačno ono mesto, koje mu u sklopu celine pripada,

Page 17: Privreda Nacionalnog Socijalizma

po načelu međusobne harmonije i večite pravičnosti; to su temelji na kojima je sagrađeno idealistično organsko društvo, univerzalistička država.

Rasčlanjavajući organizam države nailazi se na celine, koje sačinjavaju opet izvesne organizme sa svojim životom i svojim duhom. Tri velike osnovne celine u državi poznaje Platon. Na njih nailazimo i u savremenoj državi. Umetnici, duhovnici, naučnici, pretstavljaju jedan stalež, stalež mudraca, stalež nosilaca duha. Oni obuhvataju duhom život u njegovim pojavama, oni dokučuju velike regulativne ideje, oni daju životu njegovu duhovnu formu i duhovnu sadržinu, oni upućuju materijalni život prema toj duhovnoj sadržini. S druge strane stoji stalež onih koji rade na materijalnom božatstvu, stoji privreda, stoji materijalna radinost, koja se upravlja prema duhu koji joj tumači stalež duhovnih stvaralaca. Ovaj drugi stalež sačinjavaju privrednici, industrija, trgovina, zanati, seljak. Treći stalež pretstavljaju čuvari države, pretstavlja država sa svojim aparatom, državna vlast, koja stvara, na osnovu duhovnih tekovina, do kojih dolazi prvi stalež, konkretne forme državnoga života.

Stalež privrede grana se dalje u velike celine, u grupe, a ove u podgrupe i t. d. Tako se, naprimer, zanatska grana deli po strukama u krojače, obućare, stolare i t. d. Svaki od ovih nižih organizama grana se i dalje. Tako se dolazi do najmanje zajednice, do preduzeća ili gazdinstva. Tek članovi ove najmanje zajednice, t.j. individue, jedinke koje sačinjavaju ovu najmanju zajednicu, su između sebe potpuno jednaki, i po zadatku koji imaju prema celini i po pravima koje uživaju. Pojedini građani ulaze u sastav najviše celine, države, preko svojih nižih celina, a ove ulaze hijerarhijski jedna u drugu.

Na taj način se univerzalistička, organska državna zgrada može uporediti sa gotskom katedralom, koja sa široke osnove raste organski u vis, u kojoj mnogobrojni stubići, veze, osloni, imaju svaki svoje određeno mesto u celini i strogo određen međusobni odnos. U ovoj građevini ni jedan deo ne pretstavlja samostalnu celinu, ni jedan deo se ne može zamisliti bez veze sa celokupnom građevinom. Sužavajući se sve više prema vrhu, ona nosi, kao svoju najvišu krunu, kamenu ružu, koja se otvara prema nebu. Individualističko društvo se, međutim, može uporediti sa grčkim hramom, u kome niz stubova, između sebe jednakih i nezavisnih, nosi zajednički krov. Jedino taj krov ih vezuje, no oni mogu stajati i svaki za sebe, usamljeni i samostalni.1)

Idealistično shvatanje odlučan je protivnik mehaničkoga gledanja individualizma na materijalna dobra. Individualizam pridaje pojedincu neograničeno

Page 18: Privreda Nacionalnog Socijalizma

pravo nad stvari, svojinu. Država je pozvana da pazi da tu svojinu niko ničim ne povredi, pa ni ona sama. Univerzalistički princip, nasuprot tome, gleda na vlast nad materijalnim dobrima dinamički uz pravo na svojinu, on prenosi na pojedinca i dužnost upotrebe te svojine u pravcu korisnosti za ceo društveni organizam. Svojina nije samo pravo, vezano bezuslovno za ličnost, jer ni ličnost nije stvorila dobro sama iz sebe izolovana od celine. Za proizvedeno dobro, kao osnovu svojine, vezano je postojanje zajednice, vezan je stvaralački napor prošlih i sadašnjih generacija.

Adam Muller kaže: ,,Sve u svemu, čime čovek na ovome svetu može raspolagati, je uživanje velikoga kapitala koji pripada zajednički celome čovečanstvu i svima generacijama, koji se ne sme i ne može upropastiti. Kao što ljudsko društvo živi i raste, tako živi i raste, u stalnoj vezi i međusobnome uticanju, sa njime i veliki kapital, koji mu je potreban za njegove sve veće poslove. Kakva dvostruka ludost, dakle: 1. taj veliki kapital smatrati objektom sopstvenika one generacije, koja je baš sada na svetu, kao što se to dešava još sada u većini naših teorija o državi; 2. ovu svojinu smatrati jednostranom, kao da je taj kapital podvrgnut čoveku, a ne čovek sa svoje strane takođe kapitalu".1) Ovim Muller hoće da kaže da se svojina ne može vezati kao apsolutno pravo ni za pojedinca ni za jednu generaciju, Pojedinac, generacija, upravljaju u stvari, svojinom u ime organske celine kojoj pripadaju, u ime društva koje je večito, a čiji su članovi. Odnos između rada i kapitala se, na taj način, postavlja u idealističkoj državi sasvim drukčije, nego u materijalističkoj.

U individualističkoj shemi materijalizma stoji na jednoj strani rad a na drugoj kapital. Odnos između njih je bezličan, je tržišni odnos kupovine i prodaje. U idealističkoj državi odnos između rada i kapitala nije takav. Kapital postaje pomoćnim sretstvom, koje ima da služi cilju postizavanja izvesnih materijalnih efekata, a u korist narodne celine. Nosilac privrede je ličnost-preduzimač. Na mesto stvarno-pravnog odnosa stupa lično-pravni, između preduzimača, radnika i imaoca kapitala. Osnova privredne zgrade univerzalističkog društva je, dakle, preduzeće, gazdinstvo, kojim upravlja preduzimač, u kome stvara radnik a koje se služi kapitalom. Svaki od ta tri činilaca ima svoju određenu funkciju u odnosu na preduzeće a i u odnosu na državu. Svaki od njih ima pravo da od celine zahteva nagradu za svoj rad, za svoje učešće u stvaranju materijalnih dobara za celinu. Ta nagrada ne odmerava se na slobodnom tržištu, koje je proizvod individualističkog shvatanja, gde je determiniše sila, već se ona određuje prema važnosti udela ličnosti u stvaranju blagostanja celine. Postoji dakle pravična nagrada kao i pravična cena.

Page 19: Privreda Nacionalnog Socijalizma

Pravo u idealističkoj državnoj zajednici nema karakter razgraničavanja lične slobode, kao u individualističkom društvu, pa prema tome nije ni privatno-pravnoga karaktera. Zajednica ne može biti nezainteresovana u pogledu međusobnih odnosa svojih članova. Ovi odnosi nisu lična stvar svakoga pojedinca, već stvar zajednice, celine, koja je prema pojedincima u odnosu organizma prema organima. No, s druge strane, to pravo nije ni javno-pravnoga karaktera, u smislu individualističkoga shvatanja, jer javno-pravna oblast u individualizmu pretstavlja zbir propisa, kojima se u interesu slobode pojedinaca tačno omeđuje vlast države, i kojim se pojedincima omogućava uticaj na državne poslove. Indivi-dualističko javno pravo određuje dakle, delokrug", države, shvaćene kao instrumenat zbira pojedinaca, koji su njome obuhvaćeni. U univerzalističkoj državi postoji pravo zajed-nice koja obuhvata sve oblike života u zajednici. Granice između javnoga i privatnoga prava, između sfera privatne i sfere javne vlasti otpada.

Krajnji cilj idealističkoga društva, prema tome, nije anarhično stanje pune jednakosti i slobode među individuama, koje su između sebe mehanički jednake. Naprotiv, svoj krajnji cilj idealizam socijološki gleda u organskoj zgradi celoga društva i svih njegovih delova, u pravcu ostvarenja potpune duhovne celine, u kojoj će svako imati svoje određeno mesto, svoju određenu nagradu, prema svome udejstvovanju za celinu. Dok individualističko shvatanje iz svoga materijalizma hoće da stvori stanje potpune nevezanosti sviju, dotle idealistički univerzalizam hoće svakog pojedinca da podredi ideji službe celini, zajednici kao vrhovnome biću. On hoće podređivanje svih životnih manifestacija velikom, večnom, univerzalnom duhu. Nasuprot materijalističnoga ideala atomiziranja društva, idealizam postavlja kao duhovni ideal, duhovni cilj potpuno podređivanje pojedinca celini. Ne kulminacija individue, već kulminacija zajednice; ne društvo kao zbir, već društvo kao živo biće; ne potpuno oslobođenje od svih veza prema celini, već potpuno oslobođenje celine od obzira prema pojedincu; ne materijalno savršenstvo samo za sebe, već duhovno savršenstvo kome materijalni život ima biti adaptiran; — to je krajnji cilj idealističnoga načela izraženog u organskom univerzalizmu. Utapanje pojedinca u velikom opštem duhu, potpuna vladavina velike, večne ideje o Dobru, je poslednji smisao društvenoga zbivanja. Delatnosti i prohtevima individue ne postavlja se oltar, već se oni imaju apsolutno podvrći duhu, smislu i interesu društvene celine.

2. Duhovno poreklo nacionalnoga socijalizma

Nacionalni socijalizam i univerzalistična doktrina

Page 20: Privreda Nacionalnog Socijalizma

Savremeni nacionalni socijalizam u Nemačkoj spada u red idealističnih doktrina. On stoji na bazi univerzalističkih i organskih ideja. Odbacujući individualističke doktrine liberalizma i marksizma, on teži za tim da uredi nemačku narodnu zajednicu na temelju svojih idealističkih načela.

U jednoj tačci, međutim, univerzalistično načelo, kako smo ga izložili gore, pretrpelo je u nacionalnome socijalizmu znatnih izmena, Za ortodoksni univerzalizam, kako ga propoveda, naprimer, Othmar Spann1), društvena piramida ne prestaje sa nacijom, već se preko naroda produžava na čovečanstvo. Nacija je, doduše, u univerzalističnom sklopu veoma važan i značajan činilac, jedna od najviših celina, prva posle čovečanstva. Ali iznad nje postoji čovečanstvo kao najviša celina, najviši stvaralački duh. Isto tako i privreda, gazdovanje jednoga naroda tek je deo više celine koju sačinjava svetska privreda, — isto onako kao što je narodna privreda viša celina prema gazdovanju pojedinih preduzeća, prema privredi pojedinca.

Nacionalni socijalizam se ne interesuje za primenu idealistidčkoga principa univerzalizma preko nacije, politički izražene u državi. Prema pojmu čovečanstva on je dosta indiferentan i ne vodi računa o njemu u svojim konstrukcijama. Za njega se društvena zbivanja odigravaju u okviru ,,nacije, povezane krvlju i sudbinom". Čovečanstvo smatra nacionalni socijalizam iracionalnim pojmom i odriče mu svojstvo samostalne stvaralačke duhovnosti. Primenjujući svoja univerzalistička shvatanja za čitavu skalu sve većih zajednica od individue do naroda, on je u svojim pogledima na odnose među pojedinim narodima individualističan. Čovečanstvo je za njega zbir pojedinih naroda, a ne duhovna celina, koja bi pretstavljala viši, nadređeni pojam pojedinim nacijama.

Otuda odlučna protivnost nacionalnoga socijalizma prema svakome internacionalizmu. On smatra da svaki narod, kao najviša duhovna celina, mora svoje probleme rešiti u svome okviru, i da samo kao narodna celina, kao država, može stupiti u veze sa drugim istim takvim narodnim celinama,, ne stvarajući, na taj način, nikakav nov organizam već koordinaciju nacionalnih organizama.

Isto tako nacionalni socijalizam odbija odlučno pojam svetske privrede, onako kao što ga definiše Othmar Spann. Ovaj stavlja na vrh piramide privrednoga života

Page 21: Privreda Nacionalnog Socijalizma

čovečanstva svetsku privredu, kao najvišu celinu. Subordinirani njoj, kao njeni organi, kao njeni zavisni delovi, pojavljuju se narodne privrede pojedinih naroda. Tu shemu nacionalni socijalizam ne priznaje. On smatra da je osnovno obeležje jedne celine njena politička organizacija, dakle faktična mogućnost njenoga organizovanja. Otuda nalazi da je univerzalizam prešao u beskorisna maštanja, u konstrukcije daleke od života, čim se udaljio od pojma nacije. Tako i pojam svetske privrede nailazi kod većine teoretičara nacionalnoga socijalizma na opoziciju pa i na potsmeh. Za nacionalni socijalizam svetska privreda kao celina ne postoji. Postoji samo nacionalna privreda ovog ili onog naroda, a te nacionalne privrede mogu stupiti u međusobne veze, ne stvarajući, međutim, iz tih veza nikakvu svetsku privredu sa samostalnim stvaralačkim duhom, kao što iz odnosa među pojedinim narodima još ne niče nikakvo nadnarodno i međunarodno stvaralačko čovečanstvo.

Nacionalni socijalizam priznaje univerzalističnoj doktrini da je ona dala njegove duhovne temelje. On podvlači da je Spann najbolje formulisao filozofsko shvatanje nacionalnoga socijalizma o odnosu pojedinca prema narodu i državi, kada je napisao da su narod i država ne samo životni oblici, koji su nastali iz racionalnih razloga, već da su živi duhovni spoj mnogih, u kome se pojedinac, kao duhovno lice, tek rađa. On ističe da tek univerzalizam može protumačiti pojam narodne države, pojam staleža, ukratko sve osnovne stavove nacionalnoga socijalizma. Ali isto tako on zamera Spannu i svima njegovim sledbenicima, što su se, radi idejnog zaokrugljenja svoje nauke, upustili u besplodna maštanja o celinama, o spojevima, koji prelaze okvir nacije i države. Nacionalni socijalizam stoji na gledištu da uz duhovni elemenat celine mora ići i elemenat faktične vlasti, koja iz te celine niče. Otuda se bitna društvena zbivanja odigravaju u okviru naroda, organizovanog u državi. Međunarodna maštanja bez sankcije su uvek samo dobre ili zle zelje, ali nemaju pravo na egzistenciju niti ovu mogu imati, jer nema vlasti koja ih može sprovesti u delo.

Tako nacionalni socijalizam primenjuje načela univerzalističkog gledanja na svet, a istovremeno je u opoziciji prema ortodoksnom univerzalizmu.

Nacionalni socijalizam i romantičarska škola.

Među preteče nacionalnoga socijalizma u njegovim

Page 22: Privreda Nacionalnog Socijalizma

privrednim i socijalnim shvatanjima, moraju se ubrojiti i pisci iz romantičarske škole nacionalne ekonomije, na koje se u ostalom često poziva i Spann. Idealistični pokret romantike imao je mnogo univerzalističnih elemenata, a orijentisao se, isto kao sada nacionalni socijalizam, prvenstveno prema celini naroda. Uskoro poplavljena talasom individualističko — materijalističkog oduševljenja, — posledice industrijskoga poleta prošloga veka, — romantika je zaboravljena u praktičnom životu i spominje se samo u udžbenicima kulturne istorije i istorije ekonomskih doktrina. Spann je tek istakao sve njene odlike, radi kojih je zaslužila da stane u isti red sa ostalim velikim školama u razvoju ekonomskih doktrina. Nacionalni socijalizam takođe podvlači njen značaj, ali se isto tako i ograđuje od izvesnih njenih postulata. Adam Muller1), glavni nosilac ideje romantizma u istoriji ekonomskih učenja, ma da nedovoljno misaono izrađen u izvesnim svojim zaključcima, ipak je jasan i kategoričan u odbacivanju kozmopolitskoga elementa i stavljanju nacionalne države na prvo mesto. Njegovo shvatanje privrednoga i socijalnoga života je izrazito anti-individualistično. On naglašava spoj, povezanost između pojedinih socijalnih činilaca u društvu, objašnjavajući ga istorijski. On odbacuje odlučno liberalističko klasično shvatanje o slobodnoj privredi, o savršenosti privrednoga zbivanja usled prirodnoga automatizma privrednih zakona. Svojina za njega nije apsolutno pravo, slobodu konkurencije smatra štetnom. Za Mullera je temelj narodne privrede dat u okviru naroda u nekoj vrsti korporativne povezanosti.

Izvesni stavovi njegovi, u kojima daje opšti pojam o narodnom bogatstvu, izražavaju sasvim gledišta nacionalnoga socijalizma. Tako Muller u svojoj eksplikaciji teorije o produktivitetu kaže: ,,Sama egzistencija nacije u celom njenom obimu je pravo bogatstvo nacije. Ako država prestane da bude produktivna, prestaju i sve male proizvodnje same od sebe." Prema njemu je proizvod svih proizvoda, jedinstvo cele proizvodnje, ono što se zove narodnom privredom. Muller je izraziti protivnik materijalističkog shvatanja rada. Za njega je, kao kasnije i za Spanna, duhovna sadržina, duhovna namena rada važnija od materijalne njegove forme. Isto tako on ne usvaja ni teoriju vrednosti klasične ekonomije, već individualnoj prometnoj vrednosti postavlja kao antitezu ,,javnu" ili ,,društvenu" vrednost,

Page 23: Privreda Nacionalnog Socijalizma

što bi odgovaralo otprilike upotrebnoj vrednosti prema uobičajenoj terminologiji. Sve ove teže Mullerovoga učenja našle su mnogo odjeka u nacionalno socijalističnoj doktrini.

S druge strane, nacionalni socijalizam deli potpuno mišljenje romantičarske škole o apsolutnome primatu etičkoga momenta nad materijalnim. Uvodeći u posmatranje privrednih i socijalnih zbivanja kulturni i etički činilac, Muller je preteča Spannov, a ovaj preteča nacionalnog socijalizma. Zajedničko je romantici, Spannu i nacionalnome socijalizmu posmatranje privrede sa gledišta njene podređenosti nacionalnoj, narodnoj celini u njenoj etici. Zajedničko im je i odbacivanje klasične konstrukcije ,,homo oeconomicus"a koji je izdvojen od društvenog zbivanja i od duhovne, etičke veze sa celinama kojima pripada,

U jednoj se stvari, međutim, nacionalni socijalizam odlučno odvaja kako od romantike tako i od Spannovog neoromantizma. Romantika u svom kulturnom, umetničkom pa i privrednom izrazu, gledala je savršenstvo u institucijama srednjega veka, u esnafskom uređenju prerađivačke i feudalnom uređenju zemljoradničke proizvodnje. Srednji vek sa svojim uređenjem izgledao je romantičarima kao cilj, kome treba težiti, nasuprot razuzdanoj hajci materijalističkoga privrednoga poleta. Romantika se nije toliko trudila da savremeni život postavi na temelje svoga duha, koliko je smatrala da na život svoga vremena, — u kome su se već jasno bile ispoljile sve tendencije liberalnoga kapitalizma, — treba da nakalemi srednjevekovnu patrijarhalnu vežanost. Ne organsko izgrađivanje sadašnjosti, već povratak prošlosti, — to je u mnogome osnovna tendencija romantizma. Othmar Spann takođe gleda u srednjevekovnim društvenim oblicima mnogo savršenija životna rešenja nego što ih daju oblici sadašnjice. Izlažući bitne oznake srednjevekovnoga uređenja i njegovoga duha, on završava elegičnim uzdahom: ,,Nažalost se više ne možemo vratiti u srednji vek.''1)

Nacionalni socijalizam je odlučno protivan uvođenju oblika prošlosti u život sadašnjosti. Formalno vraćanje prošlosti je za njega gola reakcija. On je protivan preuzimanju oblika društvenoga života ranijih istorijskih perioda, no on smatra da je neobično važno proučavati duh

Page 24: Privreda Nacionalnog Socijalizma

kojim je bila nadahnuta prošlost. Ne forma, ne oblici socijalnoga zbivanja, već duh iz koga su ti oblici nikli, taj duh skupnosti, duh osećanja celine, smatra nacionalni socijalizam važnim. Proučavajući prošlost nemačkoga naroda, germanske rase, od njenih prazačetaka, on izvlači iz ovoga proučavanja duhovnu sadržinu. Ne životne oblike prošlosti, već rasni duh iz koga su oni nikli, nacionalni socijalizam smatra bitnim. Taj rasni duh on vidi manifestovan u oblicima zajedničkog života Nemaca, pre nego što su na njih počele dejstvovati rane sile. Iz svoga rasističnoga shvatanja nacionalni socijalizam proučava prošlost, da bi iz njenoga duha izgradio svoju budućnost. Rasni duh je, po njemu, u novome vremenu, a naročito u doba materijalizma, bio potisnut od raznih internacionalnih nenemačkih uticaja. Uklanjajući te uticaje, uklanjajući njihovu vlast nad materijalnim i duhovnim životom Nemaca, nacionalni socijalizam želi da vrati život nemačkoga naroda na puteve koji proizlaže iz toga njegovoga rasnoga duha. On ne želi da vrati život današnjice, savremene uslove života, mehanički na stare forme, u stare koloseke, već želi da u život i životna zbivanja današnjice udahne stari germanski rasni duh, koji vidi manifestovan u oblicima prošlosti. ,,U oblicima našega vremena hoćemo da dejstvujemo. Mi nacionalni socijalisti afirmiramo svim srcem svoju epohu, jer se osećamo elementima preporođaja," kaže Rosenberg.

Nacionalni socijalizam i Friedrich List.

Mnogo elemenata, koji sačinjavaju temelje nauke nacionalnoga socijalizma, nalazimo i kod Friedricha Lista, tog ,,najtragičnijega teoretičara svoga vremena". List je takođe protivnik klasične liberalne ekonomije i njene doktrine. Nasuprot teoriji vrednosti Smitha i Ricarda, on stavlja svoju teoriju produktivnih snaga. Prema klasičnome shvatanju o gotovo isključivome značaju prometne vrednosti i telesnoga rada, on ističe svoje gledište da iza vrednosti stoje proizvodne snage na kojima se vrednosti osnivaju. Adam Smith, otac liberalnog i materijalističnog shvatanja narodnoga bogatstva, postavlja tezu da je godišnji rad jednoga naroda fond, iz koga se isti snabdeva svima potrebama i svima udobnostima koje godišnje utroši, i time van rada i stvaranja bogatstva ne vidi nikakav izvor za prosperitet naroda. List, međutim, izrično veli: ,,Prosperitet jedne nacije nije utoliko veći ukoliko ona više nagomilava bogatstva, već ukoliko je ona više razvila produktivnih snaga"1). Pod tom teorijom, List podrazumeva naporedno razvijanje svih mogućnosti kojima jedan narod raspolaže, dakle naporedno razvijanje

Page 25: Privreda Nacionalnog Socijalizma

svih, a ne samo jedne ili druge privredne grane. Nije, po Listu, svejedno odakle potiče narodno bogatstvo, kao što to tvrdi Smith. Za njega je vanredno važno da ono potiče iz sopstvene proizvodnje snage naroda. U ovome leži i njegov zahtev za ,,harmoničnu saradnju poljoprivrede, industrije i trgovine u jedno; naciji", jer tek unapređenjem, uporednim i sistematskim, svih grana radinosti u jednome narodu, stvaraju se uslovi za postanak i stalnu reprodukciju narodnoga bogatstva.

Međusobnu zavisnost svih grana privredne radinosti i njihov odnos prema narodnoj celini, List je okarakterisao rečima; ,,Onaj će narod imati najveću produktivnu snagu, koji će produktivne sile u svima njihovim granama u granicama svoje teritorije izraditi do najvišega savršenstva, i čija je teritorija i proizvodnja dovoljno velika da njegovo industrijsko stanovništvo snabde najvećim delom potrebnih životnih namirnica i sirovinama"1). Ovim se rečima List pokazuje odlučnim protivnikom ideje o svetskoj privredi i u svome stavu potpuno odgovara shvatanjima, koje je usvojio nacionalni socijalizam. Ovakvim svojim stavom List se sem toga deklariše i protivnikom traženja rentabiliteta u svakoj radinosti, već posmatra privrednu delatnost jednoga naroda kao staranje za dug rok. Ne rentabilnost za jednu ličnost ili jednu generaciju, — produktivnost za ceo narod za čitav jedan dugi period, to je suština Listovog učenja. Nasuprot klasičnome učenju o privredi kao privatnoj oblasti delatnosti pojedinca, List vidi u privredi službu narodnoj celini. On postavlja zahtev za sistematskom privrednom političkom na dugi rok i za autoritativnim vođenjem privredne politike od strane države, a u cilju stvaranja opšteg narodnog blagostanja. U svome stavu je List u stvari odlučni pobornik planske privrede, organizovane privrede, i time je za sadašnjost od velikog interesa. Pogotovu je od interesa za nacionalni socijalizam, koji usvaja veliki deo njegovih postulata, stavljajući ih među svoje privredno-političke zahteve.

No i kod drugih ekonomskih doktrinara možemo naići na teže, sa kojima se susrećemo u aktuelnoj nacionalno-socijalističnoj doktrini. Od starijih pisaca treba tu naročito spomenuti Heinricha von Thunena, a od novijih Sombarta pa čak i Oppenheimera.

Zaključak

Iz ovog sumarnog pregleda idejnoga porekla nacionalnoga socijalizma vidi se da nacionalni socijalizam niukoliko nije isključiva tvorevina dnevne političke potrebe, kao što se često želi da pretstavi. On ima svojih dubokih korena i u filozofiji i u ekonomskoj doktrini

Page 26: Privreda Nacionalnog Socijalizma

prošlosti. Ne sme se preći preko njega kao preko izvesne prolazne, trenutne pojave, koja je izazvana posledicama unutrašnje političke borbe u Nemačkoj ili raznim međunarodnim uticajima. Shvatanja nacionalnoga socijalizma proističu iz gledanja na svet, iz duhovne koncepcije, koja ima svoje pobornike kroz celu istoriju čovečanstva, kroz ceo razvoj ljudske misli. U svojim ekonomskim shvatanjima, u svome stavu prema socijalnim problemima, on je produženje učenja ekonomskih doktrinara, od kojih smo naveli samo najbliže, prilagođeno savremenim prilikama. Njegova filozofija se osniva na umovanju klasike, počev od Platona, (koliko je nama poznato), pa ide preko učenja najvećih nemačkih filozofa u sadašnjost. U Hegelovim pogledima, kod Fichtea i drugih, možemo naći mnogo ideja koje nacionalni socijalizam unosi u svoju doktrinu, želeći da ih ostvari u današnjici. Prešlo bi daleko obim ovoga dela, ako bismo hteli iscrpno obraditi i tu temu. No već na osnovu ovih letimičnih pogleda na prošlost ideja, iz kojih se rodio nacionalni socijalizam, možemo utvrditi jedno: nacionalni socijalizam je savremeno produženje, jedan od savremenih oblika idealističkoga gledanja na svet. On je nastavak ideje o organskom univerzalističnom društvu, koja je stara kao ljudska misao. Mnogi su uslovi uticali na formiranje nacionalnoga socijalizma. Njegova fizijonomija determinisana je mnogim momentima koji sa ovim njegovim duhovnim poreklom nemaju neposredne veze. Ali suština njegova, bit njegova, leži u večitom stremljenju čoveka da na sudbonosna pitanja svoga života da odgovor, u kome će duhu dati prvenstvo pred materijom.

II. DRŽAVA I PRIVREDA

1. Suština privredne delatnosti u nacionalno socijalističnom gledanju na svet

Page 27: Privreda Nacionalnog Socijalizma

Materijalistično shvatanje

Materijalistički individualizam, izražen u liberalnoj klasičnoj ekonomiji, stvorio je određen pojam o privrednome zbivanju. Ne obraćajući, uglavnom, veliku pažnju na činjenice u čijem se okviru odigrava društveno zbivanje, kao što je narodna celina, država, kao što su razne društvene veze, klasična ekonomija postavila je u centar privrednoga procesa pojedinca sa svojim egoizmom. Iz međusobnoga sukoba egoizama ima da se izrodi harmonična celina, sklad privrednoga života. Naporedno sa tim ona postavlja pojam privrede radi privrede, koji je našao svoju formulaciju u liberalističkom načelu laissez faire, laissez aller, le monde va de lui mome. Taj svet, koji ide sam od sebe je, ustvari, privreda. Privreda je postala samoj sebi cilj, mada to zvanična doktrina izrečno ne kaže. Ona se izdvojila od ostalih životnih pojava, a pogotovu od duhovnih, isto tako kao što je umetnost po individualističkome shvatanju takođe pojava samostalna i nezavisna, koja živi samo za sebe (l' art pour l' art). Privreda se izolira od spleta duhovnih pa i materijalnih činjenica, koje utiču na društveni život. Ona postaje samostalnim bićem, podvrgnutim samo svojim urođenim zakonima. Njene se pojave ocenjuju samo iz nje same, Društveni život se njenim zakonima mora povinovati i povinjuje se. Klasična ekonomija sagradila je ceo sistem, svestran i temeljit, u kome se van privredni činioci, — dakle u prvome redu duhovni činioci, — smatraju samo smetnjama pravilnome razvoju privrednoga života.

Iz ovoga konkretnoga učenja razvio se čitav niz doktrina, koje progresivno privrednome životu daju sve veći uticaj i sve veće funkcije u odnosu na celokupno društveno zbivanje. Dolazi se tako do gledišta da je privreda sa svojim zahtevima primarna u društvu i državi. Dolazi se do činjenice da se državna politika potpuno podvrgava privredi, da država postaje organom privrede.

Filozofija marksizma, istorijski materijalizam, je kulminacija toga gledanja na privredu i njenu ulogu u društvu. Po Engelsu treba uzroke svih društvenih promena i perturbacija tražiti ne u ljudskome umu i u saznanjima do kojih je on odšao, već u promenama načina proizvodnje i razmene; ne u filozofiji već u ekonomiji dotične epohe. Ne determiniše um način proizvodnje i razmene, ne determiniše filozofija ekonomiju, —već obrnuto. Privreda postaje pretpostavkom celokupnog duhovnog", religioznog, kulturnog i političkog života narodo. Privreda se pojavljuje kao samostalna mašina, koja se kreće po mehaničkim, kauzalnim zakonima, a iz koje proizlazi celokupno društveno zbivanje.

Page 28: Privreda Nacionalnog Socijalizma

U svojoj konzenkvenciji materijalistični individualizam vezao je ceo ljudski život u svima njegovim formama za ekonomiju. Rathenau, veliki nemački marksistički državnik, dao je tom gledištu izraza svojom poznatom krilaticom: privreda je naša sudbina". Svi društveni problemi nalaze svoje rešenje u privredi. Od privrednoga sistema, od načina proizvodnje, zavisi sudbina svih manifestacija života, kako materijalnih tako i duhovnih.

Gledište nacionalnoga socijalizma

Iz svog idealističnog, osnovnog stava nacionalni socijalizam, gleda na odnos privrede prema društvu, na položaj privrede u životu čovečanstva, sasvim drugim očima. Adolf Hitler dao je izraza osnovnome uverenju nacionalnoga socijalizma svojom rečenicom: ,,Raspad ili preporođaj jednog naroda ne zavisi od dobrih ili loših privrednih programa, već od slabosti ili snage gledanja na svet, koje ovaj narod nosi u sebi"1). Ovde se privredi određuje sasvim drugo mesto, nego što joj ga je dala klasična ekonomska nauka, a pogotovu se to gledište temeljito razlikuje od shvatanja marksizma i njegovog istorijskog materijalizma. Privreda se, dakle, prikazuje kao nešto što je podređeno opštem gledanju na svet, podređeno društvenom životu. U ovome srećemo Spannovo učenje o privredi, koja je sretstvo za postizavanje viših ciljeva. Privreda se stavlja tim gledištem u službu višim, idejnim ciljevima. Ona ne pretstavlja više organizam, koji u sebi samom nalazi svoju afirmaciju. Ona nije izolovana od ostalog zbivanja, a najmanje je ona regulator i uzročnik svih društvenih pojava.

Privreda je, dakle, za nacionalni socijalizam delatnost, upravljena na postizavanje viših ciljeva; ona je sistem sretstava usmerenih ka cilju, sistem organskih zavisnosti. Ovaj sistem nalazi svoga smisla i svoju afirmaciju u ,,narodnoj celini, povezanoj krvlju i životom"2). Iz ove definicije proizlazi da je privreda samo sretstvo a ne cilj, a istovremeno i to da ciljevi privrede leže van nje. Ovi ciljevi nisu determinisani sami privrednim životom, niti pravilima kojima je on podvrgnut. Oni se imaju tražiti u svrsi narodnoga života uopšte. Privreda postaje sastavnim delom celokupne ljudske delatnosti, ali delom koji je podređen drugim, višim ljudskim funkcijama.

Druga važna posledica ovoga shvatanja leži u unošenja etičkoga elementa u biće privrede. Privreda prestaje da bude, u nacionalnome socijalizmu, mehanički regulisanom mašinom koja je podvrgnuta samo svojim zakonima, — večnim zakonima privrednoga zbivanja, — kao što je shvata klasično učenje. Privreda nije materijalistički, mehanički proces u koju ulaze ljudi kao u datu činjenicu.

Page 29: Privreda Nacionalnog Socijalizma

Ona nije uslovljena samo racionalnim uzrocima i njihovim posledicama. Ona nije slobodna od duhovnoga, idejnoga.

Za nacionalni socijalizam privreda je vezana za duhovni život, za etiku, za ideje naroda o životu i svetu. Ona je izraz određenoga gledanja na svet. Privreda nije materijalna delatnost, koja stoji pored i van etičke sadržine narodnoga života, već je nerazrešivo sa njom spojena. Ona je nerazlučno vezana za celokupno shvatanje o društvenome zbivanju. I u odnosu na društveno zbivanje, na duhovni život nacije, ona dobija svoje opravdanje. Tendencije, koje u privrednome životu vladaju, cene se sa gledišta etike narodnoga života. Njeni zakoni podležu oceni, koja se zasniva na duhu, koji vlada u narodnoj celini, i imaju se tome duhu podvrgnuti.

Najzad, privreda u nacionalnome socijalizmu ima određen zadatak. Ona nije samostalni orgahizam, njena namena ne leži u zadovoljenju potreba pojedinih privrednih subjekata. „ Privreda je htenje i delatnost članova jedne narodne zajednice, koji su spojeni u jedno, u službi narodne celine, za podizanje i izgradnju države". (Schlitter). Postavljajući privredi zadatak, nacionalni socijalizam je skida odlučno sa postolja neprikosnovenosti i podvrgava je državnome interesu, interesu narodne zajednice. Privredi se oduzima pravo da traži od državne politike da se ona upravlja prema njenim zahtevima. Naprotiv, privreda je instrumenat opšte državne politike i kao takav se ima prilagoditi zahtevima koji iz te politike proističu.

Odnos između države, naroda i privrede je u stvari centralno pitanje nacionalno-socijalistične ekonomske i socijalne doktrine. Celokupni stav nacionalnoga socijalizma prema privredi i praktične privredno — političke mere koje je on doneo, nalaze u ovom njegovom osnovnom gledištu svoj koren i svoje objašnjenje.

2. Odnos između privrede i države

U svome govoru od 21 marta 1933 godine dao je Adolf Hitler izraza shvatanju nacionalnoga socijalizma o odnosu između naroda, države i privrede ovim rečima: ,,Narod ne živi za privredu i privreda ne postoji radi kapitala, već kapital služi privredi, a ova narodu." Dva dana kasnije, u drugom govoru, on je naglasio način, na koji se ovaj zahtev ima sprovesti u delo: ,,Mi hoćemo uspostaviti primat politike, koja je pozvata da životnu borbu naroda organizuje i vodi."

Na nesumnjiv način je ovde ocrtan princip, po kome se odnosi između naroda, kao celinskoga organizma, države, kao nosioca političke volje naroda, i privrede, kao sretstva za postizavanje blagostanja naroda, imaju urediti.

Page 30: Privreda Nacionalnog Socijalizma

Privreda se ima podvrgnuti državi, ali ne zato što je država vlast ili sila, već zato što je ona politički izraz narodne celine. Prema tome, podvrgavanje privrede državi i njenoj politici ima značaj podvrgavanja privrede narodu i njegovim potrebama. U toj formuli leži osnovica za objašnjenje stava nacionalnoga socijalizma i nacionalno-socijalistične države prema privredi.

Učenje o dvema sferama

Nacionalni socijalizam vidi u državi univerzalnu životnu energiju, vidi organizaciju, koja stvaralački genije narodne celine ima da uvede u skupno korito i da omogući da se imanentne osnovne težnje narodne celine mogu manifestovati. Država tako postaje tumačem naroda, organom naroda, ali i vođom naroda. Njoj se podvrgavaju sve oblasti narodnoga života; sve životne manifestacije naroda ulaze u državnu sferu, odnosno ne izdvajaju se iz celinskoga zbivanja narodnoga života, koje ima da kontroliše i vodi država kao politička vlast.

Liberalistične doktrine postavljaju tezu o dvema jasno odvojenim pravnim sferama, u kojima se odigrava društveni život. Prva je ,,javna" sfera, u kojoj su pojedinačne zemije potčinjene državi. Ova je javna sfera nastala prenošenjem jednoga dela prava, koje po prirodi treba da pripada čoveku, na društvenu organizaciju. U toj javnoj sferi odigrava se javni život, u njoj se odigrava političko zbivanje. (1) S jedne strane, — polazeći sa gledišta ličnosti dana državne zajednice i njegove uloge, — pretvara se ovaj u njoj od privatnoga lica u građanina, koji vrši izvesni deo javne vlasti kao svoje pravo i istovremeno i svoju dužnost.

U toj javnoj sferi građanin vrši one svoje funkcije, koje su skopčane sa njegovom ulogom u državi. Kroz istorijski su se razvoj državno-pravnih doktrina ova uloga i njen obim raznoliko shvatali, ali uvek su oni bili izdvojeni od građaninovog privatnog života, kad god je društveni život stajao u znaku individualizma odnosno liberalizma. (2) S druge strane je to sfera onih pravila društvenoga života u državnoj zajednici, koje država smatra naročito važnim, i radi toga hoće da rezerviše pravo da odnose, koji spadaju u tu sferu, sama autoritativno reguliše, To su samo najvažnija, osnovna pravila koja regulišu ono što se zove osnovama pravnoga poretka.

Druga sfera je ,,privatna". U njoj pojedinac nema naročitih obaveza prema državi kao organizaciji narodne celine. U njoj je slobodan da sobom i svojim prohtevima raspolaže kako on hoće. Dajući pojedincu njegovu privatnu

Page 31: Privreda Nacionalnog Socijalizma

sferu, liberalizam mu je izrečno priznao, da u svima stvarima, koje se odnose na nju ili koje ulaze u nju, može postupati po svojoj volji, koja ničim nije ograničena. Država se stara samo da pojedini postupak pojedinca — njenoga građanina — ne zađe u javnu sferu. Karakteristična za ovo shvatanje je odredba o granicama javne sfere, koja je ušla gotovo u sve građanske zakonike kulturnih zemalja. Ova je odredba formulisana u članu 13 Građanskoga zakonika za Kraljevinu Srbiju od 1844 g. ovim rečima: ,,Volja i naredba čovečija zastupa zakon, a zakon naknaduje volju i naredbu čovečiju. No u onome što se tiče javnoga poretka i blagonaravija, ništa se ne može izmeniti voljom ili ugovorom."

Drugim rečima, u svemu što se ne odnosi na javni poredak ili blagonaravije, dakle na osnovna pravila državnoga života i morala, pojedinac je slobodan da radi kako hoće, jer ,,volja i naredba" njegova ,,zamenjuje zakon".

Na taj način pocepana je, prvo, ličnost člana narodne zajednice u dva dela. Na jednoj strani stoji građanin, vezan sa državom izvesnim zakonski normiranim odnosima, izvesnim pravilima i dužnostima. Na drugoj strani stoji privatni čovek, koji sa državom ima samo utoliko posla, ukoliko ima prava zahtevati od nje da ona zaštiti njegovu punu slobodu delatnosti u privatnoj sferi, kako bi u njoj mogao u punome opsegu ostvariti svoje individualne težnje i prohteve. Drugo, povučena je na taj način i jasna granica između one oblasti društvenih odnosa, u kojoj se država pojavljuju kao autoritativni činilac, i one, u kojoj država garantuje izvesna osnovna pravna dobra, ostavljajući pojedincima na volju da urede svoje međusobne odnose kako oni hoće.

Otuda se u klasičnome pravu, koje vodi svoje poreklo iz kasnijega rimskoga prava, nadahnutoga individualističkim principima, pojavljuju dve jasno odvojene pravne oblasti. Rimsko pravo odvaja javno i privatno pravo po svojoj sadržini. Lus publicum est, quod ad statu rei romanae spectat, privatum, quod ad singulorum utilitatem. Dok se prvo, javno, stara dakle za odnose u rimskoj državi, dotle je drugo stvoreno radi korisnosti pojedinaca. Jasnije se ne može izvršiti razgraničenje između dvaju sfera, niti se može dati bolja definicija jedne i druge.

U ovome shvatanju leži ocena javnoga prava kao ograničavanja slobode, izražene privatnim pravom. Dok se privatno pravo stara za korist pojedinaca, dotle se javno pravo stara samo o državi, bez obzira na članove, koje

Page 32: Privreda Nacionalnog Socijalizma

sačinjavaju državu. Ovo javno pravo ne smatra državu političkom organizacijom narodne celine, već telom za sebe, koje stoji iznad i izvan građana. Antitezom između javne i privatne sfere liberalizam stvara shemu društvenoga života, u kojoj je javna sfera, državni život, nužno zlo. Radi se samo o tome, da se ta javna sfera po mogućnosti ograniči na najneophodnije, najnužnije. Radi se o tome, da se što viš ograniče funkcije države. Potrebno je, da se sve što se ne mora nužno ostaviti državi od nje oduzme i uvrsti u privatnu sferu. Ustavi svih savremenih liberalnih država posle Francuske revolucije i sadržavaju odredbe, kojima u interesu pojedinca ograničavaju moć države.

S druge strane privatna sfera, ostavljena pojedincu, je načelno bezgranična. Država se, doduše, u novije doba, pogotovo usled socijalnih i ekonomskih teškoća, upliće i u ovu sferu. No pri svem tom, to su samo državna ,,umešavanja", koja su diktirana aktuelnom neophodnom potrebom, ali koja ne oduzimaju u načelu privatnoj sferi njen karakter. U savremenim demokratskim državama, — kao što se možemo iz dnevne politike uveriti, — ovakve neophodne mere moraju se uvek uz mnoga izvinjavanja izvršne vlasti pred tangiranom ličnošću pojedinca sprovesti kao privremeni koraci. Pri tome se naglašava uvek načelna neprikosnovenost privatne sfere i privremenost tih mera. Kada uslovi, zbog kojih je došlo do donošenja tih mera (na primer uštede u Francuskoj za vreme Lavalove vlade, jula 1935. g.), nestaju, ili makar prođe najopasniji momenat, ove se opet povlače. Pored toga, one se uvek, — jako neop-hodne zbog izvesnih ekonomskih ili socijalnih opasnosti, — smatraju u principu nedopuštenim i neželjenim uplitanjem države u oblast, koja je rezervisana raspolaganju pojedinaca. Stoga su i zakonom ili čak ustavom vezane za naročito tačno određene uslove i modalitete. U svakome slučaju, svako se mešanje države u privatnu sferu, kakva su sada sve češća, deklariše u načelu izuzetnom i provizornom intervencijom opravdanom jedino time, što se njome zaštićuje privatna sfera od još većih šteta, i što neka konkretna opasnost zahteva naročilte žrtve.

Celokupna privredna delatnost spada u liberalizmu načelno u oblast, koja je ostavljena privatnoj dispoziciji. No baš preko privrede počeo je sve više da jača uticaj onih interesa, kojima je za domen određena privatna sfera, na one odnose i odluke, koje su u načelu rezervisane za javnu sferu. Država je došla u položaj, da njena osveštana javna sfera, — dakle onaj deo društvenog života, koji je načelno izuzet od privatnih, pojedinačnih interesa, — bude često dirigovana iz privatne sfere. Ističući potrebe privrede i njenoga života, privatni interesi pojedinaca počeli su sve više biti presudnim za formiranje državne politike.

Page 33: Privreda Nacionalnog Socijalizma

Mora se naglasiti, da čisto izdvajanje privatne od javne sfere u privrednom i socijalnom životu, t.j. apsolutno nemešanje države i privredne i socijalne odnose, pripada prošlosti. No ipak. — a to je ono što je karakteristično za liberalnu državu, — uticaj, koji država vrši na ove odnose, nije nepristrasan i objektivan. Parlamentarna demokratija omogućava izvesnim privrednim grupama da zadobiju merodavan uticaj na državne poslove i na državnu politiku. Tako će i državni uticaj biti u duhu one privredne grupe, koja može najviše da utiče na državnu upravu. U praksi dolazi, najzad, do toga, da se državna privredna politika gotovo uvek, a često i celokupna državna politika, upravljaju prema željama privrede, odnosno najjače pri-vredne grupe. O samostalnosti i autoritativnom odnosu države prema privredi nema više govora. To je krajnja posledica liberalističnog shvatanje privrede, društva i države.

Državni socijalizam pretstavlja drugu krajnost shvatanja o odnosima između privrede i države. Eliminišući potpuno pojam naroda, — kao što o njemu, uostalom, ni liberalizam ne vodi računa, — državni socijalizam vidi u privrednome životu samo dva činioca: državu i pojedinca. Država ima preduzeti na sebe dužnost i pravo da bude isključivi nosilac privredne delatnosti. Pojedinac je u privredi samo državni nameštenik. Država preuzima sve funkcije preduzimača i kapitaliste. Prema njoj je svaki pojedinac u odnosu radnika prema poslodavcu. Time se, dakle, javna sfera proširuje u privredi na štetu privatne. Privredna delatnost izuzima se potpuno iz privatnog sektora društvenoga života i predaje se javnom. Tako dolazi do toga, da država neposredno privređuje u ime svih svojih građana. Privredna delatnost postaje zvaničnom javnom funkcijom, postaje državnom službom. Državni socijalizam, ustvari, ne smatra da se neposrednim uticajem državne vlasti na privredni život može uticati i na one tendencije privrednoga života, koje klasična ekonomska doktrina smatra gotovo elementarnim, prirodnim zakonima privrede. On želi, iskorisćavajući te zakone, da državni autoritet iskoristi u smislu regulisanja raspodele socijalnoga produkta. On izvlači krajnju konsekvenciju iz učenja liberalizma, no istovremeno ipak smatra, da može iz privrede potpuno eliminisati baš onaj činilac koji je polazna baza za sve zakone liberalne privredne doktrine, — lični interes i želju za ličnom dobiti. U ovome leži jedna interesantna kontradikcija doktrine, na koju ćemo se još vratiti.

Državni socijalizam ne odbacuje teoriju dvaju sfera, jer ostavlja u načelu nedirnutu privatnu sferu pojedinaca, već samo privredu učvršćuje u javnu sferu. Prema tome se

Page 34: Privreda Nacionalnog Socijalizma

on ne može smatrati načelnom antitezom liberalizma, već samo njegovom konsekvencijom i njegovom korekcijom.

Jednosferna shema nacionalnoga socijalizma

Nacionalni socijalizam odbija kako jedno tako i drugo shvatanje. On, pre svega, načelno odbacuje teoriju dvaju sfera. Za njega ne postoji oblast, u kojoj bi društveni život imao biti ostavljen isključivo raspolaganju pojedinaca, niti oblast, koja bi trebala da bude ostavljena isključivo državi. On na državu gleda totalno. Sve su manifestacije narodnoga života politički važne i drživa se, kao nosilac narodne suverenosti, stara da ih sve unapređuje, odnosno preuzima za njih brigu, ukoliko je to za narodnu celokupnost važno. Time on ne prelazi na teren državnoga socijalizma, jer odbija ideju o podržavljenju privrede. Ali on državi daje funkciju sveobuhvatnoga regulatora celokupnoga narodnoga života, pa prema tome i privredu podvrgava tome državnome regulativu. Država ne privređuje sama već treba da bude, prema Federu, ,,norma, u višem smislu voda i upravljač celokupne privrede".

Nacionalni socijalizam odbija ideju o automatskome razvoju privrednoga života, odbija shvatanje o privredi kao samostalnome procesu, koji podleže svojim sopstvenim prirodnim zakonima. To shvatanje automatizma privrednoga života pretstavlja jedno od najvažnijih postulata liberalističnoga učenja, a ono je i temelj na kome su izgrađeni zaključci marksizma. Nacionalni socijalizam stoji na gledištu, da je ,,privreda kulturna ustanova, izgrađena iz slobodne odluke čovečanstva" ('Werner Sombart). Pa kako je država nosilac volje iz koje proizlazi ta odluka, i to kao nosilac političkog htenja naroda, nacije, to privreda ima biti podvrgnuta volji države, odnosno ima se izgrađivati na osnovu državne potrebe, t.j. potrebe narodnog organizma, koji je u državi izražen. Uvršćena tako u red ostalih manifestacija narodnoga života, privreda dolazi u isti odnos prema državi kao i one.

Primat politike

Nacionalni socijalizam smatra da narodnu sudbinu ne određuje privreda vec politika, koju vodi država, kao nosilac snage i organizacije naroda. Teoretičari njegovi dokazuju tačnost svojih tvrdnji, sem teoretskim razlozima,

Page 35: Privreda Nacionalnog Socijalizma

i navođenjem, da je svetska privredna kriza, a naročito privredna kriza u Nemačkoj, rezultat političkih, neprivrednih, događaja. Naročito podvlače u vezi sa tim pitanje reparacija i oduzimanje pojedinih teritorija Nemačkoj, kao posledica Versajskoga ugovora. Oni zaključuju da je primat politike nad privredom neophodan, da se bez vođenja privrede iz političkih obzira, — pri čemu se pod politikom podrazumeva staranje za jačanje narodnoga organizma, — ne može ni izaći iz privredne krize, niti se privreda može svesti na to, što u državi treba da bude: delatnost, upravljena na politički cilj snage, slobode, kulturnoga razvoja, blagostanja i porasta nacije.

Shvatanje privrede kao delatnosti, koja je upravljena na postignuće neprivrednoga cilja, koji leži van sfere privrede i van privatne sfere kako je liberalizam shvata, pretstavlja jedan od najvažnijih teoretskih stavova nacionalnoga socijalizma. Privreda postaje javnom, ali ne u smislu državnoga socijalizma, već utoliko što postaje odgovornom državi i potčinjenom državnome rezonu. S druge strane je privreda utoliko slobodna, što je ona domen privatne delatnosti, ali se nalazi u zavisnosti od državne politike, ,,iz čega proizlazi u pogledu odnosa između države i privrede pre svega pravo kontrole države nad privredom, a zatim pravo intervencije države policijskim, finansijsko-političkim i upravnim merama, ako ukupni interes države to zahteva," kaže Feder, i time daje praktičnu formulaciju, koja proističe iz prednjeg teorijskog razmatranja.

Primat politike ne izražava se dakle u tome, što privreda mora bezuslovno biti stavljena u naročite formalne organizacione oblike, što mora biti stavljena u svima svojim manifestacijama u neposrednu zavisnost od države, od državnih organa. Podređivanje privrede državnoj opštoj politici ne izražava se u neposrednom uplitanju države u sve pojedinačne odnose proizvodnje, distribucije i potrošnje. Privreda kao takva, kao jedna od delatnosti, od manifestacija društvenoga života, podređena je duhu i opštem idejnom pravcu, koji je osnova opštoj državnoj politici. Nacionalni socijalizam ne smatra, da su u privredi od primarne važnosti forme, iz kojih bi se stvorila potrebna saglasnost između privređivanja i političkih ciljeva i smerova države. Privreda se može razvljati čak u raznolikim formama, jer forma nije bitno. Bitan je duh i

Page 36: Privreda Nacionalnog Socijalizma

bitna je ideja, kojom će privređivanje biti rukovođeno. Iz toga duha, te osnovne ideje, razviće se sami od sebe organski oblici, koji najviše odgovaraju tome duhu, toj ideji.

U tome se nalazi još jedna od osnovnih suprotnosti između marksističnoga socijalizma, odnosno komunizma, i nacionalnoga socijalizma. Prvi izvodi iz oblika privređivanja, iz ekonomskoga života, sve duhovne odlike ovoga života. Duhovno u društvenome životu javlja se za marksizam samo kao ideologija, kao odraz ekonomske stvarnosti, t.j. oblika i načina privredne delatnosti. Nacionalni socijalizam, nasuprot tome, smatra da se forme same od sebe razvijaju iz primene duha. On smatra da će privreda, ako u nju prodre svestrano duh nacionalnoga socijalizma, sama stvoriti postepeno one oblike, koje tome duhu najviše odgovaraju. Država se, dakle, ne pojavljuje u odnosu prema privredi kao čuvar izvesne određene forme privređivanja, izvesnih određenih oblika u privrednim odnosima. Ona se pojavljuje prvenstveno kao čuvar duha nacionalnoga socijalizma, koji od privrede traži da se ona podvrgne potrebama naroda, izraženog u državi. Ovo shvatanje je precizirao Bernhard Kohler, pretsednik komisije za privrednu politiku nacional-socijalistične stranke, rečima: ,,U državi, koja je jaka i koja zaista pretstavlja izraz etičke snage naroda, nije potrebno dati privredi veštački vezan oblik. U takvoj državi privreda može biti slobodna... Naročite veze nisu potrebne jer je ona vezana nadmoćnošću političkoga života."

Lični i opšti interes u privredi

Nasuprot državnome socijalizmu, koji pojam preduzimača potpuno izbacuje iz svoje privredne sheme, nacionalni socijalizam smatra da je razvoj privrede, koji je u interesu blagostanja naroda, obezbeđen jedino ako se preduzimaču ostavljaju u njegovom delokrugu odrešene ruke. Država stvara svojom politikom okvir. Pojedinac je u tome okviru u svojoj delatnosti doduše slobodan, no istovremeno pod permanentnom kontrolom države. Po misljenju nacionalnoga socijalizma je težnja svakoga pojedinca da za sebe stvori izvesnu dobit stimulus bez koga se privreda ne može voditi. Eliminisanjem toga stimulusa, kao što to predviđa državni socijalizam, umrtvljava se privredna delatnost uopšte, i od nje se stvara prinudni rad.

Page 37: Privreda Nacionalnog Socijalizma

Stoga je za nacionalni socijalizam lična inicijativa, lična preduzimljivost privrednika, jedan od najvažnijih činilaca u privredi. Želja preduzimačeva da svojim radom stekne plodove i za sebe, želja svakoga privrednoga subjekta da proizvodom svoje delatnosti stvori sebi izvesnu svojinu, je osnov privređivanja. U tome se smislu gleda i na odnos između privrede i državnih normi. Privreda je stvar kalkulacije između koristi i troškova. Tu kalkulaciju država ne može izvesti. To je domen privrednika. Ali u svojim kalkulacijama, privreda mora uzeti u obzir uvek i činilac opšte korisnosti, opštega dobra, koji treba da stoji iznad koristi što je pojedinac ima od svoga privređivanja. A zato se stara država. Ona dakle ostavlja vršenje same privredne kalkulacije privredniku, no kontroliše tu kalkulaciju s obzirom na svoju dužnost da se stara za obezbeđenje interesa narodne celine prema interesu pojedinih privrednika.

Jedan od naj važnijih programskih stavova nacionalnoga socijalizma glasi: ,,Prva dužnost svakoga građanina mora biti da radi duhovno i fizički. Delatnost pojedinca ne sme ići na uštrb interesa celine, već se mora vršiti u okviru celokupnosti i u korist sviju" (tačka 10 programa NSDAP)1). Ovo shvatanje nalazi i u tačci 25 programa izraza, parolom; ,,Opšta korisnost je pred pojedinačnom".

Liberalizam vidi u neograničenoj slobodi pojedinca u privredi najbolju garanciju, da će celokupna privredna delatnost u društvu odgovarati principu opšte korisnosti. Svaki pojedini privrednik mora da se stara, — ako hoće da postigne korisnost za sebe, — da svoju privrednu delatnost usmeri tako, kako će celina, društvo od nje videti koristi. To je slobodna igra snaga, iz koje treba, prema liberalističnoj doktrini, da proizađe harmoničan odnos u privrednoj delatnosti društva.

Državni socijalizam, a u pojačanoj meri komunizam, smatraju da elemenat lične korisnosti, odnosno težnje svakoga pojedinca da svojim učešćem u privrednom procesu za sebe lično izvuče neposredno koristi, dovodi do nepravde u socijalnim odnosima. Stoga oni uopšte izbacuju taj elemenat i traže, da se celokupna privredna delatnost usmeri isključivo u pravcu postizavanja opšte korisnosti. Time dolaze do zaključka, da privredu treba potpuno oduzeti od pojedinca, od privrednika, i predati u isključivu

Page 38: Privreda Nacionalnog Socijalizma

nadležnost državi kao staraocu opštega interesa. Otuda i osnovni postulat komunizma o ukidanju lične svojine.

Nacionalni socijalizam stoji na gledištu, da se komponenta lične korisnosti, odnosno želje pojedinca da svojom delatnošću postigne neposredne koristi za sebe, ne može bez štete po privredu i po narodnu celinu izbaciti iz privređivanja. Time, što svaki privrednik ulaže u privredu i svoj rizik, dakle svoju neposrednu odgovornost za svoj rad, time što će prema svome radu dobiti i odgovarajući udeo u socijalnome produktu, stvara se garancija da će privreda biti vođena racionalno. Interes preduzimača je da se rukovodi u svojoj delatnosti ekonomskim principom. Od toga i nacionalna privreda kao celina ima koristi. No s druge strane, kao što smo spomenuli, delatnost preduzimača podvrgnuta je opštem duhu nacionalnoga socijalizma i stalnoj kontroli države.

Privredni život treba da bude rezultanta težnje privrednikove za postizavanje lične dobiti i duha zajednice, koji se izražava u permanentnoj kontroli da ta težnja ne pređe granice, koje povlači zahtev da privredna delatnost pojedinca bude korisna za celu zajednicu. U ime te kontrole mogu se propisati izvesni naročiti postupci ili pravila, po kojima se ima odigrati privredni život. No ti propisi nisu planska privreda u smislu, kako je podrazumeva staljinizam sa svojom pjatiljetkom. Njime se privreda organizuje, ukoliko je to potrebno da bi se postigao cilj podvrgavanja ličnoga opštem interesu. Stoga ta pravila nisu niti unapred utvrđena, niti nepromenljiva. Nacionalni socijalizam ističe da unapred skrojene planove za privredu ne smatra sretnim rešenjem, već podvlači da pravila za regulisanje privrednoga života moraju biti promenljiva, kako bi u svakome momentu mogla da budu adaptirana potrebama opšte državne politike. Oblik, u kome se privredni život ima organizovati, takođe nije stvar unapred fiksirane sheme, već stvar organskoga razvoja i uživljavanja privrede u potrebe politike.

Dok liberalizam dakle smatra, da iz lične automatski proističe i opšta korisnost, a državni socijalizam uči da opšta korisnost dolazi na mesto lične, dotle nacionalni socijalizam, priznavajući potrebu i važnost lične korisnosti za postizavanje opšte, traži apsolutno podvrgavanje njeno pod primat opšte korisnosti. Lična korisnost je potrebna i opravdana. No korisnost za celinu je važnija od nje. Svaki

Page 39: Privreda Nacionalnog Socijalizma

sukob između jedne i druge ima se rešiti na štetu lične ko-risnosti. To je dužnost države, a zato je potrebno da ona ima apsolutni autoritet.

Paradoksalno je, ali tačno, da nacionalni socijalizam, koji se toliko obara na materijalizam marksizma i naglašava svoju duhovnost i svoj idealizam, u pitanju ličnoga interesa kao stimulusa privredne delatnosti pokazuje materijalistički karakter. Marksizam, međutim, klasična doktrina ekonomskoga materijalizma, pokazuje u tome pitanju izrazito idealističke crte. Nacionalni socijalizam, naime, naglašava da svojim sistemom nagrađivanja prema naporima i njihovome dejstvu, hoće da navede ljude na rad. On naglašava, da nejednakim nagrađivanjem želi da da potstreka sposobnijima da svoje sile što više iskoriste. On naglašava da apelira na ljudski egoizam, na ljudsku želju za materijalnim bogatstvom, na ljudsku težnju ka ličnom korišćenju. Jedan čisto materijalni instinkt trebao bi da bude instrumenat, kojim bi se nacionalni socijalizam služio radi postizavanja svoga idealnoga cilja.

Nasuprot tome, marksizam pretpostavlja da će ljudsko društvo najbolje funkcionisati onda, kada će instinkt za ličnim korišćenjem biti potpuno eleminisan iz društvenoga zbivanja. Marksizam ovde pretpostavlja da ljudski um može dostići takvo etičko savršenstvo, da će svako uložiti sve svoje napore, i ako od toga neće imati nikakvih naročitih ličnih koristi. Marksizam ovde prelazi iz svoga materijalizma u ružičasti idealizam, smatrajući da se stimulus, koji za savremenoga čoveka pretstavlja izgled da će naročitim trudom postići za sebe i naročite koristi, može izbaciti iz ljudske delatnosti. Svakako je veoma visoki stepen idealizma, smatrati da će radi ideje o opštoj korisnosti, o sveljudskoj društvenoj zajednici, pojedinac bez lične koristi ulagati sav svoj napor. U ovoj idealističnoj kruni marksistične materijalističke idejne zgrade leži jedna interesantna nedoslednost, koja je u toliko zanimljivija, što se marksizmu mora priznati da je i u svojim zabludama uvek strogo dosledan.

Ovim priznavanjem važnosti elementa lične želje za dobiti svakoga pojedinca za privredu naroda, nacionalni socijalzam se pokazuje kao blizak stvarnome životu. On na ovaj način želi da upregne pojedinačne egoizme u korist skupnosti. Potstrekavajući pojedinca, draženjem njegove

Page 40: Privreda Nacionalnog Socijalizma

želje za sticanjem svojine, nacionalni socijalizam pokazuje da je njegov sistem, njegovo shvatanje društva, mnogo bliže stvarnosti, nego što bi to izgledalo zbog stalnoga isticanja duhovnosti, kojim se odlikuju njegovi doktrinari. Nacionalni socijalizam hoće, doduše, privredu da podvrgne apsolutnom voćstvu politike i državnome rezonu. On bezuslovno podređuje sve društvene manifestacije državi. On delatnost svakoga pojedinca svojom formulom ,,opšta korisnost je pred pojedinačnom" podvrgava kriterijuma opštega interesa. All on, istovremeno, svojim gledištem o potrebi postojanja ličnoga interesa u privredi, pokazuje da ne veruje da će ljudi u dogledno vreme moći vaspitanjem da se pretvore u apsolulne altruiste, kojima će pred očima biti samo opšta korist naroda. Stoga on iskorišćava egoizam za svoje svrhe, stavljajući ga istovremeno pod kontrolu države.

Lični egoizam svakoga, potstreknut mogućnošću da postigne za svoju delatnost dobit, nacionalni socijalizam podvrgava ograničenju: ,,Prirodni interes za dobiti ne sme se tako, raširiti, da se pri tome previdi opšte dobro, dobro države i zajednički interes, ili da se oni čak narušavaju". (Schmitt). Svojom konstrukcijom primata politike nad privredom, svojim shvatanjem o apsolutnom pravu nadzora države nad celokupnom privrednom delatnošću, o nepostojanju privatne sfere, — nacionalni socijalizam je stvorio mogućnost da lični egoizam, ličnu želju za dobiti zaista u rečenome smislu, i ograniči.

Lična svojina

Nacionalni socijalizam podvlači dakle važnost želje za sticanjem lične svojine. On pravo na ličnu svojinu izrečno proklamuje, kao jedno od svojih najvažnijih načela, nasuprot marksističnom socijalizmu. No u svome obrazloženju, zašto smatra ličnu svojinu važnim i suštastvenim pravom i zašto je zadržava pa i naročito naglašuje, nacionalno-socijalistična doktrina ne daje iste razloge, koje daje i liberalizam. Prema liberalizmu je, kao što smo videli, pravo lične svojine osnovno pravo, koje je proizišlo iz pradruštva, pre zajednice, a radi čijeg očuvanja je državna zajednica i stvorena. Za nacionalni socijalizam je pitanje lične svojine čisto praktično-političko pitanje. On je posmatra kao stimulus za rad, a socijološki kao osnov za porodicu i rasu. On gleda u njoj temelj zapadne kulture. Pa pošto želi da privrednu delatnost ne liši najvažnijeg stimulusa s jedne strane, a da iskoristi socijološko dejstvo

Page 41: Privreda Nacionalnog Socijalizma

svojine i posledice njene na društveni život i kulturu s druge strane, nacionalni socijalizam zadržava i privatnu svojinu. Za njega se dakle privatna svojina ne postavlja kao neko prirodno, večito pravo. Ona je politički najcelishodniji oblik podele imovine u društvenome životu.

No nasuprot individualističkome shvatanju svojine kao apsolntnoga prava utendi, fruendi i abutendi, u kome ličnost — vlasnik nije i ne sme biti ničim ograničen, — (koje je shvatanje iz rimskoga preuzelo i savremeno liberalističko pravo), — nacionalni socijalizam načelno stoji na gledištu da je svojina izvor kako prava tako i dužnosti. Nasuprot pravu korišćenja svojinom stoji dužnost da se u korisćenju svojinom ne pređu granice povučene opštim dobrom narodne zajednice. S druge strane, narodna zajednica, ako je to potrebno, može preko države intervenisati u sve odnose koje za pojedinca proističu iz svojine.

Država štiti svojinu celim svojim autoritetom. No nosilac svojine ne sme u njenoj upotrebi da se ogreši o princip primata opšte koristi pred pojedinačnom. Sem toga, u momentu kada i u pitanju svojine ugrožava lična korist opštu, ova ima pravo da ličnu korist potisne. Kako će se ovo shvatanje svojine konačno izraziti u praksi još se sa sigurnošću ne može predvideti. Sigurno je, da sudovi u Nemačkoj u mnogim slučajevima već ne primenjuju u potpunosti odredbe nemačkog građanskog zakonika, u kome je pojam svojine preuzet iz rimskoga prava, već tumače svojinu na način, koji proizlazi iz nacionalno socialitične doktrine. I čitav niz zakonodavnih mera, sa kojim ćemo se na svome mestu upoznati, pokazuje tendenciju da se lična svojina znatno ograniči po svome obimu u interesu narodne celine.

Veoma je interesantno shvatanje svojine, koje je izraženo u zakonu o naslednim seljačkim dobrima, a koje je preuozeto dobrim delom iz starog germanskog prava. O njemu ćemo progovoriti kasnije, kada budemo razmatrali taj zakon i njegovu idejnu pozadinu.

Suština i oblik države

Postavlja se, na kraju, pitanje koje smo napred u nekoliko mahova dodirnuli: šta je država i kako mora biti organizovana da bi mogla preuzeti ulogu, koja joj je

Page 42: Privreda Nacionalnog Socijalizma

namenjena shvatanjima nacionalnoga socijalizma. Za nacionalni socijalizam država nije proizvod društvenoga ugovora, niti slučajni rezultat sile, niti instrumenat vladajuće klase. Ona je nužna, neophodna organizacijona forma narodne celine. Narodna celina i njena neminovnost čine osnovu, sa koje polazi shvatanje o državi. Ova je celina amorfna. Ona je, doduše, živ organizam sa svojom sopstvenom duhovnom sadržinom. Ali taj organizam nema mogućnosti izražavanja, nema mogućnosti da manifestuje svoju volju. Otuda se on politički organizuje u državi i prenosi na državu dužnost da ona tu volju izrazi. Primarno je narodna celina. Držva je samo organizacioni oblik. Narodna celina je večita. Država je vremenski data forma, koja je pod izvesnim okolnostima najpogodnija da izrazi volju narodne celine.

Utoliko, što je ona izraz narodne celine, ona je važna i opravdana. Njena neophodnost proističe iz neophodnosti da se pravo celine prema pojedincima zaista može i ostvariti. Država je ta, koja ima da garantuje narodnoj celini da će njen interes biti zaštićen od egoizma pojedinaca. Otuda je neophodno da država ima pun autoritet prema svim svojim državljanima.

Iz ovoga shvatanja nikao je i princip voćstva, koji je nacionalni socijalizam sproveo u svima oblicima društvenog života. U vođenju državom ovaj se princip izražava na taj način, što narodna celina plebiscitom daje poverenje jednoj jedinoj ličnosti. Vlast te ličnosti je neograničena, jer je vlast narodne celine prema sebi samoj neograničena. Svakoj pojedinoj celini u organskome sklopu potrebna je glava, kako u porodici, preduzeću i ostalim organizacionim formama, tako i u državi. Vođa države je odgovorni upravljač, kome je ceo državni aparat samo pomoćno sretstvo radi pomaganja u radu za staranje oko narodne celine.

Nacionalni socijalizam, prema tome, daje svome autorilativnome režimu u stvari demokratska obeležja. Državna vlast nije od Boga data. Ona ne crpe svoju snagu ni iz fizičke nadmoćnosti jedne klase ili kategorije u društvu. Ona je, doduše, diktatura. Ali to je diktatura celoga naroda, diktatura narodne celine prema pojedincu. Tu diktaturu, tu apsolutnu vlast, vrši u ime celine vođa, koji se oslanja na neograničeno poverenje njeno, a kojoj je i apsolutno odgovoran. Smerovi, u kojima će on vršiti

Page 43: Privreda Nacionalnog Socijalizma

svoju vlast, zacrtani su interesom naroda, shvaćenog kao celinski organizam. Umesto imperijalističke polazne osnove rimskoga prava ,,salus rei publicae suprema lex esto", gde se dakle interes vlasti, države stavlja na prvo mesto, nacionalno socijalistično shvatanje postavlja tezu da je dobro narodne celine vrhovni zakon. Država je samo staralac, koji ima i da bdi nad tim pravilom.

Iz ovih dveju načela, — primata narodne celine nad svim ostalim činiocima i principa odgovornoga voćstva, — proizlaze sva učenja o nacionalno-socijalističkoj državi. No iz njih proističe i osnova, sa koje se može razumeti i rešavati pitanje odnosa između naroda, države i privrede.

3. Pitanje staleškoga uređenja

Page 44: Privreda Nacionalnog Socijalizma

Programski zahtev nacionalnog socijalizma

Nacionalni socijalizam uneo je u svoj program i staleško uređenje države. Država, koja ima karakter organizacije naroda, a ne vlasti van i pored naroda, gradi se pre svega na nacionalno-socijalističkoj stranci. Ova ima da bude posrednik između naroda i države. No sam sklop državni, prema doktrinarima nacionalnoga socijalizma, trebao bi da se oslanja na velike grupe, koje sačinjavaju materijalne i duhovne celine. Ovaj zahtev preuzet je iz univerzalističke doktrine, koja vidi višu celinu, — narod, — sastavljenu iz podređenih celina, — staleža.

Oko pojma staleške države i praktičnoga sprovođenja staleške organizacije postoji u nacionalno-socijalističnoj doktrini i praksi dosta nejasnoće. Dok je čitav niz pisaca stajao na gledištu da je neophodno potrebno izvesti doslovno staleško uređenje države, — kao što je fašizam dao Italiji korporativno uređenje — dotle drugi smatraju da se sa rešenjem toga pitanja ne sme žuriti. Sa autoritativnog mesta u stranci i državi naglašava se sada, da je pitanje staleškoga uređenja države drugostepene važnosti. Prethodno treba, — tako se tumači sa zvaničnih mesta, — rešiti sva pitanja, koja nameće potreba opstanka države i privrede u njoj. U ta pitanja se naročito ubraja rešenje nezaposlenosti i oslobođenje ishrane od zavisnosti prema inostranstvu. Tek kada u privredi proces normalizacije i jačanja stigne u izvesnu zavrsnu fazu, onda će moći da se stvara najpogodnija forma izgradnje društvenoga života u državi. A tada bi imalo doći na red i pitanje staleškoga uređenja.

Kao skoro ni po jednom pitanju se oko staleškoga uređenja lome koplja. Nacionalni socijalizam, kao pokret koji je još dosta daleko od toga da nađe svoj konačni stav u svima životnim pitanjima, nije ni po pitanju staleškoga uređenja našao svoj definitivni odgovor. Otuda i ta zbrka u mišljenjima o staleškome uređenju. Došavši u izuzetnim, revolucionarnim prilikama na vlast, nacionalni socijalizam nije stvorio u detaljima jedinstveno gledište na sva pitanja koja će se naći prema njemu, kada dođe na državnu upravu. Sem toga je on od samih svojih početaka mnogo više politički nego socijalni pokret. Zato su moguća i mnoga potpuno divergentna tumačenja tačke 25 programa NSDAP, kojom se traži stvaranje staleških komora radi sprovođenja okvirnih zakona, koje izdaje državna vlast.

Page 45: Privreda Nacionalnog Socijalizma

No svakako je potrebno upoznati se sa opštim načelnim gledištem nacionalno — socijalistične doktrine o pitanju staleškoga uređenja. Ovo uređenje pretpostavlja izvesan osnovni duhovni stav i određeno shvatanje o društvu, državi i privredi. Ono može biti opravdano i umesno samo onda, ako je iz toga duha niklo. Ako nacionalni socijalizam u svome učenju sadržava one duhovne temelje, na koje se staleško nređenje može bazirati, onda će vrlo verovatno jednog dana on morati i organizacionu formu u svojoj državi da postavi na stalešku bazu. Bez ovog staleškoga shvatanja ne postoji mogućnost ni za staleško uređenje, ako se ono želi sprovesti organski, a ne samo kao spoljna forma, kako je to na pr. izvršeno u Austriji.

U vezi s tim potrebno je uzgred napomenuti, da je vođa Rajha izrečno zabranio da se u budućem staleškom ure-đenju u javnosti raspravlja, jer su raznoliki pogledi o tome pitanju pretili da ozbiljno naruše jedinstvo pogleda u najvišem voćstvu stranke i države. Stoga je osnovano naročito nadleštvo za stalešku izgradnju, koje ima da se bavi tim problemom. Samo publikacije toga nadleštva imaju karakter zvaničnoga gledišta nove Nemačke prema pitanju staleškoga uređenja.

Jedini stalež, koji za sada postoji i koji je zaista potpuno izgrađen, je stalež ishrane, Reichsnahrstand, sa kojim ćemo se na svome mestu upoznati. Stvaranje toga staleža, u koji ulaze pored poljoprivrede i trgovina i prerađivačke grane koje se bave sretstvima za ishranu, ima svoga naročitoga značaja zbog toga, što je do njega došlo ne samo iz ekonomskih već i iz socijoloških motiva, koji imaju svoga korena u osnovnim shvatanjima nacionalnoga socijalizma.

Stalež i klasa

Staleška ideja nalazi svoga oslonca u shvatanju nacionalnoga socijalizma o zavisnosti privrede od socijološkoga elementa jedinstva narodne celine, organizovane u državi. Pod staležom nacionalni socijalizam ne podrazumeva klasu u marksističkom smislu. Pojam klase stvara se iz identičnosti veličine prihoda, dakle iz čisto ekonomskoga momenta. Pojam staleža stvara se iz istovetnosti cilja jedne privredne delatnosti u odnosu ka celini. U staležu se želi preko etičkoga pojma obaveze

Page 46: Privreda Nacionalnog Socijalizma

prema narodnoj celini utvrditi normu za materijalnu delatnost. Nasuprot tome, klasno shvatanje smatra sve neekonomske činioce samo super strukturom i funkcijom ekonomskih odnosa.

Staleško shvatanje ograničava ekonomski faktor međama, koje povlači etički pojam učlanjenosti u narodna celinu i njen skupni interes. Po njemu je poziv, zanimanje, produktivna delatnost usmerena ka celini, koja delatnost zbog svoje produktivnosti i zbog toga što je upravljena ka celini ima pravo na izvesan određeni pravični prihod od te celine.

Između staleža i klase je razlika sem u formalnom pogledu,— koji se izražava u upotrebi kriterijuma ekonomskoga stanja kod klasne podele, a kriterijuma ekonomske delatnosti kod staleške podele, i u pogledu odnosa klase odn. staleža prema društvu. Konstrukcija klase, po svojoj osnovnoj ideji materijalistička, a po svome izrazu individualistička, izražava borbeno izdvajanje izvesnoga broja članova društvene celine iz nje, a u novu celinu. Ova se nova celina, klasa, stavlja u neprijateljski stav prema društvenoj celini, zahtevajući da svoje interese nametne celini. Pojam klase nerazdvojan je od pojma borbe klasa, jer samo postojanje jedne klase, odnosno više klasa, izaziva u društvu po klasnoj shemi trvenje među ovim klasama, od kojih svaka društvu želi da nametne svoju prevlast.

U stvari klasična klasna doktrina marksizma zna za svega dve klase: za kapitaliste i za proletarijat. U vladavini jedne klase, koja je u sadašnjem ekonomskom poretku podvlašćena, u diktaturi proletarijata, vidi učenje o klasama jedini put ka savršenstvu: besklasnom društvu međusobno mehanički nivelisanih jedinki. Klasa je negacija društvene saradnje jer je izraz cepanja društva prema ekonomskom stanju pojedinaca. Klasa, posmatrana sa organskoga gledišta, nije deo društva, jer nije samostalni organ društvenoga organizma.

Nasuprot tome, stalež se u svojoj osnovi shvata kao organ društvenoga organizma, koji prema ovome ima svojih određenih funkcija. On se ne može izdvojiti iz organizma, jer time gubi i svoje opravdanje, a isto tako oštećuje i društvenu celinu. Stalež je naglašavanje funkcionalnoga grupisanja delova društva, u pogledu

Page 47: Privreda Nacionalnog Socijalizma

njihovih odnosa ka društvenoj celini. Prema tome, pojam staleža sadrži u sebi pojam društvene saradnje. On sadržava u sebi pojam drugih, koordiniranih staleža, koji prema organizmu vrše druge, no takođe važne funkcije. I kao što u organizmu nema beskorisnih delova, nepotrebnih organa, tako nijedna od tih staleških grupa nije organizmu nepotrebna. Sve one zajedno čine društvo.

Društvo se na taj način prema staležu ne pojavljuje kao nešto strano ili kao nešto, čemu bi stalež imao da nametne svoju volju. Ono je skup staleža, a ovi su samo delovi društva, upućeni na međusobnu saradnju, bez koje ni svaki za sebe ne može pravilno funkcionisati. Ova saradnja je društveni život. Kao što skupnom radnjom svih organa organizam tek može vršiti svoje životne funkcije, tako i društvo može opravdano postojati jedino ako svi organi, svi staleži, podjednako učestvuju u izgrađivanju i unapređivanju celine. S druge strane, kao što ni organ ne može živeti sam za sebe, već je njegova egzistencija nužno vezana za postojanje organizma, koji je sastavljen od mnogih organa, tako ni stalež sam za sebe bez društva i bez harmonične saradnje sa ostalim staležima u društvu ne može postojati.

Pojam staleža isključuje i diktaturu jednoga staleža i nivelisano društvo. Time, što se svakome staležu pridaje izvesna funkcija u odnosu na društvenu celinu, — u nacionalnome socijalizmu narodnu celinu, — određuje se i razlika među njima. Kao svoju konzekvenciju staleško društvo donosi princip međusobne nejednakosti u odnosu ka celini. Važniji staleži, koji nose veći deo odgovornosti i napora za unapređivanje društva, imaju i veći udeo u koristima, koje za društvo proističu iz njihove delatnosti. Staleži, koji imaju funkcije manjega značaja za celinu, imaju i manje udela u tim koristima, Tako se stvara gradacija, stepenovanje, u odnosima pojedinih staleža prema narodnoj celini.

Ideal staleškoga shvatanja društva ne leži u nivelaciji individua, koji svojim zbirom sačinjavaju društvo. Staleško shvatanje ne vidi u društvu zbir jedinki, već višu celinu, u kojoj su sadržane niže, i tako dalje sve do pojedinca. Pored toga, iz samog svog stava, koji proističe iz organskog gledanja na društvo, staleško shvatanje se protivi nivelaciji kako staleža tako i pojedinaca. Svoj ideal vidi to shvatanje u tome, što se svakome staležu određuje tačno ograničena

Page 48: Privreda Nacionalnog Socijalizma

funkcija u odnosu ka celini, u kojim se granicama stalež može razviti, u korist kako svoju tako i cele društvene zajednice, Svaki pojedinac ima da se uvrsti u svoj stalež i preko svoga staleža da dejstvuje isto onako, kako i sam stalež dejstvuje u svome odnosu na društvo.

Pošto je celo društvo na taj način precizno razgranato i pošto je svakome pojedincu, kao članu staleža, dodeljena tačna funkcija u društvu, postavlja se pitanje učešća svakoga pojedinca u dobiti, koja proističe iz društvene saradnje. To je pitanje marksizam pod nazivom ,,raspodele socijalnoga produkta" postavio za bazu, sa koje polaze njegovi doktrinari u svojim zaključcima. Klasni marksistički socijalizam nalazi da je idealno stanje ono, u kome svako učestvuje podjednako u socijalnome produktu, u kome dakle svi dobijaju istu nagradu od države, odnosno od društva, pa ma kakav rad vršili. (Praksa staljinizma bivstveno se odvaja od doktrinarne baze, od koje je on pošao. Uvođenjem akordne forme rada i nagrađivanja u državnim preduzećima, staljinizam u stvari negira osnove marksističnoga učenja, jer negira ispravnost ideala, koji je postavilo klasno shvatanje društva).

Staleško gledište, kome se u svemu pridružuje nacionalni socijalizam, odbacuje zajedno sa nivelacijom staleža i nivelaciju pojedinaca, i to kako u pogledu dužnosti i odnosa prema celini, tako i u pogledu nagrađivanja. Iz njega proističe gledište da nije stanje, u kome će svi članovi društva dobijati za svoj rad istu nagradu od društva, ideal kome treba težiti. Iz samog osnovnog organskog načela, iz koga je proizašlo, staleško shvatanje smatra da delatnost pojedinaca ima raznoliku važnost za celinu. Nije rad visoko kvalifikovanog radnika, pronalazača, naučnika, za društvo od iste važnosti kao što je to rad neškolovanoga nadničara. Čišćenje ulica ne daje društvu iste koristi kao rad lekara — higijeničara. I jedno i drugo je društveno potreban rad, i jedna i druga delatnost donosi društvu koristi. Ali dok od jedne koristi mogu biti veoma velike, od druge su znatno manje.

Stoga staleško shvatanje, nasuprot nivelatorskoj tendenciji klasnoga shvatanja, postavlja tezu o nagrađivanju prema društvenoj korisnosti izvesne delatnosti, a u njoj prema ličnoj preduzimljivosti, prema ličnome naporu, koji leži u delatnosti, Na taj način nacionalni socijalizam hoće da dobije ono što kratkom

Page 49: Privreda Nacionalnog Socijalizma

formulom izražava; ,,Ne svima isto, već svakom svoje".

Staleško gledište prema tome ne stvara kategorije, velike grupe, u kojima su pojedinci u pogledu učešća u društvenoj dobiti međusobno izjednačeni. Ono hoće da stvori bogatu skalu nagrađivanja, u kojoj će svakom biti prema njegovim individualnim naporima i njihovom rezultatu određena nagrada. To je ideal staleškoga shvatanja. Ne jednakost, koja sposobnijima i preduzimljivijima oduzima želju zaradom i lišava time društvo skupocenih tvoračkih snaga, — već pravična nejednakost, koja će potsticati svakoga da svoje napore poveća, da svoju delatnost intenzifikuje. Od toga ima koristi on sam. Ali od toga ima koristi i društvo, jer se na taj način postiže selekcija sposobnih, koja je u nivelisanom društvu nemoguća. Ovaj ideal staleškoga shvatanja je istovremeno i ideal nacionalnoga socijalizma.

Opšta shvatanja o staležima i staleškom uređenju kako smo ga ocrtali, usvaja i doktrina nacionalnoga socijalizma. Kad je on došao na vlast, očekivali su njegovi doktrinari da će svoju misao o staleškom uređenju privesti u delo. On je imao vlast da jednim potezom pera ustanovi staleške organizacije, da svoju državu sagradi na njima i da time izvrši potpunu revoluciju u dotadašnjoj društvenoj shemi. Voćstvo nacionalnoga socijalizma stavilo se, međutim, u ovome pitanju potpuno na teren praktične politike. On je nacionaini socijalizam, preuzimajući vlast, izvršio revoluciju i u pitanju društvenoga uređenja, ovo ne bi prošlo bez teških trzavica i velikih žrtava. To je međutim, baš nacionalni socijalizam hteo da izbegne. Privredni život Nemačke bio je u početku 1933 g. tako razriven, da je postojala opasnost potpunog i konačnog privrednog sloma. U ovakoj situaciji nacionalni socijalizam nije hteo da privrednom organizmu Nemačke nanese nove udare, već se odlučio da prvo sprovede sanaciju privrede, a da programske težnje u pogledu staleškoga uređenja stavi u drugi red. ,,Ne radi se sada o programima i idejama, već o svakodnevnom hlebu za pet miliona ljudi… Ideje programa ne obvezuju nas, da kao ludaci postupamo i sve prevrnemo", rekao je Hitler, i time dao izraza onome, što je posle u bezbroj mahova ponovljeno. Prvo se nacionalnome socijalizmu radi o tome, da izađe na kraj sa velikom nezaposlenošću, koju je nasledio od ranijih režima. Stoga je sve svoje snage upro u ovome pravcu. Na to pitanje vratićemo se kasnije, no važno je da naglasimo,

Page 50: Privreda Nacionalnog Socijalizma

da država, iako društvo još nije staleški organizovano, ipak primenjuje u zakonodavstvu i u svojoj praktičnoj privrednoj politici duh, koji je osnova staleškome uređenju.

Kriterijum za stalešku organizaciju

Od velikoga je značaja jedan spor, koji se po pitanju staleške izgradnje vodi u nacionalno-socijalističkoj doktrini. Radi se o tome, kako imaju staleži da budu organizovani, odnosno kakav neposredni kriterijum ima biti merodavan za učlanavanje u staleške grupe. U ovome pogledu se, uostalom, razilaze mišljenja u doktrini o staleškom uređenju, od kako ta doktrina postoji. Pogotovu se to razilaženje može primetiti, upoređujući shvatanje o staležima u fašizmu, u austrijskome ustavu i u staležu ishrane, koji je stvorio nacionalni socijalizam.

Fašizam shvata staleže kao paralelnu organizaciju radnika i poslodavaca. U staležima, koji su organizovani prema privrednim granama, pri čemu svaka privredna grana sačinjava jedan stalež odnosno jednu korporaciju, sastavljeni su poslodavci s jedne i radnici s druge strane. Korporacije, ustvari, služe za izmirenje jednih i drugih. One su u stvari organi, preko kojih se postizava socijalni mir putem sporazuma između poslodavačke i radničke grupe. Po svom formalnom obimu, korporacija je stručni savez određene privredne grane, snabdeven naročitim prerogativima, kome je stavljeno u zadatak da sprovodi produkcionu politiku svoje privredne grane, na osnovu dispozicija, koje izdaje država. Na taj način korporacija ima dvostruku ulogu. S jedne strane, ona je udruženje jedne privredne grane sa prinudnim karakterom i naročitim zadacima u pogledu odnosa te privredne grane prema državi. S druge strane korporacija je i organ socijalne samouprave. Njoj je stavljeno u dužnost da državu ne opterećuje rešavanjem radnih odnosa, već da odnose između radnika i poslodavca rešava u okviru same korporacije sporazumom između jednih i drugih.

Staleški ustav Austrijske republike zasniva se na papskoj enciklici ,,Quadragesimo anno"1). Ova enciklika gleda rešenje socijalnoga problema u snažnoj autorativno vođenoj državi, u kojoj sarađuju ,,ordines", dakle staleži. Tim izrazom enciklika misli na društvene redove, a ne zadržava se naročito na privredi i na socijalnim odnosima

Page 51: Privreda Nacionalnog Socijalizma

u okviru velikih društvenih grupa. Ovo shvatanje preuzeo je i Austrijski ustav, koji je Austriji dao staleško pretstavništvo. No sama staleška organizacija, čiji bi tek izraz trebalo biti to pretstavništvo, ne postoji. Isto tako ne postoji ni u zakonodavstu niti u praktičnoj privrednoj politici onaj staleški duh, ono organsko shvatanje, koje smatramo neophodnim preduslovom za funkcionisanje staleško izgrađene države Austrijski ustav je jednostavno na staru liberalnu državu nakalemio staleški krov, ne dirajući ni u privrednu ni u socijalnu strukturu stare države. Radi toga se Othmar Spann, nosilac staleške doktrine, sa potsmehom ograđuje od novog Austrijskog ustava.

Ako pretpostavimo da će se postepeno u Austriji i razviti staleško uređenje u pravom smislu, sigurno je da će ti staleži imati drukčiji karakter od onih, koje je stvorio fašizam u svojim korporacijama. Ovi staleži, u duhu navedene papske enciklike, bili bi verovatno neka vrsta komorske organizacije, kakva postoji i u liberalističnim državama, no sa izvesnim pojačanim uticajem na državne poslove.

Nacionalni socijalizam, kao što smo naveli, po pitanju organzacije staleža nema u doktrini prečišćenoga mišljenje. No makoliko se shvatanja po tome pitanju razilazila, ipak je sigurno da za nacionalni socijalizam korporativno ure-đenje po italijanskom uzoru ne može doći u obzir. On odbija, u načelu, suprotnost interesa među radnicima i poslodavcima, već naprotiv stoji na gledištu njihove solidarnosti i njihovog istovetnog odnosa prema preduzeću u kome rade. Socijalni odnosi ili odnosi rada, kako ih naziva nacionalni socijalizam, imaju se načelno regulisati u okviru svakoga preduzeća kao jedinstvenog socijološkog organa, a pod nadzorom naročitog državnog funkcionera, poverenika rada. Prema tome gledištu, sa kojim ćemo se na svome mestu detaljno upoznati, otpada mogućnost da se na staleže prenese ona ingerencija, koju je na njih preneo fašizam, t.j. da budu organi izmirenja između rada i kapitala.

Dok po tome pitanju nema diskusije, ova se pojavljuje čim se postavlja pitanje kriterijuma, po kome treba da budu staleži grupisani, odnosno po kome treba da bude privreda raščlanjena u staleže. Postoje, uglavnom, dva mišljenja, koja se znatno razilaze.

Page 52: Privreda Nacionalnog Socijalizma

Prvo mišljenje smatra da staleži treba da budu u stvari veliki prinudni savezi, kojima bi bile obuhvaćene pojedine struke ili grane privrede. Tako bi na pr. organizacija, koja bi obuhvatila celokupnu industriju, pretstavljala stalež. Po-jedine industriske grane, kao metalna, hemijska, drvena i dr. industrija, pretstavljale bi grananje toga staleža. Ustvari, ovakvo staleško shvatanje ne menja bivstveno postojeću organizaciju privrede, jer zadržava sadašnju njenu organizacionu shemu, dajući joj samo ozvaničenje i prenoseći na nju izvesne funkcije, koje ona sada nema. Ustvari bi se take staleška organizacija sastojala u velikim prinudnim karterima, koji bi obuhvatili celu privrednu granu, a nad kojima bi stajala državna kontrola.

Drugo gledište, koje je bilo merodavno za izgradnju staleža ishrane, a koje zastupa i programatičar nacionalnoga socijalizma Gottfried Feder, ističe potpuno drugi kriterijum. Po tome gledištu imaju se u staleške celine sklopiti razne privredne delatnosti organski, na osnovu svojih funkcija prema organizmu narodne celine. Tako n.pr. ne bi postojao stalež industrije, u kome bi bile uključene podgrupe prerade metala, hemijske proizvodnje, prerade drveta, rudarstva i sl. Naprotiv, postojao bi n. pr. stalež građevinski, u koji bi ušli kako građevinari, tako i proizvođači svega materijala, potrebnog za građevinarstvo, dakle fabrike cigli, cementa, betonskoga gvožđa, tesari, instalateri i uopšte svi, koji imaju posla, kada se pristupa građenju makakvog građevinskog objekta, dakle mosta, druma, zgrade, železničke pruge i t. d. Postojao bi n. pr. stalež proizvodnje i prerade sretstava za pogon i ogrev, u koji bi ušlo rudarstvo, proizvodnja svih sretstava za pogon mašina, i t. d. Postojao bi stalež odevanja, u koji bi ušla pored tekstilne industrije i industrija obuće, dalje industrija i zanatstvo koji konfekcioniraju, proizvođači veštačkih tkanina, celokupna trgovina odelom i obućom i t. d.

U svaki ovakav stalež bili bi učlanjeni svi privrednici i sva preduzeća, koji se bave makakvim poslom, koji sa funkcijom toga staleža prema narodnoj celini ima veze. Ne ulaze tu samo proizvođači i prerađivači, dakle industrija, već i zanatstvo, sitna radinost, trgovina i sve što ima veze sa tom delatnošću i učestvuje u njoj.

Po tome načelu je već obrazovan i izgrađen stalež

Page 53: Privreda Nacionalnog Socijalizma

ishrane. U njega ulaze kako seljaci, tako i poljoprivredna preduzeća, zatim sve vrste prerađivača poljoprivrednih proizvoda od mesara do mlekara i pivara, dalje trgovci, koji se bave preprodajom poljoprivrednih proizvoda, pa zatim i industrija, koja se bavi izradom sretstava za ishranu. Prema tome je ovim staležom obuhvaćena celokupna radinost, koja ima veze sa ishranom naroda. Ovakvi staleži, postavljeni na funkcionalnu bazu, na bazu usluge koju čine narodnoj celini, su pravi staleži u organskome smislu. No takvo staleško uređenje zahteva osnovno pregrupisavajne celokupne organizacije privrede. Na mesto istovetnosti interesa stupa istovetnost funkcije; staleži nisu dakle interesne zajednice, već zajednice, nikle iz identične dužnosti prema celini.

Celina se ovakvim uređenjem ne raščlanjava na raznolike interesne sfere, ne deli na autonomne delove sa suprotnim interesima. Baš taj sukob raznolikih interesa, kakav proizlazi iz liberalističkog shvatanja društva sa njegovim individualizmom, treba staleška organizacija da spreči. Nesumnjivo je, da su interesi prerađivača i proizvođača n. pr. šećerne repe, dijametralno suprotni, kada se uzme za shemu po kojoj se njihovi odnosi imaju urediti, individualistički liberalni kalup. Isto tako i između agrara i industrije postoji, ako se oni stave svaki u svoj front, potpuno divergentni pogledi na celokupnu privrednu politiku. Pa kako u liberalnoj državi, kao što smo napred videli, interesi pojedinih privrednih grupa dobijaju presudnu ulogu i u vođenju državne privredne politike, to se na taj način i stvaraju privilegisane grane privrede. Poznat je primer Engleske, koja je radi svoje industrije žrtvovala svoj agrar, a time se lišila potpuno svoje sopstvene baze za ishranu, uništivši čitav jedan društveni red.

Iz svoje osnove idejne baze, nacionalni socijalizam stoji na gledištu da se interesi pojedinih privrednih grana mogu dovesti u sklad, ako se kao njihov zajednički cilj postavlja pitanje interesa narodne celine, Kao što on stavlja poslodavca i radnika u jedan front, u kome oni zajednički imaju da služe celini, tako on hoće da stavi i privredu u zajednice, koje obuhvataju grupe sa možda suprotnim pojedinačnim interesima, no sa istim funkcijama prema celini. To grupisanje u znaku postizavanja koristi za celinu, t.j. za ceo narod organizovan u državi, treba da spreči velike interesne sukobe među pojedinim granama. Na

Page 54: Privreda Nacionalnog Socijalizma

mesto cepanja celine na suprotne interesne frontove, trebalo bi se staleškim grupisanjem stvoriti organe, svrstane prema svojoj službi celini. Umesto centrifugalno, kao n.pr. klasa ili interesna grupa, ovi staleži imaju centripetalno dejstvo. I ovim argumentom pristalice funkcionalnoga kriterijuma za stalešku grupaciju naročito operišu, podvlačeći da je to jedini praktični način za suzbijanje interesne borbe među privrednim granama, Razume se da ovakvo grupisanje pretpostavlja temeljitu reformu u pogledima na privredu i društvo. No ti novi pogledi već su sadržani u osnovicama nacionalno-socijalistične doktrine i njihova primena bila bi samo poslednja konzekvencija ideja nacionalnoga socijalizma.

Kako će konačno konkretno staleška izgradnja u Nemačkoj izgledati još se sa sigurnošću ne može predvideti. Makoliko će čisto doktrinarni uticaji biti važni za njeno obrazovanje, i makoliko ti uticaji polazili od funkcionalnoga pojma staleža, ipak je sigurno da će definitivna stabilizacija oblika zavisiti i od elemenata, koji stoje van doktrinarne sfere. Komponente doktrine i realnih mogućnosti, čiju podjednaku važnost nacionalni socijalizam često naglašuje, biće nesumnjivo i tu zajedno na delu. Odnos programatičara i doktrinara prema stvarnosti, a time i odnos između doktrine i njenog sprovođenja, Hitler je okarakterisao ovim rečima:

Zadatak programatičarev nije da utvrdi raznolike stepene ostvarivosti jedne stvari, već da stvar kao takvu razjasni; to znači: on se ima manje brinuti za put nego za cilj... Programatičar jedno pokreta ima da utvrdi njegov cilj, a političar ima da teži ostvarenju toga cilja. Prvi se, stoga, u svome misljenju upravlja prema večitoj istini, drugi u svojim postupcima više prema povremenoj praktičnoj stvarnosti. Veličina jednoga leži u apsolutnoj apstraktnoj tačnosti njegove ideje, veličina drugoga u pravilnom stavu prema datim činjenicama, pri čemu ima programatičarev cilj da mu služi kao zvezda vodilja. Dok se probnim kamenom za značaj političara može smatrati uspeh njegovih planova i dela, to znači dakle ostvarenje istih, ne može se poslednja zamisao programatičareva nikada ostvariti; jer ljudski um, doduše, može istine da shvati i da postavi kristalno jasne ciljeve, ali savršeno njihovo ostvarenje će onemogućiti opšteljudska nepotpunost i nesavršenost... Stoga se značaj programatičarev ne sme meriti prema ostvarenju njegovih

Page 55: Privreda Nacionalnog Socijalizma

ciljeva, već prema tačnosti istih i uticaju koji su imali na razvoj čovečanstva... Tako ogromno velika razlika u zadacima programatičara i političara je i razlog, zašto se skoro nikada ne nailazi na spoj obojice u jednoj ličnosti".1)

Iz ovoga proizilazi da će nemačko staleško uređenje, ukoliko će do njega konačno doći, biti ustrojeno pod znatnim uticajem konkretnih političkih potreba. Za stalež ishrane postojale su, pored doktrinarnoga gledanja, i mnogi politički razlozi, koji su izazvali njegovo stvaranje. Nemačkoj se i iz ekonomskih i iz političkih ciljeva radi o tome da ima zadovoljnog seljaka vezanog za zemlju, koji će biti uvek elemenat društvenoga mira, dakle čvrsta potpora režimu. Sem toga je za Nemačku pitanje ishrane od predominantnoga značaja. Ona je industrijska zemlja, čiji je agrar, radi ranije politike povlašćivanja industrije na štetu poljoprivrede, zaostao. Pitanje uvoza hrane je jedna od naj bolnijih tačaka, pored potrebe uvoza sirovina za industriju, na kojima mora svaka želja za samozadovoljenjem da se razbije. No dok će Nemačka u pogledu uvoza industrijskih sirovina uvek zavisiti od inostranstva, dotle postoji mogućnost da se u pogledu svoje ishrane oslobodi uvoza. Radi toga je i celokupna delatnost, koja proizvodi hranu, stavljena u čvrsto sklopljenu organizaciju pod voćstvom i kontrolom države. Ovi praktično politički motivi bili su pri formiranju staleža ishrane svakako od isto tolikog značaja, koliko i motivi doktrinarne i programske prirode.

Pri oceni pitanja, kakvo će konačno biti staleško uređenje u Nemačkoj, potrebno je voditi računa i o tome, da nacionalni socijalizam smatra da se forme u privredi imaju razvijati organski, na osnovu nacionalno socijalističkoga duha. Prema tome će ovo konačno obrazovanje doći organskim evolucijonim razvojem, na osnovu nacionalno-socijalističnog shvatanja o svetu, saobrazno praktičnim mogućnostima i usmerno prema postignuću određenog političkog cilja.

Ako se pak bude pokazalo da staleška izgradnja nije neophodno potrebna za postignuće političkih ciljeva nacionalnoga socijalizma i za ostvarenje njegove ideje o službi privrede interesima državne celine odnosno narodu, verujemo da se nacionalni socijalizam neće libiti da napusti ideju stvaranja staleških grupa. U svakome slučaju, i ako se Nemačka ne bi s vremenom pretvorila u stalešku

Page 56: Privreda Nacionalnog Socijalizma

državu, jedno je sigurno: duh, koji ona u svome privređivanju želi da uvede, je onaj isti, koji je temelj staleškom uređenju. To je duh organske međusobne zavisnosti pojedinih staleža i njihove zajedničke veze sa celinom. U tome leži suština rešenja, koje nacionalni socijalizam daje na pitanje odnosa između države, naroda i privrede. Ti se odnosi imaju urediti tako, da će njima biti u što većem opsegu zagarantovano postignuće ciljeva nacionalnoga socijalizma, a koji su prema Hitleru: ,,obezbeđenje postojanja i množenja nemačke rase i nemačkoga naroda, ishrana njegove dece i održavanje čistoće njegove krvi, sloboda i nezavisnost Nemačke".1)

III.

SVETSKA PRIVREDA I NARODNA

PRIVREDA

Napomenuli smo napred, da nacionalni socijalizam negira postojanje svetske privrede kao najšireg i najvišeg organizma, u čijim se granicama odigravaju privredna zbivanja. U tome se on temeljito razilazi sa zvaničnom univerzalističnom doktrinom, po kojoj je gradacija u privrednoj piramidi uređena po shemi: pojedinac — preduzeće — stalež — narodna privreda — svetska privreda.

Svojim podređivanjem privrednoga delanja pod primat politike, nacionalni socijalizam s jedne strane daje pojmu narodne privrede drugu sadržinu, nego što mu je dalo klasično ekonomsko učenje. S druge strane, on naglašava odlučno nezavisnost privredne delatnosti jednoga naroda od neke nadređene celine, kakva bi imala da bude svetska privreda. Na taj način se nacionalno-socijalistično gledište stavlja u naglašenu opreku i prema shvatanju klasične ekonomije i prema učenju univerzalističkih doktrina, u pitanju problema odnosa između svetske privrede i privrede jednoga naroda.

Narodna privreda u klasičinoj doktrini

Izraz ,,narodna privreda", ,,narodna ekonomija" je tvorevina klasične liberalistične doktrine. Pod narodnom privredom se podrazumeva privredna delatnost čovečanstva, sklop zakona ili tendencija po kojima se

Page 57: Privreda Nacionalnog Socijalizma

privredno zbivanja upravlja, i fenomeni u kojima se pojavljuje zavisnost privredne delatnosti od njih. Tako narodna ekonomija postaje u stvari apstraktnom naukom, koja izučava pojave u privrednome procesu, nezavisno od okolnosti pod kojima se, gledano politički, vrši privređivanje. Objekat klasične narodne ekonomije, narodne privrede, je privredna delatnost uopšte, kao takva, kao ,,Ding an sich". Subjekat u toj privredi je homo oeconomicus, konstrukcija nosioca privrednih pojava, izdvojena od konkretnih van privrednih okolnosti. Tendencije, nazvane privrednim zakonima u klasičnoj ekonomiji. izučavaju se na osnovu logičnoga posmatranja postupaka i odnosa homo ceconomicus-a. i to, — ustvari, — kakvi bi oni trebali da budu. Postupci stvarnih ljudi učlanjenih u privrednom procesu, koji su u opreci sa idealnim rešenjima proizišlim iz pročavanja homo oeconomicus-a, smatraju se prouzrokovanim smetnjama u pravilnome razvoju, u pravilnim tendencijama, u pravilnoj igri privrednih zakona. Takvim se smetnjama smatraju sve okolnosti, koje stoje van čisto privredne sfere, a na nju utiču. Privreda se smatra nezavisnom oblašću društvenoga zbivanja.

Narodna privreda po klasičnoj ekonomiji postala je tako teorijskom zgradom, koja obuhvata privredno zbivanje celoga čovečanstva, a ne vodi računa samo o privredi jednog određenog naroda. Nauka o narodnoj ekonomiji ne uzima u obzir van privredne momente, koji su prouzrokovani političkom sferom društvenoga života, već proučava privredu i njene odnose, pošto ih brižljivo očisti od svih elemenata koji su proizišli iz realnih političkih okolnosti, u kojima se privreda određenoga naroda u njegovoj državi razvija. Za klasičnu liberalnu ekonomiju je narodna privreda ,,saradnja pojedinačnih privreda, povezanih redovnom razmenom i upućenih jedne na druge svojom međusobnom zavisnošću", kaže Adolf Weber. Stoga je razumljivo kada on iz ovoga gledišta u nastavku svoje definicije narodne privrede veli: ,,Potpuno je jasno da saradnja pojedinačnih privreda, kakva nas ovde zanima, ne prestaje sa granicama ma koje države. Stoga i naziv »narodna privreda« nije sasvim sretan. »Socijalna ekonomija« bila bi bolji naziv. Narod se mora uzeti u širem smislu, kao zbir svih ljudi koji sarađuju u cilju zadovoljenja svojih potreba, bez obzira na makakve slučajne granice". 1)

Page 58: Privreda Nacionalnog Socijalizma

Iz ovoga proizlazi da su glavni postulati klasičnoge učenja o narodnoj privredi sledeći:

1) pod narodnom privredom ima se podrazumevati privređivanje celoga čovečanstva;2) uzrok postojanju narodne privrede je razmena dobara; tek razmenom između pojedinih pojedinačnih privreda nastaje narodna privreda;3) nauka o narodnoj privredi ne zna za političke granice; za nju ne postoji pojam države kao određene činjenice sa uticajem na privredno zbivanje;4) narodna ekonomija se ne može smatrati ekonomijom jednoga naroda; egzistencija određenoga naroda je za privredu irelevantna; granice između naroda su produkt slučaja i ne pretstavljaju okolnost, koja bi za samu teorijsku narodnu ekonomiju bila zanimljiva.

Iz ovoga shvatanja klasične ekonomije proizišli su i pogledi marksističnoga socijaliza. Ovaj je u tu bezgraničnu, svetsku privrednu zajednicu uneo elemenat klase, primivši inače za temelj svoje zgrade postulate klasične liberalne ekonomije.

Shvatanje univerzalističke doktrine

Univerzalistička doktrina ne prihvata pojam narodne privrede onakav, kavog ga je stvorilo klasično učenje. Svetsku privredu, koju klasična ekonomija naziva narodnom privredom, univerzalizam rasčlanjuje. Između pojedinačne i svetske privrede po klasičnome učenju ne postoje relevantni faktori. Univerzalistička doktrina, međutim, između njih stavlja međustepene sa određenim funkcijama i značajem.

Pre svega, svetskoj privrednoj celini, t.j. organizmu svetske privrede, podređene su narodne privrede, dakle privrede pojedinih naroda. Ovima se podređuju privrede pojedinih staleža i grupa. Tek iza ovih dolazi pojedinačna privreda. U svetskom privrednom procesu, prema univerzalističkoj doktrini, učestvuje pojedinac, kao deo svoga staleža, preko privrede svoga naroda. I dok liberalizam smatra da u raspodeli koristi od privredne delatnosti učestvuje neposredno u svetskoj privredi učlanjeni pojedinac, dotle univerzalistično gledište postavlja tezu da privrede poslednjih naroda uzimaju učešća u raspodeli svetskog-socijalnog-produkta prema

Page 59: Privreda Nacionalnog Socijalizma

svome učešću u svetskoj privredi. U okviru privrede jednoga naroda deli se učešće u socijalnom produktu dalje, i to prema staležima. Najzad, pojedinac učestvuje u dobiti od privređivanja tek kao član svoga staleža. Ukoliko jedna narodna privreda, t.j. privreda jednoga naroda, uzima većeg udela u svetskom privrednom zbivanju, utoliko je veća i dobit koju će ona postići, a utoliko je veći deo koristi od svetske privrede koju narodna privreda može staviti na raspoloženje svojim članovima. Dalje, ukoliko je pojedini stalež snažnije učestvovao u privrednome zbivanju u svojoj narodnoj privredi, utoliko će i deo socijalnoga produkta, koji će pasti na njega, biti veći. Najzad, ukoliko je pojedinac-privrednik u svome staležu aktivnije učestvovao u privrednome procesu, utoliko će se njegova dobit povećati. No stalež crpe svoju dobit tek preko narodne pri-vrede, a pojedinac tek preko staleža.

Svetska privreda pojavljuje se u ovoj shemi kao najviši činilac, koji realno postoji i koji raspolaže svojom sopstvenom duhovnom stvaralačkom snagom. Svetska privreda je vrh piramide privređivanja čovečanstva, a narodne se privrede pojavljuju kao njeni zavisni organi.

Gledište nacionalnoga socijalizma

Nacionalni socijalizam preuzima od univerzalizma pojam narodne privede kao privrede određenoga naroda, ali odbija konstrukciju svetske privredne celine, odbija da iznad narodne privrede vidi nadređeni svetski privredni organizam. Učenje nacionalnoga socijalizma ne želi da se upusti, u svome privrednome delu, u izučavanje tog svet-skog-privrednog-organizma, kakav pretpostavlja univerzalislično učenje. Ono smatra da se privreda mora proučavati kao deo društvene delatnosti određenoga naroda, koja je podređena životu toga naroda uopšte. U oblasti privrede ne postoje, dakle, po shvatanju nacionalnoga socijalizma, svetska pravila i zakoni, već privredni zakoni koji niču iz odnosa privrede određenoga naroda prema tome narodu. Kao najviše organske celine u privrednoj oblasti pojavljuju se pojedina nacionalna privredna tela.

U svojim razmatranjima o narodnoj privredi, nacionalno socijalistična nauka polazi sa sledećeg gledišta. Nosilac jednoga preduzeća može biti pojedinac. Preduzeće onda živi i radi na njegovu korist ali i na njegov teret.

Page 60: Privreda Nacionalnog Socijalizma

Jedno preduzeće može imati i više nosioca. Tada oni u odnosu na svoje preduzeće pretstavljaju privrednu zajednicu, povezanu istom sudbinom. U njihovu korist, ali i na njihov teret radi preduzeće. Kod komunalnih preduzeća nosilac koristi i tereta su svi članovi opštine. Nosilac narodne privrede jedne nacionalne države je narodna celina. Svi članovi njeni vezani su, u privrednome pogledu, sa svojom nacionalnom privredom. Tu je dakle narodna celina, skup svih članova naroda, nosilac privrede, u čiju korist i na čiji teret ide celokupna privreda naroda. No nosioca svetske privrede nema. Postoji, doduše, privredni saobraćaj među pojedinim narodima. Njime se, međutim, ne stvara od pojedinih narodnih privreda nov, nadređen organizam, nadređena privredna celina,

Za privrednu delatnost, za privredno preduzeće, mora uvek neko biti odgovoran. Privredna delatnost uvek je podvrgnuta nečijoj upravi. Ne može biti privrede bez određenoga nosioca, koji privrednoj delatnosti daje smer, potreban za postignuće njegovih ciljeva. Tako će n. pr. Privrednik koji hoće da sebi obezbedi što sigurniju rentu u starosti, postupiti u svojoj privrednoj delatnosti sasvim drukčije od onoga, koji hoće da što pre mobiliše što veću gotovinu radi nekog kratkotrajnog preduzeća. Privreda pojedinca ima svoj cilj, koji leži van nje. Neko hoće da zaradi da bi mogao putovati; drugi, da bi mogao kupovati knjige i skupljati starine ili druge stvari; treći da bi mogao šklovati decu; četvrti, da bi mogao da jede i da stanuje; — sve su to ciljevi privređivanja, koji leži van same privrede. Isto tako i narodna privreda, t. j. privreda jednoga naroda, ima svoj cilj koji leži van nje. Stoga se narodna privreda, kao i pojedinačna, kreće onim smerom, koji propisuje zemlja za postignućem toga cilja. Da bi se mogao privred-noj delatnosti, međutim, dati potrebni smer, potrebno je da postoji iza privredne delatnosti neko, ko će njome upravljati. U pojedinačnoj privredi je to sam privrednik. U narodnoj privredi je to država, državna vlast. Ovde opet nailazimo, uostalom, na postulat primata politike, koji se provlači konzekventno kroz celu doktrinarnu zgradu nacionalnoga socijalizma.

Svetska privreda nema tog jedinstvenog voćstva. Ona nema nikoga, koji bi davao direktive. Ona je prosto odnos između pojedinih narodnih privreda, usmerenih ka postignuću određenoga cilja, koji za svaku od tih pojedinih narodnih privreda može biti drukčiji. Otuda ona, faktički,

Page 61: Privreda Nacionalnog Socijalizma

kao organizam i ne postoji.

Svetska privreda, prema nacionalnome socijalizmu, jer fikcija koja je podvrgnuta taktičnome odnosu snaga između pojedinih narodnih privreda. Jedino s obzirom na ovaj odnos može se govoriti i o važnosti pojedinih privrednih zakona ili tendencija, koje je utvrdila klasična ekonomska nauka. U granicama same narodne privrede ta pravila nemaju apsolutne važnosti, jer tu stoji nad privredom njen regulator: država. Van narodne privrede, — u t. zv. svetskoj privredi, — u kojoj se odnosi među pojedinim narodnim privredama i mogu regulisati prema tim privrednim zakonima, subjekat privrede više nije pojedinac, a najmanje homo oeconomicus. Tu se kao subjekat pojavljuje narodna privreda, privreda jedne narodne celine, izražene u državi. Nasuprot postulatima klasične ekonomije o odnosu između svetskog-privrednog zbivanja, narodne privrede i pojedinca, nacionalni socijalizam postavlja svoje teze:

1) narodna privreda je privreda određenoga naroda, a kao takva je organska celina;2) narodna privreda postoji i bez razmene, već iz same okolnosti što pojedini članovi naroda privređuju; veza između njih nije tržište nego pripadanje istome narodu, pa prema tome i istoj narodnoj privredi, — dakle potpadanje pod istu vrhovnu političku vlast, koja daje smernice privrednoj delatnosti;3) granice jedne narodne privrede poklapaju se sa granicama države; u granicama njenim odigravaju se oni privredni fenomeni koji su za pojedinca od važnosti; van granica pojavljuje se samo narodna privredna celina;4) pošto država treba da bude samo politički izraz određenoga naroda, to je i nosilac privrede narod; državna vlast u njegovo ime upravlja privredom. Radi grupisanja naroda u države, granice pretstavljaju činjenice koje su za privredno zbivanje od najvećega značaja.

Kao što se iz ovoga vidi, nacionalni socijalizam se u svojim shvatanjima u tome pitanju diametralno razilazi sa klasičnim učenjem nacionalne ekonomije. Ne svetska privreda već narodna celina; ne međunarodna saradnja pojedinih privrednika, već stvaranje odnosa između jedne narodne privrede i druge; ne stvaranje svetskog-privrednog-organizma koji je sam sebi cilj, već narodni privredni sklop, kome je cilj određen od političkog-

Page 62: Privreda Nacionalnog Socijalizma

upravljača; — to su osnovne razlike između klasične i nacionalno socijalistične doktrine. Istovremeno, u negaciji svetske privrede i naglašavanju nacionalnoga i političkoga elementa u privredi, to su i tačke, u kojima se nacionalni socijalizam najosetnije odvaja od svoga univerzalističkoga porekla, od postulata univerzalističke doktrine.

Unutrašnji privredni život jednoga naroda, prema tome, potpada pod strogu kontrolu i voćstvo narodne celine, koje vrši državna organizacija. Isto tako i spoljna trgovina prestaje da bude stvar pojedinca, izvoznika odnosno uvoznika, već postaje funkcijom narodno privredne celine. Država, kao upravljač narodne privrede, nema samo pravo već i dužnost da pitanje privrede u svojim granicama uredi s obzirom na interese narodne celine, a da spoljnu trgovinu reguliše jedino s obzirom na svoju narodnu privredu.

Kako svuda, tako i u ovom pitanju nacionalni socijalizam polazi pri postavljanju premisa od pojma narodne celine i dolazi na taj način do zaključaka, koji ne mogu biti u skladu sa klasičnom narodnom ekonomijom, koja pojam narodne celine ne uzima u obzir pri svojim razmatranjima. Taj pojam je socijološki i politički, a ne privredni, ali tome pojmu nacionalni socijalizam podređuje sve oblasti ljudske delatnosti, pa i privredu.

IV.

OSNOVNI POGLEDI NACIONALNOGA SOCIJALIZMA NA TEORIJU O PRIVREDNOME PROCESU

Nacionalni socijalizam nije još stvorio celinski sklop narodno — privredne teorije, t.j. nauke koja se naziva teoriskom narodnom ekonomijom. Iz razloga. koje smo u nekoliko mahova podvukli, pisci nacionalnoga socijalizma trudili su se da istaknu osnovne ideje svoga učenja u onim oblastima, koje su najpristupačnije širokim slojevima, na koje je apelirao nacionalni socijalizam kao politički pokret. U naučno obrađivanje, sistematsko i detaljisano, celokupnoga kompleksa pitanja oko teorije o privrednome zbivanju, nacionalni socijalizam se samo delimično upustio. On je postavio svoje osnovne teze, svoju osnovnu misaonu

Page 63: Privreda Nacionalnog Socijalizma

bazu. Podvukao je načelne razlike između svojih shvatanja i materijalističkih doktrina klasične liberalne ekonomije i marksizma. U pitanjima, u kojima se te razlike naročito manifestuju, on je dao svoja načelna tumačenja, ulazeći po gde — gde i u detalje. No ako bismo hteli u njegovim učenjima da tražimo u sitnice izgrađeni sistem teorijske narodne ekonomije, teško bismo ga našli.

Ono, što je po osnovnim teorijskim pitanjima privrednoga života dalo nacionalno socijalistično učenje, je u stvari, — postavljanje idejnoga temelja, sa koga se ima prići rešavanju svakog pojedinog konkretnog-pitanja. Sa te polazne tačke prišlo se i radu oko sistematisanja pojmova teorijske narodne ekonomije. No čim se pošlo od osnovnih ideja i prešlo u razrađivanje pojedinih pitanja, pojavila su se raznolika shvatanja, U trima pitanjima, međutim, teoretičari nacionalnoga socijalizma su, uglavnom, saglasni. To su pitanja činilaca proizvodnje, vrednosti i cena i raspodele socijalnoga produkta. Ova tri pitanja su, ujedno, i stožeri teorije o privrednome zbivanju.

1. Činioci proizvodnje

U svome shvatanju o činiocima proizvodnje nacionalni socijalizam je jasno otstupio od klasičnoga učenja. Odbacujući utvrđene pretpostavke, koje su sastavni deo temelja klasične liberalne ekonomije i marksizma, koji je iz nje proizišao, nacionalni socijalizam postavlja svoju sopstvenu teoriju o faktorima, koji čine osnovu proizvodnje. Pri tome on, saobrazno svome gledištu o nacionalnoj uslovljenosti privrednoga zbivanja, obogaćuje nauku novim pojmovima. On je sasvim u duhu univerzalistićkih teorija, ali istovremeno formuliše postavke, do čijeg se jasnog izraza ranija univerzalistična doktrina nije dovinula.

Klasično učenje o činiocima proizvodnje

Klasična ekonomska nauka poznaje tri osnovna činioca proizvodnje: prirodu, rad i kapital. Svojim međusobnim dejstvom ova tri činioca proizvode dobra. Sva su tri za prpizvodnju neophodna. Na prirodu dejstvuje ljudski rad, a to dejstvo omogućava kapital.

Izvesni liberalistički pisci, kao Šveđanin Gustav Cassel i drugi, pokušali su da unesu sa strane još koji elemenat.

Page 64: Privreda Nacionalnog Socijalizma

No ogromna većina teoretičara liberalne ekonomije primila je te pokušaje veoma rezervisano i još i danas stoji neotstupno na gledištu da se na navedena tri činioca mogu svesti sve snage, koje učestvuju u proizvodnji.

Samo u jednoj tačci noviji teoretičari otstupaju od učenja klasičnih doktrinara i liberalističke ekonomske nauke. Dok je starija škola smatrala da se pod činiocem ,,kapital" podrazumeva kapital uopšte, dakle kako finansijski tako i realni, dotle noviji pisci, kao Adolf Weber1) i drugi, otstupajući od prvobitnoga shvatanja, preciziraju pojam kapitala kao proizvodnoga činioca time, što samo finansijskome kapitalu priznaju to svojstvo. Oni nalaze da realni kapital ne može biti uzet u obzir kao primarni faktor, jer se on ne može smatrati prvobitnom proizvodnom energijom. On je sam proizveden dejstvom proizvodnih činilaca. Radna snaga svojim, uticanjem na prirodne materije i sile, stvara realni kapital. Realni kapital je stoga derivativna pojava, pa kao takav ne može da bude priznat osnovnim proizvodnim činiocem. Drukčije stoji, po novijim liberalnim ekonomičarima, sa finansijskim kapitalom. Ovaj je primarni činilac zajedno sa radom i prirodom. Na taj način dobija se shema:finansijski kapital omogućuje radu da dođe do prirode i da iz nje stvori produkat. Finansijski kapital, rad i priroda ostaju stvaraocima.

Ovo gledište preuzeli su i pisci marksističnoga socijalizma, zastupaju ga hrisćansko-socijalni doktrinari, usvajaju ga sve reformistične škole. Današnje naučno shvatanje daje trojstvu kapital — rad — priroda neprikosnovenost.

Gledište nacionalno-socijalistične doktrine

Nacionalni socijalizam stoji na drugome gledištu. Njegovi doktrinari uče da su elementarni činioci proizvodnje:

1. Priroda;2. ljudska radna snaga;3. nacionalna energija državno organizovanih naroda;4. stvaralačka energija preduzimača u najširem smislu, dakle svakog člana nacije koji samostalno učestvuje u privrednom procesu.

U pogledu prvih dvaju faktora, prirode i ljudske radne

Page 65: Privreda Nacionalnog Socijalizma

snage, nije potreban naročiti komentar. Ta dva pojma su u ekonomskoj nauci tako svestrano razrađena i temeljno proučena, da nacionalni socijalizam tu nema šta više da doda. Interesantno je, međutim, da nacionalni socijalizam deli činioce proizvodnje u materijalne i nematerijalne, pa prva dva činioca uvršćuje u prvu grupu. a druga dva u drugu.

Nacionalno-socijalistična doktrina izrečno odbija gledište da je kapital bilo realni ili finansijski, jedan od osnovnih činilaca proizvodnje. Realni kapital je proizvod a ne primarni činilac proizvodnje. U tome se slaže nacionalni socijalizam sa novijom liberalnom doktrinom. No on ide dalje od nje time, što i finansijski kapital ne smatra proizvodnim faktorom, već jedino istorijskom kategorijom, nastalom u toku razvoja društvenoga života. ,,Kada je Bog", kaže Ludwig Prager1), proterao Adama i Evu iz raja, nije prethodna sagradio hipotekarnu banku da bi oni mogli otpočeti da rade." Osnovnim činiocima nacionalni socializam smatra one, iz kojih niče proizvod, a koji su dati u savremenoj državnoj organizaciji društva. Kapital je proizvod, koji postaje iz privrednoga procesa. Ako bi se usvojilo gledište klasične ekonomije, kaže nacionalni socijalizam, trebalo bi kapital smatrati prirodnim darom, koji je oduvek bio tu i koji ne može biti proizveden.

Ako je kapital proizvodljiv, onda nije elementarni produkcioni faktor. Pa kako se on stalno nanovo stvara u proizvodnome procesu, njemu se zaista ne može pripisati onaj karakter, koji mu pridaje klasična narodna ekonomija.

Ako bi sav finansijski kapital, pa i realni, nestao jednim udarom, nebi se time paralisala privredna delatnost kao takva. Naprotiv, nacionalna energija, stvaralačka energija preduzimačeva i rad uskoro bi iz prirode stvorili nove kapitale. Prema tome je finansijski kapital isto takav proizvod kao i svaki drugi i stoga ne ulazi u red osnovnih činilaca proizvodnje.

Nacionalna energija državno organizovanih naroda.

Najvažnijim od činilaca proizvodnje nacionalno-socijalistična doktrina smatra ,,nacionalnu energiju državno organizovanih-naroda". Ovaj je činilac duhovna

Page 66: Privreda Nacionalnog Socijalizma

snaga, koja proističe iz naroda kao celinskoga organizma, a njime rukuje država. Narod, politički udružen u državi, ima niz zajedničkih težnji, koje čine kolektivni stvaralački duh narodne celine. Ove težnje idu za tim da se očuvaju država, rasa i narod, pa se stoga one izražavaju u celokupnoj državnoj politici, a ne samo u privrednoj oblasti narodnoga života. Ova energija je iznad pojedinih subjekata, koji sačinjavaju naciju, i pojavljuje se tek usled egzistencije nacije kao skupni duh, koji teži da podredi i privrednu delatnost naroda u državi državnoj misli. Skupni duh želi da uvrsti privredne fenomene, koji se odigravaju u okviru državnoga područja, u veliku opštu interesnu sferu narodne zajednice organizovane u državi, i da ih time podredi životnim interesima nacije. Ova se energija izražava u činjenici, što narodi teže da sagrade što snažniju privredu, koja će biti što više prilagođena narodnim potrebama. Ako pojedinci u narodu ne osećaju sami potrebu da treba radi snage svoga naroda, od koje zavisi i njihova sopstvena, da rade na tome da njihov narod postigne što veću nezavisnost i slobodu, potrebno je da se država stara da u ime naroda, koji je sačinjava, a za njihovo dobro, tu energiju u narodu probudi. Ova je energrija, ustvari, težnja naroda za samoodržanjem.

Ova nacionalna energija, narodna snaga, tek stvara mogućnost da se drugi činioci proizvodnje mogu staviti u službu proizvodnje. Ako narod ne smatra potrebnim da se domogne višeg standarda života, ako je zadovoljan ekonomskom zavisnosti od inostranstva, ako ne oseća snagu da se prihvati sam stvaranja svoje privredne nezavisnosti, — onda nijedan od ostala tri faktora, — (prirode, rada i preduzimačke energije), — neće moći da se udejstvuje punom snagom u proizvodnji. Samo ako je narodna energija stvorila preduslove da se proizvodnja može razviti, stupaju u delo oslala tri faktora. Samo ako u narodu postoji kolektivni duh, kolektivna stvaralačka energija, i ako država da ovome duhu izraza svojom politikom staranja da se ostali faktori proizvodnje mogu uspešno udejstvovati, onda je tek privredni život u punome smislu omogućen.

Nacionalna energija treba da, s jedne strane, omogući ostalim činiocima proizvodnje da se udejstvuju, a s druge strane treba da ih upućuje u pravcu, koji je za narodnu celinu najkorisniji. Sem toga, ona s njima i naporedno učestvuje, stvarajući takođe bitne vrednosti u

Page 67: Privreda Nacionalnog Socijalizma

proizvodnome procesu, odnosno sarađujući u tome stvaranju. Kao što iz ovoga proizlazi, nacionalna energija kao produkcioni činilac je i duhovnoga i političkoga značaja. Kao u svima oblastima praktične privredne politike, kao i u obrazloženju svoga osnovnoga idejnoga stava, tako nacionalni socijalizam i u ovome pitanju uvlači u ekonomsku konstrukciju o činiocima proizvodnje duhovni i politički momenat. Narodna energija je dosta nejasan izraz i označava prilično mutan pojam, ako mu se prilazi sa gledišta ekonomske nauke. Ona postaje, međutim, jasna ako se shvati onako kako treba, t. j. kao i duhovni i politički momenat, kao dejstvo politike, diktirane težnjom za narodnim samoodržanjem.

Prema tome, sam činilac ,,nacionalna energija" ima dva lica. S jedne strane je on, kako rekosmo, kolektivni duh zajednice, koji je,— po univerzalističnom učenju koje prihvata nacionalni socijalizam,— primaran u svakom obliku zajedničkog društvenog života. S druge strane, on je čisto politički momenat. Iz shvatanja odnosa između države i naroda, sa kojim smo se upoznali, proizlazi da tim amorfnim duhom rukuje država, kao organ naroda, koji je poznat da se stara za pun razvoj svih mogućnosti naroda, koji je u njoj organizovan. Nacionalnom energijom rukuje i upravlja dakle država, politički izraz narodnoga života. Prema tome, na državi je, na državnoj vlasti, da stvori uslove za stvaralačku delatnost ostalih proizvodnih činilaca. Pošto je te uslove stvorila, država je dužna da u interesu svoga naroda uputi proizvodne činioce onim smerom, koji zahteva opšta državna politika. Istovremeno država svojim poretkom, samim svojim postojanjem, aktivno učestvuje u privrednome procesu, jer u njenim granicama, u njenome okviru, u njenome poretku se vrši proizvođačko stvaranje.

Time postaje država, postaje politički momenat zaista i ekonomskim, odnosno ulazi u okvir koji je liberalna klasična ekonomija zadržala isključivo za privredu. Opšte shvatanje nacionalnoga socijalizma, po kome se privreda ne izdvaja iz države kao egzistencija za sebe, podvrgnuta samo svojim zakonima, već potpada kao i sve druge vrste ljudske delatnosti pod opšti okvir države i njene politike, našlo je svoga jasnoga izraza i u ovoj konstrukcij nacionalne energije kao proizvodnoga činioca. Posmatrajući problem sa toga gledišta, ne može se poreći da državi i njenome poretku kao i duhu narodne zajednice,

Page 68: Privreda Nacionalnog Socijalizma

koji je u njoj izražen, zaista pripada naziv proizvodnoga činioca.

Nacionalni socijalizim je u ovoj konstrukciji potpuno dosledan sebi i svojim shvatanjima. No mora se priznati da on ovde, na polju naučne doktrine, na polju naučnih apstrakcija, konsakrira stanje koje faktički postoji pre njega. I u liberalnim poretcima, koji su privredu ostavili samu sebi, politički momenat je bio jedna od stvaralačkih snaga u proizvodnji. Već samo ostavljanje privrede privatnoj sferi, sam društveni poredak, koji je nikao iz liberalističnih ideja o društvu i državi, pretstavlja stvaralačku činjenicu u proizvodnji, jer je uticao na to da se proizvodnja kreće izvesnim pravcem. U samoj suštini i princip laisser faire laisser passer, koji označava potpuno nemešanje države u privrednu sferu, može se smatrati proizvodnim faktorom u ovom smislu. Nesumnjivo je, da je taj princip dejstvovao na proizvodnju kao osnovni faktor, jer je dejstvovao kao preduslov da se ona razvije na određeni način. Sam liberalni režim odredio je primarno međusobni odnos ostalih činilaca proizvodnje i, staviše, dao okvir ili mogućnost da se proizvodnja upravlja i vrši na određeni način.

Klasična ekonomska nauka, u svojoj zemlji da što više iskristališe pojam čiste ekonomije i da izdvoji iz toga pojma sve primese i uticaje, koji vode svoje poreklo van ekonomske sfere društvenoga života, smatrala je da se preko nesumnjivoga uticaja političkoga momenta, političkoga faktora proizvodnje mora preći. Nacionalni socijalizam, međutim, podređujući odlučno privredno zbivanje političkom rezonu, naglasio je ovaj politički činilac proizvodnje i dao mu zvanično ono mesto, koje mu pripada.

Stvaralačka preduzimačka energija

Stvaralačku energiju preduzimačevu, dakle energiju koju svaki privredni subjekat ulaže u privredni proces, stavljali su i izvesni liberalistični ekonomski pisci u red proizvodnih faktora. Ovim oni, međutim, dolaze u opreku sa materijalizmom klasične ekonomije. Stvaralačka energija preduzimačeva je nematerijalan, duhovni činilac. Ona je dejstvo duha, dejstvo čovekove preduzimljivosti na materiju. Ako se u privredi gleda lanac čisto materijalnih zbivanja, bez duhovne sadržine i baze, ne može ni duhovni

Page 69: Privreda Nacionalnog Socijalizma

momenat stvaralačke energije privrednoga subjekta biti u tom materijalnom zbivanju relevantan, a najmanje ravnopravan faktor sa čisto materijalnim činiocima, — radom, kapitalom i prirodom. Stoga ortodoksna liberalna ekonomija odbija ovo gledište, koje pretstavlja nedoslednost kada se duhovni činilac nakalemi na materijalnu bazu. Klasična ekonomija i sve škole koje su iz nje proizišle, gledaju u privredi mehanističko automatsko zbivanje, podvrgnuto materijalnim zakonima. Uticaj čak predominantan, duhovne snage privrednoga subjekta u toj se shemi ne može priznati.

Samim pojmom stvaralačke energije preduzimačeve, nacionalni socijalizam dakle nije samostalno obogatio privrednu nauku. No tek u idealističnome shvatanju društvenoga zbivanja, koje je podloga nacionalno — socijalistične doktrine, on dobija svoje puno logično opravdanje. Za idealistično shvatanje nacionalnoga socijalizma ne daju oblik privređivanja i način proizvodnje fizionomiju duhu jednoga istorijskoga perioda, kako to smatra istorijski materijalizam. Duh, karakter, mentalitet jednoga perioda udara svoj pečat na privređivanje. U ovom idealističnom momentu i leži pravi smisao shvatanja da je stvaralačka energija privrednoga subjekta činilac proizvodnje.

Ako se na društveno zbivanje gleda idealistički, ako se u privredi vidi izraz jedne ideje, delatnost za postizavanje jedne ideje, ako se priznaje predominacija duha nad materijom, idejnog nad materijalnim, — onda se i duhovnome momentu, duhovnome činiocu u privredi mora dati odlučujuće mesto. Proizvodnja, kao primarni privredni proces, pretvara se onda od mehanističkog-materijalnog uticanja radne snage, alimentirane kapitalom, na prirodu, u ,,sistem stvaralačkih napora, usmerenih ka izvesnome cilju, sistem sretstava za postizavanje više svrhe". (Othmar Spann).

U ovome sistemu, koji sređuje država i koji se dinamički razvija pod uticajem narodne energije, a u pravcu koji je njome određen, preduzimač sa svojom duhovnom energijom ima veoma veliki značaj. On je taj u kome nacionalna energija nalazi svoga izraza. On neposredno dejstvuje na materijalne činioce proizvodnje — prirodu i rad — i nosi proizvodnju.

Page 70: Privreda Nacionalnog Socijalizma

Shema proizvodnoga procesa

Proizvodnja se, prema tome, po nacionalno — socijalističnome shvatanju kreće ovako:

Država, kao izraz energije naroda koji je u njoj organizovan, stvara svojim poretkom osnovne preduslove za način i pravac proizvodnje. Ona omogućuje preduzimaču da svojom stvaralačkom energijom pokrene proizvodnju, ona ga u tome pomaže, ona mu daje pravnu sigurnost, ona ga upućuje u kome smislu treba da organizuje proizvodnju. Preduzimač neposredno organizuje samu proizvodnju time, što radnu snagu stavlja u dejstvo prema prirodi. Kapital, koji mu je potreban kao izvesan predujam, dok njegova proizvodnja nije dovoljno ojačala da se sama iz sebe može izdržavati, je proizvod ranijega stvaralačkoga dejstva rada. Posmatrajući narodnu privredu, dakle privredu jednoga naroda, kao celinu, kako u prostornom tako i u vremenskom pogledu, nacionalni socijalizam dolazi do zaključka da je kapital, potreban kao pomoćno sredstvo u proizvodnji, ustvari samo ranija proizvodnja, nikla iz sadejstva četiri osnovna činilaca proizvodnje. Njega narodna privreda stavlja na raspoloženje preduzimaču dok on sam ne stvori potrebni kapital svojom proizvodnjom.

Država je ta koja tri ostala proizvodna činioca dovodi u mogućnost da se udejstvuju. U interesu naroda i njegovog održanja, ona se stara da se ostala tri proizvodna činioca, dakle radnici fizički i umni, preduzimači i prirodne energije, očuvaju i razviju. Njena je dužnost da ih i kvalitativno ojača. Tek tako stvorenom složnom kolaboracijom između četiri proizvodna činioca, narodna privreda postaje jedinstvenim organizmom i jedinstvenom energetskom celinom.

2. Vrednost i cena

Nacionalno-socijalistična teorija vrednosti

Pitanje vrednosti, pa u njegovoj konzekvenciji pitanje cene, pretstavlja glavnu tačku izučavanja liberalističnih škola u ekonomiji. Smatrajući, kao što smo videli, suštinom privrednoga života privrednu razmenu, nauka o narodnoj privredi sagradila je celu svoju sistematsku zgradu oko problema vrednosti i prilazi objašnjavanju pojedinih

Page 71: Privreda Nacionalnog Socijalizma

fenomena u privrednome životu polazeći sa toga stožera.

Nacionalni socijalizam, međutim, shvata privredni život u osnovi drukčije. Prema tome, ni problem vrednosti ne može za njega imati onakav značaj, kakav ima za liberalnu ekonomiju. I u pitanju vrednosti nacionalni socijalizam polazi od uslovljenosti privrednoga života postojanjem narodnoga organizma u organizovanoj državi. Država, kao odgovorni upravljač privrede naroda koji je u njoj organizovan, dužna je da sprovodi određenu privrednu politiku. Ova državna privredna politika je dakle planska privredna delatnost u interesu narodne celine.

Da bi mogla ovakva delatnost odgovarati zahtevima, koje nacionalni socijalizam postavlja državi, potrebno je da država postavi skalu privrednih potreba narodne celokupnosti. Pošto je to učinjeno, moraju se odrediti ona dobra, koja služe pokriću tih narodnih potreba. Prema tome, država svojom privrednom politikom pridaje izvesnoj proizvodnji određenu apsolutnu narodno-privrednu vrednost, s obzirom na cilj koji ona postavlja svojoj privrednoj politici. Na taj način se proizvodnja u državi, odnosno pravac proizvodnje u privredi određenoga naroda, neće upravljati, prema apstraktnom pojmu vrednosti razmene, — kao što se to ona upravlja u liberalnome režimu, — već će za njen pravac biti merodavna vrednost za narodnu privredu, koju državna privredna politika pridaje pojedinoj proizvodnji. Tako se na mesto mehaničkoga dejstva zakona o vrednosti pojavljuje uticaj državnoga rezona i u ovome pitanju.

Država ima čitav niz mogućnosti da na privredu, odnosno proizvodnju, u punome opsegu utiče u pravcu da se njena shvatanja o narodno-privrednoj važnosti pojedine proizvodnje zaista i ostvare. Sem direktne intervencije tu dolazi i čitav niz trgovačko političkih mera, kao oporezivanje, carinska politika, saobraćajna politika itd. Država je, po nacionalno-socijalističnom shvatanju, dužna da celokupnim svojim uticajem zaista i postigne to, da se proizvodnja upravi prema onoj skali privrednih potreba, — odnosno narodno-privrednih vrednosti, — koja je postavljena u interesu postignuća ciljeva opšte nacionalne politike.

Kao što iz ovoga vidimo, nacionalni socijalizam se ne

Page 72: Privreda Nacionalnog Socijalizma

upušta u samo pitanje postanka vrednosti, odn. to bar ne čini njegova zvanična doktrina. On se zadovoljava time, što želi da isključi mehaničko dejstvo vrednosti na pravac proizvodnje i da ovaj pravac podredi političkim interesima narodne celine. Prema tome se ovo shvatanje ili učenje nacionalnoga socijalizma ne može smatrati teorijom o vrednosti. Ono je u stvari primenjeno načelo primata politike na oblast cirkulacije dobara. O pojmu same vrednosti nacionalni socijalizam nema svoje sopstvene doktrine. Tek kada se vrednost pretvara u cenu, onda se pojavljuje nacionalno-socijalistično učenje o pravičnoj ceni, sa kojim ćemo se malo niže upoznati.

U ovome je pitanju naročito jasan karakter nacionalnoga socijalizma kao političke doktrine. Njemu je dovoljno da doktrinarno obrazloži odnosno zahteva podređivanje proizvodnje politici i njenim ciljevima. On se zadovoljava zahtevom da se mehanizam vrednosti zameni planskom državnom politikom. Eliminišući taj mehanizam, on je postigao svoje, jer je pitanje vrednosti izbacio iz stožera privredne delatnosti. Samo pitanje vrednosti ga tada više ne zanima.

Klagges-ova teorija

Lako se zvanična nacionalno-socijalistična doktrina ne bavi dakle samim pitanjem suštine vrednosti i njenoga postanka, to ipak čine pojedini njegovi pisci. Jednu od najinteresantnijih teorija u tome pogledu postavio je Dietrich Klagges1).

Klagges polazi od činjenice da su u vreme nemačke inflacije sve novčane vrednosti potpuno nestale, dok su realne vrednosti, kao sretstva za ishranu, sirovine, odeća, zemlja, mašine, alati itd. zadržali svoju vrednost. On se pita, u čemu se sastoji upravo vrednost ovih predmeta, koja nije mogla da propadne, i dolazi do zaključka da se ona sastoji u tome, što svi ovi predmeti čine izvesne određene usluge čoveku. Ove usluge mogu biti učinjene na razne načine. Hleb pretstavlja zato vrednost, što se može pojesti. Dakle činjenica njegove hranljivosti pretstavlja njegovu vrednost. Istražujući kolika je vrednost toga hleba, Klagges dolazi do zaključka da je ona tačno tolika, kolika je i energija, koju je hleb svojom sadržinom u ugljenim hidratima i kiseoniku priveo telu, koje je ove hranljive sastojke sagorevanjem pretvorilo u toplotu.

Page 73: Privreda Nacionalnog Socijalizma

Prema tome, vrednost je hleba tačno tolika, kolika je i snaga koju on telu dovodi. Na isti način se određuje vrednost svih sretstava za ishranu.

Vrednost odela nema potpuno isto poreklo. Odelo telu ne daje snagu, ali ono sprečava gubitak telesne toplote i time ušteđuje telu izvesnu snagu. Davanje snage (hleb) i ušteda snage (odelo) za naše telo su od istoga značaja. No pored ove realne vrednosti, odelo ima i izvesnu nemerljivu vrednost duhovne vrste. Lepo odelo daje svome nosiocu samopouzdanja i pričinjava mu zadovoljstvo. Ove dve činjenice, mada materijalno nisu merljive, ipak pretstavljaju izvesnu energiju.

Ima čitav niz dobara čija se vrednost za privredu sastoji u uštedi snage. Tu spadaju svi alati i mašine. Mašina koja stoji godinama na lageru može potpuno izgubiti svoju vrednost i najzad pretstavljati samo još staro gvožđe, iako je potpuno očuvana. To će biti slučaj ako je u međuvremenu iskonstruisana druga mašina, koja isto dejstvo postizava manjim utroškom energije. Iz ovoga se jasno vidi da se vrednost mašine sastoji iz uštede energije, koju ona omogućava. Prema tome, zaključuje Klagges, je svaki predmet za nas od tolike vrednosti, kolika je količina energije, koju on daje ili ušteđuje.

Prelazeći na pitanje vrsta vrednosti, Klagges razlikuje pored apsolutne vrednosti, o kojoj je do sada bila reč, još i upotrebnu vrednost i prometnu vrednost. On ova svoja kategorisanja objašnjava na primeru uglja. Vrednost uglja sastoji se u tome, što on može liferovati izvesnu količinu energije. Jedan kilogram antračitskog uglja daje pri sagorevanju 8.000 kalorija. Ovih 8.000 kalorija sačinjavaju apsolutnu vrednost uglja. Pri današnjem stanju tehnike nije moguće da cela ta vrednost od 8.000 kalorija bude zaista iskorišćena. Prosečno se mogu iskoristiti tek 25 % ove kalorične sadržine, dakle 2.000 kalorija, dok se 6.000 kalorija gubi u vidu gasova i pare. Prema tome, kupujući jedan kilogram antračitskog uglja, mi ne dobijamo mogućnost za iskorišćavanje 8.000 kalorija, već možemo iskoristiti samo 2.000 kalorija. Na taj način smo obogaćeni ne za apsolutnu vrednost jednog kilograma uglja već samo za njegovu upotrebnu vrednost. Treća vrsta vrednosti je prometna vrednost ili cena. Ona se kreće otprilike u visini od 60 kalorija. Ova vrednost nije data niti prirodnim zakonima, — kao apsolutna vrednost, — niti stepenom

Page 74: Privreda Nacionalnog Socijalizma

tehničkoga savršenstva, — kao upotrebna vrednost, — već nju određuju zakoni razmene. U sistemu liberalnoga kapitalizma ovim zakonima vlada sila. Za visinu cene je merodavno kolika je sila na strani kupca, a kolika na strani prodavca. Prodavac može popeti prometnu vrednost, odnosno cenu, ako je kupac prinuđen na kupovinu, t. j. ako je tražnja velika. Kupac može sniziti prometnu vrednost, odnosno cenu, ako je sila prodavca smanjena velikom ponudom ili nestašicom kapitala. No ove varijacije kojima podleže cena imaju svoje granice. Na strani kupca, odnosno na gore, ograničeno je povećanje cene upotrebnom vrednošću. Ako bi cena prešla upotrebnu vrednost, za kupca ne bi postojao razlog da predmet nabavi. Na dole, na strani prodavca, ograničena je cena troškovima proizvodnje. Ovi se sastoje, kod uglja, u troškovima rada, investicija, transporta, izrade svih mašina, alata i ostaloga za proizvodnju, U primeru uglja oni iznose otprilike oko 30 kalorija. Prema tome će prometna vrednost odnosno cena uglja morati da se kreće negde između 30 i 2.000 kalorija.

Isto tako kao vrednost uglja određuju se i vrednosti ostalih predmeta. Vrednost mašine određuje dakle iznos energije, koju ona ušteđuje. Ovo je apsolutna vrednost, koju određuje maksimalni kapacitet mašine u neprekidnome pogonu. Upotrebna vrednost mašine određena je stepenom mogućnosti iskorišćenja mašine, koji vrlo retko dostiže pun apsolutni kapacitet. Cena, odnosno prometna vrednost mašne, kreće se, isto kao kod uglja, između troškova proizvodnje i njene upotrebne vrednosti.

Čovek u privrednome procesu je kako proizvođač energije tako i sretstvo za uštedu energije. Proizvođač energije je n. pr. radnik, koji nosi cigle. Njegova vrednost u privredi zavisi od veličine radne snage, koju može dati privredi. Upotrebna vrednost njegova je količina snage, koju on zaista daje u svome radu. Stvaranje ljudske radne snage zahteva određenu količinu sretstava za ishranu, odeće, ogreva, stan i t. d. U svima ovim stvarima sadržana je opet izvesna vrednost. Ova vrednost ravna je proizvodnim troškovima ljudske radne snage. Prometna vrednost radne snage, t. j. najamnica, kreće se između ovih proizvodnih troškova i radnikove upotrebne vrednosti. Kako je on, međutim, na tržištu u nesravnjivo težem položaju od kupca radne snage, to ovaj njegovu prometnu vrednost potiskuje skoro uvek na visinu proizvodnih

Page 75: Privreda Nacionalnog Socijalizma

troškova.

Kada se čovek, međutim, u privredi pojavljuje kao sretstvo za uštedu energije, njegova upotrebna vrednost ravna je količini energije, koju on ušteđuje. Ova količina može biti mnogo veća od one, koju on neposredno može proizvesti. U privredi postoji tendencija, da se čovek sve više upotrebi kao sretstvo za uštedu energije. Već najjednostavniji radnik, koji radi na mašini, je istovremeno i uštedilac. Potpuno čisti uštedioci su pronalazači i organizatori u privredi. Njihova privredna upotrebna vrednost je prema tome naročito visoka. Kakva će biti njihova prometna vrednost zavisi isto tako, kao kod svake druge robe, od konkretnih odnosa snaga.

Iz ove sheme o vrednosti pojavljuje se okolnost da dobitak za narodnu privredu nije identičan sa dobitkom za pojedinačnu privredu. Kod uglja se, n. pr. dobitak za narodnu privredu sastoji u razlici između troškova proizvodnje i upotrebne vrednosti. Dobitak za pojedinačnu privredu sastoji se u razlici između proizvodnih troškova i prometne vrednosti. Razlika izmedu jednog i drugog dobitka je vrlo velika. Ako se kod uglja proizvodni troškovi utvrđuju sa 30 kalorija, prometna vrednost sa 60 kalorija, a upotrebna vrednost sa 2.000 kalorija, onda će dobit za privatnu privredu izneti svega 30 kalorija a za narodno — privrednu celinu 1.970 kalorija.

Polazeći od ove svoje teorije vrednosti, koju razrađuje vrlo pažljivo i svestrano, Klagges dolazi do zaključka, da se narodno-privredna celina mora postarati da prometnu vrednost, t.j. cenu, dovede a pravičan odnos kako prema prodavcu tako i prema kupcu, time što će sprečiti da se obrazovanje cena vrši samo međusobnim dejstvom njihovih ekonomskih snaga. On traži da se težnja za samoodržanjem, koja se u privredi manifestuje kao egoizam privrednoga subjekta, iskoristi u pravcu u kome kako će od nje biti što više koristi za narodno-privrednu celinu. Preko težnje za ličnim korišćenjem Klagges smatra da može doći do ostvarenja opšte korisnosti.

Odvelo bi nas daleko da razradimo u detalje celokupni komplikovani sklop Klaggesove teorije. U svakom slučaju ona je interesantan pokušaj da se pojmu vrednosti da nova sadržina, i da se, polazeći od nje, sprovede novo društveno uređenje socijalne pravde.

Page 76: Privreda Nacionalnog Socijalizma

Problem cena

Nacionalni socijalizam se, sa izuzetkom nekolicine teoretičara, kao Klagges-a, ne bavi toliko teorijskim razmatranjima o vrednostima, koliko on prilazi pitanju cena i njihovoga obrazovanja. Kritikujući liberalnu ekonomiju, nacionalni socijalizam smatra da je obrazovanje cena na slobodnome tržištu uticajem zakona ponude i tražnje, u stvari omogućavanje eksploatacije privredno slabijih s jedne strane, a s druge strane uništavanje narodno-privredne celine. Time, što se cena postavlja za merilo privredne delatnosti, postizava se, sa gledišta nacionalnoga socijalizma, anarhija u privrednim odnosima i rušenje etičkih osnova, na kojima počiva narodni život. Stavljajući zahtev za potčinjavanje pojedinačnin interesa interesima narodne celine u centar svoga učenja, nacionalni socijalizam ne može da dopusti slobodno kretanje cena na tržištu, već traži da se na mesto slobodne cene, koja svojim varijacijama ima najtežih uticaja na celinsko zbivanje u narodno-privrednom organizmu, stavi pravična cena. Ova pravična cena, čiji se pojam pojavljivao u toku istorije često puta, a naročito kada je društveni život bio u znaku idealističkih shvatanja, pretstavlja jedan od najvažnijih postulata ortodoksnoga nacionalnoga socijalizma. Ovaj smatra da se može iznaći cena, koja će zadovoljiti pravičnom zaradom prodavca, a isto tako i kupca. Razume se, da pojam pravične cene pretpostavlja autoritativno vođenje privrede, bilo od strane države, bilo od strane autonomnih tela pod uputstvom i kontrolom državne vlasti. Ova pravična cena trebala bi da posluži kao instrumenat državnoj privrednoj politici, jer bi se njenim fiksiranjem u određenoj visini uticalo na razvoj privrednoga života u određenom pravcu.

Nacionalni socijalizam u pitanju pravične cene vidi rešenje velikog kompleksa problema, koji su proizišli iz liberalnoga shvatanja privrednoga zbivanja. Zato se u doktrini uvek opet pojavljuje zahtev, da država uzme obrazovanje cena u svoje ruke. To ne mora biti neposrednim utvrđivanjem ili maksimiranjem cena. To može biti svim mogućim uticajima, koje država može vršiti na privredu. Susretu prodavca i kupca na tržištu prethode proizvodnja ili uvoz. Država može uticati svim mogućim sretstvima i na ponudu i na tražnju. No nacionalno-socijalistični pisci traže i potpuno autoritativno regulisanje

Page 77: Privreda Nacionalnog Socijalizma

cena, ukoliko se drugim zaobilaznim merama ne bi moglo postići obrazovanje pravične cene.

Država, kao organ koji ima da se stara za blagostanje narodne celine, dužna je da rukovodi politikom cena jer je dužna da, s jedne strane, spreči bogaćenja na račun narodne celine koja privredno nisu opravdana, a s druge strane da vodi takvu privrednu politiku, da će narodna celina kao takva u što većoj meri uživati plodove privređivanja narodno-privrednog organizma. Nacionalni socijalizam, prema tome, traži da se podredi i obrazovanje cena državnome rezonu, dakle i u ovoj oblasti privrednoga života ističe svoj zahtev za primatom politike nad privrednim zakonima.

3. Raspodela socijalnoga produkta

Klasična formula raspodele, po kojoj se radu daju najamnica, kapitalu interes, imaocu zemljišta zemljišna renta, a organizatoru — preduzimaču preduzimačka dobit, podvrgnuta je u nacionalno — socijalističnoj doktrini korekciji u smislu njenih načela o proizvodnji. Kao što se ona u pogledu činilaca proizvodnje ne slaže sa klasičnim učenjem tako se ona dosledno ne slaže s njime ni u pitanju raspodele.

Liberalistično klasično shvatanje smatra, da se tom slobodom raspodele u stvari vrši automatska deoba socijalnoga produkta na osnovu međusobne konkurencije. Kao što slobodno tržište stvara cenu, koja odgovara snagama učesnika u procesu privredne razmene, tako treba i raspodela da bude pravična stoga, što se vrši slobodno u konkurencijonoj utakmici.

Formula nacionalnoga socijalizma

Nacionalni socijalizam smatra da se slobodom raspodele postiglo podvlašćivanje privrede sviju naroda međunarodnom finansijskom kapitalu. Stoga on okrivljuje liberalnu klasičnu ekonomiju, da je ona svojom konstrukcijom stvorila međunarodnome finansijskome kapitalu pravo da može eksploatisati produktivne snage sviju naroda. Na osnovu ovakvog svog gledišta, nacionalni socijalizam daje svoju teoriju o raspodeli, u kojoj vrhovni princip ne treba da bude slobodna konkurencija, već pravično odmeravanje nagrade prema učinjenom naporu u privrednome procesu i rezultatu toga napora.

Page 78: Privreda Nacionalnog Socijalizma

Iz svoga shvatanja o činiocima proizvodnje, nacionalni socijalizam postavlja za raspodelu socijalnoga produkta sledeću shemu:

1. Nacionalna energija državno organizovanih naroda. Ovo je najvažniji produkcioni činilac, pa prema tome on svoj udeo u rezultatu ekonomskoga stvaranja prvi i uzima. Država, za svoje učešće u proizvodnji, uzima samo naknadu svojih troškova. U vidu poreza i dažbina, država naplaćuje svoje usluge proizvodnji i privredi uopšte, no samo do granica, koje sa obeležene njenim potrebama, odnosno restitucijom njenih troškova. Država ne stvara svojim udelom sebi naročitu imovinu. Visinu svoga udela u socijalnome produktu država određuje sama na osnovu svoje finansijske vlasti. Ako će privreda biti u većem razmahu, ona će naplaćivati više, no svako povećanje njenoga udela osposobljava je da utoliko bolje može vršiti svoje dužnosti kao činilac proizvodnje.

2. Priroda (zemljišna renta). Liberalistično učenje smatra da samo držanje zemljišta, sama institucija privatne svojine na zemljištu, proizvodi rentu za sopstvenika. Ova se renta pojavljuje kao prihod bez rada i truda. Nacionalni socijalizam stoji na gledištu da na zemljištu postoji viša svojina narodne celine. Seljak se, na zemljištu, pojavljuje kao nasledni staralac, poverenik nacije. Stoga njemu pripada u vidu čvrsto utvrđenih cena za njegove proizvode, naknada za njegov trud i ukamaćenje kapitala, koji je uložio u svoje imanje. Nacionalni socijalizam zahteva da se postizavanje dobiti u vidu zemljišne rente spreči. Videćemo kasnije da sistem čvrstih cena, koji je sproveo stalež ishrane, zaista i onemogućava svako pojavljivanje makakve diferencijalne rente na seljačkom posedu.

3. Ljudski rad. Nacionalni socijalizam odlučan je protivnik klasične konstrukcije o tržištu radne snage. On smatra da je greška utvrditi na slobodnome tržištu radne snage njenu cenu, dakle najamnicu, pa zatim radnika sa tako utvrđenom najamnicom uvrstiti u privredni proces. Po njemu se prvo postavlja pitanje organskoga učlanjavanja radnika i nameštenika u privatno-privredni organizam preduzeća, pa prema tome i u narodnu privredu. Pitanje visine najamnice ima da se tada reši iz odnosa u samome preduzeću. Pri tome treba poći od gledišta da poslodavac i posloprimac nisu dva suprotna tabora. Celokupno

Page 79: Privreda Nacionalnog Socijalizma

preduzeće, t.j. kako preduzimač tako i radništvo i nameštenici, pretstavlja jedinstven organizam, koji je ćelija u organizmu narodne privrede. Preduzimač nije gospodar svojih radnika i nameštenika, već vođa preduzeća, odgovoran kako svojim radnicima i nameštenicima, tako i narodnoj celini za vođenje preduzeća. Rentabilitet preduzeća upravlja se prema ceni, koju postizavaju njegovi proizvodi na tržištu. Plate i najamnice imaju se, medutim, upravljati prema rentabilitetu preduzeća. Na taj način nestaje tržišta radne snage, na kome se obrazuje njena cena. Preduzeće po svome rentabilitetu plaća svoje radnike i nameštenike i na taj način se udeo radne snage u socijalnome produktu ne upravlja prema njenoj ceni, utvrđenoj na slobodnom tržištu, već prema udelu, koji preduzeće kao takvo ima u rezultatu privrednoga rada nacije.

4. Stvaralačka energija preduzimačeva. Liberalistična doktrina odvojila je, u svojim izučavanjima, funkciju preduzimača od funkcije kapitala. Na taj način ona priznaje preduzimaču specijalnu preduzimačku dobit, a kapitalu kamatu. Ovo diferenciranje nacionalni socijalizam odbacuje. On smatra, da se kao primer ne smeju uzeti kapitalistična društva (akcionarska i slična), već preduzeće, koje pripada jednome sopstveniku. Ne sme se, po njemu, uzeti na bazu razmatranja društvo, u kome postoji čitav niz raznih interesnih sukoba među akcionarima, članovima uprave, direktorima, nameštenicima, radnicima. Normalni tip preduzeća za njega je ono, u kome je sopstvenik sam preduzimač, koji se oseća sa svima svojim saradnicima u preduzeću, makoju delatnost oni u njemu vršili, organski povezan. Sam organizam preduzeća, oslobođenog od svih pojava koje donosi sobom finansiski kapital, treba, po nacionalno-socijalističkim doktrinarima, uzeti za predmet, na kome se može proučiti ukupni dohodak preduzimačev. Na tržištu robe, na kome se odigrava borba preduzeća za privredni opstanak, ne bori se ni preduzimač ni kapitalista ni radništvo svaki za sebe. Sve snage, koje stoje preduzeću na raspolaganju, bore se zajednički pod voćstvom preduzimačevim. Uvek je pri tome, kako od strane vođe tako i od strane vođenih, merodavna volja da se putem rada dođe do zarade. Sve što se pri tome dobija mora se smatrati zaradom od rada, ob truda, bez obzira na to kako će ta zarada biti docnije podeljena. Ako dakle preduzimač ima od proizvodnje, po odbitku svih troškova, izvesnu

Page 80: Privreda Nacionalnog Socijalizma

dobit, mora se ova uvek smatrati zaradom od rada. Svakako će preduzimač računati, radi svoje sopstvene orijentacije, koliki iznos te dobiti otpada na interes njegovoga kapitala, prema uobičajenoj kamatnoj stopi. Isto tako će računati, za koliko je njegova dobit prešla visinu plate, koju bi dao namešteniku kome bi poverio na mesto sebe vođenje preduzeća.

Najzad, ako mu preko prvog i drugog dela preostane još izvesna svota, — a to je ono što klasična doktrina smatra premijom za riziko, preduzimačkom dobiti u užem smislu, — onda je ta svota, prema nacionalnom socijalizmu, takođe samo proizvod njegovoga rada. Ako preduzimač radi sa novcem akcionara, onda oni učestvuju u dobiti preduzeća sa prvim delom preduzimačke dobiti, koji pretstavlja ukamaćenje njihovoga kapitala.

Prema tome nacionalni socijalizam smatra, da ni finansijski , ni realni kapital ne daju nikakvu dobit sami za sebe i sami od sebe. No ako je kapital u narodno-privredni proces, pravilno učlanjen, on postizava dobit. Ta dobit, međutim, je u stvari samo jedan deo preduzimačke dobiti, t.j. dobiti onoga preduzimača, koji je kapital priveo privrednoj delatnosti.

V.UKIDANJE ROBOVANJA KAMATI

Nacionalno — socijalistička doktrina smatra, kao što smo videli, da kapital nije samostalni proizvodni činilac, koji za svoje učešće u proizvodnji ima pravo na učešće u raspodeli socijalnoga produkta, već da je on pomoćno sretstvo preduzimačevo. Iz samog postojanja odnosno držanja kapitala se, prema njoj, još ne može izvesti nikakvo pravo na dobijanje koristi iz privrednoga procesa. Pogotovu osnovno pravo iz kapitala, pravo na kamatu, na ukamaćenje, nacionalni socijalizam u svojoj doktrini osporava. Štaviše, ustanovu ukamaćivanja kapitala, po kojoj imalac njegov stiče dobit bez aktivnoga učešća u proizvodnome radu, a na osnovu rada drugih, nacionalni socijalizam smatra uzročnikom ekonomskih i socijalnih nedaća sadašnjice. Otuda je, kao jedan od osnovnih zahteva, stavljen u program NSDAP stav: »Ukidanje prihoda bez rada i truda, ukidanje robovanja kamati« .

Starije shvatanje

Page 81: Privreda Nacionalnog Socijalizma

,,Ukidanje robovanja kamati" postalo je jednom od najvažnijih borbenih prvredno — političkih parola nacionalnoga socijalizma. Ona je, sa uspehom, upotrebljavana kao oružje protiv marksističnoga učenja o višku vrednosti. Svojim zahtevom da celi t. zv. višak vrednosti pripadne radniku, marksizam je postavio front protiv kapitala uopšte. Tezom o ukidanju robovanja kamati, nacionalni socijalizam smatra da je našao formulu, kojom ističe svoju protivnost prema kapitalističkom privrednom sistemu, a ne i prema kapitalu kao takvom. Formulom o pravu radnika na pun prinos od njegovoga rada, marksizam kombatira sopstvenika onoga kapitala, koji aktivno učestvuje u proizvodnji. Konstrukcijom o robovanju kamati i njegovom ukidanju, nacionalni socijalizam se okreće protiv finansijskog, spekulativnog ka-pitala, a pogotovu protiv međunarodnih finansiskih i berzanskih kapitalističkih sila.

U skladu sa svojom tezom, da se privreda ima ostaviti privatnoj inicijativi, mada kontrolisanoj i upućivanoj, nacionalni socijalizam ne napada kapital uopšte, već oštro razdvaja dve vrste kapitala prema njegovom sopstveniku i njegovoj nameni. Kapital, kojim preduzimač alimentira svoju proizvodnju, može dati preduzimaču dobiti, ali ne po osnovu samoga svoga postojanja, već stoga, što omogućava preduzimaču privrednu delatnost. Ta dobit se pretstavlja dakle kao neka vrsta preduzimačke dobiti, a ne kao kamata od kapitala. Kapital, koji njegov imalac bez svoga učešća u samoj proizvodnji pozajmijuje uz kamatu, koji dakle svome imaocu daje prihoda bez rada i truda, u prvobitnom učenju nacionalnoga socijalizma nema prava na dobit, t. j. na kamatu.

Ideju o ukidanju robovanja kamati uneo je u doktrinu Gotfried Feder, nesumnjivo pod uticajem izvesnih ideja Silvia Gesella. Njome je on, — tako je isticao, — našao osnovnu smernicu, kojom društvo može da prevede iz faze visokoga kapitalizma u ,,pravu socijalnu privrednu formu, oslobođenu pritiska nadmoćnoga novca, u državu rada i stvaranja".1)

Kada je osnovana NSDAP, i kada se prišlo stvaranju njenoga programa, unesen je u ovaj i zahtev o ukidanju ro-bovanja kamati kao jedna od njegovih važnih tačaka. Adolf Hitler, u svome delu ,,Mein Kampf", o Federu i

Page 82: Privreda Nacionalnog Socijalizma

njegovoj formuli kaže sledeće: ,,Zasluga Federova sastoji se za mene u tome, što je bezobzirnom brutalnošću utvrdio kako spekulativni tako i po narodnu privredu štetni karakter berzanskog i pozajmnog kapitala, i razgolitio njegovu praiskonsku pretpostavku o kamati... Kada sam čuo prvo predavanje Gottfried-a Feder-a o ukidanju robovanja kamati, znao sam odmah da se ovde radi o teorijskoj istini, koji je od ogromne važnosti za budućnost nemačkog naroda. Oštra deoba između berzanskoga kapitala i narodne privrede pružala je mogućnost da se istupi protiv internacionalizovanja nemačke privrede, a da se pri tome ne ugroze, borbom protiv kapitala uopšte, temelji nezavisnog narodnog samoodržanja... Borba protiv međunarodnog finansijskog i pozajmnog kapitala postala je najvažnijom programskom tačkom borbe nemačke nacije za svoju privrednu nezavisnost i slobodu."

Nacionalni socijalizam, dakle, prema ovome smatra, da je formulom o ukidanju robovanja kamati našao način, kojim će precizirati svoj negativni stav prema posledicama kapitalističkoga sistema, a da pri tome ne ospori pravu vrednost učešća kapitala u privredi. Nacionalni socijalizam se time izjašnjava za ,,antikapitalističnu privredu uz učešće kapitala." Kapital ima da ostane učesnik u privrednome procesu i treba da mu pruži i dalje sva svoja dejstva. No on ne sme da bude elemenat, po kome će se privreda upravljati i po čijim će se zahtevima kretati proizvodnja delatnost. On treba da bude posrednik radu, kao pomoćno sredstvo u službi višim interesima. Na mesto kapitalističnog privrednog sistema, u kome je kamata najizrazitije merilo i upravljač privrednoga života, nacionalni socijalizam postavlja, teorijski, drugi poredak, pretendujući da će u tome poretku kapital biti podređen, da će služiti drugim motivima i merilima, a da privreda neće biti usmerena onim pravcem, kojim je upućuje zahtev finansijskoga kapitala za kamatom, već onim koji je određen državnom politikom.

Ustanova kamate je, po shvatanju nacionalnoga socijalizma, najznačajnije obeležje kapitalističnog sistema. ,,Kome je postalo jasno da kamata nije neka madijska osobina novca, već da svaka kamata vodi poreklo iz rada drugih, da se za kamatu, koju kapitalista meće u džep, prikraćuje prinos rada stvaralaca, taj o ulozi, koju igra sistem koji nosi kamatu, nikad više neće moći da sumnja... Glavni izvor snage mamonizma je bezradni i

Page 83: Privreda Nacionalnog Socijalizma

beskrajnji priliv dobara, koji se stvara putem kamate".1)

Precizno rečeno, pojavljuje se dakle robovanje kamati kao zloupotreba pozajmnoga kapitala prema interesima privrede jednoga naroda. Finansijski kapital pruža privredi svoje usluge jedino ako mu se zagarantuje veliko i stalno ukamaćenje. Zahtev za ukidanje robovanja kamati, u svojoj izloženoj osnovnoj formi, je, ustvari, zahtev da se kamate, koje vuče pozajmni kapital, prilagode opštem rentabilitetu, i privrede, t.j. da u trenutku kada rentabilitet privrede nestane, kapital izgubi pravo na ukamaćenje.

Teoretičar Feder postavio je zahtev za ukidanje robovanja kamati. Taj zahtev su razni teoretičari tumačili na razne načine. Jedni stoje na gledištu da se ustanova kamate uopšte mora ukinuti. Kako bi se, međutim, na taj način proizvelo umrtvljavanje svake privatne inicijative u obrazovanju kapitala jer bi nestao stimulus, koji to obrazovanje izaziva, trebalo bi istovremeno država da uzme obrazovanje kapitala sasvim u svoje ruke stvaranjem državne banke za beskamatne zajmove, koja bi svoje prihode crpla iz oporezivanja. Tu se pojavljuje Gesell-ova ideja o ,,slobodnoj privredi", u kojoj ponuda kapitala ima biti tačno onolika, kolika i njegova tražnja.

Novo shvatanje

Druga, novija grupa teoretičara, kojima se pridružila i praksa, stoji na drugome gledištu. To gledište ozvaničio je i sam Feder svojim tumačenjem svoga osnovnog zahteva:

,,Ukidanje robovanja kamati ne znači ukidanje kamate uopšte, već priznanje primata nemačkoga rada nad prohtevima finansijskoga kapitala". Prema ovome je nacionalni socijalizam, posle prvoga revolucionarnoga oduševljenja, prišao izvesnoj reviziji i ublažavanju svojih prvobitnih ekstremnih zahteva. Novije shvatanje, koje se smatra sada zvaničnim finansisko — političkim načelom države, tumači zahtev za ukidanje robovanja kamati tako, da se kamata može platiti jedino iz prinosa i to srazmerno njegovoj visini. Hjalmar Schacht, pretsednik Rajhsbanke i upravljač nemačke privrede, usvojio je ideju o ukidanju robovanja kamati u ovom revidiranom tumačenju. U svome spisu o osnovama nemačke privredne politike1) on pod naslovom ,,Svetinja kamate?" piše: ,,Ono što narod ne razume je prosto primanje i trošenje kamate iz jednoga

Page 84: Privreda Nacionalnog Socijalizma

kapitala, a da se istovremeno za to ne troši niti se ranije trošio izvesan rad. Pozajmni kapital izvlači danas,—(1931 godine),—u poređenju sa prinosom rada nesrazmerno veliku kamatu iz nemačke privrede, jer smatra da je njegova sigurnost ugrožena. Tu vidim mogućnosti potpuno ispravne intervencije. Povisi li se sigurnost kapitala, opravdano je i moralno i privredno da se kamate snize... Obrazovanje kamate se isto tako ne može ostaviti t. zv. slobodnom sporazumevanju na tržištu, kao cena hleba ili najamnica. Ako nismo u oblasti utvrđivanja najamnice ostavili samom odnosu između ponude i tražnje slobodu, ako pokušavamo da obrazovanje cene hleba brižljivo ograničimo, ludost je poverovati da može utvrđjvanje kamate za pozajmni kapital ostati neprikosnovenom svetinjom... Nama ne treba intervencije u valutarnoj oblasti, koja bi stvorila svestrano samo nezgode, već mi možemo najpresnije brige, a naročito i u oblasti stvaranja rada, da stišamo intervencijom u kamatnim odnosima, koja nikome neće škoditi a svima koristiti."

U svome govoru ,,Kamata ili dividenda"1) Schacht naglašava primat rada pred interesima kapitala, rečima: ,,Za narod je rad uvek primarno, a kamata sekundarno, pa pošto bez rada nema kamate, mora u slučaju nerešivoga konflikta između prava na prinos od rada i prava svojine na kapitalu važiti stav, da obezbeđenje prinosa ide pred obezbeđenjem svojine." U istome govoru Schacht daje i drugu stranu ovoga problema, time što naglašava zavisnost kapitala od preduzimačke stvaralačke delatnosti: ,,Pozajmni kapital sasvim zaboravlja da je zavisan od privrednoga uspeha preduzimačevog; on zaboravlja da gubi svoje moralno opravdanje, ako nije spreman da služi preduzeću... Kamata se mora privrediti iz prinosa proizvodnje."

Ko što se iz gornjega vidi, pretvorio se osnovni zahtev o potpunome ukidanju instituta kamate postepeno u zahtev da kamatna politika, odnosno ukamaćivanje kapitala, takođe bude stavljeno pod državnu kontrolu i da bude dovedeno, u sklad sa privrednim razvojem. Umesto brisanja prava na kamatu priznaje se, u načelu, sopstveniku pozajmnoga kapitala to pravo, ali uz ograničenje da je ta kamata nerazdvojno vezana za visinu prinosa dužničkoga preduzeća. U daljoj konzekvenciji kamata mora biti u skladu sa opštom privrednom situacijom u zemlji. Ogromni napori nacional-

Page 85: Privreda Nacionalnog Socijalizma

socijalističkoga režima u borbi protiv nezaposlenosti mogli su biti sprovedeni jedino na taj način, što je stimulirana u velikoj meri i privatna investiciona delatnost. Nesrazmerno visoke kamate sprečile bi ovakvu delatnost, a time znatno i oštetile akciju države oko suzbijanja nezaposlenosti.

Iz ovoga razloga, u težnji za unapređenjem privredne delatnosti uopšte, a i u skladu sa teorijskim shvatanjem, nacionalni socijalizam je u praksi sproveo čitav niz mera, kojima je dejstvovao u pravcu spuštanja kamata. Te se mere smatraju konkretnim ostvarenjem zahteva o ukidanju robovanja kamati. Od intranzigentnog revolucionarnog zahteva proizašlo je u stvari samo dirigovanje kamatne politike od strane države, a u smislu staranja za što veći razmah privredne konjunkture.

Ovo je sadašnje, aktuelno shvatanje o robovanju kamati i njegovome ukidanju. Da li će u budućnosti ovaj zahtev da se pojavi opet u svojoj prvobitnoj beskompromisnoj formi ili ne, ne može se predvideti.

VI.

NOVAC I NOVČARSTVO

1. Novac

Govoriti o specifično nacionalno socijalističnoj teoriji o novcu, značilo bi nazivati gledišta, koja po pitanju novca ispoveda nacionalni socijalizam, pogrešnim imenom. On ima o kompleksu pitanja novac — valuta — kredit svoja određena gledišta. No ukoliko se njegova doktrina bavi pitanjem same suštine novca, ona se naslanja na ranije teorije, adaptirajući ih svojim opštim načelima. Ukoliko su, međutim, njegovi doktrinari prešli na nove puteve i stvorili nove konstrukcije, oni niukoliko nisu njima obuhvatili ceo kompleks pitanja u vezi sa novcem, već su se zadovoljili samo obradom problema o izdavanju državnoga novca.

,,Nova državna teorija o novcu"

U diskusiju između metalista i nominalista nacionalni socijalizam uopšte ne ulazi. On stavlja organizovani narodni život, čija je politička forma država, u centar svih društvenih fenomena. Razume se, da on na taj način uopšte ne može imati drukčija no nominimalistička odnosno etatistička gledanja o suštini novca i njegovoj ulozi u privredi. U Knapp-ovoj državnoj teoriji o novcu1), i u Bendixen-ovim shvatanjima2), nacionalni socijalizam

Page 86: Privreda Nacionalnog Socijalizma

nalazi osnovne elemente za svoje shvatanje. Pa i oni njegovi pisci, koji smatraju da nacionalni socijalizam treba da stvori novu sveobuhvatnu teoriju o novcu, kao Arthur Herrmann3), stoje na gledištu, da treba n Knapp-ovom smislu razraditi državnu teoriju o novcu, jer će se ,,na taj način nužno doći do novih principa o stvaranju novca. koji su izvedeni isključivo iz suštine novca".1)

Sa poznim kapitalizmom posleratne epohe dolazi raspadanje svetske privrede. Velika svetska tržišta gube dobrim delom svoj značaj. Istovremeno se narodne privrede pojedinih naroda sve snažnije koncentrišu na unutrašnje nacionalno tržište. Sve viši carinski zidovi smanjuju međudržavni promet dobara i u svima zemljama pojavljuju se tendencije ka autarktizovanju. Razume se, da je na taj način i novčani sistem, koji je ,,tvorevina privrede"2) t. j. nužno odgovara privrednom sistemu, morao trpeti znatne potrese. Radi se o tome, da se analogno pojmu o nacionalnoj, dirigovanoj privredi, izgradi i pojam o dirigovanom nacionalnom novcu. Kad što je, po nacionalno - socijalističnim shvatanjima, privreda potčinjena nacionalnoj potitici i ima da se upravlja prema diktatu nacionalno - političkih nužnosti, potrebno je da se i novčani sistem prilagodi ovom shvatanju. Na mesto staranja za stabilnost deviznih kurseva, primarni cilj novčane politike postaje stabilizacija kupovne moći novca na unutrašnjem tržistu. Radi se dakle, o tome, da se državnoj teoriji novca da reformisani izgled i domašaj, a naročito s obzirom na ogromni uticaj žiralnoga novca na privredni život.

Ovo bi imala biti ta nova državna teorija o novcu, koja treba pojam novca da formuliše na takav način, kako će on odgovarati strukturalnim promenama, koje su od Knapp-ovog vremena u privredi i novčarstvu u tome pogledu nastale. Nacionalni socijalizam shvata novac kao ,,doznaku na učinjen rad"3) ili kao ,,generalnu hipoteku na celokupnu narodnu imovinu"4). Kao takav on stoji prema zbiru privrednih dobara i činidbi. On je nosilac jedinica vrednosti i to sa apsolutnom i opštom snagom plaćanja. Prema tome on nije predmet trgovanja, nije roba, pa nema ni svoje sopstvene samostalne vrednosti. Iz toga razloga nije ni potrebno da novac bude materijalizovan. Idealni tip novca je nematerijalni žiralni novac. Nova državna teorija o novcu mora prema tome u svojoj sistematici da prizna primat žiralnom novcu i da naročito o njemu vodi računa.

Etatizacija banaka

Državi, kao upravljaču privrednoga života, mora se omogućiti da reguliše ne samo izdavanje kartalnoga novca, t.j. novca u materijalnoj formi. Radi eminentno važne uloge žiralnoga novca u privredi, mora se državi dodeliti

Page 87: Privreda Nacionalnog Socijalizma

isključivo pravo stvaranja žiralnoga novca. U sadašnjem sistemu banke su prestale da budu samo preduzeća koja s jedne strane primaju novac na zajam da bi ga s druge strane pozajmljivale. Depozitne banke postale su tvorcima žiralnoga novca. Stvarajući novac ,,partenogenetičkim putem"1), one se pri tome rukovode samo svojim privatno privrednim motivima. Stvaranje novca, međutim, je od eminentno narodno-prirednog značaja. Kao što je država morala oduzeti pravo slobodnoga izdavanja novčanica bankama i preneti to pravo na zvanični, strogo kontrolisani institut, nameće joj se sada dužnost da ukine i pravo slobodnoga stvaranja žiralnoga novca. Isti razlozi, koji su bili merodavni za monopolisanje emitovanja novčanica, nalažu sada i podržavljenje onih novčanih instituta, koji se bave žiralnim prometom. Cilj i jedne i druge intervencije države u novčanu politiku je, da država zadrži za sebe upravu i nadzor nad privrednim životom.

Za podržavljenje velikih banaka ne govori samo čisto fiskalni razlog, da se dobiti banaka privedu u državne blagajne; naprotiv, glavni razlog, zbog koga traži nacionalno-socijalistična doktrina etatizaciju, je drugi. Radi se o ,,strukturalnoj reformi celokupnoga bankarstva od strane države, naslanjajući se što tešnje na postojeće njegove organizacije, prema pravim zahtevima narodne privrede, a uz načelno isključenje privatno-kapitalistične baze."1) Nacionalno-socijalistična doktrina smatra, za postignuće ciljeva državne pri-vredne politike, neophodnom i planski dirigovanu kreditnu politiku. Ovu, međutim, u punome opsegu omogućuje — po gledištu doktrine, — samo podržavljenje banaka, podržavljenje stvaranja žiralnoga novca.

Ovim bi, u najkraćim crtama, bilo obuhvaćeno gledište nacionalno-socijalistične doktrine o novcu. Ustvari, ovde se radi o zauzimanju stava prema postojećim teorijama o novcu, a niukoliko o stvaranju samosvojne nacionalno-socijalistične teorije. Ni doktrina o suštini novca, ni zahtev za podržavljenjem banaka nisu specifično nacionalno-socijalistički. U pogledu definicije novca naslanjuju se pisci na Keynes-a2), na Muhs-a3), a ponajviše na Knapp-a i Bendixena. U pogledu zahteva za podržavljenjem banaka, nacionalni socijalizam ima mnogo sličnosti sa ranijim socijalističkim doktrinama. U pitanju novca se baš ističe neizgrađenost same nacionalno-socijalistične doktrine, koja se, uglavnome, zadovoljava postavljanjem izvesnih

Page 88: Privreda Nacionalnog Socijalizma

osnovnih načela, a izgradnju detalja prepušta političkom razvoju.

2. Autonomno izdavanje novca

Federova teorija

U celome kompleksu pitanja oko novca i kredita, nacionalni socijalizam ima dve originalne tvorevine. Jedna je poznati; zahtev za ukidanjem robovanja kamati, a druga je teorija o autonomnom izdavanju novca, čije bi se pokriće sastojalo u budućim radovima. I ovu teoriju zasnovao je Gottfried Feder, a razradili su je mnogobrojni pisci. Njenu važnost za nacionalno-socijalističnu doktrinu dokazuje najbolje okolnost, što je Othmar Spann u svojoj istoriji ekonomskih doktrina1) uzima za glavnu karakteristiku nacionalnoga socijalizma.

Feder-ova teorija polazi od činjenice, da je većina modernih država visoko prezadužena. U Engleskoj državni dug iznosi, (prema podacima iz 1930 g.), 7.596 mil. funti sterlinga, u Francuskoj 270 milijardi zlatnih franaka, u Sjedinjenim američkim državama 16 milijardi dolara. To znači da su narodi, koji su u tim državama organizovani, visoko opterećeni kamatama svetskome kapitalu. Poresko opterećenje naroda postaje time sve teže. Feder u tome vidi ,,robovanje kamati" i pita se, kako je do toga došlo da gotovo celi svet radi za nekoliko velikih međunarodnih kapitalističkih grupa. Razlog tome vidi u zabludi država, koja se sastoji u okolnosti, što se države u svojoj finansijskoj politici upravljaju prema načelima koja su prihvatljiva samo za privatnu privredu.

Kada privatna ličnost ima potrebu za novcem, ona mora uz kamatu uzajmiti novac od nekoga, koji ima više novaca nego što mu treba. Država, međutim kao javna organizacija, ne sme se staviti na istu nogu sa privatnom privredom. Tri su glavna atributa, iz kojih se vidi ogromna načelna razlika između mogućnosti, koje stoje na raspoloženju državi i onih, koje ima privatno lice: Država ima pravo na zahtevanje činidbi, na izdavanje novca, i t.zv. finansijski autoritet:

1. Kad državi zatreba, ona može zahtevati da njeni građani za nju besplatno rade. Naročito se to izražava u vojnoj obavezi i u slučaju rata.

Page 89: Privreda Nacionalnog Socijalizma

2. Drugi atribut države, i istovremeno izvor njene snage, leži u njenome pravu izdavanja novca. Država teorijski ima pravo, — (ne uzimajući u obzir za ovaj momenat praktično privredne posledice, koje za postojanje samoga prava nisu relevantne), — da svoju potrebu za novcem pokrije iz svoga vlastitoga autoriteta, a da ne traži zajmove od svojih građana.3. Treći atribut države je njen finansijski autoritet, njena finansijska vlast: Država ima pravo da prinudnim putem, t.j. oporezivanjem, za državne ciljeve upotrebi finansijsku moć svojih građana. Tu vlast, međutim, po Federu, ona zloupotrebljava ako je upotrebi na to, da iz svojih državljana putem oporezivanja izvlači kamate za finansijski kapital.

Finansiranje velikih radova

Feder traži da država samostalno i autonomno, na osnovu ova svoja tri atributa, zadovolji svoju potrebu za novcem. Da država pravi dugove izgleda mu neprirodno i prouzrokovano samo pogrešnim adaptiranjem privatno-privrednih metoda na državnu finansijsku politiku. Kada država pristupa velikim radovima radi izvršenja svoga javnoga zadatka, ona će te radove finansirati iz zajmova, ako radovi obećavaju da će dati u kasnijoj eksploataciji izvesnoga prinosa. Iz tih prinosa, na pr. od železnica, ona će plaćati kapitalu kamate, t.j. u suštini će kamate plaćati sam narod. Kada se već narod nalazi u položaju da mora platiti u stvari građenje jedne železničke pruge, zašto je potrebno da on uz to plati još i kamate kapitalu, — pita se Feder. Država, na osnovu svoga autoriteta, može ovako. velike radove vršiti i bez pozajmijivanja, stvarajući autonomno novčana sredstva iz svoje sopstvene vlasti.

Ako se veliki radovi nebi finansirali putem zajmova, kaže Feder, već putem neposrednog stvaranja platežnih sretstava, otpalo bi opterećenje budžeta, a time i naroda, servisom za te zajmove. I što je vrlo važno, ne bi ni bilo potrebno emitovati celu sumu koju zahteva posao. Novo-izdata platežna sretstva vraćaju se u državnu blagajnu, tako da se ona mogu u kasnijoj fazi ponovno upotrebiti za finansiranje istoga posla. Platežna sretstva bi se, prema tome, mogla izdavati postepeno, kako bi sam finansirani posao napredovao. O izdavanju novca bez pokrića, ovom slučaju ne bi moglo biti govora, jer bi se platežna sretstva izdavala samo na osnovu pokrića u radovima. Vrednošću radova bila bi obezbeđena stabilnost platežnih sretstava odnosno stabilnost novca. Naročita državna banka imala bi

Page 90: Privreda Nacionalnog Socijalizma

da otvori kredit preduzimaču, iz koga bi se vršile doznake postepeno prema završavanju pojedinih etapa posla. U vezi sa tim postavlja se zahtev da se, pre svih ostalih, emisijona banka potpuno etatizuje, da postane državnom ustanovom. Uz nju bi se onda imao stvoriti sistem državnih banaka za platežni promet po ugledu na postansko čekovni sistem.

Federova izlaganja kulminiraju u njegovom stavu, koji naziva jedinim izlazom:1) ,,Sve velike državne nove tvorevine finansira država na osnovu svoje finansijske vlasti, a po odobrenju narodnog pretstavništva, uz najstrožije izbegavanje uzajamljivanja, neposrednim stavljanjem na raspoloženje potrebnih sretstava, i to putem žiro prometa ili izdavanjem beskamatnih blagajničkih zapisa."

U sadašnjem sistemu država izdaje, prilikom svoga zaduživanja kod banaka, bonove ili obligacije. U sistemu koji predviđa Feder, država bi umesto toga izdavala blagajničke zapise bez prethodnoga zaduživanja. Ovi zapisi bi bili sretstvo plaćanja. Primedbu o tome, da bi izdavanje ovakvih zapisa pretstavljalo inflaciju, Feder parira tvrđenjem, da i izdavanje obligacija po zajmovima stvara dodatnu kupovnu snagu, dakle inflaciju. Imalac obligacije može za ovu neposredno nešto kupiti ili je može prodati na berzi. Tu Feder pada u zabludu: Za obligaciju je njen imalac platio državi novcem, bilo gotovim bilo žiralnim. Prema tome se on lišio izvesnoga dela svoje kupovne modi, koja odgovara ceni obligacije. Jedino ako bi za obligaciju državnoga zajma neposredno kupio neki predmet, ako bi dakle obligaciju upotrebio kao gotov novac, — (što je u praksi bilo retko), — onda postoji zaista slučaj, koji Feder pretpostavlja kao apsolutan, jer bi za iznos obligacije odnosno njenu vrednost zaista bila povišena kupovna snaga u narodu. Van toga slučaja, međutim, obligacija se sravnjuje sa robom i ne može pretstavljati povećanje kupovne moći, kao što to ne bi pretstavljala ni kupovina kakve druge robe za novac.

Ako imalac obligacije njenom prodajom svoje potraživanje po obligaciji unovči, njemu se onda tek vraća ona ista kupovna moć, koje se lišio kupovinom obligacije. Kupac obligacije međutim lišava se jednoga dela svoje kupovne moći zamenjujući ga za potraživanje prema državi, koje je sadržano u kupljenoj obligaciji. Na taj način je inflacijonističko dejstvo obligacije, koje izdaje država za

Page 91: Privreda Nacionalnog Socijalizma

uzajmljeni kapital vrlo malo — (ukoliko se u privatnom prometu obligacijama vrše plaćanja) — ili nikakvo.

Ovom analogijom ne može se dati odovor na pitanje, da li bi finansiranje po Federovom sistemu, dakle autonomno stvaranje platežnih sretstava od strane države, povuklo za sobom inflacijonističke posledice. Ako se polazi od kvantitativne teorije, kakvu zastupa n. pr. Hahn1), mora se nužno doći do zaključka da se inflacijonističko dejstvo neminovno mora pojaviti. Pristalice usavršene kvantitativne teorije, t. zv. bilansijske teorije novca, postavljaju za vrednost novca drukčiju tezu. Za njih se vrednost novca prema robi ; ne formira jednostavno na osnovu relacije između količine platežnih sretstava i brzine njihove cirkulacije s jedne, a: količine dobara s druge strane. Merodavan za vrednost novca je, po njima, odnos između dveju strana bilansa narodne privrede, pri čemu su na jednoj strani sve stvarne vrednosti, kao zlato i devize, roba, privredni inventar, zgrade i t. d., a na drugoj strani novčane vrednosti, kao kartalni i žiralni novac, akcije, hartije od vrednosti, uloži na stednju i t. d. Uz to, međutim dolazi i dinamički momenat. Ako se stvarne vrednosti na jednoj strani povećaju, i — a povećati se mogu proizvodnjom, — može se povećati i pasivna strana bilansa, dakle može se povećati opticaj novca.

Ustvari se kod ove bilansijske teorije, čiji je izraziti pretstavnik Wagemann2), polazi od pretpostavki, sličnih pretpostavkama od kojih je pisao Bendixen. Razlika je samo u jednome: dok Bendixen stoji na gledištu da neće izdavanje novca nikada dejstvovati inflacijonistički, ako se vrši na osnovu robne menice, koja pretstavlja početak produkcionoga procesa, dotle Wag-emann naglašava da je robna menica samo jedan od puteva. Po njemu ima još i mnogo drugih mogućnosti za povećanje opticaja, a da pri tom ne nastupi inflacijonističko dejstvo inflacija neće nikada nastupiti, ako se emisija novih opticajnih sretstava reguliše prema konjunkturi, pri čemu treba gledati da se finansira uvek proizvodnja a ne potrošnja.

Posmatrana sa gledišta bilansijskih shvatanja, Feder-ova zamisao nebi morala nužno da proizvede inflacijonistično dejstvo. Finansiranje velikih javnih redova, koji bi pretstavljali konkretne narodno-privedne vrednosti, moglo bi se sprovesti i stvaranjem dodatne kupovne snage t.j. emisijom platežnih sretstava, koji bi

Page 92: Privreda Nacionalnog Socijalizma

imali pokriće (u Širem smislu) u samim radovima. No pre svega postavlja se pitanje, da li može u toj meri da se odmeri količina novostvorene dodatne kupovne snage, da ona ne pređe veličinu stava na aktivnoj strani bilansa. Sem toga, pitanje je, da li država zaista može celu finansijsku politiku da drži toliko čvrsto u rukama, da bi mogla po završetku radova izvući višak povećanoga opticaja opet iz privrede. Tu se dakle postavlja opet pitanje finansijske tehnike, odnosno pitanje učešća države u novčanoj politici.

Bez podržavljenja banaka, koje bi omogućilo centralisanje celokupnoga novčarstva, a pogotovu žiralnoga opticaja, u jedne ruke, morao bi pokušaj finansiranja po Feder-ovoj shemi dati neželjene rezultate. Otuda zaključak: Bez ostvarenja prvoga nacionalno-socijalističnoga zahteva, — etatizacije banaka, — nije moguće ni ostvarenje drugoga zahteva nacionalno-socijalistične doktrine — finansiranje po Feder-ovim predlozima.

SOCIJALNA I PRIVREDNA POLITIKA NACIONALNOGA

SOCIJALIZMA

I.

BORBA PROTIV

NEZAPOSLENOSTI

1. Pitanje nezaposlenosti i nacionalni socijalizam

Stanje koje je nacionalni socijalizam zatekao

Na dan 30 januara 1933 godine, kada je nacionalni socijalizam došao u Nemačkoj na vlast, bio je prvi njegov zadatak da prihvati borbu protiv ekonomskih teškoća, koje su, kao svoju najtežu posledicu, povukle za sobom ogromni porast nezaposlenosti. Ovo pitanje postalo je, u toku poslednjih godina pred prihvatanje državne uprave od strane nacionalnog socijalizma, centralno pitanje oko koga su se okretali svi napori vlada, koje su nacionalnom socijalizmu u Nemačkoj prethodile. Sam nacionalni socijalizam se u svojoj političkoj propagandi od samog početka svoje političke delatnosti služio kao najsnažnijom

Page 93: Privreda Nacionalnog Socijalizma

parolom tvrđenjem, da samo on može rešiti pitanje nezaposlenosti. Svima sretstvima modernoga načina stvaranja javnoga mišljenja, nacionalni socijalizam je u godinama svoje borbe u opoziciji prema ranijim režimima isticao stalno da on nosi u sebi čarobnu formulu, kojom nezaposlenost može da likvidira za sva vremena.

Iz razloga političke nužde, radi ostvarenja ovoga svoga obećanja, nacionalni je socijalizam morao, po preuzimanju vlasti, u prvome redu zaista i prići rešavanju problema nezaposlenosti. No sem ovog političkog razloga, nacionalni socijalizam je osetio, da se kod nezaposlenosti ne radi samo o jednoj sekundarnoj pojavi u privrednome životu, već da je on posledica čitavoga sklopa raznih uzroka, koji su proizveli kritično stanje u privrednome životu Nemačke.

Otuda je on nužno, čim je pokrenuo pitanje sanacije nemačke privrede, morao u prvome redu da se sretne opet sa pitanjem nezaposlenosti, koje je za sobom povuklo ne samo socijalnu opasnost, već i strahovito opadanje potrošnje.

Privredno stanje, koje je nacionalni socijalizam zatekao u Nemačkoj, pri preuzimanju državne uprave, zaista je bilo veoma kritično. 6 miliona 14 hiljada nezaposlenih bilo je registrovano kod državnih ustanova za posredovanje rada. Uz to dolazi i oko 2 miliona1) nezaposlenih, koji se nisu prijavili državnim ustanovama, jer nemaju zakonskoga prava na potporu ili su izgubili nadu da će moći dobiti zaposlenje. Obim privredne delatnosti smanjivao se u sve bržem tempu, otpuštanja radnika i nameštenika postala su sve češća i obimnija, a s druge strane svake godine pridolazile su nove generacije na tržište rada, bez izgleda da će ikada moći da budu uposlene.

U januaru 1933 godine nemačka industrija je radila sa jedva 40 % svoga kapaciteta. Od 1924 godine, kada nezaposlenost još nije dostigla pun milion ljudi, povećao se broj nezaposlenih u 1925 godini na 2 miliona, zadržavajući se na toj visini i u 1926 godini. 1927 god, broj nezaposlenih primiče se opet jednom milionu, usled izuzetno dobre konjunkture, no već u sledećoj, 1928 g. dolazi reakcija: broj nezaposlenih dostiže skoro 3 miliona. 1929 godine, posle izvesnog sezonskog smanjenja, prelazi treći milion i otada počinje rapidno penjanje. 1930 godine bilo je 3, 7

Page 94: Privreda Nacionalnog Socijalizma

miliona nezaposlenih; 1931 g. preko 5 miliona; 1932 g. prelazi broj nezaposlenih 5 i po miliona, da bi u prvome mesecu 1933 g. prebacio i šesti milion.

Prema statistikama nemačkih sindikalnih saveza bilo je u najtežoj kritičnoj godini pre rata, t. j, u 1908 g. svega 2,9 % članova sindikata bez posla. No taj procenat neza-poslenih je u kritičnome periodu od 1927 do 1932 godine bio nesrazmerno viši, penjući se iz godine u godinu rapidnom temom. Tako je 1927 g, procenat nezaposlenih iznosio 8,8 %, 1928 g. 13,1 %, 1929 g. 22 %, krajem 1930 g. odnosno početkom 1931 g. 33,7 %, da bi u oktobru 1932 g. dostigao 42,9%.1).

Posledice ovakvoga stanja na privredu najbolje ilustruje opadanje narodnoga dohodka od 75,4 milijardi RM u 1928 g. na 70,2 milijardi RM u 1930 g. i najzad na 46,5 milijardi RM u 1932 g.

Nacionalni socijalizam se zaista i svom revolucionarnom odlučnošću, koja je bila njegova odlika i u njegovim političkim borbama, dao na rešavanje problema nezaposlenosti. Adolf Hitler je, u prvome govoru koji je održao kao Državni kancelar, označio smanjenje i uništenje nezaposlenosti svojim najprečim zadatkom. Do rešenja pitanja nezaposlenosti imaju svi ostali problemi da budu stavljeni u drugi red. Odbijajući marksističnu konstrukciju ,,rezervne industrijske armije", nacionalni socijalizam stoji na načelnome gledištu, da je u državi, koja je organizovana po njegovim načelima, moguće stvoriti stalno za svakoga člana narodne zajednice mogućnost rada. Štaviše, on pridaje doktrinarnome zahtevu, — (koji njegovi teoretičari često ističu), — o ,,pravu na rad" osnovni značaj za svoju socijalnu i privrednu politiku.

,,Pravo na rad"

Pravo na rad je zahtev, koji je u istoriji socijalizma već nekoliko puta postavljan. Jedan od prvih, koji je u doba začetka industrijskoga kapitalizma postavio zahtev na pravo za rad bio je romantični plemić Saint—Simon. Ovu ideju prihvatili su Fourier i njegov učenik Considerant, razvijajući formula o pravu na rad. Louis Blanc i njegovi prijatelji preuzeli su je i popularisali je za vreme vladavine Luja Filip—a u najširim masama. Prudhon nazvao je pravo na rad ,,pravom i jedinom formulom februarske

Page 95: Privreda Nacionalnog Socijalizma

revolucije" ,,Dajte mi pravo na rad, a ja vam poklanjam svojinu", pisao je on. Revolucioni dekret, koji je sastavio Louis Blanc, počinje sledećim rečima: ,,Privremena vlada Francuske republike; obavezuje se da obezbedi svima svojim građanima rada". U skoroj prošlosti je Leon Bourgeois, jedan od vođa radikalno — socijalističke stranke u Francuskoj, razradio tezu o pravu na rad u svome delu o solidarizmu.1).

U Nemačkoj je Johann Gottlieb Fichte, jedan od duhovnih predaka nacionalnoga socijalizma, tražio takav privredni sistem2), koji će ostvariti pravo na rad i time pravo na egzistenciju. Prema njemu ne sme se država zadovoljiti time, što će građaninu očuvati imovinu, već država ima da ,,da svakome svoje, da ga uvede u njegovu imovinu i da ga posle pri tome štiti, i na tu mogućnost za život imaju svi, koje priroda stavlja u život, isto pravo". Kasnije je Anton Menger, bečki profesor, u svome delu ,,Das Recht auf den vollen Arbeitsertrag"3) opširno pisao o pojmu prava na rad.

Nacionalni socijalizam stavlja pravo na rad među osnovne tačke svoga programa. Vodeće ličnosti njegove izjavljuju u svojim govorima i napisima bezbroj puta da smatraju pravo na rad jednim od bitnih, zahteva novoga socijalnoga poretka. Na kongresu NSDAP u Nurnbergu -1933 g. Adolf Hitler izjavljuje: ,,Niko nema moralno pravo da zahteva, da drugi rade za to da sam ne bi morao raditi, već svako ima samo pravo da zahteva da državna organizacija naroda nađe puteve i sretstva da svakome stvori rada".

I drugi doktrinari nacionalnoga socijalizma naglašavaju zahtev o pravu na rad i ukazuju na puteve, kojima se on može ostvariti. Tako Gotfried Feder, koji postavlja tezu o tome da je svaki narod onoliko bogat, koliko može organizovati rada. Bernhard Kohler, vođa komisije za privrednu politiku NSDAP, stavlja pravo za rad u centar svojih teorijskih rasmatranja o nacionalnome socijalizmu. ,,Pravo na rad je osnovno pravo nacionalno-socijalističnog radničkog i društvenog prava." Na drugome mestu kaže: ,,Pred privredom stoji, kao stvarni i živi izraz narodne egzistencije, rad. Privreda postoji samo radi toga, da uvek omogući rad." Iz ovoga proizlazi da nacionalni socijalizam borbu protiv nezaposlenosti, koja je politički nužna mera, odeva i u načelnu teorijsku formu, time što se

Page 96: Privreda Nacionalnog Socijalizma

identifikuje sa ostvarenjem pune likvidacije nezaposlenosti.

Njemu se ne radi samo tome, da nezaposlenost, koja sada postoji, suzbije. On želi da stvori preduslove za to, da se nezaposlenost kao socijalna pojava u društvu uopšte onemogući. Stoga on prilazi problemu nezaposlenosti kao posledici privrednoga i socijalnoga sistema.

Osnova svih njegovih mera, kojima ide na suzbijanje nezaposlenosti, je čvrsto verovanje, da narod, organizovan u državi, može savladati privredu i da ona nije podvrgnuta neizmenljivim zakonima, već pravilima, koje stvaraju ljudi. Nacionalni socijalizam ne veruje u neminovnost konjunkturnih pojava, već smatra da se državnom privrednom politikom mogu linije konjunkturnoga talasa upraviti onako, kako je to za narod i njegovu privredu potrebno.

Mere, koje je nacionalni socijalizam sproveo u delo u vezi sa pitanjem suzbijanja nezaposlenosti, hvataju se u koštac za nezaposlenošću sa nekoliko strana. Pri tome se ove mere rukovode mišlju, da nije kapital tvorac rada, već rad tvorac kapitala. Ogromna je tražnja za raznim dobrima, jer armije nezaposlenih nisu, uglavnom, u toku kritičnih godina kao potrošači igrali nikakvu ulogu u privredi. Otuda se ova njihova tražnja nije mogla pojaviti na tržištu. Stvaranje mogućnosti rada daje se dotle nezaposlenim mogućnost za zaradom, kojom mogu svoju tražnju na tržištu da realizuju, da se dakle pojave kao potrošači i da time i sa svoje strane doprinesu oživljavanju privrede. U stvari se sve ove mere nacionalnoga socijalizma mogu u pogledu svoga efekta podeliti u dve grupe. Jednima se ide na to, da se u što kraćem vremenu što veći broj nezaposlenih uvede u privredni proces i da im se omogući da se pojave kao potrošači. U drugu grupu ulaze mere, kojima se stimulira sam privredni život da on postepeno iz sopstvene inicijative može uvrstiti što veći broj nezaposlenih u aktivno privredno stvaranje. Na merama ove druge grupe i ležitežište nacionalno-socijalističnog shvatanja o likvidaciji ne-zaposlenosti. Izbegavajući socijalizaciju, nacionalni socijalizam smatra da može oživljavanjem privatne inicijative najbolje postići ostvarenje svoga zahteva za nestankom nezaposlenosti. ,,Inicijativa, koju je država preuzela svojim planom za stvaranje rada imala je uvek cilj i nameru da oživi privatnu privrednu inicijativu i da

Page 97: Privreda Nacionalnog Socijalizma

time postavi privredni život postepeno opet na njegove sopstvene noge," rekao je Adolf Hitler.

Plan nacionalnoga socijalizma za suzbijanje nezaposlenosti polazi od ovih zamisli i od saznanja, da se privredna beda jednoga naroda ne može konačno likvidirati palijativnim, delimičnim sretstvima. U savremenoj državi svi su staleži međusobno tako povezani, da se dejstvo državnih mera na jedan ili drugi stalež odmah oseća, — ili bar kroz najkraće vreme, — i u ostalim staležima u državnome sklopu.

Prema tome mora svaki državni plan za suzbijanje nezaposlenosti voditi računa o tačnome domašaju svake svoje mere na celokupni privredni život, Nezaposlenost se ne može likvidirati merama, koje neposredno utiču zamo na radništvo, već oživljavanjem celokupne privredne delatnosti. Nerazrešiva veza između pojedinih staleža i uticaj koji vrše jedan na drugi, kao i uverenje da se besposlici može prići jedino kao oboljenju privredne i narodne celine, — to su osnovice plana, kojim je nacionalni socijalizam prišao rešavanju problema, koji za njega znači ne samo jednu privredno političku meru, već pitanje njegovoga opravdanja uopšte.

Reinhardt-ov plan

Plan za suzbijanje nezaposlenosti donešen je, u vidu zakona, 1 juna 1933 g., dakle 4 meseca posle preuzimanja vlasti od strane nacionalnoga socijalizma. U roku od ova 4 meseca nije, konkretno. gotovo ništa učinjeno da se na obim nezaposlenosti neposredno utiče. Međutim, broj nezaposlenih je u toku ovih 4 meseca pao skoro za pun milion i iznosio je nešto preko 5 miliona, kada je plan stupio u dejstvo. Ne može se jedinoj meri, koja ima veze sa suzbijanjem nezaposlenosti, a koja je u tom međuvremenu, t. j. 10 aprila 1933 g. stupila na snagu, pridati toliki domašaj, da je ona mogla za tako kratko vreme uvesti u posao skoro milion ljudi. Ta je jedina mera bila oslobođenje automobila od svake takse. Prema ovome mora se poverovati da je čisto politički momenat, t. j. verovanje da će se prići rešavanju privrednih problema, već učinilo da privredni život oživi.

Plan od 1. juna 1933. g., t. zv. Reinhardt—ov plan1) išao je na to, da potrebu za dobrima i činidbama, koja je

Page 98: Privreda Nacionalnog Socijalizma

bila veoma velika, pretvori u tražnju, a tražnju u rad i u privođenje nezaposlenih privrednoj delatnosti. Tri su pretpostavke, prema državnom sekretaru Reinhardt—u, potrebne za omogućenje plana2):

1. Privreda i narod moraju imati u državnu upravu apsolutno poverenje i vršiti u okviru smernica, koje država izdaje, u punoj meri svoju dužnost;

2. država mora, dok privreda ne pređe u pun zamah, potstreknuti pogodnim merama pokriće postojećih potreba;3. država mora narediti pregrupisavanja u privredi i sprovesti ih, ukoliko to zahteva ozdravljenje životne osnove naroda.

Ove tri pretpostavke znače, drugim rečima, da nacionalni socijalizam smatra preduslovom za uspešno suzbijanje nezaposlenosti apsolutno autoritativan odnos države prema privredi. I ovde se ističe već poznata zamisao nacionalnoga socijalizma o tome, da se privreda ima smatrati Jednom vrstom funkcije, opterećene određenim dužnostima prema narodnoj celini.

Plan od 1. juna 1933 g. sadržava 6 glava: u prvoj se govori o neposrednom stvaranju rada, u drugoj o poreskim oslobođenjima za naknade investicije, u trećoj o dobrovoljnim darovima za unapređivanje nacionalnoga rada, u četvrtoj o prevođenju ženske radne snage u domaće gazdinstvo, u petoj o unapređivanju sklapanju brakova, dok šesta donosi prelazne i završne odredbe.

Neposredno stvaranje rada

Na četiri razna načina, dakle, nacionalni socijalizam je pokrenuo svoju ofanzivu protiv nezaposlenosti. Prvi od njih ide na neposredno stvaranje rada, dakle pretstavlja meru, kojom se ide neposredno na to, da se konkretan broj nezaposlenih uposli radovima, koje država finansira. Ova mera prelaznoga je karaktera i treba da zbrine što veći broj nezaposlenih, odnosno da ih produktivno uposli, dok privredni život toliko ne ojača da može sam apsorbovati nezaposlenost.

U svrhu finansiranja ovih radova stavila je država na raspoloženje sumu od jedne milijarde RM. Ova je suma namenjena prvenstveno omogućavanju da pojedine oblasti u sastavu nemačke države, odnosno opštine ili druga javno-pravna tela, mogu sprovesti javne radove, koji su od

Page 99: Privreda Nacionalnog Socijalizma

opšte-privrednoga značaja za dotično javno-pravno telo, a koje bez ove finansijske pomoći ne bi mogle sprovesti. Samo finansiranje izvršeno je na taj način, čto je državna blagajna izdala blagajničke bonove, na osnovu kojih su nosioci radova vukle menice, koje je Rajhsbanka rediskontirala, a koje državna blagajna iskupljuje u toka perioda od 1934 do 1938 godine. U toku kasnijih meseca država je stavila na raspoloženje i dalje sume u čilju stvaranja rada i to na isti način. Opterećenje za otkup ovih menica, za budžetske godine 1934 do 1938 iznosi:

Za budžetsku god. 1934 oko 900 miliona RM

,, „ „ 1935 „ 700 ,, „

,, ,, ,, 1936 „ 780 „ „

,, ,, ,, 1937 „ 750 „ „

„ ,, ,, 1938 „ 710 ,, „

Tvorci plana smatraju da će poreski prihodi usled stimuliranja privrednoga života toliko porasti da će ovo opterećenje moći da se isplati bez težih posledica za državne finansije.

Odobrenje za izvršenje radova i izdavanje pozajmica iz ovoga državnoga kredita, povereno je naročitom društvu za javne radove. Radovi koji su na osnovu ovih kredita preduzeti, sprovodili su se u toku 1933. do 1935. g., a jedan mali broj će biti završen tek 1936. g".

U neposredno stvaranje rada spada i pomaganje sprovođenje javnih radova od strane Uprave za posredovanje i osiguravanje rada. Ova Uprava izdaje pomoći ako se u ovim javnim radovima uposluju radnici, koji bi inače primali kao nezaposleni pomoć od te Uprave. Ovaj sistem je već starijega datuma, no dok je u ranijim godinama pomoć, koja je na taj način davala Uprava, (koja odgovara našem Uredu za osiguranje radnika), iznosila od 19 do 40miliona RM, ona je u 1933 g. dostigla 203, a u 1934 g. 310 miliona RM redovnih pomoći, uz koje pridolaze još dosta znatne sume vanrednih pomoći. Ova pomoć daje se na taj način, što se opštini, provinciji ili zemlji, — dakle javno-pravnom telu koji vrši javne radove, — daje dnevno 2,50 RM po uposlenom radniku, ukoliko se ovaj na taj

Page 100: Privreda Nacionalnog Socijalizma

način skida s budžeta neposredne potpore. Izuzetno se ova pomoć povišuje na 3 RM po uposlenom radniku dnevno, ako se radi o velikim agrarnim radovima, — melioracijama i slično, — a najmanje 2/3 uposlenih nezaposlenih bude iz velikih gradova od preko 600.000 stanovnika. Ovim favoriziranjem agrarnih radova ide se na to, da se besposlica prvenstveno suzbija u veiikim varošima, gde je najosetnija a da se s druge strane gradski radnik i iz etičkih razloga dovede u vezu sa zemljom i poljoprivredom.

Kriterijum pri davanju ovih pomoći je:

1. finansijski položaj dotičnog javno-pravnog tela mora biti takav, da izgleda isključeno da ono samo iz svojih sretstava može preduzeti radove u pitanju;

2. radovi moraju biti od koristi za narodnu privredu;

3. za sprovođenje radova moraju se uzeti u posao samo oni, koji u poljoprivredi, industriji, zanatstvu ili trgovini do daljega ne mogu naći zaposlenje i koji bi morali i nadalje da primaju potpore za nezaposlene. Niukome slučaju ne smeju se upotrebiti radnici, koji se već nalaze na kakvome radu, bez obzira gde. Ne sme dakle nastupiti slučaj da neko napusti dosadašnji posao radi uposlenja u ovim radovima.

Smisao ovoga sistema davanja pomoći je u tome, što će ti radnici, koji bi inače primali potporu kao nezaposleni bez rada, biti uposleni sve dok proces oživljavaja privrede toliko ne napreduje, da će oni moći da budu uvršteni u redovan posao. Pri tome nacionalni socijalizam polazi od dveju postavki: Pre svega je potrebno nezaposlene, koji su se u godinama prinudne besposlice odučili od rada, privići opet na redovni rad. Uz ovaj etičkih momenat dolazi i drugi, praktično politički; javni radovi, koji se na ovaj način vrše, postizavaju izvesan narodno — privredni efekat i time omogućavaju takođe oživljavanje privrednoga procesa. S druge strane uposljuju se, sem radnika koji su neposredno u javnim radovima zaposleni, i čitav niz raznih grana proizvodnje, koje proizvode alate, mašine i ostale potrebe za izvršenje ovih javnih radova.

Dalja mera, koja spada u ovu kategoriju, je seljačka pomoć. Zemljoradnici sa posedom do 50 hektara mogu uposliti mlade nezaposlene do starosti od 25 godina, stim da im se isplaćuje iz sretstava Uprave za osiguranje

Page 101: Privreda Nacionalnog Socijalizma

radnika mesečno prosečno 15 RM potpore. Mladi nezaposleni, koji ovako ulaze u poljoprivredni rad, nazivaju se seljačkim pomoćnicima odn. pomoćnicima. Zadaci ove seljačke pomoći treba da budu, po Reinhardt—u:

1. da se omogući seljačkome gazdinstvu da pored redovne uvede u gazdinstvo i vanrednu radnu snagu. Time se rasterećuje seljačka porodica, a naročito seljanka, a postizava se održanje i unapređenje seljačkog porodičnog gazdinstva;

2. da pruži nezaposlenoj omladini u gradu i selu rada i hleba, život u porodici i upućivanje u privredno stvaranje.

U seljačku pomoć primaju se samo oni, koji se dobrovoljno prijave i za koje lekarski pregled utvrdi da su za poljoprivredni rad sposobni. U prvoj godini važenja ove seljačke pomoći smešteno na taj način oko 300.000 nezaposlenih.

Poreske mere

U drugu grupu mera spadaju mere poreske politike i olakšice, kojima se ne ide na neposredno stvaranje rada, već na rasterećenje privrede od izvesnih dažbina. Time treba da se postigne oživljavanje privrednoga života, kako bi se tim posrednim putem dostiglo smanjenje broja nezaposlenih, odnosno uvrštavanje nezaposlenih u privredni proces. Dok mere iz prve grupe nose obeležje privremenosti i treba da služe samo kao prelazno sretstvo da se nezaposlenim pruži rada, dok se točak privrednoga života življe ne pokrene, — dotle mere iz ove druge grupe pretstavljaju omogućavanje privatnoj inicijativi da sa svoje strane preduzme borbu protiv nezaposlenosti.

Zbog toga mere iz ove druge grupe imaju stalni karakter. ,,Dokle god postoji u Nemačkoj nezaposlenost, izjavio je Reinhardt u Akademiji za nemačko pravo1), upravljena je nacionalno-socijalistična finansijska i poreska politika u prvom redu u pravcu smanjenja nezaposlenosti."

U ovu grupu mera spadaju naročito:

1. oslobođenje automobila, koji se stavljaju u promet posle 1 aprila 1933 g. od svake takse. (Zakon od 10 aprila 1933

Page 102: Privreda Nacionalnog Socijalizma

g.)

2. Odeljak II Zakona od 1 juna 1933 g., kojim se propisuje poresko oslobođenje naknadnih investicija.3) Propis §-a 6 broj 1 stav 4 Zakona o dohodarini od 16 oktobra 1934 g., kojim se propisuje povećanje otpisa za kratkotrajna privredna dobra realnoga kapitala. 4. Propis §-a 67 Zakona o poreskoj proceni (Reichsbewer-tungsgesetz) od 16 oktobra 1934 g., kojim se određuje oslobođenje od poreza na imovinu za automobile, avione, motorne jahte i jedrilice.

Odeljak II Zakona od 1 juna 1933 g. naređuje da se izdaci za nabavku ili izradu mašina, alata i sličnih predmeta industrijskog ili poljoprivrednog- realnog kapitala mogu pri izračunavanju poreske osnovice u celini odbiti, ako su date sledeće pretpostavke:

1. Predmet u pitanju mora biti izrađen u zemlji2. poreski obveznik mora predmet nabaviti ili izraditi posle 30 juna 1933 g., a pre 1 januara 1935 g.3. novi predmet mora doći na mesto predmeta iste vrste, koji je dotle služiopreduzeću;4. upotreba novog predmeta ne sme dovesti do smanjenja broja radnika upreduzeću poreskog obveznika.

Ova mera dovela je do znatnoga oživljavanja u industriji mašina i u drugim industrijskim granama, koje dolaze u obzir za izradu predmeta u pitanju. Njome se ciljalo na to, da se investicije u preduzećima i zemljoradničkim gazdinstvima, koje su se u toku ranijih godina privredne depresije istrošile, obnove. Time bi se, s jedne strane, imao povećati kapacitet dotičnih preduzeća odnosno gazdinstava, a s druge strane imala bi se pokrenuti iz stagnacije industrija, koja ove investicione predmete izrađuje.

Efekat, postignut tom merom, vrlo je složen i mnogostran. Preduzeća za izradu predmeta, koji su obuhvaćeni ovom poreskom olakšicom, oživela su, uposlivši znatan broj dotle nezaposlenih radnika i skinuvši ih time sa budžeta potpore za nezaposlene. Povećanim obrtom i povećanom aktivnošću povećala su i prihode, koje država iz njih crpe. Njihova potreba za sirovinama se takođe znatno povećala, pa stoga je oživljavanje zahvatilo mnogo

Page 103: Privreda Nacionalnog Socijalizma

širi krug nego što je neposredno tangiran zakonskim olakšicama. Koristi od ovoga povećanja poslova imale su i sporedne radinosti i transportna preduzeća. Rezultat je i kod njih bio povećanje uposlenja, odnosno smanjenje besposlice. Preduzeća poreskih obveznika, koji su izvršili ove nabavke, povećala su time svoju racionalnost i rentabilitet. Stoga su mogla i spustiti cene svojih proizvoda, tako da se krug njihovih potrošača mogao proširiti. Velika tražnja za predmetima agrarne i prerađivačke proizvodnje mogla je dosta znatnim delom biti podmirena, a s druge strane se time omogućilo i ovim preduzećima da uvedu nove radnike, dotle nezaposlene, u privredni proces.

Zakonom o dohodarini od 16 oktobra 1936 g. zamenjena je ova poreska olakšica iz Zakona od 1 juna 1933 g. Njime se, ustvari, poreske olakšice iz Zakona od 1 juna 1933 g. dopunjuju a sistem ovog zakona dobija stalnost. Dok je, bila zakonom od 1 juna 1933 g. stvorena tražnja za dugotrajnim privrednim dobrima i pokrenuta zemljoradnička i prerađivačka radinost da svoje investicije još pre isteka 1934 g. upotpuni, donosi § 6 Zakona o dohodarini mogućnost povećanih otpisa za proširenja i nove investicije čije trajanje obično ne prelazi pet godina. Time se navode preduzeća i zemljoradnici da vrše nabavke ovih kratkovečnih dobara. Dohodarina može biti znatno smanjena ako su nabavljena dobra iz kategorije, koju obuhvata ovo poresko oslobođenje, Rezultat ove olakšice isti je kao i onaj, koji je postignut poreskim odredbama Zakona od 1 juna 1933 godine.

Pored ovih glavnih mera stavljeno je u službu borbe protiv nezaposlenosti još dosta drugih poreskih rasterećenja i olakšica. Svima je isti cilj: da privredni proces oživi, da time nastupi povećanje nezaposlenosti, a na osnova njega smanjenje državnih izdataka za potporu nezaposlenim, a povećanje državnih prihoda usled povećanog obrta i ubrzanog tempa privrednoga procesa.

Uvođenje ženske radne snage u domaće gazdinstvo

Sličan karakter imaju i odredbe 4 dela Zakona od 2 juna i 1933 g., u kojima se govori o uvođenju ženske radne snage u domaće gazdinstvo. U Nemačkoj bilo je, u vreme donošenja ovoga zakona, oko 200.000 nezaposlene ženske domaće posluge. Ovaj broj pao je, s jedne strane, na teret budžeta potpore za nezaposlene, a s druge strane navela je

Page 104: Privreda Nacionalnog Socijalizma

velika besposlica u toma pozivu žene da potraže rada u fabrikama i drugim preduzećima, istiskujući iz njih izvesan broj muškaraca. Radi toga je Zakon od 1 juna doneo propis da se za pomoćnu žensku radnu snagu, nameštenu u gazdinstvu poreskog obveznika, priznaju ovome pri razrezu dohodarine isti popusti kao i za decu. Ovi popust mogći ići do 320 RM godišnje, dakle pretstavljaju nesumnjiv stimulus za poreske obveznike da u svome gazdinstvu nameste žensku poslugu, tim više što je istovremeno izvršeno veliko sniženje prinosa za osiguranje ženskog kućnog pomoćnog osoblja.

Bračni zajmovi

Vrlo je interesantna i znčajna mera, kojoj je posvećen peti deo Zakona od 1 juna 1933 g., a koja se sastoji u davanju beskamatnih zajmova parovima, koji sklapaju brak. Ova mera prilazi oživljavanju privrede sa jedne tačke koja je i nova i originalna, a pri svem tom i vrlo efikasna. Zajmovi se izdaju nemačkim državljanima, koji posle 1 juna 1933 g., sklapaju međusobno brak, a na osnovu molbe, koju mora nadležna opštinska uprava oceniti povoljno. Uslovi za davanje ovih pozajmica su (na osnovu izmena i dopuna od 24 januara 1935 g.):

1. da je buduća supruga u toku poslednje dve godine pre podnošenja molbe bila najmanje 9 meseci u zemlji u službeničkom odnosu;2. da buduća supruga napusti svoju službeničku delatnost još pre prijemazajma;3. da se buduća supruga obaveže da svoju službeničku delatnost tako dugo neće izvršivati, dok njen muž ne bude smatran potrebnim potpore u smislu propisa o potpori za nezaposlene, i dok zajam ne bude potpuno amortizovan. Zajam, koji može iznositi do 1.000 RM, amortizuje se sa 1 % mesečno, a izdaje se supružnicima u vidu naročitih bonova za nabavku nameštaja i predmeta za domaće gazdinstvo. Ove bonove država isplaćuje prodavcima ovakvih predmeta u gotovom.

Ciljevi ove mere i njena dejstva su složeni. Pre svega se, u pogledu neposrednog smanjenja besposlice, njome postizava omogućenje sklapanja brakova, čime se veliki broj nezaposlenih žena iz besposlice prevodi u redovan porodični život. S druge strane se time postizava i dejstvo

Page 105: Privreda Nacionalnog Socijalizma

da veliki broj žena, koje zbog nemogućnosti sklapanja braka radi materijalnih razloga moraju zarađivati svoje izdržavanje sopstvenim radom, u fabrikama i drugim ustanovama, napušta svoje uposlenje i time stvara mogućnost uposlenja većem broju muškaraca. Davanjem zajmova u vidu bonova za nameštaj i predmete za domaće gazdinstvo postizava se da radinost, koja se bavi proizvodnjom i prodajom ovakvih predmeta, dobije naloge za dobave, odnosno poveća svoju proizvodnju i time takođe poveća zaposlenost kako u svojim sopstvenim preduzećima tako i u preduzećima, koja s njome stoje u vezi.

No pored ovoga cilja, koji je upravljen na smanjenje besposlice, radi se tu i o etičkim ciljevima. Ženu privesti u kuću, u dom, otrgnuti je od nužde da sama za sebe radi i time zanemari svoje dužnosti prema narodu, t.j. svoje materinstvo, — to je etički smisao ove mere. Najzad je tu u pitanju i borba protiv opadanja rađanja. Usled teških materijalnih prilika broj sklopljenih brakova u Nemačkoj opao je od 1929 do 1932 godine za skoro 100.000, t.j. za približno 20%. Naporedno stim smanjio se i broj porođaja. Omogućenjem sklapanja brakova ovim beskamatnim pozajmicama, povišava se broj brakova a istovremeno i broj porođaja.

Do decembra 1934 g., izdat je 365 591 zajam za sklapanje brakova u ukupnoj sumi od 200 miliona RM. Time je, po proceni državnog sekretara Reinhardt-a, smanjen broj nezaposlenih za od 500.000, a budžet potpore za nezaposlene za 250.000 RM. S druge strane postignut je porast brakova i to u 1933 g. u poređenju prema 1932 g. za 23.7%, a 1934 u poređenju prema 1933 g. za preko 30%,. Broj živo rođenih izneo je u prvom polugođu 1933 g. 490.000, a u prvom polugođu 1934 g. 576.000.

Zbog ovih već postignutih rezultata, kojima se ima dodati još i povećanje proizvodnje nameštaja i predmeta za gazdinstvo, ova je mera postala jednom od najvažnijih u borbi protiv nezaposlenosti i zadržaće nesumnjivo trajni karakter. Prema izjavi državnog sekretara Reinhardt-a imaju se svakog meseca izdati najmanje 20.000 takvih zajmova, godišnje okruglo 250.000. Brakovi, koji bez ovih zajmova ne bi bili sklopljeni, rasterećuju tržište rada za 250.000 lica, a smanjuju potrebe potpore za nezaposlene za oko 100 miliona RM. Država, s druge strane, ima povećane prihode usled povećanog obrta, povećanih dohodaka i

Page 106: Privreda Nacionalnog Socijalizma

povećane potrošnje. Tome treba dodati još i tražnju manjih stanova kojim se povećava građevinska delatnost, sa kojom stoje u vezi mnoge grane industrijske i zanatske radinosti. Potreba za gradnju malih stanova dovela je do toga da država u 1935 godini stavi na raspoloženje 50 miliona RM. kredita u tu svrhu, kojima treba da slede i dalji krediti.

Automobilski drumovi.

Od drugih mera, koje je država preduzela, najznačajnija je gradnja automobilskih drumova. Presecajući Nemačku u svima pravcima, spajajući najkraćim, pravim putem najvažnije centre, ovi drumovi pretstavljaju u tehničkom pogledu savršenstvo. Oni služe isključivo za automobilski saobraćaj i omogućavaju time povećanje transportne privrede uopšte, dok potstrekavaju automobilsku industriju, pojevtinjavaju transportne troškove za robu manjega obima na velika otstojanja i povećavaju promet stranaca. Upravu nad njima vrši, ustvari, uprava železnice, jer je Društvo nemačkih železnica (Reichsbahngesellschaft) osnovalo i drži pod kontrolom Društvo za automobilske drumove (Reichsautobahn-Gesellschaft). Razume se da u jednom i u drugom društvu država ima predominantan uticaj. Na taj način između železnica i automobilskih drumova ne može doći do konkurenclje, odnosno ova konkurencija ne oštećuje železnice. Neposredno je u gradnji automobilskih drumova uposleno prosečno od 100 do 120.000 radnika. Uz to pridolazi još oko 100.000 radnika, koji su našli uposlenje u preduzećima koja liferuju materijal i tehnička sretstva za gradnju drumova i oko 80.000 radnika koje dodatno uposluje proizvodnja potrošnih dobara.1) Ukupno treba da se izradi oko 4.000 kilometara druma. Država u tom cilju stavlja na raspoloženje svake godine oko 400 do 450 miliona RM. Od te sume otpada oko 47% na nadnice, 25% na troškove građenja, 12% na nabavku alata i mašina i 16% na ostale troškove. Svi ovi iznosi ulaze neposredno u privredni proces.

Ušteda u potpori za nezaposlene iznosi godišnje oko 20 miliona RM, a povećanje poreskih prihoda oko 80 miliona RM. Posredno su ovim radovima oživljeni: trgovina, transport, industrija ishrane, tekstilna industrija, radinost odeće, industrija mašina i metala. Neposredno učestvuju u radovima oko građenja automobilskih drumova industrije:

Page 107: Privreda Nacionalnog Socijalizma

grđevinska, cementna i za gradenje mostova.

Dve faze u borbi protiv nezaposlenosti.

U celoj borbi protiv nezaposlenosti, kao što je napred ukratko spomenuto, mogu se jasno nazreti dve faze: Prva je neposredno uticanje države na tržište rada time, što ona preduzima velike radove ili omogućava njihovo preduzimanje. Ovo je dakle faza neposredne intervencije države na tržištu rada. Druga faza je potsticanje privatne inicijative raznim olakšicama za privredu, kojima privreda treba da se osposobi da se i sama stavi u službu borbe protiv nezaposlenosti.

Državne mere u prvoj fazi imaju prelazni karakter i služe prvenstveno za to, da se trenutno što veći broj nezaposlenih opet uvede u proizvodni proces. Koristi od ovakvih radova se ne mogu odmah oceniti. One se javljaju, doduše, i odmah u smanjenju suma koje se troše na potporu nezaposlenima, u povećanju poreskih prihoda usled oživljavanja radinosti koja stoji u vezi sa radovima, u ubrzanoj cirkulaciji novca i sl. No prave koristi, koje su trajne, pojavljuju se tek naknadno, kada su radovi već svršeni. One se mogu meriti samo sa opšteg gledišta narodne privrede, upoređivanjem dobiti, koju privreda celoga naroda ima od izvršenih radova — (drumova, kanala, građevina i sl,) — sa troškovima, koje je privreda zbog toga morala podneti u vidu neposrednoga povišenja poreskoga tereta ili anticipiranja poreskih tereta državnim zajmovima. Cilj, — socijalno - politički, — mera iz prve faze nije konačno rešenje pitanja nezaposlenosti. Njima treba samo da se prebrodi kritično stanje, dok se ne udejstvuje efekat mera iz druge faze.

U ovoj drugoj fazi država vodi, ustvari, konjukturnu politiku, kojom ide za tim da stvori povećanje proizvodnje i potrošnje. Mere iz ove faze mogu biti i stalnoga karaktera. Pogotovu su one to u sistemu nacionalnoga socijalizma, koji smatra da se privreda ne može ostaviti sama sebi, niti da se privrednim mehaničkim pojavama sme dopustiti da izazovu nezaposlenost. U ovu fazu spadaju sve poresko-političke mere, bračni zajmovi, mere kreditne i valutne politike i uopšte celokupna privredna politika, koju vodi država, a koja je nadahnuta željom da privredu dovede do što snažnijega zamaha. Radi se o tome,

Page 108: Privreda Nacionalnog Socijalizma

da se u Nemačkoj stvori sistem dirigovanja privredne konjunkture. Potrebno je, da se konjukturna linija drži u stalnome kretanju naviše do pune apsorpcije nezaposlenih. Kada ovaj cilj bude dostignut, onda se privredna konjunktura mora održati na stabiliziranom nivou i da se, dakle, na mesto forsiranog uspona konjunkturne linije povede jedna vrsta beskonjunkturne privredne politike. Nije ovde mesto da pitanje beskonjukturne privrede i pitanje upravljanja konjukturnom linijom podvrgnemo razmatranju. Svakako stoji, da se u privrednoj literaturi, koja nema nikakve veze sa nacionalnim socijalizmom, na pitanje o mogućnosti apsolutnoga dirigovanja konjunkture i t. zv. beskonjunkturne privrede daje afirmativan odgovor. U toj literaturi postoji samo spor oko toga, je li poželjno ovakvo dirigovanje privrednom konjunkturom. Pisci liberalnoga pravca smatraju da je za privredni život neophodno pustiti tok konjunkture da se slobodno razvija. Iz svoga shvatanja o privrednome životu, nacionalni socijalizam smatra da je država dužna da vodi i upućuje privrednu konjunkturnu liniju u onome pravcu, koji ona smatra potrebnim.

Dok u prvoj fazi država preuzima staranje za nezaposlene, dotle ona u drugoj fazi preuzima staranje za privredu uopšte, stim da ova uzme na sebe zadatak da nezaposlene privede privrednoj delatnosti. U prvoj fazi država putem uposlavanja nezaposlenih utiče na privredu. U drogoj putem oživljavanja privrede utiče na nezaposlenost. Nesumnjivo da ovim drugim merama pripada mnogo veća važnost, jer se njima omogućuje organsko suzbijanje nezaposlenosti, uz organsko, postepeno vraćanje nezaposlenih na posao. No dok prve mere može preduzeti svaka država, ako raspolaže dovoljnim finansijskim sretstvima, dotle sa mere iz druge faze uslovljene i stabilnošću države, odnosno poverenjem privrede u trajnost i sposobnost državne politike.

Razlika između prve i druge faze pojavljuje se i u načinu finansiranja. Dok za prve mere, za neposrednu intervenciju, - država - izuzima sretstva iz privrede, pojačanim oporezivanjem ili zaduživanjem, dotle je kod drugih mera, — bar kod njihove većine, — baš njihov smisao u tome da se država odrekne jednoga dela svojih prihoda. Taj deo, koji ona prepušta privredi, namenjen je oživljavanju privrede. Prema tome je i tu ista distinkcija potrebna, koju smo učinili maločas. Prvi način finansiranja može upotrebiti svaka država, koja raspolaže fiskalnom

Page 109: Privreda Nacionalnog Socijalizma

vlašću. Drugi, međutim, može upotrebiti jedino država, koja u velikoj meri može da utiče na kretanje i razvoj privrede u svojoj zemlji. Država, koja nema dovoljno autoriteta prema svojoj privredi, rizikuje da dobit od povlastica i rasterećenja ne ide u korist celokupnosti, već jedino u korist kapitalista. Nacionalni socijalizam sa svojom privrednom politikom, koja je prilagođena njegovom shvatanju o ulozi privrede i njenoj podređenosti opštim državnim interesima, može upotrebiti ove mere, jer može permanentno kontrolisati privredu i unapred sprečiti svaku zloupotrebu, koja bi se mogla pojaviti.

U prvom vremenu po dolasku na vlast, nacionalni socijalizam morao je uložiti sve svoje snage da pokaže što pro efekat svojih napora na broj nezaposlenih. Otuda on određuje ogromne svote na neposrednu intervenciju. Tako je, prema njegovom programu koji je obuhvaćen zakonom od 1 juna 1933 g., određena u tu svrhu jedna milijarda RM. Za sitno naselje u predgrađima određeno je 10 miliona RM; za zajmove radi sklapanja braka izdato je u roku od dve godine 200,000.000 RM; za pomaganje privatnih građevinskih radova određeno je 400 miliona RM; za druge načine neposredne intervencije određeno je oko 360 miliona RM. No pored ovih državnih sretstava, izdato je iz budžeta drugih ustanova, kao Uprave železnica, Uprave državnih pošta i dr. gotovo 2 i po milijarde RM za neposredno stvaranje rada.

U toku 1935 g., kada je broj nezaposlenih spao ispod 2 miliona,1) nacionalno-socijalistična privredna politika pristupa u sve većem stepenu upotrebi drugih mera. Najpreče je svršeno. Vanredni napori u finansijskom pogledu dali su svoj rezultat. Na prvu fazu vanrednoga elana u neposrednome uticaju države na tržište rada, sleduje druga faza, faza smišljenih i tačno odmerenih mera, kojima se mašina privrednoga zbivanja treba da krene sve snažnijim tempom.

2. Indeks privredne proizvodnje

Na završetku pregleda mera nacionalnoga socijalizma u borbi protiv nezaposlenosti, a radi ilustracije efekta tih mera, navešćemo pregled indeksnih brojeva privredne proizvodnje prema podacima instituta za konjunkturna istraživanja u Berlinu.

Page 110: Privreda Nacionalnog Socijalizma

1928 = 100

G o d i n a Ukupni indeks

Proizvodna

Svega:

Investiciona dobra

Potrošna dobra

Mašine

Automobili

lični

teretni

1932 61,2

50,2

37,0

77,7

38,2

28,6

22,9

1933 69,0

58,5

47,3

84,8

41,9

59,7

40,71934:Januar 79

,1 72,1

64,1

89,6

41,9

55,6

56,5 Februar 82

,5 75,4

57,8

93,2

49,6

57,6 67,6 Mart 84

,2 77,6

67,0

94,1

58,7

6,99

79,6 April 81

,1 79,4

73,8

96,2

2,22

107,1

77,0 Maj 88

.1 82,5

79,6

96,6

61,5

128,8

90,0 Juni 89

,4 81,2

80,3

101,

69,1

138,5

99,1 Juli 89

,5 84,4

81,3

97,4

69,4

140,5

88,2 Avgust 86

,7 83,4

80,7

91,6

67,1

122,3

80,0 Septembar 86

,0 84,4

82,4

88,4

74.3

81,5

70,0 Oktobar 85

,6 82,1

83,1

90,9

62,7

91,2

87,0 Novembar 86

,3 83,1

81,6

91,2

66,1

77,5

87,4 Decembar 86

,6 86,8

83,5

86,3

81,5

73,9

77,6 1935:Januar 87

,5 90,7

81,8

82,6

— 101,4

83,6 Februar 90

,7 86,1

84,8

93,0

— 126,7

99,2 Mart

— 94,8

95,8

— 144,6

106,5 April

— 98,8

100,

— 153.7

118,2 Maj

— —

— 151,8

130,7

II.

SOCIJALNA POLITIKA

1. Osnovni pogledi nacionalnoga socijalizma na

socijalno uređenje

Page 111: Privreda Nacionalnog Socijalizma

Nacionalni i socijalni elemenat

Pogledi nacionalnoga socijalizma na društveni život, na socijalnu strukturu društva, izraženi u njegovoj socijalnoj politici, pretstavljaju jedno od bitnih obeležja njegovog gledanja na svet s jedne, a njegove praktično — organizatorne delatnosti s druge strane. Veran svojoj idealističkoj misaonoj bazi, nacionalni socijalizam postavlja odnose u društvu, odnose između radnika i preduzimača, između rada i kapitala u privrednome procesu, na svoju sopstvenu osnovu. Stavljajući sve produktivne snage naroda, u svima oblastima ljudske aktivnosti, u službu svojoj nacionalističnoj ideji, on istovremeno reguliše odnose između njih na osnovu svoga socijalističnoga shvatanja. Kao što je njegov nacionalizam njegovo najjače spoljašnje obeležje, tako je, prema tvrđenju njegovih socijalnih političara, socijalizam sadržina, njegovog-društvenog-uređenja.

Socijalistični deo učenja nacionalnoga socijalizma podvrgnut je nacionalističnome imperativu. Njegov se socijalizam izražava u podvrgavanju pojedinačnih težnji interesu društvene celine. Ali ta celina nije društvo uopšte, već određeni narod, organizovan u državi. Dok socijalizam markstičnoga pravca vrši nivelaciju društvenih jedinki u njihovim pravima prema društvenoj celini, nacionalni socijalizam niveliše u njihovim dužnostima prema narodnoj zajednici. On hoće iz duhovnih pojmova o naciji, njenom rasno uslovIjenom duhu i karakteru, da stvori društvo, u kome svaki 1 pojedinac ima tačno određenu hijerarhijsku funkciju. Nasuprot mehaničkoj jednakosti, on stavlja svoj pojam organske nejednakosti, koja proizlazi iz raznolikosti funkcija, koje pojedini član narodne zajednice ima u zajednici. Iz stepena važnosti te funkcije proizlazi i pravo na veće ili manje zahteve prema zajednici. No dužnosti prema društvu, t. j. prema narodu, su izjednačene: ulaganje maksimalnih napora radi postizavanja maksimalnih efekata u korist narodne celine. Unošenjem duhovnih, etičkih momenata, nacionalni socijalizam se približava starijem socijalizmu, kome marksistični pisci predbacuju utopizam. Od toga starijega socijalizma — (Fourier, Saint - Simon i dr.) — deli ga, međutim, njegov nacionalizam, koji u središte svih stremljenja i celog društvenog života postavlja pojam nacije. S druge strane, od njega ga deli i univerzalistično osnovno gledište, po kome cilj socijalne politike nije

Page 112: Privreda Nacionalnog Socijalizma

obezbeđenje što većih sloboda pojedincu, već obezbeđenje što veće potčinjenosti pojedinca celini.

Socijalna pravda

Na ovim osnovama sagrađena je zgrada nacionalno socijalistične socijalne politike. Adolf Hitler, u svome delu ,,Mein Kampf", precizira ovo gledište sledećim rečima: ,,Ocena vrednosti jednoga čoveka mora biti zasnovana na načinu, kojim on rešava zadatak poveren mu od celine". Prema tome se sastoji uloga čoveka u društvu u tome, da on vrši svoj zadatak, svoje dužnosti prema društvu; čovek je vezan svojom delatnošću za društvo i, najzad, njegova je zasluga za društvo, t. j. važnost njegove delatnosti za društvenu celinu, merodavna i za njegova prava prema društvu.

Socijalni mir može vladati, po nacionalno socijalističnome shvatanju, samo onda, ako će svaki pojedinac biti ubeđen da su granice, u kojima se odigrava njegov život, pravično povučene. Između onog što čovek oseća kao pravično i onog što je propisano u cilju regulisanja socijalnih odnosa, mora postojati što manja razlika. Ukoliko je ta razlika veća, utoliko veći su socijalna nestrpljivost i nezadovoljstvo. Nacionalni socijalizam smatra svojim zadatkom da nađe pravični oblik društvenoga života za onaj narod iz koga je on nikao, t. j. da stvori socijalni duh i donese socijalne zakone. koji će se što više približavati shvatanju nemačkoga naroda o pravičnosti.

Na taj način se socijalna pravda prikazuje rasno uslovljenom kategorijom. Svaki narod ima svoj pojam o pravičnosti i svoj pojam o službi celini. Ali se u svakome narodu pojavljuju ovi pojmovi sa drugojačijom sadržinom. Prema karakteru naroda variraju i ti pojmovi. Stoga nacionalni socijalizam smatra međunarodno regulisavanje socijalnoga zakonodavstva apsurdom.

Uz pojam socijalne pravičnosti ide i pojam socijalne slobode. Ta se sloboda, međutim, pojavljuje, po nacionalnome socijalizmu, uvek kao podređena slobodi i interesu narodne celine, koja obuhvata sve pojedinačne socijalne subjekte. Narodni organizam i njegova sloboda su primarni. Pojedinac je sa svojim zahtevom za slobodom

Page 113: Privreda Nacionalnog Socijalizma

podređen narodnoj celini. Njegova se sloboda izražava u tome, što on treba da oseti svoju neposrednu važnost kao dan narodne celine. On ne može biti Slobodan, ako je potčinjen ekonomskim zahtevima i diktatu pravila, koja se obrazuju u tržišnim odnosima, pa bilo na tržištu robe ili na tržištu rada. Nacionalni socijalizam smatra da potčinjenost pojedinca narodnoj celini i njegova svest o pravičnosti je potčinjenosti čine u suštini pojam socijalne slobode. Sloboda pojedinčeva treba da bude dakle ograničena jedino interesom narodne celine, koji je njegovim privatnim interesima nadređen. Ako socijalno uređenje spreči da pojedinac bude podvrgnut drugim ograničenjima sem onih, koji proističu iz zahteva za služenjem interesu narodne celine, ostvaren je time idealistički pojam socijalne slobode, koji se sastoji u svesnom priznavanju primate interesa celine pred interesom pojedinog subjekta.

Istakli smo ranije da nacionalni socijalizam odbija najodlučnije shvatanje istorijskoga materijalizma, po kome su ekonomski, materijalni činioci merodavni za duh jednoga poretka. Nacionalni socijalizam stoji na suprotnome gledištu. Ne sme se socijalno uređenje, dakle ne smeju se granice socijalne slobode, povući prema načinu i formi privrede, već se privredni život mora prilagoditi zahtevima, koji niču iz socijalne slobode, shvaćene na navedeni način. Ukoliko će sama privredna delatnost, odnosno njen način, biti više u saglasnosti sa zahtevima, koji niču iz pojma socijalne pravičnosti, utoliko će i sama privreda moći više da odgovara materijalnim zahtevima narodnoga života.

Svojina u socijalnome poretku

Socijalne borbe prošlosti kretale su se sve oko svojine. Problem svojine posmatran je sa raznih strana i razna shvatanja dala su raznolike teorije, koje taj problem rešavaju u ovom ili onom pravcu. Socijalizam marksističnoga pravca i komunizam stvorili su pojam kolektivne svojine, pojam svojine čiji je nosilac društvo kao celina.

Nacionalni socijalizam smatra, da je pozvat svojom socijalnom politikom, odnosno socijalnim uređenjem, koje iz nje proizlazi, dati na pitanje o svojini odgovor, koji se slaže sa njegovim gledištem o socijalnoj pravdi. On privatnu svojinu kao takvu ne smatra nepravičnom, već jedino takvom smatra nezasluženu svojinu. On se ne bori protiv velikih imovina uopšte, već ističe svoj negativni stav prema onoj imovini, koja nije proizvod ličnoga rada ili

Page 114: Privreda Nacionalnog Socijalizma

koja nije rezultat usluga narodnoj celini. Bernhard Kohler kaže:1) ,,Pravo svojine ne sme biti zasnovano na tome što će sopstvenik u svojoj imovini da raspolaže životnim prostorom, koji mu je zakonom obezbeđen... već je ono tek tada opravdano, kada svi imaju isto pravo na rad". Prema tome se nacionalno socijalistični pojam o svojini pojavljuje kao zakonsko obezbeđenje rezultata ličnoga truda. Pravo na rad je pretpostavka prava svojine, jer tek onda ako je svima dato pravo da mogu steći svojinu, svojina postaje opravdanom. Pošto nemaju svi ljudi iste sposobnosti i osobine, ne dele se dobra jednoga naroda ravnomerno među sve njegove članove, — kao što to zahteva socijalizam marksističnoga obeležja. Ona ulaže u pojedinačne privatne svojine shodno veličini napora svakoga pojedinca i rezultata toga napora za blagostanje naroda. Ova svoju formulu nacionalni socijalizam smatra izrazom pravičnoga rešenja problema svojine.

Socijalna politika u širem i užem smislu

Socijalna politika, kako je shvata nacionalni socijalizam, otstupa od pojma, koji je stvorio liberalni poredak. Za liberalno-kapitalističko društvo socijalna je politika samo sinonim staranja za radnike. Socijalna politika je identična sa zaštitom najamnoga rada. Ona se dakle pojavljuje kao postulat klasnoga shvatanja društva i pretstavlja regulisanje odnosa jedne klase — klase najamnih radnika — prema društvu uopšte.

Nacionalni socijalizam odbija pojam društvenih klasa. Stoga on i ne priznaje postojanje naročite klase najamnih radnika koja bi imala pravo da traži specijalni status prema društvenoj celini, specijalno regulisavanje njenoga odnosa prema ostalim klasama. Za socijalne političare nacionalnoga socijalizma pojam ,,radnik" obuhvata svakoga, koji vrši makakav rad, bez obzira da li je taj rad samostalan ili zavisan, umni ili fizički, naredbodavni ili izvršni. Svako stvaranje, makakvo bilo, naziva se radom. Stoga pojam radnika obuhvata, u suštini, zbir sviju pojedinaca, koji sačinjavaju narodnu celinu, jer nacionalni socijalizam traži da svaki pojedinac u narodu radeći za zajednicu radi i za sebe. Time socijalna politika u širem smislu prestaje da bude uređivanje klasnih odnosa u društvu. Ona obuhvata čitav narod i ima da utvrdi prava koja pojedinci imaju prema državi. Prema tome, ovako shvaćena socijalna politika postaje utvrđivanjem načela, po kojima se život u narodnoj zajednici uopšte ima odigravati. Socijalna politika time i dobija svoj cilj, t. j. ona treba da se stara da pomogne stvaranje shvatanja o

Page 115: Privreda Nacionalnog Socijalizma

narodnoj zajednici, u kojoj su svi članovi organski uvršteni. Sadržina ove socijalne politike je utvrđivanje odnosa pojedinaca prema celini, a ne međusobnoga odnosa pojedinaca ili klasa.

U okviru šireg pojma socijalne politike vrlo važno mesto zauzima t.zv. radnička politika, koja, kao jedna grana opšte socijalne politike, treba da se stara za stvaranje socijalne pravde u odnosima najamnoga rada. Ova socijalna politika u užem sinislu, koja se pojavljuje tek kao deo opšte socijalne politike, je ono što se naziva obično jednostavno socijalnom politikom kao takvom.

I socijalna politika u širem i ona u užem smislu podvrgnute su shvatanju o totalitetu države. Svi oblici i pojave društvenoga života imaju po tome shvatanju biti podređeni ciljevima i idejama državne politike. Prema tome i socijalna politika ima da bude isto kao i privredna, kao kulturna, unutrašnja. spoljašnja politika, sretstvo za postizavanje određenog nacionalno-političkog cilja. Kao što država privredu stavlja u punu zavisnost prema sebi, tako i socijalna politika stoji u zavisnome položaju prema državi i njenom političkom pravcu. Ona je instrumenat države, uređen prema principima, koje država smatra celishodnim za postizavanje svojih opštih političkih ciljeva.

Odnos između radnika i poslodavca

Nacionalni socijalizam vidi u društvu organski sklop pojedinaca, koji svi imaju prema celini dužnost maksimalnog stvaralačkog napora. Nacionalni socijalizam time dolazi u načelnu suprotnost sa shvatanjem klasične ekonomije, na kojem se temelji i marksizam, da se rad pojavljuje na tržištu kao roba. Prema ponudi robe ,,rad" koju pretstavlja radnik, pojavljuje se tražnja, čiji je nosilac kapitalista. Po zakonima ponude i tražnje utvrđuje se cena robe t.j. najamnica. Sindikalna udruživanja radnika pretstavljaju kartel prodavaca robe ,,rad", a savezi poslodavaca su, prema tome, organizacije kupaca. Organizacije radnika idu, u večitoj borbi sa organizacijama poslodavaca, na to, da bez obzira na sve okolnosti cenu rada poviše, dok organizacije poslodavaca idu na to da cene rada snize. Pri tome su poslodavačke organizacije, odnosno pojedini poslodavci, utoliko u boljem položaju, što za njih kupovina robe ,,rad" ne pretstavlja pitanje egzistencije, dok je za radnika prodaja te robe

Page 116: Privreda Nacionalnog Socijalizma

životno pitanje. Pored ove stalne i neprekidne borbe, koja je već sama po sebi dovoljna da bude teška smetnja razvoju privrede, posmatrane sa gledišta narodne celine, pojavljuju se još i neposredne smetnje u vidu krajnjih sretstava te borbe, kao što su štrajkovi i isključenja. Liberalna država nije u stanju da sva ova pitanja, koja se svakodnevno pojavljuju u tarifskim borbama, konačno raščisti. Ona, pre svega, nema ni dovoljno autoriteta niti merila za svoju delatnost. Stoga ona ide na ruku sklapanju tarifskih kolektivnih ugovora. Ovi ugovori, koji po liberalnom shvatanju pretstavljaju vrlo sretno rešenje, podležu oštroj kritici od strane nacionalno socijalističkih pisaca. Schuhmann i Bruckner1) navode kao glavne mane tarifskoga ugovora:

1. što tarifski utvrđenu najamnicu pretvara u normalnu najamnicu i time stvara nivelaciju najamnica;

2. što tarifski ugovor pretstavlja stalni centar nemira u privrednom životu, jer je najvažniji objekat oko koga se bore obe stranke;

3. tarifski ugovor, ustvari, ne zaštićuje od niže najamnice nego što je ug ovorena.

Nacionalni socijalizam odbija, pre svega, pojam rada kao robe. Za njega je rad stvaranje, ono što je primarno u privrednome životu i u životu naroda uopšte. Na mesto sheme o tržištu rada, nacionalni socijalizam postavlja pojam džnosti svakog-pojedinog-privrednog subjekta da svoje napore, upotrebi na dobro naroda, i dužnosti države da omogući svakome pojedincu da svoje sposobnosti i sile zaista i može upotrebiti. Između poslodavca i radnika ne postoji, po nacionalno socijalističnom shvatanju, odnos kupca i prodavca, već jedino razlika u intenzitetu njihove istovrsne dužnosti prema celini. Inače, u svojim osnovnim odnosima prema preduzeću, kao i prema državi, narodu i privredi, poslodavac i radnik su izjednačeni. Ideal, kome teži nacionalno socijalistično društvo, je ukidanje svake svesti o klasnoj razlici između radnika i poslodavca i stvaranje svesti o stepenu njihove obaveze i odgovornosti prema narodu. U cilju ostvarenja svoga ideala, nacionalni socijalizam je ukinuo borbene organizacije, čija je svrha bila uticanje na cenu rada, dakle na visinu najamnice. Nasuprot pojmu o suprotnim klasama, nacionalni socijalizam stvara pojam celine preduzeća, celine privrednoga gazdinstva, kome zajedno pripadaju i poslodavac i nameštenik, odn. radnik. Radnik i poslodavac,

Page 117: Privreda Nacionalnog Socijalizma

ne smatraju se, po nacionalno socijalističnome učenju, suprotnim činiocima od kojih je jedan kupac a drugi prodavac radne snage. Oni se smatraju poverenicima narodne celine, koji su obavezni da vrše u svome preduzeću dužnost prema njemu i prema zajednici.

Prema tome se ni visina najamnice i najamni odnosi nemaju utvrđivati u vidu kupoprodajnoga ugovora na tržištu rada, već se imaju utvrditi na drugi način. Taj je način propisan shvatanjem nacionalnoga socijalizma, po kome radnik ne prodaje svoju radnu snagu, već prima u vidu najamnice odgovarajući udeo u dobiti preduzeća, na čijem je stvaranju svojim naporima sarađivao. Time otpada potreba tarifskoga ugovora, jer se visina najamnice i najamni odnosi nemaju utvrđivati nivelisano na tržištu, već individualno u preduzeću. Shvatanje o celinskoj povezanosti svih, koji u makakvoj funkciji učestvuju u radu preduzeća, kao i o tome da su svi saradnici u stvaranju dobiti preduzeća, treba da bude merodavno i za regulisanje visine najamnice i najamnih odnosa u preduzeću. Upoznaćemo se kasnije, proučavajući zakon o uređenju nacionalnoga rada, sa načinom na koji je nacionalni socijalizam priveo ovu svoju zamisao u delo.

Page 118: Privreda Nacionalnog Socijalizma

Vaspitni karakter socijalne politike

Kao što se iz ovoga pregleda osnovnih načela socijalne politike u širem i užem smislu vidi, radi se nacionalnome socijalizmu o tome, da u socijalne odnose unese novi duh. Prema tome je socijalna politika obeležena eminentno vaspitnim karakterom. Država se pojavljuje prema svojim članovima kao vaspitač, koji ima članove narodne zajednice da uvede u duh, koji treba da bude temelj novog socijalnog uređenja. Ovim vaspitanjem treba da se stvori u narodu saznanje, da je svaki pojedinac deo celine, njen član, vezan za nju i obavezan prema njoj. Zatim treba da se izgradi svest o solidarnosti interesa svih članova narodne zajednice, o dužnostima koje proističu iz te solidarnosti za pojedinca, kako u pogledu njegovih odnosa prema celini tako i prema ostalim pojedincima.

Vaspitanjem u ovome duhu, nacionalni socijalizam stvara preduslov za pravilnu primenu svoje socijalne politike, koja je sazdana na principima sekundarne važnosti pojedinca i njegovoga interesa, a primarne važnosti službe celini. Za omogućenje socijalne zgrade nacionalnoga socijalizma potrebno je da osnovne zamisli, na kojima je ona sagrađena, uđu u svest sviju, koji su njome obuhvaćeni. Zato je, pre nego što se zgrada konačno dovrši, potrebno da se sa svima njima srodi svest o potrebi i ispravnosti teza nacionalnoga socijalizma. Stoga se propagandi i daje toliko veliki značaj u nacionalno-socijalističnoj državi, jer je duhovni elemenat, elemenat opšteg uverenja, temelj na kome nacionalni socijalizam hoće da izgradi svoje oblike.

Page 119: Privreda Nacionalnog Socijalizma

Kako će pojedinosti socijalne politike nacionalnoga socijalizma izgledati kada život u društvu, koje je po njegovim principima uređeno, bude potpuno saobražen njegovim shvatanjima, ne može se predvideti. Pojam o suštini socijalne politike nacionalnoga socijalizma je jasan. U detaljima još nije dobio konačnoga izraza. Zanimljivo je, u vezi sa tim, upoređenje koje čini Fritz Meystre1) između definicije socijalne politike liberalističnoga pravca i definicije koju daje nacionalni socijalizam. Kao primer socijalnoga političara liberalistične škole, Meystre navodi L. Heyde-a,2) čija definicija glasi: ,,Socijalna politika je kompleks planskih nastojanja i mera, koje primarno idu za tim da utiču na odnos kako između klasa i staleža, tako između njih i države, a prema merodavnosti pretstava o vrednosti (naročito često o pravičnosti). Meystre-ova definicija, međutim, glasi: ,Socijalna politika je deo ukupne nacionalno socijalistične državne politike, koji obezbeđuje utvrđivanje kulturnog i privrednog životnog prostora pojedinog člana naroda isključivo prema njegovom radu i s obzirom na opšte dobro celoga naroda,"3)

3. Zakon uređenju nacionalnoga rada.

Raspuštanjem radničkih sindikata u prvim danima maja 1933 godine i njihovim prelaskom u Front rada, sa kojim ćemo se na svome mestu upoznati, nacionalni socijalizam je otpočeo sa ostvarivanjem svojih načela u uređenju odnosa u socijalnom životu naroda, Ustanovom poverenika rada (Treuhander der Arbeit), uvedenom u život Zakonom od ; 19 maja 1933 g., postavljeno je načelo, da se radni odnosi i uslovi rada ne mogu ostaviti više slobodnome spo razumu između radničkih i poslodavačkih organizacija, već da je u njihovom regulisavanju prvenstveno zainteresovana i država kao nosilac organizacije narodne zajednice. Ustanova poverenika rada ušla je u Zakon o uvođenju načelnoga rada, kao njegov sastavni deo, te ćemo se tamo sa njome i detaljno upoznati. Poverenici-rada, kao državni orgam koji imaju da bde, snabdeveni vrlo velikim ovlašćenjima, nad socijalnim mirom, trebali su da pripreme teren i duhove na one sveobuhvatne reforme, koje je Zakon o uređenju nacionalnoga rada doneo. Kada su, u Frontu, rada konačno likvidirane organizacije koje su nikle iz shvatanja o klasnoj borbi, i kada su poverenici rada na delu pokazali kako će se u budućnosti razvijati odnosi između države i socijalnih činilaca u privredi, objavljen je zakon, koji je

Page 120: Privreda Nacionalnog Socijalizma

trebao socijalne odnose da postavi iz osnova na drugi temelj i da zacrta pravac kojim će se oni kretati u budućem nacionalno-socijalističnom društvu.

Značaj Zakona o uređenju nacionalnoga rada

Usvojen na sednici nemačke vlade od 12 januara 1934 g., objavljen 20 januara, na snazi od 1 maja iste godine, ovaj zakon pretstavlja jedno od najznačajnijih dela nacionalnoga socijalizma na njegovome putu za stvaranje novoga društvenoga poretka. Po svome značaju, ovaj zakon spada nesumnjivo u red najinteresantnijih dokumenata u razvoju socijalne misli. Po svojoj sadržini, on pretstavlja revolucionarno kidanje sa pojmovima, pod kojima se razvijao odnos između rada i poslodavaca u liberalističnoj eri. Po svojim ciljevima, on pretstavlja temelj, na kome se ima izgraditi novo besklasno društvo, organski stepenovano, zasnovano na principu dužnosti i obaveza prema narodnoj celini.

Zakon ne ulazi mnogo u pojedinosti. Kao gotovi svi osnovni zakoni, koji je doneo nacionalno socijalistični režim, on se zadržava na tome, da precizira i da da tačno pojamno obeležje svim osnovnim idejnim temeljima, na kojima novo socijalno uređenje treba da se organski izgradi. On daje temeljna načela i ukazuje na pravac kojim treba ići. On treba da da zvanično tumačenje i domašaj onim idejama, na kojima socijalno uređenje nacionalnoga socijalizma treba da počiva, i koja treba da budu sveopšte ideje o socijalnoj pravdi u nurodnome okviru. Ova težnja zakona, da izazove stvaranje određenoga gledanja na socijalne probleme, određenoga duha, isto je toliko važna za shvatanje njegovih intencija, koliko i sama konstruktivna shema koju on daje. Štaviše, nacionalno-socijalistični pisci daju prevagu, ocenjujući značaj zakona od 20 januara l934 g.,ovom njegovom duhovnom sastavnom delu. Dr. Ley, vođa Fronta rada, jedan od tvoraca Zakona, rekao je, govoreći o zakonu: ,,Nisu zakoni, nisu mrtva slova, koja sačinjavaju sreću naroda, već jedino duh i pojam o svetu, koji ima čovek, obrazuju njegovo blagostanje i čine ga zadovoljnim. Socijalizam je vaspitanje, je obrazovanje duha i duše i nesme se sravniti sa konstrukcijom i organizacijom".

Revolucionarnost Zakona o uređenju nacionalnoga rada leži naročito u tome, što on u osnovi negira postojanje

Page 121: Privreda Nacionalnog Socijalizma

opravdanja za klasne interese i klasne sukobe. Na mesto klasnoga shvatanja, iz koga su nikli svi socijalni zakoni u savremenim državama, on stavlja pojam o ,,zajednici rada, zasnovanoj na principima vernosti i časti," na principima povezanosti interesa poslodavca i radnika u jednome preduzeću i njihovoj zajedničkoj istovrsnoj obavezi prema narodnoj celini.

,,Učinjeno je sve, da ljudska radna snaga ne bude roba, koja se može kupiti, već da rad i privreda budu služba narodu, etička vrednost u narodu, a da tvornica i preduzeće preko građanskoga pojma o svojini pripadnu celokupnosti našega naroda i služe toj celokupnosti. Mašina, mesto u fabrici, pripada radniku koji tu stvara, isto tako kao i preduzimaču koji na njima ima građansko-pravni titulus", reko je dr. Ley, tumačeći suštinu novoga zakona.

Vođa preduzeća

U svome prvome delu Zakon se bavi uređenjem odnosa u preduzeću, na koje on prenosi težište socialnoga života. Princip voćstva, koji je osnovni princip u organizaciji nacionalno socijalističnoga društva, primenjen je i u preduzeću kao socijalnoj jedinici. Zakon ne poznaje poslodavce i radnike, već vođu preduzeća i njegove pomoćnike, koje naziva kletvenicima (Gefolgschaft), koji su obavezni da rade zajednički za ,,unapređenje ciljeva preduzeća, a za opšte dobro naroda i države" (§ 1). Vođa preduzeća ima prema svojim kletvenicima pun autoritet, ali nosi kako pred njima, tako i pred državom, punu odgovornost za ispravno vršenje svoje dužnosti.

Vođa preduzeća odlučuje o svima pitanjima, koja se odnose na preduzeće. No on je obavezan da se stara za blagostanje svojih pomoćnika u preduzeću, dok se ovi prema njemu imaju upravljati u duhu ,,vernosti, koja je zasnovana na zajednici preduzeća" (§ 2), Preduzeće pretstavlja osnovnu ćeliju socialnoga organizma. Odnos između vođe preduzeća i radništva treba da bude odnos vernosti, na koju su obavezni kako radnici prema poslodavcu tako i ovaj prema radnicima. Prema tome se njihovi međusobni odnosi nemaju shvatiti kao izraz dugovinskog odnosa, na čijoj je jednoj strani poslodavac, koji traži da mu radnik svoju radnu snagu za kupovnu cenu stavi na raspoloženje, a s druge strane radnik, koji

Page 122: Privreda Nacionalnog Socijalizma

traži da svoju radnu snagu proda uz najamnicu. Odnos između vođe preduzeća i kletvenika je etičke sadržine i nije ograničen samo na njihova međusobna potraživanja, već je determinisan vezom, koja između njih postoji kao među saradnicima u istom preduzeću. Poslodovac i radnik, i jedan i drugi učlanjeni u Frontu rada, ne treba da se osećaju protivnicima, među, kojima stoji ugovor o radu, već saradnicima koji su međusobno povezani načelom vernosti u cilju zajedničkog stvaranja za prosperitet svoga preduzeća i za blagostanje celoga naroda. Odnos vernosti, kako ga shvata Zakon, treba da bude izraz saznanja o tome da je poslodavac upućen na radnike isto koliko su i oni na njega. Ovo saznanje o međusobnoj zavisnosti, o uslovljenosti po jedinaca u preduzeću, o uslovljenosti preduzeća i svih koji u njemu učestvuju postojanjem organizovane nacije i države, sproveden je kao jedan od osnovnih univerzalističnih postulata nacionalnoga socijalizma i u regulisanju socijalnih odnosa. Ova ,,vernost" je s jedne strane pravo jednoga partnera radnoga odnosa da se može osloniti na pomoć drugoga i na njegovu saradnju, a s druge strane dužnost da prema drugome partneru bude u odnosu lojalne kolaboracije. Time se želi postizavanje čvršće veze između poslodavaca i radnika kao i između njih i preduzeća, kome oboje imaju da zahvale svoju egzistenciju.

Postavši vođom preduzeća, preduzimač prestaje da bude ličnost, koja kupuje radnu snagu i vodi računa jedino o privatno-privrednim momentima preduzeća kome je na čelu. On postaje, ustvari, vođom socijalne zajednice, čija je materijalna egsistencija vezana za preduzeće. Njemu nije poverena samo sudbina preduzeća, već i sudbina socijalne zajednice u preduzeću. Pojam vođe, Fuhrera, razrađen je u nacionalno socijalističnoj političkoj doktrini vrlo temeljito, jer on pretstavlja jedno od bitnih obeležja nacionalnoga socijalizma i njegovim shvatanjima o društvenom životu. Vođa, po nacionalnome socijalizmu, je odgovorna ličnost, koja upravlja punim autoritetom određenim delokrugom, koja je u svome delokrugu apsolutni naredbodavac. S druge strane, ona je i nosilac pune odgovornosti za sva zbivanja u tome delokrugu. U pojmu vođe, nacionalni socijalizam je dao izraza svome shvatanju da se deo društva, pa bio on preduzeće, korporacija, stalež ili makakva druga forma, ima smatrati uvek društvenim organom, koji je odgovoran prema društvenoj celini, a samostalan u svome delokrugu koji mu je od celine

Page 123: Privreda Nacionalnog Socijalizma

određen. Time što je preduzimač, poslodavac, postao vođom preduzeća, on je postao ličnošću, kojoj je narodna celina dodelila dužnost da se stara za preduzeće. Iz svoje dužnosti prema narodnoj celini, bez obzira na svoje privatne interese, on je dužan da se stara za unapređivanje preduzeća, a odgovoran je u svome radu kako narodnoj celini tako i radnicima i nameštenicima, koji sa njim zajedno sačinjavaju socijalni organizam preduzeća.

Dok je kod preduzeća, koje vodi sam vlasnik kao preduzimač, određivanje vođe preduzeća i njegovih funkcija dosta lako, dotle se kod pravnih lica, kod velikih kapitalističkih društava, pojavljuju u tome pogledu teškoće.

Vođa preduzecća bio bi kod pravnih lica onaj, koji ih po zakonu zastupa. No pošto je preduslov za primenu principa, na kojima je sagrađen pojam vođe preduzeća, da ta ličnost bude zaista u stalnome dodiru sa radom preduzeća, sa njegovim životom, Zakon propisuje da vođa preduzeća mora biti lice, koje odgovorno učestvuje u voćstvu preduzeća. To znači, da se zakonom želi onemogućiti da kod anonimnih, kao na pr. akcionarskih, društava, pretstavniku kapitala, koji čuva jedino njegove interese, a koji se nalazi prema društvu u tražbenom odnosu, bude poverena važna socijalna funkcija vođe preduzeća.

Treba podvući, da nacionalni socijalizam uopšte stoji na gledištu, da je potrebno u privredi vratiti odgovornoj ličnosti preduzimača pun autoritet. Stoga on ne gleda sa naročitim zadovoijstvom na akcionarska društva, u kojima su akcionari, dakle vlasnici preduzeća, ljudi koji nemaju nikakve duhovne niti u opšte neposredne veze sa samim preduzećem, već jedino sa njegovom dobiti. Dvostruki karakter preduzeća, kao privredne i kao socijalne jedinke, podvlači se kako u doktrini tako i u praksi. U duhu opštih načela nacionalnoga socijalizma, socijalni karakter preduzeća, t. j. njegov karakter kao socijalni organ, socijalna jedinka, čak je važniji od njegovog ekonomskog karaktera. Preduzeće se ne pojavljuje toliko kao mašina za proizvodnju dobara i postizavanje zarade, koliko kao ćelija, u kojoj izvesan broj članova narodne zajednice skupnim radom osigurava sebi egzistenciju, a zajednici daje mogućnost za snabdevanje dobrima.

Page 124: Privreda Nacionalnog Socijalizma

Iz ovakvog shvatanja nacionalnoga socijalizma postaje razumljiva antipatija njegove doktrine prema akcionarskim društvima, kod kojih je zbog anonimnosti vlasnika i zbog čisto kapitalističnoga karaktera njihovog" stava prema preduzeću, pojam preduzeća kao socijalne jedinke potpuno zanemaren. Nacionalni socijalizam smatra anonimna društva oblikom, koji je dat na osnovu kapitalističkoga poretka i nikao iz njegovoga duha, ali kome u zajednici, koja je do kraja uređena po načelima nacionalnoga socijalizma, nema mesta. Iz težnje da na mesto anonimnih društava dođe u privrednim organizmima do jačega izrazaja odgovorni preduzimač, nacionalni socijalizam doneo je 5 juna 1934 g. i zakon, koji raznim olakšicama, uz koje pridolaze još i poreska rasterećenja, ide na ruku pretvaranju akcionarskih društava, komanditnih društava na akcije ili društava sa ograničenim jamstvom u javne ortakluke, komanditna društva ili inokosne firme.

Tip vođe preduzeća, kakvog hoće nacionalni socijalizam, postoji u velikim privrednim preduzećima za sada dosta retko. No nacionalni socijalizam smatra da se njegova dužnost ne sastoji u tome, da svojim konkretnim merama raspravi samo odnose u sadašnjosti. Stojeći na gledištu da nije stranka niti samo politički pokret, već izraz nemačkoga narodnoga duha, oslobođenog od uticaja stranih doktrina i sistema, nacionalni socijalizam u svojim zakonima, hoće da utiče na pravac evolucije u budućnosti. Stoga je on, ustanovljavajući pojam vođe preduzeća, imao u vidu, ustvari, i budući razvoj. Zakonom je stvoren pojam i određeni su pravci toga razvoja. ,,Pravi tip vođe preduzeća razviće se tek u toku godina. Temeljito i savesno vaspitanje će biti u mnogim slučajevima potrebno da se on tako razvije, kako to hoće nacionalno socijalistična država. Zakon može dati samo okvir za delatnost vođe i predvideti potrebne kautele, da nepogodna lica, koja nisu dovoljno upoznata sa duhom nove države, ne mogu zloupotrebiti njima datu vlast", kaže Werner Mansfeld, jedan od najvažnijih komentatora novoga zakona.1)

Pouzdanički savet

Dok će u manjim preduzećima vođa preduzeća, koji redovno i sam aktivno učestvuje u njegovom radu i rukuje svojim sopstvenim kapitalom, moći da bude u stalnome

Page 125: Privreda Nacionalnog Socijalizma

kontaktu sa svima svojim saradnicima, dotle je to u većim preduzećima sa velikim brojem radnika i nameštenika već teže. Stoga je Zakon predvideo da u preduzećima, gde ima više od 20 radnika i nameštenika, pomaže vođi u socijalno-političkim pitanjima pouzdanički savet. Ovaj savet, međutim, nema karakter radničkih poverenika iz zakonodavstva liberalnih država. Iz same reči ,,radnički poverenik" proizilazi karakter nosioca toga zvanja. On je poverenik radnika prema poslodavcu, zastupnik njihovih interesa, koji su u oprečnosti prema interesima poslodavčevim. Radnički poverenik je nikao iz klasnoga shvatanja, koje u toj ustanovi želi da stvori lice koje se stara samo o radničkim interesima, vodeći računa o tome da poslodavac ne pogazi ona prava, koje radnicima daje zakon ili tarifski ugovor.

Pouzdanik, kakav je ustanovljen Zakonom o uređenju nacionalnoga rada, nije organ radnika, već organ preduzeća kao sccijalne celine. Njegov zadatak nije da ističe postojanje razlike između poslodavca i radnika i da brani naročite interese radnika prema poslodavcu. Naprotiv, dužnost mu je da stvara što veću saradnju i poverenje između obeju strana.

Pouzdaničkom savetu pretsedava stoga sam vođa pre-duzeća, koji je i njegov član.

Za članove pouzdaničkog saveta traže se naročite kvalifikacije, iz kojih proizlazi da ovi imaju kako čisto socijalnu, tako i političku funkciju. Pouzdanikom može biti onaj, koji je napunio 25 godina života, naimanje godinu dana radi u preduzeću, a najmanje dve godine radi u svome pozivu. On mora uživati sva građanska prava i biti član Fronta rada. Najzad on se mora ,,odlikovati primernim ljudskim osobinama i pružiti sigurnost, da će se svakoga časa potpuno založiti za nacionalnu državu" (član 8). Da će on zaista ispunjavati sve ove uslove, a naročito uslov svoje privrženosti idejama nacionalnoga sociializma, obezbeđuje i način izbora pouzdanika, u kome vidno učestvuje organizacija nacionalno socijalističnih radnih ćelija, koja postoju u svakome preduzeću. Sa ovom organizacijom (Nationalsozialistische Betriebszellen - Organisation, skraćeno NSBO) upoznaćemo se malo niže.

Zadaci pouzdaničkoga saveta, čiji se broj prema veličini preduzeća kreće između 3 i 11 članova,

Page 126: Privreda Nacionalnog Socijalizma

uračunjavajući ovamo i vođu preduzeća, Zakonom su tačno precizirani. Pored staranja za što veće poverenje između voćstva preduzeća i ,,kletvenika", pouzdanički svet ,,veća po svima merama, koje služe poboljšanju efekta rada, formiranju i sprovođenju opštih uslova rada, a naročito poslovnoga reda, sprovođenju i poboljšanju sigurnosti rada, pojačanju međusobne povezanosti svih pripadnika preduzeća i njihove veze sa preduzećem, kao i dobru svih članova zajednice. On nadalje ima da se stara za likvidaciju svih nesporazuma u zajednici preduzeća. On mora biti saslušan pre određivanja kazne na osnovu poslovnoga reda. (§ 6). Prema tome se sav život preduzeća, kao socijalne zajednice, podvrgava raspravljanju u pouzdaničkom savetu.

Pouzdanički savet ne donosi u svoje ime nikakvih odluka. On je savet u pravome smislu i služi kao savetodavni organ vođi preduzeća, koji sve odluke donosi sam i u svoje ime. To je sasvim u skladu sa opštim shvatanjima nacionalnoga socijalizma o voćstvu, koje Adolf Hitler precizira rečima:1) ,,Ne postoje nikakve većinske odluke, već jedino odgovorna lica i reč „ savet" ima da se vrati svome prvobitnome smislu. Svakome čoveku pomažu, doduše, savetnici, no odluku donosi jedan čovek."

Specijalni zadatak i pravo dati su pouzdaničkom savetu odredbom § 16 Zakona, koja treba da služi kao garancija da će se vođi preduzeća, koji svoje preduzeće ne bi vodio u duhu nacionalno socijalističnih načela, onemogućiti samovlasno iskorisćavanje prava, koja mu zakon daje. Ona služi i kao sretstvo, kojim radnici i nameštenici mogu zahtevati intervenciju države u odnose u preduzeću. Prema toj odredbi može većina pouzdaničkoga saveta podneti žalbu protiv odluka vođe preduzeća, koje stoje u vezi sa uslovima rada, a koje nisu u skladu sa privrednim i socijalnim prilikama preduzeća. Žalba se podnosi povereniku rada. Ovim pravom pouzdaničkoga saveta postizava se da poverenik rada sazna za svako otstupanje vođe preduzeća od načela, čije poštovanje mu nalaže i Zakon i nacionalno socijalistično shvatanje o socijalnoj celini u preduzeću.

No ova odredba pokazuje jasno, time što su odluke vođe preduzeća podložne žalbi jedino u slučaju ako nisu u skladu sa socijalnim i privrednim prilikama samoga

Page 127: Privreda Nacionalnog Socijalizma

preduzeća, jednu od osnovnih tendencija radnoga prava u Nemačkoj. Svako preduzeće smatra se socijalnom celinom i ima da rešava svoje unutrašnje odnose jedino prema svojim mogućnostima i prilikama. Ona preduzeća, koja daju privrednoj celini veću korist i koja od nje primaju više za svoje proizvode, daju više koristi i svima saradnicima, koji su njima obuhvaćeni. Povezan tako, zajedno sa svojim poslodavcem, za preduzeće i njegov uspeh, radnik se privikava da preduzeće gleda kao nešto svoje, nešto od čijeg je prosperiteta zavisan i njegov lični prosperitet. Ako preduzeće stoji privredno bolje, radnici imaju od toga isto tako koristi kao i poslodavac, jer se uslovi rada moraju upravljati prema prilikama preduzeća. Na taj način želi se od mehanizovanog rada, od radnika koji vrši svoju dužnost pored mašine bez obzira na rezultate celoga preduzeća, stvoriti radnika koji je svestan da je u pravome smislu saradnik na stvaranju prosperiteta preduzeća, koga lični interes navodi na to, da u posao, koji radi, uloži sve svoje sile.

Članovi pouzdaničkog saveta se, ustvari, postavljaju. No prilikom toga postavljanja, koje se vrši svake godine, traži se saglasnost svih članova socijalne zajednice preduzeća. Listu pouzdanika i njihovih zamenika postavljaju sporazumno vođa preduzeća i starešina radne ćelije NSBO u preduzeću. Ova se lista iznosi pred radnike i nameštenike, koji tajnim glasanjem o njoj donose svoju odluku. Glasati može svaki radnik ili nameštenik u preduzeću, koji je napunio 21 godinu, a uživa sva građanska prava. Precrtavanjem cele liste, koja je otštampana na glasačkom listiću, odbija se lista u celini, a njenim predavanjem bez precrtavanja ona se prihvata. No pored toga je data mogućnost da glasač brisanjem jednoga ili više imena izjavi svoje neodobravanje i nepoverenje preme precrtanim licima. Time se postizava da se pouzdanici, koje glasači ne žele, bez dalje procedure mogu ukloniti sa liste. Otpadaju iz liste svi oni predloženi kandidati, čije je ime na više od 50% listića precrtano.

Za slučaj da se vođa preduzeća i starešina ćelije NSBO u preduzeću ne mogu sporazumeti u pogledu liste, ako predložena lista prilikom glasanja bude odbijena ili ako na listićima toliko od predloženih kandidata bude precrtano da od preostalih ne bi mogao više da se obrazuje pouzdanički savet, interveniše poverenik rada. On tada postavlja potrebni broj članova pouzdaničkog saveta, bez

Page 128: Privreda Nacionalnog Socijalizma

obzira na želje kako poslodavca s jedne tako i radništva s druge strane. Ova intervencija države preko poverenika rada treba da obezbedi da u svakome preduzeću, u kome redovnim putem ne može doći do obrazovanja pouzdaničkoga saveta, ovaj savet ipak bude sastavljen, i to od lica koja odgovaraju nacionalno socijalističnoj državi.

Pouzdanici uvode se u dužnost na dan 1 maja, kada se u svakome preduzeću održava naročita svečanost. Tom prilikom oni polažu zakletvu kojom se zavjetuju ,,da će služiti u svojoj fonkciji samo dobru preduzeća i zajednice svih članova naroda, uz zapostavljanje svih egoističkih interesa, i da će u načinu svoga života i u vršenju svoje službe biti uzor članovima preduzeća".

Pouzdanici ne mogu biti otpušteni, sem u slučaju da preduzeće uopšte obustavi rad, ili da pouzdanik učini kakvu krivicu, za koju je zakon predvideo otpuštanje bez otkaza. Isto tako može i poverenik rada da oduzme funkciju pouzdaniku radi stvarne ili lične nepodobnosti. Najzad, pouzdanik može biti lišen svoga zvanja pa i otpušten na osnovu presude suda socijalne časti.

Razume se, da je voćstvo preduzeća dužno da pouzdanicima stavi na raspoloženje sve informacije i potrebne podatke o radu i komercijalnom položaju preduzeća, jer se na osnovu njih i utvrđuju uslovi rada i visina najamnice.

Nacionalni socijalizam smatra da je ustanovom pouzdaničkoga saveta stvorio mogućnost da se klasni duh postepeno ali sigurno iskoreni. On polaže veoma veliku važnost na pravilno funkcionisanje ovoga saveta i nada se da će preko njega u znatnoj meri doprineti sprovođenju one misli, koja je izražena u celome socijalnome sistemu i celoj socialnoj politici sadašnje Nemačke: Misao o sudbinskoj povezanosti svih članova narodne zajednice, o prvenstvu dužnosti prema celini pred pravom na zadovoljavanje svojih posebnih interesa, o organskom sklopu društva, u kome je svakome određeno svoje mesto.

Poverenici rada

Ustanova poverenika rada (Treuhander der Arbeit) ušla je u Zakon od 20 januara 1934 g., pošto je pre toga već više meseci bila u praksi oprobana. Od privremene mere, kojoj je bio cilj više politički nego socijalno-pravni, postala

Page 129: Privreda Nacionalnog Socijalizma

je stalna institucija, uvrštena u zgradu socijalnoga prava.

Poverenici rada su državni činovnici, koji hijerarhijski stoje pod Ministrom rada. Njihov je teritorijalni delokrug veoma veliki, jer ih u celoj Nemačkoj ima svega 13, a njihova područja su određena prema privrednim centrima i vezama bez obzira na granice pojedinih provincija. Vezani za opšta upustva Ministra rada i Ministra privrede, oni su u sprovođenju svojih odluka, ustvari, potpuno samostalni. Zbog vlasti, koja im je dodeljena, oni su od presudnoga uticaja na socijalni život svoga područja.

Poverenici rada, sa delokrugom i nadležnošću kakva proizlazi iz odredaba Zakona o uređenju nacionalnoga rada, nepoznati su drugim zakonodavstvima. Oni su nikli iz nacionalno socijalističnoga shvatanja o odnosu socijalnoga života prema državi. Ustvari, oni su socijalno-politički eksponenti države, odgovorni državi za socijalni mir, i radi toga snabdeveni velikim ovlašćenjima. S druge strane, oni su i posrednici između države i građana, učlanjenih u njoj i ukopčanih u privredno zbivanje.

Sa nekim od njihovih zadataka već smo se upoznali. Oni mogu u slučaju potrebe postaviti pouzdanički savet, smeniti ga i nadziravati stalno njegov rad. S druge strane oni rešavaju i po žalbama, koje podnosi većina pouzdaničkoga saveta protiv odluka vođe preduzeća. U tim slučajevima poverenik rada može odluku potvrditi, poništiti doneti odluku, kojom će regulisati sporno pitanje sobaveznom snagom prema poslodavcu.

Time on dobija pravo neposrednoga mešanja u sve socijalne odnose u preduzećima i može ove regullsati bez obzira na poslodavčevu volju. Ovo pravo poverenika rada u toliko je značajnije, jer su njegove odluke uvek konačne.

Gotovo u svima fenomenima socijalnoga života, koji su regulisani Zakonom o uređenju nacionalnoga rada, poverenik rada se pojavljuje kao veoma aktivni i apsolutno merodavni činilac. Zahtevi, koje Zakon postavlja povereniku, veoma su obimni i teški. Poverenik rada mora biti odlično upoznat kao sa komercijalnom tako i sa tehničkom stranom života svakoga preduzeća, koje se nalazi na njegovoj teritoriji. Sem toga, on mora biti i potpuno upoznat sa svima privrednim i socijalnim pitanjima, koja dolaze u obzir za njegovo područje. Uz

Page 130: Privreda Nacionalnog Socijalizma

poverenika rada stoji njegov stručni savet, čije članove on sam bira iz raznih privrednih grana svoga područja, a na osnovu liste koji postavlja Front rada. Pored toga on za pojedina konkretna pitanja može obrazovati i naročite odbore stručnjaka, verziranih naročito u tome pitanju. Sve ove stručnjake, i to kako one koji ulaze u stalni stručni savet, tako i one koji ulaze u pojedine stručne odbore, poverenik rada zaklinje da će biti nepristrasani veštaci i da će svoje zvanje upotrebiti jedino u korist zajednice. Razume se da ovi saveti i odbori nemaju nikakvo pravo donošenja odluka, već jedino služe kao telo, sa kojim će se poverenik rada posavetovati pre nego što će doneti svoju odluku.

Radi potpunosti treba napomenuti, da Zakon predviđa ustanovu specijalnih poverenika rada za naročita konkretna pitanja, kao n. pr. za rešenje socijalnih odnosa u izvesnoj određenoj privrednoj grani ili sl. Ovi se postavljaju samo povremeno, nisu u redovnom činovničkom odnosu prema državi i po izvršenju zadatka, koji im je postavljen, razrešavaju se svoje dužnosti.

Utvrđivanje najamnice

Naveli smo, ranije, gledište nacionalnoga socijalizma o tarifskim ugovorima. U početku je težnja za stvaranje ovih ugovora radi regulisanja odnosa između poslodavaca i radnika, bila izazvana potrebom da se onemoguće, utvrđivanjem minimalne najamnice, teški i nesocijalni radni odnosi. No minimalna najamnica, utvrđena u tarifskome ugovoru, postala je normalnom najamnicom. Na taj način tarifski ugovor dovodi do nivelacije najamnice i onemogućuje njeno stepenovanje prema stvarnoj zasluzi. Na mesto nivelisane tarifske najamnice, nacionalni socializam hoće da stvori najamnicu, čija je visina određena prema radu i trudu pojedinog radnika, prema veličini njegovih zasluga za preduzeće, prema veličini koristi, koje preduzeće ima od njegove , delatnosti. Ovome shvatanju je temelj gledište nacionalnoga socijalizma o preduzeću kao socijalnoj jedinici. Stoga nacionalni socijalizam prenosi težište za obrazovanje kako najamnice tako i radnih uslova na samo preduzeće, ali stavlja jedno i drugo pod kontrolu poverenika rada, dakle pod kontrolu države. Najamnica i uslovi rada moraju biti, prema gledištu nacionalnoga socijalizma, pravični i saobrazni privrednim i socijalnim prilikama preduzeća. Time treba

Page 131: Privreda Nacionalnog Socijalizma

da se podvuče i naglasi jedinstvo preduzeća, povezanost interesa svih, koji u njegovoj delatnosti učestvuju. Tek ako u preduzeću samom ne bi moglo doći do obrazovanja pravične najamnice i pravilnih uslova rada, preduzima inicijativu za njihovo stvaranje poverenik rada, kao pretstavnik. države Zakon od 20 januara 1934 god. predviđa tri načina za utvrđivanje najamnice i uslova rada. U prvome redu on ostavlja vodi preduzeća, da po savetovanju u pouzdaničkome savetu donese poslovni red, u kome će biti sadržani propisi o najamnici i uslovima rada, ukoliko se visina najamnice ne može utvrditi pojedinačnim ugovorima. Drugi način regulisanja stupa u dejstvo, ako privredni i socijalni odnosi izazovu potrebu da se veći broj preduzeća obuhvati jedinstvenim regulisanjem. U tome slučaju poverenik rada, posle savetovanja sa svojim stručnjacima, donosi smernice za donošenje poslovnih redova ili za sastav pojedinačnih ugovora. Ove smernice, doduše, nisu apsolutno obavezne, već imaju da služe samo kao direktiva. No ipak, njima poverenik rada u mnogome utiče na socijalne odnose u svome delokrugu, tim više, što vrši neposrednu kontrolu nad odlukama poslodavaca. Najzad, ako bi se ukazala potreba, dolazi do upotrebe treći način. Poverenik rada može, po savetovanju sa svojim stručnim odborom za tarifska pitanja, da propiše obaveznu tarifu, kojom autoritativno reguliše najamne i radne uslove. U svakome slučaju ova tarifa obuhvata samo minimalna najamnicu i minimalne uslove i treba da ostavi široku mogućnost za izgradnju diferenciranoga nagrađivanja.

Poslovni red

Vođa preduzeća obavezan je da donese za svoje predu-zeće poslovni red po savetovanju u pozdaničkome savetu. Mada je, formalno, vođa preduzeća u pogledu izdavanja poslovnoga reda potpuno samostalan i ne mora da usvoji primedbe članova pouzdaničkog saveta, ipak je čitavim nizom sankcija vezan. Ukoliko bi u poslovnome redu bilo odredaba, koje se ne slažu sa socijalnom čašću, on će odgovarati pred sudovima socijalne časti. Ako radnici nisu poslovnim redom zadovoljni, pouzdanički savet se može žaliti povereniku rada. Najzad, poverenik rada i po sopstvenoj inicijativi stalno kontroliše socijalne prilike svoga područja.

Poslovni red je obavezan za preduzeće, dakle kako za

Page 132: Privreda Nacionalnog Socijalizma

vođu preduzeća odn. za poslodavca, tako i za kletvenike odn. za nameštenike i radnike. Njime moraju bezuslovno biti obuhvaćene odredbe o početku i svršetku dnevnoga rada, odmorima, i vremenu i načinu isplate nadnice. Uslovno obavezno je, — ukoliko pojedinačni ugovori sa radnicima i nameštenicima sadržavaju takvu odredbu, — unošenje propisa o obračunavanju akordnoga rada, visini, načinu i određivanju kazni i dr. Ukoliko je potrebno, u poslovni red ulaze i propisi o visini najamnice, o ostalim uslovima rada i dr. Propisivanje uslova rada može biti ostavljeno pojedinačnim ugovorima između poslodavca i radnika ili nameštenika. Ako bi se ovako regulisanje pokazalo neumesnim, prvenstveno dakle kod većih preduzeća, dolazi na mesto ovog pojedinačnoga kolektivno regulisanje. Ovo mora uvek ući u poslovni red i mora predvideti izdašne mogućnosti da se najamnica odmeri prema veličini zasluge za preduzeće.

Smernice poverenika rada

U ustanovi smernica, koje izdaje poverenik rada, Zakon o uređenju nacionalnoga rada, po mišljenju njegovih komentatora, stvorio je mogućnost da se regulišu uslovi rada u duhu nacionalnoga socijalizma, ako poslodavac nije zreo da samostalno svoje preduzeće u socijalnome pogledu uredi u tome duhu. Nacionalni socijalizam priznaje da će u mnogim slučajevima nedostajati duhovnih pretpostavki da se regulisanje uslova rada ostavi vođi preduzeća. Sem toga može se ukazati i potreba, da se istovrsna preduzeća podvrgnu istovrsnom regulisanju. Iz ovih razloga, Zakon predviđa mogućnost da poverenik rada izda smernice za sadržinu poslovnoga reda i pojedinačnih radnih ugovora.

U ovim smernicama on može dati opšta uputstva kako treba regulisati celishodno socijalne prilike u tangiranim preduzećima. Ove se smernice, po pravilu, neće odnositi na sva preduzeća u području poverenika rada, jer bi to stajalo u protivnosti sa načelom diferencijacije prema privrednim mogućnostima. Njima će biti obuhvaćena jedna grana radinosti ili izvesna grupa preduzeća u granicama jedne branše. Smernice, koje izda poverenik rada, iako nemaju značaj pravne obaveze, ipak treba da budu, po pravilu, dovoljne da merodavno utiču na razvoj socijalnih prilika u njegovom području.

Page 133: Privreda Nacionalnog Socijalizma

Tarifski pravilnik

Najjače sretstvo, koje poverenicima rada stoji na raspoloženju radi regulisanja socijalnih prilika, je ovlšćenje da mogu za grupe preduzeća propisati tarifski pravilnik, kojim se utvrđuju obavezni minimalni uslovi za zaključenje pojedinačnih ugovora. Ovi tarifski pravilnici, sa apsolutno obaveznom snagom, pretstavljaju neposredno mešanje države u socijalne odnose. Oni su akta državne vlasti, zasnovani na pravu države da svome interesu, koji je interes cele narodne zajednice, podvrgne sve pojedinačne interese. S druge strane, oni su način, na koji država neposrednim uticajem može da naredi poslodavcu, koji nije prožet njenim mentalitetom, da se u svojim postupcima ravna prema načelima, koja propisuju shvatanja nacionalnoga socijalizma. Ovaj prerogativ poverenika rada, kao pretstavnika države, treba da bude prelazna mera, čija se upotreba ima smanjivati stalno sve dok svaki pojedini poslodavac, svaki vođa preduzeća, ne bude tako vaspitan u duhu socijalnoga zakonodavstva nacionalnoga socijalizma, da se nikada nijedan njegov postupak neće staviti u protivnost sa tim duhom. Pravom vođi preduzeća, kakvog hoće da stvori nacionalni socijalizam, nije potrebno nikakvo obavezno regulisavanje uslova u njegovom preduzeću od strane države. No dok je taj tip vođe preduzeća još u stvaranju, država se mora postarati da obezbedi u preduzeću onaj socijalni poredak, koji ona smatra potrebnim i koji proističe iz njene ideje — vodilje.

Donošenje tarifskoga pravilnika ostavljeno je diskrecionoj vlasti poverenika rada. On odlučuje o postojanju potrebe za njegovo donošenje, on ceni razloge koje mu iznose zainteresovane strane, on donosi u svoje ime pravilnik. Protiv njegove odluke nema nikada, pa ni u ovom slučaju, apelata.

Socijalna čast

Centralni deo zakona je, za nacionalno socijalistične doktrinare, njegov četvrti otsek, koji reguliše pravosuđe socijalne časti. Njegovim odredbama postavljaju se poslodavac i radnik u istu obavezu prema preduzeću i narodnoj celini, u okviru pojma socijalne časti. Njegovim propisima pridaje nacionalni socijalizam naročito veliku važnost, koju najbolje pokazuju reči vođe Fronta rada dr.

Page 134: Privreda Nacionalnog Socijalizma

Ley-a, izgovorene pred funkcionerima Fronta rada u Weimar-u, 13 januara 1934 god. Govoreći o pojmu socijalne časti, rekao je dr. Ley tada, da taj pojam ,,stoji u centra nacionalno socijalističnog načina mišljenja, daje svakome radosnu svest, da kao jednak po vrednosti član sarađuje u izgrađivanu nacije, i ruši sve prepreke, koje je do sada odmeravanje vrednosti po novcu i imanju podiglo u nemačkom narodu. Ovaj pojam socijalne časti, unutrašnje ispravnosti, čini temelj novoga zakona, koji će doneti konačni povratak nemačkoga. radnika u naciju, konačno ostvarenje narodne zajednice i nerazrešivo spajanje svih Nemaca u jedan nedeljiv narod”.

U idejnom delu, u iracionalnom pojmu socijalne časti, nacionalni socijalizam gleda, prema tome, vrhunac Zakona o uređenju nacionalnog rada, dajući time zakonu značaj, koji prelazi daleko preko njegovih materijalnih posledica. Pojam o socijalnoj časti, koji treba da bude suština nacionalno socijalističnoga gledanja na socijalne odnose, nacionalni socijalizam je, sa njemu svojstvenom veštinom u formulisanju parola iz svojih apstraktno-teorijskih postulata, stvorio poverenje kod radničkih masa, koje je za njegovu vaspitnu delatnost od osnovnog značaja. No bez obzira na praktično političko dejstvo parole o socijalnoj časti, zaista deo Zakona koji govori o pravosuđu socijalne časti (Soziale Ehrengerichtsbarkeit), pored odredaba o odnosu vođe preduzeća prema kletvenicima, najjasnije dokumentuje suština nacionalno socijalistične doktrine o državi, kao organskoj narodnoj zajednici, u kojoj nema klasa već samo dužnosti prema toj zajednici, koje su po vrsti jednake, a po intenzitetu stepenovane. Pojam vernosti, koji stupa na mesto pojma najamnog, kupoprodajnog; trazbenog odnosa, proizišao iz shvatanja preduzeća kao socijalne jedinke, dobio je pojam socijalne časti svoju idejnu podlogu, a pravosuđem, izgrađenim na toj osnovi, svoju sankciju. Pravosuđem socijalne časti dato je, sem toga, državnoj vlasti oružje da kazni sve one, koji se ne rukovode u svome socijalnome radu načelima, koje propisuje nacionalni socijalizam.

Socijalna čast je, po shvatanju Zakona o uređenju nacionalnoga rada, pravilno izvršavanje svojih—dužnosti u smislu Zakona i načela nacionalnoga socijalizma. Časno postupa, dakle, samo onaj koji savesno ispunjava dužnosti koje su mu date u socijalnoj zajednici preduzeća. Čast je, prema tome, vršenje svoje dužnosti prema preduzeću kao

Page 135: Privreda Nacionalnog Socijalizma

socijalnoj zajednici, a povreda socijalnih dužnosti, koje iz ove zajednice proističu, je prestup protiv socijalne časti. Prestup može biti lak ili težak. Zakon taksativno nabraja 4 teške povrede socialne časti. One se odnose na vođu preduzeća, na kletvenike na članove socijalne zajednice preduzeća uopšte i na pouzdanike.

1. Preduzimač, vođa preduzeća, ili druge nadzorne ličnosti, teško povređuju socijalnu čast kada, zloupotrebivši svoju vlast u preduzeću, umišljeno zloupotrebljuju radnu snagu kletvenika ili umišljeno ove uvrede. Ova odredba uperena je protiv nesocijalnoga preduzimača, koji položaj vođe preduzeća ne vrši u duhu nacionalno socijalističnih shvatanja. Sudovi socijalne časti, doduše, ne ulaze u delokrug poverenika rada, kome je poveren neposredni nadzor nad preduzećem. No ako uslovi rada jednoga preduzeća nisu samo nesaglasni sa socijalnim i privrednim položajem preduzeća, već sadrže i zloupotrebljiavanje radne snage ili ponižavaju čast radnika ili nameštenika, onda to dolazi pod nadležnost suda.2. Kletvenici, dakle nameštenici i radnici potpadaju pod udar pravosuđa socijalne časti kada povrede svoje dužnosti prema preduzeću time, što svojim postupcima dovode socijalni mir u opasnost. Pored toga, na njih se protežu kaznene odredbe i kada kvare duh zajednice i drugarstva u preduzeću.3. Svi koji pripadaju preduzeću potpadaju pod treći propis, koji sadržava zaštitu autoriteta poverenika rada. Nnjime se naređuje da je kažnjivo ponovno podnošenje šikanoznih pretstavki i žalbi povereniku rada a i odricanje poslušnosti njegovim pismenim naredbama.4. Naizad, članovi pouzdaničkog saveta kažnjivi su, ako izdaju poslovne tajne preduzeća.

Pravosuđe socijalne časti

Po ovim prestupima protiv socijalne časti sude naročiti sudovi. Ovi mogu izricati sledeće kazne:

1. opomenu; 2. ukor; 3. novčanu kaznu do 10.000 RM. Ove tri kazne dolaze u obzir za lakše prestupe, pri čemu kazna ukora ili novčana kazna povlače za sobom gubitak pouzdaničkog zvanja. Mnogo su teže, međutim, kazne, kojima se kažnjavaju teži prestupi. To su: 4. oduzimanje prava osuđenom da bude vođa preduzeća ili pouzdanik, i 5. uklanjanje sa dosadašnjeg posla. Ovim kaznama sud

Page 136: Privreda Nacionalnog Socijalizma

socijalne časti veoma osetljivo ulazi u pravnu sferu preduzim ačevu odnosno pouzdanikovu. Vođa preduzeća, dakle preduzimač sam, direktor ili drugi nameštenik, gubi pravo da u socijalnim odnosima upravlja preduzećem. On mora namestiti drugu ličnost, koja će biti vođa preduzeća. A kako taj novi vođa mora takođe, na osnovu zakonskoga propisa, da bude lice koje zaista na odgovoran način učestvuje u voćstvu preduzeća, to se na taj način i komercijalno, odnosno čisto privredno voćstvo preduzeća mora ovoj smeni vođe prilagoditi. Teško se može zamisliti da će privredno voćstvo biti u jednim, a socijalno u drugim rukama, jer su ove funkcije u praksi vrlo teško razdvojive. Prema tome će ova kazna po pravilu značiti veoma osetljiv udar za kažnjenoga. Isto je tako teška i kazna uklanjanja sa posla. Ovom kaznom od nameštenika na vodećem položaju postaje podređeni nameštenik, od majstora običan radnik. Licu, koje je kažnjeno ovom kaznom, sud socijalne časti onemogućuje da zauzme makakvo istaknutije mesto u preduzeću. Preduzimač mora ovakvu kaznu odmah izvršiti, pri čemu sud izriče i skraćenje zakonom propisanih otkaznih rokova. Izvršenje kazne nadzirava povererenik rada.

Sudovi socijalne časti obrazuju se za svako područje poverenika rada. Oni donose svoje odluke u većima, kojima pretsedava jedan državni sudija, a članovi su mu jedan vođa preduzeća i jedan pouzdanik. Za ove članove sastavlja Front rada spiskove, po kojima se oni određuju za svaki konkretan slučaj po redu, a s obzirom na privrednu granu, u kojoj radi optuženi.

Tužilac je poverenik rada, koji pokreće postupak po svojoj inicijativi ili po predlogu ili prijavi. Protiv odluke suda socijalne časti postoji mogućnost žalbe naročitom višem sudu socijalne časti, koji je jedan za celu Nemačku. Ovaj viši sud donosi odluke u većima od pet članova, od kojih su dvojica sudije viših sudova, jedan je vođa preduzeća, jedan pouzdanik, a jedan je naročito lice koje određuje vlada Rajha. Za izvršenje presuda stara se poverenik rada.

Pravosuđe socijalne časti, kome podleže sve ličnosti, koje učestvuju u privrednome životu, poslodavci kao i radnici, upravljači preduzeća kao i nameštenici, ustvari ima duboko vaspitni karakter. Nacionalnome socijalizmu je jasno da se klasno shvatanje ne može iskoreniti

Page 137: Privreda Nacionalnog Socijalizma

nikakvim formalnim naređenjima. Stoga je u pojmu socijalne časti nađena formula, u kojoj je izraženo shvatanje o privrednoj delatnosti kao dužnosti prema narodu. U sudovima socijalne časti, koji treba da bude nad tom čašću i da kažnjavaju one koji se protiv nje ogreše, stvoren je organ, koji će permanentno pokazivati u čemu se u praksi sastoji ta socijalna čast. Iz presuda sudova socijalne časti proizići će postepeno novo radno pravo u detaljima, a istovremeno s tim one pretstavljaju i praktično-vaspitne demonstracije, koje treba da shvatanje nacionalnoga socijalizma o organskom društvu upecate svima, koji su obuhvaćeni socijalnim zakonodavstvom. Otuda i prevashodna važnost, koju nacionalni socijalizam pridaje tim sudovima. Oni treba, preko svojih pravoreka, da pokazuju kako nacionalno socijalistična država gleda u detaljima na socijalni problem.

Najzad, ovi su sudovi socijalne časti istovremeno i arena, u kojoj nalaze svoju likvidaciju pojave, koje bi bez njih dovele do teških socijalnih nesuglasica i trvenja. Poverenik rada svojom permanentnom kontrolom i sudovi časti svojim pravom kažnjavanja, organi su jedne i iste misli: da se socijalni sporovi, ukoliko se pojavljuju, imaju raspravljati u okviru preduzeća, uz intervenciju autoritativnih ustanova, koje su rukovođene principima opšteg dobra i narodnog interesa. Sem toga, ovakvo raspravljanje sporova treba da dokaže da se ovi brže i pravičnije likvidiraju, ako se umesto organizovane samopomoći (štrajkovima ili isključenjima) za njihovo rešenje postara država ili od države postavljena vlast, rukovođena principom pravičnosti.

Nacionalni socijalizam je svesan da treba periodu osvajanja vlasti da sledi period vaspitavanja i samovaspitanja naroda u njegovome duhu, a da je to naročito potrebno u onome delu njegovih ideja, koje su najviše udaljene od učenja liberalističnih ili marksističnih, a koje se odnose na njegovo gledište o organskome društvu. Zato on i toj vaspitnoj funkciji svih svojih ustanova pridaje toliki značaj. Ukoliko će se te mere socijalnoga vaspitavanja pokazati efikasnijima, utoliko će pre doći do ostvarenja nacionalno socijalističnih ideja u svima granama društvenoga zbivanja, ne zbog zakonskih propisa, nego iz uverenja. I u ovom pitanju nacionalni socijalizam se rukovodi svojom osnovnom idealističnom zamišlju o prvenstvu duha, prema kome se stvaraju realne životne

Page 138: Privreda Nacionalnog Socijalizma

forme,

Zaštita pri otkazivanju

Odredbe zakona od 20 januara 1934 g., koje se odnose na zaštitu pri otkazima, ne nose pečat nacionalno socijalistične doktrine tako izrazito kao druge odredbe ovoga zakona. Ustvari, one pretstavljaju samo pooštrenje zaštite radnika od otpuštanja i pojačanje prava državne intervencije u ovu zaštitu, Ipak, karakteristične su i one, jer se iz velikoga prava državne intervencije opet manifestuje svemoć države u svima pitanjima društvenoga, života.

Jedna od ovih zaštitnih mera je obaveza, koju ima vođa preduzeća, da povereniku rada prijavi pismeno kada namerava da otpusti više od 10% radnika uposlenih u manjim, a preko 50 zaposlenih u većim preduzećima bez obzira na niihov ukupni broj. Ova otpuštanja stupaju na snagu tek 4 nedelje po pismenom saopštenju. Poverenik rada može svojom naredbom ovaj rok produžiti na dva meseca, ako to smatra iz socijalnih razloga potrebnim, a privredno opravdanim. Značaj propisa, kojim se sprečava otpuštanje u masama, odnosno kojim se otpuštanje reguliše, dosta je veliki. Poverenik rada, pre svega, dobija tako mogućnost da kontroliše opravdanost otpuštanja. Ako se protiv ovoga žali pouzdanički savet, može ga poverenik rada i obesnažiti, ako je to iz obzira na privrednu situaciju preduzeća moguće. Sem toga, poverenik rada može se postarati da oni, koji su na takav način ostali bez posla, dobiju novo nameštenje. Otpuštanja u masama su uvek bila razlog za socijalni nemir. Njihovim stavljanjem pod kontrolu poverenika rada, sprečava se da se iz njih izrodi kakva teška socijalna nesuglasica. Još jedna karakteristična crta mogućnosti, koju na osnovu ovoga propisa ima poverenik rada, je ta, da se njome opet manifestuje gledište nacionalnoga socijalizma o uslovnosti raspolaganja privatnom svojinom.

Kod pojedinačnog otkaza, Zakon od 20 januara 1934 g. priznaje onome, kome je otkazano, pravo da podnese tužbu sudu rada (koji se ne sme pobrkati sa sudom socijalne časti, sa kojim smo se malo pre upoznali). Ova tužba vezana je za izvesne uslove, od kojih su najvažniji: da je tužilac u preduzeću bio namešten preko godinu dana, da je otkaz nepravičan i da nije opravdan privrednim

Page 139: Privreda Nacionalnog Socijalizma

prilikama preduzeća, i najzad, da je pouzdanički savet rešavao po otkazu, ali nije mogao da postigne nikakav sporazum. Sud rada će, ako je tužba opravdana, narediti preduzimaču da otpuštenog primi natrag u službu, ili da mu isplati otštetu, koju sud odmerava prema ekonomskom položaju otpuštenog i prema mogućnostima preduzeća.

Ovim se odredbama ide na sprečavanje otpuštanja koja nisu izazvana od strane otpuštenog i nisu opravdana komercijalnim položajem preduzeća. Sam otkaz nacionalni socijalizam ne želi da spreči, ali on želi da spreči nepravična i neopravdana otkazivanja.

Potrebno je još napomenuti, da je naročitim zakonom od 23 marta 1934 g., regulisan odnos u javnoj službi, dakle državnoj i samoupravnoj, na sličan način. Razume se da su tu unesene izvesne izmene, koje proizlaze iz samoga karaktera javne službe.

Ovim smo izneli sve najvažnije odredbe Zakona, kojim nacionalni socijalizam želi da privede u praksu svoja shvatanja o socijalnim odnosima u državi. Praksa će pokazati koliko je on u tome uspeo. Neka nam bude dopušteno da na kraju citiramo dr. Mansfeld-a, jednog od najautoritativnijih komentatora Zakona i njegovih ciljeva. On kaže:1)

,,Odlučjući momenat za njegov (t. j. Zakona o uređenju nacionalnoga rada) značaj nije kritično razmatranje svih pojedinosti. Njega treba, naprotiv, posmatrati u njegovoj celosti i u duhu, koji iz njega govori i koji postavlja naš celokupni život na novu osnovu. Odlučujuće je, da je ovim zakonom klasna borba iz života našega naroda konačno udaljena. U budućnosti se neće cenjkati dve stranke, sa jednostranim pogledima na tobožnje posebne interese svojih nalogodavaca, oko sudbine naših radnika, nameštenika i preduzimača, a time i oko sudbine naše privrede. Osećanje dužnosti, ukorenjeno u ideji o nacionalnoj zajednici, stupilo je na mesto ovih razmirica, a ukoliko bi ono podbacilo, ukopčan je autoritet države. Voćstvo, odgovornost, ispunjavanje dužnosti, kako ih naređuju čast, vernost i savest, postali su temeljima novog privrednog i socijalnog života. Za to je potrebna velika mera uviđavnosti kod svih članova nacije. Ne može se to očekivati od danas na sutra. Ali s vremenom će se ljudi

Page 140: Privreda Nacionalnog Socijalizma

sprijateljiti sa novom idejom. Tek tada če taj zakon do kraja sazreti na korist nemačke nacije."

3. Front rada — socijalno-politička organizacija nacionalnoga socijalizma

Uloga partije u socijalnoj politici

Zakonom o urđenju nacionalnoga rada, nacionalni socijalizam slio je u pravne formule svoja shvatanja o oblicima, u kojima treba da se u njegovoj državi kreće socijalni život. Njegovim sankcijama, koje treba da pogode sve one, koji svoju socijalnu delatnost neće hteti da upravljaju prema nacionalno socijalističnim idejama, stvorena je mogućnost da se primena tih ideja u slučaju potrebe iznudi. No sami istaknuti ljudi nacionalnoga socijalizma ističu, da je potrebno dugo vaspitavanje činilaca socijalnoga života u duhu, iz kojega je nikao Zakon, da bi se njegove intencije o stvaranju nacionalno socijalističnog socijalnog sklada mogle u punome obimu ostvariti. Istina, sam Zakon svojim raznim ustanovama

vrši nesumljivo vaspitni uticaj, kao što je već to istaknuto. Sigurno je, da će delatnost poverenika rada i pravoreči sudova socijalne časti znatno uticati na način mišljenja i shvatanja o socijalnim odnosima. Ali državni propisi, norme propisane od državne vlasti, uvek zadržavaju svoj zvanični karakter, koji je privatnom licu po malo tuđ. Oni su snabdeveni prinudnošću, pa baš stoga i dejstvuju hladnije i više svojim autoritetom nego svojom ubedljivošću.

Stoga je nacionalnome socijalizmu potreban jači činilac, koji će neposredno, stalno i prisno, raditi na preorijentaciji duhova i koji će biti nosilac vaspitavanja mase u nacionalno socijalističnome duhu. Taj činilac postoji u ustanovama nacionalno socijalistične stranke. Dok je država spoljni autoritet, koji se stara da se shvatanja nacionalnoga socijalizma odenu u prinudne zakonske oblike, dotle je stranka pozvata da se postara da ovi oblici dobiju sadržinu, koja proizlazi iz njihovih idejnih pobuda. Paralelizam između države i stranke, naporedno izgrađivanje delokruga državnih ustanova i organizacije stranke, treba da bude garant da se propisi, koje nacionalni socijalizam donosi putem države, zaista i primene u onome duhu u kome su doneseni. Delokrug stranke obuhvata, prema tome, duhovni, idejni, vaspitni

Page 141: Privreda Nacionalnog Socijalizma

deo nacionalno cijalističnoga društvenoga uređenja. Delokrug države sastoji se u određivanju spoljnih okvira, u omogućavanju primene nacionalno socijalističnoga shvatanja o društvenome zbivanju. Država, kao autoritet i stranka, kao čuvar idejnih dobara, rade zajednički da u Nemačkoj stvore kako novo uređenje, tako i duh, kome to uređenje odgovara. U nizu zakona, koji treba da sprovedu u delo nacionalno socijalistične ideje o uređenju društva i države, dodeljena je nacionalno socijalističnoj stranci značajna funkcija, čime je istaknut njen trajni karakter istovremeno sa njenim prevashodnim značajem za stvaranje nacionalno socijalističnog poretka.

U svoju socijalnu politiku nacionalni socijalizam je uveo dva partijska činioca, poverivši im s jedne strane vaspitni karakter, a s druge strane zadatak kontrole nad sprovođenjem njegovih socijalnih mera. Prvi od njih, u kome je čisto politički zadatak primarno izražen, je već ranije spomenuta nacionalno socijalistična organizacija radnih ćelija (NSBO). Druga je Front rada (Deutsche Arbeitsfront, kratko DAF), Ustvari obe organizacije počivaju u istim rukama. Funkcioneri NSBO su istovremeno i funkcioneri Fronta rada. Ono, što je, međutim, bilo merodavno za stvaranje dveju organizacija, i što čini da je NSBO potpuno nezavisna u organizatornome pogledu od Fronta rada, mada poslovima jednog i drugog upravljaju ista lica, je raznoliki krug zadataka, koji im je poveren.

Organizacija radnih ćelija

Nacionalno socijalistična organizacija radnih ćelija — NSBO — je slarija organizacija. Ona je stvorena u vreme, kada se nacional socijalizam borio, kao stranka među drugim strankama, za političku vlast u Nemačkoj. Ona je bila u to doba, ustvari, čisto politička borbena organizacija, kojom je nacionalni socijalizam prodirao u sva preduzeća i na terenu, u čisto političkom radu, prihvatio borbu sa marksističkim sindikatima i političkim strankama, koje su stajale za njima. Stvarajući u svima preduzećima ćelije svojih pristalica, nacionalno socijalistična stranka se tim ćelijama služila kao sretstvom političke borbe i političke agitacije u radničkim masama.

Kada je nacionalni socijalizam došao do političke vlasti u Nemačkoj i dobio time mogućnost da svoje ideje i

Page 142: Privreda Nacionalnog Socijalizma

tendencije privede u delo, NSBO menja karakter. Od borbene partijske organizacije postaje organizacija, koja treba da se stara za stvarno primenjivanje ideja nacionalnoga socijalizma u preduzećima i koja time postaje saradnikom države. Od čisto partijsko-političke propagandne organizacije postaje poluzvanični organ, pozvan da s jedne strane proći svojim propagandnim radom, a s druge strane da kontroliše sprovođenje nacionalno socijalističnih ideja kao i da sam radi na njihovom sprovođenju. NSBO je, razume se, organizacija članova stranke i kao takva ima prevashodno politički karakter. Ona ima zadatak da bude žarište, rasadnik nacionalno socijalističnih ideja. Istovremeno joj je povereno i vaspitavanje onih lica, koji će kao funkcioneri Fronta rada biti nosioci socijalnih ideja i socijalnoga poretka nacionalnoga socijalizma. Najzad, celokupno voćstvo Fronta rada, isključivo socijalne organizacije, povereno je funkcionerima NSBO, dakle političke organizacije. Iz ovog kratkog pregleda njenih funkcija, karakter i važnost NSBO dovoljno su osvetljeni. Treba dodati, kao važan momenat, i okolnost, da je na čelu NSBO-a i Fronta rada dr. Ley, koji je istovremeno i vođa političke organizacije nacionalno socijalistične stranke.

NSBO je sazdan, shodno svom političkom karakteru, na ćelijskom sistemu. U svakom preduzeću i u svakoj radionici stvara se ćelija, kojoj je na čelu ćelijski starešina. Ove ćelije su obuhvaćene većim jedinicama, dakle mesnim, sreskim, okružnim i t. d. organizacijama NSBO. Ogromni značaj ćelije NSBO za socijalni život proizlazi iz činjenice, da listu pouzdaničkoga saveta postavljaju vođa preduzeća i starešina ćelije NSBO zajednički. Prema tome je, bez obzira na vođu preduzeća, starešina ćelije NSBO ličnost, koja pretstavlja u preduzeću nacionalno socijalističnu stranku. U ime stranke on se stara za to, da važnu funkciju pouzdanika zauzmu samo lica, koja su u nacionalno socijalističnome smislu idejno i politično pouzdani. NSBO postaje time čuvarem socijalnoga mira, jer onemogućava da funkcije pouzdanika preuzmu lica, koja ne dele shvatanja nacionalnoga socijalizma o socijalnome poretku. S druge strane NSBO postaje kontrolorom nad poslodavcem, jer mu u pouzdaničkome savetu pridružuje telo, politički sigurno i zavisno od stranke. Nacionalni socijalizam na taj način preko svoje NSBO vodi neposrednu političku kontrolu nad socijalnim zbivanjem. Kolaboracija partije i države tu je potpuna. Zakonom o

Page 143: Privreda Nacionalnog Socijalizma

uređenju nacionalnoga rada, nacionalni socijalizam je putem države ozvaničio svoj poredak. Putem svojih ćelija, on se stara za sprovođenje toga poretka. Država i partija stavljeni su u službu istih ideja radi postizavanja istoga cilja, dopunjavajući se međusobno u svome dejstvu.

U istorijatu stvaranja Fronta rada, koji treba kao sveobuhvatna socijalna organizacija da preuzme sprovođenje socijalne politike nacionalnoga socijalizma, NSBO je igrao veoma značajnu ulogu, sa kojom ćemo se na svome mestu upoznati.

Nacionalni socijalizam i radnički sindikati

Gledište nacionalnoga socijalizma o organizovanju socijalnoga života, koje je našlo svoj najjasniji izraz u Zakonu o uređenju nacionalnoga rada, moralo je da determiniše i njegov stav prema sindikalnome pokretu, koji je u Nemačkoj još od druge polovine prošloga veka bio značajni socijalno-politički činilac. Teoretičari nacionalnoga socijalizma dele pitanje sindikalnoga udruživanja u dve faze: potrebu sindikata u liberalno-kapitalističnom privrednom sistemu i bespredmetnost sindikata u okviru nacionalno socijalistične države. Drugim rečima, oni odvajaju ulogu sindikata u državi pre dolaska nacionalnoga socijalizma na vlast i posle toga momenta.

Industrijalizacijom Nemačke u toku prošloga veka stvoren je red industrijskih radnika. Imajući prema sebi kapitalistički orijentisane preduzimače, a lišeni svakoga staranja države, koja je svoju unutrašnju politiku vodila liberalističnim putevima, oni su bili izloženi bezobzirnoj eksploataciji. Razume se, da je takvo stanje potpuno opravdalo njihovo odbranbeno organizovanje. Njihove organizacije, stvorene da zaštite radništvo od nasrtanja poslodavaca na visinu najamnice i dužinu radnoga vremena, imale su čisto socijalni karakter. Tek kasnije se socijalna demokratija, kao politička stranka, dočepala ovih socijalnih organizacija i upotrebila ih u svojoj stranačko-političkoj borbi kao oružje. Nacionalni socijalizam odvaja socijalnu funkciju sindikata od njihove stranačko-političke boje. Dok opravdava postojanje sindikata u liberalno-kapitalističkom poretku, dotle se on borio protiv političkog značaja, koji su sindikati dobili, pošto je njihovo voćstvo

Page 144: Privreda Nacionalnog Socijalizma

prešlo u ruke socijalne demokratije.

Potpuno drugi stav zauzima nacionalni socijalizam u pitanju opravdanosti sindikata u svojoj državi. Dok ih on smatra umesnim kao sretstvo za poboljšanje uslova rada u privrednim sistemima, zasnovanim na liberalnim shvatanjima, dotle on odbacuje njihovu opravdanost u poretku, u kome je nosilac celokupne vlasti država. Potrebni tada, kada se socijalna pravda mogla postići — i to samo donekle — putem samopomoći socijalno slabijih, sindikati postaju nepotrebni, pa i štetni, u poretku, u kome država smatra da može potpuno zagarantovati pravičnost u radnim odnosima, U organskome nacionalno socijalističnome društvu, u kome država propisuje poredak s obzirom na svoja shvatanja o narodnoj celini i neophodnosti prilagođavanja pojedinačnih interesa opšte-narodnom, nema mesta za organizacije, koje ističu svoj posebni interes prema celini. Nacionalni socijalizam smatra, da je svojom socijalnom politikom onemogućio socijalnu samovolju poslodavaca, prinuđujući ih da se povinjavaju njegovim načelima. Otuda on smatra i sindikalne organizacije bespredmetnim, jer prava, za koje se one bore, data su radnicima samim nacionalno socijalističnim poretkom. Sem toga, ne može se koncedirati izvesnim društvenim grupama stvaranje borbene organizacije, jer to stoji u direktnoj opreci sa osnovnim načelima nacionalno socijalističnoga gledanja na društveni život. U organskome društvu ne mogu postojati nikakve klasne organizacije, jer se ne priznaje postojanje pretpostavki za njihovu egzistenciju: klase i sukob njihovih interesa.

Istorijat Fronta rada

Nacionalni socijalizam, iz svih ovih razloga, ubrzo je po svome dolasku na vlast likvidirao sindikalni pokret u Nemačkoj 2 maja 1933 g., pošto je dan pre toga organizovan milionski zbor radnika pred Adolfom Hitlerom, preuzeli su funkcioneri NSBO voćstvo marksističkih sindikata. Istoga dana uputio je dr. I.ey, kao poverenik Hitlerov proglas radnicima, u kome im saopštava osnivanje jedinstvene organizacije radnika i nameštenika, u koju se imaju pretopiti svi dosadašnji savezi, sindikati i udruženja. 6 maja bio je proces sjedinjavanja završen. A 10 maja održan je već prvi kongres nove socijalne organizacije: Fronta rada.

Page 145: Privreda Nacionalnog Socijalizma

Delatnost Fronta rada od njegovoga osnivanja do danas može se podeliti u dva perioda. U prvome periodu, koji traje od maja 1933 g. do kraja te godine, on je vršio postupnu likvidaciju klasnih organizacija, koje su ušle u njegov sastav, i pripremu za konačno pretvaranje Fronta rada u sveopštu socijalnu organizaciju nemačkog naroda. Drugi period rada počinje sa 1934 g., a naročito sa donošenjem Zakona o uređenju nacionalnoga rada, koji je Frontu rada dao mogućnost da izradi svoju današnju fizionomiju.

U prvom periodu svoje delatnosti, Front rada je obuhvatio samo organizacije radnika i nameštenika. Sve radničke organizacije, dakle i nekadašnji radnički sindikati, bili su obuhvaćeni glavnim savezom nemačkih radnika, a sve organizacije nameštenika glavnim savezom nemačkih nameštenika. Front rada bio je, u to doba, jedino centralna kancelarija, koja je rukovodila politikom obeju ovih stubova na kojima je zasnovan. Ukratko posle osnivanja došla je decentralizacija, stvaranjem 13 okruga Front rada. U ovome periodu rada razbijane su, s jedne strane, organizacije zasnovane na ideologiji borbe klasa, a s druge strane izgrađena je na njihovom mestu postepeno nova organizacija u smislu ideja nacionalnoga socijalizma, pri čemu se pažljivo radilo na tome, da se sačuvaju sve vrednosti, koje su stvorene obimnim materijalnim sretstvima starih organizacija.

Uskoro su i poslodavačke odnosno preduzimačke organizacije počele da stupaju u Front rada, isto kao i organizacije privrednog srednjeg staleža. Dvema stubovima — radnicima i nameštenicima — dodat je i treći organizatorni stub: preduzimači.

Pošto je, u glavnim crtama, završena likvidacija nekadašnjih klasnih organizacija, Front rada je stupio u drugi period svoje delatnosti. Organizaciona struktura triju stubova pokazala se necelishodnom za razvijanje delatnosti u nacionalno socijalističnom duhu. Stoga je, 27 novembra 1933 god., izišao proglas upućen ,,svima Nemcima, koji učestvuju u privrednome stvaranju", koji su potpisali vođa Fronta rada, i ministar rada, ministar privrede i poverenik državnog kancelara za privredna pitanja. U ovom se proglasu, između ostaloga, kaže: „Front rada je spoj svih ljudi, koji stoje u radnom životu, bez

Page 146: Privreda Nacionalnog Socijalizma

obzira na njihov privredni i socijalni položaj. U njemu treba da stoji radnik pored preduzimača, ali ne više odvojen grupama ili savezima, koji služe za zaštitu pojedinačnih privrednih ili socijalnih grupacija ili interesa. Vrednost ličnosti, bila ona radnik ili preduzimac, treba da bude merodavna u Frontu rada. ,,Prema volji našeg vođe Adolfa Hitlera, Front rada nije mesto, u kome će materijalna pitanja svakodnevnog radnog života biti rešavana i interesne razlike pojedinih radnih ljudi biti dovodene u sklad... Visoki cilj Fronta rada je vaspitavanje svih Nemaca, koji stoje u radnome životu, ka nacionalno socijalističnoj državi i ka nacionalno socijalističnom duhu."

Ovim je proglasom određen program za drugi period organizatornoga razvoja Fronta rada. Ovaj prestaje da bude vrhovnom ustanovom za niz raznih interesnih saveza, odbacujući potpuno princip ovakvoga udruživanja. Imajući u vidu cilj stvaranja nacionalno socijalističnoga mentaliteta u socijalnome životu, Front rada je proklamovao princip skupnog udruživanja svih, koji učestvuju u privrednom životu, pa bili oni poslodavci, bili nameštenici ili radnici. U skladu sa organizatornim formama Zakona o uređenju nacionalnoga rada, Front rada prestaje da bude sklop saveza i organizuje se na bazi preduzeća. Svi, koji učestvuju u radu jednoga preduzeća, postaju članovima Fronta rada. Oni ne ulaze samim tim u nacionalno socijalističnu stranku, jer Front rada je, doduše, pod voćstvom stranke, ali je čisto socijalna organizacija, u kojoj su učlanjeni svi Nemci, koji učestvuju u privredi, bez obzira na to, jesu li članovi stranke ili ne.

Pored nacionalno socijalistične radne ćelije, koja je osnovni organ NSBO, postoji sada u preduzeću i osnovni organ Fronta rada, t. j." celo preduzeće kao socijalna jedinka ulazi u Front rada. Na taj način je postignuto, da nacionalni socijalizam preko Fronta rada, koji vodi nacionalno socijalistična partija, obuhvata jedinstvenom socijalnom organizacijom sve pojedince, koji učestvuju u delatnosti nemačke privrede, sa izuzetkom seljačkoga staleža. Poslodavac, radnik i nameštenik su zajednički obuhvaćeni istom organizacijom, koju vodi nacionalni socijalizam preko svojih partijskih funkcionera.

Sve socijalne jedinke —preduzeća, koje ulaze u sastav Fronta rada, grupišu se u velike organizacije, koje,

Page 147: Privreda Nacionalnog Socijalizma

međutim, nisu više sagrađene na principu interesnih razlika, već na bazi struke. Ovih grupa ima 18 i to:

1. hrana i namirnice;2. tekstil;3. odeća; 4. građevinarstvo;5. drvo; 6. gvozđe i metal;7. hemija;8. grafika;9. hartija;10. saobraćaj i javna preduzeća;11. rudarstvo;12. banke i osiguranja;13. slobodne profesije;14. poljoprivreda;15. koža;16. kamen i zemlja;17. trgovina; 18. zanatstvo;

Interesne grupe u Frontu rada, t. j. Glavni savez nemačkih radnika, Glavni savez nemačkih nameštenika, organizacija preduzimača, rasturaju se i prevode u novi organizacioni oblik. Na ovaj način postavljena je konačno organizaciona forma Fronta rada.

Značaj i zadaci Fronta rada.

Front rada u ovakvome sastavu ne može nikada biti borbena socijalna organizacija. Uzimajući sve oblike socijalnoga udruživanja pod svoje okrilje i utapajući ih u velikoj zajednici svih članova nacije, koji učestvuju u privrednome životu, Front rada je postao isključivim, totalnim udruženjem. Smatrajući da je jedino ovakav način socijalnoga udruživanja u skladu sa njegovim gledanjem na svet, nacionalni socijalizam je u Frontu rada,— organizaciji sa izrazito besklasnim sklopom,— stvorio važan instrumenat za sprovođenje svoje socijalne politike s jedne, a za vršenje političke kontrole s druge strane. Mada socijalna organizacija, Front rada je pod upravom funkcionera NSBO, koja je sastavljena od članova stranke i koja se nalazi pod najstrožijom partijskom disciplinom. Na taj način je stranci, odnosno političnom momentu, obezbeđena stalna kontrola, nad radom Fronta rada. Značaj Fronta rada, kao socijalnoga instrumenta, koji treba da privikava svoje članove za nacionalno socijalistična shvatanja o društvenim odnosima i da

Page 148: Privreda Nacionalnog Socijalizma

sprovodi nacionalno socijalističnu socijalnu politiku, proizlazi iz zadataka, koji su Frontu rada povereni, bilo njenim organizacionim statutom, bilo drugim propisima i zakonima.

Najvažniji zadatak Fronta rada, koji je istaknut i u proglasu: od 27 novembra 1933 g., je idejno vaspitavanje njegovih članova u nacionalnome socijalizmu. Front rada treba da demonstrira i svojim uređenjem, i propagandom preko svojih ustanova, misao o socijalnoj zajednici, o socijalnoj saradnji, sagrađenoj na načelu dužnosti prema zajednici. Koliku važnost polaže nacionalni socijalizam baš na ovu vaspitnu stranu Fronta rada, pokazuju reči starešine prosvetnoga ureda nacionalno socijalistične stranke, koji je istovremeno i šef prosvetnoga ureda Fronta rada. Otto Gohdes-a: ,,Naša revolucija svojim snažnim zamahom je osvojila gotovo sve Nemce. Ta činjenica, međutim, ne sme da odvede nekom pogrešnom zaključku, jer vrlo mnogi još ne razumeju, nacionalni socijalizam u svojoj suštini i srži. Zadatak nacionalno socijalističnih aktivista, spojenih u čvrsti blok naše stranke, je, da svuda probude nacionalni socijalizam, a naročito da milione radnih Nemaca, sjedinjenih u Frontu rada, vaspitaju za nacionalne socijaliste".

Front rada, radi toga, raspolaže čitavim nizom vaspitnih ustanova u svima krajevima Nemačke. U ovome vaspitnome dejstvu njegovom ogleda se, ustvari, njegov praktični socijalni rad. U okviru, koji su stvorili državni zakoni, Front rada, kojim upravlja stranka preko svoje NSBO, izgrađuje mentalitet i shvatanja, za kojima ide nacionalni socijalizam, a iz kojih i niču zakoni. Država je stvorila zakonske forme. Partija, preko Fronta rada, treba u te forme da udahne život. Idejni postulat o narodnoj celini, socijalnoj zajednici. Front rada treba da privede u delo. Feder kaže za Front rada, da je on ,,škola u kojoj čovek uči da shvati: ne postojiš samo zbog sebe, već si član, koji treba da služi; a ako se podrediš kao takav član, služiš najbolje narodu i otadžbini, a time samome sebi."

Od zvaničnih vaspitnih ustanova uređene su do sada sledeće;

1. Zemaljska škola stranke i Fronta rada u Bernau-u kod Berlina. Ova je škola najviša institucija nacionalno socijalističnog političnog sistema vaspitanja. U njoj se školuju najviši funkcioneri stranke i NSBO.

Page 149: Privreda Nacionalnog Socijalizma

2. Oblasne škole u Konigswinter-u, Lobedi, Plassenburg-u i Bischwitz-u kod Breslave. U ovim školama spremaju se oblasni funkcioneri stranke sviju stepena. Ove 4 škole treba da spreme i osposobe čitav ogromni niz raznih funkcionera, koji u oblasnim središtima stranke vode strankinu politiku i nacionalno socijalističnu propagandu. Svakoj od ovih škola dodeljen je izvesan broj oblasti.3. Škole za funkcionere, koje se nalaze uz svako oblasno središte stranke. One imaju zadatak da propuste kroz svoje kurseve i predavanja svakog, pa i najmanjeg funkcionera u najzabačenijem selu. Ovom školom završava se sistem škola nacionalnoga socijalizma, koji obuhvata sve, koji u stranci zauzimaju makakvu funkciju.

Ovo vaspitanje partijskih funkcionera dopunjava Front rada sistematičnim vaspitavanjem svih svojih članova stalnim kursevima, večernjim predavanjima, sastancima itd., i to kako u okviru viših organizacija, tako i pri pojedinim mesnim ustanovama.

Vaspitni zadatak Fronta rada pomaže i samo praktično organizatorno uređenje njegovo. Stručni savezi, koji obuhvataju sve članove jedne privredne grane, zamenjuju raniju deobu na poslodavce i radnike. Iz ovog svog organizatornog sklopa, Front rada treba da radi na izgradnji nove socijalne orijentacije, koja će biti u skladu sa osnovnim pogledima nacionalnoga socijalizma. Udruživanjem svih socijalnih činilaca, koji sarađuju u jednoj grani privrednoga života, i njihovom saradnjom, treba da se unapređuje shvatanje nacionalnoga socijalizma o besklasnom organskom društvu.

No ovom organizovanju po pozivnim grupama postavljeni su i drugi zadaci. Po shvatanju nacionalnoga socijalizma, svako je dužan da pruži zajednici maksimum svojih mogućnosti. Taj maksim može biti veći ill manji, prema individualnim sposobnostima, pri čemu urođenim sposobnostima pridolaze i naučene. Urođene, prirodne sposobnosti mogu se kvalitativno pojačati i razvijati rasnom higijenom, rasnim odabiranjem. Na sposobnosti, koji se postižu školovanjem, može se uticati i neposredno. Kako nacionalni socijalizam smatra, da treba u interesu zajednice razviti individualne sposobnosti svakoga člana zajednice do najvišega stepena, on obraća veoma veliku pažnju i na razvijanje urođenih i na razvijanje naučenih sposobnosti. Za oplemenjivanje urođenih sposobnosti stara se rasistična politika nacionalnoga socijalizma, Za

Page 150: Privreda Nacionalnog Socijalizma

pojačanje kvaliteta sposobnosti, koje se mogu steći školovanjem i spremanjem, treba da se stara nacionalno socijalistična socijalna politika. Uz političko vaspitavanje ide i pozivno, stručno, kojim treba postići povećanje kapaciteta i kvaliteta rada svih onih koji su ukopčani u privredni proces. Ovaj stručno-vaspitni zadatak poverava nacionalno socijalistična socijalna politika Frontu rada, a ovaj svojim pozivnim grupama. Tako pored političkih, idejnih škola u okviru Fronta rada postoje i čisto stručne vaspitne ustanove, koje treba da unapređuju pozivne sposobnosti svojih članova. Ovim je ustanovama stavljeno u dužnost staranje za usavršavanje u radu i njegovim načinima i metodama. One organizuju razne tečajeve, utakmice, i svima sretstvima rade na podizanju stručnoga znanja i stručne sposobnosti članova Fronta rada.

Najzad, u vezi sa ovim delokrugom Fronta rada stoji i njegova dužnost da radi na ostvarenju nacionalno socijalističnoga ideala o postavljanju svakoga čoveka na mesto, za koje je najbolje osposobljen. Ovo postavljanje svakoga na svoje mesto, prema njegovim nasleđenim osobinama, njegovim sklonostima i mogućnostima, pretstavlja antitezu Buharinovom društvu budućnosti, gde će svako biti osposobljen za sve. Ustanove, koje treba da vrše ovo raspoređivanje, nalaze se još u začetku. No zadatak, koji one treba da vrše, nije stvar kratkoga vremena, već može doći do izražaja tek u vrlo dugim vremenskim razmacima.

Institut za tehničko školovanje rada

U vezi sa tim treba spomenuti t. zv. Nemački institut za nacionalno socijalistično tehničko školovanje rada (Deutsches Institut fur nationalsozialistische technische Arbeitsschulung, skraćeno DINTA). Ovaj Institut izdržava uzorne radionice i škole u Dusseldorf-u u Gelsenkirchen-u i igra već sada u socijalnoj politici dosta znatnu ulogu, koja će se nesumnjivo i povećati.

DINTA ima zadatak da sprovede sve one mere, u nacionalno socijalističnome duhu, koje treba da usavrše radni proces a istovremeno da omoguće stvaranje shvatanja o produzeću kao socijalnoj zajednici, učlanjenoj u velikoj celini narodnoga života. Tu se, u stvari, radi o naučnom ispitivanju metoda za usavršavanje rada, koji bi

Page 151: Privreda Nacionalnog Socijalizma

bili u duhu nacionalno socijalističnoga učenja o socijalnoj celini preduzeća. Radi toga DINTA vrši ispitivanja u svima granama proizvodnje, na osnovu njih stvara plan za njihovo usavršavanje i taj plan dovodi u sklad opštim načelima socijalne politike nacionalnoga socijalizma. Sem toga, DINTA preuzima stručno školovanje vođa preduzeća i uopšte osoblja preduzeća, koje se nalazi na vodećim položajima. Ona je, dakle institut iz koga treba da nikne, na osnovu naučnih ispitivanja o tehnici rada, tehnično usavršavanje privredne delatnosti u duhu nacionalnoga socijalizma.

,,Kraft durch Freude"

Totalistička težnja nacionalnoga socijalizma da obuhvati celoga čoveka, ne zadovoljava se time, da u svome duhu transformira javne funkcije, privredu i socijalnu delatnost pojedinaca, već teži da svoja shvatanja unese i u ceo privatni život naroda. Toj težnji treba da služi organizacija ,,Snaga putem radosti" (Kraft durch Freude) u okviru Fronta rada. Nacionalni socijalizam se ovde rukovodi istim praktičnim socijalno-političkim motivima, koji su naveli italijanski fašizam da stvori svoju organizaciju ,,Posle rada" (Dopolavoro). Rad u radionici, u fabrici, u kancelariji, može se urediti po nacionalno socijalističnim principima. Odnosi između radnika i nameštenika s jedne i preduzimača s druge strane, mogu biti do tančine utvrđeni nacionalno socijalističnim zakonima. Može se, putem školovanja, putem kurseva, koji traju po nekoliko nedelja, i raditi na stvaranju mentaliteta, kakav traži nacionalni socijalizam. No ipak, u svome slobodnome vremenu, radnik, nameštenik ostavljen samome sebi, odvaja se od nacionalnoga socijalizma i njegovih ustanova.

U ovome leži mogućnost, da se sve ono što se zvaničnim naporima stvara, opet sruši i obesnaži. S druge strane, radnik ostavljen sam sebi, vezan za preduzeće samo svojim radom, a za nacionalni socijalizam — ako nije član stranke — samo svojom obavezom, propisanom socijalnim zakonodavstvom, u stvari ne oseća nikakvu promenu socijalnoga režima u odnosu na svoj privatni život. Njemu su zadovoljstva imućnijih društvenih redova zatvorena.

,,Snaga putem radosti" treba da ispuni ovu prazninu i da obuhvati i slobodno vreme radnikovo, a sem toga i svih

Page 152: Privreda Nacionalnog Socijalizma

ostalih članova Fronta rada, dakle nameštenika i preduzi-mača. Organizovanjem slobodnoga vremena time, što će se, u okviru raznih priredaba i ekskurzija, omogućiti samome radniku da dođe do saznanja kulturnih tekovina, do kojih inače ne bi mogao doći, radi se istovremeno i na razvoju onoga duha, koji traži nacionalni socijalizam od svih učesnika u socijalnome zbivanju. ,,Snaga putem radosti", koja obuhvata poslodavca i njegove radnike, treba da ih zbliži u njihovom privatnom životu, treba da praktički sarađuje na uklanjanju klasnog shvatanja. Najzad, putem svojih ekskurzija i priredaba, ona treba da pomogne jačanju nacionalnoga ponosa, stvaranju svesti o celini naroda i o njegovoj istoriji i kulturi, Organizacijom ,,Snaga putem radosti" obuhvaćeni su, dakle, kako socijalni tako i nacionalno-politički motivi, te je stoga ona jedna od tipičnih ustanova nacionalnoga socijalizma i njenih srodnih sistema.

Uloga ustanove ,,Snaga putem radosti" i značaj, koji joj nacionalni socijalizam pridaje, najbolje se vide iz sledećih reči, koje je vođa Fronta rada dr. Ley izgovorio na jednome sastanku oblasnih vođa NSDAP, početkom februara 1934 g.:

,,Za upotpunjavanje i potpomaganje vaspitanja Nemaca, nacionalnih socijalista, treba da služi nacionalno socijalistična zajednica ,,Snaga putem radosti". Dok je NSDAP organizatorni izraz nacionalno socijalističnog shvatanja o svetu, a u njoj se vaspitavaju politički funkcioneri u pravcu tipa agitatora i vojnika, dotle je ,,Snaga putem radosti" ona ustanova za nemački narod, koja treba svakoga pojedinca da zbliži sa kulturnim dobrima nacije... Zajednica ,,Snaga putem radosti" hoće posretstvom upoznavanja nemačke zemlje i nemačkih ljudi između sebe, da pojača ljubav za rodnu grudu, da neguje smisao o zajedničkom korenu svih članova naroda u domaćem tlu i da time naglasi povezanost sviju u velikoj nemačkoj kulturnoj zajednici. U toj povezanosti, ona će moći da podiže i unapređuje životnu radost, a time i radnu snagu, članova naroda; stalnom vezom u zajedničkom učestvovanju u nemačkoj umetnosti i kulturi, osiguraće se trajna veza političkih upravljača sa narodom... a time se stvaraju i garancije za stalnost i čvrstinu nacionalno socijalistične države. To je konačni cilj ,,Snage putem radosti"... Nacionalno socijalistična zajednica ,,Snaga putem radosti" je skupni izraz nacionalno socijalističnog-

Page 153: Privreda Nacionalnog Socijalizma

životnog-osećaja i životnog-stila."

Iz ovih reči, izdvoji li se iz njih ono što je bitno, proizlazi socijalni i politički cilj ,,Snage putem radosti". Front rada ima da se stara za ogromni kompleks celokupnog-radnog-života naroda, za vaspitavanje u tome okviru putem organizovanja i iskorišćavanja radnih, odn. socijalnih odnosa, koje je stvorio nacionalni socijalizam, ,,Snaga putem radost'" treba da se stara za privatni život radnog čovka. Ona treba da obuhvati njegov odmor, njegovo slobodno vreme i da to vreme iskoristi u kulturnom radu i razonodi, pa da tim putem unosi ideje nacionalnoga socijalizma u svoje članove. Pored praktično-političkih momenata igra u tome pogledu ulogu i teorijski zasnovano gledište, da država mora da se stara za svoje članove u svima fazama njihovog života, pa prema tome i o njihovom slobodnom vremenu, njihovom odmoru. Država mora uzeti kao vaspitač u ruke i organizaciju odmora svojih građana. Ona iskorišćava taj odmor za, pružanjem raznih razonoda i zadovoljstava, u stvari produžuje socijalno i nacionalno njihovo vaspitanje.

Između fašističnoga ,,Dopolavoro-a" i nacionalno socijalistične ,,Kraft durch Freude" postoji značajna i načelna razlika. Dok ,,Dopolavoro" zadržava stručnu pozivnu grupaciju, rekli bismo skoro klasnu, i sprovodi svoju organizaciju za radnike zasebno, za činovnike zasebno, dotle ,,Kraft durch Freude" i tu sprovodi nacionalno socijalistične principe o negaciji i klasa. Italijanska organizacija nikla je iz sindikalisličnoga duha fašizma, ,,Kraft durch Freude" proizišla je iz besklasnog organskog shvatanja nacionalnoga socijalizma. Radi toga ona i organizuje svoje priredbe zajednički za sve članove, dakle bez obzira na njihovu socijalnu funkciju i društveni položaj.

Time što i ,,Kraft durch Freude" vode oni isti funkcioneri, koji vode Front rada, dakle članovi NSBO, obezbeđen je nacionalno socijalistični karakter ove ustanove. NSBO, Front rada i ,,Snaga putem radosti" su tri člana, međusobno povezana, istoga sistema. Oni služe, dopunjavajući se međusobno, istome cilju i istoj težnji. NSBO vodi računa o uticaju nacionalnoga socijalizma na socijalni život. Ona je zvanični čuvar nacionalnoga socijalizma kao duhovnoga pokreta i kao političke stranke. Ona obuhvata samo članove stranke i sačinjava glavni

Page 154: Privreda Nacionalnog Socijalizma

organ za sprovođenje nacionalno socijalistične socijalne politike time, što pod svojom kontrolom drži sva preduzeća u zemlji. Front rada, organizacija bez neposrednog partiskog obeležja, no ipak pod strogim voćstvom partije preko NSBO-a, obuhvata celi radni narod, sve ljude koji učestvuju u privrednome procesu. Ona se stara za njihovo vaspitavanje u duhu nacionalnoga socijalizma, ona vrši stručno grupisanje svojih članova i radi na stvaranju staleškoga duha. Ona gleda u svojim članovima ljude, koji stoje u privrednome životu, pa prema tome, i izgrađuje svoje organizacione forme i svoj način rada. Ona radi na stvaranju novog socijalnog-mentaliteta, koji se temelji na postulatima nacionalno socijalistične doktrine.

»Kraft durch Freude", najzad, u svojim članovima, koji takođe nisu isključivo članovi stranke već radni narod uopšte, gleda privatna lica. Ona ne rešava probleme radnih odnosa, već vrši u opštim crtama neosetnu propagandu, neosetno vaspitno dejstvo, kojim dopunjava svesno i zvanično dejstvo Fronta rada i njegovih ustanova. Jedinstvo u ličnostima, koje vode sve ove tri organizacije, garantuje da se u njihovom radu one upotpunjavaju. NSBO i Front rada su zvanični organi, zvanični oblici, u kojima nacionalni socijalizam prilazi rešavanju socijalnih problema. ,,Snaga putem radosti" nezvanična, ali neophodna dopuna njihova. Obuhvatajući i slobodno vreme i odmor, ona time završava obruč nacionalno socijalističnih socijalnih instrumenata. NSBO koncentriše u sebi politički život radnika. Front rada obuhvata njihov socijalni život. ,,Snaga putem radosti" prihvata staranje o njihovom privatnom životu. I u tome baš leži sav veliki značaj te organizacije.

Funkcije Fronta rada prema Zakonu o uređenju nacionalnog rada

Proučavajući dalje funkcije i dužnosti Fronta rada, moramo podvući značajnu ulogu, koju mu je dodelio Zakon o uređenju nacionalnoga rada od 20 januara 1934 g.

Pre svega, ovaj zakon stavlja u dužnost Frontu rada da sastavi spiskove stručnjaka, iz kojih će poverenici rada određivati članove svojih stručnih saveta i odbora. Dalje, njegova je dužnost da sastavi spiskove počasnih sudija kod sudova rada i kod sudova socijalne časti. Na ovaj način dodeljene su Frontu rada velike kompetencije u socijalnom

Page 155: Privreda Nacionalnog Socijalizma

životu. Poverenik rada, kao državni organ, ima se osloniti u svome radu na savet, koji mu predlaže Front rada. On je, dakle, vezan u pogledu izbora svojih savetodavaca na ona lica, koja uživaju poverenje Fronta rada. Nesumnjivo da na taj način Front rada dobija znatan uticaj i na samo vođenje aktivne socijalne politike, pa delom i privredne politike, jer ovlašćenja poverenika rada su takva, da mogu imati i direktno privredno-političkih posledica. Ovim uticajem Fronta rada na izbor stručnih saveta i odbora pri povereniku rada, postizava se, da će ovaj u svome delovanju biti pomognut i posavetovan jedino od lica, koja su ne samo stručnjaci u pogledu svoga poziva ili zanimanja, ili specijaliste za pojedina konkretna privredna i socijalna pitanja uopšte, već su i pouzdani u pogledu svog stava prema nacionalnome socijalizmu.

Ne manje značajna je uloga Fronta rada da određuje liste, iz kojih se po redu određuju počasne sudije za sudove socijalne časti. Na taj način, Front rada dobija neposrednoga uticaja u stvaranje jurisdikcije socijalne časti i aktivno sarađuje u izgrađivanju prava, na kome treba da se temelje socijalni odnosi u nacionalno socijalističnoj državi. Preko Fronta rada, nacionalni socijalizam obezbedio je uticaj svoga duha u sudovima socijalne časti. Počasne sudije, koji će, uz državnoga sudiju, donositi pravoreke u ovom pravosuđu, garanti su da će sudovi socijalne časti u svojim odlukama zaista biti nadahnuti nacionalno socijalističnim shvatanjima. Državni sudija u njima treba da obezbedi pravičnost, a počasne sudije obezbeđuju prilagođavanje pravoreka intencijama nacionalnoga socijalizma.

Od istoga je značaja i postavljanje počasnih sudija u sudovima rada. Dok su sudovi socijalne časti političko-idejni sudovi, koji treba da regulišu radne odnose s obzirom na nacionalno socijalističnu socijalnu doktrinu, dotle sudovi rada presuđuju po najamnim odnosima, po pitanjima osiguranja i zaštite radnika itd. Front rada, svojim prerogativom postavljanja i ovih sudija, treba da garantuje, da će se i to pravosuđe rukovoditi nacionalno socijalističnim duhom.

Ukratko, pored formiranja nacionalno socijalističnoga mentaliteta u radnom životu, Frontu rada dodeljene su dužnosti, koje pretstavljaju aktivno učešće u stvaranju i primeni načela nacionalno socijalistične socijalne politike.

Page 156: Privreda Nacionalnog Socijalizma

Na taj način Front rada postaje organ, preko koga stranka uzima neposrednoga učešća u stvaranju socijalne prakse i socijalnoga prava. Najzad, Front rada preuzeo je i izvesne dužnosti socijalno-humanoga staranja. Tako je stvorio u državi nekoliko stotina ureda, u kojima se pruža članovima pravna pomoć u sporovima po pitanjima radnoga odnosa i socijalnog osiguranja. Pored toga, organi Fronta rada zastupaju članove aktivno pred sudovima rada i socijalnoga osiguranja.

Organizaciona shema Fronta rada

Pre nego što završimo razmatranje o Frontu rada, potrebno je upoznati se ukratko i sa njegovom organizacionom zgradom. Organizacija koja obuhvata preko 20 miliona članova, Front rada ima vrlo brižljivo izrađenu i složenu organizatornu shemu, koja obezbeđuje funkcionisanje tela, koje svojom brojnom snagom i složenošću svojih funkcija zahteva vrlo preciznu administraciju.

Front rada stoji pod protektoratom Adolfa Hitlera. Na čelu samog Fronta rada stoji, kao njegov vođa, vođa političke organjzacije NSDAP, dr. Robert Ley, koji je i tvorac celokupne ove ogromne organizacije. U organizatornome pogledu je Front rada podeljen na 13 upravnih grana, 13 odeljenja administracije. To su: štab vođe, personalno odeljenje, organizaciono odeljenje, blagajničko odeljenje, socijalno odeljenje, odeljenje za stalešku izgradnju, prosvetno odeljenje, odeljenje za štampu i propagandu, pravno odeljenje, omladinsko odeljenje, odeljenje za kolonizaciju, odeljenje za samo-pomoć i, najzad, odeljenje stručne štampe. Kao savetodavna tela stoje uz vođu Fronta rada mali i veliki konvent rada. U mali konvent ulaze sefovi gore navedenih odeljenja, vođa NSBO, vođa organizacije srednjega staleža, po jedan pretstavnik staleža ishrane, kulturne komore Rajha i saveza nacionalno socijalističnih pravnika. Veliki konvent se sastoji pored ovih još i od svih starešina župa NSDAP (Gauleiter) kojih ima 32, okružnih starešina Fronta rada, starešina 18 pomenutih stručnih grupa, pretstavnika izvesnih privrednih organizacija i poverenika rada.

Teritorijalno grananje Fronta rada vrši se prvo u 13 okruga, čije se granice poklapaju sa granicama područja

Page 157: Privreda Nacionalnog Socijalizma

poverenika rada. Okruzi se, dalje, dele u župe (Gaue), srezove (Kreise) i mesne grupe (Ortsgruppen), koji se poklapaju sa istovetnom administrativnom podelom NSDAP. Mesne grupe se dele, najzad, u osnovne jedinice. Svako preduzeće, u kome ima preko 10 radnika, odnosno nameštenika, pored vođe preduzeća, pretstavlja jednu jedinku, jednu osnovnu zajednicu. Preduzeća sa manje od 10 ljudi, kao i kućni radnici, organizuju se po kvartovima, odnosno ulicama u blokove i ćelije. Jedan blok obuhvata 10—25 članova, a jedna ćelija, (koja ne sme biti pobrkana sa radnom ćelijom NSBO u preduzeću!), se sastoji od 2 do 6 bloka. Na taj način sprovedena je detaljna organizacija celoga milionskoga članstva Fronta rada u organizatornome pogledu. Naporedo sa ovom administrativnom podelom, ide stručna podela, sa svojih 18 navedenih stručnih grupa. Dok je cilj administrativne podele da čvrstom organizacijom obuhvati celokupno stanovništvo Nemačke, koje učestvuje u privredi, dotle je cilj stručne podele, da u ovu opštu organizaciju uvede princip grupisanja po struci, po funkciji prema narodnoj celini. Prva pretstavlja elemenat discipline, centralisane vlasti. Druga nosi karakter izvesne samouprave, pretstavija začetak socijalne autonomije. Vertikalna administrativna podela i horizontalna stručna pretstavljaju dva naporedna sistema organizacije, koja se međusobno upotpunjavaju.

Pri oceni organizatorne sheme Fronta rada mora se voditi računa o onome, što je stvoreno kao politička mera i izdvojiti to od mere, koja je nikla iz doktrinarnoga shvatanja. Po našem mišljenju, ima se budućnost Fronta rada gledati u izgradnji pojedinih stručnih grupa u njihovoj sve većoj autonomiji. Administrativno grananje će svakako još duže vremena imati prvenstvo. Ali u intencijama nacionalnoga socijalizma, u njegovim idejama, više se nalazi stručna podela, koja pretstavlja i početak staleške izgradnje. Da će se zaista organizacija Fronta rada konačno razviti u tome pravcu ne može se, doduše, tvrditi sa sigurnošću. No sigurno je da se nacionalni socijalizam neće libiti, da sprovede korenite organizatorne reforme, ako se to bude pokazalo umesnim.

Sigurno je jedno: Konačni oblik Fronta rada još ni izdaleka nije dostignut. On je, isto kao i drugi organizatorni oblici, u koje nacionalni socijalizam svrstava privredni i društveni život svoje države, kompromis

Page 158: Privreda Nacionalnog Socijalizma

između političke nužnosti, zahteva konkretne svakidašnjice s jedne, i programa i ideja nacionalnoga socijalizma s druge strane. Kako će se, u realnome životu, sa penetracijom nacionalno socijalističnoga duha životne prilike menjati, tako će se i organizatorni oblici približavati nacionalno socijalističnome idealu.

Adolf Hitler na jednome mestu kaže: ,,Ja nikada ne volim nesto da naredim, pri čemu nisam prethodno ljude ubedio. Pre nego što ljude ne ubedim u ono, što nameravam, nema naredba nikakve svrhe. Ona nema dejstva. Zato moram prethodno ljudima prići i ubediti ih... To znači: Prvo mora da se stvori duh, uverenje. Da bi spoljna forma mogla dejstvovati, potrebne su duhovne pretpostavke. Tek kada one postoje, onda se može i sama forma s uspehom sprovesti u delo. Nacionalni socijalizam, kao idealistični duhovni pokret, trudi se da ulije svima članovima narodne zajednice svoj duh. Postepeno, kako duh jača, prilagođavaju se tome duhu i ustanove spoljnjega života. To je osnovno organizatorno načelo nacionalnoga socijalizma. Ono važi i za budući razvoj njegove socijalne tvorevine: Fronta rada.

4. Radna službaIstorijat

Jedna od vrlo značajnih tekovina nacionalnoga socijalizma u oblasti njegove socijalne delatnosti je Radna služba. Došavši na vlast, nacionalni socijalizam je tu ustanovu već zatekao. Svojim praktično-političkim smislom, on je Radnu službu ne samo zadržao, već je i usvojio i učinio od nje jedan od svojih vrlo važnih političkih instrumenata. Od neutralne mere, kojoj je bio isključivi cilj suzbijanje nezaposlenosti, nacionalni socijalizam je stvorio socijalnu borbenu ustanovu, koja služi njegovoj socijalnoj politici. Radna služba, koja je poznata i drugim zemljama (na pr, nekadašnja radna obaveza u Bugarskoj) dobila je u nacionalno socijaiističnoj državi karakterne crte, koje je čine sastavnim delom nacionalno socijalističnog socijalnog sistema.

Prvobitno je Radna služba, — još 5 juna 1931 g., — uvedena kao potpuno dobrovoljna ustanova kako od strane člana Radne službe, tako i od strane davaoca rada. Član Radne službe mogao je u svako doba, ako mu posao nije odgovarao, ili ako nije bio zadovoljan uslovima rada,

Page 159: Privreda Nacionalnog Socijalizma

napustiti posao i zahtevati potporu za nezaposlene. Isto tako je i davalac rada, dakle javno-pravno telo, za čiji račun su radovi vršeni, mogao svakog pojedinog člana Radne službe otpustiti.

Želeći da postupno privede u delo svoju zamisao o opštoj obaveznoj radnoj službi, kao pandan opštoj vojnoj obavezi, nacionalni socijalizam je prvo dao Radnoj službi disciplinovaniji, čvršći karakter. To je postigao time, što je, doduše, zadržao dobrovoljno obeležje za pristupanje Rad-noj službi, no istovremeno je onaj, koji pristupa, obavezan da u njoj provede 6 meseci.

Druga mera, koja je išla ka ozvaničenju Radne službe, sastojala se u tome, što je ukinuta ograda da se za člana Radne službe može primiti samo radnik, odnosno nameštenik, koji je registrovan kao nezaposlen i prima potporu za nezaposlene. U Radnu službu mogao je, posle prvih reformi koje je nacionalni socijalizam izveo u toj oblasti, biti primljen svaki mladi Nemac bez obzira na svoj socijalni i imovinski položaj. Na osnovu toga pojačan je znatno značaj Radne službe, što se vidi po tome, što je cčitav niz poziva postavio kao uslov za prijem u njih da kandidat prethodno učestvuje u Radnoj službi. To je važilo na pr. za mlade filologe, pravnike, nastavnike univerziteta, pripravnike diplomatske struke i t. d. Najzad, 26 juna 1935 g. donesen je Zakon o Obaveznoj radnoj službi, koji ustanovu Radne službe pretvara u obaveznu. Svaki miadić mora, isto kao svoj rok u vojsci, da otsluži i svoj rok u Radnoj službi. Štaviše, otsluženje roka u Radnoj službi pretpostavka je za izvršenje vojne obaveze, a isto tako i pretpostavka za primanje u makakvu državnu ili javnu službu.

Na taj način je nacionalni socijalizam učinio Radnu službu zvaničnom državnom ustanovom, dajući joj mnogostrane zadatke, među kojima se ističu najviše socijalno-vaspitni i privredni. Radna služba staje time u red ostalih mera nacionalnuga socijalizma na socijalnome polju, i to kao jedna od najvažnijih.

Zadaci

Vaspitni karakter Radne službe kreće se u tri pravca. Pre svega, ona ima zadatak da stvori pojam o značaju i

Page 160: Privreda Nacionalnog Socijalizma

važnosti fizičkoga rada i o njegovoj časnosti. Ona treba da služi ideji o radnome etosu, koju propagira nacionalni socijalizam. Državni sekretar Hierl, koji je kao zemaljski vođa rada (Reichsarbeitsfuhrer) na čelu Radne službe, izrazio je mišljenje nacionalnoga socijalizma prema radu uopšte, na partijskome kongresu NSDAP u Nurnbergu 1933 g., rečima: ,,Za nas rad pretstavlja sadržinu života život bez rada i borbe izgleda nam kao zagušljiva bolesnička soba" Sam rad, kao takav, pretstavlja po ovome shvatanju sadržinu društvenoga zbivanja, a njegov smisao je služba narodnoj celini.

Drugo vaspitno dejstvo radne službe treba da bude u suzbijanju klasnoga duha. Ona treba da stvori osećaj veze između pripadnika raznih društvenih redova. Obuhvatajući inteligenta, seljaka i fizičkog radnika, Radna služba ih uči međusobnom drugarstvu i shvatanju međusobne zavisnosti. Karakteristično je, u vezi sa tim, da nacionalni socijalizam ističe nasuprot starom studentskom idealu burševa, koji se sastojao u izdvajanju studenata kao naročite kaste sa svojim običajima i tradicijama, svoje shvatanje, koje je našlo adekvatnoga izraza u Radnoj službi. Iz ovoga razloga ukinuta su i sva burševska studentska društva u Nemačkoj.

Najzad, time sto Radna služba obuhvata i omladinu gradskoga življa, a svoje radove izvodi u polju, u selu, ona treba da radi na vezivanju osečaja mladoga čoveka za zemlju.

No pored ovog vaspitnog, nacionalni socijalizam pridaje Radnoj službi i izrazito privredne zadatke. Radna služba treba da pomogne stvaranju poljoprivredne autarkije Nemačke, da sarađuje u borbi za nezavisnost Nemačke od inostranstva u pogledu njene ishrane, da stvara terene, na kojima se seljak može naseljavati. Radi toga se radovi Radne službe zadržavaju prvenstveno i na melioracionim poslovima i asanacijama poljoprivrednoga zemljišta. Od 29 miliona hektara ziratnoga zemljišta u granicama Nemačke, bez malo 1/3 podleže poplavama i pati od prekomerne visine nivoa podzemne vode. Plansko odvodnjavanje raznim merama, kao drenažom, nasipima i t. d., povišuje stoga znatno prinos sa toga zemljišta, — po nekim računima od oko 80 RM po hektaru. S druge strane, velike površine ziratne zemlje nemaju dovoljno vode. Tu se radi opet o urednome navodnjavanju. Povećanje prinosa

Page 161: Privreda Nacionalnog Socijalizma

tih površina, ako bi se one uredno navodnjavale, procenjeno je na oko 50 RM po hektaru. Pored ovih čisto melioracionih poslova dolazi i stvaranje novih terena za obradu. U Nemačkoj ima oko 2 i četvrt miliona hektara močvarnoga zemljišta, od koga se oko 85% može pretvoriti u plodne terene za poljoprivrednu proizvodnju. Isto tako ima oko 1,2 miliona ha. pustoga zemljišta, od koga oko 50% može da se melioriše. Najzad, obala Holstein-a i Istočne Pruske pogodna je za stvaranje novih poljoprivrednih terena iz mora, jer je po strukturi slična holandskoj obali, gde su ovakvi napori dali odlične rezultate. Ako bi se sve ove melioracije i svi ovi radovi izveli, postiglo bi se, prema proračunima nemačkog Poljoprivrednog saveta, povećanje poljoprivredne produkcije za vrednost od najmanje 2 i po milijarde RM godišnje. Toliki iznos po prilici, Nemačka plaća inostranstvu za poljoprivredne proizvode koje uvozi. Nemačka bi se, dakle, oslobodila potrebe da uvozi stranu poljoprivrednu proizvodnju, bar ukoliko se tiče glavnih poljoprivrednih proizvoda.

Povećanje prinosa ameliorisanih terena ne pokazuje se odmah, već tek posle nekoliko godina. Stoga su ovakvi radovi u velikome stilu, posmatrani sa tačke privatne privrede, nerentabilni i pored svoje velike narodno-privredne rentabilnosti. Privatni preduzimači ne bi, prema tome, mogli da sprovedu ove velike radove u delo. Ove poslove može izvesti jedino država, i to sa vrlo velikim brojem radnika. U tome leži razlog, što je Radna služba predestinirana za vršenje velikih melioracionih i sličnih radova. U tome leži i njen veliki privredno-politički značaj.

Radna služba je prvobitno osnovana radi suzbijanja nezaposlenosti. Mada je ona, postavši obaveznom državnom ustanovom, ovaj svoj karakter ustvari izgubila, ipak ona još uvek vrši i u pogledu suzbijanja nezaposlenosti dosta značajnu ulogu. Na terenima, koje Radna služba treba da osposobi za poljoprivrednu proizvodnju, može se naseliti oko 200.000 zemljoradničkih porodica, koje bi se mogle same iz svoje zemlje ishranjivati, a uz to učestvovati u proizvodnji sretstava za ishranu naroda. To pretstavlja, ustvari, rasterećenje radnoga tržista za oko 700.000 do 1.000.000 ljudi. Najzad, radovima za koje su potrebni materijal i alati, oživljava se privreda, kao što svi radovi većega stila povlače za sobom zamah u privrednoj delatnosti. Ubrzanje cirkulacije novca i

Page 162: Privreda Nacionalnog Socijalizma

povečanje zaposlenosti u industrijskoj i prerađivačkoj radinosti su posledice delatnosti Radne službe.

Ove svoje socijalno političke i privredne zadatke vrši Radna služba skupnim fizičkim radom. Radovi, koji su domen Radne službe, moraju biti upravljeni na postizavanje opšte koristi. To znači, da svojim posledicama moraju koristiti bilo celoj narodnoj zajednici, bilo njenom znatnom delu. Tako napr. melioracioni radovi ne smeju koristiti jedino sopstvenicima meliorisane zemlje, već se moraju izraziti u povećanju poljoprivredne proizvodnje uopšte.

Mada je država organizator i upravljač Radne službe, radove same ne vrši država potpuno u svojoj režiji. Pojedina javno-pravna tela, kao opštine, zadruge i sl., pojavljuju se kao neposredni davaoci rada, dok država daje besplatno radnu snagu i alate. Pod istovetnim uslovima mogu i preduzeća, koja su upravljena na postizavanje dobiti, davati rad. Ona se, međutim, primaju kao davaoci rada jedino ako se tim radom postizava i kakva isto tolika opšta, javna korist, kao na pr. rušenje zgrada radi besplatnog dobijanja starog materijala; pošumljavanje privatnih šuma uz besplatno ustupanje odgovarajuće količine drva za gorivo za potrebe susednih opština i sl.

Radovi, kojima se bavi Radna služba, moraju biti dodatni, t. j. mora biti utvrđeno da se oni ne bi mogli izvršiti bez upotrebe Radne službe. Stoga se unapred isključuju svi oni radovi, na čije je vršenje dotično javno-pravno telo apsolutno obavezno. Radovi Radne službe ne smeju zadirati u domen, u kome normalno radi slobodna privreda. Njima se ne sme postići ni to, da neki radnik izgubi svoju službu ili da se spreči zaposlenje nezaposlenih u slobodnoj privredi. Ako bi se desio jedan od dva navedena slučaja, Radna služba bi izgubila dobrim delom razlog za svoje postojanje.

Organizatorno, Radna služba spada pod nadležnost ministra rada, a na čelu joj je jedan državni sekretar. No s druge strane, Radna služba je i partijska ustanova, te se u njoj pojavljuje spoj između stranke i države, koji se u drugim socijalnim institudjama u toj meri ne ispoljava, Državni sekretar, koji je na čelu Radne službe,

Page 163: Privreda Nacionalnog Socijalizma

istovremeno i poverenik vođe nacionalno socijalistične stranke za Radnu službu.

III.

AGRARNA POLITIKA

1. Osnovne ideje nacionalno socijalistične agrarne politike

Agrarna polltika nacionalnoga socijalizma igra u njegovom privrednom sistemu veoma važnu ulogu. Najkorenitije reforme, revolucionarni prevrat u shvatanjima u praktičnoj politici, doneo je, u privrednoj sferi svoje delatnosti, nacionalni socijalizam poljoprivredi. Ideje i praktične mere, koje on sprovodi u oblasti agrarne politike, mogu se smatrati ortodoksnim nacionalnim socijalizmom. One su karakteristične za celi sistem nacionalnoga socijalizma i pokazuju ga na delu u njegovoj najčistijoj formi.

Agrarna politika nacionalnoga socijalizma polazi od svestrane kritike pravca, koji je uzela agrarna politika pod uticajem liberalne ekonomije i liberalnoga kapitalizma. Smatrajući da su duh i metode, koji su proizišli iz liberalizma, odgovorni za agrarnu krizu uopšte, a naročito za krizu nemačke poljoprivrede, nacionalni socijalizam posmatra njihovo dejstvo na poljoprivredu, i iz kritike toga dejstva izvlači pouke za svoja agrarno politička načela. Pri tome, on polazi od svoje organske doktrinarne baze, od svog opšteg idejnog-stava, koji u napretku i veličini celokupne nacije vidi cilj sveukupnih napora kako pojedinaca, tako i staleža, a tako i države.

Agrar i nacija

Kao u celom svom privrednom sistemu, nacionalni socijalizam postavlja i svojoj agrarnoj politici cilj, koji leži izvan domena poljoprivrede i privrede. Smatrajući privredu, kao što znamo, podređenim sretstvom za postizavanje viših ciljeva, nacionalni socijalizam smatra i svoju agrarnu politiku metodom, kojom treba da se postignu nacionalno politički ciljevi. U ovom svom shvatanju, on je u naglašenoj protivnosti prema liberalističkoj agrarnoj politici i njenim shvatanjima, koje najizrazitije pretstavlja Aereboe.

Page 164: Privreda Nacionalnog Socijalizma

Klasično shvatanje agrarne politike identifikuje ovu sa težnjom za unapređenjem poljoprivrede u svrhu njenoga ekonomskoga jačanja. Agrarnoj politici je, po tome pravcu; cilj da stvori što bolju rentabilnost za agrarnu proizvodnju; Ona stavlja poljoprivredu u borben odnos prema potrošačima poljoprivrednih proizvoda, čiji interes leži u njihovim jeftinim cenama. Klasična agrarna politika je dete liberalizma, koji u sukobu ekonomskih težnji na tržištu vidi postizavanje privredne ravnoteže. Radi toga ona traži da agrar bude što snažniji, kako bi na tržištu bio što moćniji i odlučniji. Agrar treba da na tržište, oko koga se okreće celokupna privredna delatnost, izađe kao protivnik potrošača, koji ide za jevtinim snabdevanjem. Na ovaj način se u liberalnoj agrarnoj politici ogleda opšta centrifugalna težnja liberalističnoga shvatanja društvenoga procesa. Ona izdvaja agrar iz sklopa privrednoga organizma naroda, postavljajući ga u stav borca za svoj ekonomski napredak. Protivnik agrara je celokupna potrošačka celina naroda, Između agrara i narodne celine uspostavlja se veza jedino preko tog borbenog tržišnog odnosa.

Nasuprot ovome, agrarna politika nacionalnoga socijalizma rukovodi se težnjom da agrar podvrgne interesima nacije. Ona je deo celokupne privredne, a kao takva deo opšte narodne i državne politike. Problemi poljoprivrede posmatraju se sa gledišta njene učlanjenosti u narodnome životu. Kao i sve druge privredne grane, i svi drugi oblici delatnosti, poljoprivreda je u svojim manifestacijama podvrgnuta politici. Ona je podvrgnuta težnji nacionalnoga socijalizma da stvori ekonomski jaku, duhovno i moralno zdravu i fizički snažnu narodnu celinu.

Nacionalni socijalizam stoga odbacuje u načelu liberalistično učenje o tržištu kao stožeru privrede i o sukobu ekonomskih interesa kao njenom regulatoru. Na njegovo mesto on postavlja zahtev, da se i agrarni interesi moraju podrediti narodnim. Agrarna politika se ima rukovoditi zahtevima, koji proizlaze iz njegovih shvatanja o organskome sklopu društva, o povezanosti staleža i o primatu opšteg interesa nad pojedinačnim. Agrarnoj politici nacinalnoga socijalizma nije cilj da agrar unapredi sam za sebe, da mu poveća rentabilitet njega radi. Ona teži za tim da od njega napravi instrumenat svoje opšte nacionalne politike. Nesumnjivo njegova agrarna politika

Page 165: Privreda Nacionalnog Socijalizma

radi što intenzivnije na unapređivanju sela. Ali motivi, putevi i ciljevi su potpuno različiti od motiva, puteva i ciljeva liberalistične agrarne politike, zato što su postavljeni u odnos prema opšte-političkim interesima nacije, a ne prema jačanju same poljoprivrede kao takve.

Značaj zemljorada

Druga osnovna razlika između liberalistične i nacionalno-socijalistične agrarne politike leži u njihovome gledanju na značaj zemljorada. Liberalizam vidi u selu ekonomsku činjenicu, u zemljoradu ekonomsku delatnost, upravljenu na postizavanje dobiti. Ukoliko je veća dobit od zemljorada, ukoliko je zemljorad kao takav rentabilniji, utoliko je uspeh agrarne politike veći ko vuče dobit od zemljorada, ko je prema tome korisnik agrarne politike, uglavnom je indiferentno. Odlično okarakteriše ovo shvatanje Thaer1), izlažući načela racionalne poljoprivrede, rečima: ,,Poljoprivreda je ekonomsko zanimanje, kome je svrha da proizvodnjom, — ponekad i daljom preradom, — vegetabilnih i životinjskih supstancija proizvede dobit ili stekne novac. Ukoliko je ova dobit veća i trajnija, utoliko je ova svrha potpunije ispunjena. Najsavršenija poljoprivreda je dakle ona, koja iz svoga gazdinstva izvlači najvišu moguću i najtrajniju dobit". Ova definicija tačno precizira liberalističko gledište o poljoprivredi. Zemlja postaje objektom trgovanja, a zemljoradnikov rad delatnost, usmerena na postizavanje što veće dobiti za sebe, bez obzira na momente koji leže van želje za dobiti.

Nasuprot ovome, nacionalni socijalizam vidi u zemljoradu stalež ishrane. Zemljoradnja postaje nosiocem odgovorne funkcije narodne ishrane. Cilj njen ne leži u postizavanju što veće dobiti, već u postizavanju što veće produktivnosti, u što boljem podmirenju narodnih potreba za hranom. Korisnik agrarne politike nije samo poljoprivrednik već celi narod. Zemljoradnja, odnosno poljoprivredna delatnost, ima biti usmerena u pravcu postizavanja najveće moguće dobiti za celinu narodnu.

Nacionalni socijalizam ne želi time da stvori od zemljoradnika privrednika, koji je opterećen samo dužnostima i celu svoju zaradu treba da žrtvuje društvu. Naprotiv, merama, sa kojima ćemo se upoznati, on se stara da zemljoradniku obezbedi što sigurniju ekonomsku

Page 166: Privreda Nacionalnog Socijalizma

egzistenciju. No on to ne čini za to, što smatra da zemljoradnika kao takvog treba da unapredi, bez obzira, pa i na štetu, ostalih društvenih redova. Sve nacionalno socijalistične mere za unapređivanje sela i zemljorada, diktirane su uverenjem, da je radi narodne celine i njenoga prosperiteta neophodan snažan i zdrav zemljoradnički stalež.

Na ovome mestu potrebno je da se osvrnemo na jednu činjenicu, koju za razumevanje nacionalno socijalistične agrarne politike ne smemo ispustiti iz vida. Nemačka je, posle velike agrarne krize osamdesetih godina prošloga veka, konačno zahvaćena talasom industrijalizacije. Sve veći udeo industrijskoga stanovništva u nemačkoj populaciji, s jedne strane, a želja države da industriju podigne, s druge strane, diktirali su privrednu politiku, koja je poljoprivredu zanemarila. U sukobu interesa između industrije, koja je tražila niske cene, i agrara, koji se borio za visoke, podlegao je agrar. Prvenstveno je tu gubio mali posednik, seljak, koji je morao napustiti selo, da se preseli u grad ili da emigrira. Tada nastaje veliki priliv seljačkoga življa u industriju, a isto tako i emigracija u Severnu Ameriku. Veleposednik je bolje izdržao posledice psihoze industrijalizacije i uspeo je, radi svoje političke važnosti, da se održi. Mali seljak je, međutim, proletarizovan. Njegova zemlja postaje predmetom špekulacije, jer je agrarna politika liberalistične epohe u njoj gledala pogodan predmet za trgovanje.

Nemačka je bila na najboljem putu da pođe primerom Engleske, koja je svoj agrar uništila radi svoje industrije. Ali dok je Engleska, bogata kolonijama, to mogla učiniti bez opasnosti po svoju ishranu, dotle je Nemačka u pogledu svoje ishrane potpala pod zavisnost od inostranstva. Kakve je posledice donela ta zavisnost pokazuje okolnost, da prema 1,898.000 poginulih u Svetskom ratu, stoji 746.000 umrlih u pozadini usled manjkave ishrane. Broj umrlih usled zavisnosti nemačke ishrane od inostranstva dostiže dakle skoro polovinu broja poginulih u ratu. Razumljivo je, stoga, da se nacionalni socijalizam, u svojoj želji da stvori jaku državu, svim silama trudi da obezbedi ishranu naroda iz sopstvene poljoprivrede. U tome cilju, on gleda da spreči težnju zemljoradnika ka gradu i da prekine tendenciju preobražaja seljaka u industrijskog radnika. U vezi s time ide i težnja, da se broj nezaposlenih radnika ne poveća još

Page 167: Privreda Nacionalnog Socijalizma

prilivom seoskog proletarijata. Porast grada na račun sela i slabljenje zemljoradnje u vezi s tim vidi se iz ovih brojeva: 1875 god. živelo je 6% ukupnoga stanovništva u velikim gradovima. 1900 g. popeo se taj procenat na 16 % da bi dostigao 1925 g. 27%. Naporedo s tim pojavljuje se opadanje rađanja. Prema statističkim proračunima, gradsko stanovništvo daje samo 58 % od broja porođaja, koji bi bilo potreban da se održi stalan broj stanovnika. Seosko stanovništvo, naprotiv, daje višak rađanja od 13%. Za nacionalni socijalizam ova činjenica igra vanredno značajnu ulogu. Da bi narod bio jak, potrebno je da se obnavlja, potrebno je da se stalno pojavljuje višak rađanja. Gradovi toga viška nemaju. Selo ga ima, ali njegova težnja da se povuče u grad ugrožava postojanje viška. Stoga nacionalni socijalizam smatra da mora obezbediti narodu radi njegove budućnosti zdravo i ekonomski snažno selo, koje će davati viškove radanja, potrebne za razvoj naroda.

Seljak i poljoprivrednik

Najzad, — i to je ono što razlikuje nacionalno socijalističnu agrarnu politiku od svih ostalih, — potrebno je osvetliti i iracionalni faktor veze između naroda i zemlje, koji u njoj igra presudnu ulogu. Nacionalni socijalizam smatra da jedino veza sa zemljom može stvoriti trajni izvor narodnoga zdravlja i snage. Vezujući svoga seljaka za zemlju, on hoće da učini od njega čuvara kulture, čuvara rasnih shvatanja, čuvara čistoće rase. Ovaj pojam, koji izlazi iz okvira racionalnih privrednih i političkih momenata, a koji pretstavlja baš suštinu agrarne politike nacionalnoga socijalizma, precizirao je sadašnji ministar ishrane i seljački vođa R. Walter Darre u svojim obimnim delima, 1) odvajajući seljaka od poljoprivrednika i postavljajući zahtev za očuvanjem i snaženjem seljaka i njegove veze sa zemljom. Agrarna politika, zasnovana na njegovim shvatanjima, je ustvari seljačka politika, politika seljaka, a manje politika poljoprivrede. Ona je diktirana dvama momentima:

1. Željom da se obezbedi samostalnost ishrane Nemačke i stoga obezbedi poljoprivreda uopšte;

2. težnjom za stvaranjem seljačkoga staleža kao nosioca rase i čuvara rasne kulture.

Oba ova momenta podjednako su važna, oba treba imati u vidu, kada se kritički posmatraju pojedine

Page 168: Privreda Nacionalnog Socijalizma

ustanove, koje je nacionalni socijalizam stvorio u svojoj agrarnoj politici.

Idejne i praktične temelje prvoga momenta smo upoznali. Drugi momenat, međutim, zasniva se na pojmu seljaka, koji je precizirao Darre.2) Daćemo stoga njemu reč: ,,Razlika (između seljaka i poljoprivrednika) leži ukratko u tome, što je seljak porodično-pravni pojam, dok je poljoprivrednik, kao što mu ime kaže, privredni pojam. To znači: Seljaštvo obeležava porodično-pravno obezbeđenje smene generacija na grudi...

Poljoprivreda označava privredno iskorišćenje seoskog proizvodnog terena...

Kod seljaštva igra poljoprivredno zanimanje, u suštini, samo ulogu ishrane i službe ideji o porodici, koja je načelno iznad svih ostalih momenata.

Kod poljoprivrednika igra poljoprivredno zanimanje ulogu postizavanja prinosa, a taj prinos, koji daje dobit, stavlja se na čelo svih ostalih momenata.

Kod seljaka zemlja ne postaje nikada robom, jer je ona samo deo, takoreći hranilac, ideje o porodici.

Kod poljoprivrednika je pretvaranje zemlje u robu pretpostavka za njegovu egzistenciju, njemu treba privredna sloboda da postigne najveći privredni prinos i time dobit.

Seljak s toga misli u svome odnosu prema svetu kao ,,mi", u duhu ideje o porodici.

Poljoprivrednik misli kao ,,ja", u duhu postizavanja najviše moguće dobiti.

Seljak ima pored sebe saradnike iz svoga doma. Poljoprivrednik se cepa na poslodavca i najamnika sa svima posledicama toga shvatanja.

Seljaku leži težište njegovog mišljenja u njegovoj porodici i u imanju, koje je s tim skopčano. Poljoprivredniku leži težište mišljenja na tržištu.."

Page 169: Privreda Nacionalnog Socijalizma

Poljoprivredna i seljačka politika

Iz ovoga proizlazi da nemačka agrarna politika razdvaja svoje dejstvo u dva pravca: prema poljoprivredniku s jedne i prema seljaku s druge strane. Dok je prema poljoprivredniku rukovođena težnjom da njegov privredni rad dovede u sklad sa potrebama narodne privrede, a preko toga nacionalne politike, dotle se ona prema seljaku rukovodi, pored ovih, i drugim motivima, Tu ona vidi svoju ulogu ne na privrednom, već na rasnom polju. Seljaštvo je za nju izvor obnove narodne krvi, bez koje nema osigurane budućnosti.

Seljak čuva krv, rasu i karakter naroda. Vezan za zemlju generacijama, gledajući u njoj ne objekat za postizavanje što veće dobiti za sebe, već osiguranje i obezbeđenje života za svoje potomstvo i za svoj rod, on pretstavlja specijalni objekat staranja nacionalnoga socijalizma, Rasno-biološke osnove sela s jedne, i njegove duhovne osnove s druge strane, nacionalni socijalizam smatra temeljima svoje rasne politike. U konačnom obezbeđenju seljakove veze sa zemljom, u garantovanju njegove privredne egzistencije, u negovanju njegovih običaja, u staranju za njegovu nezavisnost od tržišnih varijacija, u brizi za odrzavanjem čistoće njegove rase, —nacionalni socijalizam gleda prvenstveni zadatak svoje seljačke politike.

Prema tome stoji prema poljoprivrednoj politici, kao sastavnome delu agrarne politike, seljačka politika, koja ulazi i u agrarnu i u rasnu politiku. Poljoprivredna politika je rukovođena materijalnim načelima obezbeđenja ishrane i produktivnosti poljoprivredne proizvodnje. Seljačka politika upravlja se prema iracionalnome načelu čuvanja rase, čuvanja veze između krvi i zemlje. Poljoprivredna politika hoće da obezbedi materijalnu sadašnjost nemačkoga naroda. Seljačka politika osigurava rasnu i duhovnu budućnost njegovu.

Poljoprivredna politika traži orijentisanje poljoprivredne delatnosti jedino prema potrebama nacije, traži dakle stabilnost i sigurnost poljoprivrednikove privredne kalkulacije. Ona mora onemogućiti uticaj tržišne spekulacije na cene poljoprivrednih proizvoda, jer se ovom poljoprivreda iskorišćuje u pojedinačnu korist. Na mesto

Page 170: Privreda Nacionalnog Socijalizma

nesigurnosti, koju povlači sobom liberalno-kapitalističko shvatanje proizvodnje za tržište, poljoprivredna politika nacionalnoga socijalizma ide za postavljanjem poljoprivredne privredne računice na čvrstu i nepromenjljivu osnovu. Ishrana ne sme, po njoj, zavisiti od tržišnih prilika. Stoga se mora onemogućiti uticaj tržišta na cene poljoprivrednih proizvoda, već se i tržište i proizvodnja moraju obuhvatiti jedinstvenom čvrstom organizacijom. Na mesto tržišne cene, koja varira prema raznim uticajima, treba za glavni regulator poljoprivredne proizvodnje postaviti potrebu naroda u namirnicama. Prema tome treba agrar izdvojiti iz liberalno-kapitalističkoga privrednoga zbivanja.

Seljačka politika traži stabilnost seljačke porodice na njenoj zemlji. Ona traži da se zemlja izuzme iz slobodnoga prometa, jer ona nije objekat trgovanja, već osnova, na kojoj raste i živi narod. Seljak je čuvar te životne osnove naroda. Radi toga ga treba zaštititi u njegovome odnosu prema zemlji. Seljačka politika ide za tim, da kapitalistička shvatanja o zemlji i seljaku zameni svojima. Na mesto postulata o vrednosti i ceni kao stožeru ekonomskih pojava, po kome se regulišu i odnosi između zemlje i njenoga vlasnika, nacionalni socijalizam stavlja svoju tezu o seljaku, krvlju i sudbinom vezanim za zemlju, čija dužnost da sačuva zemlju svome potomstvu a svoju životnu snagu za naciju, treba da bude merilo za njegove odnose prema zemlji, na kojoj radi i stvara.

,,Nemačko se seljaštvo ne može očuvati bez savlađivanja kapitalizma i bez stvaranja nemačkog seljačkog prava," kaže dr. Joseph Goebbels. To je zvanično mišljenje nacionalnoga socijalizma. Stoga ovaj u svome staležu ishrane (Reichsnahrstand) savlađuje kapitalistična shvatanja u poljoprivredi, a svojim zakonom o naslednom seljačkom dobru (Reichserbhofgesetz) udara temelj novom seljačkom pravu.

R. Walter Darre, čije ideje udaraju pečat na agrarnu politiku. nacionalnoga socijalizma, postavio je četiri osnovne idejne teze:

1. Obezbeđenje osnove ishrane naroda iz sopstvene grude je pretpostavka nezavisnog nacionalnog upravljanja državom.

Page 171: Privreda Nacionalnog Socijalizma

2. Stalež, koji obezbeđuje ishranu slobodne i nezavisne narodne zajednice, seljački stalež, je pretpostavka narodne zajednice i njenih privrednih i kulturnih pregnuća; t. j. poljoprivreda nije deo narodne privrede, već njena pretpostavka.

3. Preduslov prave narodne zajednice i njenog unutrašnjeg tržišta je poljoprivreda, bogata seljacima i poljoprivrednim radnicima.

4. Seljaštvo, a u širem smislu seosko stanovništvo uopšte, je životni izvor naroda i radi toga pretpostavka njegove samostalne egzistencije. Ove teze izložio je Darre dugo pre dolaska nacionalnoga socijalizma na vlast u Nemačkoj, a naročito ih je raspravio, uz saradnju svojih pomoćnika, u svome časopisu ,,Deutsche Agrarpolitik" (kasnije ,,Odal"). Celokupna njegova agrarna politika proizlazi iz saznanja, formulisanih u ova 4 stava.

2. Stalež ishraneIstorijat organizacije staleža ishrane

U vreme dolaska nacionalnoga socijalizma na vlast bila je poljoprivreda u organizatornome pogledu podeljena u čitav niz raznih organizacija, saveza, udruženja i društava, koji su svaki sa svoje tačke gledišta vodili računa o ekonomskom, socijalnom i kulturnom razvoju sela. Od većega značaja je bio naročito zemaljski seljački savez (Reichslandbund) i hrišćanski savez seljačkih društava. Izvesne funkcije imale su i poljoprivredne komore. Pored njih je funkcionisala organizacija zemljoradničkoga zadrugarstva. Sve ove razne organizacije imale su svoj delokrug isključivo u domenu obrade zemlje. One privredne grane i ona preduzeća, koja su prema poljoprivrednoj proizvodnji u odnosu prerađivača, bili su rastureni u organizacijama i grupacijama nemačke industrije, trgovine i zanatstva. Ovakvo grupisanje bilo je uzrok međusobnih trvenja i prirodnih interesnih sukoba. Nacionalni socijalizam, polažeći od zahteva da se celokupna privreda, koja stoji u službi ishrane, mora organizovati jedinstveno i podvrgnuti jedinstvenom voćstvu, smatrao je jednom od svojih prvih dužnosti da ovu organizatornu i interesnu pocepanost prekrati.

Page 172: Privreda Nacionalnog Socijalizma

Proces stvaranja jedinstvene organizacije počeo je preuzimanjem svih pojedinih organizacija, udruženja i saveza, u ruke članova nacionalno socijalistične stranke. Stvorena je jedna organizatorna zajednica, a R. Walter Darre, koji je bio na čelu njenom, postavljen je za ministra ishrane. Najzad, 13 septembra 1933 g., donesen je Zakon o privremenom sklopu staleža ishrane Rajha i merama za regulisanje tržišta i cena za poljoprivredne proizvode. Ovaj zakon je temelj celokupne privredne politike nacionalnoga socijalizma. Na njemu su zasnovane sve one mere, koje je nacionalni socijalizam doneo od dana donošenja ovoga zakona, a koje pretstavljaju organizatorno i privredno-političko delo.

Zakonom od 13 septembra 1933 g. data je osnova, na kojoj je ministar ishrane, koji je postao i zemaljskim seljačkim vođom,1) (Reichsbauernfuhrer), imao da izgradi stalešku organizaciju poljoprivrede, odnosno privrede ishrane naroda. § 1 ovlašćuje ministra poljoprivrede i ishrane da može doneti privremene upute za izgradnju staleža ishrane, a § 10 ovlašćuje ga, da donese sve uredbe i opšte-upravne upute, potrebne za sprovođnje Zakona, pa staviše i dopune Zakona, ukoliko bi se ove pokazale potrebnim. Time je celokupna agrarna politika stavljena u ruke pretstavnika staleža ishrane, odnosno državni organ, koji je nadležan za sprovođenje agrarne politike, i upravljač staleža, na koji se ta politika neposredno o nosi, spojeni su ujedno.

Razlog za žurbu u vezi sa izgradnjom staleža ishrane treba tražiti u okolnostima, koje su se u to doba pojavile u nemačkoj poljoprivredi. Sve brži pad cena poljoprivrednih produkata stvorio je situaciju da zemljoradniku njegov trud nije davao prihoda. Žetva 1933 g. svojim obiljem mogla je da pokrije unutrašnju potrošnju žitarica. No zaduženost prinudila je poljoprivrednika da prodaje u nevreme, da rezultat žetve neracionalno otuđi. Ova prodaja iz nužde uticala je katastrofalno na cene. Velika spekulacija je preko produktnih berzi ovaj pritisak na cene povećala velikim terminskim prodajama. Cilj spekulacije je bio da svojim berzanskim manevrima cene žita potisne što dublje, da bi posle o terminu mogla da pokrije svoju potrebu što jevtinije, odnosno da postigne što veće dobiti na račun poljoprivrede s jedne i potrošača s druge strane. Ovaj manevar spekulacije postigao je rezultat da je poljoprivreda bila zahvaćena paničnom psihozom i da je

Page 173: Privreda Nacionalnog Socijalizma

iznela na berze mnogo veće količine, nego što bi ih inače morala izneti radi svoga održavanja i plaćanja svojih dugova. Sve ove komponente učinile su da je poljoprivreda stajala pred katastrofom nedoglednih srazmera.

Nacionalno socijalistična vlada stajala je pred problemom, koji evolutivnim i postepenim merama nije mogla rešiti. Ona je morala, ako je htela očuvati zemljoradnike, — što je za nju i od ogromne političke važnosti, — pribeći radikalnim sretstvima. Načela, izgrađena od strane agrarnih političara u krilu nacionalnoga socijalizma, morala su se bez oklevanja primeniti u praksi. Zakon od 13 septembra 1933 g. stvorio je mogućnost da se ona primene na upravo revolucionarni način. Njime je data mogućnost, da se u cilju sprečavanja spekulacije sa sretstvima za ishranu naroda pristupi regulisanju prodaje, cena i razmaka u cenama, a pored toga i da se organizuje i planski obuhvati i sama proizvodnja zemljoradničkih produkata. U tome cilju Zakon predviđa dva načina:

Prvi se sastoji u tome, što ministar ishrane i poljoprivrede može ovlastiti stalež ishrane ili pojedine njegove grupe da autonomno i obavezno regulišu proizvodnju, prodaju i cene poljoprivrednih proizvoda, ukoliko je to potrebno u svrhu zaštite interesa narodne privrede i opštega dobra (§ 2). Time se dakle omogućuje ministru ishrane i poljoprivrede da kao najviša nadležna državna vlast prenese na stalešku organizaciju dužnost regulisanja proizvodnje i tržišta, kao njen samoupravni zadatak. Izvođenje ovoga zadatka podleže kontroli ministrovoj. (§ 4),

Drugi način je dat propisom §-a 3 Zakona, kojim se ovlašćuje ministar ishrane i poljoprivrede da može u cilju regulisanja proizvodnje i tržišta narediti stvaranje prinudnih organizacija. Ministar može narediti da se izvesne grupe u staležu ishrane ili izvesni pojedinci iz tih grupa. kao i druga preduzeća i ustanove, koji proizvode ili rasturaju poljoprivredne proizvode, spoje u saveze ili udruženja, ili da se priključe postojećim savezima ili udruženjima. Ovo prinudno udruživanje ide preko granica same poljoprivrede i može obuhvatiti čitave grane industrije ili druge privrede.

Da bi se ovom pravu ministra ishrane dala i

Page 174: Privreda Nacionalnog Socijalizma

odgovarajuća sankcija, propisano je u Zakonu da ministar može narediti da se prestupi protiv naredaba, izdatih na osnovu Zakona od 13 septembra 1933 g., mogu kazniti zatvorom ili novčano do 100.000 RM. Pored toga, on može zatvoriti pojedina preduzeća, ako se ona ne povinuju njegovim naredbama. Najzad, on može autonomnim telima u okviru staleža ishrane dati pravo izricanja administrativnih kazni protiv onih, koji se ogreše o propise i naredbe, izdate na osnovu Zakona.

Organizacija staleža ishrane

Pre nego što ćemo preći na rad i dejstvo staleža ishrane, dakle na samu agrarnu politiku nacionalnoga socijalizma u praksi, potrebno je upoznati se sa organom, koji je nosilac te agrarne politike. Stalež ishrane, pored kulturne komore jedina do sada izgrađena staleška organizacija nacionalno socijalistične države, obuhvata celokupnu radinost u Nemačkoj, koja se bavi ishranom stanovništva, dakle pored poljoprivrede u užem smislu i šumarstvo, povrtarstvo, ribarstvo i lov. Njegovi su članovi i sve zemljoradničke zadruge, trgovina poljoprivrednim produktima, seoska trgovina i celokupna privreda, koja se bavi izradom sretstava za ishranu.

Četiri uredbe ministra ishrane i poljoprivrede, (od 8 decembra 1933 g., od 15 januara 1934 g., od 16 februara 1934 g. i od 4 februara 1935 g.), kao i jedan pravilnik, regulišu celokupnu organizatornu materiju, na kojoj je sagrađen stalež ishrane.

Na čelu staleža ishrane stoji zemaljski seljački vođa (Reichsbauernfuhrer), koga postavlja šef države. Pod njegovom neposrednom upravom nalazi se celokupni sklop staleža ishrane. Vrhovne organizacije staleža su: štab zemaljskog seljačko vođe i upravni ured njegov. Štab je sastavljen od njegovih užih saradnika i radi po pitanjima, koja se odnose na vrhovno voćstvo staleža. Upravni ured je vrhovno administrativno nadleštvo staleža ishrane. On se deli u pet odeljenja, od kojih je prvo administrativno, drugo se bavi seljakom kao čovekom, treće se bavi tržišnom politikom, četvrto seljačkim gazdinstvom, a peto narodnim seljačkim običajima. Pored ovih ustanova postoje na vrhu piramide staleža ishrane još zemaljski seljački savet, zemaljski seljački sabor i zemaljski seljački kongres. U savet ulaze pojedina lica, koja postavlja

Page 175: Privreda Nacionalnog Socijalizma

zemaljski seljački vođa. U sabor ulaze funkcioneri staleža ishrane, a u kongres pretstavnici seljaštva iz cele zemlje. Teritorijalno se grana stalež ishrane u 19 pokrajinskih, odnosno oblasnih, seljačkih organizacija (Landesbauernschaft), koje se opet dele na izvesan broj okružnih seljačkih organizacija (Kreisbauernschaft). Osnovna jedinica je mesna seljačka organizacija (Ortsbauernschaft). U izvesnim okruzima postoje između mesnih i okružnih još i sreske organizacije. Pokrajinske organizacije odgovaraju svojim sklopom shemi upravnoga ureda staleža ishrane. Na čelu pokrajinske organizacije stoji oblasni seljački vođa, a njegov ured grana se isto tako u pet odeljenja, kao i upravni ured zemaljskog seljačkog vođe. Isto tako postoje oblasni seljački saveti, sabori i kongresi. Okružne organizacije imaju isti organizacioni sklop i stoje pod okružnim seljaćkim vođama. Sreske organizacije nemaju ureda već samo sreskog seljačkog vođu bez administrativnih funkcija. Najzad, mesne seljačke organizacije nemaju odeljenja, a stoje pod voćstvom mesnih seljačkih vođa.

Stalež ishrane je autonomno javno-pravno telo, u kome je članstvo obavezno za sve one pojedince ili organizacije koji su njegovim sklopom obuhvaćeni. Stalež ishrane ima prema svojim članovima široka javno-pravna ovlašćenja. Tako se, na primer, članski prilozi mogu ubirati egzekutivnim putem preko poreskih nadleštava. Isklučivi pravni pretstavnik staleža ishrane je zemaljski seljački vođa. Stručne i teritorijalne grupacije u okviru staleža ishrane nisu samostalna pravna tela, već jedino upravne ustanove. One, prema tome, nisu nosioci nikakvih prava. Nosilac prava je jedino stalež ishrane kao celina.

Zadaci staleža ishrane, stavljeni mu u dužnost uredbom od 8 decembra 1933 g. su: ,,Da sjedini svoje članove, u odgovornosti prema narodu i državi, u snažnu potporu izgradnji, očuvanju i snaženju nemačkoga naroda. U tome cilju on ima naročito zadatak da unapređuje nemačko seljaštvo i poljoprivredu, zemljoradničko zadrugarstvo i trgovinu zemljoradničkim proizvodima, kao i preradu poljoprivrednih proizvoda; da reguliše privredne i društvene odnose među svojim članovima; da postigne između težnji njime obuhvaćenih snaga izravnanje, koje služi opštem dobru; da pomaže vlastima u svima pitanjima, koja se odnose na stalež ishrane, naročito davanjem stručnih mišljenja i određivanjem stručnjaka"

Page 176: Privreda Nacionalnog Socijalizma

(§ 2). Sem toga, stalež ishrane je dužan i ,,da bdi nad staleškom čašću svojih članova" (§ 3).

Pored toga, on ima da izvede sve one zadatke, koje na njega prenese ministar ishrane i polioprivrede. Tu spada naročito nadzor nad tržištem i njegovo regulisanje, koje je ustvari praktično najvažnija funkcija staleža ishrane.

Članstvo staleža ishrane

Članstvo staleža ishrane je veoma razgranato, Jer obuhvata, kao što smo naglasili, sve one pojedince i privredne grane, koji stoje u vezi sa ishranom naroda. Tu je došlo do punoga izražaja ono gledište o staležima, koje smatra da staleško grananje treba izvesti prema funkciji, koju izvesna grupa vrši prema celini. Kriterijum za obrazovanje staleža ishrane je, dakle, okolnost što izvesno lice ili izvesno preduzeće, gazdinstvo ili makakva socijalna ili privredna grupa proizvodi, prerađuje ili dobavlja predmete za ishranu. U staležu ishrane mogu se razlikovati 4 osnovne grope članova:

I. Lica, koja neposredno rade u poljoprivrednoj proizvodnji; ovamo spadaju vlasnici, zakupci, korisnici svih vrsta poljoprivrednih gazdinstava, članovi njihovih porodica i radnici, nameštenici ili činovnici, koji učestvuju u poljoprivrednoj radinosti.

II. Zemljoradničke zadruge, i to kako pojedine zadruge tako i njihovi savezi i njihove revizijske organizacije. Ovih zadruga ima u Nemačkoj, prema statistici od 1934 g., 42.265, koje se dele u sledeće grupe:

kreditne zadruge . . . . . . . 19.123nabavljačke i potrošačke . . . 4.075 mlekarske . . . . . . . . . . . 7.576stočarske . . . . . . . . . . . . 607jajarske . . . . . . . . . . . 554voćarske i povrtarske . . . . 327vinarske . . . . . . . . . . . . 416električne . . . . . . . . . . . 5.615vršaće . . . . . . . . . . . . . 879mašinske . . . . . . . . . . . 208vodne . . . . . . . . . . . . . 448za gajenje stoke . . . . . . . 724za ispašu . . . . . . . . . . . . 330ostale razne . . . . . . . . . . . 1.365

Page 177: Privreda Nacionalnog Socijalizma

III. Fizička i pravna lica, koja se bave seoskom trgovinom ili preradom i doradom poljoprivrednih proizvoda. Ova veoma obimna kategorija članova staleža ishrane, obuhvata velikim delom radinosti i preduzeća, koji imaju trgovački, zanatski i industrijski karakter. Ona je podeljena na 10 privrednih grupa i to:

1) Zemljoradnička proizvodnja. Ovamo spadaju:a) trgovina polioprivrednim proizvodima i poljoprivrednim potrebama, kao sretstvima za đubrenje i dr.; žitarska trgovina, trgovina mahunastim plodovima, sretstvima za stočnu ishranu, krompirom, semenjem, lanom, konopljom, brašnom i mlinarskim proizvodima, pirinčem, kukuruzom, repom, surogatima za kafu, kao i sve slične privredne grane; pored toga ovamo ulaze i najamni vršioci i najamni orači;

b) mlinovi, proizvođači stočne hrane, pekare, proizvodnja surogata za kafu, čistilice pirinča, sušionice lana, prese za seno i slamu, skladišta za smeštaj poljoprivrednih proizvoda i dr.

2) Stočarstvo, koje obuhvata:a) trgovinu stokom i živinom, jajima i svim ostalim stočarskim proizvodima, kao i razne ustanove za tovljenje i gajenje svinja i živine, konjarska trgovina, kupovina sirovih koža kod proizvođača, kupovina vune kod proizvođača, trgovina mesom, gajioci životinja za krznarstvo, kupovina perja kod proizvođača, trgovina crevima, trgovina ekstraktom od mesa;b) industrija mesa, kao tvornice konzervi, kobasica i sl., klanice, tvornice ekstrakta od mesa, hladnjače i sl.

3) Pivarska privreda, koja obuhvata:a) trgovinu hmeljem, kvascem, sladom i pivom, ib) pivare, tvornice sladi, tvornice kvasca.

4) Privreda šećera, koja obuhvata:a) trgovinu šećerom, slatkišima, sladoledom, keksom i kolačima;b) tvornice šećera, čokolade, slatkiša, keksa, veštačkog meda; poslastičarnice, proizvodnju medenih kolača, sladoleda i sl.

5) Privreda skrobi i pecara, koja obuhvata:a) trgovinu alkoholnim pićem, skrobi od kukuruza, prerađevinama od krompira, skrobi od žita, glukozom, sagom, praškovima za pudinge i sl.; b) pecare krompira, žita, voća, tvornice spirita, proizvodnje svih vrsta skrobi i prerada od krompira, dekstrina, glukoze, saga, praškova za pudinge i sl.

Page 178: Privreda Nacionalnog Socijalizma

6) Ribarstvo, koje obuhvata:a) trgovinu ribama i rečnim i morskim životinjama svih vrsta kao i njihovim prerađevinama; pomorsko ribarstvo;b) tvornice za preradu riba.

7) Privreda masti i mleka, koja obuhvata:a) trgovinu mlekom, mlekare, sirare, trgovinu sirom i maslom, konzervama od mleka, ostalim mlekarskim proizvodima; trgovinu uljem, uljaricama, mašću, margarinom, majonezom, i sl.;b) proizvodnju mlečnih konzervi, kazeina, mlečnog šećera;uljare, proizvodnju biljnih i životinjskih masti, veštačkih masti, majoneza i sl.

8) namirnice, u koje ulaže:a) trgovina voćem, povrćem, kupovina nemačkog duvana kod proizvođača; trgovina biljkama, medom, vinom, mineralnom vodom, jagodama, pečurkama, voćnim povrtarskim prerađevinama, šampanjcem, preradama od testa, sirćetom, slačicom, raznim esencijama za proizvodnju pića, veštačkim sretstvima za ishranu;b) tvornice raznih namirnica, prerada od testa, supa, vodnih prerađevina, prerađevina od povrća, šampanjca, vermuta, mineralne vode, esencija, sirćeta, limunade, leda, soka od repe i sl.

9) Privreda drvom i baštenskim i šumskim proizvodima, u koju ulaze:a) trgovina drvom za građu i gorivo, trgovina cvećem i ukrasnim biljkama; kupovina korparske vrbe, morske trave i trske kod proizvođača;

b) strugare i proizvodnja furnira, pokretne testere i sl.

10) U ovu grupu ulazi trgovina na malo životnim namirnicama, koja nije obuhvaćena u prvih devet grupa.

IV. Četvrta kategorija članova obuhvata saveze i korporacije, koji ulaze kao takvi u stalež ishrane. To su, uglavnom, privatne ustanove, čiji ciljevi zahtevaju da stoje pod kontrolom staleža ishrane. Ovamo ulaze razni ženski savezi, čiji je delokrug selo, domaćičke škole, savez bolesničkih blagajni, društvo za unapređivanje unutrašnje kolonizacije i dr.

Stalež ishrane je, prema tome, zaokrugljena staleška organizacija, kakva u dosadašnjoj istoriji agrarne politike, ili privredne politike uopšte, nikad nije primenjivana. Ovakvu sveobuhvatnu organizaciju nacionalni socijalizam je smatrao neophodno potrebnom da bi mogao voditi dirigovanu tržišnu politiku, koja sačinjava srž njegove

Page 179: Privreda Nacionalnog Socijalizma

poljoprivredne politike i pretstavlja vanredno inteteresantan pokušaj isključenja tržišnih zakona i pravila iz jedne od osnovnih grana privrede.

Zadrugarstvo

Videli smo da zemljoradničke zadruge i njihovi revizijski savezi i organizacije sačinjavaju zasebnu kategoriju članova staleža ishrane. One su obavezno obuhvaćene njegovom organizacijom i podređene brizi naročitoga otseka vrhovne uprave staleža ishrane. Ovaj otsek se stara za vršenje svih onih zadataka, koji su bili povereni zadružnim savezima. On se stara za unapređivanje zadrugarstva, za zastupanje zadružnih interesa u zakonodavstvu i administraciji, za usavršavanje zadružnih ustanova, zadružnu statistiku i sve ostalo u vezi s tim. Sami zadružni savezi, doduše, nisu formalno raspušteni, ali su podređeni u svemu staležu ishrane. Uredbom od 2 januara 1934 g. naređeno je, da funkcije vodećih organa pojedinih saveza zemljoradničkih zadruga pređu na zemaljskog seljačkog vođu, bez obzira na unutrašnje uređenje tih saveza. Time je postignuto da funkcije uprava pojedinih zadružnih saveza vrši nadležni otsek staleža ishrane. Savezi su, ustvari, pretvoreni u izvrsne organe, koji sprovode odluke staleža ishrane.

Zadrugarstvo postoji dakle i dalje. No ono je izgubilo onaj značaj, koji je imalo ranije postalo je sporednim činiocem. Treba naglasiti, da u Nemačkoj zadruge nikada nisu imale onaj značaj, koji su one dobile u slovenskim, a naročito u jugoslovenskim zemljama. U Nemačkoj, kao i uopšte na Zapadu, zadruge su smatrane samo ekonomskim činiocima, naročitim oblikom ekonomskoga udruživanja. Ustvari, međutim, zadruge mogu da budu i prevashodno socijalni činilac, naročiti oblik društvenoga života, bez obzira na čisto ekonomske funkcije. Ovaj socijološki momenat zadrugarstva u nemačkome zadrugarstvu nije istaknut. Kreditne zadruge bile su, ustvari, male seoske banke, Proizvođačke, prerađivačke i ostale zadruge bile su čisto ekonomska udruženja. Radi toga je nacionalni socijalizam, sa svojom staleškom shemom u poljoprivredi, olako prešao preko zadrugarstva, koje svoj socijološki smisao nije bilo izradilo, a ekonomske funkcije može staleška organizacija u mnogo savršenijoj formi da ispuni. Nacionalni socijalizam smatra, da zadrugarstvo u njegovoj poljoprivredi nije važan činilac i radi toga on, doduše,

Page 180: Privreda Nacionalnog Socijalizma

uvršćuje zadruge u svoju stalešku zgradu, ali im ne pridaje nikakav naročiti značaj.

3. Organizacija tržišta sretstava za ishranu

Osnove tržišne politike staleža ishrane

Zakon od 13 septembra 1933 g., kojim je data osnova za izgradnju staleža ishrane, u samom svom nazivu pokazuje, da se pitanje regulisanja tržišta poljoprivrednih proizvoda i cena tih proizvoda vezuje za stalež ishrane. Ovaj je stvoren kao velika staleška organizacija, kojoj je dužnost da sprovodi agrarnu politiku nacionalnoga socijalizma, čiji je važni deo baš uređenje tržišta i regulisanje cena agrarnih proizvoda. Svoj sveobuhvatni sklop stalež ishrane je dobio stoga, da bi svoju politiku mogao vršiti sa što više autoriteta. Ako bi postojala mogućnost da se pojedine privredne grane, koje imaju udela u ishrani nacije, izvuku ispod kontrole i voćstva staleža ishrane, bilo bi dovedeno u pitanje celokupno agrarno-politično delo nacionalnoga socijalizma, koje kulminira u odlučnoj težnji da životni problem nacionalne ishrane podvrgne planskoj regulaciji.

Tržišna politika staleža ishrane ima svoga dubokoga osnova u opštim društvenim shvatanjima nacionalnoga socijalizma. Podređivanje zemaljske ishrane potrebama naroda, organsko ukopčavanje poljoprivrede u narodnu privredu, nije moguće, ako država ostavi vođenje tržišne politike berzi agrarnih produkata. Već navedeni primer spekulativnih poteza u vezi sa nemaćkom žetvom 1933 g. pokazao je uticaj spekulacije, koja je s jedne strane ugrozila poljuprivrednika niskim cenama, a s druge strane pretstavljala opasnost za potrošača. Radi toga nacionalni socijalizam stoji na gledištu, da država mora intervenisati, u svojstvu organizacije narodne celokupnosti, u cilju eliminisanja činioca berzanske špekulacije iz obrazovanja cena poljoprivrednih proizvoda, i da time omogući snabdevanje zajednice poljoprivrednim proizvodima u dovoljnoj količini i besprekornom kvalitetu. Za utvrđivanje vrednosti poljoprivredne proizvodnje i njenih cena, mora biti merodavna misao, da seljaku treba obezbediti da sledeće godine može ponovo obraditi svoju zemlju i da može odgovoriti obavezama, koje ima prema državi i narodnoj zajednici. Prinos, koji seljak ima od svoga zemljišta, i dobit koju postiže, moraju biti dovoljni

Page 181: Privreda Nacionalnog Socijalizma

da obezbede što savršenije iskorišćavanje zemlje svima tekovinama agrarne tehnike.

Ovi postulati poljoprivredne politike nacionalnoga socijalizma osnivaju se na teorijskim i praktičnim proučavanjima R. W. Darre-a. Prema njima stoji, s jedne strane, zahtev za što sigurnijim snabdevanjem narodne celine namirnicama, a s druge zahtev da zemljoradnik za svoj trud dobije odmerenu nagradu, koja će mu pre svega omogućiti pristojan život, a sem toga i nastavak i povećanje njegove proizvodnje. Nacionalno socijalistična poljoprivredna politika negira dejstvo zakona ponude i tražnje na domen svoje delatnosti. Na mesto toga zakona i njegovoga uticaja na cenu, nacionalni socijalizam, u svojoj poljoprivrednoj politici, postavlja zakon pravične cene, koja će u što većoj meri zadovoljiti interese kako narodne zajednice s jedne, tako i poljoprivrednog proizvođača s druge strane.

Nacionalno socijalistična poljoprivredna politika stajala je, dakle, pred zadatkom da nađe praktično rešenje postavljenog načelnog problema. Doktrinarno je bilo jasno da se nacionalno socijalistične ideje mogu sprovesti jedino, ako se zaista cela oblast ishrane naroda izdvoji iz veza sa ekonomskim zakonima liberalnoga kapitalizma. Ovo izdvajanje moralo je biti temeljno i radikalno. Vekovna ukopčanost privrede u kapitalistički duh učinila je, da je shvatanje velikoga dela poljoprivrednika, a pogotovu trgovaca i prerađivača poljoprivrednih proizvoda, bilo strano idejama koje je propovedala nacionalno socijalistična poljoprivredna doktrina. Bilo je, stoga, potrebno da se strogo organizuje tržište i da se celokupni režim cena i razmene poljoprivrednih proizvoda podvrgne rigoroznoj regulaciji i permanentnoj kontroli. Potrebno je, sem toga, bilo i to, da inostrani uvoz ne može uticati na unutrašnji nivo cena.

Sve ove mere sprovedene su putem staleža ishrane, odnosno pod njegovim nadzorom.

Razni zakoni, uredbe i propisi, kojima je regulisana cela materija tržišne organizacije, ne pretstavljaju, zasada, još potpuno ujednačen shematizam. Svi ovi propisi, doduše, imaju jednu osnovnu notu, koja se kroz sve njih provlači, a isto tako imaju i jedan zajednički cilj: organizaciju tržišta prema nacionalno socijalističnim

Page 182: Privreda Nacionalnog Socijalizma

shvatanjima, koja dobrim delom stoje pod uticajem učenja Gustav-a Ruhland-a1) i njegovoga ,,Sistema političke ekonomije". Da bi se sprečilo bogaćenje pojedinih grupa, koje učestvuju u proizvodnji, oplemenjavanju i rasturanju, na račun drugih, vrši se spajanje istovrsnih pojedinačnih privreda kako u proizvodnji, tako i u preradi i distribuciji.Dva su glavna organizaciona oblika, preko kojih stalež is-hrane sprovodi svoju tržišnu politiku:

1. Uređenje tržišta i regulisanje cena za poljoprivredne proizvode putem naročitih organa staleža ishrane; i2. Uređenje tržišta i regulisanje cena za poljoprivredne proizvode putem privrednih udruženja.

Način regulisanja tržišta

U početku, dok je stalež ishrane bio u začetnim organizatornim fazama i dok se prvenstveno radilo o tome, da se odlučnim merama ad hoc olakša nemačkoj poljoprivredi kritično stanje, upotrebljen je mahom prvi način. U želji da se što pre pokažu na delu ideje, koje je propovedao kao jedini spas nemačkog seljaka, nacionalni socijalizam nije čekao da prvo stvori obimne autonomne organizacije, pa da tek posle njima poveri izvođenje svoje tržišne politike. Tako su nicale, brzo jedna za drugom, razne uredbe, kojima je obuhvaćena ova ili ona važna grana domaće agrarne proizvodnje. To su bile, ustvari; privremene mere, kojima je trebalo rešiti privremeno izvesne goruće probleme sadašnjosti. Definitivna organizacija, koja treba da obezbedi nesmetano funkcionisanje nacionalno socijalistične tržišne politike, došla je na dnevni red tek tada, kada su najhitnije potrebe za odlučnim merama zadovoljene.

Definitivna organizacija treba da bude sklop važnih grana poljoprivrede, prerađivačke radinosti i trgovine u autonomne saveze, Ovi savezi, u kojima su organizovani kako producenti, tako i trgovci i prerađivači na osnovu istog agrarnog osnovnog proizvoda, nose tipično obeležje organskog staleškog shvatanja. Kriterijum za sklop ovih saveza nije interes pojedinih činilaca privrede, dakle poljoprivrednika, trgovca, industrijalca, svakog za sebe, već funkcionalna uloga koju ima radinost, vezana za određeni proizvod, prema narodnoj celini. Kao što stalež ishrane, tipična. organska staleška tvorevina, obuhvata sve privredne grane koje proizvode, prerađuju i distribuišu

Page 183: Privreda Nacionalnog Socijalizma

sretstva za ishranu, tako i ovi savezi obuhvataju radinosti koje se bave proizvodnjom, preradom, doradom i distribucijom izvesnog osnovnog agrarnog proizvoda.

Da su ovi savezi zaista oblik, za kojim teži nacionalno socijalistična poljoprivredna politika, vidi se po tome, što je čitav niz poljoprivrednih grana, koje su bile podvrgnute regulisanju putem poverenika staleža ishrane, sada stavljen u sklop pojedinih privrednih saveza, osnovanih na izloženim načelima. Uostalom, to potvrđuje i samo gledište nacionalnoga socijalizma, odnosno njegovih agrarnih doktrinara, o organskome izgrađivanju privrede. R. W. Darre, tvorac nacionalno socijalistične agrarne politike, naglasio je ovo shvatanje na spoljno - trgovinskom kongresu u Bremenu 1934 g., ovim rečima:

,,Nacionalni socijalizam došao je razvojem učenja o postojanju države, vezanog za krv i zemlju, do zaključka da postoji samo jedan put, kojim se može zadržati slom poljoprivredne proizvodnje: da se spoje u jedan tržišni savez jednovrsna proizvodnja i jednovrsno oplemenjivanje i distribucija poljoprivrednih proizvoda, pa da se zatim u zemlji utvrde cene, koje će i najsiromašnijem članu naroda omogućiti nabavku te robe".

Spajanje onih radinosti, koje stoje u istovrsnoj funkciji (na pr. da snabdevaju narodnu zajednicu krompirom i prerađevinama od krompira) prema narodnoj zajednici, racionalisanje njihovih usluga putem njihovog organizovanja i poveravanje sprovođenja tržišne politike njihovim autonomnim organima, a pod kontrolom i prema okvirnim propisima države i poljoprivredne staleške organizacije, — to je konačni oblik organizacije tržišta u sadašnjoj fazi nacionalno socijalistične agrarne politike.

Tek kod grana, kod kojih bi stvaranje ovakvog aparata pretstavljalo osetne teškoće i nezgode, ostaće izvesno vreme na snazi i nadalje onaj aranžman, po kome je organizacija tržišta određenim proizvodom poverena ne autonomnim organima, već poverenicima staleža ishrane. Važnije grane poljoprivrede privedene su već u drugi — savezni — organizacioni oblik, pošto su kroz prvi prošle.

Primer regulisanja tržita hmeljem

Kao tipičan primer tržišne organizacije putem

Page 184: Privreda Nacionalnog Socijalizma

poverenika staleža ishrane služi regulisanje tržišta hmeljem. Na primeru hmelja mogu se posmatrati sve faze, kroz koje je prošla organizacija tržišta.

Prva faza je bila diktirana potrebom, da se odmah, bez ikakvog odlaganja i gubljenja vremena, preduzmu odlučne mere za spasavanje proizvodnje hmelja. Obilna žetva hmelja 1933 g. pretila je da izazove katastrofalan pad cena, koji bi mogao dovesti do sloma hmeljarstva 6 decembra 1933 g. donosi se stoga uredba, kojom se stvara Nemačko društvo za promet hmeljem sa monopolističkim karakterom. Ovo društvo imalo je da preuzme celokupnu količinu neprodatog hmelja i da na taj način spreči pad cena. Ovlašćen je stalež ishrane da sadiocima hmelja naredi da svoj hmelj smeju prodavati jedino ovom društvu. Ovo, međutim, radi svoga monopolističkoga položaja, moglo je nabaviti potrebne kredite za finansiranje svoga zadatka. Time je, na privremeni način, regulisano pitanje hmeljara u 1933 g.

1934 g. donela je reorganizaciju ovoga regulisanja po utvrđenoj shemi. Smatrajući da je monopol dozvoljen u poljoprivredi samo kao prelazno sretstvo za sprečavanje najtežih posledica za vreme teških privrednih opasnosti, uredila je nacionalno socijalistična agrarna politika uredbom od 16 avgusta 1934 g. tržište hmeljem na novoj bazi. Postavljen je naročiti poverenik staleža ishrane koji ima da se stara za tržište hmeljem. Ovaj poverenik je organ staleža ishrane, ali nije organ same hmeljarske privrede, koja još nije sklopljena nikakav svoj autonomni savez. On donosi svoje odluke po saslušanju svoga stručnoga saveta, u koji ulaže pretstavnici hmeljarske privrede.

Dužnost poverenika nije da odredi čvrste cene, već on ima da se stara za to, da se nivo cena kreće stalno na privredno opravdanoj liniji. Kod hmelja, koji može kvalitativno znatno da varira, nameće se potreba postavljanja pomičnoga okvira, u kome se cene imaju kretati. Ovaj okvir ne sme se prekoračiti ni naviše ni naniže, pa prema tome on pretstavlja zaštitu kako proizvođača tako i potrošača.

Kod hmeljara mogu kupovati hmelj i preprodavac, dakle trgovac, a i neposredno pivara. Pivari, razume se, ide u račun da kupi neposredno od proizvođača, jer time

Page 185: Privreda Nacionalnog Socijalizma

zadžava za sebe onaj iznos, koji bi pretstavljao zaradu trgovca. Trgovina je, međutim, potrebna, jer pivare pokrivaju svoju potrebu u hmelju na mahove, kako za njim osećaju potrebu. Ako bi hmeljarska trgovina propala, onemogućilo bi se da se hmelj van potreba domaćih pivara uopšte proda i distribuiše. Usled toga bilo je potrebno naći izvesnu ravnotežu između interesa pivara i interesa hmeljarske trgovine. Uredba je to postigla na taj način, što je naredila obavezno pivarama, da moraju izvesnu sumu, čiji se iznos utvrđuje prema konkretnim prilikama, predati tržišnoj organizaciji hmeljarske trgovine kao izravnanje za svaku količinu, koju kupuju neposredno od hmeljara.

Stalna i temeljita kontrola je neophodno potrebna da bi poverenik staleža ishrane mogao zaista rukovoditi tržištem hmeljem. Kontrola se mora protezati kako na distribuciju hmelja, tako i na njegovo kretanje i tržišne odnose uopšte. Sprečavanje špekulacije i prekomernih dobiti, odnosno neopravdanih gubitaka, se bez te kontrole ne može postići. Stoga uredba zavodi obavezu vođenja naročitih knjiga i izdavanja naročitih zaključnica. Poverenik za tržište hmelja izdaje prodavcima hmelja zaključnice. Ovi jedan deo zaključnice predaju kupcu, drugi vrate popunjen povereniku, a treći zadržavaju za sebe. Time je povereniku data mogućnost da stalno prati kretanje trgovine hmeljem.

Pored toga zavisi i pravo na kupovanje hmelja od naročite pismene dozvole, koju izdaje poverenik. Bez te dozvole, koju će poverenik dati samo ozbiljnim hmeljarskim trgovcima ili pivarama koje neposredno kupuju od hmeljara, ne sme niko kupovati hmelj. Hmeljar, koji prodaje kupcu koji nema dozvole, podleže kazni.

Dalje je poverenik ovlašćen da propise uslove za liferovanje i plaćanje. Ovim se ide na to, da ti uslovi budu tako određeni, da neće privredno jača strana moći da nametne svoje uslove privredno slabijoj. Poverenik, kao neutralni organ koji ima u vidu opšti interes i pravičnost, određuje ove uslove, kojima se prodavci i kupci moraju obavezno podvrgnuti. Isto je tako poverenik ovlašćen da naredi proizvođačima hmelja da svoj proizvod moraju prodavati određenim kupcima, odnosno da naredi kupcima hmelja da svoju potrebu pokriju kupovinom u određenoj oblasti. On čak ima pravo da u slučaju potrebe naredi, da pivarska industrija mora obavezno preuzeti

Page 186: Privreda Nacionalnog Socijalizma

neprodati deo nemačkoga hmelja.

Važna je, a i karakteristična za privrednu organizaciju nacionalnoga socijalizma, odredba kojom se ustanovljava naročiti fond za izravnanje. Pri prometu hmeljem može se u cenu uneti i iznos, koji stoji u izvesnoj srazmeri sa proizvodnim troškovima i veličinom prometa. Ovaj iznos ulazi u fond za izravnanje, iz koga se finansiraju naročite mere, potrebne za razvoj hmeljarstva. Tako se iz njega mogu davati izvozne premije, organizovati borba protiv štetočina i sl.

Poverenik ima pravo kažnjavanja za nepokoravanje njegovim naredbama i propisima. Ove kazne iznose do 300 RM po metarskoj centi hmelja, na koji se ovaj prekršaj odnosi. Kažnjeni ima pravo priziva na izabrani sud.

No gotovo najvažnija i najznačajnija je odredba, koja se odnosi na pravo staleža ishrane da može odrediti i samu veličinu proizvodnje hmelja. Na osnovu te odredbe, stalež ishrane svake godine utvrđuje unapred, prema presumptivnoj potrošnji, površinu, koja se sme zasaditi hmeljem. Pored toga, on vrši podelu te površine po srezovima, tako da konkretno svaki pojedini hmeljar zavisi u svojoj proizvođačkoj delatnosti i njenome obimu od plana, koji stvori stalež ishrane na osnovu proučavanja tržišne situacije. Isto tako podleže odobrenju staleža ishrane osnivanje novih nasada hmelja. Teške kazne pogađaju onoga, ko se ogreši o ove propise, koje izdaje stalež ishrane: novčana kazna do 10.000 RM i uništenje nasada.

Na ovaj način obuhvaćeni su planskim regulisanjem kako proizvodnja tako i promet hmelja. Načelo, po kome je izvršeno regulisanje, nije postizavanje maksimalne dobiti za hmeljare, već prilagođavanje proizvodnje potrošnji i utvrđivanje cena, koje su prihvatljive kako za proizvodnju tako i za potrošnju.

Ovo regulisanje. međutim, ima još jedan osetan nedostatak. Hmelj sam je, doduše, njime totalno obuhvaćen. No on je tek osnovna sirovina, koja se bez prerade uopšte ne može upotrebiti. On je jedan od činilaca u pivarstvu i prema tome zavisan od razvoja i stanja pivarstva. Radi toga se, pošto se u načelu pokazalo regulisanje hmeljarstva na gornji način uspešnim,

Page 187: Privreda Nacionalnog Socijalizma

pristupilo stvaranju tržišne organizacije, koja obuhvata pored hmelja i sve ostale grane proizvodnje i radinosti, koje stoje u vezi sa pivarstvom,

U duhu pogleda nacionalnoga socijalizma, koji u sklopu svih grana privrede u vezi sa jednim proizvodom gleda osnov za regulisanje tržišta i privrede uopšte, donesena je 18 aprila 1935 g. uredba, kojom je stvoren savez pivarske privrede. U taj savez ušli su proizvođači pivarskog ječma, pivarskog žita, hmeljari, tvornice, sladi, pivare, trgovina hmeljem i sladom i velikoprodavci piva. Organski sklop toga saveza, koji se regionalno grana u oblasne saveze, pretstavlja tipičan primer autonomnoga regulisanja tržišta.

Prerogative, date staležu ishrane u vezi sa tržišnom organizacijom, prenesene su na pivarski savez, koji svoje odluke donosi autonomno, a stoji pod stalnom kontrolom kako staleža ishrane, tako i ministarstva ishrane i poljoprivrede.

Ovim je završena, za sada, evolucija tržišne organizacije hmelja odnosno pivarske privrede. Od jednostavne državne intervencije putem. privilegovanog monopolističnog društva, preko autoritativnog regulisanja, poverenog specijalnom organu staleža ishrane, pa do saveza pivarske privrede koji autonomno donosi svoje odluke shodno opštoj privrednoj i nacionalnoj politici, tržišna organizacija hmelja postepeno je sve više dobijala fizionomiju, koja je u skladu sa doktrinarnim intencijama nacionalnoga socijalizma. O autonomnoj organizaciji tržišta putem saveza progovorićemo niže, kada budemo prešli na taj oblik tržišne organizacije.

Regulisanje tržišta krompirom

Identični put kao hmelj prešla je i proizvodnja krompira. I tu je razvoj završen stvaranjem saveza privrede krompira, pošto je prethodno prošao kroz fazu regulisanja putem poverenika. Kod krompira, koji pretstavlja jedno od najvažnijih sretstava za ishranu u Nemačkoj, problem regulisanja tržišta je unekoliko složeniji nego kod hmelja, u vezi sa raznim vrstama krompira, koje sazrevaju ranije odnosno kasnije. Uredba od 17 februara 1934 g. sa dopunama od 9 i 29 maja iste godine, reguliše pitanje ranoga krompira, koje je od

Page 188: Privreda Nacionalnog Socijalizma

naročite važnosti kako za ishranu, tako i za poljoprivrednika.

U pogledu svoje potrošnje ranoga krompira bila je Nemačka do pre nekoliko godina potpuno zavisna od uvoza iz Italije, Holandije i Belgije. Domaća proizvodnja se nije mogla razviti usled ove konkurencije, i pored najpovoljnijih uslova za to. Stalež ishrane je prišao unapređivanju domaće proizvodnje odgovarajućim cenama. Ovo je postigao organizacijom tržišta.

Kao kod mnogih drugih poljoprivrednih proizvoda, padaju i cene krompira ne toliko zbog isuviše velike ponude, koliko usled njene neorganizovanosti. Ponuda se sva stušti u jednome momenta na tržište, bez obzira na tražnju. Oni, koji prvi sa svojom proizvodnjom dođu na tržište, postignu dobru cenu. No kada se pojavi ponuda u većem obimu, cene padaju, da bi se uskoro posle toga, kada pređe sezona ponude, opet digle. Od toga dizanja cena, poljoprivrednik, međutim, mahom nema koristi, jer velika spekulacija pokupuje nuđeni proizvod tada, kada je najjevtiniji i prodaje ga sama potrošaču kada se cene dignu. Prema tome je za seljaka cena, koju će dobiti za svoj rani krompir, zavisna od slučajnosti, kolika će biti u trenutku, kada on svoj krompir iznese na tržište, potražnja za njegovim proizvodom. Regulisanje tržišta ranim krompirom imalo je za cilj da spreči ove varijacije cena i to na taj način, što će izvršiti racionalno i plansko zadovoljavanje tražnje ranoga krompira, i neće dopustiti da se ponuda pojavljuje u vreme kampanje velikim intenzitetom, da bi posle potpuno opala.

Regulisanje tržišta ranoga krompira važi svake godine samo do 20 jula, jer se tada već pojavljuju i srednje i kasne vrste krompira na tržištu. Sprovođenje tržišne organizacije povereno je povereniku staleža ishrane. Ovaj reguliše put ranoga krompira od proizvođača do potrošača, sortiranje ranoga krompira i njegovo pakovanje, oznake, utvrđuje cene i kažnjava one, koji se ne pokoravaju njegovim naredbama. Cilj svih ovih koraka je, da se na tržištu ne pojavi više krompira nego što postoji tražnje. U tome cilju funkcionišu, pod nadzorom poverenika a u vezi sa mesnim odnosno okružnim organizacijama staleža ishrane, izvesne ustanove, koje se staraju za prikupljanje odnosno distribuciju krompira u svojstvu komisijonara. One vrše distribuciju prema konstatovanoj tražnji, a prema

Page 189: Privreda Nacionalnog Socijalizma

instrukcijama poverenikovim, koji određuje i cene, po kojima se distribucija ima vršiti.

Kako je u vezi sa krompirom i čitav niz drugih radinosti koje se bave njegovom preradom, stvoren je 18 aprila 1935 g., uredbom ministarstva ishrane i poljoprivrede, savez privrede krompira, u koji su ušli proizvođači krompira, preduzeća, koja izrađuju t. zv. ,,Kartoffelflocken" (rezance od krompira) i brašno od krompira, preduzeća za izradu skrobi od krompira i njegovih proizvoda, kao i preduzeća koja trguju i posređuju u trgovini krompirom i izradama od krompira.

Ovčarstvo

Jedna od važnih grana agrarne radinosti, koja je podvrgnuta regulisanju putem poverenika, je gajenje ovaca. Nemačka tekstilna industrija zavisila je do pre kratkog vremena sa gotovo 95% svoje proizvodnje od inostranih sirovina. Domaće gajenje ovaca za vunu nije moglo da izdrži konkurenciju sa prekomorskom vunom, koja je, radi povoljnijih uslova za ovčarstvo, dobavljana uz cene, koje domaća vuna nije mogla da primi. Zato je i broj ovaca u Nemačkoj, koji je 1860 godine iznosio još 28 miliona, spao u 1933 g. na jedva 3,4 miliona komada. Time je, s jedne strane, postignuta potpuna zavisnost tekstilne industrije od inostranstva, a s druge strane izgubljena je jedna veoma važna grana domaće agrarne radinosti, koja bi mogla velikome broju seljaka i poljoprivrednika omogućiti sigurnu zaradu. Oba su ova razloga navela upravljače u Nemačkoj da donesu 12 juna 1933 g. Zakon o unapređenju upotrebe domaće vune. Na osnovu toga zakona obvezana je nemačka tekstilna industrija da otkupi celokupnu domaću proizvodnju vune uz cenu, koja je utvrđena sa 30% iznad cene na svetskome tržištu.

Posle ove privremene mere prešlo se na trajniju. 30 januara 1934 g. donesena je uredba, kojom je stavljeno u nadležnost naročitom komesaru staleža ishrane, da donese potrebne mere za regulisanje tržišta domaćom vunom. Ovo bi se imalo izvršiti na taj način, što će celokupna vuna, proizvedena u zemlji, moći da bude stavljena u promet samo putem jedne ili više naročito određenih ustanova. Istovremeno je dato staležu ishrane i ovlašćenje da donese propise o cenama, koje ima ta ustanova, odn. te ustanove, da isplate proizvođačima za vunu. Neposredna prodaja ili trampa vune prerađivaču zabranjena je najstrožije, kao i prodaja trgovcu. Na ovaj način data je proizvođačima

Page 190: Privreda Nacionalnog Socijalizma

vune, odnosno gajiocima ovaca, sigurnost da će za svoj proizvod dobiti i određenu čvrstu cenu, time se znatno stimuliralo ovčarstvo. Centralna ustanova za promet vunom, koja prima celokupnu domaću proizvodnju vune, prodaje tu vunu putem licitacije, i to uz cene, koje odgovaraju cenama inostrane vune. Razliku između kupovne i prodajne cene, centralna uprava pokriva iz naročitog fonda, u koji uplaćuje država.

Iz ovih nekoliko primera vidi se na koji način se sprovodi regulisanje tržišta putem poverenika. Napomenućemo, da je ova vrsta tržišne organizacije sprovedena još kod vina, izvesnih vrsta žitarica manjega značaja, mahunastih plodova (pasulja, graška), semenja i proizvoda baštovanstva, kao i kod nekih manje važnih grana polioprivredne proizvodnje.

Napomenuli smo već ranije, da je ova vrsta regulisanja tržišta diktirana hitnom potrebom koja nije trpela odlaganje, ili slabim značajem proizvoda u pitanju. Ovaj oblik tržišne organitacije može, doduše, poslužiti za razumevanje nacionalno socijalističnih ideja o tržištu uopšte, no u organizatornome pogledu ne pretstavlja njihov adekvatni izraz. Mada poverenika postavlja stalež ishrane, dakle autonomna organizacija poljoprivrede i prerađivačke radinosti sretstava za ishranu, ipak je taj poverenik prema poljoprivrednoj grani, koja je njegovom staranju poverena, u položaju nadređene, spolja postavljene vlasti. On upravlja tržišnom politikom u ime staleža ishrane, a ne u ime same privredne grane, čiju tržišnu politiku vodi. Pored toga, ovim organizacionim oblikom obuhvaćena je uvek samo jedna faza celog privrednog procesa. Poverenik vodi na pr. računa samo o hmelju, a ne i o preradi i prerađevinama hmelja.

Privredni savezi

Ruhland-ove ideje, koje je razradio i preveo u praksu Darre traže drukčije uređenje. One polaze od gledišta organskih celina, povezanih funkcionalnom ulogom prema narodnoj privrednoj zajednici. Ove celine, povezane u saveze, a pod nadzorom staleža ishrane i države, pretstavljaju oblik, koji nacionalni socijalizam smatra izrazom svojih gledišta. One su autonomne u tome pogledu, što im stoji na čelu uprava iz njihove sredine, a sem toga one obuhvataju sve privredne delatnosti, koje su vezane za izvesan proizvod. Tek preko njih može doći tržišna politika

Page 191: Privreda Nacionalnog Socijalizma

nacionalnoga socijalizma do punoga izrazaja, jer su u njima spojeni svi, koji jednim određenim proizvodom i njegovim prerađevinama snabdevaju narodnu celinu.

Ove organizacije, nazvane privrednim savezima (Wirtschaftliche Vereinigungen), preuzimaju postepeno u svoje ruke sprovođenje poljoprivredne i tržišne politike staleža ishrane. Mnogi proizvodi, koji su ranije podležali regulisanju putem poverenika staleža. ishrane, obuhvaćeni su sada saveznim i organizacijama. Drugi, kod kojih se nije ukazala u početku potreba izuzetnih hitnih mera, ušli su u odgovarajuće saveze, a da prethodno nisu prošli kroz fazu regulisanja putem poverenika.

Osnivanje ovih saveza i njihove prerogative zasnivaju se na odredbi §-a 3 Zakona o staležu ishrane od 13 septembra 1933 g., koja glasi:

,,Ministar ishrane i poljoprivrede može, radi regulisanja proizvodnje, prometa, kao i cena i razmaka među cenama za poljoprivredne proizvode, spojiti grupe i pripadnike staleža ishrane ili ostala preduzeća koja proizvode poljoprivredne proizvode ili ih distribuišu, u saveze, ili da ih priključi postojećim savezima, ako spoj ili priključak izgledaju umesnim s obzirom na interes ukupne privrede i opšteg dobra".

Privredni savezi pretstavljaju samoupravne grupe staleža ishrane, sa specijalnim zadatkom da urede tržište svojih proizvoda onako, kako će to odgovarati interesu ukupne privrede i opšteg dobra". Ovi su savezi, mada slični sindikatima, kartelima, trustovima i ostalim borbenim privrednim organizacionim oblicima slobodne kapitalističke privrede, ustvari i teorijski i u svom praktičnom dejstvu potpuno nov oblik. Od sindikata, koji su u Nemačkoj dobili naročiti oblik i koji u nemačkoj privredi igraju veliku ulogu (na pr. sindikat kalija, sindikat uglja i sl.) se ovi privredni savezi razlikuju po tome, što oni principijalno nemaju zajednički prodajni organ, koji je jedan od bitnih oznaka sindikata. Od kartela se razlikuju privredni savezi time, što su oni organizacije u cilju prilagođavanja proizvodnje potrebama, dok su karteli organizacije za vladanje tržištem u cilju obezbeđenja dobiti za kartelisana preduzeća. Kartelu je smisao u tome, da u cilju pojedinačne, privatne privrede i njenoga prosperiteta, podvrgne potrošača svojoj privrednoj politici. Opšta

Page 192: Privreda Nacionalnog Socijalizma

državna privredna politika ne igra ulogu u određivanju smernica kartelske politike, koja nikada ne polazi sa gledišta celine nacionalno-privrednog organizma, već naprotiv gleda da privrednu politiku države uputi za sebe pogodnim pravcem. Isto obeležje nosi i trust, u kome je odlučujući faktor obično veliko preduzeće, velika akumulacija kapitala, koja podvrgava sebi postepeno sva preduzeća iste grane u cilju vladanja tržištem.

Privredni savezi nacionalnoga socijalizma, međutim, imaju zadatak da u oblasti svoje proizvodnje i njene distribucije izvrše opštu državnu privrednu politiku. Ova privredna politika je diktirana željom, da se proizvodnjom pokriju materijalne potrebe narodne celine., Nacionalni socijalizam —smatra, da privreda ne sme biti usmerena isključivo na dobit, da dakle ne sme biti, po Sombart-ovom terminu, ,,Erwerbswirtschaft", već treba da bude upravljena na to, da pokrije potrebe naroda, t. j. da bude ,,Bedarfsdeckungswirtschaft". Kriterijum za privredno zbivanje treba da bude potreba narodne celine.

Tržišna organizacija staleža ishrane, odnosno privredni savezi, imaju glavni zadatak da proizvodnju svojih artikala urede prema tražnji. Njihov je, dakle, zadatak da se staraju da ne bude manje proizvedeno nego što je potrebno a i da ne nastupi superprodukcija, kojom se uništavaju vrednosti. Razume se, da to ne znači da privredni savezi ne smeju raditi svim silama na podizanju potrošnje svojih produkata. Cilj njihove politike je, da se postigne ravnoteža između potrošnje i proizvodnje.

Kada je ova ravnoteža postignuta pridolazi prvome zadatku drugi: da se tržište zaštiti kako ova ravnoteža ne bi bila izgubljena i time izazvati potresi na strani proizvodnje ili potrošnje. Podizanje novih preduzeća ili privredno neopravdano povećanje kapaciteta postojećih preduzeća podležu isto tako strogoj kontroli privrednih saveza.

Na taj način je ukinut pojam o privrednoj slobodi u liberalnome smislu. Privredna sloboda polazi od kapitalističkog shvatanja privrede kao sretstva za dobit, preduzeća kao instrumenta za postizavanje ove dobiti za preduzimača. Sa shvatanjem privrede kao sretstva za postizavanje materijalne baze, na kojoj se ima razviti narodni život, a koje je podređeno narodnim materijalnim

Page 193: Privreda Nacionalnog Socijalizma

potrebama, pojavljuje se privreda kao delatnost vezana za potrebe i više interese narodne celine. Privredna sloboda, osnovni postulat liberalnoga kapitalizma, gubi pravo na egzistenciju u ovome smislu, koji ona ima prema kapitalističnoj liberalnoj doktrini. Umesto privredne slobode, koja se izražava u apsolutno slobodnoj konkurenciji, u upotrebi kapitala prema nahođenju kapitaliste u cilju postizavanja dobiti, u međusobnoj privrednoj borbi sviju protiv svih, — postavlja se organsko shvatanje privredne slobode. Po tome shvatanju ova dobija drugu pojamnu sadržinu. Ona postaje terminom, kojim se obeležava pravo narodne celine da svoju privredu podredi svojim nacionalnim ciljevima, svojim shvatanjima, svojoj politici. Narod kao celina, prema nacionalno socijalističnom učenju, mora biti Slobodan od stranih uticaja u svojoj privredi. Sloboda privrede se izražava u toj nezavisnosti privrede od uticaja, koji leže van domena opšte narodne politike, kojoj je privreda funkcionalno podređena. Prema tome je pojam organske privredne slobode, ustvari, pojam vezanosti privrede za politiku, uz istovremeno eliminisanje nepolitičkih činilaca, koji bi mogli uticati na pravac privrednoga razvoja.

Dalji zadaci privrednih saveza su: ostvarenje poboljšanja privredne proizvodnje i standardizovanje produkata. Izvesni praktičari nacionalno socijalistične agrarne politike vide u ovoj mogućnosti standardizacije proizvodnje jednu od privredno najvažnijih odlika savezne organizacije.

Isključenjem međusobne konkurencije pojedinih proizvođača na tržištu, otpada potreba velikih troškova za pojedinačnu reklamu. Nasuprot nje, razvio se na osnovu privrednih saveza novi tip kolektivnoga reklamiranja čitave jedne grane proizvodnje (na pr. ,,Pijte nemačko mleko"). Zajedničkom akcijom sviju članova privrednoga saveza omogućeno je reklamiranje izvesnoga proizvoda u velikome stilu. Pošto je princip privrednih saveza da regulišu proizvodnju odnosno ponudu izvesnoga artikla prema potrošnji odnosno tražnji, sprovođenje reklame postalo je veoma značajnim privrednim činiocem, kojim je zainteresovana čitava privredna grana, udružena u savezu, Tek povećanje potrošnje omogućava povećanje proizvodnje, puvećanje obrta, pa prema tome i povećanje zarade za članove saveza.

Page 194: Privreda Nacionalnog Socijalizma

Utvrđivanje cena u privrednim savezima

Najzad, pored regulisanja tržišta, odnosno postizavanja ravnoteže između potrošnje i proizvodnje, igra formiranje cena veoma značajnu ulogu u motivima, koji su bili merodavni za stvaranje privrednih saveza. Utvrdili smo, da nacionalni socijalizam odbija teoriju slobodnoga tržišta, na kome se cene imaju obrazovati prema mehaničkome dejstvu ponude i tražnje. Nasuprot slobodnome tržištu, nacionalni socijalizam ističe svoje shvatanje o tržištu koje je regulisano prema opštem interesu narodne celine, sadržanom u pojmu pravične cene.

Ustvari, regulisanje tržišta pretstavlja transponiranje zakona ponude i tražnje na oblast narodne privrede, shvaćene kao celina. Tražnja se ne shvata pojedinačno, već kao ukupna potreba celoga naroda. Ponuda se shvata kao ukupna proizvodnja celoga naroda. Ponuda se mora postarati da dostigne tražnju, jer usled nesrazmere ponude prema tražnji pojavljuju se potresi, koje privredna politika mora eliminirati. Umesto da se usled ove nesrazmere izvrši poremećenje u cenama, nacionalni socijolizam, iz svoga shvatanja o pravičnoj ceni, traži da se ponuda upravlja prema tražnji, primajući za naknadu uvek istu cenu. Ako je ponuda veća od tražnje ima se ona uskladištiti, izvesti ili iskoristiti u druge svrhe. Ako je manja od tražnje, mora se povećati, a nepokrivena potreba ima se pokriti uvozom. Radi ove ravnoteže između ponude i tražnje može i pravična cena biti uvek na dosta nepromenjenom nivou.

Uz shvatanje privrede, kao delatnosti koja je usmerena na pokriće narodnih potreba, ide pojam o pravičnoj ceni, ne razdvojno vezan za to shvatanje. Privreda treba da pokrije potrebe proizvođača i potrošača, prodavca i kupca. Obe strane u privrednoj razmeni sačinjavaju narodnu celinu, međusobno povezanu i etičkim shvatanjem o opštem dobru, koje se zasniva na najvećoj mogućnoj pravičnosti u privrednim odnosima. Praktična formula za pravičnu cenu je; cena koja vodi računa o potrebama i kapacitetu proizvođača, prerađivača, rasturača i potrošača i dovodi ih u sklad u svestrano opravdanom međusobnom poravnanju.

Doktrinarni pojam o pravičnoj ceni našao je naročitu primenu u privrednim granama, učlanjenim u stalež ishrane. Privredni savezi, učlanjeni u stalež ishrane,

Page 195: Privreda Nacionalnog Socijalizma

rešavaju pitanje cena autonomno, no pod kontrolom staleža ishrane i države. Utvrđivanje cena povereno je naročitom organu, koji ove autoritativno normira. Dva su glavna vida, u kojima se pojavljuje organ za Utvrđivanje cena: u nekim savezima postoji naročiti savet, kolektivno telo, nazvano odborom za cene. U drugima rešava o cenama jedno jedino lice, naročiti poverenik.

Prvi oblik primenjuje se u onim savezima koji obuhvataju nekoliko postupnih privrednih grupa, dakle proizvođače, prerađivače, trgovce i t. d. Ovo je potrebno radi toga, što svaka od grupa, obuhvaćenih savezom, ima svoje specijalne interese, koje savez kao celina mora dovesti u sklad, imajući u vidu i interes potrošača. U odborima za cene zastupljene su sve grupe, od kojih je obrazovan savez, preko svojih naročitih pretstavnika. Tako se na pr. u savezu privrede konzerviranog mleka odbor za cene sastoji od 4 proizvođača mleka, dva pretstavnika proizvođača konzerviranog mleka, tri pretstavnika trgovine i tri pretstavnika prerađivačke industrije. U savezu mlekarske privrede sastoji se odbor za cene od 5 pretstavnika proizvođača mleka, tri pretstavnika mlekara, tri trgovca i dva pretstavnika potrošača. Ne sme se gubiti, međutim, iz vida, da ovi odbori, — kao svi odbori koji se pojavljuju u strukturi nacionalno socijalistične države, — nemaju pravo samostalnog odlučivanja. Oni su samo savetodavni organ, sa kojim se pretsednik privrednoga saveza posavetuje pre nego što utvrdi cene za pojedine faze, kroz koje prolazi proizvod od proizvođača do potrošača. Pretsednik, odnosno starešina saveza, donosi odluku kao pretstavnik privrednoga saveza kao celine. Mišljenje odbora za cene i njegovih pojedinih članova potrebna su mu za orijentaciju pre donošenja njegove odluke.

Utvrđivanje cena putem naročitog poverenika staleža ishrane pojavljuje se u onim privrednim oblastima, u kojima odnosi nisu tako složeni. Tu poverenik sam određuje cene, pošto je sproveo organizaciju saveza, i vodi permanentnu kontrolu nad njegovim poslovanjem. Potrebno je, međutim, podvući da se ovakav poverenik pojavljuje više kao prelazni oblik kod onih saveza, koji još nisu stekli svoju autonomiju. Nesumnjivo ide tendencija u pravcu autonomnoga utvrđivanja cena, uz isključenje neposrednog umešavanja organa koji stoji van privrede, obuhvaćene savezom, no pod njegovom kontrolom.

Page 196: Privreda Nacionalnog Socijalizma

Organizacija žitnoga tržišta

Prelazeći na strukturu pojedinih saveza ne sme se izgubiti iz vida, da je privredna politika nacionalnoga socijalizma u načelu protivna stvaranju opštih shema, u koje se ima ukalupiti sav privredni život bez razlike. Naprotiv, prema rečima Adolfa Hitlera, privredna politika je ,,po svome cilju nepromenjiva i stalna, a po putevima ka tome cilju elastična". Videli smo kako se ona upravlja prema potrebama kako prolazi kroz razne faze, koje, međutim, sve imaju isti cilj: stavljanje opšteg interesa iznad posebnog, isključenje i liberalističkoga shvatanja, stvaranje nove etike u privrednim odnosima s obzirom na ideju o apsolutnome primatu narodne celine. Ovaj evolutivni razvoj odlično se može posmatrati i u fazama, kroz koje je prošlo regulisanje žitnoga tržišta.

Organizacija žitnoga tržišta prošla je do sada kroz dve etape. Verujemo da ona još nije dobila svoj konačni oblik, jer će iz iskustva, koje donosi današnje uređenje, da se izgrađuje i dopunjuje dalje u pravcu nacionalno socijalističnoga ideala. Prva etapa obeležena je kampanjom 1933/34, a druga kampanjom 1934/35.

Kod žita pojavljuje se, kao i kod drugih zemljoradničkih proizvoda, neposredno posle žetve ogromna ponuda, koju intenzivira seljačko zaduženje i nestašica obrtnoga kapitala za pripremanje nove setve. Ova velika ponuda, prema kojoj ne stoji odgovarajuća tražnja, obara cene žitu i ide na ruku spekulaciji. Posmatrajući tržište hmeljem upoznali smo se sa glavnim posledicama ove pojave. No dok se kod hmelja radi o dosta sporednom poljoprivrednom artiklu, pretstavlja žito osnovni proizvod za ishranu naroda. Radi toga je nacionalni socijalizam smatrao svojim prevashodnim zadatkom da preduzme regulisanje žitnoga tržišta odlučnim merama. Nije bilo vremena za stvaranje zaokrugljene organizacije žitarske privrede. Zato su, u prvoj etapi, donesene dve mere, kojima je trebalo obezbediti red na tržištu žitom do stvaranja te organizacije. Ove mere su spajanje mlinova u privredni savez i utvrđivanje cena za žito.

Utvrđenim cenama sprečeni su terminski poslovi žitom, koji pretstavljaju glavno oruđe špekulacije. Mlinski savez morao je, uz državnu pomoć, apsorbovati celokupnu

Page 197: Privreda Nacionalnog Socijalizma

žetvu i izvršiti njenu distribuciju.

Nesumnjivo je žitni režim, kakav je bio na snazi za vreme kampanje 1933/34, pretstavljao za državu veliki teret. No radilo se o prestižu režima, a istovremeno je položen i temelj za izgradnju organizacije žitarske privrede, koja je usledila 1934 godine na osnovu Zakona o uređenju žitarske privrede od 27 juna 1934 g.

Ovim zakonom stupa žitni režim u Nemačkoj u drugu fazu. Njime se ministru ishrane i poljoprivrede daje pravo da propiše:

1. u kojoj meri moraju ili mogu uz utvrđene cene proizvođači domaće pšenice i raži i da predaju svoje žito za ljudsku hranu;2. u kojoj meri mogu ili moraju zadruge, trgovci i drugi organi distribucije, nabavljati raž i pšenicu za ljudsku hranu i prodavati je dalje;3. u kojoj meri moraju ili mogu mlinovi i drugi prerađivači nabavljati ili prodavati dalje u prerađenom ili neprerađenom stanju raž i pšenicu za ljudsku hranu.

Pored ovih obimnih ovlašćenja, koja idu na to da stvore pravnu osnovu da se proizvođačima žita naloži dužnost i pravo prodaje žita, Zakon daje i mogućnost da se celokupna potreba u žitu za ljudsku hranu podeli na proizvođače, s tim da su oni obavezni svoj deo, sa kojim učestvuju u podmirenju ove celokupne potrebe, da predaju uz utvrđene cene utvrđenoj ustanovi. Isti zakon ovlašćuje ministra ishrane i poljoprivrede i da stvori monopolnu ustanovu za promet žitom.

Ove će razne mere ministar ishrane upotrebljavati prema potrebi u vezi sa kvalitetom žetve. Upotreba izraza ,,moraju ili mogu" proizlazi iz okolnosti što se smatralo da politika žitarske privrede zavisi od ishoda žetve. Ako žetva podbaci, propisaće se količine koje moraju proizvođači uz utvrđenu cenu predati u cilju ljudske ishrane. Ako žetva bude obiljnija nego što treba, propisaće se koliko proizvođač može predati, dokle ide dakle njegovo pravo, da mu se njegova žetva preuzme uz utvrđenu cenu. S obzirom na veliku važnost žitarske privrede za ishranu naroda. Zakon je predvideo za one, koji se ogreše protiv propisa koji na osnovu njega budu doneseni, kaznu lišenja slobode i novčanu kaznu. U nekim slučajevima može se

Page 198: Privreda Nacionalnog Socijalizma

prestupnik kazniti i robijom i zatvaranjem preduzeća.

14 jula 1934 g. doneseni su naročitom uredbom propisi, prema kojima je preduzeto regulisanje žitarskoga tržišta na osnovu ovlašćenja iz zakona od 27 juna 1934 g. Ovom uredbom stvoren je sklop od ukupne nemačke žitarske privrede. Sve privredne grupe, koje se bave proizvodnjom, prometom, doradom i preradom žita, spojene su u jedan savez. Seljak, žitarski trgovac, mlinar, trgovac brašnom i pekar obuhvaćeni su jedinstvenom organizacijom. Ova je organizacija administrativno decentralisana. Glavni nosioci organizacije su oblasni savezi, dok je glavni savez žitarske privrede, sa sedištem u Berlinu, nadležan za izdavanje opštih smernica i za administrativnu kontrolu. Vrhovni nadzor nad celim organizacionim aparatom, kome je povereno regulisanje tržišta žitom i njegovim proizvodima, vodi ministar ishrane i poljoprivrede, koji je u tu svrhu odredio naročitog državnog-komesara.

Zadatak saveza je, da reguliše prodaju i iskorišćavanje žita i njegovih proizvoda, a naročito brašna i hleba, kao i cene za ova prometna dobra. (čl. 1 Statuta žitarskih privrednih saveza). Cena za proizvođače zaštićuje se zakonskim utvrđivanjem. Razmaci između cena u prometu žitom i njegovim proizvodima utvrđuju se zakonskim fiksiranjem prodajnih cena za proizvođače i kupovnih cena za mlinove. Savezi imaju, dakle, da utvrde cene za brašno i hleb, na osnovu zakonski utvrđenih cena za žito. Prema predviđanju nacionalno socijalističnih agrarnih praktičara preneće se i utvrđivanje cena za žito na saveze, kada oni budu dovoljno izgrađeni. No svakako će i tada utvrđivanje cena za žito biti pod strogim nadzorom države.

Da bi svoje zadatke mogli vršiti, oblasni savezi imaju veoma obimna ovlašćenja. Tako oni:

1. utvrđuju količine žita, koje proizvođači moraju predati uz utvrđene cene;2. naređuju kome se žito, odnosno žitarski proizvod, ima prodati, odnosno od koga kupac sme nabaviti;3. utvrđuju uslove liferovanja i plaćanja. Time se sprečava da jedna grupa nametne za sebe povoljnije uslove drugima;4. dopuštaju osnivanje trgovačkih preduzeća u oblasti svoje delatnosti. Ovo pravo su ranije vršile političke vlasti.

Page 199: Privreda Nacionalnog Socijalizma

Prenošenjem na autonomne saveze postizava se jedinstveno voćstvo tržišne politike. Isto tako savezi imaju pravo da utvrde koliki je najmanji dozvoljeni promet trgovačkoga preduzeća, čime je stvorena mogućnost da se spreči nicanje i održavanje sitnih i nepotrebnih trgovačkih preduzeća;

5. mogu narediti zatvaranje privredno nepotrebnih preduzeća;6. mogu narediti svojim članovima plaćanje specijalnih prinosa za izravnanje. prilikom prometa robe, koji služe regulisanju cena i subvencioniraju, ukoliko se za to ukaže potreba.7. utvrđuju ,,privredno opravdane i opštoj privrednoj situaciji i kupovnoj snazi stanovništva odgovarajuće" cene i razmake među cenama za proizvode od žita i za hleb. Granice, prema kojima se ove cene imaju utvrditi, date su zakonski utvrđenim proizvođačkim cenama za žito i pravičnom, snošljivom cenom za hleb. Pri utvrđivanju ovih cena učestvuju savetodavni odbori za cene. Da bi utvrđivanje cena dobilo pravnu snagu, potrebna je saglasnost pretsednika glavnog saveza žitarske privrede i dozvola ministra ishrane i poljoprivrede.

Sve ove odluke, kao i ostale odluke koje donosi savez, donosi ustvari sam pretsednik saveza samostalno. Upravni odbor saveza pretstavlja samo savetodavni organ pretsednikov. I pretsednika i upravni odbor postavlja pretsednik glavnoga saveza, u sporazumu sa oblasnim seljačkim vođom. U upravni odbor ulaže po dva pretstavnika proizvođača žita, mlinara i pekara, kao i po jedan pretstavnik zemljoradničkih zadruga, žitarske trgovine i trgovine brašnom. Treći organ, uz pretsednika i upravni odbor, je skupština pretstavnika, koju sačinjava 30 članova postavljenih od strane pretsednika glavnoga saveza. Skupština se sastaje samo jedared godišnje i rešava o budžetu saveza za sledeću godinu. Najmanje 10 članova skupštine mora biti određeno iz redova proizvođača žita.

Pored oblasnih saveza žitarske privrede učlanjen je u glavnom savezu žitarske privrede još i savez mlinova pšenice i raži, koji je osnovan još 1933 g.

Glavni savez je vrhovna organizacija nemačke žitarske privrede. Njegov je zadatak ,,jedinstveno upravljanje delatnošću oblasnih saveza i ostalih učlanjenih organizacija prema potrebi ukupne privrede i opštega blagostanja" (čl. 1 Statuta glavnoga saveza). Na čelu glavnoga saveza stoji

Page 200: Privreda Nacionalnog Socijalizma

njegov pretsednik, postavljen od strane ministra ishrane i poljoprivrede u sporazumu sa zemaljskim seljačkim vođom. Pretsednik donosi sve odluke, izdaje pravilnike i propisuje smernice, koje su merodavne za sveučlanjene saveze. Njegov savetodavni organ je upravni odbor, u čiji sastav ulaze po jedan pretstavnik učlanjenih saveza, jedan pretstavnik državnoga komesara za žitarsku privredu, po tri prelstavnika proizvođača žita, mlinara i pekara, po jedan pretstavnik zemljoradničkoga zadrugarstva, žitarske trgovine i trgovine brašnom, kao i tri dalja člana. Članove upravnoga odbora postavlja ministar ishrane i poljoprivrede na isti način kao i pretsednika saveza.

Oblasni savezi imaju svoje naročite teritorijalne ustanove u važnijim žitarskim oblastima, koje nadziravaju radinost članova saveza, posmatraju tržišne prilike i sprovode organizatorne zadatke, koje im stavlja u dužnost njihov oblasni savez.

Dok je žitni režim 1933/34 g. doneo samo rudimentarne, ustvari provizorne mere, da istrgne privredu žitom i njegovim prerađevinama iz slobodnoga tržišta, dotle je žitni režim 1934/35 g., dao čvrst sistematski oblik žitarskoj privredi.

Uređenje žitnoga tržišta polazi od shvatanja da je proizvođač žita vezan za celinu svojim obavezama prema njenom blagostanju. On je dužan da se stara za pokriće potreba celine u žitu. O tom svom zadatku on mora voditi računa pri sejanju i pri žetvi. Otuda je savezima dato pravo da u slučaju potrebe mogu odrediti veličinu površine, koju treba zasejati. Dalja obaveza proizvođačeva je da proizvedeno žito zaista privede svrhi: pokriću potreba. Otuda rezultira za proizvođača dužnost da uz utvrđenu cenu preda utvrđenu količinu žita, a isto tako iz ovoga sledi i zabrana da se žito, stavljeno u promet za ljudsku hranu, izuzme iz prometa ili upotrebi za ishranu stoke. S druge strane, i celina ima svojih obaveza prema proizvođaču. Ove su: da preuzme ponuđene količine žita ili da stvori mogućnost za njihovo plasiranje. Mlinovi su dužni da žito uskladište, a trgovci da se u svome radu rukovode načelom poštenoga posredovanja između proizvođača i potrošača. Da bi se poslovanje jednih i drugih moglo kontrolisati, zavedena je naročita obaveza za mlinove i žitarsku trgovinu u pogledu vođenja knjiga, u koje se imaju unositi celokupni promet i sve operacije sa

Page 201: Privreda Nacionalnog Socijalizma

žitom.

Pošto se obaveza za pokriće potreba celine odnosi na sve proizvođače, to oni pretstavljaju zajednicu sa obavezom, da određenu količinu svojih proizvoda stave na raspoloženje narodnoj celini. Sastavnim delovima ove zajednice, dakle pojedinim žitarskim oblastima, stavljeno je u dužnost da dobave odgovarajući deo ukupne količine žita. Pojedina seljačka gazdinstva su dužna da dobave deo, koji otpada na njih, a koji se utvrđuje pošto se od ukupnoga prinosa njihove žetve oduzme količina potrebna za njihovu sopstvenu potrošnju. Ministar ishrane i poljoprivrede vrši podelu ukupne količine žita, potrebne za pokriće potreba, na oblasne saveze. Ovi dele količine, čija im je dobava stavljena u zadatak, na svoje članove. Ova se podela po savezima i njihovim članovima vrši svake godine, pošto je izvršena procena žetvenoga prinosa, dakle na osnovu podataka, iz kojih se mogu orijentisati kako ministar tako i oblasni savezi u svojoj deobi.

Naporedno sa obavezom liferovanja žita, odnosno preuzimanja njegovog, idu čvrste cene, zakonski utvrđene. Ove cene nisu iste za celu zemlju i za celo trajanje kampanje. One su stepenovane prema bogatstvu oblasti u žitu, a rastu mesečno za određen iznos, počev od cene neposredno posle žetve pa do kraja privredne godine, koja završava pred narednu žetvu. Dve cene su, u privrednome procesu od proizvođača žita pa do potrošača hleba, neposredno normirane: cena koju dobija proizvođač za svoje žito i cena koju plaća potrošač za hleb. U fazama, koje leže između ovih dvaju tačaka, formiraju se cene s obzirom na njih. Te razmake među cenama određuju odbori za cene pri žitarskim savezima.

Nacionalno socijalistični žitni režim pretstavlja interesantan pokušaj da se problem proizvodnje hrane podvede pod načela pokrića potrebe i pravične cene. Ostaje da se vidi kako će se on u praksi pokazati i može li izdržati nekoliko uzastopnih nerodnih godina. No makakvo bilo uređenje, koje bi eventualno moglo stupiti na mesto onoga koje je stvoreno zakonom od 27 juna 1934 g. i uredbom od 14 jula iste godine, svakako će se agrarna politika nacionalnoga socijalizma starati o jednom: da stabilizuje cene žitu i cene hlebu. Utvrđivanje ovih dvaju cena su baza svake poljoprivredne politike, koja ide za regulisanjem tržišta.

Page 202: Privreda Nacionalnog Socijalizma

Organizacija mleka i mlekarskih proizvoda

Razlozi slični onima, koji su doveli do stvaranja saveza žitarske privrede, bili su presudni i za stvaranje autonomne tržišne organizacije mleka i mlekarskih proizvoda. Radilo se o tome, da se stvori režim za mleko i njegove proizvode, koji će omogućiti dovoljno snabdevanje stanovništva svežim mlekom, a svih prerađivača mleka potrebnom sirovinom. Velika inostrana konkurencija mlekarskih proizvoda (maslo iz Danske, sir iz Švajcarske i Holandije i t. d.) proizvela je da se tržište svežim mlekom prezasititi, dok se prerađivačka mlekarska radinost nije mogla razviti. Neorganizovana konkurencija obarala je cene mleku, a potrošač je radi nje bio u opasnosti od ponude slabijih kvaliteta.

Sem toga se i u ovoj oblasti poljoprivrede razvila znatna spekulacija. Nikle su razne organizacije, koje su se ukopčale u put od proizvođača do potrošača, smanjujući, sledne strane, cene koje proizvođač prima za mleko, a povećavajući cene koje potrošač mora da plati.

Regulisanje tržišta povereno je, posle nekoliko prelaznih i privremenih mera, autonomnom savezu mlekarske privrede. Cilj tržišne organizacije je ovde da uredi snabdevanje potrošača mlekom u onim količinama, koje se mogu konzumirati, a da s druge strane dovoljno mleka privede u sve vrste prerađivačke radinosti. Pod nadzorom državnog poverenika za stoku, mleko i mast, obrazovane su regionalne organizacije za snabdevanje mlekom (Milch versorgungsverbande). U ovim organizacijama udruženi su proizvođači mleka, mlekare i ustanove koje mleko prerađuju i koje vrše distribuciju mleka. Više ovih organizacija spojeno je u oblasni mlekarski savez, a svi oblasni savezi stoje pod glavnim savezom mlekarske privrede. Težište organizacije leži ovde u orgnnizacijama za snabdevanje mlekom, dok su oblasni savezi i glavni savez, uglavnom, nadzorni i koordinacioni organi.

Organizacijama za snabdevanje mlekom je cilj da regulišu tržište mlekom u svome području, prilagođavanjem proizvodnje potrebi i jedinstvenim organizovanjem prodaje uz privredno opravdane cene. (čl. 1 Statuta ovih organizacija). Organizaciji stoji na čelu

Page 203: Privreda Nacionalnog Socijalizma

pretsednik, kome je pridodat upravni odbor sa savetodavnom ulogom. Njih postavlja nadležni oblasni savez u sporazumu sa nadležnim oblasnim seljačkim vođom. Delokrug organizacije je veoma obiman. Njene poslove vrši i sve odluke donosi pretsednik po saslušanju upravnoga odbora. Naročito spadaju u nadležnost organizacije ovi poslovi:

1. utvrđivanje količine mleka, koju imaju dobavljati proizvođači;2. organizovanje prikupljanja i transporta mleka;3. određivanje, kome proizvođač ima da proda mleko, namenjeno prometu;4. određivanje, od koga trgovac odnosno rasturač ima da nabavlja mleko;5. regulisanje prodaje mleka za piće i mleka za preradu;6. utvrđivanje cena i razmaka među cenama. Ovakvo utvrđene cene mora odobriti pretsednik glavnoga saveza da bi dobile pravnu snagu; nikov. I pretsednika i upravni odbor postavlja pretsednik glavnoga saveza, u sporazumu sa oblasnim seljačkim vođom. U upravni odbor ulaze po dva pretstavnika proizvođača žita, mlinara i pekara, kao i po jedan pretstavnik zemljoradničkih zadruga, žitarske trgovine i trgovine brašnom. Treći organ, uz pretsednika i upravni odbor, je skupština pretstavnika, koju sačinjava 30 članova postavljenih od strane pretsednika glavnoga saveza. Skupština se sastaje samo jedared godišnje i rešava o budžetu saveza za sledeću godinu. Najmanje 10 članova skupštine mora biti određeno iz redova proizvođača žita.

Pored oblasnih saveza žitarske privrede učlanjen je u glavnom savezu žitarske privrede još i savez mlinova pšenice i raži, koji je osnovan još 1933 g.

Glavni savez je vrhovna organizacija nemačke žitarske privrede. Njegov je zadatak ,,jedinstveno upravljanje delatnošću oblasnih saveza i ostalih učlanjenih organizacija prema potrebi ukupne privrede i opštega blagostanja" (čl. 1 Statuta glavnoga saveza). Na čelu glavnoga saveza stoji njegov pretsednik, postavljen od strane ministra ishrane i poljoprivrede u sporazumu sa zemaljskim seljačkim vođom. Pretsednik donosi sve odluke, izdaje pravilnike i propisuje smernice, koje su merodavne za sveučlanjene saveze. Njegov savetodavni organ je upravni odbor, u čiji sastav ulaze po jedan pretstavnik učlanjenih saveza, jedan pretstavnik državnoga komesara za žitarsku privredu, po tri pretstavnika proizvođača žita, mlinara i pekara, po

Page 204: Privreda Nacionalnog Socijalizma

jedan pretstavnik zemljoradničkoga zadrugarstva, žitarske trgovine i trgovine brašnom, kao i tri dalja člana. Članove upravnoga odbora postavlja ministar ishrane i poljoprivrede na isti način kao i pretsednika saveza.

Oblasni savezi imaju svoje naročite teritorijalne ustanove u važnijim žitarskim oblastima, koje nadziravaju radinost članova saveza, posmatraju tržišne prilike i sprovode organizatorne zadatke, koje im stavlja u dužnost njihov oblasni savez.

Dok je žitni režim 1933/34 g., doneo samo rudimentarne, ustvari provizorne mere, da istrgne privredu žitom i njegovim prerađevinama iz slobodnoga tržišta, dotle je žitni režim 1934/35 g., dao čvrst sistematski oblik žitarskoj privredi. Uređenje žitnoga tržišta polazi od shvatanja da je proizvođač žita vezan za celinu svojim obavezama prema njenom blagostanju. On je dužan da se stara za pokriće potreba celine u žitu. O tom svom zadatku on mora voditi računa pri sejanju i pri žetvi. Otuda je savezima dato pravo da u slučaju potrebe mogu odrediti veličinu površine, koju treba zasejati. Dalja obaveza proizvođačeva je da proizvedeno žito zaista privede svrhi: pokriću potreba. Otuda rezultira za proizvođača dužnost da uz utvrđenu cenu preda utvrđenu količinu žita, a isto tako iz ovoga sledi i zabrana da se žito, stavljeno u promet za ljudsku hranu, izuzme iz prometa ili upotrebi za ishranu stoke. S druge strane, i celina ima svojih obaveza prema proizvođaču. Ove su da preuzme ponuđene količine žita ili da stvori mogućnost za njihovo plasiranje. Mlinovi su dužni da žito uskladište, a trgovci da se u svome radu rukovode načelom poštenoga posredovanja između proizvođača i potrošača. Da bi se poslovanje jednih i drugih moglo kontrolisati, zavedena je naročita obaveza za mlinove i žitarsku trgovinu u pogledu vođenja knjiga, u koje se imaju unositi celokupni promet i sve operacije sa žitom.

Pošto se obaveza za pokriće potreba celine odnosi na sve proizvođače, to oni pretstavljaju zajednicu sa obavezom, da određenu količinu svojih proizvoda stave na raspoloženje narodnoj celini. Sastavnim delovima ove zajednice, dakle pojedinim žitarskim oblastima, stavljeno je u dužnost da dobave odgovarajući deo ukupne količine žita. Pojedina seljačka gazdinstva su dužna da dobave deo, koji otpada na njih, a koji se utvrđuje pošto se od

Page 205: Privreda Nacionalnog Socijalizma

ukupnoga prinosa njihove žetve oduzme količina potrebna za njihovu sopstvenu potrošnju. Ministar ishrane i poljoprivrede vrši podelu ukupne količine žita, potrebne za pokriće potreba, na oblasne saveze. Ovi dele količine, čija im je dobava stavljena u zadatak, na svoje članove. Ova se podela po savezima i njihovim članovima vrši svake godine, pošto je izvršena procena žetvenoga prinosa, dakle na osnovu podataka, iz kojih se mogu orijentisati kako ministar tako i oblasni savezi u svojoj deobi.

Naporedno sa obavezom liferovanja žita, odnosno preuzimanja njegovog, idu čvrste cene, zakonski utvrđene. Ove;

7. naređivanje, da se po potrebi preduzeća jednoga mesta spoje i udruže;8. utvrđivanje kontingenta za mlekare i naređivanje obustave rada pojedinim mlekarama, ukoliko je to potrebno.

Organizacija ima pravo kažnjavanja svojih članova, koji se ne povinjuju njenim naredbama. Za utvrđivanje cena postavljen je uz pretsednika naročiti odbor za cene, sa čijim smo se sastavom napred upoznali. Kod ovoga je odbora interesantno, da u njemu učestvuju i pretstavnici potrošača, što bi moglo biti simptomatično za budući razvoj tržišnih organizacija staleža ishrane.

Osnovna zamisao organizacije tržišta mlekom bila je omogućenje što jevtinijega snabdevanja potrošača mlekom za piće i prerađivača mlekom za preradu, uz što potpunije; isključenje nepotrebnih posrednika. U tome cilju je zemlja podeljena u 69 područja, za čije se snabdevanje mlekom stara njihova organizacija za snabdevanje mlekom, i to na taj način što ona određuje u svome području one proizvođače, odnosno rasturače, koji će mleko liferovati određenom mestu, gradu ili oblasti. Ona preduzeća, koja leže geografski nepovoljno i od kojih bi dovoz na pijacu bio skopčan sa većim troškovima, isključuju se iz dobava za tržište svežim mlekom, a posvećuju liferovanju mleka za preradu. Seljacima i pojedinim gazdinstvima je, uglavnom, zabranjeno da iznesu svoje mleko neposredno na pijacu. Oni ga predaju određenom rasturaču, kog vrši snabdevanje tržišta uz određene cene. Isto tako je i sprečena prerada mleka u maslo u pojedinim seljačkim gazdinstvima, već se sve mleko, namenjeno preradi u

Page 206: Privreda Nacionalnog Socijalizma

maslo, ima predati uz određenu cenu određenoj mlekari. Ukoliko domaća potrošnja masla ne bi mogla biti podmirena domaćom proizvodnjom, uvozi državni poverenik za stoku, mleko i mast inostrano maslo u potrebnim količinama. Ovo se u zemlji prodaje uz cenu, koja je utvrđena za domaći proizvod, tako da nema mogućnosti da strana konkurencija obori cene domaćoj proizvodnji ili je ošteti.

Tržišna organizacija omogućila je, pored regulisanja cena i snabdevanja, i standardizaciju kvaliteta mleka, masla i sira. Tako je n. pr. uredbom od 20 februara 1934 g. utvrđeno da se u zemlji mogu proizvoditi svega 8 kvaliteta sira, koji se dele prema procentu sadržane masti (od ispod 10% do najmanje 60%). U ove kategorije raspoređuju se i strani sirevi, koji se uvoze u Nemačku. Ista uredba propisuje i način pakovanja i oznake sira, koja mora sadržati zemlju porekla, procenat masti, a kod domaćih sireva i kontrolni broj, koji nadzorna vlast određuje svakome proizvođaču. Iste oznake moraju biti i na sirevima, koji se prođaju rasečeni, i na jelovnicima restorana. Isto tako je i maslo raspoređeno u pet kategorija, koje se određuju prema ukusu, mirisu, izradi, konzistenciji i izgledu. Za svaki od ovih pet kriterija postoji skala poena, a utvrđeno je koliki broj poena određuje raspored masla u jednu od pet kategorija. Vrste masla su: specijalno maslo, fino mlekarsko maslo, obično mlekarsko maslo, seljčko maslo i maslo za kuvanje. Utvrđen je i način pakovanja i forma masla. Svaki paket mora nositi jednu od navedenih pet oznaka za vrstu, a strano maslo pored toga i oznaku zemlje porekla.

Na odgovarajući način, autonomnim savezima, uređena su i tržišta stoke za klanje, jaja, krompira, baštovanskih odnosno povrtarskih proizvoda i t. d. Izvesne tržišne organizacije unekoliko otstupaju od navedene sheme. To su one, kod kojih industrijska prerada igra predominantnu ulogu, kao n. pr. kod šećera, ili kod kojih se industrija javlja kao konkurent poljoprivredne proizvodnje, kao n. pr. kod margarina i veštačkih jestivih masti. Radi toga se moramo upoznati i sa strukturom i zadacima ovih organizacija.

Organizacija privrede šećera

Režim privrede šećera ustanovljen je uredbom od 10

Page 207: Privreda Nacionalnog Socijalizma

novembra 1934 g. Njome se naređuje spajanje sadilaca

šećerne repe, fabrika šećera i trgovine šećerom, odnosno

distributivne privredne delatnosti u oblasti privrede

šećera, u jedinstvene saveze. Cilj toga spajanje je, prema

članu prvom navedene uredbe, ,,regulisanje proizvodnje,

iskorišćenja, prodaje, cena i razmaka među cenama za

šećernu repu, šećer i ostale proizvode od šećerne repe". Na

čelu organizacije privrede šećera stoji glavni savez

nemačke privrede šećera, kome je podređeno 9 oblasnih

saveza, Ovi su vezani za odluke glavnoga saveza, koji može

i poništiti po potrebi sve njihove odluke. Kontrolu nad

celim sklopom vrši ministar ishrane i poljoprivrede.

Razlozi. koji su doveli do ove organizacije, su: želja da

se urede odnosi između sadilaca šećerne repe i tvornica

šećera, da se tržište šećerom snabde što racionalnije i da se

utvrde cene za sve etape, kroz koje prolazi šećer na putu od

repe do potrošnje. Naročito se radilo i o tome, da se u

haotično stanje, u kome su se, kako na strani sadilaca repe

tako i na strani prerađivača, razvile kritične pojave, unese

reda, u duhu nacionalno socijalistične agrarne politike.

Dužnost je glavnoga saveza da regulisanje tržišta sprovede

na način, koji će obezbediti iskorišćenje nemačke žetve

šećerne repe, kapacitet fabrika šećera, kao i snabdevanje

potrošača šećerom a poljoprivrede stočnom sećernom

hranom, uz cene koje su narodnoprivredno opravdane.

(Član 1 Statuta glavnoga saveta). Dužnost pretsednika, koji

stoji na čelu glavnoga saveza, pomognut upravnim

odborom sa savetodavnim karakterom, je, da pre svega

utvrdi ukupnu količinu šećerne repe, koja će u narednoj

godini biti potrebna i koja će moći biti apsorbovana od

privrede. Ovu ukupnu količinu on deli na oblasne saveze,

kojih ima 9.

Savezi dele primljene kontingente dalje, na osnovu

uputstva glavnoga saveza, određujući svakome sadiocu

šećerne repe njegov kontingenat i upućujući ga na

određenu fabriku, pa prema tome dodeljuju kontingenat i

fabrici. Sadioci su obavezni da zasade dodeljene im

količine, a fabrike da prime određeni kontingenat šećerne

Page 208: Privreda Nacionalnog Socijalizma

repe u preradu. U cilju prilagođavanja proizvodnje šećera

potrebama tržišta, procenjuje se unapred svake godine i

potreba šećera, odnosno njegova unutrašnja potrošnja za

narednu godinu, pa se prema tome utvrđuju proizvodnja i

procenat iskorišćenja kontingenta za šećerne fabrike.

Radi stalne evidencije tržišta šećernom repom i

šećerom, podvrgnuto je podizanje novih tvornica šećera

dozvoli glavnoga saveza. Isto tako zavisi i proširenje

postojeće tvornice ili otvaranje trgovine na veliko šećerom

od prethodne dozvole. U istome cilju uređeni su

jednoobrazno i uslovi liferovanja šećerne repe u celoj

zemlji, što je utoliko lakše, jer je svakome sadiocu

određeno koliko sme i mora zasaditi šećerne repe i kome je

mora predati, a svakoj tvornici šećera koliko i od koga

mora primiti šećerne repe i preraditi šećera. Sem toga,

glavni savez može narediti izvesnim tvornicama da

ograniče svoju proizvodnju na određene vrste šećera, a po

potrebi narediti i obustavu rada kojoj tvornici privremeno

ili stalno. Isto to važi i za trgovinu na veliko. Najzad, glavni

savez dodeljuje tvornicama i izvozne kontingente, a

naređuje im po potrebi da ustanove skladišta.

Veoma važna je njegova funkcija da utvrđuje cene i

razmake među cenama za šećernu repu, šećer i ostale

proizvode od šećerne repe. Ove su cene obavezne i čvrste i

obuhvataju celokupni privredni proces od seljaka do

potrošača.

Organizacija tržišta veštačke masti za jelo i margarine

Utvrđivanje režima za veštačke masti za jelo i margarinu izazvato je razlozima specijalne vrste. Dok se u ostalim oblastima, u kojima su zavedene naročite tržišne organizacije, prvenstveno radilo o tome, da se što racionalnije podeli postojeća proizvodnja i privede što jevtinije potrošaču, dotle se u režimu za mast uopšte radi o podizanju domaće proizvodnje, koja nije dovoljna da pokriva potrošnju.

Unutrašnja proizvodnja masti i ulja u Nemačkoj ni iz

Page 209: Privreda Nacionalnog Socijalizma

daleka ne iskorišćava sve mogućnosti koje joj zemlja pruža. Zato je uvoz inostranih sirovina, od kojih se izrađuju veštačke masti za jelo i margarina, iz godine u godinu rastao. Treba napomenuti da se margarina pravi sa 95 % od inostranih sirovina, a da se potrošnja domaće margarine popela od 200.000 tona u 1913 g. na 340.000 tona u 1924 g., da bi 1932 g., dostigla 500.000 tona. U 1932 g. uvezeno je u Nemačku ukupno 863.000 tona inostranih masti za jelo, a proizvedeno je u zemlji 540.000 tona, tako da domaća proizvodnja stoji prema uvozu u relaciji 40 : 60.

Nacionalno socijalistični režim je uskoro po dolasku na vlast preduzeo mere da domaću proizvodnju masti za jelo podigne, a da što više suzbije inostrani uvoz. Razume se da se radilo u vezi s tim i o ograničenju rada fabrika veštačke masti i margarine radi njihove zavisnosti od inostranih sirovina. Sve mere, koje su donešene u ovom kompleksu pitanja, proističu iz jedinstvenoga plana, plana o masti (Fettplan), koji je utvrdila država, a iz koga je nikao čitav niz odredaba, odevenih u oblik zakona, uredbi i pravilnika.

Jednom od ovih uredaba stvoren je ,,radi regulisanja proizvodnje, prodaje i cena margarine, veštačkih masti za jelo, biljnih masti, čvrstih ulja za jelo i čvrstog ribljeg ulja" privredni savez, koji stoji pod najstrožijom kontrolom ministarstva ishrane i poljoprivrede. Savez određuje kontingente svima svojim članovima, naređuje specijalizovanje pojedinih preduzeća na izvesne vrste proizvodnje, može po potrebi narediti obustavu rada u pojedinim preduzećima, određuje cene i razmake cena. Disciplinska vlast saveza prema svojim članovima veoma je velika. Tako on kažnjava novčanim kaznama do 100.000 RM one, koji prekorače određeni kontingenat, ili proizvode, a da im kontingenat nije dodeljen. Kazni podležu i oni članovi saveza, koji se ne pokoravaju odredbi o ograničenju proizvodnje na izvesne vrste ili o obustavi rada, zatim oni, koji se ogreše o utvrđene cene ili o odluku saveza o zabrani povećanja kapaciteta ili novih investicija. Pored ovoga, naročitom uredbom su normirane tri vrste margarine, koje se jedino mogu proizvoditi. To su obična, kojoj je cena utvrđena, srednja i najbolja, kojima su cene maksimirane.

Na ovaj način se postiglo da se proizvodnja margarine i veštačke masti uopšte stavi pod strogu kontrolu upravljača agrarne politike. Ona sada mora da se rukovodi

Page 210: Privreda Nacionalnog Socijalizma

u svojoj delatnosti i njenome obimu jedino obzirima, koje diktiraju prilike u produkciji domaćih prirodnih masti za jelo. Industrija veštačkih masti se još tolerira, dok domaća proizvodnja prirodnih masti ne dostigne po količini unutrašnju potrebu za mašću. I samo kao nužno zlo, kao surogat, čija će proizvodnja biti obustavljena čim to bude moguće, se dopušta proizvodnja veštačkih masti za jelo. Ona će se sve više smanjivati, ukoliko će proizvodnja domaćih masti da ojača. To smanjivanje se vrši prema naređenjima ministarstva ishrane i poljoprivrede, dakle prema potrebama poljoprivrede.

Zaključak

Ovim smo se, uglavnom, upoznali sa svima važnijim oblicima nacionalno socijalistične tržišne politike u dblasti poljoprivredne proizvodnje i ishrane naroda. Delimični propisi, koji obuhvataju samo izvesan stupanj proizvodnje sretstava za ishranu; prinudni sklopovi, kojima je na čelu poverenik, postavljen od strane državne vlasti i staleža is-hrane; autonomni no kontrolisani savez, koji obuhvata sve učesnike u privrednome procesu oko jednog od osnovnih poljoprivrednih proizvoda; — svi ti raznoliki oblici imaju jedan te isti zadatak: Oni teže za ostvarenjem nacionalno socijalističnog ideala u oblasti poljoprivrede odnosno ishrane naroda.

Negacijom važnosti tradicionalnih i osveštanih ekonomskih zakona i željom da se celokupna ova zamašna privredna oblast diriguje samo s obzirom na opšti narodni interes, shvaćen kao interes jedinstvenog nacionalnog organizma, nacionalni socijalizam čini pokušaj, čiji se domašaj još ne može zasada predvideti. Hoće li se ovaj režim, kome je podvrgnuta poljoprivreda sa svojim derivativnim delatnostima u cilju ostvarenja opštih ekonomsko-političkih zahteva koji proističu iz nacionalno socijalistične doktrine, proširiti i na druge privredne oblasti, ne može se znati. Neosporno je da postoji za tim jaka tendencija.

No da će režim, koji je primenjen u poljoprivrednoj politici, biti menjan u svojim bitnim načelima, malo je verovatno, jer je on adekvatni izraz nacionalnoga socijalizma. Svoju poljoprivrednu politiku nacionalni socijalizam smatra pravim izrazom svoga gledanja na svet.

Page 211: Privreda Nacionalnog Socijalizma

Tržišnu organizaciju, kao najvažniju praktičnu posledicu misaonih temelja nacionalno socijalistične poljoprivredne politike, smatraju njeni doktrinari i praktičari ostvarenjem ,,nemačkoga socijalizma", koji ne polazi od klase već od nacije. ,,Sistem tržišne organizacije je organizovani izraz volje nacionalnoga socijalizma da seljake i radnike vaspita i da njima vlada u pravom socijalističnom duhu", kaže Georg Reichart, jedan od visokih funkcionera staleža ishrane1).

A zamenik vođe Raiha, Rudolf Hess, rekao je na seljačkome kongresu u Goslar-u, novembra 1935 g., da je politika, koju vodi stalež ishrane, nesumnjivo pravi izraz nacionalnoga socijalizma u oblasti, u kojoj ona dejstvuje.

4. Seljačka politika

Druga strana agrarne politike nacionalnoga socijalizma, koju smo nazvali seljačkom politikom, ne gleda u seljaku proizvođača hrane i privrednika, već njegovom ekonomskom svojstvu pridaje sekundarnu važnost. Ona se prvenstveno stara o socijološkoj ulozi seljaka i seljačkoga staleža. Paralelno sa poljoprivrednom politikom, ona radi na jačanju seljačkoga staleža u cilju postignuća što snažnije nacionalne egzistencije. No dok poljoprivredna politika ovo postiže ekonomskim merama, seljačka politika tretira seljaka kao čoveka, a vidi u selu socijološku jedinku sa vrlo važnim zadacima prema narodnoj celini, koji su izvan ekonomske oblasti.

Seljak kao osnova obnavljanja narodnoga života

Nacionalni socijalizam se u svojoj seljačkoj politici rukovodi idejom da u etničkom i rasnom pogledu nacija bazira na seljačkom staležu. ,,Svi udarci sudbine sve krize se mogu prebroditi ako temelj naroda sačinjava zdravo i puno snage seljaštvo", kaže Darre1) dajući izraza osnovnoj premise na kojoj je izgrađen celi sklop seljačke politike.

Nacionalni socijalizam upisuje u greh liberalizmu da je od nemačkoga naroda napravio naciju koja umire, u kojoj broj porođaja stalno i progresivno opada. Opadanje porođaja zaista je veoma osetno. Tako je 1871—1875 god. prosek rađanja bio 38,8 na hiljadu, u godinama 1876—1880 čak 39,3 na hiljadu. Početkom ovoga veka počela je jasno da se izražava tendencija ka opadanju rađanja, koja

Page 212: Privreda Nacionalnog Socijalizma

se u posleratnim godinama još pooštrila. Tako je došlo 1930 g. 17,5 dece na hiljadu stanovnika; 1931 g. 16,0; 1932 g, 15,1 i 1933 god. svega 14,7. Nemačka u tome pogledu odavno prevazilazi Francusku, koja je dugo godina važila klasičnom zemljom opadanja rađanja.

Nasuprot ovom malom procentu rađanja u Nemačkoj stoji veoma veliki procenat u zemljama, koje leže na istočnim granicama Nemačke. Nacionalni socijalizam smatra ovu reproduktivnu slabost nemačkoga naroda utoliko većom opasnošću, što se n. pr. u Evropskoj Rusiji procenat rađanja penje, dostigavši u 1933 g". 43,9 rađanja na hiljadu stanovnika. Burgdorfer postavio je ovu uporednu tabelu procentualne srazmere brojne snage slovenskih, romanskih i germanskih plemena:

1810. 1910. 1930. 1960.

Germanska plemena 31,6% 34,0% 30,0% 26,9%

Romanska plemena 33,7% 24,3% 24,4% 22,3%

Slovenska plemena 34,7% 41,7% 45,6% 50,8%

100,0% 100,0% 100,0% 100,0%

Kao što se iz ove tabele vidi, predviđa se da će germanska plemena od 1/3 broja stanovnika Evrope pasti postepeno do 1960g. na 1/4, dok se u istome vremenu udeo slovenskih plemena penje na preko 50% stanovništva.

Iz ovoga razloga nacionalni socijalizam sprovodi konzekventnu i sistematsku populacionu politiku, smatrajući da jedino broj rađanja odlučuje, gledano istorijski, hoće li jedan narod ostati živ ili će se ugasati. Održavanje germanske rase nameće se nemačkom narodu, prema ovom gledištu, kao dužnost prema sebi. Pored rasne politike, koja treba da očuva čistoću nemačke rase, pojavljuje se tu i seljačka politika, jer selo ustvari pretstavlja onu formu društvenoga života, koja daje viškove rađanja. ,,Jedini pravi izvor krvi je seljaštvo", kaže Darre1), jer dok varošanin brižljivo ograničava broj svoje dece ili se uopšte ne upušta u brak, dotle seljak stupa skoro bez izuzetka rano u brak i smatra brak bez dece sramotom. To je razlog, da se u tom pogledu nacionalno socijalistična seljačka politika naročito upravlja u smislu osposobljenja seljaka da svoju ulogu kao nosilac povećanja populacije može da odigra u punoj meri.

Page 213: Privreda Nacionalnog Socijalizma

Održavanje seljaka u onome smislu kao što ga je opisao Darre u citiranoj komparaciji između seljaka i poljoprivrednika, osnova je seljačke politike nacionalnoga socijalizma. Seljak mora da bude zdrav i mora da rađa, a da bi to mogao mora da bude obezbeđen u svojoj egzistenciji. Ovo obezbeđenje nacionalni socijalizam ne misli da postigne samo gore navedenim privrednim merama. On smatra, da održavanje seljaštva nije determinisano povoljnim ili nepovoljnim stanjem njegove privredne situacije, već jedino time, je li se njegova zemlja tretira pravno kao roba ili ne. Nikada seljaka nisu niske cene njegovih proizvoda oterale sa sela u grad i pretvorile ga od samostalnog gospodara u beskućnika, već je to uvek bilo samo zaduživanje i prezaduženje njegovoga poseda. Nikakva politika cena, nikakve carine, nikakvo prinudno regulisanje kamate ili smanjivanje postojećeg stanja dugova ne može osloboditi seljaka neminovnosti prezaduženja i time propadanja, već jedino novo seljačko pravo, koje će seljaka i njegov posed izdvojiti iz slobodnoga prometa i stvoriti nerazrešivu vezu između seljaka i zemlje.

Novo seljačko pravo

Seljačka politika nacionalnoga socijalizma je prema tome upravljena na stvaranje novog seljačkog prava, koje će seljakov posed zadržati samo za seljaka, i koje će seljaku dati potrebnu sigurnost da će on kao i njegovo potomstvo ostati nesmetano i nepokretljivo na svojoj zemlji.

Zemlja, prema nacionalnome socijalizmu, nije stvar koja se sme ostaviti individualnom nahođenju trenutnog sopstvenika. Ona je deo ideje o plemenu, o porodici, u kojoj je pojedini seljak član neprekidnoga lanca generacija, koji ga vezuje za prošlost i za budućnost. Apsolutnim podređivanjem trenutnoga vlasnika zemlje, pojedinca, ovom lancu generacija, postaje i zemlja hraniocem celoga lanca, održavaocem plemena.

Seljačkome shvatanju je pojam individualističnoga gledanja na svet stran. Seljak se oseća čuvarem svoje zemlje za buduća pokolenja i smatra, da je svoju zemlju nasledio od svojih predaka da bi je mogao predati svojim potomcima u što boljem stanju. Ovim svojim shvatanjem, koje je duboko usađeno u seljačkoj psihi, seljak je došao u sukob sa Uberalističnim shvatanjem, za koje je zemlja roba kao svaka druga. Na mesto očuvanja integriteta poseda radi predaje potomstvu, liberalizam je nagnao

Page 214: Privreda Nacionalnog Socijalizma

seljaka da racionalisanjem, investicijama do kojih je mogao doći samo teškim zaduživanjem, iz svoje zemlje za sebe istera što vću rentu.

Nacionalni socijalizam smatra, da su seljaštvo i liberalizam dve polarne suprotnosti i da u vladavini liberalističnih načela seljaštvo mora propasti. Sa propašću seljaštva propada i nacija, jer je iskorenjena iz zemlje, koja je hrani i iz koje crpe svoju životnu snagu.

U zemlji gleda nacionalni socijalizam garanciju ishrane naroda, a pre svega i iznad svega ostalog on u njoj vidi temelj za održavanje i množenje svoje rase. U seljaku koji je osiguran u svojini na zemlji, — no u svojini koja nije njegova već njegove lože, lanca generacija, — nacionalni socijalizam vidi garanciju za narodnu badućnost.

Iz sela izviru životne rezerve, iz kojih se obnavlja istrošeni gradski živalj. Iz sela izvire etička snaga naroda. Selo je čuvar narodnih predanja, narodnog karaktera. Selo je čuvar rase, selo je večito vrelo iz koga narodni život crpe svoje snage, svoja shvatanja o svetu, svoj duh. Zato selo i seljak moraju biti očuvani, zato zemlja mora biti isključena iz prometa i spekulacije i mora pripasti opet isključivo seljakovoj i porodici.

Zakon o naslednom seljačkom posedu

Iz ovih osnovnih postavki proizišao je zakon, koji treba seljaku da stvori položaj, kakav mu je u nacionalno socijalističnoj državi prema napred izloženom namenjen. Zakon o naslednom seljačkom posedu, donesen 29 septembra 1933 g. (Reichserbhofgesetz), pretstavlja početak seljačkog- zakonodavstva i treba da udari temelje novom seljačkom pravu. U uvodu toga zakona kaže se, između ostaloga:

,,Vlada Rajha hoće, uz obezbeđenje starih nemačkih naslednih običaja, da sačuva seljaštvo kao izvor krvi nemačkoga naroda.

Seljački posedi treba da budu sačuvani od prezaduženosti i rasparčavanja nasleđivanjem, kako bi trajno kao nasleđe roda ostali u rukama slobodnih seljaka.

Treba da se dejstvuje u smislu zdrave podele veličine poljoprivrednih poseda, jer veliki broj za život sposobnih malih i srednjih seljačkih poseda, koji su što ravnomernije podeljeni u celoj zemlji, najbolja su garancija za održanje zdravlja naroda i države.

Iz ovih uvodnih reči vide se dve osnovne tendencije Zakona: prva je da se obezbedi seljački posed od otuđenja

Page 215: Privreda Nacionalnog Socijalizma

radi duga, druga, da se on ne rasparča nasleđivanjem. Obe ove tendencije imaju za cilj da od seljaka naprave rukovaoca neotuđivim posedom, koji pripada, ustvari, njegovome rodu, a kojim on u ime svoje porodice, u ime svoga roda upravlja. Zakon od 29 septembra 1933 g. ne služi obezbeđenju pojedinca, već obezbeđenju porodice seljakove, roda seljakovog, seljaštva kao socijološkog pojma.

Nasledni posed

Razume se da zakon, koji ima ovakve ciljeve, mora iz osnova kidati sa individualištičnim pravnim shvatanjem recipiranim iz rimskoga prava. Pojam naslednog seljačkog poseda, koji je stvorio Zakon, označava seljačko imanje koje obuhvata najviše 125 hektara, a čija je donja granica determinisana izrazom ,,Ackernahrung". Pod ovim se izrazom podrazumeva onoliki posed, koliki je dovoljan da omogući seljaku i njegovoj porodici ishranu nezavisno od pijace i da daje toliko viška, da može podmiriti sve osnovne životne potrebe seljaka i njegove porodice. Ovo imanje je zaštićeno Zakonom, ako je njegov sopstvenik seljak. Pomenuli smo ranije distinkciju između seljaka i poljoprivrednika. Zakon ovo idealno razlikovanje izražava u preciznijem obliku, tražeći da seljak, t. j. sopstvenik naslednog-seljačkog-poseda, ispunjava naročite uslove, određene kako sa gledišta privredne tako i sa gledišta rasne politike. Samo onaj sopstvenik naslednog-seljačkog-poseda, koji ispunjava ove uslove, ima pravo da nosi naziv ,,seljak". Sopstvenici seljačkih poseda, koji ove uslove ne ispunjavaju, nazivaju se poljoprivrednicima a njihova imanja ne padaju pod zaštitu zakona.

Seljak

Pre svega seljak mora biti nemački državljanin. Ako naslednik naslednog seljačkog-poseda nije nemački državljanin, nasletstvo mu se oduzima i predaje nasledniku, koji ovaj uslov ispunjava.

Drugi je uslov da bude nemačke ili srodne arijevske rase. U srodne rase ubrajaju se i slovenske i romanske. Čistoća seljakove rase istražuje se unazad do 1 januara 1800 g. Ukoliko bi među seljakovim pretcima do toga dana unazad bilo primesa strane krvi, koja nije srodna nemačkoj, on nema prava ni na titulu seljak ni na nasledni seljački posed.

Page 216: Privreda Nacionalnog Socijalizma

Treći je uslov da seljak ne bude pod starateljstvom ili skrbništvom. Svojevlasnost je neophodno potrebna.

Četvrti je uslov da seljak bude častan. Seljačka čast je novi pojam i odgovara pojmu profesionalne časti kao na pr. oficirska čast u vojsci, trgovačko poštenje kod trgovca i t. d. O časnosti seljakovoj sude sami seljaci u seljačkim naslednim sudovima. Praksa stoji na gledištu da seljak koji je bio osuđen na robiju gubi pravo da bude seljak i da njegovo, imanje bude nasledni seljački posed. Može mu se tada čak oduzeti povremeno ili konačno pravo da svojim posedom upravlja.

Najzad, seljak mora biti sposoban da svojim imanjem uredno upravlja. To znači da on mora hteti i moći da seljački posed očuva sopstenim radom i trudom kao životnu osnovu svoga roda. Svoje dugove mora uredno da plaća. Njegov je nasledni posed stavljen pod gotovo savršenu zaštitu od izvršenja. No ako država, s jedne strane, zabranjuje seljakovom poveriocu da se od seljaka izvrsnim putem naplati, ona s druge strane traži od seljaka da svoje obaveze i bez izvršenja u celini izvrši, i da se ne zadužuje lakomisleno ili preko svojih otplatnih moći.

Seljačko nasledno pravo

Ukoliko seljak izgubi svojstvo seljaka, dakle ne ispunjava navedene uslove, on, doduše, zadržava svojinu na svome imanju, no nije više seljak već poljoprivrednik. Ako naslednik, na koga bi trebalo po seljakovoj smrti da padne nasletstvo, ne ispunjava gornje uslove, on je od nasleđivanja seljačkoga naslednoga poseda isključen. No ako uopšte nema u neposrednom srodstvu, ovlašćenom na nasleđivanje, ljudi koji ispunjavaju uslove koji se traže za seljaka, oduzima se nasledni seljački posed od onih koji bi ga inače nasledili da su seljaci, i predaje se u svojinu nekom drugom licu, eventualno i nesrodnom, koje je osposobljeno da bude seljak.

O tome, ko ima kvalifikacije za seljaka, odlučuju naročite ustanove, seljački nasledni sudovi.

Osnovni smisao Zakona o naslednom seljačkom posedu je taj, što se njime želi sprečiti da se seljački posed, osnovica ishrane i života seljačke porodice, rasparča,

Page 217: Privreda Nacionalnog Socijalizma

rasproda, optereti dugom koji dovodi do izvrsne prodaje. Radi toga se pored okolnosti, koje se odnose na vlasnika naslednog poseda i na čuvanje čistoće i zdravlja rase, u Zakonu naročita pažnja obraća na nasledni red u seljačkoj porodici.

Menjajući red nasleđivanja za porodice, koje su sopstvenici naslednog seljačkog poseda, Zakon polazi od socijološke pretpostavke da seljački posed nije samo imovina, već i životna baza seljačke porodice i čitavoga niza njenih generacija. Sopstvenik selječkoga poseda u sadašnjosti treba da očuva posed onakav kakav je nasledio od svojih predaka, i da ga u istome stanju preda svojim potomcima.

Sopstvenik nije, prema tome, neograničeni vlasnik na posedu. On je njegov upravitelj, koji ima pravo da se njime koristi, da ubire njegove plodove, ali svojinska prava na posedu pripadaju ne njemu lično, već njegovoj porodici, njegovom rodu. Ovo je shvatanje veoma slično idejama, na kojima se temljilo fideikomisarno nasledno pravo, poznato u zemljama sa naslednim plemstvom. No dok u tim zemljama fideikomisarno nasleđivanje treba da služi očuvanju imovine plemićke porodice, dotle seljačko nasledno pravo treba da očuva egzistenciju seljačke porodice i njenu vezu sa zemljom. I dok je, po fideikomisarnom naslednom pravu, nasleđivao uvek najstariji sin, bez obzira na svoje moralne i fizičke kvalifikacije, dotle se u nacionalno socijalističnom seljačkom pravu gleda da se kao jedini naslednik naslednoga poseda pojavi najsposobniji.

Glavna pravila seljačkoga nasleđivanja su sledeća: ako umre seljak, vlasnik naslednog seljačkog poseda, obrazuje nasledni posed sa svima svojim pripatcima posebnu masu, koju nasleđuje samo jedan naslednik. Ukoliko bi van naslednoga poseda ostalo još imovine, ona obrazuje opštu masu i deli se među naslednike prema opštim pravilima o nasleđivanju. Samo tom opštom masom može pokojnik raspolagati testamentom ili ugovorom. Posebna masa, dakle nasledni posed sa svima svojim pripatcima, izuzeta je od raspolaganja za slučaj smrti. Naslednik koji će preuzeti nasledni posed određen je Zakonom, i nikakvim se ugovorom, sporazumom ili testamentom ne mogu promeniti pravila nasleđivanja.

Page 218: Privreda Nacionalnog Socijalizma

Zakon poznaje šest redova nasleđivanja sa pravom pretstavljanja. U prvi red ulaze sinovi, a ako nema živih sinova, njihovi sinovi. U drugome je redu otac de cuiusa. U trećem redu njegova braća ili sinovi pokojne braće. U četvrtom kćeri ili sinovi umrlih kćeri. U petom sestre ili sinovi umrlih sestara i, najzad, u šestom je redu sve ostalo potomstvo seljakovo, koje gornjim kategorijama nije obuhvaćeno.

Ako ne postoji testamenat niti drugo raspolaganje za slučaj smrti, nasleđivanje se vrši strogo prema ovome redu. No seljak može učiniti, iz važnih razloga, izvesne promene u naslednom redu, koje Zakon izrečno dopušta radi toga, ste se želi da nasledni posed preuzme onaj, koji je najsposobniji. Zakon dopušta sledeće mogućnosti de cuius - ovoga uticaja na delimične promene u naslednome redu:

1. Među onima, koji su u prvome redu pozvati na nasleđi-vanje, seljak može birati po svome nahođenju, ukoliko je postojao pre stupanja Zakona na snagu u njegovom kraju takav običaj, ili ako uopšte nije bilo nikakvog običaja u pogledu nasleđivanja. Isto tako može seljak u okviru prvoga naslednoga reda odrediti svoga naslednika i u slučaju ako postoje važni uzroci zbog kojih bi trebalo isključiti prvopozvatog naslednika i odrediti drugog". U ovom drugom slučaju mora dati svoju saglasnost i seljački nasledni sud.

2. U okviru ostalih kategorija naslednika, kojih ima dakle još pet, može seljak bez privole seljačkog naslednog suda utvrditi naslednika.

3. Uz privolu suda on može menjati red nasleda bez obzira na kategoriju naslednika, t. j. može na pr. Naslednika iz četvrte kategorije odrediti za naslednika naslednoga poseda, iako postoji živi naslednik iz prve kategorije. To će biti slučaj, ako naslednik iz dalje kategorije daje više garancije za pravilno gazdovanje i očuvanje naslednoga poseda, nego naslednik iz prve ili koje bliže kategorije.

4. Ako seljak nije ostavio živih zakonitih sinova ili unuka, on može odrediti i vanbračnoga sina za naslednika, i tu je potrebna privola seljačkog naslednog suda.

U svakom slučaju, vršilo se nasleđivanje neizmenjenim zakonskim redom ili na osnovu zakonski dopuštenih

Page 219: Privreda Nacionalnog Socijalizma

izmena u granicama naslednoga reda, nasledni posed se nasleđuje uvek u celini, nedeljen, bez realnih tereta usled nasleđivanja. Ostalo potomstvo seljakovo, koje je na osnovu ovih propisa isključeno iz nasletstva, ima prema nasledniku pravo na izdržavanje i školovanje do punoletstva. Sem toga, kada ostali potomci počnu samostalni život imaju pravo na odmerenu pomoć. Ženska lica imaju pravo na izdržavanje, miraz i udomljenje.

No uvek, kroz celi život, lica isključena na osnovu Zakona iz nasletstva, imaju pravo utočišta na naslednome posedu. To znači, da oni uvek, kada zapadnu u bedu ili siromaštvo, mogu da se vrate na nasledni posed, da tamo žive i budu izdržavani uz saradnju u gazdinstvu.

Zaštita od opterećenja i izvršenja

Drugi deo zaštite naslednoga poseda sastoji se u staranju da nasledni posed ostane zaista u seljakovoj porodici. Ovo se staranje izražava u ograničenju prava raspolaganja posedom i u zaštititi od izvršne prodaje.

U načelu je seljački nasledni posed neotuđiv i ne može se opteretiti. Tek pod naročito u Zakonu određenim uslovima, a po saglasnosti seljačkog naslednog suda, može u izuzetnim slučajevima biti i otuđenja i opterećenja, ako se ovi pokažu neizbežnim. Svakako i otuđenje i opterećenje seljačkog- naslednog poseda tako su otežani da se u praksi pojavljuju samo u najizuzetnijim slučajevima.

Isto tako je onemogućeno i izvršenje na seljačkom posedu. U načelu, ono je uopšte isključeno, kako na posedu i njegovom inventaru, tako i na ubranim plodovima. Izuzetak je učinjen jedino za državne dažbine, koje se mogu podmiriti izvršenjem na poljoprivrednim proizvodima, ubranim na naslednom posedu. No ovo izvršenje ograničeno je samo na one plodove, koji nisu neophodni za izdržavanje seljakovo i njegove porodice do iduće žetve. Sem toga mora izvršna vlast na mesec dana pre izvršenja prijaviti nameravano izvršenje svetskom seljačkom vođi, odnosno okružnom vođi, koji može preuzeti dug seljakov na teret staleške seljačke organizacije. U tome slučaju se, razume se, protiv samog seljaka ne mogu preduzimati nikakve mere za naplatu.

Pod istim rezervama dopušteno je, za prelazni period

Page 220: Privreda Nacionalnog Socijalizma

od nekoliko godina, ograničeno izvršenje i za privatne seljakove dugove.

Mogla bi se na taj način, u praksi, pojaviti posledica da seljaci svoje dugove uopšte više ne bi plaćali. No da bi se ovo sprečilo, Zakon stavlja seljaku u dužnost plaćanje dugova i priprećuje mu, istovremeno, da će mu nasledni posed oduzeti, ako se bez potrebe zaduži ili svoje dugove ne plati. Pošto je uređenjem agrarnoga tržišta omogućena seljaku sigurna baza za kalkulaciju na osnovu utvrđenih cena za poljoprivredne proizvode, to može seljak tačno predvideti do koje se mere može zadužiti. Razume se, ako se pojave izuzetne katastrofe, suša, pomor stoke, grad, požar ili drugo, ova kalkulacija se pokazuje netačnom i može se ipak pojaviti prezaduženost. No u tome slučaju interveniše staleška organizacija.

Seljački nasledni sudovi

Najzad, potrebno je još upoznati se sa uređenjem seljačkih naslednih sudova, koji imaju u izvršenju Zakona o naslednim seljačkim dobrima vrlo veliku ingerenciju. Oni donose odluke o tome, može li se izvesni posed smatrati naslednim; može li izvesno lice da bude seljak u smislu ovoga zakona. Oni utiču neposredno na nasledni red, raspravljaju slučajeve spora oko izdržavanja isključenih naslednika; odlučuju o oduzimanju uprave nad naslednim posedom i o oduzimanju poseda uopšte, kao i o svima ostalim pitanjima, koja se pojavljuju u vezi sa sprovođenjem Zakona o naslednom seljačkom posedu.

Sudovi seljačkoga nasleđivanja uređeni su u tri instancije: U svakome srezu ima prvostepeni sud, koji sudi u većima, sastavljenim od jednoga državnoga sudije i dvojice punopravnih seljaka. Druga instancija je u rangu apelacije. Svaka oblast, po pravilu, ima jedan drugostepeni sud. U ovome se sudu sudi u većima od po trojice sudija i dvojice seljaka. Najzad, za celu Nemačku postoji i zemaljski seljački nasledni sud, koji je obrazovan uz ministarstvo ishrane i poljoprivrede. On sudi u veću, kome pretsedava pretsednik ili njegov zamenik, a čiji su članovi dva činovnika, osposobljena za sudije, i dva seljaka.

IV

INDUSTRIJA, PRERAĐIVAČKE

Page 221: Privreda Nacionalnog Socijalizma

RADINOSTI I TRGOVINA

1. Opšte ideje nacionalnoga socijalizma o unutrašnjoj trgovinskoj politici

Revolucionarni i evolutivni put

Preuzevši vlast u Nemačkoj 30 januara 1933 g., nacionalni socijalizam je došao u pravnu mogućnost da svoja gledišta na privredni život primeni. Ovu primenu mogao je sprovesti na dva načina: revolucionarnim putem, t. j. putem nasilne, abruptne promene celokupnoga stanja privrednoga života Nemačke. Taj put značio bi radikalno prekidanje sa svima tekovinama, koje je liberalno-kapitalističko vreme sprovelo u život. On bi se mogao ostvariti putem prethodnoga stvaranje tabulae rasae, na kojoj bi se onda imao postepeno, sasvim iznova, izgraditi privredni život prema načelima, koja proizlaze iz nacionalno socijalistične doktrine.

Drugi put je evolutivan. Njime se ne bi postigla promena celoga stanja na radikalni način. Njime se ne stvara čista i glatka baza za izgradnju u duhu novoga sistema. Nova se načela postepeno uvode u život uz elastičnu primenu. Principi ortodoksnoga nacionalnoga socijalizma ne bi, doduše, našli svoga izraza jasno u svima granama privrednoga života. Oblici, primljeni u nasleđe od prethodnog perioda, ne bi bili srušeni. Oni bi ostali i dalje u životu i vodili bi i dalje svoju borbu sa duhom, kojim odiše nacionalni socijalizam koji u rukama ima vlast. U spoljnim manifestacijama privredni život se, upotrebom evolutivnoga metoda adaptacije nacionalnoga socijalizma, ne bi mnogo promenio. U tome metodu svodi se sve na to, da se stvore preduslovi za postepen, organski razvoj privrede u pravcu novih načela. Radi se tu o tome, da se u narodnoj zajednici stvori postepeno duh, iz koga će se postepeno razvijati i novi oblici. Nacionalno socijalistična država imala bi da bdi nad jačanjem toga duha, favorizirajući to jačanje svima sretstvima.

U uređenju svoje agrarne politike i svoga socijalnoga zakonodavstva, nacionalni socijalizam je izabrao prvi put. I kod jednog i kod drugog kompleksa pitanja vrlo su važni razlozi nalagali nacionalnome sozijalizmu, da upotrebi odlučne i revolucionarne metode. Koji su to razlozi videli smo.

U načelu, međutim, nacionalni socijalizam je ove preke revolucionarne metode, metode izmene oblika u kojima se kretao dotle život u pojedinim oblastima društvenog ili

Page 222: Privreda Nacionalnog Socijalizma

privrednog zbivanja, primenio samo tamo, gde je to smatrao neophodno potrebnim. Tamo, međutim, gde bi revolucionarni metodi mogli da izazovu, pored kasnijih koristi, i neposredne štete, nacionalni socijalizam pribegao je evolutivnom putu.

Naveli smo ranije izreke Adolfa Hitlera o tome, da konkretno stvaranje rada za milione nezaposlenih ide pred stoprocentnim ostvarenjem programa, i da je u privrednoj politici glavno cilj, a sporedno put. U tome leži jedna od osnovnih razlika u metodama između marksističnoga socijalizma odn. komunizma i nacionalnog socijalizma. Dok je prvi gledao, da svoja načela sprovede u delo i formalno i stvarno, pod svaku cenu, pa i pod cenu da izazove neposredno strahovitu štetu i osakati nacionalno bogatstvo, dotle nacionalni socijalizam veoma nerado upotrebljava metode, u kojima jedan postojeći oblik zamenjuje novim, ako nije siguran da će novi oblik doneti neposredne koristi. On radikalno menja samo tamo gde to smatra neophodnim, a inače se stara da sačuva postojeće vrednosti i da ih postepeno prilagodi svome duhu i svojim načelima. On je, prema tome, i pored revolucionarnog obeležja svoje doktrine, u pogledu svojih metoda mahom reformistički.

Evolutivni put u unutrašnjoj trgovinskoj politici

U svojoj unutrašnjoj trgovinskoj politici, u svome stavu prema unutrašnjem privrednom životu, t. j. prema industrijskoj i trgovinskoj grani privrede, nacionalni socijalizam je odlučno izabrao drugi put: put evolucije, put postepenoga prilagođavanja i adaptiranja privrednoga života svojim načelima. Taj je put mnogo duži od prvoga. On iziskuje više strpljenja i duže čekanje. On je nesigurniji od prvog, revolucionarnog, jer omogućava da se osete i tendencije, koje idu protiv smera kojim ide politika nacionalnoga socijalizma. Nacionalni socijalizam je ipak izabrao ovaj put u svojoj želji da nemačku privredu, prvenstveno industriju i trgovinu, ne izloži nikakvim potresima, već da je pre svega izvede iz depresije.

Nacionalni socijalizam smatra, da je prvo potrebno oživeti privredni proces, stvoriti stabilne odnose u zemlji. Sa zdravom privredom se lakše može eksperimentirati i pokušati sprovođenje doktrinarnih ideja u delo. Nemačka je jednom preživela privrednu katastrofu, kakve se u istoriji ne sreću Često: inflaciju. Ona ne želi svoj privredni život, koji je pod vladom nacionalnoga socijalizma ušao u povoljnu konjukturnu fazu, da izloži novim iskušenjima.

Page 223: Privreda Nacionalnog Socijalizma

Iz svih ovih razloga, — tako ističu oni koji vode unutrašnju trgovinsku politiku u Nemačkoj. — odlučio je nacionalni socijalizam da postepenim merama, upravljenim u pravcu, koji proizlazi iz njegove doktrine i iz njegove nacionalne politike, utiče na privredni život u svome smislu. No sve te mere zasnivaju se na osnovnom nacionalno socijalističnom postulatu apsolutnoga primata politike pred privredom, apsolutnoga prava države da vodi i određuje delokrug privrednoj delatnosti. Iz svoga načela o nepostojanju razlike između javne i privatne sfere, unutrašnja trgovinska politika nacionalnoga socijalizma ne priznaje privredi prava autonomnoga razvoja u privatnoj sferi. lako konkretne forme nisu znatno izmenjene, ipak se celokupnim privrednim životom upravlja sa tačke gledišta apsolutne premoći države, kao organizacione forme narodne celine, nad pojedinačnim težnjama.

Nacionalno socijalistično shvatanje o pravu države prema privredi

Dok je za agrarni deo privredne delatnosti i za sve privredne grupe koje stoje u vezi sa ishranom naroda, nacionalno socijalistična privredna politika pošla u pravcu apsolutno dirigovane, planske i reglementirane privrede, dotle ona u pogledu ostalih privrednih grana kreće drugim putem. Državna privredna politika se ne pojavljuje toliko kao neposredni upravljač, koliko kao vrhovni arbitar, kao merilo, kao davanje pravca.

Većina mera, koje je u svojoj praksi unutrašnja trgovinska politika nacionalnoga socijalizma u oblasti industrije i prerađivačke radinosti uopšte sprovela u delo, zasnivaju se na Zakonu od 3 jula 1934 g., koji je jedan od najkarakterističnijih zakona za nacionalno socijalistični režim i njegov duh. Tim se zakonom ovlašćuje ministar privrede da u okviru svoje nadležnosti donese sve mere, koje smatra potrebnim za unapređenje nemačke privrede, kao i za njeno zaštićavanje od raznih štetnih uticaja. Ove mere mogu i otstupati od postojećih zakona. Ministar privrede može istovremeno i utvrditi kazne, kojima se kažnjavaju radnje protiv propisa, donesenih na osnovu ovoga zakona.

Ovo zakonsko ovlašćenje, koje daje ministru privrede diktatorski položaj u privredi, doneseno je tek godinu i po

Page 224: Privreda Nacionalnog Socijalizma

dana po preuzimanju vlasti u Nemačkoj. Vreme od 30 januara 1933 g. do 3 jula 1934 g. bilo je ispunjeno, u pogledu politike nacionalnoga socijalizma prema svojoj unutrašnjoj proizvodnji i trgovini, izvesnim pokušajima organizatorne prirode, koji, međutim, nisu pokazali željenoga uspeha. U suštini se, međutim, u ovome vremenu nije gotovo ništa promenilo u pogledu državne politike prema industriji i trgovini. Ovo vremu obeleženo je velikim naporima nacionalno socijalistične države da reši pitanje nezaposlenosti. Sistematska privredna politika u odnosu na unutrašnje tržište industrijskih i drugih prerađivačkih proizvoda, započinje tek od navedenog zakona.

Dajući ministru privrede potpuno odrešene ruke u pogledu upravljanja privredom, nacionalni socijalizam je stvorio time pravnu mogućuost za svaki, pa i najsmeliji eksperimenat u privrednoj oblasti, koja potpada pod nadzor i upravu ministarstva privrede. Faktički se, međutim, politika ministarstva privrede zadržala na nizu mera, koje su, doduše, znatno uticale na tok privrednoga života, ali, u suštini, nisu donele koreniti preobražaj. Mere, nikle iz zakonskoga ovlašćenja ministra privrede, imam sve za zajednički cilj da od nemačke privrede stvore celinski organizam, u kome će međusobno biti snage što ujednačenije i koji će sav biti u službi nacionalne politike. I pored isticanja od strane merodavnih činilaca, od kojih smo neke naveli, da potpuno vezivanje celokupne privredne delatnosti nije cilj nacionalno socijalistične privredne politike, ipak se sve mere ministarstva privrede svode na to, da celokupnu unutrašnju radinost i promet podvedu pod direktive, koje daje država. Privreda u Nemačkoj postala je u širem smislu dirigovanom, upućivanom u određenom pravcu i stalno kontrolisanom od strane države. Nacionalno socijalistični postulat o primatu opštega dobra pred pojedinačnim našao je izraza u politici, koju nacionalni socijalizam vodi prema industriji i unutrašnjem tržištu industrijskih proizvoda.

Doktrinarno shvatanje o tome, da privreda nema pravo na samostalnost i na svoj posebni život već da je podređena nacionalno-političkom pravcu kojim ide država, našlo je i ovoj oblasti privredne politike, mada možda ne toliko koliko u agraru, svog jasnog izraza.

Poslednje godine donele su gotovo u svima zemljama težnju za što autoritativnijim organizovanjem privrede,

Page 225: Privreda Nacionalnog Socijalizma

koja se izražava u intervenciji države u privredne odnose. Sem u malome broju zemalja došlo je do mera, kojima državna vlast skučava njenu slobodu. Intervenionizam je postao, pogotovo u evropskoj privrednoj politici, pravilo. Razlika, međutim, između nacionalno socijalističnog režima i intervencionizma u načelno liberalnim zemljama leži u načelnome gledištu, sa koga država pri svome umešavanju u privredni život polazi. Intervencionizam načelno liberalnih zemalja polazi uvek od pretpostavke da je državna intervencija, ustvari, izuzetna mera, koja je u opreci sa samim načelom da se država ima što maje mešati u privredni život, a koja je opravdana samo radi zaštite same privrede. Načelno se ostaje, dakle, na terenu dvaju sfera i priznaje se državi pravo uplitanja u privatnu sferu privrede jedino radi izuzetnih prilika. Pa čak i kad se smatra da se normalno stanje, t. j. stanje u kome intervencija neće biti potrebna, neće tako brzo vratiti, ipak se budno pazi na fikciju privredne slobode i privatne sfere. Već sama reč ,,intervencija" i pojam intervencionizma pokazuje da se umešavanje države u privredni život smatra uplitanjem jednoga elementa u drugi, jedne sfere u drugu, a ne o nekom celinskom političkom zbivanju.

U nacionalnome socijalizmu načelno stoje odnosi drukčije. Sistem dvaju sfera — javne i privatne — nacionalni socijalizam odbacuje, i na taj način celokupni život narodne zajednice pretvara u celinsko zbivanje. Država, kao politički izraz naroda i nosilac volje narodnoga organizma, ima prema tome ne samo pravo, već osnovnu dužnost da reguliše u ime narodne celine sve manifestacije društvenoga života, pa prema tome i privredu. Iz ovoga se vidi, da se mere, kojima država utiče u ovom ili onom pravcu u privrednom životu, ne smatraju privremenom i usled naročitih okolnosti izuzetno dopuštenom intervencijom, već permanentnom dužnošću države. Dok se jedna mera u liberalno-intervencionističkom sistemu smatra privremenom i tolerisanom, ona se u nacionalnome socijalizmu smatra konačnom i zasnovanom na samom pojmu nacionalno socijalistične države. Prema tome se privredna politika nacionalnoga socijalizma, i to naročito ona koja se odnosi na onaj sektor privrede koji nije obuhvaćen staležom ishrane, nemože nazvati intervencionističkom. Odnos između države i privrede upravlja se tu prema drugim pojmovima i drugim osnovnim načelima o društvu i državi.

Page 226: Privreda Nacionalnog Socijalizma

Konjunkturna politika

Osnovno staranje nacionalno socijalistične privredne politike upravljeno je na ojačanje nemačke privrede. U oblasti, koja je obuhvaćena staležom ishrane, ovo je postignuto potpunim isključenjem slobodnoga tržišta i detaljnom reglementacijom proizvodnje i distribucije. U oblasti industrijske delatnosti i distribucije industrijskih proizvoda nisu sprovedene ovako radikalne mere. Dok se u agraru nije radilo o tome, da se on osposobi za apsorpciju što većega broja nezaposlenih, dotle se u privrednoj oblasti koja stoji pod ministarstvom privrede ovo postavljalo kao glavni cilj privredne politike. Nacionalni socijalizam je smatrao da mora voditi u toj oblasti takvu privrednu politiku da će industrija i uopšte prerađivačka radinost, kao i trgovina, uvesti u privredni proces sveukupni broj nezaposlenih, i to kako sadašnjih tako i onih koji se svake godine po prvi put pojavljuju na radnome tržištu. Dok se u agraru radilo o sređivanju i stabilizaciji odnosa, dotle se u industriji i trgovini radilo o konjukturnoj politici, koja će putem ojačanja privrede sprovesti u delo ideju pravu na rad, po kojoj je nezaposlenost funkcionalno isključena. No u ovom staranju leži opasnost da se usled pojačanoga dejstva na investicionu delatnost ova ne poveća preko potrebne mere. Moglo bi se desiti, da država svojom težnjom za aktiviranjem privrede i pojačanjem investicione delatnosti postigne neželjene posledice: konjunkturni polet, na čijem kraju stoji superprodukcija i slom konjunkture.

Želja privredne politike nacionalnoga socijalizma je, međutim, da se što više približi idealu privrede sa postojanom konjunkturom. Ovakav cilj se nameće kako zbog želje da se privreda što više sačuva velikih potresa, tako i zbog težnje da se omogući privredno uređenje upravljeno na potrošača. Mere privredne politike nacionalnoga socijalizma, koje su izazvale pojavu privrednoga razmaha, rezultirale bi, u drugome sistemu, u svima posledicama koje donosi konjunkturni polet. To su, između ostaloga, i povećanje cena kome nužno sledi povećanje plata i najamnica. Ove posledice nacionalno socijalistična privredna politika želi da izbegne. Ona gradi celi splet svojih mera za pojačanje privredne aktivnosti na sadašnjem nivou cena i najamnica, i radi toga želi pod svaku cenu da spreči svako podizanje iznad tog nivoa. Konjukturna politika ne treba da rezultira u konjunkturi

Page 227: Privreda Nacionalnog Socijalizma

cena, već u konjunkturi količina. Drugim rečima, na bazi sadašnje visine cena i najamnica treba postepeno povećavati privrednu aktivnost, stim da se ona izražava u povećanoj produkciji i obrtu, dok se nivo koštanja života ne sme bivstveno promeniti.

Sve mere, koje nacionalni socijalizam upotrebljava radi izazivanja što povoljnije privredne konjunkture, treba da zadrže privredu pod stalnom kontrolom države, t.j. putem dirigovanja privrede treba postići i dirigovanje konjukture i time pretvaranje privrede u zaista apsolutno poslušni instrumenat nacionalne politike.

2. Nadzor nad cenama

Iz ovih težnji rezultirala je jedna veoma važna ustanova nacionalnoga socijalizma, kojom želi da diriguje unutrašnje tržište industrijskih i ostalih prerađivačkih artikala: nadzor nad cenama.

U proleće 1933 g. sa pojavom konjunkturnoga poleta osetila se tendencija za porastom cena. Ovaj konjunkturni polet primarno nije izazvat od samih privrednih činilaca. Privreda je bila, s jedne strane, u godinama depresije potpuno iscrpljena, a s druge strane je usled toga i sva investiciona delatnost radi opšteg-nepoverenja bila gotovo obamrla. Centralno i planski upotrebljena sretstva, koja je država ubacila u privredni život putem svoga plana za stvaranje rada, s jedne strane, i njena poreska politika upravljena na olakšanje investicione delatnosti, s druge strane, dali su potstrek za pojačanje privredne delatnosti i izazvali konjunkturni polet. Poreklo konjunkture treba dakle tražiti u aktivnom učešću države u privrednom zbivanju.

Od aprila 1933 g. popeo se indeks cena na veliko, izražavajući pojavu nove konjunkture, za 6,6%, a indeks koštanja života za 3,8%. Na tome su se nivou cene zadržale do sredine 1934 g., kada se ponovo pojavila tendencija za porastom cena. Ona vodi poreklo naročito od slabih izgleda na žetvu i od teškoća u nabavci sirovina za industriju usled sve većeg pomanjkanja deviza. Nervoza usled ovih pojava prenela se sa trgovine na veliko uskoro i na trgovinu na malo i na potrošačke mase. Postojala je opasnost znatnoga poremećaja u nivou cena, koji bi doveo u pitanje efikasnost celokupne privredne i konjunkturne

Page 228: Privreda Nacionalnog Socijalizma

politike. Stoga se pojavila potreba da se problem odnosa između cena i prihoda reguliše autoritativnim putem. Iz ove potrebe stvorena je 5 novembra 1934 g. zakonom ustanova komesara za cene.

Komesar za cene

Na osnovu toga zakona prenose se do 15 jula 1935 g. sva ovlašćenja, koja su u pogledu nadzora nad cenama i njihovog uređenja data ministrima privrede i ishrane na naročitoga komesara za nadzor nad cenama stvarajući ovaj komesarijat, vlada je na njega prenela dužnost da se stara da kretanje cena sviju proizvoda bude u skladu sa opštim narodnim potrebama i privrednim mogućnostima. Naročito je u tome trenutku, kada je, sa konjukturnim poletom s jedne i strahovanjem od teškoća u nabavci sirovina s druge strane, izgledalo da će se nivo cena znatno popeti, bilo potrebno sprečiti pomeranje cena i njihovog međusobnog odnosa. Za vreme vršenja svojih funkcija komesar za cene je zaista uspeo da cene u Nemačkoj drži gotovo ustaljene, i da time spreči da konjuktura izrazi u njihovom povišenju, odnosno da teškoće u nabavci industrijskih sirovina nađu svoga izražaja cenama. Ovome je pripomogla i politika staleža ishrane, koja je u toku 1934 i 1935 godine došla do izražaja u oblasti predmeta za ishranu. 1)

Sa istekom zakonski određenog perioda svoje delatnosti, komesar za cene je završio svoj rad. Njegova ovlašćenja prenesena su opet na nadležne ministre. Ovome je uzrok naročito okolnost, što je u međuvremenu stalež ishrane sproveo svoju tržišnu organizaciju, tako da je delokrug komesara za cene bio sveden na domen, koji spada pod nadležnost ministra privrede. Sem toga je novouvedenim režimom devizne politike, u vezi sa staranjem za nabavku sirovina za industrijsku delatnost, izgledalo pogodnije da se sve, što je u vezi sa uticajem države na privredni život, skoncentriše u jednoj ruci, — izuzev naravno oblasti koja je obuhvaćena staležom ishrane.

Politika, koju je započeo komesar za cene u vršenju svoga zadatka, nastavlja se i dalje. Titular dužnosti postala je sada druga ličnost, no sama funkcija nije prekinuta. Proučavanje politike komesara za cene nema stoga samo istorijski interes, već je od velike važnosti i za razumevanje

Page 229: Privreda Nacionalnog Socijalizma

aktuelne unutrašnje privredne politike Nemačke u oblasti industrijske i ostale prerađivačke proizvodnje, koja nastavlja l) vidi tabelarne preglede na kraju ove glave delatnost komesara za cene, zasnivajući se na načelima, koja je on sproveo u život.

Utvrđena ili kontrolisana cena

Nadzor nad cenama, vršen do 15 avgusta 1935 g. od komesara, a otada, uglavnom, od ministra privrede, pretstavlja veoma komplikovanu i odgovornu funkciju. Od načina, na koji će se ona vršiti i od pravca u kome će se upotrebiti veoma široka ovlašćenja u vezi s tim, zavisi u velikoj meri kretanje privrednoga života. Program komesarovog rada je bio da spreči da se konjunktura izrazi u porastu cena, drugim rečima da spreči narodnoprivredno neopravdano penjanje cena, već da se stara za to, da cene, što više odgovaraju kriterijumu privredne opravdanosti i ovde se srećemo opet sa pojmom, koji je sličan ,.pravičnoj" ceni, na kojoj je zasnovana tržišna politika staleža ishrane. Ova ,,pravičnost", koju stalež ishrane za cene u svojoj oblasti izrično traži i naglašava, u oblasti koja je poverena ministru privrede nije toliko izražena i naglašena. Dok kod staleža ishrane čitav ogromni organizacioni aparat stoji u službi politike, koja neposredno utiče na odnos između ,,pravične" cene i troškova proizvodnje kao i drugih ekonomski relevantnih momenata, dotle je komesar za cene, odnosno organ za nadzor nad cenama, lišen toga aparata. Tamo snažna staleška organizacija stoji iza cena. Ovde organ za nadzor nad cenama ima da izađe na kraj sa divergentnim interesima pojedinih industrijskih i trgovačkih grana i njihovim težnjama, da cenu proizvoda što više približe svome najvećem rentabilitetu.

Stoga su cene, koje određuju organizacije u okviru staleža ishrane uz učešće ministra ishrane i poljoprivrede, precizno izračunate ,,pravične" cene u smislu nacionalne socijalistične doktrine. Cene za industrijske i ostale prerađivačke artikle, koje se formiraju pod uticajem nadzora nad cenama, bilo da ga vrši komesar ili ministar privrede, pretstavljaju tek tendenciju ka ,,pravičnoj" ceni, odnosno ceni koja je narodno privredno opravdana. Stalež ishrane se služi mahom utvrđenim cenama. Komesar za cene, odn. ministar privrede, služi se drugim metodama. On izbegava, ako je ikako moguće, utvrđivanje

Page 230: Privreda Nacionalnog Socijalizma

maksimalnih ili minimalnih cena i služi se t. zv. normalnim cenama i kontrolom kalkulacije.

Normalne cene, ili cene za davanje pravca (Richtpreise) utvrđuju se posle detaljnih izračunavanja za izvesni važni proizvod. Uzimaju se u obzir troškovi sirovine, radne snage amortizaciona kvota, ostala režija, transportni troškovi, reklama i opravdana dobit. Na osnovu ovih elemenata dobija se normalna cena za taj proizvod. Ona nije čvrsta cena, dakle nije obavezna za proivođače odn. trgovinu. Ona služi za davanje pravca obrazovanju pravih tržišnih cena, za uticanje na nivo cena. Sama tržišna cena se ima obrazovati, u blizini utvrđene normalne cene, slobodnom konkurencijom. No ako bi se pokazalo, da izvesni proizvođač ili trgovac prodaje proizvod, za koji je izračunata normalna cena, znatno iznad ili ispod normalne cene, vrši se prema njemu kontrola. Ova ima da utvrdi na osnovu čega je došao proizvođač odn. trgovac u mogućnost da znatno otstupi od normalne cene.

Sadašnja unutrašnja privredna politika nacionalnoga socijalizma ne smatra apsolutno vezivanje cena u oblasti prerađivačke privrede, t. j. onih privrednih grana, koje nisu obuhvaćene staležom ishrane, pogodnom merom. U tome pogledu je privredna politika, koju sada sprovodi nacionalni socijalizam, utilitaristička i ne preza od otstupanja od same doktrine iz želje da sa što manje potresa izazove što snažniji privredni polet. Otuda je, u svojoj programskoj izjavi, bivši komesar za nadzor nad cenama i mogao da istakne svoju nameru da niukoliko ne misli utvrđivanjem čvrstih cena sprečavati privrednu utakmicu u privrednoj oblasti, koja je stavljena pod njegov nadzor.

Zaista se, u tome pogledu, nacionalni socijalizam našao u dilemi. S jedne strane se pri propisivanju utvrđene cene mora voditi računa o kalkulacionoj bazi najslabijega preduzeća jedne grupe. Praktično to znači, da se čvrsta cena mora propisati iznad prosečne cene za taj proizvod, jer bi se inače uništila sva preduzeća, koja mogu da rade jedino uz cene, koje su iznad proseka. Preduzeća, koja mogu isti proizvod da prodaju uz nižu no prosečnu cenu, zahvaljujući savršenijoj organizaciji, boljoj spremi preduzimača, jačem kapacitetu radništva, većem iskustvu, neće imati razloga ni računa da sve svoje sile ulože u svoje

Page 231: Privreda Nacionalnog Socijalizma

preduzeće. Utvrđena cena u industrijskoj radinosti može da spreči da se proizvođač naročito stara da unapređivanjem svoje proizvodnje, njenim racionalisanjem i usavršavanjem, postigne mogućnost da svoje cene spusti. Čvrsta cena donosi mogućnost birokratizacije i stagnacije u privredi.

S druge strane, međutim, nacionalni socijalizam stoji na gledištu da se ne privređuje privrede radi, da privreda ne postoji radi sebe, već radi zadovoljavanja narodnih potreba. Prema tome se nameće njena reglementacija u smislu potreba potrošača. To bi bila težnja ka pravičnoj ceni, kojom se ima omogućiti na strani ponude izvesna opravdana zarada, koja je dovoljna da pruži potsreka privrednoj delatnosti. Njome se ima sprečiti važnost zakona ponude i tražnje i svih njegovih posledica. Slobodna konkurencija, kauzalno vezana za taj zakon, omogućava, ustvari, uništenje slabijih preduzeća pa čak i ispravnijih preduzimača, Iz nje niču pojave gubitka kapitala, a niču i razni oblici za vladanje tržištem, počev od običnog kondicionog kartela do trusta. U slobodnoj konkurenciji nacionalni socijalizam u svom ortodoksnom izdanju vidi jednoga od glavnih krivaca za haotično stanje u privredi i jednu od glavnih odlika liberalnoga sistema. Radi toga je njen protivnik.

Dilema se dakle, sastoji u sukobu između dva principa: principa potstrekavanja preduzimljivosti i nagrađivanja sposobnijega, i principa ,,pravične" cene, koja treba da bude izraz nacionalno socijalističnog shvatanja o privrednom životu. Uz ovu dilemu dolazi i želja da se i privredni život što snažnije potstrekne, dakle elemenat konkretnih okolnosti, o kojima sprovođenje nacionalno socijalističnih ideja u delo uvek skrupulozno vodi računa.

Iz ove dileme našla je sadašnja privredna politika nacionalnoga socijalizma u oblasti industrije i trgovine industrijskim i prerađivačkim artiklima izlaz u normalnim cenama i kalkulacionim kartelima, kao i u permanentnom nadzoru nad nivoom cena. Ovim sistemom ona želi da zadrži dobre posledice privredne utakmice, a da spreči da se ona pretvori u bezobzirnu nelojalnu konkurencionu borbu. Ovim sistemom treba da se omogući da bolji i sposobniji i na tržištu dođe do izražaja, a da se, s druge strane, cena na tržištu približi pravičnoj ceni. Smatra se u krugovima onih koji upravljaju privrednom politikom

Page 232: Privreda Nacionalnog Socijalizma

nacionalnoga socijalizma u oblasti industrijske i ostale prerađivačke radinosti, da su normalne cene i kalkulacioni karteli formula, koja u aktuelnoj fazi nacionalno socijalistične privredne politike može dovesti u sklad zahteve za postojanjem privredne utakmice i očuvanjem opšteg narodnog interesa.

Normalna cena

Normalna cena, koja se dobija na napred opisani način, treba da služi privredi, prema rečima bivšeg komesara za cene Goerdelera, ,,kao svetlosni signal u pomorstvu". Ona treba, dakle, da daje pravac kako cene treba da se kreću. Ona treba da omogući da se nelojalna i nesolidna konkurencija izbegne, a da se pri tome, s druge strane, pruži mogućnost sposobnijem i boljem preduzeću da dobije svoju nagradu. Ustvari, ona treba da bude pomoćni instrumenat pri samoj kontroli cena. Pokaže li se da izvesna firma prodaje daleko ispod normalne cene, povešće se istraga sa ciljem da se utvrdi, ne pravi li ona nelojalnu konkurenciju dumpingom, ne izbegava li ona plaćanje javnih tereta, ne eksploatiše li radnu snagu, ne služi li se uopšte makakvim nedozvoljenim sretstvima. Prodaje li ona daleko iznad normalne cene, istraga će utvrditi, ne želi li ona da iskoristi povoljnu situaciju na tržištu za postizavanje prekomerne zarade.

Normalna cena, kao rešenje iz opisane dileme, pretstavlja dakle svakako još nesavršenu soluciju. Kontrolom nad preduzećima, koja u svojim cenama znatno otstupe u jednom ili drugom pravcu od normalne cene, ne ulazi se u samu suštinu problema formiranja cena. Ova se kontrola zadržava na spoljnim obeležjima. Normalna cena, kao takva, omogućuje udaljavanje prave cene na tržištu od ideala ,,pravične" cene u dosta znatnoj meri. Najzad, pojavljuje se i pitanje, ko treba da vrši kontrolu: država, neka naročita državna ustanova, ili neko samoupravno telo. Makoliko nacionalni socijalizam odlučno traži totalitet za državu u ime narodne celine, ipak on u načelu nije sklon da na državu prenese dužnosti stalnoga zalaženja u svaki pojedinačni privredni odnos.

Kalkulacioni kartel

Težnja je nacionalnoga socijalizma da po mogućnosti raznim autonomnim organizacijama poveri sprovođenje

Page 233: Privreda Nacionalnog Socijalizma

one politike, koju propisuje državna vlast, zadržavajući za samu državnu vlast dužnost davanja opštih direktiva i vrhovnog nadzora nad njihovim sprovođenjem. Ova je težnja našla izraza na pr. u Kulturnoj komori, na koju je država prenela staranje za celokupnu duhovnu kulturu Nemačke. Sa tom pojavom smo se sreli i u organizaciji staleža ishrane, na koji je država prenela jedan veliki deo dužnosti u vezi sa ishranom naroda, a koji sa svoje strane opet prenosi svoje funkcije u pogledu tržišta na autonomne, ne kontrolisane, privredne saveze. Ista tendencija pojavljuje se i u industriji. Tu se iz nje rodio kalkulacioni kartel, na koji treba da se prenese funkcija organizacije tržišta.

Kalkulacioni kartel ne isključuje primenu normalnih cena. Prema zamisli njegovih propagatora, on treba da bude usavršenje ostvarenja misli, iz koje je nikla normalna cena. Dok normalna cena obavezuje privrednike da finalnu cenu svoga proizvoda prilagode računski dobijenoj normi, dotle kalkulacioni kartel ide korak dalje i ulazi u samu suštinu stvaranja jednakih preduslova za sve učesnike u privrednoj utakmici.

Pod kalkulacionim kartelima podrazumeva se sporazum u okviru jedne privredne grupe, po kome se svi članovi obavezuju da će na isti način u kalkulacije, iz kojih proizlaze njihove cene, unositi pojedine stavove, odn. da će se prilikom kalkulacije pridržavati gledišta i momenata, koji su utvrđeni sporazumom.

Na osnovu ujednačenoga načina kalkulacije ne postizava se dakle kartelska, t. j. utvrđena cena, no postizava se da se kalkulacija u jednoj privrednoj grupi, na osnovu koje se utvrđuje cena, svuda vrši na temelju jedinstvenog utvrđivanja elemenata kalkulacije. Prema tome, u kalkulacionom kartelu pojedina preduzeća mogu imati i razne cene. Ovakav kartel se, dakle, iz osnova razlikuje od uobičajene kartelske forme, u kojoj je cena utvrđena za sve članove u istoj visini, ali je izračunavanje troškova različito ili uopšte nije normirano. Obični kartel isključuje konkurenciju uopšte u cilju obezbeđenja dobiti za svoje članove. Kalkulacioni kartel omogućuje utakmicu, ali treba da spreči njenu nelojalnost ili neispravnost.

Ovim organizacionim oblikom aktuelna faza privredne politike u oblasti industrijske i prerađivačke radinosti

Page 234: Privreda Nacionalnog Socijalizma

smatra da je našla rešenje, koje će podjednako zadovoljiti zahtev za omogućenjem isticanja pojedinačne inicijative subjekta i za onemogućenjem konkurencione borbe kakvu daje liberalni pravac u privredi. Da li je, međutim, kalkulacioni kartel dovoljan da postigne maksimalno približavanje tržišne cene, pravičnoj ceni, drugo je pitanje. Kalkulacioni kartel ne može obezbediti da nivo cena zaista bude na narodno-privredno opravdanoj visini. On ne raspolaže niti potrebnim autoritetom prema svojim članovima, niti pak može uopšte da vrši funkciju autoritativnog regulatora tržišnih odnosa, ako mu se ne pridaju atributi vlasti. No pridavanjem takvih atributa, kalkulacioni kartel postaje prinudnim sklopom jedne grane radinosti i iz osnova menja svoj karakter. Ako bi se kalkulacionom kartelu dala i funkcija utvrđivanja samih cena, a ne bi se istovremeno sprovela organizacija kakvu je sproveo stalež ishrane u odnosu na svoje privredne saveze, ispoljile bi se uskoro opet one tendencije, koje su dovele do stvaranja kartelskih sporazuma za vladanje tržištem. To, međutim, nacionalno socijalistična privredna politika u svojoj sadašnjoj fazi želi da izbegne.

Kalkulacioni kartel treba da ostane takav, kakav je zamišljen. On treba da obezbedi fair play u privrednoj utakmici a ne da se stara i za ostvarenje pravične cene. On treba da fiksira metode kalkulacije, a ne treba da vrši prema svojim članovima makakvu prinudu u smislu utvrđivanja same tržišne cene. Postavlja se, usled toga, pitanje: Ako se želi ostvarenje ideje o ceni koja je narodnoprivredno opravdana, koja je dakle ,,pravična", ko će biti organ, koji će se starati o samim tržišnim cenama? Hoće li se samome kartelu pridati ova funkcija i time stvoriti od njega organ sa poluzvaničnim karakterom, ili će se naći neka druga solucija?

Tu postoje dve mogućnosti, pošto se ne želi kalkulacionom kartelu oduzeti njegov privatni karakter. Ili će država neposredno uticati propisivanjem normalnih cena i kontrolisanjem; ili treba pored kalkulacionog kartela postaviti još neki drugi organizacioni oblik, koji će vršiti taj uticaj. Privredna politika, u oblasti koja je stavljena pod staranje ministra privrede, želi da izabere ovaj drugi put. Želi se stvaranjem naročite orgnizacione forme, na koju bi se prenela dobrim delom funkcija nadzora nad cenama, stvoriti izvesnu autonomiju i u oblasti industrije i prerađivačke radinosti. Iz ove težnje

Page 235: Privreda Nacionalnog Socijalizma

proizišla je konstrukcija paralelnih organizacija. Pored kalkulacionog kartela koji je, uglavnom, dobrovoljan i služi više ostvarenju privatno-privrednih težnji, trebalo bi stvoriti za svaku privrednu granu i prinudni savez, koji bi obuhvatio celokupnu privredu u vezi sa tom privrednom granom. Ovaj savez bio bi administrativno telo sa javnim funkcijama i starao bi se za ostvarenje javnog, narodno-privrednog interesa. Ne bi trebalo da on bude savez interesenata za zaštitu pojedinačnih težnji, već organ preko koga bi država i njena privredna politika uticali na privredni život, odnosno na razvoj dotične privredne grane. One funkcije, koje su izražene u organu za nadzor nad cenama, imao bi prinudni savez velikim delom da preuzme. On bi imao da bude vlast, koja će se starati za neposredni nadzor nad tržišnim cenama i koja bi, za svoju privrednu granu, imala da vrši uticaj na obrazovanje tih cena u smislu njihovog što većeg približavanja privredno opravdanoj ceni.

U kalkulacionom kartelu ne moraju biti organizovani svi članovi jedne privredne grupe. Dopušteni su outsider-i, pa se, šta više, na njih blagonaklono gleda, jer oni mogu uticati na spuštanje nivoa cena. No u prinudnom savezu je učlanjena cela privredna grana. Time bi trebalo postići dvojni efekat: S jedne strane, outsider-i treba da budu elemenat, koji će se starati za spuštanje nivoa cena, odn. koji će sprečavati njihovo skakanje. S druge strane, savez svojim autoritetom treba da spreči da se delatnost outsider-a izvrgne u neprivredno obaranje cena, u dumping". Lako outsider-i ne potpadaju pod kalkulacioni kartel i nisu obavezni da se pridržavaju metoda, koje su utvrđene za njegove članove u pogledu izračunavanja troškova, ipak oni moraju da se drže pravila lojalne i ispravne konkurencije. O tome treba da se stara savez. Radi potrebnog jedinstva između saveza kao javno-pravnog organa, i kalkulacionog-kartela, kao privatno-privredne organizacije, treba da voćstvo i jednog i drugog bude u istim rukama. Jedna ličnost treba da stoji i na čelu saveza i na čelu kalkulacionog kartela.

Makoliko ova konstrukcija paralelnih organizacija izgleda na papiru primamljiva, ipak je veliko pitanje da li će se ona zaista u punome obimu ostvariti, a svakako ona ne može pretstavljati konačno rešenje problema uvođenja nacionalno socijalističnih pojmova u privredni život. Ili se želi slobodna privreda, ili treba stvoriti čvrsto organizovan

Page 236: Privreda Nacionalnog Socijalizma

sistem vođene privrede. U prvome slučaju ova konstrukcija kalkulacionih kartela i paralelnih saveza nije potrebna. U drugome je nedovoljna. U svakome slučaju je, međutim, sumnjivo hoće li se zaista i u praksi uspostaviti međusobno uticanje kalkulacionog kartela na savez iz saveza na kalkulacioni kartel, koje je i razlog ovoj komplikovanoj konstrukciji.

Moramo napomenuti da kalkulacioni karteli u praksi već postoje, dok taj paralelni mehanizam, koji smo opisali, još nije ostvaren. On treba da bude sledeća faza razvoja politike unutrašnjeg tržišta u Nemačkoj, prema nameri upravljača nemačke privredne politike.

Hoće li se ta shema zaista privesti u delo, još je pitanje. Pomenuli smo je zbog toga, što je smatramo interesantnim pokušajem, koji treba da uspostavi izvesan sklad između tendencija velike industrije da se oslobodi strogoga nadzora države nad svojom delatnošću, i želje države da sačuva za sebe upravljanje privrednom politikom i cenama.

Shema paralelizma između kalkulacionog kartela i prinudnoga saveza sa javnim funkcijama trebala bi da sprovede u izvesnu konkretnu formu dve osnovne tendencije politike nacionalnoga socijalizma prema industriji i trgovini. Jedna od tih dvaju tendencija ide za tim, da se u komplikovane privredne odnose ne dira bez preke potrebe, kako jedna odlučnija intervencija ne bi izazvala poremećenja, koja bi prekinula konjunkturni zamah. Druga je da se obezbedi što jači uticaj državne privredne politike na privredni život. U konkretnoj privrednoj politici nacionalnoga socijalizma u oblasti industrije i trgovine, rezultira iz ovih dveju težnji nejednako, neujednačeno i kazuistično postupanje. U današnjoj razvojnoj fazi ove grane privredne politike država se stara prvenstveno za stvaranje okvira i opštih direktiva, a neposredno interveniše jedino tamo, gde to smatra neophodnim s obzirom na svoje političke ciljeve.

Uostalom, sadašnja privredna politika u oblasti, koja je predmet naših razmatranja, ne može se zapravo ni smatrati u pravom smislu nacionalno socijalističnom. Ona bi se pre mogla nazvati postepenim opreznim prodiranjem nacionalnoga socijalizma u mehanizam privrednoga života. Stvarajući kompromise između dnevnih potreba i svojih

Page 237: Privreda Nacionalnog Socijalizma

doktrinarnih težnji, nacionalni socijalizam u industrijskoj i unutrašnjoj trgovinskoj politici još nije došao do punoga izražaja. Mogu se nazreti tendencije, koje su merodavne za smer, u kojoj će se privredni život pod uticajem nacionalnoga socijalizma razviti. Kakav će, međutim, biti konačni oblik privrednoga života, sa sigurnošću se ne može predvideti.

Uredba o utvrđivanju cena i protiv poskupljavanja pokrića potreba

Karakteristično za sadašnji period je svakako jasno izražena tendencija države da privredni život uputi u onome pravcu koji ona smatra potrebnim. Privreda je podvrgnuta državnome rezonu, koji određuje pravce, kojima se ima kretati njen život.

Značajna je u tome pogledu uredba, koju je doneo 12 novembra 1934 g. tadašnji komesar za nadzor nad cenama. Uredba nosi naziv uredbe o utvrđivanju cena i protiv po-skupljavanja pokrića potreba. Funkcije, koje je po njoj vršio komesar, prešle su sada na ministra privrede.

Ovom se uredbom naređuje da zajednice i savezi javnog ili privatnog prava smeju utvrditi, ugovoriti ili preporučiti samo sa odobrenjem komesarovim ili onih ustanova kojima je on to stavio u dužnost, cene, stope, maksimalne popuste i sve ostalo što je s tim u vezi, za predmete svakodnevne upotrebe. Isto to važi i za trgovinu na veliko, koja sme cene na malo, stope, popuste i sl. za trgovinu na malo odrediti, menjati ili ugovoriti samo sa pristankom komesara. Najzad, ista odredba propisuje da put od proizvođača do potrošača nesme biti otežan, usporen ili poskupljen umetanjem posrednika, za koje ne postoji privredna potreba. Da li je koja takva posrednička ustanova ili ličnost privredno potrebna podleže oceni ko-mesara.

Prema ovoj uredbi se intervencija države, odnosno državnog funkcionera, u tržišne odnose koji su stavljeni pod njegov nadzor, kreće u tri pravca. Pre svega tu dolazi neposredna kontrola slobodnih cena na tržištu, podrazumevajući pod slobodnom cenom onu, koja nije propisana kartelskim ili sličnim sporazumom. U ovu kontrolnu delatnost spada i utviđivanje normalnih cena a u daljoj konzekvenciji i nadzor nad kalkulacionim kartelima.

Page 238: Privreda Nacionalnog Socijalizma

Njome se želi sprečiti isuviše veliko udaljavanje slobodne cene od pravične cene, iznenadna promena nivoa cena usled špekulacije ili konjukturnog obrta.

Druga funkcija nadzora nad cenama sastoji se u neposrednoj kontroli nad onim cenama, koje su vezane sporazumom kao i nad uslovima propisanim tim sporazumima, a relevantnim za obrazovanje cena. Komesarovoj kontroli, odnosno sada kontroli i prethodnom odobrenju ministra privrede, podležu svi ovakvi sporazumi. Ovamo spadaju, pre svega, cene sviju vrsta kartelskih udruživanja, trustova i sindikata (ali ne i kalkulacionih kartela, koji cene uopšte ne utvrđuju !). Dok kod slobodnih cena nadzorna vlast vrši naknadnu kontrolu ili nadzirava otstupanje cena od normalne, dotle ona kod kartelskih cena vrši preventivnu kontrolu, zasnovanu na samoj kalkulaciji kartelskih članova. Bez ove preventivne kontrole odn. bez prethodnog odobrenja, cene, stope i uslovi, fiksirani kartelskim sporazumom, ne mogu stupiti na snagu. Tako je, na pr., početkom 1935 g. jedan od najjačih trustova, nemački Kalisindikat, pokušao da podigne izvesne cene. Ministar privrede je, međutim, odbio da ove cene prizna i odobri, dok se sindikat ne sporazume o ovim novim cenama sa svojim najjačim kupcem, staležom ishrane. Tek posle sporazuma sa ovom staleškom organizacijom, odobrene su zahtevane izmene u cenama, Ovakva efikasna i stalna kontrola nad kartelima pomognuta je i ustanovom državnoga komesara, koji postoji pri izvesnim velikim kartelima.

Najzad se uredbom od 12 novembra 1934 g. državnoj nadzornoj vlasti daje pravo da podvrgne i sam put, kojim roba prolazi od proizvođača do potrošača, svojoj kontroli. Ova je odredba od velike načelne važnosti, jer se njome naročito jasno ispoljava težnja države, da u interesu pravilnog pokrića narodnih potreba utiče na kretanje robe. Država se ovde upušta u domen, u koji uobičajni intervencionizam ne dira. Ovlašćenjem iz ove odredbe ide se na sprečavanje preprodaje robe u spekulativne ciljeve. Ono i treba da obezbedi normalan i prav put robe od proizvođača preko trgovine na veliko i trgovine na malo do potrošača. Na taj način treba da se spreči da roba na svome putu do potrošača menja vlasnika češće nego što je to neophodno potrebno, jer se prilikom svake promene vlasništva dodaje osnovnoj polaznoj ceni i izvesna stopa, koja i robu konačno poskupljuje.

Page 239: Privreda Nacionalnog Socijalizma

I. Indeks cena na veliko

II. Indeks koštanja života

1913/14 =100.

opšti hrana odeća stan ogrev i

razno

1932: 120,6 115,5 112,2 121,4 127,3 146,8

1933: 118,0 113,3 106,7 121,3 126,8 141,0 1934:

1913=100 opšti agrar. kolonial.

industr. sirov.i polupr.

ind.prer.

1932: 96,5 91,3 85,6 88,7 117,9

1933; 93,3 86,8 76,4 88,4 112,8 1934: 98,4 95,9 76,1 91,3 115,8 1935: januar 101,1 100,3 81,0 91,8 119,3 februar 100,9 99,7 80,8 91,7 119,8 mart 100,7 99,3 82,7 91,3 119,7 april 100,8 100,0 84,0 90,9 119,5 maj 100,8 100,6 84,1 90,6 119,4 juni 101,2 juli 101,8

Page 240: Privreda Nacionalnog Socijalizma

januar 120,4 117,6 108,5 121,3 127,8 139,9 februa 120,2 117,2 108,9 121,3 127,8 139,0 mart 119,9 116,5 109,3 121,3 127,8 140,0 april 119,8 116,4 109,5 121,3 127,1 139,9 maj 119,6 116,1 109,6 121,3 125,0 139,9 juni 120,5 117,8 109,8 121,3 124,6 140,0 juli 121,8 120,0 110,2 121,3 125,1 140,0 avgust 122,3 120,7 110,7 121,3 125,4 139,9 septem 121,6 119,2 111,9 121,3 126,3 140,0oktobar 122,0 119,3 114,0 121,3 127,2 140,2 novem. 122,3 119,5 115,5 121,2 127,5 140,3 decem. 122,2 119,1 116,1 121,2 127,5 140,4 1935: janaar 122,4 119,4 116,8 121,2 127,6 140,4 februa 122,5 119,5 117,1 121,2 127,5 140,4 mart 122,2 118,8 117,2 121,2 127,6 140,3 april 122,3 119,0 117,5 121,2 126,8 140,4 maj 122,8 120,0 117,7 121,2 124,7 140,5

3. Dirigovanje investicione delatnosti i zaštita od gubitka kapitala

Uticaj države na pravac privrednoga razvoja ima, kao glavni neposredni cilj, adaptiranje privredne strukture potrebama potrošnje. Autarktične težnje velikoga broja zemalja, sa kojima je Nemačka stajala u intenzivnim odnosima privredne razmene, a naročito sve veća industrijalizacija evropskih i prekomorskih agrarnih zemalja, učinili su, da nemački industrijski izvoz u toku poslednjih godina znatno opada. Prema tome je nemačka industrija upućena velikim delom na unutrašnje tržište u oblasti industrijske delatnosti moralo se pristupiti znatnoj reorganizaciji u pravcu što većeg intenziviranja unutrašnje trgovine. Ova reorganizacija vrši se pod kontrolom i po upustvima državne politike,

Staranje za sprečavanje gubitka kapitala

Nacionalno-socijalistična privredna politika teži za tim, da u što većoj meri razvije sve unutrašnje produktivne snage. Videli smo, u prvome delu naših rasmatranja, da svhatanje nacionalnoga socijalizma o odnosu privrede prema narodu zahteva da se iskoriste sve mogućnosti, koje privreda pruža, u cilju što snažnijega razvoja njenoga produktiviteta. U vezi sa tim stoji težnja nacionalno socijalistične države da ne dopusti gubitak kapitala usled pogrešnih investicija.

Ako se kapital uloži u privrednu granu, koja je,

Page 241: Privreda Nacionalnog Socijalizma

doduše, u sadašnjosti rentabilna, no koja je dovoljno snažna da sa postojećim investicijama može podmiriti potrebu, koja postoji za njenim proizvodima, onda se time oduzima drugoj grani privrede, gde su možda investicije potrebne, mogućnost proširenja svoje delatnosti. S druge strane država ima interes da izvesne grane proizvodnje, koje nisu dostigle još onaj stepen razvoja koji im namenjuje njena privredna politika, unapredi na taj način, što će uputiti kapital da u njoj vrši investicije. Pogrešna investicija može dakle biti u dva pravca: prvo, kapital se može investirati u privrednu granu, u kojoj neće moći da donese dovoljnu koristi privrednoj celini, jer je ta grana već zasićena. Tu bi se novim investicijama smanjila i korist, koju daje kapital, koji je već ranije u tu granu investiran. Drugo, greška u investicionoj delatnosti je, ako se ona uputi u pravcu jedne manje važne privredne grane, dok grane, koje su za narodnu privredu mnogo važnije, nisu u potrebnoj meri razvijene.

Država, kao organ koji ima da se stara za narodno blagostanje, dužna je da uputi kapital i njegovu investicionu delatnost u pravcu, koji će biti za narodno-privrednu celinu najkorisniji, Ona mora da se stara, da će kapital, kojim raspolaže nemačka privreda, biti što racionalnije upotrebljen, tako da može maksimum radne snage njegovom pomoći da bude uposleno i da sve produktivne snage narodno-privrednoga organizma dođu do što snažnijega razvoja.

No sem upućivanja investicione delatnosti, koje treba da spreči gubitak kapitala, nacionalno socijalistična država smatra svojom dužnošću da zaštiti kapital koji je već investiran u izvesnoj privrednoj grani.

Mere, koje je u tome smislu dala privredna politika u oblasti industrijske i uopšte prerađivačke radinosti, zasnivaju se na Zakonu o privrednim kartelima od 15 jula 1933 g. Ovaj zakon ovlašćuje ministra poljuprivrede da zabrani za izvesne grane privrede osnivanje novih ili proširenje postojećih preduzeća, ukoliko ovakva zabrana izgleda potrebnom radi interesa te privredne grane, a istovremeno je opravdana sa gledišta narodno-privredne celine i opšteg dobra. S druge strane isti zakon ovlašćuje i nadležne ministre da mogu autoritativno intervenisati, ako izvesna privredna grana ne može iz sopstvene snage da ,,nađe izlaza iz postojećih teškoća", i to u pravcu

Page 242: Privreda Nacionalnog Socijalizma

organizovanja i uređenja međusobnih odnosa u toj privrednoj grani.

Zakon od 15 jula 1933 g. ima, prema tome, dejstvo u dva pravca, koja oba treba da obezbede što racionalniju upotrebu postojećeg kapitala i da onemoguće neprivredni gubitak kapitala.

Onemogućenje pogrešnih investicija

Prvo je dejstvo sprečavanje pogrešnih investicija. Podizanje novih i proširenje postojećih preduzeća može u izvesnim privrednim granama da pojača konkurencionu borbu među preduzećima. Mada, u načelu, kao što smo videli, nacionalni socijalizam prema privrednoj utakmici u oblasti industrijske proizvodnje i trgovine stoji u afirmativnom stavu i ipak smatra da se ta utakmica može dopustiti jedino tamo gde preduzeća svoj kapacitet iskorišćavaju u punoj meri. Ako proizvodni kapacitet u jednoj privrednoj grani nije potpuno iskorišćen, nove investicije u toj grani ne treba dopustiti, jer će one samo povećati konkurenciju među preduzećima, iz koje će se pojaviti štetne posledice i za privrednu granu u pitanju i za narodnu celinu. Investicionu delatnost treba sprečiti da se u tome pravcu uputi, jer ona može dovesti do gubitka kapitala, i to kako onoga koji se na novo investira, tako i onoga koji je u toj privrednoj grani već investiran. Devalvacija investiranoga kapitala pretstavlja gubitak za narodnu privredu, koja sa raspoloživim kapitalima mora razumno da gazduje. Ovaj je gubitak naročito osetan u vreme, kada narodna privreda u drugim oblastima delatnosti nužno potrebuje kapitale za svoj razmah i radi stvaranja rada i uposlenja.

Iz zakonskog ovlašćenja od 15 jula 1933 g., a u vezi sa željom da se spreče pogrešne investicije, ministar privrede doneo je sledeće zabrane podizanja novih preduzeća ili proširenja postojećih investicija: za izradu kalijevih proizvoda; za proizvodnju automobilskih guma; za sva preduzeća tekstilne privrede u kojima se prerađuju isključivo ili delimično vuna, pamuk, lan ili juta, zaključno do tkačnica, trikotaža, izrade mreža ili klobučine (izuzete su, međutim, predionice pamuka, lana i jute, izrada pozamenterije, predionice gume, izrada zavesa, čipki i tila, industrije šešira i oplemenjivanja); za podizanje benzinskih pumpi, izuzev na novim automobilskim

Page 243: Privreda Nacionalnog Socijalizma

drumovima; za izradu boja od olova i drugih hemijskih olovnih proizvoda, cinkovog belila, litofona, zemljanih boja; za izradu tkanina za kravate; za proizvodnju čađi; za izrade od čelika ili njegovih legura; za industriju hartije i kartona; za industriju cementa i šupljeg stakla; za industriju cigara i sandučića za cigare; za industriju kabala za struju jakoga napona; za industrijske valjaonice cinka; za časovnike, sa izuzetkom ručnih; za dušik i superfosfat; za industriju radioaparata; za industriju duvana; za izradu potkovica; za industriju presovanih i valjanih izrada od olova i t. d.

Ukupno je izdato ovakvih zabrana do 1935 g. za 44 razne privredne grane. Od ovih je zabrana krajem 1935 g. 39 bilo još na snazi. Zabrane su izdate delom sa naznakom trajanja njihove važnosti, a delom bez ove, na neograničeno vreme. Zabrane izdate za neograničeno vreme stupaju van snage novom uredbom, koja se donosi po potrebi, kada nestaje razloga radi koga je zabrana donesena.

Iz istih motiva donesena je naročitim zakonom, koji je izdat 12 maja 1933 g., zabrana za osnivanje novih preduzeća u trgovini na malo, to znači zabrana otvaranja novih trgovačkih radnji za detaljnu prodaju. U toku depresionih godina otvarano je veoma mnogo trgovačkih radnji, no mahom bez dovoljnog kapitala i sa vrlo nesigurnom kreditnom sposobnošću. To su, velikim delom, bili pokušaji za održavanje egzistencije, koji nisu mogli da daju solidnu i sigurnu trgovinu. Usled prezasićenosti u ovoj privrednoj oblasti je, s jedne strane, preterana konkurencija sprečila normalizaciju prilika, a s druge strane se broj stečajeva i obustava plaćanja iz dana u dan povećavao. Onemogućenje osnivanja trgovačkih radnji na malo treba da donese trgovini sanaciju, jer povoljni konjunkturni obrt omogućava postojećim trgovačkim radnjama olakšanje njihovog kritičnog položaja, koje će se dejstvo osetiti u punoj meri usled onemogućenja povećavanja konkurencije u toj oblasti privredne delatnosti.

Od ove zabrane moguć je izuzetak samo u vanrednim slučajevima, t, j. jedino ako se pokaže naročita potreba za novim radnjama, prvenstveno u novim naseobinama koje su proizišle iz kolonizacione delatnosti.

Page 244: Privreda Nacionalnog Socijalizma

Prinudni karteli

Odredba Zakona od 15 jula 1933 g., kojom se omogućava autoritativno uređenje privrednih odnosa u jednoj privrednoj grupi, praktično znači zakonsku podlogu za stvaranje prinudnih kartela. Težnja za sačuvanjem kapitala nije mogla svugde biti ostvarena samo zabranom osnivanja ili proširenja. S druge strane radilo se i o tome, da u izvesne privredne oblasti od životne važnosti država dobije, preko svoga prava davanja direktiva i opštega nadzora, još i neposredniji uticaj.

Prinudni karteli postojali su u Nemačkoj i pre nacionalno socijalističnoga režima. Tada oni, međutim, nisu imali karakter instrumenta državne privredne politike, niti su služili nekom naročitom državnom planu u pogledu upotrebe domaćega kapitala. Oni su imali tada samo značaj branilaca monopolističkoga položaja izvesnih privrednih grupa, koje su preko raznih stranaka došle do političkoga izražaja.

,,Kartelsko zakonodavstvo nacionalno socijalistične države ima za cilj da izvesne privredne grane trajno uredi prema državnom planu".1) Prema tome je cilj prinudnih kartela dvostruk: sačuvanje kapitala u sadašnjosti i stvaranje organizacije za budućnost. Dok Zakon od 15 jula 1933 g. sa "svojim opštim ovlašćenjima ima u vidu prvenstveno prvi momenat, dotle je Kartelski zakon, koji je donesen 27 februara 1934 g. upravljen na postizavanje drugoga momenta. Ovim je Kartelskim zakonom država preuzela isključivu jurisdikciju nad kartelima. Odluka o tome postoji li kartel ili ne, sme li on postojati, kao i utvrđivanje njegovih statuta, stavljeni su u nadležnost ministra privrede. No pored toga, — što je mnogo važnije, — ministar privrede dobija i neposredni uticaj na vođenje kartela time, što on postavlja ličnosti, koje stoje na čelu kartela, i ove smenjuje. Time je prinudni kartel postao zvaničnom ustanovom, u pravome smislu instrumentom državne privredne politike.

Ovlašćenje, koje Zakon daje ministru privrede u pogledu osnivanja prinudnih kartela, iskorišćeno je u cilju stvaranja ovakvih privrednih organizacija u svima onim oblastima, u kojima je preterana konkurencija pretila da ošteti bivstveno celu privrednu granu. Tako je na pr. mi-nistar privrede početkom 1934 g. naredio osnivanje

Page 245: Privreda Nacionalnog Socijalizma

prinudnoga kartela prozivođača sapuna. Ova je naredba izazvata delatnošću mnogobrojnih outsider-a, koji su preplavili naročito tržište u Istočnoj Pruskoj i doveli nelojalnom konkurencijom čitav niz malih i solidnih preduzeća do sloma, ili ih bivstveno ugrozili. Cene novoga kartela kontroliše, kao kod svih ostalih kartelskih sporazuma, država i na osnovu te kontrole je naređeno da se one za izvesne vrste sapuna sa velikom potrošnjom spuste. Sličan je postupak preduzet i u industriji časovnika, gde su, s jedne strane, preduzeća sklopljena u prinudni kartel, dok je, s druge strane, zabranjeno podizanje novih ili proširenje starih preduzeća. Sem toga su stvoreni prinudni kartell i u oblasti industrije lana i konoplje, proizvodnje žice, proizvodnje šrafova, šupljega stakla, cigareta, križenog duvana, automobilskih guma i t. d. Pored stvaranja niza prinudnih kartela proizašlo je iz ove politike i mnostvo raznih kotizacija, kondicionih sporazuma i sl.

Postavlja se pitanje, kakav je odnos između ovoga kartelskog tipa, bio on dobrovoljan ili prinudan, i kalkulacionoga kartela, sa kojim smo se napred upoznali. U prvi mah izgleda da ovde postoji s jedne strane kontradikcija u samoj državnoj politici, a s druge strane lutanje, nesigurnost i zbrka u privrednome životu.

Ako se u privrednoj politici, koja se stara za tržište industrijskim proizvodima, traži sistem, koji će dati jednoobrazne organizacione oblike za celi privredni život, onda je ovaj utisak tačan. No napomenuli smo da se sadašnja situacija u nemačkoj privrednoj politici ne sme posmatrati sa te tačke gledišta. Mnogobrojni su uticaji na delu koji čine da privredna politika ne bude jednoobrazna. Ona se, naprotiv, stara da bude što elastičnija i da pojedina pitanja reši individualno s obzirom na to, kako će biti najpogodnije za postizavanje opštega cilja koji joj lebdi pred očima: jačanje privrede, omogućenje njenoga razmaha, uz istovremeno čuvanje interesa narodno-privredne celine.

Tamo, gde je potrebno iz ovih motiva stvoriti ili tolerisati čvrstu kartelsku organizaciju, ona će biti prinudno stvorena ili dozvoljena. Tamo, gde ovakva organizacija nije potrebna, a gde se usled pojačane konkurencije stvaranjem novih preduzeća ili povećanjem kapaciteta starijih pojavljuje opasnost za gubitak

Page 246: Privreda Nacionalnog Socijalizma

investiranih kapitala, koji pogađa i samu narodnu privredu kao celinu, država upotrebljava zabranu za podizanje novih ili proširenje postojećih preduzeća. Tamo, gde ne stoji ni jedan ni drugi razlog, a potrebno je regulisanje privredne utakmice radi opasnosti da ona bude nelojalna, upotrebiće se kalkulacioni kartel, koji omogućuje kontrolisanje lojalnosti privredne utakmice i nadzor nad cenama. Gde se ne pojavljuje nijedna od te tri mogućnosti, gde dakle nije potrebno nikakvo mešanje države koje bi uticalo neposredno na privredni život, ostaviće se privreda slobodna, uz opšti nadzor nad cenama i privrednom utakmicom.

Verovatno će se s vremenom iskristalisati jedan jedinstveni oblik u privrednoj organizaciji one delatnosti, koja nije obuhvaćena staležom ishrane. Neminovno je da će se nacionalno socijalistični režim, ako ostane politički jak, sve više izraziti u privrednome životu i time, što će stvoriti određene oblike. Kakvi će ti oblici biti ne može se sa sigurnošću predvideti, no da iz osnovnoga stava nacionalnoga socijalizma jasno proizilazi, da će oni morati da obezbede što veću ingerenciju države, jasno je. Uticaj države na privredu, koji je već sada veoma jak, vrlo se verovatno neće smanjivati, već će nužno morati da se povećava.

4. Opšti interes i privatna svojina

Uticaj države na industrijsku i unutrašnju trgovinsku politiku ne ograničava se samo na oblast izdavanja direktiva, zabrana ili stvaranja prinudnih sklopova. U izvesnim slučajevima država je preuzela i aktivne mere, koje daleko premašuju granice njenoga uticaja na privredni život, sa kojima smo se do sada upoznali. Izvesnim svojim postupcima u privrednoj politici, država prilazi i pitanju slobodnoga raspolaganja svojinom, t. j. privatnoj svojini, i pokazuje konkretnim metama da ne smatra nepokosnovenost privatne svojine granicom, pred kojom se njen uticaj na privredni život ima zaustaviti.

Prinudna zajednica mrkoga uglja

Naročito je u tom smislu karakteristična uredba od 29 septembra 1934 g., kojom se ovlašćuje ministar privrede, da može, u cilju novog ili povećanja postojećeg iskorišćavanja mrkog uglja, spojiti preduzeća ili lica koja

Page 247: Privreda Nacionalnog Socijalizma

proizvode mrki ugalj ili raspolažu njegovim nalazištima u prinudne zajednice (Pflichtgemeinschaften), ukoliko to smatra s obzirom na dobro naroda i države potrebnim, Ministar se privrede istovremeno ovlašćuje da propiše uređenje, organizaciju i delokrug ovih prinudnih zajednica i da vrši nad njima kontrolu. Zajednice su vezane za njegove odluke i upute.

Ovom opštem ovlašćenju, koje samo po sebi jasnije pokazivalo u kome će pravcu ono biti iskorišćeno, sledila je 23 oktobra 1934 g. uredba, kojom je ono našlo svoju konkretizaciju. Tom se uredbom naređuje spajanje svih onih preduzeća mrkoga uglja, koje ministar privrede označi, u ovakvu prinudnu zajednicu. Zajednici je cilj finansiranje naročitog akcionarskog društva. Preduzeća ili lica, koja ulaze u prinudnu zajednicu, dužna su da uplate u tome cilju sumu, ciju visinu odredi ministar privrede. Ovakvo stvoreno akcionarsko društvo ima za predmet proizvodnju pogonskih sretstava i maziva, koji proizlaze iz hemijske prerade mrkoga uglja. Sem same proizvodnje, ono ima za zadatak da podiže ustanove, koje su pogodne za što potpunije ispunjavanje svrhe, radi koje je društvo osnovano.

Na čelu prinudne zajednice stoji državni komesar, koga postavlja ministar privrede. Komesar je zakonski zastupnik i pretstavnik zajednice. On može poništiti ili izmeniti svaku odluku koju organi zajednice donesu i ima sveobuhvatnu kontrolnu vlast nad celokupnom delatnošću zajednice i akcionarskoga društva. Prinosi za zajednicu, čiju visinu propisuje, kao što je navedeno, ministar privrede, mogu se u slučaju potrebe naplatiti egzekutivnim putem preko poreskih organa.

Osnivanje ove prinudne zajednice i akcionarskoga društva pretstavlja vrlo zamašnu intervenciju u oblast privatne svojine. Iz razloga državnoga rezona potrebno je da se u zemlji stvori produkcija pogonskih sretstava. Nemačka ne raspolaže dovoljnim nalazištima nafte, pa prema tome treba pogonska sredstva, ako želi da se oslobodi uvoza iz inostranstva, da proizvede hemijskim putem iz mrkoga uglja. Za ovu produkciju su, međutim, potrebni tako zamasni kapitali, da će se teško naći koji preduzimač koji bi samostalno započeo taj posao u potrebnome obimu. Sem toga bi se u tome slučaju pojavila opasnost da on zauzme i uskoro izvestan monopolistički

Page 248: Privreda Nacionalnog Socijalizma

stav, koji bi zahtevao naročitu intervenciju. Pored toga postoji i treći motiv: potreba da se domaća proizvodnja mrkoga uglja, koja je veoma obilna, što više iskoristi, jer ona pretstavlja i ekonomski i socijalno veoma važnu privrednu granu, a prodaja neprerađenoga mrkoga uglja je znatno manja od mogućnosti njegovoga vađenja.

Najzad, pošto se ovakvo preduzeće, kakvo je stvoreno na osnovu uredbe od 23 oktobra 1934 g., ne može razviti bez aktivne državne blagonaklonosti, bolje je da od ove imaju koristi svi proizvođači mrkoga uglja nego samo jedan.

Svi ovi motivi igrali su važnu ulogu u odluci, da se staranje za proizvodnju domaćeg pogonskog sretstva i maziva prenese na same proizvođače sirovine, t. j. mrkoga uglja. Svojom intervencijom u ovome pogledu država je stvorila veoma važan presedan. Ona je dala izraza nacionalno socijalističnom osnovnom gledištu, da ima pravo i dužnost da kapitalu naredi investicije, koje smatra narodno privredno potrebnim. Kapital prestaje da bude neograničena svojina i postaje i u praksi, kao što ga shvata doktrina, funkcijom za koju su vezane važne dužnosti. Dr-žava. u ime narodne celine i njenog privrednog interesa, može narediti kako se kapital ima upotrebiti. Ona naređuje proizvođačima mrkoga uglja da ulože 100 miliona RM (oko milijarde i po dinara u preduzeće za proizvodnju nacionalnog pogonskog sretstva i maziva, stim da se povisi ta suma prema potrebi i na 200 miliona RM.

Iz istih ideja proizašla je i pruska uredba od 13 decembra 1934 g., kojom se vlasnicima izvesnoga zemljišta oduzima pravo da eksploatišu i istražuju na svome zemljištu petrolej ili slične materije. To se pravo, bez ikakve naknade, prenosi na državu.

Ovde, dakle, već potpuno prestaje slobodno raspolaganje svojinom. Privredna politika nacionalnoga socijalizma se ovde približava jednome obliku, koji je između dirigovane privrede i državnoga socijalizma.

Zakon o podeli dobiti kod kapitalnih društava

Prema tome država kontroliše i naređuje cene, država određuje pravce privredne delatnosti i autoritativno donosi odluke, koje daleko zasecaju u slobodu privrednikovog

Page 249: Privreda Nacionalnog Socijalizma

odlučivanja. Država naređuje i investicije, gde je to potrebno. No država onemogućava i stvaranje velikih dobitaka, ukoliko se ovi mogu mimo svih tih mera postići, odnosno iskorišćava ove dobitke za sebe. Zakonom od 29 marta 1934 g. o stvaranju fonda zajmova kod kapitalnih društava (kratko : Kapitalanlagegesetz) i Zakonom od 4 decembra iste godine o podeli dobiti kod kapitalnih društava (kratko: Anleihestockgesetz), kojim je prvi zakon izmenjen, donešene su sledeće odredbe:

Akcionarska društva, komanditna društva na akcije, društva s ograničenim jemstvom, kolonijalna društva i ostala pravna lica javnog i privatnog prava, kojima je svrha zarada i čiji članovi mogu svoje udele u imovini tih pravnih lica da prenesu na treće osobe, — sa izuzetkom registrovanih zadruga, udruženja sa uzajamno osiguranje i ostalih sličnih udruženja, — obavezna su da iz čiste dobiti, koju stavljaju krajem poslovne godine na raspoloženje svojim članovima, obrazuju fond zajmova.

Dobit, koja se u jednoj poslovnoj godini podeli članovima, ograničena je na visinu od 6% i, uplaćenoga kapitala. Ako je u prošloj godini podeljena veća dobit od 6%, može se dobit u istoj visini ponovo podeliti, — ukoliko je i u ovoj godini postignuta, — no ni tada ne sme preći 8%. Višak dobiti preko 6% odn. 8% pripada, doduše, članovima društva koji na nju imaju pravo, ali im se u smislu ovoga zakona ne isplaćuje. Ovaj se višak dostavlja odmah po donošenju odluke o podeli dobiti Nemačkoj banci zlatnoga diskonta — (Deutsche Golddiskontbank) — u Berlinu. Ova državna banka ulaže primljene sume u državne zajmove, obrazujući dakle za svako od preduzeća, koja joj šalju svoje viškove, zaseban fond zajmova, koji pripada članovima dotičnoga preduzeća, no kojim banka rukuje kao staralac. Fond zajmova ne podleži egzekativnoj naplati. Ni društvo, odnosno preduzeće, u pitanju niti njegovi članovi ne mogu njime raspolagati.

Sa državnim zajmovima izjednačeni su zajmovi, čije ukamaćenje država garantuje.

Osiguravajuća preduzeća, čija društvena glavnica nije u celini uplaćena, mogu onaj deo svoje dobiti, koji je namenjen fondu zajmova, da iskoriste kao uplatu društvene glavnice.

Page 250: Privreda Nacionalnog Socijalizma

Ako se obveznice zajmova, iz kojih se sastoji fond, amortizuju ili izvuku zgoditak, Nemačka banka zlatnog diskonta tu svotu odmah ulaže u nove obveznice, koje dodaje fondu. Isto važi i za interes od obveznica.

Zasada je važnost Zakona utvrđena na tri poslovne godine. Posle isteka toga roka imao bi se, pri prvoj narednoj podeli dobiti, fond podeliti među članove društva, o čemu ima ministar privrede izdati naređenje. Mora se, međutim, imati u vidu, da je važnost ovoga Zakona već jedanputa produžavana i da je, po našem mišljenju, veliko pitanje neće li se to produžavanje ponoviti.

Principijalni značaj ove ustanove je ogroman. Tu se postavlja načelo da država ima pravo da učestvuje, bez obzira na svoju poresku politiku, u dobiti iz privredne delatnosti kapitalnih društava. Po svome efektu zakoni od 29 februara i 4 decembra 1934 g. možda nisu daleko od državne finansijske operacije, poznate pod imenom prinudnoga zajma. Ipak sam način i pravno obrazloženje toga efekta nosi novo obeležje. Ne radi se ovde više o jednoj prolaznoj trenutnoj finansijskoj operaciji, obrazloženoj izvesnom konkretnom nužnošću. Ne radi se tu o izuzetnom uplitanju države u privatne finansijske odnose. Prinudni zajam se nikada pravno ne obrazlaže jer se smatra protiv pravnim aktom, opravdanim jedino životnom potrebom države. Tretirani nacionalno socijalistični zakoni, međutim, polaze sa društveno-pravne baze, i koju postavlja nacionalno socijalistično shvatanje o društvu, naciji i državi.

Nacionalni socijalizam priznaje privatnu inicijativu u privredi. Privatna ličnost ima da bude nosilac privrede. Ona ima pravo da svojom privrednom delatnošću postigne dobit za sebe. No ta dobit je opravdana samo do izvesne mere. Pređe li tu meru, postaje neopravdanom. Otud regulisanje cena. A otud i zakoni od 29 februara i 4 decembra 1934 g. No ti zakoni imaju i drugi značaj. Oni se zadržavaju samo na kapitalnim društvima i ne proširavaju svoje dejstvo i na preduzimača-pojedinca. Nesumnjivo je da je ovo ograničenje diktirano takođe i tehničkim razlozima, jer je lakše utvrditi visinu dobiti kod kapitalnoga društva nego kod pojedinog preduzimača. Ali u ovome leži tendencija da se ograniči mogućnost dobiti za sam kapital, dok mogućnost visine zarade kod pojedinca-preduzimača, ukoliko se ona pojavljuje i pored kontrole

Page 251: Privreda Nacionalnog Socijalizma

nad cenama, ostaje nedirnuta. Ovo je sasvim u skladu sa načelnom tendencijom nacionalnoga socijalizma, kojom u privredu želi da uvede ponovo u jačem stepenu uticaj ličnosti preduzimača, a da iz nje postepeno eliminiše uticaj anonimnoga kapitala.

Cilj ustanove fonda zajmova je da se dobit, koja ide preko izvesne granice, privede opšte korisnim ciljevima, Od te dobiti treba celi narod da ima koristi, jer je tek usled postojanja organizovane narodne zajednice dobit omogućena. Narod je organizovan u državi, pa prema tome država kao organizacija naroda ima pravo da višak dobiti upotrebi za sebe, t. j. za narodnu celinu.

Zajmovi ostaju, doduše, nominalna svojina pojedinih akcionara, faktički, međutim, vlasnik ima nad državnim obveznicama, kupljenim njegovim novcem, samo nudum ius, jer država njima upravlja ,,kao staralac". Čak i ako bi se zaista posle triju poslovnih godina fond zajmova vratio svojim pravnim vlasnicima, ipak to ne menja samo načelo iz koga je on i osnovan. Oni ne dobijaju gotov novac, već obveznice državnih zajmova.

5. Reklama

Nacionalni socijalizam se u svojoj privrednoj politici nije zadovoljio samo uticanjem na privrednu utakmicu sa njene unutrašnje strane. On polaže veliku važnost i na to, da u svojim spoljnim oblicima privredna utakmica sačuva određene granice. Lojalnost i organizovanost konkurencije treba da se istakne i u formama, u kojima se ona ispoljava. Radi toga organizovalo je ministarstvo propagande naročito telo pod imenom Saveta za reklamu nemačke privrede (Werberat der deutschen Wirtschaft), koje je počelo svoj rad 30 oktobra 1933g.

Ovome je Savetu stavljeno u dužnost ,,da privrednu utakmicu, koja je neophodna za razvoj narodnog i privrednog života, dovede u sklad sa nacionalno socijalističnom idejom o značaju vodeće ličnosti i o primatu opšte korisnosti nad pojedinačnom".1) U Savet je postavljeno 60 lica iz sviju grana privredne delatnosti. On je uređen po nacionalno socijalističnom načelu voćstva t. j. kao savetodavni organ svoga pretsednika.

Page 252: Privreda Nacionalnog Socijalizma

Savetu je potčinjena sveukupna reklama i privredna propaganda, nad kojom on ima da vrši kontrolu. No pored prava i dužnosti kontrole, on ima i pravo izdavanja uredbi, kojima treba da reguliše poverenu mu oblast privrednoga života.

Između njegovih uredbi ističe se n. pr. uredba od 21 novembra 1933 g. kojom izdaje norme za oglasnu propagandu i propisuje uz nju tarife. Uredbom od 21 marta 1934 g. regulisao je pitanje sajmova i izložbi, koje je za nemačku privredu veoma važno. Ova uredba treba da spreči priređivanje sajmova i izložbi bez prave privredne potrebe, a istovremeno da prilagodi odobrenje sajmova principima državne privredne politike.

Kao treće važno pitanje regulisano je plakatiranje i reklamiranje na javnome mestu uredbom od 1 jula 1934 g. Ova uredba ima za cilj da reguliše pitanje reklamnih plakata kako u smislu sprečavanja nelojalne utakmice, tako i u pogledu njihove estetike. Zabranjeno je, u vezi s tim, plakatiranje van zatvorenih naselja, a za plakatiranje u naseljima doneseni su propisi, koji treba da obezbede lepotu plakata, njegovu umešnost i njegov sklad sa okolinom. Pored ovih principijelnih uredaba, regulisan je čitavim nizom propisa, naredaba i normi način reklame. Zabranjeno je navođenje neistinitih hvala i citiranje zahvalnica i preporuka, iskorišćavanje izreka vodećih državnika ili poznatih lica iz javnog života i t. d.

Mada za sam razvoj privrednoga života delatnost Saveta za reklamu nemačke privrede nije od prvorazrednog značaja, ipak je, kako po sklopu tako i po nadležnosti, Savet za reklamu veoma interesantan. Pre svega u njemu se izražava državno načelo da nijedna manifestacija privrednoga života ne može za nju biti indiferentna. Sve manifestacije, svi fenomeni privrede potpadaju u načelu pod njenu kontrolu i voćstvo. To važi za stvari unutrašnjeg privrednog života. To važi, međutim, i za spoljne forme koje su za sam privredni život od drugo stepene važnosti. Time što je regulisanje reklame stavljeno u nadležnost jednome telu, koje je izabrano iz privrednih krugova, a ne jednoj državnoj ustanovi, država je ovde stvorila jedan od onih oblika privredne samouprave sa kojima smo se u dosadašnjim izlaganjima češće sreli. Tendencija je da se privredni život organizuje i diriguje posrestvom autonomnih tela, koje postavlja i nadzire

Page 253: Privreda Nacionalnog Socijalizma

država, zadržavajući za sebe samo vrhovno upravljanje i izdavanje direktiva.

6. Industrijska racionalizacija

Problem racionalizacije

Jedno od pitanja, sa kojim se nacionalni socijalizam u svojoj industrijskoj politici sreo i prema kome je morao zauzeti svoj stav, je pitanje industrijske racionalizacije. Naročito u vezi sa osnovnim tenorom sviju privrednih mera nacionalnoga socijalizma, — staranjem za sniženje broja nezaposlenih, — ovo je pitanje od velike načelne važnosti. Pojavila se dilema : Treba li, u cilju snaženja privrede, dopustiti racionalizovanje u najvećem mogućem obimu, ili treba stati, u interesu uposlenja što većeg broja neuposlenih radnika, na gledište da je racionalizacija u načelu nepoželjna i dozvoljena samo u izvesnim slučajevima, i uz potrebne garancije da se njome neće povećati broj nezaposlenih? Ako se dopusti neograničeno racionalizovanje u preduzećima, hoće li moći nacionalni socijalizam sprovesti svoje načelo o pravu na rad? Ako se racionalizacija koči, hoće li nemačka privreda moći da konkuriše sa privredom drugih zemalja u međusobnoj borbi za osvajanjem inostranih tržišta?

Važnost problema racionalizacije naročito pada u oči, kada se uzme u obzir da je od 1914 g. do 1934 g. porastao usled racionalizovanja metoda u proizvodnji kapacitet pojedinoga radnika u građevinskoj privredi za 190%, u montaži mašina za 275%. Prosečni porast produktivnosti ljudskoga rada iznosi u toku posleratnih godina 50 do 55%. U nekim granama to ide u fantastične visine. Tako u proizvodnji električnih sijalica jedan radnik danas u Nemačkoj može proizvesti 9.000 puta više nego 1914 g. U mašinskoj produkciji opeka jedan radnik proizvodi do 400.000 komada opeka za 8 časova rada. Ovakvi se primeri mogu ređati po volji.

Dok je pre rata svako otpuštanje radnika, prouzrokovano racionalizacijom, uskoro kompenzirano usled snažne ekspanzije, u kojoj se nalazila evropska industrija, sada za tu kompenzaciju nema više mogućnosti jer su se i mogućnosti za industrijsku ekspanziju u veoma znatnoj meri smanjile. Industrijski život je u Nemačkoj, kao i u celome svetu, u stagnaciji, sa čijim smo se uzrocima

Page 254: Privreda Nacionalnog Socijalizma

ranije ukratko upoznali.

Praktične mere u vezi sa racionalizacijom

Jasno je, da je nacionalno socijalistična država morala povesti o tome računa, jer je odgovor na pitanje za ili protiv slobode racionalisanja od velikog uticaja na celokupni uspeh nacionalno socijalistične privredne politike. Načelni stav nacionalnoga socijalizma u pitanju odnosa države i privrede pretstavlja nesumnjivo osnovu za presudni uticaj države i u tome pitanju.

Prva mera, na koju nailazimo u zakonodavstvu nacionalnoga socijalizma u pitanju racionalizacije, je Zakon od 15 jula 1933 g. o upotrebi mašina u industriji cigara. Ovim se zakonom zabranjuje nabavka novih i ponovno puštanje u pogon obustavljenih starih mašina za uvijanje cigara. Ako mašine, koje su na dan stupanja na snagu Zakona, — koji se poklapa sa danom njegovog objavljivanja, — bile u pogonu, ostanu i dalje u upotrebi, ne sme se ubuduće proizvoditi više nego u poslovnoj godini 1932/33. Ako se i ove mašine obustave i upotrebe kao staro gvožđe, otpada svako ograničavanje proizvodnje. Za ovo izbacivanje mašina iz pogona, država odobrava kredit od 2 miliona RM, iz koga se imaju odnosnim preduzećima isplatiti naknade za izbačene mašine. Visina pojedine naknade upravlja se prema upotrebnoj vrednosti mašine, koja je ravna zbiru kupovne cene, troškova transporta i troškova montaže, od koga se odbija za svako tromesečje rada mašine po 5%. Pretpostavka da bi se ta naknada isplatila je, da je u vremenu od 1 septembra 1933 g. do 31 avgusta 1934 g. uposleno u dotičnome preduzeću najmanje 10% više radnika nego pre toga.

Razlog za donošenje ovoga zakona leži u povećanju upotrebe mašina u industriji cigara, koja je u Nemačkoj dosta razvijena. Ova se mehanizacija proizvodnoga procesa pojavila kao posledica povišenja uvozne carine na duvan za 166,6%, koje je stupilo na snagu 1 januara 1931 g. Da bi mogli održati, i pored povišene carine, cene na starome nivou i time održati i potrošnju cigara na staroj visini proizvođači cigara pribegli su znatnoj racionalizaciji svojih preduzeća,

Zakon od 15 jula 1935 g. želi da postigne, pre svega, zaposlenje što većega broja radnika u proizvodnji cigara, a

Page 255: Privreda Nacionalnog Socijalizma

s druge strane da sačuva mala preduzeća, koja sa mašinizovanjem velikih preduzeća nisu mogla konkurisati, od propasti. U Nemačkoj je bilo 1930 g. 5.615 preduzeća za izradu cigara. Od ovoga broja 3.485 preduzeća prerađuju manje od 600 kg. duvana godišnje. U izvesnim oblastima na jugoistoku Nemačke postoji po selima niz ovih radionica, koje omogućuju radnoj snazi da se u svome selu uposli. Konkurencija mašinizovanih velikih preduzeća preti da uništi ove socijološki značajne male radionice, da upropasti njihove sopstvenike i da natera njihove radnike u grad. Nacionalni socijalizam, koji se intezivno bavi idejom o raseljavanju velike industrije iz velikih centara i njenoga prebacivanja u mala mesta, nije mogao da dopusti da se uništi ova grana industrijske radinosti na selu, koja uposluje mnoge hiljade radnika.

Efekat Zakona od 15 jula 1933 g. bio je, da je od 190 preduzeća, koja su upotrebljavala mašine u pitanju, izbacilo njih 130 te mašine u roku od mesec dana, t. j. do 15 avgusta 1933 g. Do 31 oktobra iste godine poslo je za ovim primerom još 25 preduzeća. Sada još samo pet preduzeća radi sa tim mašinama i nihova proizvodnja je prema tome kontingentirana.

Načelo, istaknuto Zakonom o upotrebi mašina u industriji cigara, ne može se primeniti na sve industrijske grane. Učinjeni su u tome pravcu izvesni pokušaji u tekstilnoj industriji. No pošto su tekstilije jedan od najvažnijih nemačkih izvoznih artikala, — (u statistici izvoza na četvrtom mestu), — odustalo se od tih pokušaja u interesu sprečavanja poskupljenja tekstilija, koje bi sprečilo njihov izvoz. Jedino u onim grana privrede, gde su uslovi slični kao u industriji cigara, mogu se i načela, slična onima iz Zakona od 15 jula 1933 g., primeniti sa uspehom.

Nemačka privreda je velikim delom upućena na međunarodnu razmenu dobara. Otud mora da vodi računa da na svetskom tržištu ostane sposobna za konkurenciju. Na osnovu toga ne može se, bez veoma velike opreznosti, sprečavati acionalizacija u svima onim granama proizvodnje, koje su ma u kome pravcu upućene na inostrane kupce. Efekat sprečavanja racionalizacije u takvim preduzećima bio bi suprotan od onoga, koji se želi. Usled nemogućnosti izvoza, odnosno njegovog znatnog skučenja, dotična privredna grana bi došla u kritičan položaj. Iz ovoga bi neminovno rezultiralo otpuštanje

Page 256: Privreda Nacionalnog Socijalizma

radne snage.

Uz ovo pridolazi još jedan momenat. Nemačka je ograničena na relativno malu teritoriju i u doglednom vremenu ne može računati sa novim oblastima koje bi mogla da kolonizira. Otud se pojavljuje potreba da se produktivne snage, kako ljudske tako i materijalne, razviju što više ,,ukoliko interesi opšte narodne privrede i nacije ne bi zahtevali njihovo ograničenje").

Prema ovome proizlazi, da nacionalni socijalizam, kao u mnogim drugim pitanjima, tako i u pitanju racionalizacije postupa kazuistički. Držeći se svojih osnovnih idejnih načela, on se stara da u svakom pojedinom pitanju nađe onu soluciju, koja je s obzirom na njih i na njegove praktično-političke težnje najprikladnija za rešenje konkretnoga slučaja. Nacionalni socijalizam, dakle, nije ni principijelni protivnik ni principijelni prijatelj racionalizacije. Ukoliko ima u racionalizaciji štetnih posledica za narodni privredni život, posmatran kao celina, on će je kočiti. Ukoliko ona donosi koristi, on će je favorizirati. U svakome slučaju, međatim, apsolutni primat politike nad privredom i apsoutno pravo države da reguliše privredni život, omogućava da se privredi i u ovoj oblasti određuju pravci, koji su diktirani opštom privrednom politikom.

U tome pravcu je interesantna i uredba ministra privrede od 19 jula 1934 g. Njome se, s jedne strane, reguliše pitanje radnoga vremena i upotrebe mašina u tekstilnoj industriji, a s druge strane se normiraju cene. Pošto pokušaj, da se upotreba izvesnih mašina u tekstilnoj industriji zameni upotrebom drugih, koje zahtevaju veći broj radnika" nije mogao iz navednih razloga dati rezultata, pristupilo se drugoj meri. Uredbom je naređeno skraćenje radnoga vremena kod glavnih mašina na 36 časova nedeljno. Ukoliko je, međutim, preduzeće radilo sa kraćim radnim vremenom u toku prošle godine, to se kraće radno vreme ne sme ni ubuduće preći.

Istovremeno sa ovom odredbom, koja želi da dovede do uposlenja što većega broja radnika, izriče ista uredba zabranu podizanja novih i proširenja postojećih preduzeća. Time se želi preduzećima, koja su vezana za radno vreme od 36 ili manje sati, obezbediti sigurnu egzistenciju kako iz ekonomskih tako i iz socijalnih

Page 257: Privreda Nacionalnog Socijalizma

razloga, sprečavanjem pojavljivanja nove konkurencije. Dalje se zabranjuje stavljanje novih mašina u pogon, ukoliko se odgovarajući broj starih iz pogona ne izbaci. I najzad, uredba tačno normira cene za tekstilne proizvode, zabranjujući da se u unutrašnjem prometu daje ili traži viša cena nego što ju je prodavac u vremenu od 1 do 31 marta 1934 g. pretežno postizao. Ako u tome vremenu takvih prodaja nije bilo, maksimalna je cena prosečna tržišna cena na dan 21 marta 1934 g. Za sirovine i prerađevine može se izuzetno dopustiti povišenje cena jedino u slučaju, ako su sirovine u inostranstvu, iz koga se nabavljaju, skočile u ceni. Za nepoštovanje odredaba ove uredbe kažnjava se zatvorom, neograničenom novčanom kaznom i zabranom radnje.

Ova je uredba tipična za privrednu politiku nacionalnoga socijalizmn. Ona obuhvata ceo jedan kompleks pitanja, koja su od vitalnoga interesa za tekstilnu privredu, i reguliše ga na način, koji omogućava tekstilnoj industriji da se razvije. Istovremeno se, međutim, izriču ograničenja, koja diktira težnja da rezultati povoljne konjunkture koriste narodno privrednoj celinu, a ne samo vlasnicima fabrika u izvesnoj industrijskoj grani. Racionalizaciji ne stoji ništa na putu, ali se istovremeno mora ograničiti radno vreme, jer broj uposlenih radnika treba da se poveća ili u najmanju ruku treba sprečiti svako otpuštanje.

7. Organizacija trgovine, industrije i zanatstva

Organizacioni oblici, koje je u oblasti industrije, trgovine i zanatstva dao nacionalni socijalizam, ne nose pečat naročite originalnosti. Dok je u sektoru poljoprivrede i ishrane stvorena nova organizaciona zgrada na staleškom načelu,

dotle ostala privreda nije podvrgnuta tako radikalnoj organizacionoj reformi. Razloge za ovo smo već dodirnuli, a vratićemo se na njih ukratko i u konačnom osvrtu.

Prve mere, koje je nacionalni socijalizam preduzeo u početku 1933 g., bile su personalnoga karaktera. Sa odlučujućeg mesta u privrednim komorama i organizacijama uklonjene su ličnosti, koje nacionalni socijalizam nije smatrao pogodnim. To je vreme t. zv. Gleichschaltung-a. U revolucionarnome zanosu toga vremena prešlo se međutim, i na pokušaj strukturalne

Page 258: Privreda Nacionalnog Socijalizma

reforme privrednih organizacija. Pojavio se čitav niz težnji, nezavisno jedna od druge, da se stvore razne sheme za ukalupljenje u privredne organizacije, Sama privreda, međutim, bila je u teškoj depresiji, koju je ovo neplansko i abruptno ,,reformiranje" pretilo da poveća u katastrofu 7 jula 1933 g. naredio je Hitler obustavljanje svih pojedinačnih akcija, stim da se organizovanje privrede ima ostaviti isključivo nadležnim vrhovnim državnim organima.

Schmitt-ova organizaciona shema

Potrebna ovlašćenja za izgradnju privredne organizacije dao je ministru privrede Zakon o pripremi organske izgradnje nemačke privrede od 27 februara 1934 g. Tim se zakonom ministar privrede ovlašćuje:

a) da prizna pojedinim privrednim savezima pravo isključivoga pretstavljanja svoje privredne grane;b) da naredi osnivanje saveza, njihovo spajanje ili ukidanje;c) da menja ili dopunjuje pravila ovakvih saveza, a naročito da zavede u njima princip voćstva;d) da postavlja i smenjuje vođu saveza;e) da preduzimače i preduzeća priključuje pojedinim sa-vezima;f) da izda sve potrebne uredbe za sprovođenje ovoga zakona i da odredi da se protiv onih, koji se Zakonu ili naređenjima izdatim na osnovu njega ne bi povinovali, mogu izricati kazne zatvora ili novčane.

U vezi sa ovim zakonom zaveo je tadašnji ministar privrede dr. Schmitt novu organizacionu shemu za industriju, trgovinu, zanatstvo i ostale privredne grane, koje su podvrgnute ministarstvu privrede. Za celokupnu ovu privredu postavio je naročitoga vođu, koji je trebao da pretstavlja pandan zemaljskom seljačkom vođi. Celokupna privreda, izuzev one koja je obuhvaćena staležom ishrane, organizovana je u stručne grupe, koje ulaze u 12 glavnih stručnih organizacija, t. zv. glavnih grupa (Hauptgruppen). Prvih 7 glavnih grupa obrazuje industrija. U prvu glavnu grupu ulazi rudarstvo proizvodnja gvožđa i metala; u drugu mašinska industrija tehnika, optika i precizna mehanika; u treću gvožđena, limena i metalna roba, u četvrtu kamen, zemlja, drvo, građevinarstvo, staklo i keramika; u petu hemikalije, tehnička ulja i masti, hartija i

Page 259: Privreda Nacionalnog Socijalizma

izrade od hartije; u šestu kozarstvo, tekstil i odeća; u sedmu, najzad, namirnice. Ostalih 5 grupa obuhvataju sledeće privredne grane: osma grupa zanatstvo; deveta trgovinu; deseta bankarstvo i kreditne ustanove; jedanaesta osiguranje; dvanaesta saobraćajna preduzeća. Uz ovih 12 glavnih grupa obrazovana je naknadno još i 13-ta za električnu snagu.

Na čelo svake glavne grupe i svake stručne grupe u njihovom sastavu postavljen je vođa iz kruga ličnosti ,,koje stoje u praktičnom privrednom životu i koje su nošene poverenjem privrede, države i nacionalno socijalistične stranke"1) Ovim vođama glavnih i njima podređenih stručnih grupa data je velika nadležnost u pogledu upravljanja svojom grupom. Oni određuju sebi pomoćnike i postavljaju starešine podređenih organizacija, kojima menjaju i propisuju pravila i t. d.

Organizaciona shema, koja je na taj način data, nije se dugo održala. Naročito je velike teškoće izazvala konstrukcija ,,vođe privrede". S jedne strane, on je trebao da bude pretstavnik privrede, a s druge strane organ preko koga je trebala da se sprovodi državna privredna politika. U ovakvom svom svojstvu došao je uskoro u konflikt sa ministrom privrede. Totalitarni zahtev nacionalno socijalistične države nije mogao dopustiti dualizam između vođe privrede i ministra privrede, tim više što je organizacija privrede po Schmitt-ovoj shemi daleko od toga da bude staleška organizacija u smislu organske doktrine. U oblasti, koja je obuhvaćena staležom ishrane, izbegnuto je pojavljivanje svakoga konflikta time, što je ministar ishrane i poljoprivrede istovremeno preuzeo i funkcije šefa staleža narodne ishrane u svojstvu zemaljskog seljačkog vođe. Konstrukcija ,,vođe privrede" je zato ukinuta uredbom od 27 novembra 1934 g., koju je doneo novopostavljeni ministar privrede i pretsednik Rajhsbanke dr. Schacht. Na taj način je jedinim vođom privrede postao ponovo sam ministar privrede.

Reorganizacija organizacione sheme

Istom uredbom izvršena je i reorganizacija organizacione sheme. 7 induslrijskih glavnih grupa obuhvaćeno je Zemaljskom grupe industrije (Reichsgruppe Industrie), u čijem okviru su glavne grupe ostale i dalje kao nižestepeni organi. Naporedno sa

Page 260: Privreda Nacionalnog Socijalizma

Zemaljskom grupom industrije postoje zemaljske grupe trgovine, zanatstva, bankarstva, osiguranja i električne snage. Saobraćaj je iz ovoga. sistema isključen i prenesen pod nadležnost ministra saobraćaja. U okviru glavnih grupa industrije i u zemaljskim grupama ostalih privrednih grana obrazovane su daljim rasčlanjavanjem t. zv. privredne grupe (Wirtschaftsgruppen), koje se po potrebi granaju dalje u stručne grupe i stručne podgrupe.

Privredne grupe, stručne grupe i stručne podgrupe mogu, u slučaju da za to postoji naročita potreba, obrazovati u svome okviru i regionalne organizacije za svoju privrednu granu. Celoj organizacionoj zgradi dat je prinudni karakter, a uveden je najstrožiji autoritativni princip. Na čelu svake grupe stoji njen starešina, koji svoju funkciju vrši kao počasno zvanje. Starešine zemaljskih grupa i industrijskih glavnih grupa postavlja ministar privrede po slobodnome izboru. Starešine privrednih grupa on postavlja po predlogu starešine zimaljske grupe. Starešine stručnih grupa i stručnih podgrupa postavlja starešina zemaljske grupe, odnosno, kod industrije, starešina glavne grupe na predlog starešine privredne grupe.

Između organizacije privrednih saveza i privrednih komora ustanovljena je saradnja na taj način, što su sve regionalne organizacije obuhvačene, zajedno sa trgovinsko-industrijskim i zanatskim komorama te oblasti, privrednom komorom za tu oblast. Oblasna privredna komora pretstavlja dakle zajedničko pretstavništvo regionalnih organizacija privrede, (izuzev grana obuhvaćenih staležom ishrane), trgovinsko-industrijskih komora i zanatskih komora svoje oblasti, u kome celokupna privreda te oblasti može raspravljati pitanja, koja je interesuju i tangiraju. Dok stručne grupe treba da obrađuju pojedina pitanja sa gledišta svoje struke i njenih interesa, dotle komore treba ista pitanja da raspravljaju sa gledišta interesa celokupne privrede i da dejstvuju u pravcu koordinacije interesa pojedinih svojih članova.

Kao vrhovno pretstavništvo privrede stvorena je Zemaljska privredna komora, čiji su članovi kako zemaljske grupe glavne grupe, tako i privredne komore, trgovinsko-industrijske komore i zanatske komore. Zadatak je Zemaljske privredne komore ,,da velike probleme, koji tangiraju celokupnu privredu konačno prosudi, pre nego što će ministar privrede doneti svoju

Page 261: Privreda Nacionalnog Socijalizma

odluku. Ona dalje treba da dovede u sklad stručno-privrednu delatnost stručnih grupa i opšte-privrednu delatnost komora, pri čemu ima naročito obratiti paznju na razgraničenje i podelu zadataka između njih."1)

Najzad, stvorena je 21 marta 1935 g., sporazumom između nadležnih ministara i vođe Fronta rada, sankcionisanim od strane vođe Rajha, naročita zajednička organizacija privrede i rada. U vršenju svojih posebnih funkcija Zemaljska privredna komora i Front rada ostaju međusobno nezavisni. U pogledu zajedničkih zadataka, međutim, propisane su sledeće direktive;

1. Veće Zemaljske privredne komore i Zemaljski savet rada u Frontu rada, sazivaju se u zajednička zasedanja na osnovu poziva pretsednika Zemaljske privredne komore i vođe Fronta rada, kao Zemaljski savet rada i privrede.2. Na sličan način sastaju se po oblastima veća privrednih komora sa oblasnim savetom Fronta rada u oblasni savet rada i privrede.3. Zajednički privredni rad poverava se tajništvu Zemaljske privredne komore, koje postaje istovremeno zemaljskim privrednim uredom Fronta rada.

U ovu saradnju između socijalne i privredne organizacije nacionalni socijalizam polaže nadu, da će se iz nje, zajedno sa ostalim uticajima, postepeno razviti preduslovi za stalešku organizaciju privrede.

8. Zanatstvo

Jedna od oblasti, koja je nacionalno socijalističnim idejama veoma pristupačna, jer im je po svojoj biti bliska, zanatstvo je u nacionalno socijalističnoj državi ubrzo dobilo svoj ustav. Pri ovome je nacionalni socijalizam pošao od dvaju motiva:

Pre svega je, politički gledano, za njega bilo važno da mase zanatlija, — koje pretstavljaju kičmu sitne buržoazije, — što pre dođu do stabilizovanog odnosa prema nacionalnome socijalizmu. Drugi momenat je bio privredni. Radilo se o tome, da se u industrijalizovanoj zemlji, u kojoj je tradicionalno zanatstvo sve snažnije potiskivano, ovo zadrži od proletarizacije. Mase proletarizovanih zanatlija, izbačenih iz privrednoga procesa usled industrijske konkurencije, pretstavljaju

Page 262: Privreda Nacionalnog Socijalizma

povećanje broja industrijskoga radništva. Da se propadanje zanatstva pred talasom industrijalizacije nije zadržalo, postojala je opasnost od priliva nezaposlenih i sa te strane.

Značaj zanatstva u Nemačkoj

Oba ova momenta, politički i socijalno-ekonomski, igrala su podjednako važnu i značajnu ulogu u stvaranju novogzanatskog zakonodavstva. Od kolikog je značaja bilo hitno rešenje zanatskoga problema — (jer se odnos zanatstva u industrijskoj državi pojavljuje kao ozbiljan problem) — vidi se iz okolnosti, što gotovo 10% nemačkoga stanovništva, t.j. 6,5 miliona duša, nalazi svoje izdržavanje u zanatskoj delatnosti, 1 oktobra 1931 g. bilo je u Nemačkoj 1,383.438 zanatskih radnji, podeljenih na sledeće grupe:

Odelo i obuća 483.873 Građevinarstvo 250.033 Ishrana 234.648 Izrada predmeta za kućnu upotrebu 206.843 Drvodelje 170,798 Hartija i štampa 25.379 Ostalo 11.863

Na hiljadu stanovnika došlo je prosečno 22,4 zanatskih radnji, a u nekim oblastima (n. pr. Wurttemberg) čak 35,2. Pored majstora, — sopstvenika radnje — radilo je neposredno u zanatstvu 1,055.000 kalfi i pomočnika i 650.000 šegrta, a broj članova porodice, koji pomažu u radnjama, iznosio je 175.000.

Zanatska organizacija

Ustrojstvom zanatske organizacije, nacionalni socijalizam želi da stvori zanatstvu mogućnost, da se razvije pored industrije i naporedo s njom. Makoliko je to u zemlji, koja je u tome stepenu industrijalizovana kao Nemačka, vrlo teško, nacionalni socijalizam smatra da se opstanak i razvoj zanatstva mora obezbediti. Njega treba uputiti u pravce, koji ga neće dovoditi u neposredni sukob sa industrijom, u kome ono kao slabije mora podleći.

Page 263: Privreda Nacionalnog Socijalizma

Nacionalni socijalizam želi da stvori takvo ustrojstvo zanatstva, koje će načela, na kojima se ono zasnivalo još i pre kapitalističkoga doba, primeniti u sadašnjosti, menjajući spoljna obeležja, ali zadržavajući njihov duh. Radi se dakle o tome, da se zanatstvu vrati stari tradicionalistički esnafski duh, nasuprot liberalnoga duha, iz koga su nikle savremene privredne forme. Od zanatstva nacionalni socijalizam hoće da stvori opet privrednu oblast, koja će se rukovoditi načelima tradicionalizma, unutrašnje veze između materije i rada, patriarhalnoga odnosa između poslodavca i radnika. Industrija neka stvara svoje masovne artikle. Zanatlija ima da stvori baš tom duhovnom vezom između sebe i svoga proizvoda drugu vrstu proizvodnje sa drugim osobinama, drugim odlikama i drugim krugom upotrebe. To je, ukratko, suština nacionalno socijalističnih pogleda na zanatstvo.

Organizatorno je učinjeno sledeće: zakonom od 29 novembra 1933 g. ovlašćeni su minstar rada i ministar privrede da uredbodavnim putem, na osnovu načela prinudne esnafske organizacije i principa voćstva, izvrše izgradnju nemačkog zanatstva. Na osnovu toga zakona donesene su 15 juna 1934 god. i 18 januara 1935 g. uredbe, kojima je stvorena prinudna organizacija zanatstva, koja obuhvata kako zanatske majstore, tako i pomoćnike i šegrte.

U svakome srezu stvara se esnaf, koji obuhvata jednu granu zanatstva. Na čelu svakoga esnafa stoji viši majstor, koga postavlja pretsednik nadležne zanatske komore. Viši majstor postavlja esnafsko veće od članova esnafa, kao i starešinu kalfa, koji je član esnafskoga veća i stoji na čelu organizacije kalfa, nameštenih kod majstora dotičnoga esnafa. Viči majstor ima pravo da odlučuje po svima esnafskim pitanjima i da kažnjava članove esnafa, koji se njegovim odlukama ne pokoravaju.

Svi esnafi jednoga sreza ujedinjeni su u sreskoj zanatskoj organizaciji, a sve sreske zanatske organizacije jednog komorskog područja stoje pod zanatskom komorom. Zanatska komora upravlja se po principu voćstva. Njenoga pretsednika postavlja ministar privrede po saslušanju šefa nemačkoga zanatstva, koji nosi naziv zemaljskog zanatskog majstora. Zanatska komora je nadzorni vlast nad radom zanatskih organizacija svoga područja, a istovremeno je i organ, koji u svome području sprovodi zanatsku politiku, određenu od zemaljskog zanatskog majstora.

Page 264: Privreda Nacionalnog Socijalizma

Vrhovna organizacija zanatstva je centrala zanatskih komora, čiji je pretsednik zemaljski zanatski majstor. Na taj način je celokupno zanatstvo organizatorno centralisano, stojeći pod voćstvom zemaljskog zanatskog majstora. Ono ulazi kao zemaljska grupa u organizatornu shemu privrede, sa kojom smo se napred upoznali.

V.

SPOLJNA TRGOVINSKA POLITIKA

1. Spoljno-trgovinski položaj Nemačke

Nikakav se planski privredni sistem ne može zavesti u granicama jedne države bez autoritativnog regulisanja spoljne trgovine. Pogotovu to važi za Nemačku, čija je industrija vezana za uvoz stranih sirovina, za izvoz svojih proizvoda, a čija se ishrana još ne može obezbediti bez inostranstva.

Upoznali smo se ranije sa načelnim stavom nacionalnoga socijalizma prema pojmu svetske privrede, svetskog privrednog organizma. Ostaje nam da vidimo kakvu su praktična rešenja rezultirala iz komponenata načela i konkretne nužde.

Nacionalni socijalizam odriče spoljnoj trgovini, isto kao i unutrašnjem privrednom zbivanju, makakav samosvojni život. ,,Spoljna trgovina nije ništa drugo do sretstvo opšteg političkog zadatka očuvanja i obezbeđenja naroda."1) Otuda se nameće državi ne samo pravo već i dužnost da kontroliše, planira i vodi spoljnu trgovinu. Posle Engleske, nijedna država u Evropi nije toliko upletena u međudržavne trgovinske odnose i upućena na međunarodnu razmenu dobara kao Nemačka. No baš stoga postavlja se nemačko i državnoj upravi nužno zadatak regulisanja spoljne trgovine. Baš u spoljnoj trgovini državni uticaj mora biti naročito obazriv i svestran, jer u toj oblasti svaka odluka može imati najsudbonosnijih posledica za celu nacionalnu privredu.

Od kolike je važnosti, a istovremeno i od kolike je komplikovanosti zadatak, koji se postavlja državi u regulisanju spoljne trgovine, dokazuje okolnost da je u godini privredne depresije 1931 g. nemačka privreda izvršila 40 do 50.000 pojedinačnih izvozničkih isporuka za

Page 265: Privreda Nacionalnog Socijalizma

jedan radni dan.1)

Nemački se izvoz ne sastoji, kao n. pr. izvoz iz Sovjetske Unije, iz nekoliko masovnih artikala. On je, naprotiv, sastavljen iz mnogobrojnih diferenciranih predmeta, tako da za Nemačku može teško doći u obzir državni izvozni monopol. A od kolike je važnosti za nemačku privredu izvoz vidi se iz okolnosti, da je 1932 g., kada je nemačka industrija radila samo sa 35,7% svoga kapaciteta, preko 3 miliona radnika radilo isključivo za izvoz.2)

Plansko tretiranje izvozne trgovine je, prema, tome ne samo od privredne važnosti, već i od eminentnog socijalnog značaja, jer znatan deo nezaposlenih radnika može biti uvršten u privredni proces jedino oživljavanjem izvozne trgovine. Kako, međutim, gotovo sve države koje mogu za nemački izvoz doći u obzir, u svojoj praktičnoj privrednoj politici primenjuju autarktične težnje, to su metodi i načela, po kojima su se upravljali međudržavni trgovinski odnosi u ranijim godinama, u sadašnjosti neprimenjljivi. Planska organizacija nemačke spoljne trgovine mora, sletstveno, ići novim putevima. Uz ovo pridolazi i težnja autarktizovanja ishrane kao i drugi uticaji, koji su u Nemačkoj stvorili veoma visok nivo cena na unutrašnjem tržištu. Neplanski uvoz iz inostranstva može dovesti do najtežih poremećaja u unutrašnjoj privredi, koja je brizljivim naporima povedena u pravcu konjunkturnoga poleta. Posmatranje kretanja spoljne trgovine Nemačke u g. 1929 do 1934 daje sledeću sliku:3)

Uvoz Izvoz God.

u mil. RM: 1929=100 u mil. RM; 1929=100

1929 13.447 100,0 13.483 100,0

1930 10.393 77,3 12.036 89,3 1931 6.707 50,0 9,599 71,2 1932 4.667 34,7 5,739 42,6 1933 4.204 31,3 4.871 36,1

1934 4.451 33.1 4,167 31,0

Namirnice i pića:

1929 3,832 100,0 702 100,0

1930 2,969 77,7 480 68,4 1931 1,970 51.5 359 51.1 1932 1,493 39,1 203 28,9 1933 1,082 28,3 172 24,5

1934 1,067 27,8 117 16,7

Sirovine i poluprera đevine:

Page 266: Privreda Nacionalnog Socijalizma

1929 7,205 100,0 2,969 100,0

1930 5,508 76,4 2,450 83,7 1931 3,478 48,3 1,813 62,0 1932 2.412 33,5 1,032 35,3 1933 2,420 33,6 903 30,5

1934 2,600 36,0 790 26,6

Konačni proizvodi:

1929 2,269 100,0 9,833 100,0

1930 1,798 79,2 9,038 91,9 1931 1,225 54,0 7,380 75,1 1932 727 32,0 4,489 45,7 1933 670 29,5 3,787 38,5

1934 750 33,0 3,256 33,1

Ukupne cifre uvoza i izvoza smanjile su se, prema tome, do godine 1933 na gotovo 13 svoga iznosa u 1929 g. 1934 g. nastavio se pad izvoza, no uvoz se je povećao. Ovo povećanje uvoza rezultira iz oživljavanje unutrašnje privredne delalnosti, no ima za posledicu pogoršanje trgovinskoga bilansa. To je pogoršanje naglašeno i time što su cene svih izvoznih dobara spale prosečno za 9,6% prema 1932 g. dok su cene uvoznih dobara pale prosečno samo za 8,5%.

Nemački trgovinski bilans, aktivan u 1932 g. sa 1.073 mil. RM pokazuje 1933 g. samo još aktivu od 668 mil. RM, da bi u 1934 g. bio pasivan sa 284 mil. RM. Pri tome se, međutim, pojavljuje u sve većoj meri plaćanje skripsovima, tako da se samo za jedan deo izvoza dobijaju devize. Od 668 mil. RM, koliko je iznosio višak izvoza nad uvozom u 1933 g., jedva je ušlo za za 500 mil. RM deviza u Nemačku1). Istovremeno je, međutim servis za inostrane zajmove iznosio u periodu od kraja septembra 1932 g. do kraja septembra 1933 g. 1.328 mil. RM 2).

2. Gazdovanje devizama

U ovoj situaciji donesen je ,,Zakon protiv izdajstva prema nemačkoj narodnoj privredi", od 12 juna 1933 g. Dajući poslednju mogućnost amnestije za devizne krivice, postigao je ovaj zakon da je Rajhsbanci predate deviza u vrednosti od oko 100 miliona RM. Ovaj iznos nije mogao biti dovoljan za servis po velikom inostranom zaduženju. Zlatna podloga Rajhsbanke spala je usled toga od 806 mil.

Page 267: Privreda Nacionalnog Socijalizma

RM na dan 30 decembra 1932 g. na 386 miliona RM na dan 30 decembra 1933 g.3) Smanjenje zlatne podloge nije mogao sprečiti ni zakon od 9 juna 1933, kojim je zaveden transferni moratorijum za sva plaćanja inostranstvu po zaduženjima, nastalim pre jula 1931 g. Ova se plaćanja imaju od 1 juna 1933 g. vršiti samo još u nemačkim markama u naročitu kasu pri Rajsbanci.

Marta meseca 1934 g. zavedene su kontrolne ustanove za gazdovanje devizama. Ove ustanove su za važnije grane privrede osnovane sa zadatkom, da raspoloživu količinu deviza prilagode ,,potrebi koja rezultira iz živoga razvoja uvoza, da bi na taj način obezbedile najveću korist u smislu stvaranja rada i oživljavanja privrede i sprečile nestašicu u privrednim oblastima od životne važnosti."1) Kraće rečeno, zadatak je kontrolnih ustanova da gazduju devizama i da raspoložive devize raspodele prema stepenu nužnosti uvoza, koji tim devizama treba platiti, Kontrolne ustanove ovlašćene su da utvrde količine sirovina, koje se u toku izvesnoga perioda smeju nabaviti, i da donesu odredbe o zalihama, koje smeju držati zainteresovane industrije.

Prve kontrolne ustanove obuhvatile su: pamuk, vunu, liku, neplemenite metale izuzev gvožđa i čelika, kože i krzna. Jula meseca 1934 g; stvaraju se nove kontrolne ustanove za druge privredne grane. Istovremeno i naporedno s tim dolazi do regulisanja unutrašnjih cena, zabrana podizanja novih preduzeća, kao i do čitavoga niza unutrašnjo-privrednih mera, sa kojima smo se gore upoznali.

Novi plan

Početkom avgusta 1934 g. dolazi za ministra privrede dr. Schacht, koji istovremeno zadržava mesto pretsednika Rajhsbanke. Novčana, kreditna, devizna i trgovinska politika spojene su, na taj način, pod rukovotstvo jedne ličnosti. Krajem avgusta ministar privrede objavljuje t. zv. novi plan, prema kome treba da bude organizovan celokupni kompleks pitanja u vezi sa nemačkom spoljnom trgovinom.

Novi plan zavodi kontrolu i organizaciju celokupnog nemačkog uvoza preko nadzornih ureda, čija je kompetencija prema ranijim kontrolnim ustanovama znatno proširena. Uz dotada ustrojenih 11 kontrolnih ustanova, koje se pretvaraju u nadzorne urede prema

Page 268: Privreda Nacionalnog Socijalizma

novome planu, pridolazi još 10 novih, dok se istovremeno 4 već ranije osnovane ustanove za nadzor nad agrarnim uvozom pretvaraju u nadzorne urede, uz zadržavanje ranije nadležnosti.

Celokupni uvoz mora da ide neposredno preko tih utanova ili mora od njih biti odobren. Time je i celokupna nemačka industrija stavljena pod kontrolu sirovina. Nadzorni uredi osnovani su za sledeće artikle:

duvan;mast za industrijsku upotrebu;vuna i druga životinjska dlaka;pamuk;pamučno predivo i tkanine;lika; koža; kaučuk i astbest;čađ;neplemeniti metali;gvožđe i čelik;drvo;proizvodi povrtarstva, pića i ostale namirnice;ugalj i so;mineralna ulja;hemijski proizvodi;svila, veštačka svila, odelo i srodni proizvodi;krzna;hartija; tehnički proizvodi;razna roba;

Uz ovo dodeljena je nadležnost nadzorne ustanove još i ovim centralnim ustanovama za poljoprivredne proizvode:

Jaja;

mlečni proizvodi, ulja i masti;životinje i životinjski proizvodi; žitarice, stočna hrana i ostali poljoprivredni proizvodi.

Nadzorni uredi vrše svoju funkciju u dva pravca: S jedne strane kontrolišu nabavku sirovina za indnstriju, odnosno uvoz, a s druge strane gazduju devizama. Nadzorni uredi za agrarni uvoz imaju uvozni monopol, a pored njega još i važnu funkciju prilagođavanja cena uvezenih agrarnih produkata unutrašnjem nivou cena, o čemu ćemo niže progovoriti. U svojoj funkciji kao devizno-kontrolni uredi, nadzorni uredi stoje pod centralom za gazdovanje devizama pri ministarstvu privrede odn.

Page 269: Privreda Nacionalnog Socijalizma

Rajhsbanci.

Cilj novoga plana je, da još potpunije od ranijih normiranja sprovede sklad između uvoza i platežnih mogućnosti i da obezbedi plaćanje uvoza. Glavne načelne linije novoga plana su sledeće:

1. Apsolutna saglasnost uvoza sa mogućnostima plaćanja putem proširenja kontrole na svu robu. Time je izvršeno proširenje birokratskoga aparata, no i uprošćenje uvoza, jer se ranije uvoz, dozvola za uvoz i dodeljivanje deviza nisu poklapali u pogledu nadležnosti administrativnih organa, dok novi nadzorni uredi obuhvataju kontrolu uvoza, davanje uvoznih dozvola i dodeljivanje deviza.2. Na mesto postojećih ugovora sa drugim zemljama, koji sa klauzulom najvišeg povlašćenja sprečavaju ostvarenje spoljno-trgovinske ravnoteže, novi plan favorizira stvaranje sporazuma na preferencijalnoj bazi.

3. Obezbeđuje se snabdevanje industrije sirovinama u najvećem mogućem stepenu.4. Izvoz se olakšava jednostavnijom procedurom i mogućnošću stvaranja fonda za eksportne premije.

Novi plan dovodi uvoz u zavisnost od priliva deviza iz izvoza i ostvarenja kompenzacionih poslova. U svojim neposrednim posledicama novi plan je nesumnjivo kočnica za zagranični promet dobara. U daljoj konzekvenciji je on jedino moguće rešenje u teškoj situaciji, u koju je nemačka privreda upala. Principijalno značenje njegovo je svakako veliko. ,,Novi plan, kaže Ringer”1), pretstavlja odlučnu celinu; on podvrgava celokupnu privredu bez ikakvoga izuzetka uticaju, nadzoru i voćstvu države. Država preuzima time, u času ugroženja i opasnosti, vođenje i obezbeđenje privrede.

Novim planom treba da se celokupni zagranični promet dobara jednoobrazno uredi i dovede u punu saglasnost sa unutrašnjim potrebama. Njegovi rezultati počinju se već osećati. Dok je 1934 g. zaključena sa izvoznim deficitom od 284 miliona RM., iskazuje trgovinski bilans za prva tri tromesečja 1935 g”1) pasivu od svega 31 milion RM. Tendencija trgovinskoga bilansa kroz tri tromesečja 1935 g. pokazuje njegovo aktiviranje, koje se vidi iz sledećih brojeva:

uvoz izvoz bilans (u mil.

Page 270: Privreda Nacionalnog Socijalizma

RM) I tromesečje 1935 1.116 967 — 149 II ,, ,, 1.010 995 — 15 III ,, „ 067 1.100 + 133

Celokupni zagranični trgovinski promet Nemačke za prva tri tromesečja 1935 g. izgleda ovako (u mil. RM):

svega: žive ži- namirnice sirovine i gotova roba: votinje: i pića: poluprera- đevine: uvoz 3.093 26 704 1.924 437 uvoz 3.062 2 52 553 2.455

O tome, da li novi plan pretstavlja programsko rešenje forme, u kojoj će država nadziravati i upućivati spoljnu trgovinu, vodi se u nacionalno socijalističnoj literaturi i stručnoj štampi debata. Dok jedni smatraju da je novi plan doveo do izražaja i programske težnje, dotle ga drugi, pa i sam njegov autor ministar privrede dr. Schacht, tumače prolaznom merom, kojom se ima prebroditi konkretni kritični period. Nesumljvo su pretpostavke, na koijma počiva novi plan, nacionalno socijalistična pravna shvatanja o odnosu privrede prema državi. Time, što se država potrudila da spoljnu trgovinu uredi po opštem i detaljno izrađenom planu, ne zadovoljavajući se samo palijativnim merama, ona je stavila do znanja da se tu radi o izvesnome sistemu. Pogotovo to postaje jasno, kada se uporedi paralelizam između mera, kojima je regulisano unutrašnje tžište, i spolino-trgovinskih mera.

Konkretno regulisanje, pojedinačne formalnosti, koje novi plan utvrđuje, svakako nisu izraz principijalne doktrinarne ideje, koja mu je dala pravnu osnovu, već su diktirane postojećom nuždom. Ako se jednoga dana relacija između uvoza i izvoza, odnosno celi platni bilans, u tolikoj meri popravi, da će opštih potreba strogoga gazdovanja devizama, svakako će se izmeniti i sistem kontrole spoljne trgovine. Da će, međutim, upravljanje spoljnom trgovinom ostati i dalje u državnim rukama, veoma je verovatno. Potčinjavanje privrednoj politici ne može biti potpuno ako spoljna trgovina nije potpuno podvrgnuta smernicama državno-privredne politike.

Page 271: Privreda Nacionalnog Socijalizma

3. Budući razvoj nemačke spoljne trgovine

Sistem ,,vodene dizalice"

Između cena na unutrašnjem nemačkom tržištu, na kojima je sazdana cela nemačka privredna politika, i cena na svetskome tržištu, postoji veoma velika nivoska razlika. Ova razlika igra veoma važnu ulogu, kako kod izvoza, tako i kod uvoza. Za nemački izvoz ona ima nepovoljno dejstvo, jer nemački izvoznik ne može sa uspehom konkurisati na svetskome tržištu radi visokih proizvodnih troškova svoje produkcije. S druge strane, ova nivoska razlika ima povoljno dejstvo za nemački uvoz a naročito za uvoz agrarnih produkata. Politikom staleža ishrane podignut je indeks poljoprivredne proizvodnje od 1933 g. do septembra 1935 g. od 93,3 na 102,3 (1913=100), dok je u isto vreme taj indeks u gotovo svima evropskim zemljama spao. U Francuskoj je na pr. indeks poljoprivredne proizvodnje od 482 u 1932 g. pao na 321 u septembru 1935 g., a indeks za životinjske proizvode spao u istome periodu od 505 na 369. U Švajcarskoj je pao indeks od 122 u 1932 g. na 114 u septembru 1935 g. U Poljskoj je indeks pao od 100 u 1928 g. na 48,9 u 1932 g. i 37,9 u septembru 1935 g. U Mađarskoj od 100 u 1925/27 g. na 53,7 u 1934 g. U Kanadi od 100 u 1926 g. na 66,6 u 1934 g. Da bi nemačka agrarna proizvodnja bila rentabilna, što je glavni cilj poljoprivredne politike staleža ishrane, ovaj se brižljivo stara da cene agrarne proizvodnje stabilizuje na visokome nivou, protivno tendencijama na svetskoj pijaci. Otud velika diskrepancija između cena za agrarnu produkciju na svetskome tržištu i cena na nemačkom unutrašnjem tržištu.

Dejstvo ove razlike u cenama iskorišćava mehanizam nadzornih ureda za uvoz agrarne proizvodnje. Razliku između svetske i unutrašnje cene, koja može biti veoma znatna, zadržava za sebe centralna nadzorna ustanova odnosno država, puštajući uvezenu inostranu robu u promet jedinoj po onoj ceni, koja je utvrđena za domaći agrarni proizvodi. Ovaj se princip naziva ,,principom vodene dizalice" (Schleu-senprinzip). Cena uvezenog agrarnog proizvoda diže se do nivoa unutrašnje cene, kao tada koja se u vodenoj dizalici diže do veće nivoske visine, pa se tek tada pušta u promet. Dobit od ovoga dizanja na unutrašnji nivo cena zadržava država i može ga iskoristiti

Page 272: Privreda Nacionalnog Socijalizma

da s druge strane spusti industrijski proizvod, namenjen izvozu, do niskoga nivoa cena na svetskome tržištu. Drugim rečima, ova dobit ima da služi kao izvozna premija,

Efekat ovoga mehanizma je veoma složen. S jedne strane njime se sprečava da inostrana konkurencija može oboriti cene na unutrašnjem tržištu agrarnih proizvoda i time dovesti u pitanje celu politiku staleža ishrane, pa i uopšte privrednu i socijalnu politiku. S druge strane, ovako postignutom dobiti olakšava se izvoz, a time se omogućava povećanje priliva deviza, koji je za uvoz od neophodne potrebe. Potrošač, istina, na taj način nema koristi od niskih cena na svetskome tržištu, no podela na potrošače i na proizvođače je u usavršenom privrednom organizmu, kakav pretstavlja nemačka privreda, od veoma sumljivoga značaja. Niti se može jedna grupa izdvojiti kao grupa samo-potrošača, niti postoje samoproizvođači. Odrzavanjem rentabiliteta agrarne proizvodnje sprečava se proletarizovanje seljaka i time povećavanje ponude na tržištu radne snage. S druge strane, favoriziranje izvoza omogućava oživljavanje privrede, od koga imaju koristi najširi krugovi. Između svih privrednih subjekata u jednoj narodnoj privredi postoji tesna interesna povezanost. Od nje polazi privredna politika nacionalnoga socijalizma i u ovome slučaju. Ona posmatra koristi od svoga sistema spoljne trgovine sa gledišta narodno-privredne celine. A ta korist nesumnjivo postoji.

Glavni propagator ovoga sistema vodene dizalice, dr. Herman Reischle, jedan od glavnih saradnika Darreovih, kaže o tome sistemu:1) ,,Ubrzana izgradnja takvoga sistema vodenih dizalica... proizvela bi utvrđene odnose između uvoza i izvoza. U tom utvrđenju može nemački narod sačekati u miru, dok se drugi napolju, na svetskome tržištu, dovoljno ne naratuju da bi bili posle spremni za novu regulisanu izgradnju međusobnih odnosa narodnih privreda."

Preorijentacija nemačkoga uvoza

Za budući razvoj nemačke spoljne trgovinske politike dve su pojave od najveće važnosti: preorijentacija nemačkoga uvoza i oslobođenje industrije od inostranih sirovina.

Nacionalno socijalistična politika traži da se nemački

Page 273: Privreda Nacionalnog Socijalizma

uvoz orijentiše prvenstveno prema onim zemljama, koje apsorbuju nemački izvoz. Na mesto svetske privrede stavlja se međusobna razmena dobara među državama, koje su po svojoj privrednoj strukturi upućene jedna na drugu. Za ovaj pravac spoljne trgovinske politike stvoren je izraz ,,privreda velikih prostora" (Grossraumwirtschaft).

Prešlo bi okvir ovoga dela, ako bismo se upustili u planove nemačke spoljno-trgovinske politike u ovome pravcu. Nacionalni socijalizam smatra da je vreme slobodne trgovine konačno prošlo. Razvoj pojedinih narodnih privreda, koje su se sve više u sebi upotpunjavale, doneo je posledicu da slobodna međunarodna trgovina uništava produktivne snage narodno-privrednih organizama. Mogućnost za razvoj nacionalnih produktivnih snaga postaje jedinim merilom za trgovinsko-političke odluke.

,,Time se niukoliko ne sprečava međudržavna privredna razmena, štaviše se ona može nesumnjivo i unaprediti. Ali oblici i metode kao i pravac te razmene doživljavaju korenitu promenu. Najviše povlašćenje sve se više zamenjuje dvostranim ugovorima o preferencijama i kontingentima, sve se više iz opšte svetske privrede iskristalisavaju pojedinačne međudržavne privredne grupe."2)

,,Gossraumwirtschaft", međudržavna privredna grupacija, koju nemačka spoljna trgovinska politika želi da ostvari, imala bi da obuhvati pored nje agrarne države srednje i istočne Evrope. No ova promena u pravcu spoljne trgovine zahteva stvaranje tolikih preduslova, da se ona zasada može shvatiti kao tendencija, čije će ostvarenje tek kroz niz godina moći da dođe do konačnoga oblika. Svakako da je Nemačkoj ovaj rad znatno olakšan osnovnom pretpostavkom za ovakve zamašne planske radove: autoritativnim odnosom države prema privredi.

Domaća proizvodnja industrijskih sirovina

Iz iste pretpostavke, zasnovane na nacionalno socijalističnoj doktrini a diktirane i konkretnim prilikama, omogućen je i drugi veliki zadatak, koji je nacionalno socijalistična privredna politika sebi postavila: što veće usavršavanje proizvodnje industriijskih sirovina u zemlji.

Page 274: Privreda Nacionalnog Socijalizma

Na prvo mesto dolazi tu tekstilna industrija, čije se potrebe u sirovinama pretežnim delom moraju pokrivati uvozom iz inostranstva. Godišnja potreba u inostranim tekstilnim sirovinama iznosi:

23.000 t. lana;20.000 t. konoplje;

400.000 t. pamuka;

155,000 t. vune;

100.000 t. jute;

62.000 t. ostalih materija.

Ukupna vrednost ovih tekstilnih sirovina pretstavlja sa sumom od oko jedne milijarde RM najveću stavku u nemačkome uvozu. Prema ovome uvozu nemačka unutrašnja proizvodnja ovih sirovina izgleda ovako;

4.000 t. lana;200 t. konoplje;15.000 t. vune;20 do 30.000 t. veštačke svile;3.000 t. veštačkog svilenog prediva;

Pošto na taj način domaća proizvodnja može da pokriva 6 do 7% ukupnepotrebe, postavlja se zadatak da se, u cilju uštede u devizama, što više favorizira proizvodnja domaćih tekstilnih sirovina.

U pogledu povećanja proizvodnje vune nema mnogo izgleda. Sadašnji broj ovaca (ispod 3 miliona komada) mogao bi se tek kroz 10 godina popeti na 10 miliona komada.1) No time bi bila postignuta granica, povučena mogućnošću tla, ali ne bi bilo postignuto ni izdaleka oslobođenja od uvoza inostrane vune.Isto je tako nemoguće proizvoditi u Nemačkoj pamuk. Svi pokušaji u tome pravcu pokazali su apsolutno negativan rezultat.

Sa lanom već stoji bolje. Površina zasađena lanom spala je u vremenu pre 1933 god. na 6.000 ha. Stalež ishrane izradio je za 1934 g. plan sađenja lana, po kome je u toj godini zasađeno lanom oko 8.900 ha. Za 1935 g. povišena je ova površina na 30.000 ha, da bi za 1936 g. plan predvideo dalja znatna povećanja. Cilj ovog forsiranog povećanja proizvodnje lana je, da se postepeno potisne u izvesnoj meri pamučno platno lanenim, tkanim iz domaće sirovine.

Page 275: Privreda Nacionalnog Socijalizma

Ustvari se znatnije potiskivanje inostrane vune i pamuka može očekivati jedino od vestačkih prediva, proizvedenih od drvene celuloze. Tu dolazi u obzir veštačka svila (t. j. beskrajni konac), i veštačko svileno predivo (t. j. kratki konci). Tkanine iz ovih veštačkih vlakana ne mogu biti upotrebljene do za izvesni ograničeni broj proizvoda. No mešanjem ovih vlakana sa vunom, pamukom, a naročito lanom, dobijeni su dobri rezultati. Prema planu, koji je izradio Ministar privrede sa industrijom veštačke svile, treba u narednim godinama da se poveća proizvodnja od 40.000 tona veštačke svile i 12.000 tona veštačkog svilenog prediva u 1934 g., na 70.000 tona veštačke svile i 100.000 tona veštačkog svilenog prediva.

Ne manje važno je pitanje emancipacije od uvoza inostranih mineralnih ulja, pogonskih sretstava za eksplozivne motore i maziva. Ukupna potreba nemačke industrije iznosila je u 1933 g. oko 4 miliona tona proizvoda od mineralnih ulja i tera. Od te količine dala je domaća proizvodnja oko 35%,dok je oko 2 i po miliona tona morale biti uvezeno. U potrošnji pogonskih sretstava učestvovala je unutrašnja proizvodnja u relaciji, koja se vidi iz sledeče tabele:

Potrošnja pogonskih sretstava u 1933 g.:

domaći: uvezeni: benzin 174.000 t. 905.000 t. benzol 233.700 t. 33.600 t. gasno ulje 110.000 t. 474.000 t. špiritus 126.000 t. — --------------------------------------

ukupno: 643.700 t. 1.412.600 t.

To znači, da je 1933 g. tek 31% potrošnje pogonskih sretstava mogao biti pokriven unutrašnjem proizvodnjom.

Staranje za podizanje unutrašnje proizvodnje mineralnih ulja pokazalo je izvesnoga uspeha. Tako je od 175.000 tona u 1930 g. porasla unutrašnja proizvodnja mineralnih ulja na 313.000 tona u 1934 g. Za prva tri meseca 1935 g. izvađeno je u raznim revirima svega 107.000 tona. Istraživanje i vađenje mineralnog ulja prepušteno je, doduše, formalno privatnim društvima uz naročitu koncesiju. Ustvari stoje, međutim, ta društva pod

Page 276: Privreda Nacionalnog Socijalizma

najstrožijom kontrolom države, koja za bušenja daje kredite od 50% troškova bušenja. Ovi se krediti vraćaju državi jedino ako su bušenja imala uspeha. Ipak, i pored najupornijih nastojanja, nema izgleda da će Nemačka na toj bazi da reši problem svoga snabdevanja pogonskim sretstvima.

Mnogo se više nade stoga polaže u pogonska sretstva koja se dobijaju iz uglja. Iz proizvodnje koksa dobija se, kao sporedni produkat, benzol. Njegova proizvodnja zavisi od veličine potrošnje koksa. Sa povećanjem industrijske delatnosti, ova se potrošnja znatno podigla a istovremeno s njome i proizvodnja benzola. Od 234.000 tona u 1933 g. treba, po predviđanjima Tehničko-hemijskog instituta Tehničke visoke škole u Berlinu, proizvodnja domaćega benzola da poraste na 525.000 tona u sledećim godinama.

Velike se nade polažu i na proizvodnju benzina iz mrkoga uglja. U tome smislu je država uzela inicijativu stvaranjem prinudne zajednice proizvođača mrkoga uglja, koja treba da preuzme staranje za proizvodnju ovakvoga benzina putem hidriranja mrkoga uglja. 1934 g. proizvedeno je oko 100.000 tona pogonskih sretstava hidriranjem uglja. Posle stvaranja prinudne zajednice očekuje se znatno povećanje ove proizvodnje.

No s druge strane prešlo se i na upotrebu sasvim novih pogonskih sretstava. Tako se naročito propagira upotreba drvenoga gasa, pa se za adaptiranje automobila i nepokretnih postrojenja upotrebi toga gasa daju i znatni državni krediti, uz istovremeno sniženje poreza. Do 1 aprila 1935 g. bilo je u Nemačkoj u pogonu preko 1.300 motornih vozila, koja upotrebljavaju drveni gas za pogonsko sretstvo. Isto tako se propagira i upotreba drugih gasova, na pr. svetlećeg gasa, propana, butana i raznih ugljovodonika. Za izvesna vozila propagira se upotreba motora na paru i t. d.

Odvelo bi nas daleko da damo opšti pregled svih mera, koje je nemačka preduzela radi svoga što većeg oslobođenja od inostranoga uvoza industrijskih sirovina. Iz ovih nekoliko primera vide se tendencije, koje nacionalno socijalistični režim svesno naglašava i potstrekava svim svojim autoritetom.

Mada sama nacionalno socijalistična doktrina nema sa

Page 277: Privreda Nacionalnog Socijalizma

ovom delatnošću u pravcu emancipacije nemačke industrije od stranih sirovina neposredne veze, ipak je država, organizovana po načelima koja iz ove doktrine proističu, preduslov za ovakav rad. Ako se narodna privreda shvata kao organska celina, kao jedinstven organizam, može se račun rentabiliteta postaviti sa privatno-privredne na narodno-privrednu bazu.

,,Nerentabilnost u privatno-privrednom smislu može se podneti ako je za opšti interes neophodna. Korist za celinu, koja proističe iz žrtava pojedinaca, daje centralnome voćstvu sretstva u ruku, da može dejstvovati u smislu izjednačenja i pomaganja."1)

VI.

NOVČARSTVO I KREDITNA POLITIKA

1. novac

Reforme, koje je nacionalno socijalistični režim zaveo u oblasti novčarstva, kreditne politike i berzanskog života idu za tim, da obezbede u ovoj vrlo važnoj oblasti privrednoga zbivanja predominaciju državnoga uticaja. Makoliko bio zahtev za stvaranjem te predominacije u skladu sa nacionalno socijalističnom doktrinom, ipak se pri njegovom ostvarenju polazilo prvenstveno sa gledišta praktične privredne politike.

Radilo se, pre svega, o tome da država za svoju privrednu politiku raspolaže što većim uticajem na novčarstvo. Bez toga uticaja ne bi bilo ni moguće sprovoditi plan za podizanje privredne delatnosti sa izgledom na veći uspeh.

Unapred treba podvući da se dosadašnje reformistične mere u oblasti novčarstva i kreditne politike ne mogu smatrati konačnim i da su tek početak jedne izgradnje, koja će svakako ići naporedno sa izgradnjom nacionalno socija-lističnog privrednog sistema u ostalim oblastima privrednog života.

Glavni smerovi do sada sprovedenih reformi idu za

Page 278: Privreda Nacionalnog Socijalizma

stvaranjem zavisnosti novčanih zavoda od opštih privredno-političkih ciljeva, kao i za što većim prilagođavanjem kreditne politike potrebama privrede. Totalitarni stav nacionalno socijalistične države udario je svoj pečat i na mere koje su preduzete u oblasti novčarstva, kao i na mere kojima država utiče na novčano i kreditno tržište. Ipak, organizacija novčarstva je još daleko od toga, da u punome smislu odgovara nacionalno socijalističnoj doktrini.

Politika otvorenog tržišta

Prva mera, koju je nacionalni socijalizam preduzeo, bila je promene statusa Rajhsbanke. Pre svega je konačno oduzeto pravo emitovanja novčanica narodnim bankama drugih nemačkih zemalja u granicama Rajha. Taj privilege bile su zadržale novčanicne banke Bavarske, Wurttemberg-a, Saksonije i Badena. Na osnovu njega bilo je u opticaju 170 miliona RM novčanica. Od mnogo većega značaja je, međutim, izmena Zakona o Rajhsbanci od 27oktobra 1933 g. Na osnovu ove izmene ukinuta je njena samostalnost. Njenoga pretsednika i članove njenoga direktoriuma postavlja u buduće šef države. Njeni činovnici izjednačeni su sa državnim činovnicima.

Pored ove organizatorne izmene, kojoj je cilj da obezbedi apsolutni uticaj države na Rajhsbanku, doneo je Zakon od 27 oktobra 1933 g. vrlo značajnih promena u mogućnostima tržišne politike banke. Rajhsbanka je dobila pravo da može, u cilju regulisanja novčanoga tržišta, kupovati pored robnih menica i razne dugovinske zapise i na osnovu njih izdavati novčnice. Ova novina, t. zv. politika otvorenog tržišta, ulazi kako u pitanje uticaja banke na novčano tržište, tako i u pitanje pokrića novčaničnog opticaja. Rajhsbanci je data mogućnost da svoj uticaj na novčano tržište u veoma znatnom obimu poveća.

Politika otvorenoga tržišta praktikuje se već od ranije u Engleskoj i u Sjedinjenim Američkim Državama. No dok ona u tim zemljama ima za cilj da spreči preterani uticaj fluktuacija zlata na novčano tržište, njome se u Nemačkoj išlo na postizavanje drugoga efekta, jer o tim fluktuacijama na nemačkom tržištu ne može biti ni govora. Politika otvorenog tržišta u Nemačkoj ima za cilj da sa novčanog tržišta raspoloživa sretstva prebaci na tržište

Page 279: Privreda Nacionalnog Socijalizma

kapitala, drugim rečima da stimulira privatnu investicionu delatnost kao i da omogući Rajhsbanci efikasniju kreditnu politiku. Ograničenje kreditne politike Rajhsbanke na diskont trgovačkih menica je u vreme skučenja privredne delatnosti onemogućilo da se potrebe privrede za kreditom u dovoljnoj meri zadovolje.

Novčanični opticaj

No ne manje važno je i načelno značenje politike otvorenog tržišta za pitanje pokrića novčaničnoga opticaja. Time, što je omogućeno Rajhsbanci da na osnovu vrednosnih papira izdaje novčanice, otstupilo se odlučno od osveštanih načela pokrića novčaničnoga opticaja. Opticaj je time postao manipulisanim novcem, koji svoju vrednost crpe, ustvari, iz državnoga autoriteta. Zlato i devizni stok, koji su se u Rajshbanci zadržali, služe za regulisanje inostranoga plaćanja. Trgovačke menice i hartije od vrednosti, na osnovu kojih se izdaje novčanice, ustvari sa više merilo za novčanični opticaj a ne pokriće u klasičnome smislu. Opticaj, odn. novčanice, ne crpe svoju vrednost ni iz zlatnog odn. deviznog pokrića, niti iz robnih menica ili vrednosnih papira. One su sretstvo plaćanja sa postojanom vrednošću na osnovu toga, što ih država kao takvo izdaje i što državni autoritet izaziva veru da u njihovoj vrednosti neće nastupiti znatne izmene. Politika izdavanja novčanica, koje su postale, ustvari, pravi novac, prestala je da bude samostalni domen privredne politike i stupa u korelativne odnose sa celokupnom državnom politikom, a naročito sa konjunkturnom politikom i regulisanjem cena. Vrednost opticaja platežnih sretstava, odn. njeno utvrđivanje, postalo je stvar državne privredne politike.

Kao dopuna toga sistema manipulisanje vrednosti novca nephodna je centralisana devizna politika, uz koju ide i zabrana izvoza i uvoza domaćeg novca. Na taj se način postizava nezavisnost vrednosti novca od inostranih uticaja i Rajhsmarka se pretvara u čisto unutrašnju valutu, čiji kurs ne određuju nikakvi drugi momenti do situacija na unutrašnjem tržištu, koju diriguje država.

Novac tako dobija dva kursa: unutrašnji i spoljašnji. Unutrašnji je strogo manipulisan. Spoljašnji zavisi od tržišnih zakona i raznih drugih uticaja na inostranom novčanom tržištu. Između unutrašnjeg i spoljašnjeg-kursa postavlja se država putem svoje novčanične banke, koja

Page 280: Privreda Nacionalnog Socijalizma

svojom deviznom i novčanom politikom na osnovu svoga monopolnoga položaja sprečava da inostrani uticaji mogu imati jačega dejstva na unutrašnji kurs. Dopuna ovoj brani je državna kontrola uvoza preko poznatih nam 25 nadzornih ureda. Dirigovane od jedne iste ličnosti, trgovinska, opticajna i devizna politika, kao korelativne grane jedne, iste državne privredne politike, imaju zajednički cilj. One se međusobno dopunjavaju i podešene su jedna prema drugoj.

Regulisanjem opticaja u izloženom smislu nije, međutim, potpuno obezbeđeno nastupanje onih dejstava, za kojima novčana politika teži. Videli smo da nacionalno socijalistična doktrina ukazuje na predominantni značaj žiralnoga novca, čiji iznos prelazi monetarni novac i čiji je uticaj u razvijenom privrednom životu sve veći. Želja za manipulisanjem žiralnim prometom je jedan od osnovnih razloga za doktrinarni zahtev etatizacije banaka.

Od kolike je važnosti za ovakav zatvoren sistem, kakav je stvoren u Nemačkoj silom prilika a pod uticajem nacio-nalno socijalističnih shvatanja, potreba za dirigovanjem žiralnoga novca, pokazuju sledeći podaci: Ukupni novčanični opticaj je izneo novembra 1934 g. 5.756 mil. RM. Žiro promet Rajhsbanke iznosio je u istome mesecu 46.873 mil. RM. Poštansko-čekovni promet je u istome mesecu iznosio 10.225 mil. RM.1) Prema tome je žiro promet Rajhsbanke bio 8 puta veći od opticaja, a poštansko-čekovni promet izneo je 178% opticaja. Uz ovo dolazi i privatni žiro promet.

2. Banke i kredit

Problemi kreditne politike i etatizacije banaka

Iz problema žiralnoga novca proizilazi problem kreditne politike. Ako država želi da zadrži svoj položaj prema privrednome životu, ona mora obuhvatiti svojim autoritetom i ovu njegovu oblast. Njen uticaj na kreditnu politiku je od vrlo velikoga značaja, jer sa te strane može privatna spekulacija dejstvovati na privredni život u velikoj meri.

Pitanja, koja je morala država rešiti, bila su dakle sledeća; Kontrola nad bankama ili njihova etatizacija; uređenje kreditnih poslova; razvoj tržišta kapitala; pitanje kamate.

Page 281: Privreda Nacionalnog Socijalizma

Nacionalno socijalistična država morala je iz svoga totalitarnoga stava naći po tim pitanjima rešenje, a mogla je to utoliko lakše, što je njen načelni stav prema privredi omogućio intervencije u svakome obimu.

Postavilo se veliko pitanje: Je li u datim privrednim okolnostima oportuno sprovesti stoprocentno zahtev doktrine i početi sa načelnom etatizacijom banaka, pa sa te polazne tačke rešavati i sve ostale probleme, koji sa tim stoje

u vezi ?

Ovim je pitanjem imao da se pozabavi naročiti obor, na čije je čelo stavljen pretsednik Rajhsbanke, Odbor je započeo svoj rad u jesen 1933 g. i završio ga posle godinu dana, novembra 1934 g. Na osnovu rezultata, do kojih je došao odbor u svome radu, donesen je 4 decembra 1934 g. Zakon o kreditnom poslovanju (Reichsgesetz uber das Kreditwesen). Ovaj zakon ima okvirni karakter i određuje Opšte linije i pravac reorganizacije bankarstva. Uz nacrt Zakona, koji je predložen šefu države, izrađen je i detaljno obrazloženi popratni izveštaj, koji objašnjava osnovne polazne tačke za odredbe Zakona.

Obrazloženje Zakona polazi od doktrinarnoga stava države prema privredi na osnovu nacionalno socijalističnih gledišta. ,,Nacionalno socijalistična država ima da ispuni prema narodu mnogo obimnije zadatke nego raniji liberalistično-marksistički režim, pa ne može dopustiti da se stvari razvijaju same od sebe kao u liberalističnoj eposi."1) Tražeći da država aktivno učestvuje u izgradnji novog bankarskog i kreditnog-sistema, obrazloženje produžava:

,,Stvaranje novčanog i kapitalnog tržišta, koje odgovara zadacima nacionalno socijalistične države, mora biti srž svake reorganizacije... Prema ovom osnovnom gledištu moraju se podesiti stoga sve zakonodavne mere, i nijedan od tangiranih instituta ili organa ne sme ostati van ovoga regulisanja."

Pitanje etatacije banaka rešeno je Zakonom od 4 decerobra 1934 g. negativno, Banke su ostale, u načelu, u privatnim rukama. Za ovo rešenje daje obrazloženje govor, koji je održao pretsednik Rajhsbanke dr. Schacht u Kiel-u u Institutu za svetsku privredu.2)

,,Pitanje o tome, treba li hteti etatizaciju ili naprotiv sprečavanje podržavljenja, nema aktuelni interes, kada se radi o tome da se sve mere skoncentrišu u jedinu tačku

Page 282: Privreda Nacionalnog Socijalizma

spasavanja postojeće privrede, njenog što bržeg" izvođenja iz krize i unapređivanja i konsolidacije u oblasti kredita. Promena jednoga sistema ni iz daleka ne garantuje i promenu sprovođenja. Ne radi se o sistemu, o obliku, već o duhu koji čovek u oblik unosi. Ja mogu da zamislim etatizovano bankarstvo, koje odlično funkcioniše ako su ljudi koji ga vode nadahnuti pravim duhom. Ali sistem sam neće sprečiti najgora izvrtanja, ako ljudi ne učine svoje. Zato se neposredni praktični zadatak reforme bankarstva ne sastoji u zameni jedne organizacione forme drugom, već u prvome planu stoji zahtev reforme načina mišljenja, stava pojedinih upravljača prema državnoj i narodnoj celini. I kada govorimo o nacionalno socijalističnoj reformi bankarstva, moramo držati pred očima da nacionalni socijalizam nije spoljni sistem već unutrašnji način mišljenja. Tim načinom mišljenja treba ispuniti upravljače i nosioce novčarstva, kreditnog poslovanja i bankarstva. Od sporednoga je značaja da li imamo etatizovano ili privatno bankarstvo ili oboje. Odlučuje to, da imamo nacionalno socijalistično bankarstvo."

Kontrola nad bankama

Umesto za etatizaciju, Zakon se odlučio za kontrolu nad bankarstvom. Argumentišući protiv etatizacije, odbor za ispitivanje bankarstva pozvao se i na nacionalno socijalistični zvanični program, u kome etatizacija banaka nije predviđena, a prema kome država ima da diriguje privredu, no ne i da sama privređuje. Pored ove argumentacije je odbor uzeo u rasmatranje razloge zbog kojih se traži etatizacija i došao do zaključaka da oni proističu prvenstveno iz toga, što su se ranije kontrolne mere pokazale nedovoljno efikasnim. Smatrajući da zaista pasivna kontrola nema dovoljno mogućnosti da spreči zloupotrebe, Zakon je stvorio čitav niz preventivnih kontrolnih mera pa je u nekim pitanjima stvorio i mogućnost za aktivno dejstvo države. Sistem, koji je usvojio Zakon od 4 decembra 1934 g. smatrao je nacionalno socijalistični zakonodavac dovoljnim obezbeđenjem zahteva za solidnim bankarstvom i za mogućnošću upravljanja bankarstvom prema smerovima državne privredne politike. Pogotovu su žirarni promet i kreditna politika stavljeni u veliku zavisnost od države.

Za kontrolu nad novčarstvom postavljena je naročita ustanova, kojoj stoji na čelu pretsednik Rajhsbanke, a

Page 283: Privreda Nacionalnog Socijalizma

članovi su joj potpretsednik Rajhsbanke, jedno lice postavljeno od šefa države i po jedan državni sekretar ministarstava finansija, privrede, ishrane i poljoprivrede i unutrašnjih dela. Odluke donosi pretsednik po saslušanju odbora. Neposredni nadzor nad bankama vodi naročiti komesar za bankarstvo, koji ima najšira ovlašćenja i može propisati kazne do 100.000 RM za nepokoravanje njegovim naredbama. Za veće prestupe protiv naređenja kontrolne ustanove ili komesara, kažnjava se i zatvorom.

U pitanju državne kontrole nad bankama, važna je činjenica, što je pet najvećih novčanih zavoda Nemačke praktično već etatizovano, time što država drži većinu ili znatni deo njihovih akcija. O učešću države u velikim bankama rečito govori ovaj pregled:1)

Banke:akc. glavnica u mil. RM.

udeo države u akc. glavnici u mil.RM

udeo države u akc. glavnici u %

Dresdner Bank 150 136 91

Commerz- u. Privatbank 80 56 70

Allgem. Deutsche Kredit-anstalt

15

10,5

70

Norddeutsche KreditbankDeutsche Bank u.

12

8

66,6

Disconto- Gesellschaft 144 50 35

No pored ovih privatnih banaka postoji i 19 državnih banaka, koje su osnovane u toku godina radi konkretnih potreba, koje su rezultirale iz posledica inflacije ili bankarskih kriza, ili koje su osnovane od države radi naročitih ciljeva. To su pre svega: Nemačka banka zlatnog diskonta (Deutsche Golddiskontbank), Reichskredit — A. G., Deutsche Verkehrs-kreditbank, Deutsche Zentralg-enossenschaftskasse, Deutsche Rentenbank-Kreditanstalt, Deutsche Bau und Boden-bank, i t. d. Ovaj veliki aparat novčaničnih zavoda znatno olakšava dirigovanje politike na tržištu novca i kapitala.

Page 284: Privreda Nacionalnog Socijalizma

Kontrola nad bankarstvom, kojom rukovodi komesar, odnosno nadzorna ustanova pri Rajhsbanci, proteže se kako na spoljašni razvoj novčanih zavoda, tako i na njihovo unutrašnje poslovanje. U pogledu prve grane nadzora podleže kontroli svako osnivanje novih banaka, fuzionisanje, učešće jedne banke u kreditiranju druge i sl. Za osnivanje filijala postoji zabrana, kojoj je cilj da spreči širenje velikih preduzeća na račun malih, isto tako podleže regulisanju i pitanje konkurencije među bankama, kome je cilj da se omogući obezbeđenje egzistencije malim ustanovama u provinciji.

Kontrola poslovanja propisuje, da zbir obaveza novčanoga zavoda bude uvek u tačno fiksiranom odnosu prema višim sopstvenoga kapitala, odn, ne sme da prekorači izvesnu visinu, koja se utvrđuje za svaki zavod ponaosob u relaciji prema njegovom sopstvenom kapitalu. Jednoj ličnosti, — prirodnoj ili pravnoj, — ne sme se odobriti kredit u većoj visini od određenoga procenta sopstvenoga kapitala zavoda. Taj procenat određuje nadzorna ustanova. Članovima upravnog i nadzornog odbora kao i upravnicima novčanih zavoda mogu ovi odobriti kredite jedino na osnovu jednoglasne odluke odgovornih lica i uz izrečno odobrenje upravnoga odn. nadzornoga odbora. (Udeli u dobiti ne smeju se upravljačima, odnosno članovima upravnih ili nadzornih odbora, isplaćivati u celini. Jedan deo tih udela zadržava novčana ustanova za obezbeđenje eventualnog oštetnog zahteva prema dotičnoj ličnosti. Procenat udela, koji se zadržava, određuje nadzorna ustanova.

Kreditni zavodi moraju raspolagati stalno rezervom gotovine, koja se sastoji iz kasene gotovine kao i aktivnoga salda kod Rajhsbanke i Postanske štedionice. Sem toga kreditne ustanove su obavezne da određeni procenat svojih obaveza drže u trgovačkim menicama sa rokom dospelosti do 90 dana i u vrednosnim papirima, koji se mogu lombardovati. Zbir akcija i udela drugih preduzeća, koje drže u rukama kreditne ustanove, ne sme preći određeni procenat osnovnoga kapitala dotične ustanove.

Nadzorna ustanova je ovlašćena da propiše regulisanje žiro prometa i da odredi, u koliko se žiro promet ima vršiti isključivo preko Rajhsbanke ili ustanove poštansko-čekovne Isužbe.

Page 285: Privreda Nacionalnog Socijalizma

Zadatak nadzorne ustanove je, prema Zakonu od 4 decembra 1934 g., da se stara za opšte privredne interese u kreditnoj i bankovnoj politici. Dalje ima ona da se stara da se bilansi sviju novčanih zavoda redovno kontrolišu Nezavisno od ove kontrole može nadzorna ustanova propisati i druge revizije, a može narediti i bankama da se u svome poslovanju drže izvesnih propisa, koji nisu u samome Zakonu sadržani.

Komesar za bankarstvo je ovlašćen da može preduzeti sve revizije i kontrole u novčanim zavodima, koje smatra potrebnim. On može narediti saziv upravnoga odbora ili zbora akcionara ako mu to kod izvesne banke izgleda potrebnim. U slučaju nužde može doneti sve odluke, koje pravila izvesne banke rezervišu za upravni odbor ili zbor akcionara.

ZAKLJUČAK

Da bacimo, na kraju, konačni poged na celokupnu idejnu zgradu nacionalnoga socijalizma i na skup mera, koje je priveo u delo u toku svoje dosadasnje trogodišnje vladavine u Nemačkoj.

I. DOKTRINAMa koliko ne bila izgrađena u detalje, doktrina nacionalnoga socijalizma ipak pretstavlja idejnu celinu. Univerzalističkome pravcu u socijologiji, iz koga je proizašla, ona je dodala svoje elemente, — u prvome redu svoj nacionalizam, — i time stvorila svoj sopstveni sistem, koji, mada nepotpun, ipak nosi obeležja celinskoga gledanja na svet.Okolnost, što je nacionalno socijalistična doktrina i pre no što je došla sama u sebi do konačne idejne izgradnje, morala da se upusti u dnevnu političku borbu kao prograrn političke stranke, nesumnjivo nosi krivicu za njenu delimičnu nesavršenost i za praznine, koje u njoj često srećemo. Doktrinari nacionalnoga socijalizma morali su, u svojim rasmatranjima, voditi radi te okolnosti mnogo računa i o praktičnom političkom efektu svojih izlaganja. Otuda su ta izlaganja često nedovoljno naučna i površna. Osnovna misao, koja leži u njima, često je pokrivena čitavom bujicom sporednih elemenata, koji se mogu razumeti jedino iz veze između nacionalnoga socijalizma i dnevne politike.

Page 286: Privreda Nacionalnog Socijalizma

Nacionalni socijalizam se, u sustini, zadovoljio postavljanjem nekoliko osnovnih postulata. On je obradio temeljito i svestrano samo ona pitanja, koja će biti merodavna za gIavne pravce njegove praktične politike kada dođe na vlast. Tako je on, u suštini, postao više političkom nego socijalnom ili ekonomskom doktrinom. No iz njegovih temelja, ko|i su udareni njegovvim osnovnim shvatanjem može se nesumnjivo razviti i sveobuhvatna društvena doktrina. Iz osnovnoga stava nacionalnoga socijalizma i njegovoga gledišta na pojedina pitanja društvenoga života, koje je doktrina razradila, govori jasno jedan filosofski sistem, koji još nije našao svoju konačnu formu, ali sadržava sve osnovne elemente.

Zasada nacionalni socijalizam još nema svoga velikoga misaonoga klasičara. Gottfried Feder, glavni idejni nosilac nacionalnoga sociJalizma za vreme njegove borbe o vlast, nije razradio toliko misaoni koliko politički deo doktrine. Mada Hitler naziva Federovo glavno delo o nemačkoj državi na nacionalnoj i socijalnoj osnovi ,,katehizisom pokreta", ipak je to u stvari katehizis nacionalnoga socijalizma kao političkoga pokreta a ne kao filozofske, idejne zgrade.Paralelizam, koji postoji između nacionalnoga socijalizma kao političke stranke i nacionalnoga socijalizma kao gledanja na svet, kao društvene filosofije, čini da se čisto idejni momenti teško mogu izdvojiti od praktično-političkih. Idejni momenti su, u poređenju prema političkim, kod samih doktrinara često zanemareni. Otuda može povrsno rasmatranje dovesti do zaključka, da se kod nacionalnoga socijalizma uopšte ne radi o makakvom društvenom idejnom sistemu već samo o praktično-političkom programu.Ipak, pored svega toga, iz doktrine nacionalnoga socijalizma se mog'u izvaći elementi, koji nesumnjivo pretstavljaju osnovu za jedno gledanje na svet, za jedan ,,Weltanschauung'", koji pruža mogućnost da se pojedinim manifestacijama društvenoga života može odrediti mesto i domašaj u celinskom društvenom zbivanju.

Naglasili smo, u toku izlaganja, istorijsku povezanost nacionalnoga socijalizma i ukazali smo na to, da se on ne sme shvatiti kao politički program, već kao jedan od savremenih oblika idealističnoga posmatranja društvenih zvivanja. I tamo, gde se on pojavljuje samo kao politički program, on je u tesnoj vezi sa svojom idejnom sadržinom. Delimična oskudnost doktrine, njena stalna veza sa

Page 287: Privreda Nacionalnog Socijalizma

političkim momentima, ne menjaju ništa na ovom osnovnom saznanju. Kao prvo i osnovno načelo filozofije nacionalnoga socijalizma, — jer smatramo da se opravdano o takvoj može govoriti, — zaslužuje pažnju njegovo shvatanje o predominaciji duha nad maiterijalnim momentima. Iz duhovnoga on prilazi materijalnom. Istorija čovečanstva je za njega istorija ideja. Društvena zbivanja su determinisana duhom društvene zajednice, u kojoj se odigravaju. U ovome ne leži, doduše, nikakva originalnost nacionalnoga socijalizma. No svojom afirmacijom idealističke filozofije, koja je stara kao Ijudska misao, on dobija svoje opredeljenje u istoriji drustvenih doktrina.Ono, što je, međutim, originalno nacionalno socijalistično i što je merodavno za razlikovanje između njega i ostalih idealističnih pravaca, je uzdizanje nacionalnoga momenta. Pridajući i svim ostalim oblicima zajedničkoga života u društvu svojstven stvaralački duh, nacionalni socijalizam. na prvo mesto ipak slavlja narod, naciju. Sa gledišta narodne celine, koja je večiti i nedeljivi organizam i nosi u sebi stvaralački duhovni princip, on prilazi rešavanju idejnih i praktičnih problema društvenoga života. Nasuprot deifikaciji individue, nacionalni socijalizam ne stavlja deifikaciju države, kao npr. fašizam, već primat narodne celine.

Iz shvatanja o narodnom celinskom organizmu on prilazi rešavanju problema života Ijudi u zajednici. Iz njega prilazi i rešavanju pitanja o odnosu države prema pojedincu, Država kao izraz narodne celine, kao nosilac njene volje, kao čuvar njenoga duha, opravdana samo kao takva, — to je novo i originalno shvatanje. Državna vlast kao vlast, koju narodna celina vrši prema samoj sebi, ne nastaje racionalnim prenošenjem izvesnih prirodnih prava pojedinaca na zajedničku dobrovoljnu organizaciju. Ona se pojavljuje kao iracionalna neminovnost, kao izraz stvaralačkoga duha narodne zajednice.Iz istoga shvatanja nacionalni socijalizam prilazi i rešavanju privrednih problema. Privređivanje prestaje da bude sretsvo za stvaranje materijalnih dobara pojedincu. Ono se pojavljuje kao društvena funkcija, kao jedna od delatnosti koju vrši narodna celina. Privreda dobija iracionalno obeležje službe narodnoj celini. Ova irna, iz razloga, što se privredna delatnost njenih članova ne pojavljuje kao zbir pojedinačnih privreda, već kao privredna delatnost celine, dužnost i pravo da apsolutno reguliše i privredni život. Ne pojavljuje se država kao regulator privrede, već narodna

Page 288: Privreda Nacionalnog Socijalizma

celina, čiju volju država izražava.Iracionalni momenat narodne celine povlači za sobom i iracionalne pojmove o zemlji, kao osnovi, na kojoj se razvija narodni organizam. Iz istih izvora potiče i rasizam, koji je staranje da se narodni organizam očuva od stranih elemenata, koji svojim uticajem sprečavaju da duhovne i fizičke osobine zajednice narodne celine dođu do punoga izražaja. Narodna celina ima pravo da sama stvori svoje društvo, svoju državu, svoju umetnost, svoju privredu, — ukratko svoj narodni život prema sebi i svome duhu. Oni koji su tome duhu strani ne smeju učestvovati u izgradnji ovoga društva niti smeju u njemu igrati makakvu važniju ulogu, jer bi to sprečilo izgradnju u onome smislu, kakav treba da proistekne iz narodnoga duha.Na ovim podlogama razvija se doktrinarna zgrada nacionalnoga socijalizma, a na njima je sagrađen i njegov praktično-politički sistem.

II. Socijalna politika

Socijalna politika nacionalnoga socijalizma proizlazi iz njegovog osnovnog pojma o narodnoj zajednici i o pojedincu kao njenome delu, koji je postojanjem zajednice uslovljen. Nacionalni socijalizam ne prilazi pitanju uređenja među pojedinim društvenim redovima sa gledišta klasnih interesa, koji zahtevaju naročito uvaženje. Pojedinačni odn. grupni socijalni interesi se ne priznaju. Postoji jedino dužnost svih pojedinaca da za zajednicu ulože sve svoje sile. Nasuprot ovoj dužnosti stoji, međutim, dužnost celine da se stara za svakoga pojedinca i za njegovo blagostanje. Blagostanje odn. ekonomsku egzistenciju pruža celina pojedincu na taj način, što mu njen izvršni organ, t. j. država, omogućava rad. Pravo na rad postaje osnovnim građanskim pravom, kao korelativ odgovarajućoj državnoj dužnosti.

Socijalna politika stvorila je veoma interesantnu pojamnu novinu: preduzeće kao socijalnu celinu. Pridajući preduzeću, koje se u liberalističkome gledanju smatra čisto ekonomskom pojavom, karakter socijalne jedinke, nacionalni socijalizam prenosi težište svih pojava socijalnoga života u užem smislu na samo preduzeće. U njemu su spojeni preduzimač, nameštenik i radnik u jednu celinu. Namesto velikih klasnih interesnih grupa, pojavljuju se pojedina preduzeća, pojavljuju se dakle socijalne celine, u kojima su individue sa raznim fnnkcijama spojene zajedničkom pripadnosću preduzeću.

Page 289: Privreda Nacionalnog Socijalizma

Socijalni sporovi, ukoliko se pojavljuju, imaju se rešiti u okviru preduzeća. Najamnica se ne obrazuje bezlično na tržištu rada, već se dovodi u vezu sa preduzećem. Ona se ima obrazovati u njemu, kao ,,pravična" najamnica s obzirom na ekonomski efekat proizvodnje odn. delatnosti preduzeća.

Sindikalistički postulat o kolektivnome ugovoru, koji je i jedan od temelja fašističkoga korporativnoga uređenja, počiva na centrifugalnoj konstrukciji klasne suprotnosti. Njega nacionalni socijalizam zamenjuje shvatanjem o sudbinskoj povezanosti i jedinstvu interesa socijalne celine preduzeća,u čijim se granicama imaju urediti radni uslovi. Shemom svoga socijalnoga uređenja nacionalni socijalizam stvara preduslov za borbu protiv shvatanja o klasnoj solidarnosti i paralelizmu poslodavačke i radničke celine.Na mesto pojma poslodavaca i radnika, vezanih između sebe dugovinskim ugovorom, nacionalni socijalizam stvara pojam odgovornoga vođe preduzeća i njegovih kletvenika.Između njih postoji odnos vernosti, t.j. dužnost da zajedničkim silama sarađuju na unapređenju preduzeća radi sebe, a i radi dužnosti prema narodnoj celini. Radnik i poslodavac pojavljuju se kao funkcioneri narodno-privredne ceiine, kojima je poveren zadatak da se staraju za napredak preduzeća u kome zajednički rade.

Ustvari celi ovaj sistem pretstavlja shemu, čija se idejna sadržina približava shvatanjima iz kojih se rodio državni socijalizam. Mada država ne preuzima svojstvo preduzimača, već ostavlja u privredi privatnu preduzimačku inicijativu, ipak se privredni subjekti, u suštini, pojavljuju prema njo kao njeni funkcioneri odn. funkcioneri narodne celine

Voditi socijalnu politiku za nacionalni socijalizam znači stvoriti takvo društveno uređenje, koje najbolje odgovara interesima naroda, shvaćenog kao celina. Razume se da takvo uređenje zahteva preorijentaciju duhova. Naučiti poslodavca da u svome preduzeću ne gleda apsolutnu svojinu, već duž nost i funkciju, zahteva svakako promenu u načinu njegovoga mišljenja. Isto tako i u radniku stvoriti uverenje daon za svoje preduzeće nije vezan samo najamnicom, već duhovnim vezama i da je za preduzeće odgovoran kao preduzimač, nije posao jednoga zakona ili jednoga naređenja Tu je potrebno dugo vaspitavanje u novome duhu.

Page 290: Privreda Nacionalnog Socijalizma

Vaspitnu notu, koja nerazdvojno ide uz njegov socijalni ustav, socijalna politika nacionalnoga socijalizrna svesno naglašava. Iz nje proizlaze velike organizacije, koje obuhvataju učesnike u socijalnome zbivanju i u njihovoj pozivnoj delatnosti, i u njihovom političkom pa i u njihovom privatnom životu.Saradnja stranke i države pretstavlja na polju socijalne politike karakteristično obeležje totalitarne države, sagrađene na jednoj stranci kao nosiocu jedne ekskluzivne ideje. Stranka i država, dopunjavajući se, podjednako učestvuju u socijalnoj politici, koja teži za tim da ostvari ideal o besklasnom organskom društvu. Budućnost socijalnoga života zavisi od toga, hoće li nacionalno socijalistični režim zaista uspeti da u svoju shemu ulije život. Ona zavisi dakle od te preorijentacije duhova. Bude li se socijalni život kretao zaista u pravcu postizavanja socijalne pravde, t. j. hoće li zaista njegovi subjekti osećati regulisanje svojih socijalnih odnosa pravičnim, shema nacionalnoga socijalizma će moći da da ono, što se od nje očekuje.

Konačno rešenje socijalnoga problema treba, prema nacionalnome socijalizmu, da dođe ne od mehaničke jednakosti, već od svesti kod socijalnih subjekata, da je organsko, stepenovano ali besklasno društvo pravično. U svojoj socijalnoj politici nacionalni socijalizam se, u ime idealističkog načela, stavlja u sukob sa materijalističkim. Ako nacionalni socijalizam uspe da idealističkom principu obezbedi prevlast, on je uspeo i u svojoj socijalnoj politici.

Agrarna politika

Agrarna politika nacionalnoga socijalizma premaša daleko okvir praktično-političkih mera, upravljenih na zemljorad i zemljoradnika. Poljoprivredna politika ne rešava samo pitanje ekonomskoga unapređivanja sela, već stvara i novu shemu za privrednu delatnost uopšte. Seljačka politika ne zadržava se samo na staranju za fizičko i etičko zdravlje seljaka već prelazi i u oblast slvaranja novih socijoloških pojmova.Najizrazitija tvorevina poljoprivredne politike su njeni privredni savezi. Njima se, pre svega, ide na ostvarenje nezavisnosti ishrane nemačke narodne celine. Pored toga, njima treba da se obezbedi seljak, onemogućenjem spekulacije poljoprivrednim proizvodima. Dirigovanjem proizvodnje, prerade i prometa i utvrđenim cenama eliminiše se iz ekonomske delatnosti do krajnjih granica mogućnosti elemenat nesigurnosti, koji je inače bitno obeležje agrarne privrede.

Page 291: Privreda Nacionalnog Socijalizma

No preko ovih efekata, koji su upravljeni neposredno na poljoprivredu i narodnu ishranu, tržišna organizacija staleža ishrane pretstavlja i pokušaj novoga rešenja ekonomskih odnosa i ekonomske delatnosti uopšte. Agrarno politički pokušaj u Nemačkoj je od istorijskoga značaja, jer se njime sprovodi u delo zamisao o privredi, koja je orijentisana potpuno prcma potrošnji i stoji na bazi pravične cene uz punu reglementaciju, no ipak u okviru individualnoga privređivanja. Tržišna organizacija staleža ishrane sa svojim autonomnim privrednim savezima, koji su vezani za uputstva države i stoje pod njenom kontrolom, može imati velikoga principijelnoga značaja za privredni život uopšte. Privrednim savezima se, — na mesto pojedinaca koji su u međusobnoj konkurencionoj borbi, na mesto organizacija privrednih interesenata koje svaka za sebe stoje u individualističnom izdvojenom stavu prema narodno-privrednoj celini, — postavljaju organski sklopovi, koji su upravljeni ka celini. U tim tržišnim savezima, koji su grupisani oko jednog proizvoda u organizatornu celinu koja nosi i obeležje zvanične vlasti, izražena je na praktični način ideja o privredi kao organskoj funkciji narodne celine i njenoga života.Pokaže li se pokušaj organske organizaciie ekonomskoga života, kakav je učinjen u okviru staleža ishrane, kroz duži period godina zaista onako efikasnim kakav on obećava da bude, njegov će uticaj morati da se oseti ne samo u ostalim privrednim granama u okviru Nemačke, već i van njenih granica.Dve su opasnosti, koje ugrožavaju efikasnost regleinenlirane privrede, kakvu gradi stalez ishrane: preterana birokratizacija i uticaj prirode. Prvu opasnost nacionalni socijalizam želi da izbegne prenošenjem težišta organizaciie na autonomne saveze, zadržavajući za državu vrhovni nadzor i pravo izdavanja okvirnih uputstava. Opasnost dveju ili triju uzastopnih slabih žetvi, koje mogu staviti celi sistem u teško iskušenje, nacionalni socijalizam može da prebrodi jedino disciplinom svojih podanika. Budućnost će pokazati, može li konstrukcija privrednih saveza da prebrodi opasnosti koje leže u birokratizovanju privrede, i hoće li, u danom momentu, disciplina biti veća nego uticaj ekonomskoga faktora.

Što se tiče seljačke politike, ona svojim shvatanjem o iracionalnoj vezi između seljaka i zemlje, a preko njega i celoga naroda sa tlom, daje nove pojmove o socijalnome zbivanju. Glorifikacija seljaka i njegove vezanosti za zemlju ne može se uporediti sa romantičnim pravcem

Page 292: Privreda Nacionalnog Socijalizma

prošloga veka. 1 pored iracionalnoga temelja ove ideje, nacionalni socijalizam shvata funkciie seljaka u narodnoj zajednici ipak veoma realno. Seljak treba da bude izvor za obnavlianje istrošenog gradskog elementa, treba da bude elemenat postojanosti, treba da spreči fizičku i etičku degeneraciju naroda. Iracionalni kompleks ,,Blut und Boden" (Krv i gruda), koji stalež ishrane ističe kao svoiu devizu, ima veoma realnu i socijološki utemeljenu sadržinu. Paralelno sa pojmom socijalne cdine preduzeća, nacionalni socijalizam svojom seljačkom politikom stvara sociološki pojam seljačke porodice, seljačkoga doma. Dok pojam socijalne celine preduzeća treba da bude izraz socijalnoga mira, dotle pojam seljačke porodice treba da obeleži trajnost nacije odn. rase i njene vezanosti za određeni životni prostor. Pridajući seljačkome domu ovaj duhovno-stvaralački karakter, nacionalni socijalizam ide u svojoj praktičnoj politici potpuno stopama idealistične organske filozofije i njenoga gledanja na svet.Najzad, sam stalež ishrane kao organska staleška organizacija pretstavlja prvi pokušaj da se ostvari organska doktrina o staležima. Obuhvatajući praktično sve oblike ekonomske delatnosti na osnovu kriterijuma funkcionalnoga elementa narodne ishrane, on pretstavlja nov i praktično neispitan oblik socijalnoga udruživanja. Ipak, makoliko u svojoj organizatornoj shemi bio potpuno u duhu organskih načela, on nije savršen staleški oblik u doktrinarnome smislu, jer mu nedostaje politička ingerencija.Staleška doktrina zahteva prenošenje političkili funkcija na staleške organizacije. Jedini politički organ u Nemačkoj ostala je, međutim, nacionalno socijalistična stranka (NSDAP). Nemački parlamenat se bira i obrazuje i nadalje prema načelima liberalnog Weimar-skog ustava. Hoće li se, u budućnosti, izvršiti reforma države i u tome pogledu što će na mesto sadašnje forme parlamenta doći do staleškoga pretstavništva, ne može se predvideti. Uostalom, pitanje samoga parlamenta nije od naročite važnosti, jer je celokupna zakonodavna vlast prenesena na vladu, odnosno, prema nacionalno socijalističnom principu vođstva, na šefa države, koji je istovremeno i šef stranke.

IV.

Industrijska i unutrašnja trgovinska politika

Praktične mere, koje je nacionalni socijalizam sproveo u oblasti industrijske i unutrašnje trgovinske politike, polaze od dveju osnovnih tačaka: S jedne strane se traži što hitnije

Page 293: Privreda Nacionalnog Socijalizma

resavanje konkretnih i akutnih privrednih prolbema pri čemu se u prvome redu vodi računa o efikasnosti mera,a lek u drugome o njihovoj saglasnosti sa doktrinom.S druge strane se vrši postepena infiltracija shvatanjadoktrine nacionalnoga socijalizma u privredni život, pri cemu se vrlo obazrivo vodi računa o tome, da se preteranim radikalizmom ne utiče nepovoljno na privredni zamah.Otud ova oblast privredne politike nacionalnoga socijalizma nosi izrazito utilitarisličko odn. oportunističko obeležj. Država se, uglavnom, zadovoljava time, da konkretnim merama preuzime davanje smera i vršenje kontrole nad celokupnom privrednom delatnošću. Njene su mere upravljene na forsiranje unapređivanja svih grana radinosti, pri cemu dolazi do punoga izražaja doktrinarno shvatanje o odnosu države prema privredi i primatu politike.U pogledu ovog doktrinarnog temelja nema nikakve diskusije ni u teoriji ni u praksi. Diskusija se, međutim pojavljuje kada se prelazi na pitanje domašaja doctrine, odn. njenoga stava o uticaju države na privredu. Dok s jedne strane stoji stalez ishrane, koji gotovo stoprocentno vodi ortodoksni nacionalni socijalizam, dotle je u oblasti industrije, prerađivačke radinosti i trgovine elemenat utilitarizma jaci od elementa doktrinarnosti. Dok upravljači stleža ishrane ističu, da se jedino organizacijom po njegovom primeru može ostvariti nacionalno socijalistični ideal,dotle se na drugoj strani ističe mnogo liberalnije shvatanje,koje u postignuću apsolutnoga primata države pred privredom bez formalnoga ukalupljavanja privrede, vidi zadovoljenje nacionalno socijalističnih programskih težnji.Ovaj načelni sukob proizilazi, prvenstveno, iz okolnosti sto je nacionalnome socijalizmu radi njegovog političkog prestiža potreban privredni zamah. On se, stoga, u svojoj dustrijskoj i svojoj unutrašnjoj trgovinskoj politici boji dirne u suštinu samih problema i zadovoljava se nizom praktičnih mera, koje, doduše, pokazuju punu podređenost privrede nacionalno-političkim interesima, ali koje ipak

pokazuju vrlo malo doktrinarne sistematike.

Za budućnost nacionalno socijalistične privredne politike, pa i za budućnost nacionalnoga socijalizma kao duhovnoga pokreta uopšte, sudbonosno je pitanje, koja će od dvaju tendencija na kraju nadvladati: oportunistička ili ortodoksna. Između jedne i druge će morati da dođe do sukoba, jer jedna pored druge ne mogu paralelno stvarati

Page 294: Privreda Nacionalnog Socijalizma

u zatvorenom privrednom organizmu kakav je danas nemački.Nadjača li oportunističko načelo, nacionalni socijalizam neće moći da zadrži položaj društvene doktrine. Praktično-politički elemenat u njemu potisnuće njegovu doktrinarnu osnovu i učiniće da se nacionalni socijalizam postepeno pretvori samo u politički sistem, politički princip.Nadjača li ortodoksno načelo, koje traži stoprocentno izvršenje doctrine,može privredna i socijalna politika nacionalnoga socijalizma zaista ostvariti društveni, privredni i politički poredak, koji na idealističnoj bazi i po organskome načelu daje nova i originalna rešenja na osnovne probleme društvenoga života.

Na završetku jednu napomenu:Vek i po traje vladavina materijalistično-individualisticnoga duha nad Evropom. No ta vladavina je pri kraju.

On je postigao sve što je mogao postići i degeneriše, umire.Smena principa je suština sviju teških društvenih, moralnih i ekonomskih poremećaja današnjice.Novi talas stare misli, večite misli idealistične, organske, univerzalistične, već zapljuskuje Evropu. Taj je talas nošen svešću, da se narodi Evrope moraju, žele 1i se održati, regenerisati iz sebe. Regenerisati moralno, socijalno, ekonomski i politički.Nemci su našli svoj oblik narodne regeneracije u svome nacionalnome socijalizmu.Pod tim uglom treba posmatrati pojave, koje se danas odigravaju gotovo u svima narodima.Neka ovo delo bude skromni prilog utvrđivanju istine. Neka bude prilog upoznavanju suštine velikog istorijskog zbivanja, čiji smo svedoci.Neka potstakne pisce, socijologe i ekonomiste našega naroda da se zamisle:U kakvome, obliku bi mogao naš narod naći svoju narodnu regeneracijuju?Kakvi bi trebali da budu oblici, kakav bi trebao da bude poredak socijalni, ekonomski i politički, koji bi odgovarao duhu, karakteru i praiskonskim slivatanjima našega naroda, a i njegovim životnim mogućnostima?

Page 295: Privreda Nacionalnog Socijalizma
Page 296: Privreda Nacionalnog Socijalizma
Page 297: Privreda Nacionalnog Socijalizma
Page 298: Privreda Nacionalnog Socijalizma
Page 299: Privreda Nacionalnog Socijalizma