Palate Godisnjak 5

1

Ана Фотић

ВЛАДИЧАНСКЕ ПАЛАТЕ (ДВОРОВИ)

У СРБИЈИ У СРЕДЊЕМ ВЕКУ

Aпстракт:

У овом раду биће разјашњени термини палата и двор,

типолошки и хронолошки опредељени српски средњевековни

дворови и начин живота у њима, на основу историјских извора и

археолошких истраживања.

Kључне речи: двор, палата, полата, сарај, придворице, престоне

палате, летњиковци, Црква, манастир, кула, игуманерија,

архимандрија, архиепископско станиште, ћелије, трпезарија,

главна или велика сала, спрат, бој, капије, двориште, трем,

помоћни објекти, павиљони, архиве, странопријемнице,

ксенодохије, фандрик, молчанице, азил, склоништа за прокажене

и богаље, цистерне, стаје, колеснице, коњушнице, штенаре,

простор за паунове, успреме, трапови, скривнице, леднице,

сокалник, кухиња, мутавник, мајупница, хлебарнице,

дохиједохије, унутрашње уређење (столови, свећњаци, ковчези,

одар, банак, троножац, столица, орман, рукомије, бачини, ноћни

врч, бакарни суд за грејање, arula, пећ), посуђе (бакарни котао,

caldaria, убруси, ћебад; јело (риба, погача, пита, аловина, колач,

вино, медовина, каша); одевање (појас, мандија, епириптарион,

шајак, риза, раса, кесе за новац, дугмад, запон, врежице,

2

марамице, убруси, доколенице, клашње, скорње, бјевче, опанак,

чревија, бунда, гуњ, рукавице, капут, туника, плашт, кабаница,

капуч, клобук, ваљеница, еslavenie, esclavinе, schiavinа, митре,

крст, бројанице)

Реч палата потиче из арапског језика (Pëllas) а код

нас је доспела са византијском културом од грчке речи

(παλατίον).1 У новијим речницима се објашњава преко

немачке речи der Palast,2 уз напомену да у средњем веку

означава већу кућу или господарску кућу са великим

предсобљем на првом спрату испред највеће собе. Mоже се

односити и на владарски, епископски или судијин двор,

трпезарију, већницу, чак и приземну кућу покривену

плочом.3 Овакав опис одређује њену чвршћу градњу у

грађевинарском смислу.

Та реч означава и ограђену стамбену зграду у тврђави,

која по правилу има два спрата (боја, у старој српској

литератури). У приземљу се налази трпезарија (заједничка

сала) до које се долази спољашњим призиданим

1 М. Дејановић и Љ. Јонке, Етимолошки речник хрватскога или

српскога језика II, ЈАЗУ, Загреб 1972, 590; Ђ. Даничић, Рјечник из

књижевних старина српских II, Београд 1863, 271.

2 G. Wasmuth, Lexikon der Baukunst IV, Berlin 1932, 11.

3 Исти пример пратимо код изгледа резиденцијалне дворане древног

микенског владара (βασιλεύς), који је преузет у античкој римској

култури за суднице и тржнице (basilica forensis), дворане у кућама за

становање богатих грађана (basilica domus) а од четвртог века и за

хришћанске Цркве, базиликалног типа.

3

степеништем. Вероватно се мисли на високо приземље,

изнад нивоа земљишта. Леонард Виљена пак сматра да је то

главна стамбена зграда у оквиру манастирског или војног

утврђења,4 која најчешће има подрум и два спрата. У

подруму су смештене оставе, а на горњем спрату главна сала

и стамбене просторије. Сала беше намењена скуповима,

пријемима, гостима, властелинима, али и дневном боравку

становника утврђења.5

У српској средњовековној литератури и документима,

помињу се грађевине које беху називане палате или чешће

полате,6 не одређујући тачно шта је такав објекат

садржавао, нити како беше тачно саграђен. Такве се

грађевине подједнако срећу у градовима, манастирима и у

престоним местима српских владара.7 Према археолошким

4 L. Villena, L. Crespn, F. Enaud, W. Meyer und A. Teylor, Glossaire,

Frankfurt 1975, 46, 186 и 187.

5 C. H. De Caboga, Die Burgen im Mittelater, Geschichte und Formen,

Ullstein Kunst Buch, M/Frankfurt-Berlin-Wien 1982, 44-5; Г. Симић,

Голубачки град, Старинар 33 (1984) 79; видети и Саопштења 22-23

(1990-91) 77-100.

6 С. Ћирковић, Владарски дворци око језера на Косову, Зборник

ликовних уметности 20 (1984) 67-83.

7 Такве грађевине постојале су широм византијског царства, о томе

сведоче остаци Влахернијске палате (данашњи Текфур сарај) у

Цариграду, остаци палата у Скопљу, Прилепу, Серу, Охриду,

Мистри (близу античке Спарте)... Постојаше сличне палате на

Западу (Vartburg, Rotenburg, Micenburg, Будим, Диошћер) и

крсташким у утврђеима на Леванту (о томе видети: Ch. Diehl, Manuel

4

истраживањима, палата у средњовековној Србији

подразумева појединачно, солидно грађено здање, које

означаваше резиденцију Владика или световне властеле.8

Палата у средњовековној Србији означаваше такође

грађевинску целину од низа објеката, звану двор9 или

дворски комплекс.10

Код српских писаца 13. века,

преовлађује термин двор. Дворове црквене властеле помињу

оснивачке повеље и оне којима се манастирима додељују

куће, селишта, села и повластице.11

de l`art byzantin, Paris 1910, 397-400; J. Kалић, Палата српских

деспота у Будимуu, Зограф 6 (1975) 50-58; C. H. De Caboga, наведено

дело, 45).

8 С. Мојсиловић-Поповић, Secular Building in Medieval Serbian

Monasteries, About the Medieval Standard of living, Зограф 16 (1985)

21.

9 Двор се на турском каже сарај (видети стих 45, Царство по Косову,

Српске народне песме 1, Београд 1929), тако да многи турски

топоними упућују на постојање старијих палата, односно дворова на

тим местима.

10 С. Поповић, Крст у кругу, Београд 1994, 86-90.

11 Погледати у Повељи Епископије у Призрену Стефана Дечанског

из 1326. године. Види се и по томе како цар Душан потврђује

игуману Григорију манастир Светог Петра у Кориши: све са црквом

и палатом (С. Новаковић, Законски споменици српских држава

средњег века, Београд 1912, 640 и 412; М. Динић, Српске земље у

средњем веку, Београд 1978, на многим местима се помињу дарови

приликом навпђења повеља).

5

Двор је у градским условима означавао кућу са

окућницом, ограђену двориштем. Слични дворови

додељивани су манастирима као њихови непокретни градски

метоси. У оснивачкој повељи манастира Светих арханђела,

цар Душан манастиру додељује дворове у Призрену, као и

властелинство са двором Новака Пецина.12

Да је двор

значио нешто што се разликује од куће, показује документ

којим деспот Стефан Лазаревић 1411. године, дарује села

манастиру Хиландару. Он та села ослобађа обавезе гређења

кућа и дворова.13

Дворови су били грађени исто као и куће

само већи и лепши, према писању Архиепископа Гијома

Адама.14

Осим што је значило кућу са земљом, под двором се

подразумевало и манастирско двориште. Манастиру Светих

Арханђела код Призрена, цар Душан је одредио да световна

лица која помажу у манастиру, не могу живети унутар

ограђеног двора.15

У оснивачкој повељи краља Милутина

манастиру Бањској, наводе се дужности сокалника који

морају да помажу око Цркве, трпезе и царске палате.16

У

12

С. Новаковић, наведено дело, 684-5, 700.

13 исто, 466.

14 У појединим историјским списима његово име је погрешно

наведено, уместо Guillaume Adam, стоји Brocardus, видети. превод С.

Новаковић, Bertrandon de la Brokijer O Балканском полуострву,

Годишњица Николе Чупића 14 (1894) 33.

15 исто, 697.

16 исто 627.

6

манастиру су постојале владичанске и владарске одаје. У

опису обнове поменутог манастира, Архиепископ Данило II

надгледајући изградњу нових здања, помиње и зидање

царске палате.17

Значи да у манастирима властела и

монаштво нису боравили у истим објектима, као уосталом, у

световним дворовима. У манастиру Дечанима по

Архиепископу Данилу II, биле су постављене палате у једну

врсту18

(једна до друге уз обимне зидове).

У патријаршијском двору постојаше и азил (врста

истражне тамнице за монахе) према помену Законика цара

Душана,19

што наговештава да се и Патријархова

резиденција називала двором.

Величина двора је била променљива и обједињавала је

многобројне грађевине, опремљене да приме архијереје, све

њихове секретаре, ђаконе, осталу пратњу, ктиторе,

приложнике и владаре са породицама. Средишње место међу

манастирским дворским зградама, припадало је такозваној

царској палати.20

То беше велика раскошна сала, већим

17

Архиепископ Данило II, Животи краљева и Архиепископа српских,

изд. Ђ. Даничић, Загреб, 1866, 151.

18 исто, 206.

19 Н. Радојчић, Законик цара Стефана Душана, Београд 1960, 67; за

тумачење тога видети: Б. Градашевић, Патријаршијски и царски

двор као масто азила по Душановом законику, Гласник СПЦ 28

(1947) 168-172.

20 У српској средњовековној литератури, у време кад Србија још не

беше царевина користи се назив `царска`, по угледу на Византију,

7

делом саграђена од чврстог материјала, а делом од дрвета.

Палате бејаху двоспратне или троспратне.21

Унутар њих

беше много мањих и већих просторија. Неке су служиле за

седнице архијерејског савета, док су у другима приређивани

свечани славски ручкови са много званица.22

Постојале су просторије за манастирску управу и

манастирску архиву. За боравак Патријарха и других

црквених великодостојника, као и краља, властелу и ктиторе

са пратњом, постојале су посебне грађевине у манастиру. У

повељи цара Душана манастиру Светих Арханђела,

предвиђено је да кад Патријарх походи у манастир, да му се

дарује коњ.23

Будући Архиепископ Арсеније I је проводио

мислећи на владарску или владичанску резиденцију. Описује се чак

и Хиландар као царска општежитељна установа, а Св. Сава се

наводи као оснивач царског манастира намењеног Србима (видети:

Дометијан, наведено дело, 156-9, 183-4). Реч `царска` у овом случају

означава да је градња била по византијском узору (о томе видети:

Д. Оболенски, Шест византијских портрета, Београд 1991, 142,

фуснота 89). Познато је истоветно преувеличавање и у српској

народној поезији, где је кнез Лазар, називан цар.

21У изворима се још зову двокровне и трокровне, видети: М.

Благојевић, Србија у доба Немањића, Београд 1989, 186.

22 Г. Острогорски, Византија и Словени, Сабрана дела 4, Београд

1970, 193; Н. Радојчић, Српски државни сабори у средњем веку,

Београд 1940, 114.

23 С. Новаковић, наведено дело, 697.

8

неко време у одајама Светог Саве у манастиру Жичи,24

док

му је и у двору у Црнчи било привремено боравиште.25

Игуман је у манастиру којим је руководио, имао своје

посебне одаје, назване игуманерија,26

као и архимандрит

(архимандрија), уколико га је било27

. У оквиру неких палата

су постојале библиотеке,28

архиве, и ризнице или

24

Архиепископ Данило II, наведено дело, 241.

25 М. Динић, Српске земље у средњем веку, Београд 1978, 348.

26 забележено је да је игуманерију у манастиру Дечанима, подигао

Стефан Дечански, поред архимандрије, царске палате и трпезарије

(видети: Г. Цамблак, Живот краља Стефана Дечанског, уред. Л.

Мирковић, Београд 1960, 23). На бакрорезу Григорија Станојевића

из 1745. године, приказана је Пећка Патријаршија са објектима који

носе назив палата патријаршијска и игуманерија (видети: С.

Мојсиловић-Поповић, наведено дело, 21).

27 Вероватно је и синђел или протосинђел, имао своје одаје, ал о томе

нема помена у историјским изворима.

28 Као у манастирима Ресави и Студеници. Постоји податак да су

књиге повезивене у палати Архиепископа Јосифа (видети: В. Мошин,

Рукописи Пећке патријаршије, Старине Косова и Метохије 5 (1968)

117).

9

странопријемнице (ксенодохије или фандрик) за пријем

ходочасника.

Резиденцијалне јавне функције, организоване су у

оквиру посебних грађевинских целина, дворана. Ово је било

неопходно да би се разлучило примање од приватних

потреба становања. Такав обичај преузет је код нас и на

Западу од византијске културе.29

Веома слична ситуација са

одвојеним грађевинама за примање и становање, постоји и у

данашњим епископским дворовима. Поред

репрезентативних објеката, постојале су понегде и

29

С. Ћирковић и Б. Ферјанчић, Јован Кантакузин, Византијски

извори за историју народа Југославије 6 (1986) 297-576.

10

испоснице (молчалнице) где су се поједини архијереји и

монаси, повлачили на неко време.30

Српски краљеви такође, не делише своју палату, ни са

најугледнијим гостима како из редова клира, тако ни са

византијским царом. Приликом путовања31

и краткотрајних

посета, боравило се под шаторима (павиљонима),32

јер су

Владике често путовале, обилазивши друге манастире и

Цркве у Србији, у другим православним државама, посебно

светој земљи и Цариграду. Шатори су древно, били више

цењени него данас, у њима се чак један временски период,

према Старом завету, и становало и богослужило.33

Разлог

одвојених објектима за боравак световних и црквених

великодостојника, може да буде и у поштовњу приватности

гостију и специфичном начину живота Архијереја. Кад су

гости Грци у питању, по среди је одбојан однос који је

30

О томе нам сведочи испосница коју је купио Св. Сава у Кареји, у

коју се са два до три калуђера повлачио на неко време, видети:

Дометијан, Живот Светога Симеуна и Светога Саве, уред. Ђ.

Даничић, Београд 1865, 170-1.

31 о путовањима Св. Саве и Св. Симеона видети: Дометијан,

наведено дело, 153-4; упоредити: Теодосије Хиландарац, Живот

Светог саве, уред. Ђ. Даничић, Београд 1973, 41.

32 понекад се и привремено место боравка, као што беше шатор

називало двором, видети: М. Благојевић, наведено дело, 186.

33 И кад донесоше ковчег Божји, наместише га усред шатора, који

му разапе Давид; и принесоше жртве паљенице и жртве захвалне

пред Богом (1 Днев 16: 1).

11

српска властела заузимала према Епископима грчког

порекла и грчкој властели,34

јер је често бивала у подређеном

положају у односу на њих. За Архиепископа је у близини

световног двора било обезбеђено такозвано Архиепископово

станиште.35

У краљевским дворовима у Дежеви,

Брњацима, Врхлабу, Сврчину, Паунима Рибнику, Вучитрну,

Брчелима, Некудиму... постојале су архиепископске куће,36

да би се сабори и крунисања владара могла несметано

обављати. У грачаничкој повељи37

краља Уроша II, помиње

се Црква у склопу двора у Паунима која је послужила

липљанском Владики као такво станиште са сокалником,

односно кућом у оквиру које беху кухиња и пећ. У близи, у

двору Сврчину беше Црква Св. Јована Крститеља, са истом

наменом. Имућнија властела је на свом двору градила

придворицу, коју су поклањали манастиру заједно са њеним

насељеним дворима.38

У повељи Лазара Хребељановића

34

Описе расправа о одагнању грчких митрополита и ставу српске

властеле према грчким Владикама наводе: А. Соловјев,

Законодавство Стефана Душана, Скопље 1928, 75; Архиепископ

Данило II, наведено дело, 381; К. Јиричек и Ј. Радоњић, Историја

Срба 1, Београд 1978, 286; В. Мошин, Свети Патријарх Калист и

Српска црква, Гласник СПЦ 27 (1946) 196.

35 М. Благојевић, наведено дело, 188.

36 М. Кашанин, Камена открића, Студије о уметности Србије у

средњем веку, Издавачки завод Југославије, Београд 1978, 29.

37 С. Новаковић, наведено дело, 563.

38 исто 685.

12

манастиру Раваници, помиње се село Придворица, у којем се

вероватно налазио двор са Црквом, а у оснивачком

документу манастира Дренче, поклања се манастиру двор са

Црквом у Наупари.39

Вероватно су богатија властела имала

придворице са здањима од камена, што не искључује и

мешовиту градњу са дрветом а дрвеним помоћним

објектима. Градња је била саборни чин, чак је и законом

било прописано да су верници дужни да заједно учествују у

изградњи било физички, било прилогом. Владари су

сматрали за своју дужност да бране и изграђују православну

Цркву. Данас влада мишљење да људи током изградње

постили, али у средњовековној Србији сви беху

упражњавали пост.40

Архијереји су имали своје палате у свим манастирима

и у непосредној близини владарских главних и споредних

места дворова, летњиковаца и престоних палата, у виду

придворица. Владари нису имали сталне престонице, за

време Немањића, него су се селили према годишњем добу,

из топлијег приморја у хладовиту планину. Имали су по

више престоница. Тек од 14. века, за време деспотовине,

почињу да зидају дворове и у градовима стварајући сталне

резиденције. Прва подграђа су била тескобна да би се

39

исто 763.

40 Упражњавање поста и причешћивање су важан сегмент живота

(видети стих 40, Чедо Алексије; и стих 65, Нејаки Стеван, Српске

народне песме 1).

13

сместио владар са свитом, владарском двору су била

потребна једно или два селишта,41

ту се такође налазио и

Епископов двор. Каснији и угледнији дворови беху ограђени

бедемима и кулама за одбрану, као у Равени. Али и даље

постоје летњи дворови, исти као за време владара из

династије Немањића. Овакве промене профане архитектуре

утицале су и на мењање изгледа сакралних дворова, што се

види по повећаном броју просторија и солиднијој градњи.

Нема прецизних података у средњовековним

документима, како су дворови просторно били осмишљени

нити како беху изграђени. Надземни делови палата су

углавном слабо очувани. Према писању једног путописца из

1308. године, и Архиепископа Гијома Адама42

из 1322.

године, у то време куће у Србији, чак и владарске, бејаху од

чатме и дрвене.43

Ретке беху оне у целости подигнуте од

камена или опеке, њих је бивало махом у Приморју.

Византијски агиографи, хроничари и Архиепископ Данило

II, наводе да су неки дворови и Цркве, били од дрвета кад

није било средстава да се подигну од камена.44

Архиепископ

је такође у манастиру Жичи, у близини трпезарије поставио

41

Г. Милошевић, Профана архитектура у Србији, према

историјским изворима и археолошким истраживањима, Београд

1996, 161.

42 С. Новаковић, ГНЧ 14, 31-32.

43 К. Јиричек и Ј. Радоњић, наведено дело 2, 230-250.

44 како се вели зе време архиепископства Саве I и Данила II , видети:

Архиепископ Данило II, наведено дело, 376.

14

палату од дрва саздану,45

а према жељи краља Милутина,

надгледао је обнову и градњу царске палате у Бањској.

Никита Акоминат, вели да су двори били од дрвета и

камена, окружени дрвеним плотом.46

Темељи и сокл дворова

у залеђу, свакако беху од камена. Цар Јован Кантакузен

описује да се улазило кроз капију (πύλη) у велико двориште

(αύλή), у којем су гости одјахивали с коња, а у

унутрашњости је било већих просторија за саборе,

заједничке трпезе, суђења, азиле и већања. По страни су биле

келије, сокалници, коњушнице, штенаре за псе, оставе,

радионице, све од дрвета47

или другог лаког материјала.

Негде су постојала и склоништа за прокажене и богаље.

Једно такво склониште је подигао краљ Урош III код

манастира Дечана, поставивши свог човека за управника и

лично га посећиваше.48

Присуство већег броја људи у двору,

наводи на закључак о постојању већих складишта воде

45

исто, 46. Почетком 19. века, ту палату видео је међу рушевинама

Ото Дубислав Пирх и назваше је краљевска палата, видети: О.

Дубислав Пирх, Путовање по Србији у години 1829, Београд 1983,

143 и 165.

46 исто наводи и С. Новаковић, Немањићке престонице Рас-Пауни-

Неродимља, Глас српске краљевске академије 88/52 ( 1911) 1-54.

47 исто. Таквог мишљења је и Г. Шкриванић, Раваничко

властелинство, Историјски часопис 16-17 (1970).

48 Дометијан, наведено дело, 29.

15

(зиданих цистерни49

или бунара, где је то било могуће),

хране (успреме или оставе) и оружја (магацина).50

Црква је имала најлепше летњиковце међу поседима.51

Ту беху постојале стаје за кола (колеснице) и коњушнице, а

негде и штенаре за псе. Веома често се у близини палата,

налазио простор за гајење паунова,52

што се као обичај

задржало и до данас при неким дворовима. Житарице су

чуване у посебним спремиштима, обзиданим и укопаним у

земљу. У литератури се означавају као житнице, силоси,

трапови, скривнице или оставе. Оне су стални пратећи

објекти утврђених манастира и летњиковаца.

Чвршће беху грађени, веома уски станови архијереја у

краљевским тврђавама. У тврђавама су се такође градиле и

49

Зидане цистерне и оставе су откривене током археолошких

ископавања како у утврђеним, тако и у приморским манастирима

(Раваници, Манасији, Св. Архангела на Превлаци код Тивта...)

50 Ради се о времену кад ратови бејаше честа појава као и пресретања

од стране разбојника на путевима, те су посетиоци долазили

наоружани, нарочито државни великодостојници када долазише са

пратњом. Монасима и свештеницима ношење оружја беше

забрањено, али постоје и извесни изузеци, нарочито у Црној Гори,

где су поједине Владике предводиле битке против Турака. Ношење

оружја је било забрањено и у српским средњовековним градовима,

одузимало се на уласку у град.

51 К. Јиричек и Ј. Радоњић, наведено дело 2, 231.

52 у појединим топонимима места у којима беху дворови, сачуван је

назив пауни, односно паунови.

16

по две веће зидане цистерне, обично лучно засведене.

Архиепископ Данило II повисио је кулу поред Цркве у

Јелашћима а саградио је сјајан двор с лепим и високим

палатама и Црквом Арханђела Михаила, која беше

украшена фрескама. Сем тога. Подигао је палате и ћелије53

у

Магличу.54

Помињу су у 14. и 15. веку дрвене куће у манастирима,

зване сокалник,55

а послуга у њима називана је

сокалницима. Ове куће су имале функцију кухиња.

Средишта у њима беху огњишта. Изнад огњишта висио је

бакарни котао (caldaria) учвршћен гвозденим ланцем. Покрај

огњишта беху држани кухињски лонци и таве, посуђе од

камена, глине или бронзе и дрвена ведра са гвозденим

обручима. У повељи краља Владислава манастиру Св.

Богородице на Бистрици у Полимљу, прописано је да су

сокалници обавезни да помажу у манастиру када долази

краљ, властелин или гост.56

Уз кујне беху постојале

хлебарнице или пекарнице за хлеб, магацини или подруми

за чување и прераду соли и рибе, успреме и дохиједохије за

прераду уља и масти (Хиландар).57

Негде су постојале и

53

М. М. Васић, Архиепископ Данило II, монах и уметник, Прилози

за КЈИФ 5 (1926) 231-264.

54 назив града води порекло од речи српске магла.

55 Кујне су још називане мутавак и мајупница (Манастир Хиландар,

ур. Гојко Суботић, изд. САНУ, Београд 1998, 263).

56 С. Новаковић, наведено дело, 697

57 Манастир Хиландар, 264.

17

радионице за израду алатки или обраду дрвета (у манастиру

Топлица).

Унутрашње уређење дворова чине банкови, ормани и

креветишта уграђени у стену, камини и пећи. Боравак у

палатама је бивао удобан преко зиме, јер су се те грађевине

добро грејале. У манастиру Студеници се користио велики

бакарни суд (arula) за грејање, који се преносио. По свој

прилици, овај суд се пунио дрвеним угљем, нешто као

мангали у јужној Европи. Покретни беху дрвени столови,

мањи столови у ручаоницама монаха и трпезе (τάρπεδα), за

којима се обедовало на празничним гозбама, о славама. За

столом се седело на дрвеним столицама, троношцима,

клупама или каменим банковима. Столови су се застирали

столњацима. Постојали су и мали убруси за руке, нешто већи

од марамица.

У угледнијим дворовима, стене, врата, и под беху

покривени и украшени шареним простиркама. Понегде су

постојане и платнене драперије, чак извезене свилом и

18

златним концем, а негде памучне завесе као заклон од сунца.

Византијски намесник Метохит, вели да је видео да су

луксузне простирке биле извезене златом, док су иначе у

исте сврхе коришћена ћебад.58

Најскупљи кућни прибор се чувао у врећама и

ковчезима (κιβώτια), као што је златно посуђе, одежде,

судови и новци.59

58

΄Έπίπλοις τε πας ό μος πτων σηικοίς τε καί τρσσιπάστοις, Т.

Sathas, Bibliographica Graeca 1, 173.

59 Забележио је цар Јован Кантакузен по причама жене једног

византијског протовестијара.

19

панагијари од јасписа 12-13.век

Богатијие палате беху осветљене воштаним свећама у

гвозденим или сребрним свећњацима (свејштник, свјећник),

док су на Приморју коришћени фењери од гвожђа или

бронзе. Најуобичајније средство за осветљење беше луч,

нарочито по манастирима. Ноћу се излазило са лучем, или

упаљеним замотуљком сена у рукама.

Одар60

беше мека постеља, која се само ноћу

распростирала по земљи. Људи током средњег века, спаваше

60

Отуд се и данас каже да покојник лежи на одру, мислећи се на

кревет.

20

обучени, и то у Приморју на ланеним чаршавима стављеним

на животињска крзна, у унутрашњости на сламњачама или

сламницама (palearum usus). Неки су намештали постеље на

банкове уза зидове. Али од 13. века се у Приморју користио

дрвени одар (lectum de ligno), а од 15. века мадраци. Рано у

употребу улазе перјани јастуци, а постојаше и перјани

душеци, застрти ланом или сукном. Зими се покривало

крзном, од јагњета или куне. Понегде су коришћени

умиваоници и (рукомије, бачини) и ноћни врчеви. Постојали

су дрвени или коштани чешљеви, и ручна метална тоалетна

огледала.

Свскодневно стоно посуђе беше једноставно, махом од

дрвета. Посебно беше цењено сребрно посуђе, а ретко се

виђало златно,61

оно се износило само о славама.

61

Монаси Дометијан и Теодосије су били импрсионирани богатим

поклонима (ведра пуна злата и сребра, скупоцене свете сасуди,

мазге, коње...) које је жупан Немања пре свог монашења поклонио

Црквама у Јерусалиму, Барију, Риму, светогорским и српским

манастирима.

21

Сланици беху од калаја. Јело се дрвеним прибором,

ретко сребрним а кадшто и позлаћеним кашикама и

виљушкама, те ножевима са украшеним дршкама у посебним

приликама. Судови за пиће беху стаклени, дрвени, бронзани,

у виду пехара, чаша, купа, позлаћених кондијера и кригли с

поклопцима. Приликом путовања се носила српска гвоздена

боца.62

Бокали беху од калаја, а понеки у 14. веку беху

сребрни. У манастиру Морачи, и данас постоји пехар у виду

воловског рога, уметнички украшен и окован у сребро.

Износи се сваке године о манастирској слави и из њега се

62

По записима из Дубровачког архива.

22

пије у славу Божију а и ради подсећања на Царство будуће.

Цар Душан је делио манастирима пуним рукама златно и

сребрно посуђе, скупоцене одежде, села и поседе.63

Помиње се да је приликом разбојништва или

паљевина,64

током 13. и 14. века, у инвентарима

пострадалих објеката било жита, брашна, плодова, сира,

63

(М. Благојевић, наведено дело, 184). Црквеним имањима ван

средњовековне Србије, се временом губи сваки траг јер су их суседи

отимаи, пљачкали и спаљивали (пример метоха око Стона, Сланога,

Скадра, Полога, цела жупа Грбаљска...) Полог је био добро

Призренске епископије, Стон и Слано, добра св. Петра на Лиму,

Скадар беше добро Св. Арханђела код Призрена, жупа Грбаљска

добро Св. Арханђела Михајла, на Превлаци код Тивта. Али о

њиховом постојању сведоче повеље краљева и царева српских (које

су се све завршавале проклињањем оних који би завештана добра

манастирима и Цркви отимали). Исто наводи Законик цара Душана,

по коме се најближи властелин терети да плати штету, или чак

читава жупа, а ако се пљачкаши ухвате, да се са њима поступа као с

издајницима (члан 32, 58 и 144 Законика). Исте клетве постоје и у

византијским нотаријалним повељама, али их нема у старијим

царским повељама (видети: Novellae constitutiones imperatoram post

Justiаnum quaе supersunt collatae et ordine chronologico digestae 2, ed.

C. E. Zahariae, Lipsiae 1893, 182 и разно). Нестајању црквених имања

допринеле су такође и најзде Монгола, куга продрла са Истока...

64 Видети податке из дубровачког архива о пљачкама по Србији (М.

Динић, Из Дубровачког архива 3, Београд 1957, 63) као и сведочење

светогорског калуђера, о пљачкању светогорских манастира од

стране крсташа у 13. веку (цитирано у делу: J. B. Pitra, Analecta sacra

et classica Spicilegio Solesmensi parata 6, Париз-Рим 1891, 245-50)

23

масла, меда, оружја, одела, кухињског посуђа, ручних

млинова, жрвњева, лопата, секира, косијера, ведра, бачви,

торби, мешина од јареће коже у којима се држало вино,

мед, масло или млеко.

Биљна храна беше свагда на првом месту и неопходно

потребна, чак и у западнијим крајевима који су богати

стоком65

(стога је онамо за време неродних година чешће

долазило до глади). Мешени су хлеб, погача66

(focacia), каша

(farinata)67

и припреман двопек (колач, biscottus, panes

colacios-помен из 1371. године, говори да је ношен углавном

приликом путовања). За време празника, обичавало се

доношење погача на поклон манастирима. Пита (πήτα) се

помиње у једној повељи цара Душана манастиру Трескавац

код Прилепа.68

У дане поста трошило се воће, свеже или

осушено, и обавезно усољена или свежа риба, нарочито

крупна и дебела дунавска риба која беше необично цењена у

Цариграду. Студенички игуман бејаше дужн да за празник

Св. Симеона, набави рибу из Дунава и Зете, јер се на салву

65

Нидерле се не слаже с овим мишљењем по коме су Словени јели

само биљну храну (L. Niederle, Život starých Slovanův 1, Праг 1911-3,

разно).

66 У једној повељи цара Душана, кмет Цркве Св. Никол у Врању, која

беше хиландарско добро, имаше надимак Руби-погача (С.

Новаковић, наведено дело, 415).

67 Она се готовила у Приморју и код хиландарских монаха.

68 Гласник 12, 375; упореди и Призренску повељу Гласник 15, 172.

24

позивао и владалац 69

. Од 14. века морска риба бива

цењенија. Од пића постојаше вино, које се лети држало у

ледницама да би било хладно.70

Медовина71

се правила у

планинским крајевима где није било винове лозе, али беше

цењена и на северу. Постојала је и нека врста пива,72

од тога

је настала кисела аловина,73

спремана од јечма или оваса.

У ормане или ковчеге слагана је била одећа и обућа. За

одежде су се користиле скупоцене грчке, млетачке или

69

Видети Студенички типик објављен у Гласнику 60, 172.

70 Постоји легенда по којој Св. Сава, као изасланик свог брата

Стефана Првовенчаног, беше боравио на двору угарског краља

Андроника II, где беше понестало леда, у сред жарког лета. Св.

Сава говораше да је научио свагда пити хладно вино. Пошто му

краљ не могаше набавити лед, Светитељ се помоли Богу, на то по

молитви, наједанпут удари град, те му краљеве слуге, накупише

пуну сребрну чинију леда (Дометијан, наведено дело, 249).

71 Кендрен и Цар Кантакузин, помињавши битку код Сера 1542.

године, описује како су Срби поболели јер су преко мере пили ново,

непроврело вино (μέλιτος). Кад је цар Фридрих I Барбароса, стигао у

Ниш, био је угошћен вином и мдовином (Similiter et omnes principes a

predicto comite serviae in vino et medone et animalibus multum honorati

fuerunt- цитат из писма посавског Епископа Диптолда објављеног у

Chronicon Magni presbiteri, Mon. Germ. XVII, 509).

72 Кметови манастира Грачанице, Бањске, Бистрице и Дечана, беху

дужни давати пред Божић, манастирима даџбине у хмељу и сладу,

од чега пиво беше готовљено.

73 С. Новаковић, Пиво у Србији у 13. и 14. веку, Глас 86 (1911) 151-

66; С. Тројановић, Старинска српка јела и пића, Српски

Етнографски Зборник 2 (1896) 113-120.

25

фландријске тканине: скерлет, свила, кадифа, некад и из

Дамаста, проткане златом. По речима Архиепископа Данила

II одело им беше шарено као пољско цвеће, да су се гледаоци

дивили.74

У 15. веку беше још шареније. Појасеви (δώνε)75

се

код Срба највише ценише, те беху од коже, свиле или

кадифе, са металним копчама. Копче кадкад беху позлаћене

или златне са бисерима и драгим камењем, по угледу на

визнатинце. О појасу су ношене кесе за новац, често од

кадифе, извезене сребрним и златним концем, окићне

бисером или златним дугметом, а причвршћене сребрном

верижицом. Новци су се могли носити и у обичној или

златом извезеној марамици, ношеној о појасу или рукаву.

Обичне свакодневне мантије76

беху сукнене (звано код Срба

још и шајак од латинске речи sochena а у Приморју раша77

74

Архиепископ Данило II, наведено дело, 96-7.

75 Беху веома цењени и код Јудеја. И синовима Ароновим начини

кошуље, и начини им појасе, и капице им начини за част и дику

(Излазак 28: 40).

76 Спљоашње ризе, су црне комотне одежде широких рукава, дуачке

до чланака. Чак и великосхимници (у које је спадао и Св. Симеон) су

носили овакве ризе и бивали у њима сахрањивани, видети: P.

Sherrard, Athos, The Mountin of Silence, Лондон 1960, 68-70. Називи

ρασουόρος, στασρουόρος, μικρόστεμος и μακρόστεμος су само

ступњеви монашких звања, која не подразумевају ношење другачије

свакоднвне одежде.

77

Риза ( ) је латинског порекла, што се види из већ поменутог

горе у тексту. Овај назив не треба бркати са данашњим појмом раша

који користе дубровчани, ради означавања модре чохе за сељачке

26

или расција). Пошто беху црне, монахе су називали

црнорисцима или чрнцима. Испод ризе су се носиле уске

чакшире. У околини манастира Бањска, обичај беше ношење

кожних доколеница (скорње), другде опет високих вунених

чарапа од козје длаке (клашње) док ногу штитише ниске

чарапе (бјевче). На ногама ношаху опанке од свињске или

воловске коже (opinza, paria opancharum) и ципеле кожне

(чревија) или чохане. Зими се ношаху рукавице и бунде

(γούνα од српске речи гуна,78

првобитно је означавало

крављу кожу) које беху причвршћене са запоном (фибула).79

Постојали су и дугачки капути до пола цеванице, са или без

рукава као пелерине. Такав комад одела се звао сукња

(tunica, guranachia, zuppa, zuppetum). У 14. и 15. веку

употребљавали су се црни горњи чохани огртачи (плашт,

доцније кабаница, mantellum, clamis, soccha, zocha) за

путовања, некад постављани јагњећом кожом и украшени

сребрним дугметима. Ова врста тканина беше позната у

Европи као српски производ. Огртачи од грубе вунене

тканине називани су у средњем веку на немачком еslavenie,

чакшире. Назив раша за панталоне, потиче од имана француског

града Араса, по Миклошићу (Etymologishe Wörterbuch).

78 У речнику В. Караџића, гуњ се помиње као црн, разних дужина, у

Србији беше ношен без појаса, чсто и без рукава, а у Црној Гори са

појасом и рукавима. У појединим крајевима су се носили нарочити

гуњеви, more Sclavorum.

79 Опис сребрних фибула, односно запона, видети: Љ. Стојановић,

Старинар 1 (1884) 110-118, са сликама.

27

на француском esclavinе а на италијанском schiavinа.80

Постојале су црне чохане капе (капуч, capucium, caputeum),

које се помињу у законику Стефана Душана. Ношена је и

вунена или кадифена капа (клобук, ваљеница), оперважена

кожом јагњета или вука.

Стихари су били од белог сукна, често са великим

извезеним крстовима. Мандије (епириптарион)81

беху од

црвене чоје, по угледу на византијске цареве,82

веома ретко

су ношени у зеленој боји.83

Митре беху извезене златним

концем а украшаване драгим камењем и бисерима

опточеним златом.

Најобичнији вратни украс беше крст на ланчићу.

Архиепископ Данило II носио је редовно о врату крст од

демонолита,84

који га је штитио.85

У Приморју беху у

80

Настало од речи Словен, мада се мисли на Србина. Често се у

старијој литератури те две речи мешају.

81 Погледати минијатуре Мирослављевог јеванђеља.

82 За византијске цареве вели се да су у црвеном (пурпур) рођени,

чиме се истиче престиж, јер је дворана у царској палати, у којој су се

рађали цареви била пурпурне боје. Византијски цар Константин се

презиваше Порфирогенит, што је дослован превод малопре

споменутеих речи.

83 У ретким примерима у Примоју, под непосредним утицајем са

Запада.

84 То помињу његов биограф и цар Јован Кантакузин, а видети:

Данило, наведено дело, 357.

28

рукама ношене бројанице од корала или србра, на

бројаницама често беше окачен позлаћен кстић. За печаћење

писама се користило прстење са гемама.86

Све луксузне и богато украшене одежде,87

беху

ношене за време служења светих тајни, по угледу на одећу

световних владара, посебно византијских царева.

85

У оновременој Србији беше још присутна потреба ношења

амулета, па и по покрштавању, настављају крст носити ради

предохране од нечистих сила.

86 А. Ивић, Стари српски печати, Нови Сад 1910, слике бр. 2 и 65.

87 Приликом превода типика манастира Богородице Евергетиде на

црквенословенски, Св. Сава је дао исцрпна правила о одећи, посту,

понашању у Цркви, трпезарији... Из поменутог типика се могу

извући поједини подаци о литургијским и свакодневним одеждама, о

начину монашке исхране у оно доба, изгледу трпезарије и сл.

(видети: В. Ћоровић, Списи Св. Саве, Београд-Сремски Карловци

1928, 14-150). Користан је и критички приказ монашких правила

који је објавио Ф. Гранић, видети: Светосавски зборник 1 (1936) 67-

128.

29

***

Дворови могу бити подељени у три групе. Они у

утврђењима, која нису била удаљена. За дан хода се могло

стићи од једне до друге тврђаве (Рас, Звечан). Другу групу

чине неутврђене придворице летњиковаца, подизане у

равницама (Дежево, Брњаци, Некудим, Врхлаб, Сврчин,

Пауни, Рибник, Брчели, Некудим). Трећу групу чине палате

у престоним градовима (Београд, Смедерево, Призрен,

30

Приштина, Вучитрн). Неки су чак дворови били привремени

и провизорни (шатори), служећи само приликом путовања. 88

Дворови су зидани према могућностима, потребама

домаћинства, климатским условима, географском терену и

постојећем материјалу за градњу. Првобитно беху подизани

у околини Раса, потом за време владавине краља Милутина,

место за подизање дворова се помера ка југу, на Косово. Од

момента интензивног подизања градова, отварања рудника,

оснивања тргова, обнављања старих и подизања нових

комуникација, за време владавине краља Уроша III, дворови

се везују за урбана средишта. Манастирски поседи постају

бројнији и већи, па и палате бивају солидније и подижу се у

све већем броју, али сам начин становања остаје готово

непромењен.

88

То представља посбан проблем археолозима да их тачно

убифицирају. Трајних владичанских здања у Србији је веома мало

систематски истражено (као нпр. у манастирима: Ресави, Наупари,

Ђурђевим Ступовима, Студеници, Топлици, Милешеви,

Сопоћанима, Пећкој Патријаршији, Дечанима, Бањској, Павловцима;

и палате архијерејске у Магличу, Брњацима, Београду, Смедереву).

У већини осталих манастира који су археолошки истражени, сама

палата још увек није убифицирана или истраживачи археолошки

материјал нису публиковали. Поједини дворови који су описани у

историјским изворима, још нису пронађени. Све ово веома отежава

подробније испитивање и прецизније одређивање грађевинских

стилова палата и исцрпнији опис начина живота Архијереја у

средњовњковној Србији.

31

Палате у оквиру утврђења су чвршће грађена здања,

која својом подужом страном улазе у део фортификације и

то увек бивају смештена уз кулу (donjan) због потребе

одбране. У зависности од конфигурације терена, могу бити

органозоване у оквиру једног објекта или као комплекс од

неколико појединачних зграда. Ако беху подизане као једна

грађевина, у њој беху обједињене јавне функције (велика

сала), стамбене просторије, кухиња и оставе. Нису се свуда

палате налазиле уз обимни зид, већ су некад биле подигнуте

слободно у простору.89

У манастирима су постојала посебна

здања намењена ктиторима,90

црквеним

великодостојницима који су долазили у посету и

манастирској управи.91

Ти објекти су саставни део низа

89

У манастиру Топлици, палата није подигнута уз обимне зидове, о

томе видети: М. Љубинковић, Ископавања комплекса Цркве Св.

Николе у Топлици код Куршумлије, Археолшки преглед 10 (1968)

121-3.

90 Као нпр. палата деспота Стефана у манастиру Ресави, која је

служила за саборе и свечане пријеме, а налазила се између

трпезарије и библиотеке, видети: М. Кашанин, наведено дело, 30.

91 Зграда манастирске управе у манастиру Милешеви није пронађена,

иако постоји податак из 1624. године, којим се спомињу на северној

страни: зграде манастирске управе, игуманерија и 4 ћелије које су

старадале у великој поплави реке Косатице (видети: Љ. Стојановић,

Старе српске повеље и писма I-1, Београд-Сремски Карловци 1929,

136). Зграда манстирске управе пиказана је на бакрорезу манастира

Дечана из 13. века. У манастиру Ђурђеви Ступови, нађене су

32

грађевина подигнутих уз обимне зидове манастира. Њихова

ширина је одговарала ширини осталих објеката.

Изглед и просторни распоред палата, унутар градских

зидина, имају паралеле у многобројним примерима Западне

Европе, потом Будиму и крсташким утврђењима на Леванту.

Дворови ван утврђења су једноставне грађевине.92

У

приземљу имаше смештене трпезарију, кухињу, чесме,

нужнике и оставе, а на

спрату велику салу и одаје за администрацију. Понекад је

постојао и подрум. Код световних палата, распоред по

спратовима беше обрнут. У великој сали беху декоративно

укопане житне јаме у приземљу а на спрату су биле просторије

намењене манастирској управи и световној властели.

92 Имали су све 4 фасаде јер не беху прислоњени уз обимне зидове,

већ стајаше слободно у простору. Такав је пример патријаршијска

палата у Пећи. Дебљина зидова фасаде је била 1,20 м. Претпоставља

се да је ова палата подигнута 1330. године, и да је првобитно

припадала Архиепископу Данилу II.

33

обрађене прозорске нише у зидовима, банкови за седење,

зидана ложишта или камини, некад и живопис.93

Све основе палата беху правоугаоне, разуђене

пиластерима и тремом94

са прочеља. Беху подигнуте од

полуобрађеног камена са дрвеним скелетом, или

комбиновањем камена и опеке. Ове грађевине су без

декоративних архитектонскух детаља током 12. и 13. века. У

приземљу су могле имати оставе, обзиром да нису биле

једнонаменске грађевине.

93

Откривен у великој сали у патријаршијској палати у Пећи и палати

у Јелачу.

94 Који некад имаху и зидане делове какав беше трем

у Пећкој Патријаршији.

34

Главна фасада палата, беше рпрезентативна са више

прозора на спрату. Прозори су могли бити правоугаони,

лучни и бифоре. Обрада фасада и декоративних елемената

архитектуре беше различитих грађевинских стилова,

35

следствено византијској традицији са Истока (полихромна

обрада фасада, комбиновањем камена и опеке, слепе аркаде,

венци) до романичких и готичких обележја преузетих са

Запада (засведени тремови, низови прозора и ниша, чипкаст

украс). Примена опека за декорацију фасада је чешће

употребљавана него код световних палата. На неколико

локалитета откривен је црвени малтер, искоришћан као

украсни премаз зидова. Унутрашња зидна платна беху

дерсована. Констатована је примена и сантрача и гредног

роштиља, како где. Под је извођен од набијене земље (уз

спорадичну употребу опека) премазиване малтером у

приземљу, односно дрвених облица на спрату. Таванице су

биле равне, а кровови беху двоводни или четвороводни,

изведени од тањих дрвених облица, преко којих се налазио

покривач од сламе, папрати, трске, дрвета, а негде чак опека

или олова.95

Међуспратне конструкције су грађене од дрвета,

а степенице које су водиле на горњи спрат, беху дрвене или

камене.

Влада погрешно мишљење да су дворови, уређење,

посуђе, одећа и уопште начин живота, Владика у прошлости

били аскетски, а насупрот томе имамо ризнице са остацима

веома скупоцених и богато украшених одежди, археолошке

налазе палата и дворова, приказе на живопису, минијатурама

Мирослављевог јеванђеља и фрагментовани описи начина

живота у историјским изворима, који нам дочаравају сасвим

95

Игуманерија у Дечанима бече покривена оловним кровом.

36

другачију слику. Поједине одежде можемо видети и данас

приликом отварања кивота светитеља о славама. Није се

штедело ни за градњу, ни за уређење владичанских дворова,

а веома се обраћала пажња да се следи византијски узор и

помпа.96

96

Ван граница средњовековне Србије, заједно са Св. Савом, Св.

Симеон беше ктитор Велике лавре Ивриона и њене Цркве у Кареји, а

сам Св. Сава био је ктитор манастира Каракала, Ксеропотама,

Филотеа и ватопедског метоха, Цркве у Просфори (данашњи

Уранополис). Скупоцени предмети беху пореклом из Млетачке

републике и Угарске царевине, док су неки предмети од сребра,

олова, бакра, гвожђа сасвим извесно били артефакта домаће

провинијенције (о томе видети: Теодосије Хиландарац, наведено

дело, 28 и 33; Д. Оболенски, наведено дело, Београд 1991, 132-3).

Ова искуства Св. Сава преноси у отаџбину, подижући прво

архиепико средиште у манастиру Жичи. Монах Теодосије, наводи да

је за ту прилику довео из грчке земље архитекте и мраморнике, као

и сликаре из Константиновог града (о томе видети: Теодосије

Хиландарац, наведено дело, 97-8, 141). По томе се види колика

пажња беше поклањана зидању и уређењу владичанских

резиденција, јер пример уређења манастира Жиче, као најважнијег

узора, следе и сви остали Епископи, сходно могућностима. Обичај

богатог даривања манастира скупоценим предметима (сасуди,

одежде, стоно посуђе...) и приложништва, настављен је од потоњих

владара и властеле, по угледу на жупана Стефана Немању.

Ктиторство и поклони, од стране дародавцима беху одраз бриге о

учвршћивању вере и наставку предања. Краљ Милутин је

обнављајући Грачаницу, беше даривао манастир Борковим местом и

двором (С. Новаковић, наведено дело 635).

37

Списак илистрација

1. Игрумнерија приказана у цртежу пресека манастира

Хиландар у правцу севе -југ

2. Основа трпезарије и кујне у Хиландару

3. Цртеж игуманскког стола у хиландарској

трпезарији

4. Завеса царских двери

5. Панагијари из 12.-13. века

6. Зделе из 19. века

7. Зделе из 13. -14. века

8. Тањири из 17. Века

9. Фреска са ликом Св, Симеона и приказом

свакодневне одежде

10. Фотографија хиландарске трпезарије

11. Фотографија трема хиландарске трпезарије

12. Хронолошки приказ градње манастирских зидина у

основи

13. Изглед фасаде

(фотографије су преузете из књиге Манастир Хиландар, издање

САНУ, Београд 1998)

38

BISHOP`S PALACES (COURTS) IN

MEDIEVAL SERBIA

Summary

Palace even complex of several buildings called court

(including imperial palace with all supplementary

buildings) could be residence of Bishop, prelate or nobility,

in medieval Serbia. Palaces had rectangular bases, pillars

and porches at the front with main representative facades.

Courts could be divided in three groups. The first one

refers to palaces in the castles. The second group refers to

countryside palaces built up in the wide fields. The third

group refers to palaces in the capitals. Bishops had their

palaces in every monastery and nearby every countryside

palace or capital palaces of the emperor.

Palaces in the castles could be planned as complex of

several buildings by the ramparts or arranged as one

building, containing: main auditorium (used for Holy synod

of Bishops or feast banquet with a lot of guests), cells,

kitchen and cellar, all joined with each other. In the

39

monasteries by the walls there were several different objects

(management offices, archive, treasury, libraries, refectory).

Court in the monastery was complex of many buildings,

equipped to serve Patriarch, Archbishop, Bishops, Abbots,

Archimandrites etc, their secretaries, deacons, escorts and

donators as well as emperors with their families, during

their visiting tour of monasteries, resided in the buildings

made for this special occasion. Beside the representative

objects, there could be hermitage.

Countryside palaces were designed to contain:

refectory, kitchen, taps water, lavatory and storages on the

ground floor and main auditorium by the administrative

chambers on the first floor. In main auditorium niches for

windows, benches and fireplaces were decorated.

Sometimes there was fresco painting.

Treasures, archeological findings, scene on fresco

painting, miniature in the Evangel of Mir Slav and sporadic

description in history accounts, provide us a clear picture of

courts, with their interior, vessels, vestments or way of

living Serbian Bishops in medieval ages. Donators,

monarchs and Bishops spent a lot for constructing the courts

and played great attention to follow the Byzantine path and

pomp. Reach donation to the monastery, introduced a

custom by Stefan Amana, had been followed by the

descendants. Donations and gifts were used to emphasize of

establishing the Christendom and continuing the tradition.

40

Oригинални текст је објављен у Годишњаку 5 (2006), Часопису за

теолошко-философска и текућа питања Православног

богословског факултета ,,Свети василије Острошки`` у Фочи (стр.

169-191)