Poetika siska mencetica

УДК 821.163.41.09-93 Menčetić Š.

Бранко Jl emuh

,ЈЈОЕ ТИК А " Ш ИШ К А М ЕНЧЕТИЋА

*

Ш . Менчетић ј е уз Џ. Држића први дубровачки песник на народном,

словинском, ј езику. Шта ј е о певању и песништву мислио, на кој е се умет-

ничко и усмено песништво, и у чему, ослањао, покушаће се у овом раду

р екон ст ру и сат и из ек сп л и ц ит н и х и ск аза и и м пл и ц ит н и х н азн ак а у њ ег о вом

обимном „ канцониј еру".

Кључне речи: „узори"; „имитовање

"; „вештина

"; „песма

" -„ружица

";

„ госпођа"-

„ Муза"; „ песнички венчац

".

Уво д

Дубровачки ренесансни песници друге генерациј е називали су

Шишка Менчетића (1457/8- 1527) и Џора Држића ( 1461- 1501) „ првом

свитлошћу ј езика нашега". Обој ицу их ј е Марин Држић ставио на чело

дубровачке књижевне традициј е као прве миљенике вила, божанских Му-

за. За Менчетића ј е ј ош рекао дај е међу младим „толи славан племић"

и да су његовог имена пуне „ горе", „ поља

", „ равнине

" и „ широко море

".

Толику популарност међу младим он ј е постигао певањем о „ гиздавим

вилама" и великим „ радостима

", тј . о љубави, да „свакој младости срца

подираше".1 У потоњој књижевној историј и овај песник ј е имао другачи-

ј у судбину. Крај ем 19. и почетком 20. века стара дубровачка књижевност

у целости сматрана ј е за „одјек" италиј анске ренесансне књижевности,

њену бледу „ копиј у", па су тако и први дубровачки песници сагледани

као UMumamopu чиј а поезиј а „ниј е диктована изнутра"2

него ј е сва у зна-

'Овај рад ј е скромни прилог успомени др Предрага Станој евића, младог српског ра-

г у з еол о г а .

1 Уп. Mar in Držić, PSHK, knj . 6, Zagreb, 1964, 68.2 Уп. Алберт Халер, „Дубровачка књижевност

", НоваЕвропа, кн>. XVII, бр. 5- 6, Загреб,

1928, 19 1- 20 1.

4 0 Бранко Летић

ку средњовековних т рубадура и њихових ренесансних следбеника.3 Тек

са изучавањем поетика хуманизма и ренесансе почело ј е разумевање и

дубровачког ренесансног песништва према начелу опонашања узора, од

покушај а песника да му буду што сличниј и, тзв. imitatio, до настој ања да

га у песничком „такмичењу", на истој поетској грађи, превазиђу, тзв. emu-

latio.4 Тада су и први дубровачки песници тумачени у токовима песничких

„ школа" и „ стилских праваца

", као добри познаваоци савременог ствара-

лаштва у Италиј и, али с „оригиналним" отклонима кој е ј е подразумевало

певање на свом,мат ерњем, ј езику и његовој стилској традициј и. Тако су

„туђи обрасци" и овде помогли да се убрзаниј е развиј е књижевност рене-

сансног Дубровника кој у су започели управо Ш . Менчетић и Џ. Држић.

Обично ј е такво „ пресађивање" туђих „ калема

", како ј е то другим поводом

указао Новица Петковић,5 било успешно кадај е зато постој ала ,ј ака под-

лога". Песништво Ш . Менчетића и Џ. Држића, пошто су они били „прва

свитлост" на народном ј езику, ниј е имало ту ,ј аку подлогу

" за певање о

новом, ренесансном, доживљај у света. Заправо, сва „ подлога" певању

карактеристичном за препорођеног човека, била ј е неким фолклорним

облицима до тада презираног усменог стваралаштва на ј езику необра-

зованих.6 Дакле, ренесансна поезиј а у Дубровнику ј авила се као т уђа и

обликом и мисаоним садржај ем, због чегај е и „ оцењена" као „ имитациј а

"

италиј анске књижевности без „ меморисаних" трагова претходне домаће

традициј е. Двострукоримовани дванаестерац, искључиви метрички облик

ренесансне књижевности, познат ј е у Дубровнику тек од 1421, додуше већ

као „ готов" строфични дистих, и то као „реплика

" туђег метра,

7 у коме су,

по Решетару, ј едва приметни скромни песнички покушај и. Тај први стро-

фични облик дубровачки лиричари су повезивали у шире тематске целине

по узору на „ страмботисте" напуљске школе. У том „туђем

" преузетом

облику требало ј е изразити, према владај ућем начелу „имитовања", и туђу

песничку мисао. Али, то су радили и италиј ански ренесансни лиричари,

петраркисти,8 нарочито „бембисти

", свој им инсистирањем на повратку

врховном узору, Петрарки, тј . певању о „ небеској", идеалној , лепоти, и о

3 Вид. Vatroslav Jagić, „Trubaduri i naj starij i hrvatski lirici", Rad JAZU, IX, Zagreb, 1869;

Petar Kreković, „Naj starij a hrvatska lirika", Nastavni vj esnik, XVI, 1907/08.

4 Уп. M iroslav Pantić, Poetika humanizma i renesanse, I

-I I, Beograd, 1963.

5 Уп. Споменица академику Новици Пет ковићу, А НУ РС, Бањалука, 2009, 339.

6 Milan Rešetar, Pj esme / Šiška Menčetića i Gore Držića / i ostalepj esme / Ranj inina zbor-

nika, Drugo, sasvim preudešeno izdanj e, Zagreb, 1937, predgovor, tač. 54- 56.

7 Up. Rečnikknj iževnih termina, Institut za knj iževnost, Beograd, s.v. „aleksandrinac

", ,,dva-

naesterac", „ versifikacij a

".

8 Up. Frano Čale, Petrarka i petrarkizam, Zagreb, 1971.

„ П оет ика" Ш ишка М енчет ића 4 1

платонској , чистој , љубави, и то у музичком поетском облику сонета, на

узвишеном песничком ј езику.

К ао што се из наведених поетичк их захтева види, више се инсисти-

рало на општ ем, па ј е индивидуално потчињавано типском, у складу с

начелом imitatio, тј . личити на свој поетски узор. Потоња историј а књижев-

ности трагала ј е за индивидуалним обележј има песника, нај пре у изуча-

вању њихових биографиј а, а потом и у уочавању специфичности њихове

поезиј е. На прве индивидуалне песничке црте Ш . Менчетића указао ј е

Милан Решетар9 када ј е унутар истоветних песничких облика и садржај а

у Рањинином зборнику, трагај ући за њиховим ауторима, настој ао да пре-

позна његове духовне, ј езичке и стилске карактеристике. Дакле, Решетар

ј е први у ј едном „ општем" облику, „ страмботу

", и мисаоном садржај у,

„ петраркистичком", на микроплану трагао за његовим индивидуалним

песничким знацима. А нај бољи примери да се уочи Менчетићев лични

„ отклон" од општег петраркистичког певања, могли би да буду његови

песнички ставови о властитој поезиј и, о себи као песнику и о друштвеној

улози те поезиј е. Само што се, осим у пар обраћања „ штиоцима", не мо-

же говорити о неким М енчетићевим експлицитним поетичким исказима.

Отуда њих треба препознавати у самој „ петраркистичкој" садржини њего-

вих песама и то без насилног „ учитавања". Али с обзиром на чињеницу

да Менчетић у обимном песничком канцониј еру често апострофира и

себе-песника, час као аутора, оног „ изван" песме, час као лирски субј ект,

п есн и к а у н у т ар п есм е, и м а разл ога д а се го вор и и о њ егови м п есн и ч к и м

ставовима, макар као зачецима ренесансне поетике.10 У њима ће се уочити

његова индивидуалност можда више него у самој поезиј и.

Менчет ић о свој ој поезиј и

Нај експлицитниј е ј е говорио Менчетић о свој ој поезиј и када се као

„ аутор" обраћао свој им читаоцима у песмама кој е ј е Решетар ставио на

почетак његовог реконструисаног канцониј ера. У првој , Штиоцу, сам ј е

признао да у његовом песништву има и „ ружице", оног лепог, и „ трна

",

оног непоетског (11,1). Из савета читаоцу да „ вазме ружицу" а одбаци

„трн", разазнај е се и његово хедонистичко схватање поезиј е: треба ужива-

ти у лепим песмама кој е симболизуј е „ружица". Певање љубавних песама

ј е, како каже зрелиј и Менчетић у другој песми (II, 2), „љувен труд" свој

-

9 М . Rešetar, nav.delo.

10 Уп. Злата Бој овић, „Зачеци дубровачке ренесансне поетике

", у књизи: Ренесанса и

барок, Београд, 2003.


ствен младима ј ер то певање ниј е ништа друго до „ исповедање" великих

радости младићког доба, „ ер веље радости заносе му мисал" (II, 76), и

великих туга кој е изазива несрећна, неузвраћена, љубав: „да т скажу ј а

велике бољезни /ке живот мој приј а цјећ твој е љувезни" (II, 127). У тим

песмама не треба тражити неку утилитарну озбиљност. То и сам истиче

аналогиј ом са ловцима и ловом, у духу потоњих Држићевих „ ноћника"

из Новеле од Ст анца, кој и сами себе називај у „ловцима на забаве": Мен-

четић то исказуј е стихом да ј е „липши лов" кој и се „ за корис не лове

" (II,

107). Менчетић из ауторске ретроспективе „сумира" свој е младалачко

стваралаштво: оно ј е, каже, израз доживљај а света у младим данима, а они

су, то сада види, лепи и нестални „ као цвит" и „ кратак сан

". Младошћу

оправдава и оно „трње" настало у жељи да „ створи што ново

", због чега

ј е певај ући понекад и „ зашао", тј . отишао од правог песничког канона,

певај ући о еротским чежњама плахе младости што ј е аналогно псаламски

означеном „ широком" путу у „ грех

", о чулним сензациј ама због кој их ј е

трпео критике савременика („пригризање костиј у"). Некада, међутим, у

понесеном младалачком певању он ниј е мислио тако: штавише, намерно

ј е тражио „досетке" кој има ће провоцирати свога читаоца. Само му се не

обраћа увек као аутор, изван песме, него и као лирски субј ект, из песме,

понекад Петраркиним обртом („ Ви кој и слушате мој их расутих рима

звон"): „ Молим свих ки слише од ових пј есни глас

" (II , 206); као сведоци-

ма лепоте његове драге: „Сви ки сте у танцу тако вам радости / слишите

пј есанцу од мој е младости" (II, 323); или када саговорнику

-читаоцу казуј е

о свој ој срећи: „ Како знат ти мож ки ово чтиш сада" с „досетком

": „тер

не смим све теби кој и чтиш сповидит / нека ми у себи не будеш завидит"

(II , 459).

Менчетић ј е у ауторском уводном обраћању читаоцу већ указао да

ј е због младалачке поезиј е трпео од многих критику, због чега ј е патио

(„ зато зову вај", I I, 2). Као лирски субј ект, несник у песми, он говори и о

одушевљењу других, младих, његовом поезиј ом. У ј едној песми, у виду

„досетке", поручила ј е „ госпој а

" њему, песнику, да пева: „Мени су драге

тве пј есни и глас твој ; / Затој те молим све, ако ћеш младости весеље дат

мој ој / и веље радости, кад годи мом, попој" (II, 490). Госпин комплимент

његовом певању о љубави, искористиће аутор да досетком у „топосу скром-

ности" претпостави да су њој његове песме „лепе

" ј ер ј ој ј е, можда, он

драг: „ Рец', госпој е, дараг ти сам бирек ј а, / Тер ти се и мој е спиј евање

мни да сј а".

„ П оет ика" Ш ишка М снчет ића 4 3

О предмет у поезиј е

Песник ј е за Ш . Менчетићаумет ник, а песма, од кој е човеку нема

ништа слађе „ под небом од звизда" (2, 399),умет ничко дело чиј и ј е пред-

мет лепот а госпој е. Она ј е као и у вај арству, како ј е певао Микеланђело,

модел коме уметник може дати „тисућљетни" живот. Ш . Менчетић то

понекад каже за себе, песника: „Не знаш ли, госпој е, писнивацј ер сам ј а,

/ за пј есни тер мој е од мнозих име сј а" (II, 370). Прави уметник, а таквим

ј е себе сматрао млади Менчетић, дај е смртном бићу, „ створу умрлом", бе-

смртну славу: он ће у песми земаљску „ госпој у" уздићи до звезда, „ нека

те звиздам славећи придружу", и поставит са „ сунцем упоред

" (II, 376).

То ће песник урадити ј ер се њена лепота „достој а у писнех припиват".

Песник ј е заточеник лепоте даме и зато ј е она предмет његових сталних

поетских обрада: „Затој се затекох приславит ње липос" (I I, 354); „тако се

тве лице спивало у пј есни" (I I, 413). Уз физичку лепоту, по ренесансној

калокагатиј и, и „ крипост", врлина „ модела

" ј е предмет песникове умет-

ности: „ Кој а се достој а npunueam у слави" (I I, 221), „ нека ј а постављу тве

име у пј есни" (II, 231).

Песма као уметност не чини бесмртним само модел, госпој у, него

чува и спомен на њеног творца, ј ер: „у писнех (ће) слуга твој сто годин

живити" (II, 368); њеном лепотом „ погиздаће

" се и аутор, уметник (II, 93).

Зато даме из песама нису само метафора лепоте него и Музе кој е свога

обожаваоца заузврат крунишу „венцем" славе: „ ер га приправи, ку дво-

рим за славу / и мени постави ј ош сама на главу" (II, 209). У песми Музе

су госпође кој е „виј у венце" и те знаке свој е милости стављај у младим

обожаваоцима „ врх главе" Песник ј е весео ј ер ј е од тих госпођа „ круну

замирио од свој е младости". У песмама с мотивом срећених љубавних

тренутака, Менчетић воли да пева о умећу „ госпој е" да од цвећа направи

„ венчац лип" и да га потом стави њему на главу. Усхићење, „ нај већа слас

",

кој у при томе осећа, упућуј е на његово поистовећивање с окруњеним пе-

сником а госпе с Музом. У неким песмама то и директно каже: „ Зашто

сам писнивац и пј есни зач твору / Од кој их винчац љувени задвору". „ Вен-

чац" о коме ј е певао, свакако признање омладине кој а ј е то песништво

волела, био ј е најј ачи мотив Менчетићу да пева о лепоти и љубави (I I,

378): „Затој се узвишу у мој ој младости / тер кажем и пишу од ове радо-

сти". Петраркистичка љубав према госпи, моделу, превелике лепоте, на

плану модел-песник имплицира његов став о стваралачком еросу. Зато ј е

и „љубав", као патња или радост, слично Петраркиној , предмет певања о

лепоти: она ј е нај уверљивиј е мерило лепоте.


О песничком ст варању

У број ним Менчетићевим иесмама може се местимице запазити

п он ек и п о ет ск и ст ав к ао ст ру кт у р н и део њ еговог п ет рар к ист и ч ко г „ р ом а-

на", певање о пој единим лирским мотивима. Из начина како пева о свој ој

идеалној „драгој" и осећањима кој е њена лепота побуђуј е, те позициј е

песника-лирског субј екта, могу се „развиј ати" и евентуални његови по-

етички ставови. Један од њих ј е да певање љубавне песме подразумева

„љувени труд" (II, 2) с неколико важних услова. Један ј е познавање при-

роде љубавног осећања: Менчетић каже „треба имати Аморову стрил

у срцу". Тиме као да оспорава потоње судове књижевних историчара о

искључивој књишкој инспирациј и ренесансне еротике, кој у „ не диктуј е

изнутра" стваралачки доживљај . Уз љубавно осећање потребно ј е и знање

песничког заната, ј ер ниј е довољно самољубавно осећање да би неко био

песник : „ ко ли ј е то мало", каже Менчетић, „ ки нисте остало од вј ештих

слишали" (I I, 359). Тиме ј е истакао потребу знања „ песничке вештине

", а

она се стиче читањем правих, „вештих", песника, чиме ј е и он на релациј и

поетског става о „ имитовању" узора. Познате су хуманистичке расправе о

недовољности еклектицизма, познавања број них песника, да би неко био

песник-стваралац:11 затај стваралачки чин неопходан ј еталенат, оно што

чини песника сличним пчели, кој а од полена са број них цветова прави

мед и восак, или свиленој буби, кој а свилену нит извлачи из себе. А Мен-

четић ј е често узвикивао да ј е писнивац , песме што „твори", хвалећи се

да нема те „бољезни" кој у не би могао „у пј есан обратит

"(Н, 433). Зато ј е

уз познавање природе љубавног осећања, „ стриле у срцу", и праксе „ ве-

штих" узора, ј еднако важна и „обузетост

" песничким послом. Љубав према

драгој заноси његову мисао и тера га да пише о њеној лепот и. Зато ће у

ј едној песми рећи да ј е певање свој еврсна борба осећања, срца, и знања,

разума: „ ер мој а памет сва заходи срдашцем", па су многе песме настале

и несвесно: „толикрат створи кигоди неразбор" (II, 359). У ствари, каже

темпераментни Менчетић, пресудан ј е снажан доживљај лепоте драге, чест

топос заљубљивања на први поглед, кој и он назива „ мађиј е љувене": од

њих „ узбиј есни" дух, услов да изрази „ веље радости

" изазване виђењем

„виле" и њеног „уреса

". Онај рационални део стварања песме подразуме-

ва „ вештину" да се изнађе адекватни ј езички материј ал за „ изричај

" пер

-

ципиране и доживљене лепоте. То ниј е нимало лако ј ер, каже Менчетић

„топосом неизрецивости", да ,ј език не море изри ги / колико сам чловик

очима видити" (11,379). Песник ј е овде, бар у начелу, уметник лепе речи

11 Up. М. Pantić, nav.delo.


и несрећан ј е ако не уме да нађе одговарај ућу за сваки садржај : „ Јоште

ћу ово рит: липу рич тко љуби / што ће му на ум прит када ј у изгуби". А

употребити било кој у, ниј е препоручљиво: , ј ер када се што рече, вратити

се не море" (II , 478).

Опевање лепоте, адекватним лепим речима, чини и песму, уметнички

облик, лепом. У њој таквој треба да се боље види лепота драге „ госпој е",

предмет певања, а мерило те лепоте ј есте доживљај кој и се песнички из-

риче. Песник у свом стварању уметничке лепоте опонаша нај већег умет-

ника, Демиј урга, кој и ј е из хаоса материј ала створио нај веће лепоте. О

томе Менчетић говори у цигло два стиха:

В ишњи Бог на неби, владалац од звизда

Шта створи сам себи, кад ово нам изда?

Од свих лепота кој е ј е створио нај већи уметник, песнику ј е нај већа

ова земаљска, човеку дарована. Из тога усклика се препознај е препородни

човек сав окренут чулном, земаљском, животу. Али он овде апострофира

Бога, уметника, ствараоца лепоте: onuime, кој у подразумевај у „ звизде", и

конкрет не, земаљске, дароване човеку („ што нам изда"). Општа лепота

ј е означена владаочевом „ звиздом", синегдохом за космос чиј а ј е етимоло-

гиј а „ поредак", синоним за лепоту. Ниј е ли, према томе, Демиј ург „узор

" -

уметник Менчетићу у стварању песме као лепог поретка речи у облику

д ист и ха, ч ет верочл ан ог д во ст ру кор и м ован ог д ван аест ерц а са р и м ам а н а

шестом и дванаестом и полуцезурама на трећем и деветом слогу. У тако

уређеном „микрокосмосу", песми као лепом облику, он ј е изразио свој е

одушевљење земаљском лепотом, ускликом-питањем Богу шта ј е њему

остало после нај већег дара човеку, кој им тера читаоца да се „досећа" кој а

би то лепота могла да буде. Додуше, он сам понекад наглашава, такође

ускликом - и то кад пева о чулној лепоти свој е драге - да у њој треба

препознавати нај веће Божиј е уметничко дело: „Овај се говори љепота од

свит а / ку вишњи Бог створи да славом процвита" (I I, 459).

Као поборник земаљске лепоте и следбеник чулних напуљских страм-

ботиста, знао ј е Менчетић и сам да буде ласциван, еротизован, због чега

ј е „ звао вај" и трпео „ пригризање костиј у

". Отуда се и извињавао читаоцу

„ако што зађох", алудирај ући на свој е удаљавање од узора. Чак ће на више

места да каже „ ако за љубав створих шта ново" (11,1) и да се извињава

због тога: „Затој ми не забав тко буде штил ово,/ако ту за љубав сатворих

што ново". У одужој песми (I I, 455) о љубавним згодама и незгодама, он

ће свој наглашени еротизам, певање о „скровеним мислима" и „љувеној

сладости", приписати „неразумној младости

":


„ Ну луди, мн.у, држе безумну туј мисал,

У кој их број брже ј а се бих уписал."

Зато ј е свој у љубавну поезиј у, у уводној песми (II , 2), и означио као

„ исповиј ест" тај них љувених жеља, тј . као „очишћење душе

" исповешћу и

искреним кај ањем: „Доста ј е тој мени прид Богом да сам прав / ки мој е поч-

тенј е и чисту зна љубав". „Чиста љубав

" може бити и световна, кад „ (гди)

ј едно драга два имај у на мисал": „ Јер мој а љувезан и мој е госпој е/дост ој и

у пј есан да се чт и и noj e / зашт о ј е чист а сва" (II, 460). Имај ући у виду

овакав тематски заокрет и његову везу с уводним песмама („ Ш тиоцу" и

„ Мој а исповиј ес"), Решетар ј е уоквирио Менчетићеву поезиј у биографски

и поетски: биографски, раздвај ај ући доба „таште младости" и спознања да

ј е она „ кратак сан и лј етни цвит ки трпи час ј едан"; поетски, раздвај ај ући

његову младалачку љубавну од касниј е побожне поезиј е.

Л И Т Е РА Т У РА

Бој овић, Злата, „Зачеци дубровачке ренесансне поетике", у књизи:

Ренесанса и барок, Београд, 2003.

Jagić, Vatroslav, „Trubaduri i naj starij i hrvatski l irici", Rad JAZU, IX,

Zagreb, 1869.

Kombol, Mihovil, Povij est hrvatske knj iževnosti do narodnogpreporoda,

Zagreb, 1961, I I izd.

Kreković, Petar, „Naj starij a hrvatska lirika", Nastavni vj esnik, XVI,

19 0 7/ 0 8 .

Pantić, M iroslav, Poetika humanizma i renesanse, /- / /, Beograd, 1963.

Petrović, Svetozar, Problem soneta ustarij oj hrvatskoj knj iževnosti, (Ob-

l ik i smisao), Beograd, 2003.

Torbarina, Josip, „ Petrarka u renesansnom Dubrovniku", u : Petrarka i

petrarkizam u slavenskim zemlj ama, Zagreb-Dubrovnik, 1978.

Franičević, Marin, Povij est hrvatske renesansne knj iževnosti, Zagreb,

19 8 3 .

Халер, Алберт, „Дубровачка књижевност", Нова Европа, XVII, 5

- 6,

Загреб, 1928.

Čale, Frano, Petrarka i petrarkizam, Zagreb, 1971.


B r ank o L et i ć

ŠIŠKO MENČETIĆ'S

"POETICS

"

Su m m ar y

The paper fi rst discusses Menčetić's explicit statements on his own poetry, on himself

as a poet and on the readers, and goes on to his poetry itself . Based on these statements,

we have noted that Menčetić views the poetry of the ideal lady as Renaissance painting

and sculpting ideal beauty, only by poetic means. In doing so, he included implicitly the"art

" of celebrating beauty in verse, which has to be studied from the

"paragons

", but

also a particular "engrossment

" with the subj ect, the creative

"eros

", which makes poets

exceptional . He interpreted poetry as a struggle of the "heart

" and the

"reason

", while

discussing Beauty as the subj ect of a poem, the model lady as the "Muse

", inspiration, the

beauty of a poem, the "fl ower

", and himself as a poet

"laureate.

"

Poetika siska mencetica

Documents