Međunarodno Javno pravo skripta 110 pitanja

1. POJAM MEĐUNARODNOG JAVNOG PRAVA

* Termin

Termin „Međunarodno javno pravo" koji je u novijoj nauci stekao gotovo univerzalno

pravo građanstva, potekao je od Bentama i zamenio stariji termin „Pravo naroda".

Jako uporište termin „Međunarodno javno pravo" našao je u ideji da je narod nosilac

suvereniteta u državi, ideji koja je proistekla iz velikih građanskih revolucija.

Pored termina „Međunarodno javno pravo" u delu teorije koristi se i termin „Međunarodno

pravo". Razlika nije samo formalna, jer termin „Međunarodno pravo" ukazuje na pristup

po kome grana prava o kojoj raspravljamo obuhvata i izvesne pojmove i pravne institute

(npr, državljanstvo i pravni položaj stranaca) koji se, po pravilu, izučavaju u srodnim

granama prava kao što je međunarodno privatno pravo.

* Pojam međunarodnog prava

U formalnom smislu reči, međunarodno pravo predstavlja sistem pravnih pravila koja

regulišu pravni položaj i odnose subjekata međunarodnog prava kao i pravni položaj i

odnose drugih jedinki od međunarodnog interesa.

Formalni pojam međunarodnog javnog prava podrazumeva sledeće elemente:

a) Međunarodno pravo je sistem pravnih pravila. Kvalifikacija međunarodnog prava kao

skupa ili sistema pravnih pravila je svojstvena gotovo svim definicijama međunarodnog

javnog prava.

b) Kao sistem pravnih pravila međunarodno javno pravo reguliše pravni položaj i odnose

kako subjekata međunarodnog prava, tako i drugih jedinki od međunarodnog interesa.

Karakteristično je vezivanje pojma međunarodnog prava za subjekte. Jer, pored odnosa

između svojih subjekata, međunarodno pravo reguliše pravni položaj i drugih jedinki koje

se ne mogu okvalifikovati kao subjekti međunarodnog prava.

Pored formalnog pojma postoji i materijalni pojam međunarodnog javnog prava.

Osnovna zamerka formalnoj definiciji međunarodnog prava je da ona ne kazuje gotovo

ništa o tome šta je suština međunarodnog prava. O suštini međunarodnog prava govore

materijalne definicije.

Shvaćeno u tom smislu, međunarodno javno pravo predstavlja objektivnu i autonomnu

normu ili imperativ međunarodne zajednice. Kao elementi materijalnog pojma

međunarodnog javnog prava mogu se navesti:

a) Međunarodno pravo je pravo međunarodne zajednice. Osnovni cilj ili funkcija

međunarodnog prava je stvaranje uređenih pravnih odnosa u međunarodnoj zajednici.

Bez obzira na različita shvatanja međunarodne zajednice, nesporno je da ona predstavlja

specifičnu zajednicu različitu od države kao postojbine unutrašnjeg ili nacionalnog prava.

b) Međunarodno pravo je autonomna norma ili imperativ. Kvalifikacija međunarodnog

prava kao autonomne norme ili imperativa ide za tim da ukaže na posebnu tehniku

stvaranja pravnih pravila međunarodnog prava, s jedne strane, i da odredi odnos

subjekata međunarodnog prava prema tom pravu, s druge strane. Ovakvom

kvalifikacijom povlači se suštinska razlika između unutrašnjeg i međunarodnog prava.

Za razliku od unutrašnjeg prava koje je heteronomne prirode, s obzirom na to da ga

stvaraju ovlašćeni organi države u formi jednostranih pravnih akata (ustava, zakona i

podzakonskih akata) i nameću ga subjektima prava, autonomna priroda međunarodnog

prava rezultira iz činjenice da ga stvaraju sami subjekti međunarodnog prava, daje, u

principu, sporazumne, konsenzualne prirode. Takva priroda međunarodnog prava se

ponajviše izražava kroz sistem formalnih izvora. Glavni formalni izvori međunarodnog

javnog prava su ugovor i običaj, pravni akti koji se zasnivaju na saglasnosti volja, izričitoj

ili prećutnoj.

c) Kao konsenzualno pravo, međunarodno pravo nije lišeno elemenata nametanja, budući

da elementi nametanja proizlaze iz same kvalifikacije volje međunarodne zajednice kao

osnova obaveznosti međunarodnog prava. Saglasnost volja je kvalitativno obeležje

pretežnog dela međunarodnog javnog prava, pojavljuje se kao opšte pravilo, dok u

izuzetnim slučajevima kada to nalaže opšti ili univerzalni interes, pravno pravilo

međunarodnog prava može biti nametnuto izvesnoj državi ili državama.

Nametanje ili subordinacija ima dva osnovna oblika ispoljavanja:

1. nametanje u procesu stvaranja i važenja pravnih pravila (primer su norme ius cogens-

a) i

2. nametanje u postupku primene pravnih pravila (slučaj kada Savet bezbednosti deluje

kao organ Organizacije Ujedinjenih nacija u cilju očuvanja mira i bezbednosti na osnovu

glave VII Povelje Ujedinjenih nacija).

d) Međunarodno pravo je objektivna norma ili imperativ. Kada kažemo da je

jedan od elemenata formalno - pravnog pojma međunarodnog prava i to da je

međunarodno pravo objektivna norma ili imperativ, to znači da je međunarodno pravo

objektivni poredak, poredak koji je iznad volje pojedinačnih država.

Osnov obaveznosti opšteg ili univerzalnog međunarodnog prava je volja celokupne

međunarodne zajednice, a pristanak države uzete pojedinačno, samo je instrumentalni

oblik konstituisanja volje međunarodne zajednice.

Volja međunarodne zajednice je odgovarajući izraz opšteg ili univerzalnog interesa koji se

izražava kroz pristanak pretežne ili preovlađujuće većine država - članica međunarodne

zajednice. Dva su osnovna obeležja pojma „pretežna ili preovlađujuća većina":

- kvantitativni, aritmetički - svodi se na veliku većinu tj. na standard koji se ne izražava u

preciznoj aritmetičkoj formuli već se konstituiše od slučaja do slučaja; i,

- kvalitativni, vrednosni - nije dovoljno da se radi samo o aritmetičkoj većini, već ta većina

mora biti reprezentativna tj. u njoj moraju biti zastupljeni svi glavni politički i pravni

sistemi i civilizacije sveta.

Objektivni karakter međunarodnog prava je potvrđen i u jurisprudenciji međunarodnih

sudova.

Potvrdu objektivnog karaktera međunarodnog prava nalayimo i u odnosu unutrašnjeg

zakonodavca prema međunarodnom pravu.

Najpotpunije određenje međunarodnog prava daje mešovita, formalno-materijalna

definicija. U skladu sa ovakvom definicijom, međunarodno javno pravo bi se moglo

odrediti kao sistem pravnih pravila u smislu objektivnih, autonomnih imperativa koji imaju

za cilj da regulišu pravni položaj i odnose subjekata međunarodnog prava kao i pravni

položaj i odnose drugih jedinki od međunarodnog interesa.

2. PRAVNA PRIRODA KLASIČNOG MEĐUNARODNOG PRAVA

Klasično međunarodno pravo je tvorevina evropske civilizacije. Ta činjenica je proizvela

dve značajne posledice: prvo, međunarodno pravo su stvarale evropske države i, drugo,

primena međunarodnog prava dugo je bila ograničena na evropski kontinent, na odnose

između evropskih država.

Međunarodna zajednica se u tu svrhu restriktivno određivala kao zajednica „država i

naroda koji stoje na visokom stupnju razvijenosti" između kojih vlada zajednica i

uzajamnost prava. Članovima međunarodne zajednice na koje se primenjivalo

međunarodno pravo smatrani su „narodi i države koji su još od prvih vremena primili

hrišćanstvo, a to su na prvom "rnestu stare evropske države sa germanskim i latinskim

jezicima kao i države novih svetova koje su se razvile iz kolonija ovih naroda."

Lorimer recimo, razlikuje odgovarajuće koncentrične sfere: civilizovano čovečanstvo, tj.

evropsku međunarodnu zajednicu; varvarsko čovečanstvo (Kina, Indija, Bliski Istok), na

kojoj se međunarodno pravo primenjuje samo u izvesnoj meri i ostalo neevropsko

čovečanstvo. Države van kruga tzv. civilizovanih ili prosvećenih bile su objekt

međunarodnog prava. U odnosima evropskih sila sa vanevropskim nisu primenjivana

pravila međunarodnog prava, već tzv. prirodni zakoni i hrišćanski moral. Iza ove formule

krije se pravilo odrešenih ruku tj. nepostojanje bilo kakvih pravnih obaveza prema tzv.

necivilizovanim državama i narodima. Na taj način olakšana je kolonizacija širokih pro-

stora Azije, Afrike i Amerike od strane evropskih kolonijalnih sila.

Od posebnog interesa za kolonizaciju bio je pojam ničije zemlje. Ovaj pojam je relevantan

za sticanje državne teritorije mirnom okupacijom. Pod „ničijom zemljom" podrazumevala

su se i ona područja na kojima su postojale urođeničke, plemenske i državne organizacije

koje nisu bile civilizovane u smislu evropskih standarda.

Ulazak neke vanevropske države u međunarodnu zajednicu bio je uslovljen sti-canjem

svojstva subjekta „hrišćanskog međunarodnog prava". U tu svrhu primenjivala se

konstitutivna teorija priznanja. Da bi se neka vanevropska država kvalifikovala kao

subjekt klasičnog, evropskog prava, bilo je potrebno da, pored formalnih atributa države

(teritorije, stanovništva, suverene vlasti), prihvati osnovna moralna pravila o odnosima

između naroda i poseduje takav stepen civilizacije koji joj omogućuje da se pridržava

pravila međunarodnog prava. Uslov „civilizovanosti" je strogo cenjen o čemu rečito

svedoči primer Turske, koja je, formalno dobila status subjekta međunarodnog prava tek

na Pariskom kongresu 1856. godine.

Otuda, možemo reći da je klasično evropsko međunarodno pravo bilo ekskluzivno pravo

evropskih sila koje su kroz to pravo izražavale svoje vitalne političke interese.

3. ODNOS UNUTRAŠNJEG I MEĐUNARODNOG PRAVA NA TEORIJSKOM NIVOU

Odnos unutrašnjeg (državnog) prava i međunarodnog prava se, po pravilu, posmatra kroz

prizmu monističko-dualističke kontroverze. Odnos unutrašnjeg i međunarodnog prava

ćemo posmatrati na dva osnovna nivoa:

- nivou teorije koji se svodi na kvalifikaciju pravne vrednosti ova dva prava i

- nivou prakse (unutrašnje i međunarodne) koja podrazumeva konkretan odnos pravila

unutrašnjeg i pravila međunarodnog prava u postupku primene.

ODNOS UNUTRAŠNJEG I MEĐUNARODNOG PRAVA NA TEORIJSKOM NIVOU

Ovako shvaćen odnos unutrašnjeg i međunarodnog prava ispoljava se kroz

suprotstavljanje dualističke i monističke teorije. Kao teorijski modeli odnosa unutrašnjeg i

međunarodnog prava, monizam i dualizam nisu norme, stvarne ili pretpostavljene, već

teorijsko, apstraktno viđenje odnosa ova dva prava bez obzira što oba imaju uporište u

praksi.

*Dualistička teorija. - Osnovna premisa dualističke teorije je da međunarodno i unutrašnje

pravo koegzistiraju kao dva nezavisna, odvojena objektivna prava, dva samostalna

pravna kruga. Ne postoje stvarne, materijalne veze između ova dva prava, jer je

međunarodno pravo - pravo između država, a unutrašnje (državno) je pravo iznad fizičkih

i pravnih lica koja se nalaze na teritoriji države.

Tripel, osnivač dualističke teorije, kaže da unutrašnje pravo nastaje zakonom, a

međunarodno pravo sporazumom. Prema tome, izvor unutrašnjeg prava je volja države, a

izvor međunarodnog prava je volja više država, zajednička volja.

Drugi istorijski zastupnik dualizma, Anciloti objektivni osnov međunarodnog prava ne

nalazi u kategoriji volje, već u metafizički shvaćenom principu pacta sunt servanda kao

hipotezi koja se ne može objasniti i na kojoj se gradi međunarodni poredak.

Unutrašnje i međunarodno pravo ne mogu, po pravilu, doći u stanje konkurencije i

sukoba. Mogućnost sukoba ili konkurencije isključuju dva momenta:

1. različiti društveni odnosi koje ova dva prava regulišu i

2. različiti subjekti, jer se međunarodno pravo obraća državama, a unutrašnje

pojedincima.

Ako u incidentnim slučajevima i dođe do sukoba ili konkurencije, nacionalni sud ili drugi

državni organ dužan je da primeni svoje tj. unutrašnje pravo.

Za dualističku teoriju karakteristična je postavka da međunarodno pravo ne obavezuje

državu sve dok se država ne izjasni da prihvata konkretno pravilo međunarodnog prava.

Glavni oslonac dualističke teorije je dogma o suverenitetu države. Kako prime-ćuje

profesor Bartoš „organi vlasti i sudovi u okviru jedne države ne priznaju nikakvu suverenu

vlast iznad svog samostalnog, nacionalnog suvereniteta" pa, otuda, „oni primenjuju samo

ona pravila međunarodnog prava za koja im to bude naređeno putem domaće pravne

norme, koja je za njih obaveza".

U svom izvornom značenju dualistička koncepcija izvedena do krajnjih konsekvenci stvara

nerešive probleme, jedan začaran krug protivrečnosti. Dualistička teorija se zasniva na

koordinaciji odnosa unutrašnjeg i međunarodnog prava, jer je hijerarhija, budući da se

ova dva prava vide kao nezavisni sistemi, isključena.

Dualistička teorija nosi skriveno antihumanističko usmerenje, jer u svojoj konstrukciji

fetišizira državu i zapostavlja pojedinca kao adresata pravnih pravila.

*Monistička teorija. - Polazna premisa monističke teorije je da su unutrašnje i

međunarodno pravo sačinjeni od jedinstvene supstance, da su delovi jednog jedinstvenog

pravnog sistema.

Monistička teorija o primatu međunarodnog prava građena je na više ili manje izraženoj

opoziciji dogmi suvereniteta u korist ideje međunarodne zajednice.

Shvatanje o primatu unutrašnjeg prava razrađeno naročito u učenju o međunarodnom

pravu kao spoljašnjem državnom pravu, je kako smo istakli, neka vrsta lažnog,

izvitoperenog monizma, jer monizam pretpostavlja postojanje unutrašnjeg i

međunarodnog prava kao nezavisnih, pozitivnih sistema. Pravo značenje učenja o

„spoljašnjem državnom pravu" je negacija međunarodnog prava. Primat međunarodnog

prava valja shvatiti kao funkcionalni izraz sociološke i egzistencijalne nužnosti da se

omogući postojanje država kao nezavisnih i ravnopravnih jedinki, s jedne strane, i

uređenih međunarodnih odnosa, s druge strane. Ako se stvari logički postave, teško je i

pretpostaviti da će međunarodno pravo steći potpuni primat a da se ne ukine princip

suvereniteta države. Upravo ta činjenica nerešivog sukoba između suvereniteta i

apsolutnog primata međunarodnog prava i navodi pristalice ovog shvatanja da za

adresata pravila međunarodnog prava uzmu pojedinca.

*Kompromisne teorije (teorije o koordinaciji). - Pitanje odnosa unutrašnjeg i

međunarodnog prava na teorijskom nivou ne iscrpljuje se monističko-dualističkom

kontroverzom. Javila se i treća teorija koja čitavu monističko-dualističku kontroverzu

proglašava za nerealnu i veštačku. Ficmoris ovakvu kvalifikaciju čitave kontroverze izvodi

iz toga što navodno obe koncepcije polaze od nečega što u stvarnosti ne postoji -

zajedničkog polja, skupa odnosa i transakcija u kome oba poretka simultano važe.

Smatra da međunarodno i unutrašnje pravo kao sistemi ne mogu nikad doći u konflikt.

Jedini mogući konflikt između ova dva sistema je onaj koji se tiče obaveza ili

nesposobnosti države da se na unutrašnjem planu ponaša u skladu sa načinom koji

predviđa međunarodno pravo. Funkcija međunarodnog prava se svodi na utvrđivanje

izvesnih stvari koje nisu valjane po međunarodnom pravu i, ukoliko se država

primenjujući svoje unutrašnje pravo ponaša suprotno međunarodnom pravu, prekršiće

svoje međunarodne obaveze.

Kompromisne teorije su izraz uvažavanja nekih praktičnih iskustava u primeni

međunarodnopravnih pravila u nacionalnim pravnim porecima. Imaju za svrhu da ublaže

rigidnosti teorijskih konstrukcija i ublaže logiku vrednosnog suprotstavljanja ove dve

grane prava.

U krajnjoj analizi kompromisna teorija se u osnovnim tačkama poklapa sa dualističkom.

4. ODNOS UNUTRAŠNJEG I MEĐUNARODNOG PRAVA U SVETLOSTI PRAKSE (UNUTRAŠNJE I

MEĐUNARODNE)

*Odnos unutrašnjeg i međunarodnog prava sa stanovišta prakse međunarodnih sudova.

Međunarodno pravo ne uređuje primenu svojih pravila na državnoj teritoriji. Poznaje

jedino princip po kome se država ne može pozivati na svoje unutrašnje pravo da bi

opravdala neizvršenje svojih međunarodnih obaveza. Princip je posebno afirmisan u

praksi međunarodnih sudova.

* Primena međunarodnog prava u unutrašnjem pravu. - Primena pravila međunarodnog

prava regulisana je unutrašnjim pravima država. Pravila unutrašnjeg prava regulišu dva

pitanja:

1. opšti odnos unutrašnjeg i međunarodnog prava i

2. načine ili tehnike povezivanja unutrašnjeg i međunarodnog prava.

U pogledu opšteg odnosa unutrašnjeg i međunarodnog prava rešenja usvojena u

unutrašnjim pravima se značajno razlikuju.

a) Jedna grupa ustava, inspirisana rešenjem iz anglosaksonskog prava, međunarodno

pravo smatra sastavnim delom unutrašnjeg prava (Velika Britanija, ustavi SAD (1787),

Meksika (1917), Austrije (1929), Nemačke (1949), Paragvaja, Južne Koreje (1962), Kipra

(I960), Južne Afrike (1996), Filipina (1940)). Rešenje je monističko, ali na specifičan način.

Izvorno monističko shvatanje, naslonjeno na ideju univerzalnog prava čovečanstva,

podrazumeva da su unutrašnje i međunarodno pravo delovi jednog jedinstvenog prava,

dok konkretno rešenje kvalifikuje međunarodno pravo kao deo unutrašnjeg. Razlika

stvara osnov da se važenje norme međunarodnog prava ceni u duhu unutrašnjeg prava

odnosno u skladu sa njegovim pravilima koja regulišu sukob normi.

Kao opšta karakteristika jedne podgrupe ustava može se navesti odsustvo izričitog

pravila o prioritetu u slučaju sukoba normi unutrašnjeg i međunarodnog prava. Međutim,

prioritet se može posredno izvesti iz drugih odredaba ili iz prakse primene relevantnih

ustavnih odredaba.

b) Druga grupa ustava daje prioritet međunarodnom pravu, (Ustav Nemačke (1949),

ustavi Holandije, odnosno Francuske). Od novijih ustava prioritet međunarodnom pravu

priznaju i ustavi novostvorenih država u istočnoj Evropi i na prostoru bivše SFRJ.

Ustavi ne određuju prioritet međunarodnog prava u celini.

Većina ustava prioritet daje međunarodnim ugovorima, ne pominjući običajnopravna

pravila. Manji broj ustava prioritet daje međunarodnim ugovorima i običajima navodeći ih

poimenično ili u opštoj formulaciji „opšta pravila međunarodnog javnog prava".

Prioritet međunarodnog prava se nadalje odnosi na zakone, a ne i na ustav kao najviši

pravni akt države (Francuska, Meksiko, Nemačka, Kipar, Špani-ja i Južna Afrika).

c) Neki ustavi, istina malobrojni, daju apsolutni primat unutrašnjem pravu (Ustav

Uzbekistana, Ustav Turkmenistana i Ustav Belorusije).

d) Retki su ustavi koji se opredeljuju za dualističku koncepciju. Tako Ustav Italije (1974)

utvrđuje: „Pravni poredak Italije usklađuje se sa opštepriznatim propisima međunarodnog

prava". *Tehnika povezivanja unutrašnjeg i međunarodnog prava. - S obzirom da ne

postoji apriorno i perfektno jedinstvo unutrašnjeg i međunarodnog prava, neophodne su

izvesne pravne radnje da bi se ova dva prava povezala.

U osnovi, postoje dve tehnike povezivanja unutrašnjeg i međunarodnog prava u praksi

država: transformacija i adopcija.

Tehnika transformacije podrazumeva uklapanje ili inkorporaciju pravila međunarodnog

prava u unutrašnji pravni poredak odgovarajućom pravnom procedurom (zakonodavnim

aktom, promulgacijom ugovora i si.) кojom se pravilo međunarodnog prava transformiše

u unutrašnje pravno pravilo.

Adopcija se sastoji u priznavanju pravne snage pravilima međunarodnog prava u

unutrašnjem pravu normom unutrašnjeg prava, ustavnom ili zakonskom, ili sudskom

odlukom, bez promene adresata i sadržine pravila. Kao tehnika povezivanja unutrašnjeg i

međunarodnog prava izražava u osnovi monistički pristup odnosu ova dva prava.

Ustavi se opredeljuju za adopciju kao relevantnu tehniku povezivanja unutrašnjeg i

međunarodnog prava.

Dva su osnovna modaliteta adopcije. Jedan ne povlači opštu razliku u pravnoj snazi

između unutrašnjeg i međunarodnog prava - mogao bi se nazvati tradicionalnim – i drugi

koji opredeljuje odnos između unutrašnjeg prava na jednoj strani i ugovora i običaja, na

drugoj, u slučaju njihove nesaglasnosti.

Transformacija, međutim, nalazi svoje mesto, istina skromno, u pravnim porecima koji

počivaju na adopciji kao osnovnoj tehnici.

* Osvrt na unutrašnje pravo država. Praksa država u pogledu odnosa unutrašnjeg i

međunarodnog prava dominantno je monistička. Elementi dualističke koncepcije primetni

su, međutim, u odnosu prema pojedinim pravilima međunarodnog prava, poput pravila

koja se obično nazivaju pravilima međunarodnog krivičnog prava.

Može se zapaziti da i države koje daju opšti primat međunarodnom pravu ili međunarodno

pravo kvalifikuju kao sastavni deo unutrašnjeg prava, u praksi iznalaze pravne tehnike

koje otklanjaju primat međunarodnog prava u konkretnim slučajevima.

5. MEĐUNARODNI UGOVORI

Konvencija o ugovornom pravu od 1969. godine, u članu 1.(2) definiše međunarodni

ugovor kao „sporazum zaključen pisano između država i koji je regulisan međunarodnim

pravom, bilo da je sadržan u jednom ili u dva ili u više instrumenata međusobno

povezanih, bez obzira na njegov poseban naziv." Ovu definiciju sledi i Konvencija o pravu

ugovora između država i međunarodnih organizacija ili međunarodnih organizacija od

1986. godine, koja pod ugovorom podrazumeva međunarodni sporazum zaključen pisano,

između jedne ili više država ili međunarodnih organizacija ili međunarodnih organizacija

bilo da je taj sporazum sadržan u jednom instrumentu ili u dva ili više instrumenata

međusobno povezanih i bez obzira na njegov poseban naziv.

Termin „ugovor" je genusni termin koji obuhvata čitav niz posebnih naziva ko~-ji, mada

sa značajnijim varijacijama, upućuju na sadržinu ugovora. Najčešći nazivi su konvencija,

ustav, pakt, kompromis, kartel, deklaracija, sporazum i sl.

U teoriji se navode brojne podele međunarodnih ugovora. Kao najvažnije mogu se

navesti:

- podele izvedene na formalnom kriterijumu (broj ugovornih strana i mogućnost

naknadnog obavezivanja) i

- podela zasnovana na materijalnom kriterijumu (pravna funkcija ili suština ugovora).

Prema broju ugovornih strana ugovori se dele na dve osnovne grupe:

- dvostrani (bilateralni) i

- višestrani (multilateralni ugovori).

Potonji se, pak, mogu podeliti na obične višestrane (sa manjim, ograničenim brojem

ugovornica) i sveopšte višestrane koji obuhvataju većinu država članica međunarodne

zajednice.

Podela na otvorene i zatvorene ugovore izvedena je prema kriterijumu mogućnosti

pristupanja ugovoru država koje nisu učestvovale u njegovom zaključenju. U pozitivnom

međunarodnom pravu utemeljenom na principu suverene jednakosti država, podela na

otvorene i zatvorene ugovore je pravnotehničke prirode. Sveopšti višestrani ugovori su,

po pravilu, otvoreni ugovori.

Posebno je relevantna podela ugovora prema pravnoj funkciji na:

- ugovore - pogodbe (kontraktuelne) i

- ugovore - zakone (legislativne).

Pod ugovorima-pogodbama podrazumevaju se ugovori koji sadrže pravila dizajnirana za

konkretan slučaj, dok su pravila legislativnih ugovora opšte ili apstraktne prirode

primenjiva na veći broj slučajeva iste vrste. Svaki ugovor je kombinacija legislativnih i

kontraktuelnih odredaba, a odgovarajuća priroda ugovora određuje se na osnovu

legislativne ili kontraktuelne prirode pretežnog dela odredaba koje izražavaju predmet i

cilj ugovora.

Ugovori-pogodbe su pravni poslovi, oblici pravne komunikacije subjekata međunarodnog

prava, dok su legislativni ugovori - legislativni akti u međunarodnom pravu. Motivi i ciljevi

ugovornica kod ugovora-pogodbi su različiti, pa i suprotstavljeni, dok ugovore zakone

odlikuju, po pravilu, identični motivi i zajednički cilj.

Stoga, može se reći da su ugovori pogodbe izvori prava i obaveza za ugovorne strane, a

ugovori-zakoni izvori međunarodnog prava."Sve ima svoje, i vatra i led, u kap se spoje, i cemer i med... Sve ima svoje, vrlina i greh, tuge postoje da bi prizvale smeh..."

Ribica

Forumas u usponu

Posts: 191

Joined: 14 Mar 2009 16:56

Top

Re: MJP - skripta (110 pitanja)

by Ribica on 08 Mar 2011 16:25

6. OBIČAJNA PRAVNA PRAVILA

* Pojam. - Po široko prihvaćenoj definiciji sadržanoj u članu 38.(b) Statuta Međunarodnog

suda pravde, običaj predstavlja „dokaz opšte prakse prihvaćene kao pravo".

Od običajnog pravnog pravila treba razlikovati proste (puke običaje) koji u širem smislu

obuhvataju i pravila međunarodne kurtoazije. Prosti običaji predstavljaju ustaljenu praksu

ponašanja koju ne prati svest o obaveznosti - odstupajući od prostih običaja država ne

krši međunarodno pravo mada rizikuje da druga strana preduzme dozvoljene protivmere

u obliku retorzija.

* Osnov obaveznosti običajnopravnog pravila. - Pitanje osnova obaveznosti običaja je

jedno od izuzetno delikatnih pitanja koje rađa brojne kontraverze u teoriji.

Po jednom shvatanju običaj predstavlja prećutno izraženu saglasnost država da određeno

ponašanje prihvate kao pravno relevantno.

Drugo shvatanje se naslanja na prirodnopravni rezon. Elemente ovakvog shvatanja

nalazimo i u formulaciji člana 38.(b) Statuta Međunarodnog suda pravde koji običaj

određuje kao dokaz opšte prakse prihvaćene kao pravo, mada, i teorijski i sa stanovišta

prakse Suda, opšta praksa i svest o obaveznosti su pre dokaz postojanja običaja.

Ako se držimo premise da opšte međunarodno pravo derivira iz volje međunarodne

zajednice u celini, izvesno je da i običajno pravo, kao njegov integralni deo, ima koren u

istoj volji. Jednako kao i sveopšti višestrani ugovor. Volju međunarodne zajednice u celini

konstituiše volja pretežne, reprezentativne većine članica zajednice.

Osnov obaveznosti običajnih pravila je u volji međunarodne zajednice. Običaj je samo

instrumentalni oblik izražavanja te volje primeren decentralizovanoj strukturi

međunarodne zajednice.

http://pravni.phpbbserver.com/ribica-u4215.html

http://pravni.phpbbserver.com/post278221.html#p278221

Budući da volja međunarodne zajednice predstavlja volju pretežne ili velike većine

država, nije potrebno u konkretnom slučaju dokazivati da je pojedinačna država prećutno

prihvatila određeno običajno pravilo.

Volja međunarodne zajednice kao celine se kod običajnih pravila formira pre-ćutnim

pristankom reprezentativne većine država.

Prećutni pristanak, ili kako se posebno u jurisprudenciji Međunarodnog suda pravde

naziva - podrazumevajući pristanak ne može se poistovetiti sa prostim ćutanjem. Ovaj

oblik pristanka podrazumeva sticaj par relevantnih elemenata koji za posledicu imaju

prihvatanje ili priznanje određene radnje ili ponašanja kao elementa običajnog pravila ili

prihvatanje samog običajnog pravila.

Elementi podrazumevajućeg pristanka su:

1. da subjekt međunarodnog prava ima predstavu o relevantnoj pravnoj činjenici;

2. da povodom njenog nastanka ili isticanja od strane drugog subjekta, nije

reagovao na odgovarajući način, po pravilu, protestom ili na drugi način izrazio

protivljenje;

3. da je odsustvo reakcije izraz pravne namere subjekta tj. da se ne može pripisati,

recimo, zabludi ili prisili;

4. da subjekt ima interes, posredan ili neposredan, u odnosu na relevantnu činjenicu.

* Elementi običajnopravnog pravila. - Običajno pravno pravilo, dakle, podrazumeva

organsko jedinstvo dva elementa: prakse u smislu corpusa i svest o obaveznosti u smislu

animusa.

a bi praksa predstavljala konstitutivni elemenat običajno pravnog pravila potrebno je da

ispunjava određene uslove. Ti uslovi se sa stanovišta njihove prirode mogu podeliti na

kvantitativne i kvalitativne uslove.

Kvantitativni uslovi se tiču trajanja i opštosti prakse. Razlika u pogledu dužine roka

potrebnog za formiranje prakse kao elementa običajnog pravila navela je deo teorije na

podelu običaja na tradicionalne i „instant" ili momentalne običaje.

Tradicionalni običaji bi bili oni koji nastaju u relativno dugom vremenskom periodu, dok bi

momentalni ili „instant" običaji bili običaji koji nastaju u relativno kratkom periodu sa

osloncem na rezolucije donete u okviru međunarodnih organizacija posebno u

Organizaciji ujedinjenih nacija.

Što se tiče opštosti prakse oduvek je važio zahtev da običajno pravilo ima biti prihvaćeno

od većine država. Nema nikakvog pravnog osnova za povlačenje razlike u pogledu

specifične težine ponašanja država, mada faktički uticaj država u stvaranju običaja varira

zavisno od interesa države u konkretnoj stvari i njene opšte pozicije u međunarodnoj

zajednici.

Koji je broj država u stanju da svojim ponašanjem konstituiše opštu praksu stvar je

svakog konkretnog slučaja. Mogu se istaći dva elementa inherentna pojmu opšte prakse:

prvi, da praksa mora proizlaziti iz ponašanja aritmetičke većine država, a drugi da se radi

o reprezentativnoj većini, dakle, većini u kojoj su zastupljeni svi glavni pravni sistemi i

civilizacije savremenog sveta. Kvalitativni uslovi koje praksa treba da ispunjava tiču se

konzistentnosti i ponavljanja određenog ponašanja. Osnovno pravilo u vezi sa

ponavljanjem određenog ponašanja dato je u slučaju prava azila od strane Međunarodnog

suda pravde 1950. godine. Sud je u svojoj presudi, između ostalog, ukazao da običajno

pravilo mora biti ,,u saglasnosti sa konstantnom i uniformnom praksom preduzimanom od

strane država u pitanju".

Drugi element običaja je opinio juris ili animus. Ovaj elemenat običaja naziva se još

subjektivnim, kvalitativnim ili formalnim elementom običaja.

Neodređenost običaja odnosi se jednako i na njegov subjektivni elemenat. Međunarodna

praksa naginje tumačenju da u dokazivanju običajnog pravnog pravila nije potrebno

ulaziti u ispitivanje subjektivnih motiva država koje su formirale odgovarajuću praksu već

se, sa osloncem na pretpostavku da su države svesna i razumna bića, tumači da

spoljašnje ponašanje, bilo akt ili propuštanje, sadrži u sebi i opinio juris.

*Podela običaja. Izraz „običajno pravo" ima generičko značenje u smislu da

se njime podrazumevaju, kako univerzalni ili opšti tako i regionalni i lokalni običaji.

Univerzalni običaji su, po definiciji, običaji koji vezuju sve subjekte međunarodnog prava,

drugim recima, pravna pravila koja proizlaze iz volje međunarodne zajednice kao celine.

Regionalni običaji su običaji koji važe u određenim delovima međunarodne zajednice (tzv.

regionima).

U teoriji međunarodnog prava se dugo vremena osporavalo postojanje lokalnih običaja, tj.

običaja koji vezuju dve ili više država koje ne čine odgovarajuću regiju.

*Prigovor ili protest. Država koja se ne slaže sa formiranjem običajno pravnog pravila

kojima se zamenjuje postojeće pravno pravilo stavlja formalni protest.

Dejstvo formalnog protesta je u tome da novo običajno pravilo ukoliko i kada bude

formulisano ne vezuje državu koja je stavila protest. Država koja se uporno i konzistentno

protivi nastanku običaja naziva se „istrajni prigovarač".

7. OPŠTA PRAVNA NAČELA PRIZNATA OD STRANE PROSVEĆENIH NARODA

Opšta pravna načela priznata od strane prosvećenih naroda predstavljaju

najkontroverzniji formalni izvor međunarodnog javnog prava.

Shvatanja izražena u doktrini međunarodnog prava o pojmu opštih pravnih načela

priznatih od strane prosvećenih naroda mogu se svrstati u dve grupe.

1. Jednu grupu shvatanja odlikuje široko, ekstenzivno određenje opštih pravnih načela kao

načela imanentnih samoj ideji prava ili svekolikom pravu. Tako bi, po ovom shvatanju, u

opšta pravna načela priznata od strane prosvećenih naroda u smislu člana 38.(c) Statuta

Međunarodnog suda pravde ulazila kako načela iz unutrašnjeg prava tako i ona iz

međunarodnog prava, te transnacionalnog i supranacionalnog prava.

2. Po drugoj grupi shvatanja, radi se o načelima prihvaćenim na unutrašnjem pravnom

terenu ili, preciznije kazano, načelima koja se osobenom pravnotehničkom operacijom

Suda izvode iz unutrašnjih pravnih poredaka u slučaju potrebe.

Praksa Međunarodnog suda pravde potvrđuje da se pod opštim pravnim načelima u

smislu člana 38.(c) Statuta podrazumevaju načela „koja se oslobađaju iz konzistentnih

rešenja različitih sistema unutrašnjeg prava u odnosu na konkretan problem." Ovakvo

shvatanje je u skladu sa razlogom unošenja opštih pravnih načela prosvećenih naroda u

sistem izvora člana 38. - a to je da se isključi, ili, bar, minimizira, mogućnost da se Sud u

konkretnoj stvari oglasi nenadležnim zbog nepostojanja ugovornih ili običajnih pravila

koja bi se odnosila na predmet spora.

Jednako je tačno, međutim, da se Međunarodni sud pravde u svojim presudama ili

savetodavnim mišljenjima sa krajnjim oprezom poziva na opšta pravna načela u smislu

člana 38.(c) Statuta. Čak i kada se na njih oslanja, nije redak slučaj da li upućuje na

običajno pravo ili jednostavno koristi izraz „opšta pravna načela" ne precizirajući da li ima

u vidu načela međunarodnog ili unutrašnjeg prava. Ovakva praksa Suda proizlazi ne samo

iz neodređenosti ovog formalnog izvora, već i njegove bitno smanjene operativne uloge u

sistemu pozitivnog međunarodnog prava.

Danas su pravne praznine u međunarodnom pravu, uglavnom, popunjene kodifikacijama.

I u slučajevima kada se pojave, one, u uslovima relativno zaokruženog sistema, mogu biti

popunjene i bez pribegavanja opštim načelima u smislu člana 38.(c) Statuta, recimo,

analogijom sa slučajevima regulisanim pravom ili ekstenzivnim tumačenjem postojećih

pravila. Izvesna načela za koja se moglo reći da su izvorno predstavljala opšta pravna

načela u smislu člana 38.(c) Statuta su protekom vremena izgubila to svojstvo i

sukcesivnim odlukama međunarodnih sudova ili progresivnim razvojem međunarodnog

prava postala pravila međunarodnog prava.

Termini koji se koriste u odnosu na ovaj formalni izvor samo su spoljni izraz kontraverzi

koje prate opšta pravna načela u smislu člana 38.(c) Statuta. U današnjem

međunarodnom pravu izraz ima značenje „opštih pravnih načela priznatih od strane

nezavisnih država" ili „opštih pravnih načela priznatih u unutrašnjem pravu nezavisnih

država". Razlike u shvatanjima o pojmu opštih pravnih načela prosvećenih naroda,

udružene sa neujednačenom terminologijom Suda, dovele su do simultane upotrebe

drugih izraza poput „opšti pravni principi koji proizlaze iz specifične prirode međunarodne

zajednice", „principi svojstveni ideji prava i svim pravnim sistemima", „principi pravde

zasnovani na samoj prirodi čoveka kao racionalnog i socijalnog lica" i sl.

Drugi krug kontraverze vezuje se za njihovu pravnu prirodu. Pravna priroda ovih načela je

predmet večitog sukoba prirodno-pravne škole i škole pozitivizma u međunarodnom

pravu. Prirodno pravna škola smatra da uvođenje opštih pravnih načela u sistem

formalnih izvora predstavlja negaciju pozitivizma u pravu. Po shvatanju pozitivista opšta

pravna načela prosvećenih naroda deriviraju iz volje država. U tom pogledu ne postoji

suštinska razlika između njih na jednoj strani, i ugovora i običaja, na drugoj strani. Razlika

postoji samo u načinu izražavanja volje država. Dok se kod ugovora i običaja volja države

izražava neposredno, kod opštih pravnih načela ona se izražava posrednim putem kroz

norme unutrašnjeg prava.

Vladajuća koncepcija opštih pravnih načela prosvećenih naroda je obojena pozitivistički.

Po tom shvatanju opšta pravna načela prosvećenih naroda deriviraju iz unutrašnjeg

pravnog poretka. Ova načela nisu kodifikovana tako da nisu zapisana ni u jednom

međunarodnom pravnom aktu, već do njih Sud dolazi posredno, osobenom

pravnotehničkom operacijom. Ona se sastoji u primeni komparativnog, uporedno-pravnog

metoda pomoću koga sud ili drugi organ koji želi da ustanovi opšte načelo prosvećenih

naroda, ispituje norme unutrašnjeg prava o konkretnom predmetu.

Opšta pravna načela prosvećenih naroda nisu izvorno međunarodna pravna pravila, već

da međunarodnopravno svojstvo stiču pravnotehničkom operacijom suda ili drugog

organa koji u odgovarajućem postupku primenjuje međunarodno pravo.

Što se pravne snage opštih pravnih načela prosvećenih naroda tiče, mišljenja su, takode,

podeljena. Za prirodnopravno orijentisanu teoriju međunarodnog prava, opšta pravna

načela poseduju najjaču pravnu snagu.

U pozitivističkom poimanju opšta pravna načela priznata od strane prosvećenih naroda su

supsidijerni glavni izvor međunarodnog prava. Zbog toga ona ne samo da ne mogu biti po

pravnoj snazi jednaka ili jača od ugovora ili običaja, već ne mogu ni biti izvor normi ius

cogens u međunarodnom pravu.

8. JEDNOSTRANI PRAVNI AKTI DRŽAVE

Pod jednostranim pravnim aktima države podrazumevaju se raznovrsni akti koje donose

nadležni organi države (ili više država deluju kao celina, in corpore) sa namerom da se

proizvedu određene međunarodnopravne posledice nezavisno od odgovora adresata

akta.

Da bi proizveli međunarodnopravna dejstva jednostrani akti treba da ispune određene

uslove. U suprotnom, njihovo dejstvo ostaje u sferi faktičkog.

Poput dvostranih i višestranih pravnih akata, jednostrani akti moraju ispunjavati opšte

uslove za punovažnost akata u međunarodnom pravu:

1. da su doneti od strane nadležnog organa;

2. da izražavaju stvarnu volju države tj. da nisu doneti u zabludi, prevarom

druge strane ili pod prinudom;

3. da imaju pravno dopušten predmet;

Jednostrani pravni akt podleže ništavosti poput međunarodnih ugovora.

Osnov obaveznosti jednostranih akata leži u nameri države koja akt donosi. Irelevantno je

da li je jednostrani akt upućen jednom (ili više) adresatu ili međunarodnoj zajednici kao

celini. Razlika leži samo u domašaju obaveze – ukoliko je upućena drugoj državi radi se o

dejstvu inter partes, a ako je upućena međunarodnoj zajednici deluje erga omnes.

Međunarodno pravo ne postavlja bilo kakve posebne uslove u pogledu forme jednostranih

akata.

Budući izraz volje jedne države, jednostrani akti u načelu mogu biti i opozvani voljom

jedne države. Interesi pravne sigurnosti mogu nalagati da se pravno dejstvo opozivanja

jednostranog akta veže za protek određenog roka. Pravno dejstvo opoziva jednostranog

akta može biti vezano i za neke druge uslove.

Međunarodno pravo ne poznaje pravila na osnovu kojih bi se izvršila precizna, egzaktna

klasifikacija jednostranih akata država.

Klasifikacija jednostranih pravnih akata država na formalnoj osnovi je teško izvodljiva,

budući da je pitanje forme irelevantno kod ovih akata. Opšta klasifikacija jednostranih

pravnih akata država je pre izvodljiva na osnovu materijalno-pravnog kriterijuma tj. na

osnovu pravnog dejstva konkretnog akta.

Može se povući razlika između dve osnovne grupe jednostranih pravnih akata.

U prvu grupu ulaze jednostrani pravni akti država koji nemaju pravnu vrednost per se,

nemaju nezavisno pravno značenje u sistemu formalnih izvora međunarodnog prava, već

ga ispoljavaju kroz ugovorni i običajni postupak nastanka pravnih pravila (akti ratifikacije

ili akcesije, rezerve uz ugovore, deklaracija kojom država prihvata obaveznu nadležnost

Međunarodnog suda pravde na osnovu člana 36. Statuta Suda, otkaz ugovora i sl.).

Drugu grupu jednostranih pravnih akata čine akti koji poseduju nezavisan pravni značaj i

ispoljavaju se tako što konstituišu, menjaju ili ukidaju izvestan međunarodnopravni odnos

države koja ih izdaje ili pokušavaju da ustanove novu pravnu situaciju. Ovi jednostrani

akti mogu se razvrstati u podgrupe.

- Jednu podgrupu čine jednostrani akti putem kojih država realizuje opšte, generalno

ovlašćenje sadržano u normi međunarodnog prava. Na ovaj način država koja izdaje

jednostrani akt stiče neko subjektivno pravo. Da bi se, međutim, druge države upoznale

sa sadržinom takvog akta, uputno je uputiti odgovarajuće akte čiji je adresat

međunarodna zajednica u celini.

- Drugu podgrupu čine jednostrani akti putem kojih država preuzima međunarodnu

obavezu. Da bi imale pravne posledice, nema potrebe da izjave budu adresovane na

posebne države, niti je potrebno prihvatanje bilo koje države.

Obavezivanje država u formi jednostranog akta je supsidijerne prirode.

Jednostrani akt kojim država prihvata relevantnu obavezu deluje nezavisno od prihvatanja

druge strane. Zainteresovana država može jednostrano primiti k znanju jednostrani akt

druge države i sa osloncem na princip acta sunt servanda zahtevati da tako stvorena

obaveza bude poštovana".

- Treću podgrupu čine jednostrani akti kojima se država usaglašava sa određenom

faktičkom ili pravnom situacijom. Ova vrsta jednostranih akata svodi se na priznanje

faktičkih ili pravnih situacija (priznanje država, vlada ili ustaničkih pokreta).

Prema tome, jednostrani akti nisu per se formalni izvor međunarodnog prava. Oni su pre

oblik pomoću kojeg se aktivira primena međunarodnog prava, ili element prakse u

konstituisanju nove norme međunarodnog prava putem običaja ili sastojak ugovornog

postupka.

Jednostrani akti se donose u individualnom interesu države. Postoje, međutim, i akti koji

objektivno štite grupni i širi interes.

9. AKTI MEĐUNARODNIH ORGANIZACIJA

Postojanje velikog broja međunarodnih organizacija dovodi do prave poplave jednostranih

akata ovih organizacija. Delikatan je problem njihove kvalifikacije ne samo zbog toga što

se međunarodne organizacije između sebe uveliko razlikuju, kako po obimu ovlašćenja,

tako i po načinu rada, već i zbog nepostojanja jedinstvene nomenklature akata koje

donose međunarodne organizacije.

Širok je krug termina kojima se označavaju akti međunarodnih organizacija: rezolucije,

preporuke, odluke, pravilnici, direktive, mišljenja, finalni akti, standardi, norme, praksa i

tako dalje. U praksi, posebno, Organizacije UN uobičajen je naziv „rezolucija".

Jednostrane akte međunarodna organizacija donosi na osnovu svojih ustavnih akata. U

konkretnoj stvari ustavni akti nisu od prevelike koristi.

Međunarodne organizacije (sa izuzetkom nadnacionalnih organizacija) nisu ovlašćene da

donose opšteobavezna pravila ponašanja za svoje članice. One su najvećim slučajem

medijum u kome države stvaraju pravila ponašanja na bazi saglasnosti u skladu sa

zahtevima koje postavlja unutrašnje pravo.

Jednostrani akti međunarodnih organizacija mogu se podeliti u dve grupe:

prvu grupu čine akti vezani za unutrašnje funkcionisanje organizacije,

drugu grupu akti koji se neposredno odnose na države članice.

Jednostrani akti koji se tiču unutrašnjeg života organizacije poseduju, po pravilu,

obavezujuću snagu. Obaveznu snagu imaju i opšti akti koji su doneti u cilju normalnog

funkcionisanja organizacije, exempli causa, pravilnici o radu organa organizacije.

U odnosu države članice jednostrani akti organizacije, po pravilu, nemaju obavezujuću

snagu (izuzetak su akti nadnacionalnih organizacija koje su, međutim, prava retkost u

današnjoj međunarodnoj zajednici). Po svome značenju, one su najpre poziv državama

članicama da postupe u skladu sa preporukom, poziv koji poseduje političku i moralnu

snagu.

Postoje, međutim, rezolucije, koje su, po svojoj prirodi, odluke. Generalna skupština o

važnim pitanjima donosi „odluke" koje poseduju obaveznu snagu. Kao takve ne mogu biti

menjane ni presudama Međunarodnog suda pravde. Obaveznu snagu poseduju, takođe, i

rezolucije Saveta bezbednosti donete u vezi sa očuvanjem međunarodnog mira i

bezbednosti.

Specifične su prirode rezolucije Generalne skupštine koje u sebi sadrže deklaraciju pravila

ili principa međunarodnog prava. Iako kao rezolucije nemaju obavezujuću snagu, pravila

sadržana u njima obavezuju države. Osnov obaveznosti u tom slučaju nije rezolucija kao

samostalni pravni akt već kao interpretativni akt, akt kojim se tumače principi ili pravila

pozitivnog međunarodnog prava, običajnog ili ugovornog karaktera.

Iz relevantnih činjenica teško je, izvući zaključak da su jednostrani akti međunarodnih

organizacija formalni izvori međunarodnog prava stricto sensu poput ugovora, običaja ili

opštih pravnih načela prosvećenih naroda. Takvoj kvalifikaciji opire se nekoliko razloga.

Jedan razlog je opšte prirode i tiče se prirode međunarodne organizacije. Kao derivativni

subjekti one imaju ograničenu sposobnost samostalnog nastupanja u međunarodnim

odnosima i samim tim njihova pravno kreirajuća sposobnost je suštinski ograničena.

Pored toga, postoji i nekoliko posebnih razloga koji se vezuju za prirodu ovih akata.

Najveći broj ovih akata nema obavezujuću snagu za države članice per se. Da bi postali

obavezno pravo za članice, oni moraju biti prihvaćeni od država u odgovarajućoj ustavnoj

proceduri. Jednostrani akti koji su obavezni za organe i organizacije su, po svojoj prirodi,

funkcionalni akti koji nemaju bitnog odraza na sistem međunarodnog prava. Naj-

prihvatljivijie je određenje po kome su jednostrani akti formalni izvori unutrašnjeg poretka

međunarodnih organizacija ili organizacionog, institucionalnog prava međunarodnih

organizacija.

10. MEKO PRAVO („SOFT LAW)

U delu novije teorije svojstvo formalnog izvora priznaje se i tzv. mekom pravu. Ovaj izraz

bi trebalo da označi široku grupu instrumenata koji se nalaze u nekoj vrsti sive zone

između prava i neprava.

Ne postoji potpuna saglasnost o instrumentima koji bi činili tzv. meko pravo. U njega se

svrstavaju:

1. rezolucije Generalne skupštine UN;

2. dobrovoljni kodeksi i rukovodna načela koje međunarodne organizacije donose u

oblasti ekonomskih i socijalnih odnosa, poput Kodeksa UN o restriktivnoj poslovnoj praksi

(1981) ili Rukovodnih načela Svetske banke o tretmanu stranih direktnih investicija

(1992). Smatra se da instrumenti poput ovih nemaju obavezujuću snagu;

3. opšteprihvaćeni međunarodni standardi koji su svoju primenu našli posebno u

Konvenciji o pravu mora (1982) i pravu zaštite čovekove okoline;

4. zajednički akti vlada i političke deklaracije, od kojih se kao tipični navode: Završni akt

Helsinške konferencije (1975), Bonska Deklaracija o međunarodnom terorizmu (1978) i

Rio Deklaracija o zaštiti čovekove okoline i razvoju (1992);

5. norme, bilo ugovorne ili običajne, u fazi nastajanja, pre nego što steknu svojstvo

obaveznosti. Smatra se da ova pravila, iako nisu pravno obavezujuća, mogu imati

izvestan uticaj u sudskim i arbitražnim postupcima kao argument u tumačenju

postojećeg, pozitivnog prava.

Izraz „meko pravo" je konfuzan i neodređen. Sugeriše da postoji pravo koje ne utvrđuje

prava i obaveze subjekata u strogom smislu reči, štaviše, da nema obaveznu snagu. Ako

se radi o neobaveznim pravilima, nejasno je zašto se ona nazivaju pravom, a ne, recimo,

političkim ili moralnim obavezama.

Dobar deo sastojaka mekog prava je teorijski ispravnije odrediti kao skup vrednosti, iz

koga se, zakonodavnom tehnikom međunarodnog prava, mogu stvarati i stvaraju pravna

pravila. Od navedenih sastojaka „mekog prava" svojstvo pravne prirode u strogom smislu

može se pripisati jedino opšteprihvaćenim međunarodnim standardima.

Nepravni sastojci „mekog prava" koriste se tako što se, kombinacijom političkog,

ekonomskog a, ponekad, i vojnog pritiska, pretaču u obavezujuća pravila, bilo po

međunarodnom ili unutrašnjem pravu, za manje i slabije države, dok ih države sa većim

kapacitetom moći tretiraju kao političke obaveze. Tako se jedna obaveza pojavljuje i kao

pravna i kao politička ili moralna, dakle pravno neobavezujuća, zavisno od država u

pitanju."Sve ima svoje, i vatra i led, u kap se spoje, i cemer i med... Sve ima svoje, vrlina i greh, tuge postoje da bi prizvale smeh..."

Ribica

Forumas u usponu

Posts: 191

Joined: 14 Mar 2009 16:56

Top



11. POJAM SUBJEKTIVITETA U MEĐUNARODNOM JAVNOM PRAVU

Izrazi „subjekt međunarodnog prava" ili „međunarodna pravna ličnost" su teorijski izrazi

koji daju povoda različitim tumačenjima, jer norme međunarodnog prava ne definišu

pojam međunarodnog subjekta. Oslonac pri određivanju pojma subjektiviteta u

međunarodnom pravu valja tražiti:

a) u elementima opšteg pojma pravnog subjektiviteta elaboriranog u unutrašnjem pravu;

b) osobenoj prirodi međunarodnog javnog prava.

Okvirno određenje subjekta međunarodnog javnog prava, dao je Međunarodni sud pravde

u savetodavnom mišljenju koje se ticalo naknade štete pretrpljene u službi Ujedinjenih

nacija (1949). Sud je našao da je subjekt međunarodnog prava „entitet sposoban da

pribavi međunarodna prava i obaveze".

Pojam međunarodnopravnog subjektiviteta čini nekoliko kumulativnih konstitutivnih

elemenata:

a) subjekt međunarodnog prava je titular, nosilac prava i obaveza utvrđenih normama

međunarodnog javnog prava.

Subjekt međunarodnog prava je neposredni adresat konkretne međunarodne norme u

smislu da se nalazi u neposrednoj, direktnoj vezi sa međunarodnim pravnim poretkom.

Svojstvo titulara prava, stiče voljom međunarodnog zakonodavca bez bilo kakve pravne



radnje ili posredovanja drugog subjekta.

Jednako rezonovanje važi po analogiji i za obaveze koje međunarodno pravo nameće

svojim subjektima. U međusobnim odnosima subjekata, pravo jednog subjekta je obaveza

za drugog i obrnuto.

b) „Odgovornost je nužna dopuna prava. Sva prava međunarodnog karaktera

uključuju međunarodnu odgovornost". Pravila o odgovornosti su, za razliku od

primarnih pravila koja utvrđuju prava i obaveze, sekundarne prirode. Subjekti

međunarodnog prava su, otuda, odgovorni za kršenje svojih međunarodnopravnih

obaveza na osnovu međunarodnog prava. Odgovornost subjekta međunarodnog prava je

opšti pravni princip međunarodnog prava.

c) subjekt medjunarodnog prava poseduje sposobnost da, u sudskom ili drugom

postupku relevantnom po međunarodnom pravu, ostvari pravo koje mu je priznato.

Ova sposobnost omogućuje subjektu međunarodnog prava da neposredno i efektivno

deluje na polju međunarodnog prava, da pokrene međunarodni pravni poredak u cilju

zaštite svog prava.

Međunarodna zajednica predstavlja svojevrsnu kombinaciju elemenata pravne i političke

zajednice. Ova činjenica se odražava i na sadržinu sposobnosti subjekta da ostvari svoje

pravo.

U zajednici u kojoj je individualna upotreba sile ne samo dozvoljena u izuzetnim

okolnostima, već može predstavljati i način obezbeđenja prava (recimo, osnovnog prava

na suverenitet ili samu egzistenciju), sposobnost upotrebe sile, takođe je sastojak

relevantnog elementa subjektiviteta.

d) U heteronomnom pravu, pravu u kome dominira princip subordinacije kakvo je

unutrašnje pravo, pravnostvarajuća sposobnost je irelevantna za određivanje

subjektiviteta. Stvari, međutim, stoje drugačije u međunarodnom pravu koje, kao

autonomno pravo, stvaraju sami subjekti. I pravnostvarajuću sposobnost, shvaćenu kao

moć da se sopstvenom voljom doprinosi, bilo u pozitivnom ili negativnom smislu,

stvaranju međunarodnog prava, valja uključiti u corpus elemenata koji čine biće pojma

subjektiviteta u međunarodnom pravu.

Navedeni elementi čine potpuno ili idealno biće pojma subjektiviteta u međunarodnom

javnom pravu ili teorijski pojam subjektiviteta.

12. POLOŽAJ INDIVIDUE U MEĐUNARODNOM PRAVU

Položaj individue u međunarodnom pravu je predmet brojnih kontroverzi. U konkretnom

kontekstu, radi se o dve osnovne kontroverze:

a) šta se podrazumeva pod „individuom", i

b) kakav je pravni položaj individue u pozitivnom međunarodnom pravu tj. da

li se individua može smatrati subjektom međunarodnog prava ili ne?

U svom gramatičkom.značenju reč „individua" označava pojedinca kao ljudsko biće,

fizičko lice. Deo međunarodnog prava koji obično nazivamo ljudskim pravima obuhvata,

međutim, kako pojedince tako i ljudske grupe sastavljene od pojedinaca koji, u izvesnim

pravno relevantnim okolnostima, nastupaju zajednički poput, recimo, manjina ili naroda.

S obzirom na to da su ljudska prava osnov bilo koje rasprave o subjektivitetu pojedinca,

ispravno je u konkretnom kontekstu individuu ili pojedinca shvatiti u širem, generičkom

smislu koji podrazumeva i grupe pojedinaca.

Nije prihvatljivo određenje koje pod „individuom" (pojedincem) podrazumeva sve entitete

u međunarodnim odnosima koji nisu države, javne međunarodne organizacije ili ustanički

pokreti koji kontrolišu deo teritorije države.

Teorija je duboko podeljena u kvalifikaciji pravnog položaja pojedinca u međunarodnom

pravu.

Dok jedna grupa teoretičara smatra daje pojedinac subjekt, ili, štaviše, isključivi subjekt

međunarodnog prava, drugi nalaze da se njegov položaj izjednačuje

sa objektima međunarodnog prava. Na sredini između dva suprotstavljena shvatanja su

oni koji pojedinca kvalifikuju kao pasivnog subjekta, refleksnog subjekta

ili subjekta u fazi nastajanja.

Kontroverza o subjektivitetu pojedinca je dobrim delom terminološka. Pristalice shvatanja

o subjektivitetu pojedinca, kažu da je pojedinac subjekt zbog toga što je titular izvesnih

međunarodnih prava iako nema sposobnost pravnog delanja tj. proceduralna prava na

međunarodnom planu. Oponenti shvatanja o subjektivitetu pojedinca, pak, ne sporeći da

pojedinac može biti, i u stvarnosti jeste, adresat normi međunarodnog prava, nalaze da

se ne može smatrati subjektom međunarodnog prava budući da nema pravne mogućnosti

da ostvari prava na međunarodnom planu.

Do konzistentnog odgovora na pitanje o subjektivitetu pojedinca moguće je doći jedino

analizom zastupljenosti konstitutivnih elemenata pojma subjektiviteta u corpus-u pravila

međunarodnog prava koja se tiču pojedinca.

Izgleda nesporno da je pojedinac neposredni adresat obaveza, i odgovarajućih prava,

sadržanih u konkretnim normama kojima se utvrđuju međunarodni zločini (genocid, ratni

zločini, zločini protiv mira, zločini protiv čovečnosti i piraterija).

Ovim normama valja dodati i norme koje utvrđuju pravo naroda na samoopredeljenje, te

prava i obaveze ustaničkog pokreta u oružanom sukobu ili običnih pobunjenika.

Što se ostalih ljudskih prava tiče izgleda preterano shvatanje da ljudska prava nisu prava

stricto sensu, već pre jedna osobena kombinacija elemenata prava, politike i vrednosti

međunarodne zajednice, s obzirom na to da su pojedinci samo korisnici prava te da

odgovarajuća pravila međunarodnog prava u krajnjoj liniji uspostavljaju obaveze između

država a ne obavezu država prema pojedincima i ljudskim grupama.

Pojedinac je odgovoran za kršenje obaveza koje mu međunarodno pravo nameće bilo

direktno ili indirektno. Od posebnog značaja je direktna krivična odgovornost pojedinca

koja je, osnivanjem Stalnog međunarodnog krivičnog suda, dobila i svoj stalni,

institucionalni izraz.

Može se reći da u odnosu na elemente koji podrazumevaju svojstvo adresata

međunarodnih prava i obaveza te odgovornosti za kršenje obaveza, pojedinac ispunjava

odgovarajuće elemente subjektiviteta. Stvari su, međutim, bitno različite u odnosu na

preostala dva elementa subjektiviteta - sposobnost da neposredno deluje na terenu

međunarodnog prava i pravnostvarajuću sposobnost.

Pojedincu, uopšte uzev, nedostaje sposobnost da neposredno, sopstvenim radnjama

pokrene međunarodnopravni mehanizam zaštite svojih prava i interesa.

Pojedinac ne poseduje sposobnost da svoja prava zaštiti sopstvenom političkom ili

diplomatskom akcijom na međunarodnom terenu.

Pojedinac je u međunarodnom pravu potpuno lišen pravnostvarajuće sposobnosti kako u

odnosu na objektivno međunarodno pravo tako i u odnosu na subjektivna prava.

Kvalifikacije pojedinca kao subjekta međunarodnog prava nemaju pravno pokriće i bliže

su etičkom i filozofskom nego pravnom rezonovanju. Činjenica da je razvoj

međunarodnog prava pravni položaj pojedinca i ljudskih, grupa izvukao iz domena strogo

unutrašnje nadležnosti države ne znači da je ipso facto pojedinac subjekt međunarodnog

prava.

U teoriji su se javila shvatanja da pojam subjekta međunarodnog prava treba zameniti

pojmom „učesnik u međunarodnom procesu pravnog odlučivanja".

Iako se ne bi moglo reći da je pojam subjektiviteta lišen nejasnoća, još manje bi se mogla

prihvatiti njegova supstitucija pojmom „učesnika u međunarodnom procesu pravnog

odlučivanja". I to iz barem dva razloga.

Prvo, pojam subjektiviteta je, kao pravni pojam, jedan od temeljnih pojmova svakog

prava. Kao genusni pravni pojam pripada opštoj riznici prava koga se nijedno pravo ne bi

moglo odreći.

Drugo, pojam „učesnik u međunarodnom procesu pravnog odlučivanja" je nejasan i

višesmislen. Objektivno gledano, afirmiše fakticitet nauštrb normativiteta u

međunarodnom pravu i kao takav bliži je teoriji međunarodnih odnosa.

13. POJAM DRŽAVE U MEĐUNARODNOM PRAVU

Međunarodno pravo operiše formalnom definicijom države, zasnovanom na spoljašnjim,

pojavnim elementima države. U tom smislu, država se može odrediti kao entitet koga

kumulativno određuju tri konstitutivna elementa:

a) postojano stanovništvo;

b) utvrđena teritorija; i

c) suverena vlast.

a) izraz „postojano stanovništvo" ima dvostruko značenje: faktičko i normativno.

U faktičkom značenju izraz podrazumeva postojanje grupe pojedinaca koja je svojim

načinom života vezana za određenu teritoriju. Tako, recimo, u slučaju nomadskog

stanovništva ne bi se moglo reći da je uslov postojanog stanovništva zadovoljen.

U normativnom značenju izraz „postojano stanovništvo" podrazumeva da u skupini lica

koja nastanjuju određenu teritoriju izvestan broj poseduje državljanstvo odnosne države.

Pored državljana teritoriju države mogu nastanjivati i stranci i štićenici.

b) utvrđena teritorija - sintagma „utvrđena teritorija" obično se shvata u smislu

definisanih i utvrđenih granica države u skladu sa pravilima međunarodnog prava.

Ispravnije je kvalifikovati je kao konzistentnu i povezanu teritoriju nad

kojom se vrši vlast, jer uslov utvrđenih granica nije apsolutne prirode.

c) suverena vlast - ovaj uslov se određuje i kao „vlada" ili „konstituisana vlada". Ispravnije

je govoriti o suverenoj vlasti kao elementu pojma države. Suverena vlast može postojati i

bez „vlade" u tehničkom smislu reči, dok „vlada" bez suverene vlasti ne postoji.

Suverena vlast bi se mogla nazvati osnovnim konstitutivnim elementom države.

Nesporno je da suverena vlast karakteriše jedino državu. Suverena vlast ne samo što je

jedan od konstitutivnih elemenata države, već je istovremeno i elemenat koji ponešto

apstraktno i preširoko određen pojam teritorije i stanovništva konkretizuje i vezuje za

pojam države u smislu međunarodnog prava. Očigledno je da teritorija da bi predstavljala

državnu teritoriju mora biti podvrgnuta suverenoj vlasti. Suverenost podrazumeva dve

stvari: prvo, suprema potestas pod kojim se podrazumeva da država nema iznad sebe

nikakvu vlast izuzev međunarodnog prava.

Drugo, summa potestas u smislu stvarne, faktičke vlasti na državnoj teritoriji. Namera da

se stvarna vlast uspostavi ne predstavlja ništa više od političkog projekta koji nije

realizovan. Ta namera mora biti realizovana što, između ostalog, podrazumeva postojanje

institucionalne mreže koja je podobna i opremljena sposobnošću da svoje odluke sprovodi

na celoj državnoj teritoriji.

14. NETERITORIJALNI ENTITETI SA ELEMENTIMA SUBJEKTIVITETA - POSTOJEĆI ILI U FAZI

NASTAJANJA (IN STATU NASCENDI)

* Ustanici i zaraćene strane. Izvesne elemente subjektiviteta poseduju ustanici i zaraćene

strane u slučaju priznanja. Moglo bi se reći da se u konkretnom slučaju radi o primeni

konstitutivne teorije priznanja.

Priznanje ustanika i zaraćenih strana koje, inače, nisu pravno kvalifikovane da vode

oružani sukob u međunarodnopravnom smislu, pravda se njihovom faktičkom

sposobnošću da uđu u oružani sukob. Stoga, ispravno je reći da osnov elemenata su-

bjektiviteta u slučaju ustanika i zaraćenih strana leži u fakticitetu.

Elementi subjektiviteta u konkretnom slučaju tiču se, uglavnom, podobnosti ili kapaciteta

ustanika i zaraćenih strana da podležu relevantnim pravilima prava oružanih sukoba.

U slučaju da ustanički pokret postane nova vlada države ili da dovede do formiranja nove

države, akti ustaničkog pokreta smatraće se aktima postojeće države odnosno aktima

nove države.

Ratni brodovi ustanika koji su priznati za zaraćenu stranu ne mogu biti tretirani kao

piratski brodovi.

Elementi subjektiviteta ustanika priznatih za zaraćenu stranu suštinski su ograničeni u tri

pravca:

a) ratione materiae - po pravilu, tiču se prava oružanih sukoba. Ne mogu, recimo, da

koriste prava iz međunarodnih ugovora koji regulišu odnose u doba mira. Ne poseduju

aktivno i pasivno pravo poslanstva, uključujući i međunarodne organizacije, izuzev ako se

radi o oslobodilačkim pokretima od kolonijalne dominacije. Staviše, na njih se ne

primenjuju sva pravila prava oružanih sukoba.

b) ratione temporis - elementi subjektiviteta ustanika su privremenog karaktera,

vremenski opredeljeni njihovom faktičkom sposobnošću da opstanu. U momentu kada

izgube sposobnost da vode neprekidne i usmerene vojne operacije, elementi

subjektiviteta nestaju;

c) ratione loci - vršenje elemenata subjektiviteta ustanika ograničeno je na teritoriju

države protiv čije zakonite vlade se bore. Njihovi akti nemaju ekstrateritorijalnu važnost

tj. ne mogu se pravno protezati izvan granica odnosne zemlje.

* Narodnooslobodilački pokreti. - Posebnu vrstu ustaničkih pokreta predstavljaju

narodnooslobodilački pokreti koji se bore za oslobođenje naroda od kolonijalne, strane ili

rasističke dominacije poput PLO, SWAPO, NLESAC, POLISARIO i drugi.

Specifičan status narodnooslobodilačkih pokreta u odnosu na tradicionalne ustaničke

pokrete ispoljava se dvojako: u osnovu i u obimu subjektiviteta.

Osnov elemenata subjektiviteta narodnooslobodilačkih pokreta leži u legalitetu. Otuda,

ratione temporis elementi subjektiviteta narodnooslobodilačkih pokreta nisu opredeljeni

njihovom faktičkom sposobnošću da opstanu. Čak i u slučaju da izgube sposobnost da

vode neprekidne i usmerene vojne operacije, zadržavaju ih do ostvarenja konačnog cilja -

oslobađanja od kolonijalne i rasističke dominacije.

Legalitet narodnooslobodilačkih pokreta, kao osnov elemenata subjektiviteta, proizlazi iz

činjenice da se borba protiv kolonijalne i rasističke dominacije ne vodi isključivo u

individualnom interesu naroda koji se u takvom statusu nalaze, već da predstavlja i

realizaciju univerzalnog interesa međunarodne zajednice izraženih u seriji relevantnih

međunarodnih dokumenata.

Elementi subjektiviteta narodnooslobodilačkih pokreta nadmašuju odgovarajuće elemente

tradicionalnih ustaničkih pokreta. Pored elemenata subjektiviteta koji se izražavaju u

činjenici da su, kao i svi ustanički pokreti, neposredni adresati relevantnih pravila prava

oružanih sukoba, narodnooslobodilački pokreti poseduju i dodatne elemente

subjektiviteta koji deriviraju iz priznatog prava na učešće u radu međunarodnih

organizacija i prava predstavljanja u odnosima sa državama. Najčešće se radi o statusu

posmatrača pri nadležnim organima Ujedinjenih nacija, posebno pri Generalnoj skupštini

UN, konferencijama koje se organizuju pod okriljem agencija Ujedinjenih nacija.

Može se zaključiti da su elementi subjektiviteta narodnooslobodilačkih pokreta mešovite

prirode, kombinacija opštih i posebnih elemenata. Opšti elementi subjektiviteta

narodnooslobodilačkih pokreta su, u stvari, elementi subjektiviteta ustaničkih pokreta, a

posebni elementi svojstveni narodnooslobodilačkim pokretima su refleks nerealizovanog

subjektiviteta teritorija pod kolonijalnom vlašću ili, pak, refleks subjektiviteta naroda tih

teritorija.

* Multinacionalne kompanije (MNK). U teoriji su se pojavila mišljenja da i MNK poseduju

subjektivitet u smislu međunarodnog javnog prava. Ova kvalifikacija se podupire

argumentima faktičke i pravne prirode.

Od faktičkih argumenata posebno se ukazuje na moć, ekonomsku i fmansijsku, ovih

entiteta koja već danas značajno prevazilazi odgovarajuću moć većine država.

Pravna argumentacija u prilog subjektivitetu MNK koncentriše se u dve tačke:

a) raste broj pravila međunarodnog prava koja se tiču MNK. Obično se u tom smislu

apostrofiraju Kodeks o ponašanju MNK, Rukovodna načela za multinacionalne kompanije

usvojena od OECD i Rukovodna načela o postupanju sa stranim direktnim investicijama

publikovana od Svetske banke 1992. Ukazuje se i na pravo evropskih zajednica koje

privatne kompanije podvrgava regulativi organa zajednice;

b) procesna sposobnost MNK u međunarodnim arbitražnim postupcima. MNK raspolaže

parničnom sposobnošću pred arbitražnim tribunalom formiranim od strane Svetske banke

za obnovu i razvoj radi rešavanja investicionih sporova između država i državljana drugih

država (ICSID). Stalni arbitražni sudu Hagu je 1933. godine revidirao pravila procedure

otvarajući mogućnost zasnivanja postupka u sporovima između države i nedržavnog

entiteta. Procesnu sposobnost MNK priznaju i regionalni instrumenti poput

Severnoameričkog sporazuma o slobodnoj trgovini (NAFTA) ili Suda pravde Evropske

unije.

Nesporna činjenica da neki međunarodni instrumenti regulišu aktivnosti MNK same po

sebi je nedovoljna da konstituiše subjektivitet MNK. S pravom se primećuje da pravila

sadržana u tim instrumentima ne stvaraju nužno pravo MNK. Po svojoj prirodi, ta prava su

opšte prirode, tako da služe pre kao orijentacija, rukovodno načelo, nego što stipulišu

prava i obaveze stricto sensu. Pored toga, ona neretko upućuju na unutrašnje pravo kao

merodavno ili obavezuju državu da izvesna pitanja u vezi sa MNK urede unutrašnjim

pravom.

Što se parnične sposobnosti MNK tiče, ne može se staviti znak jednakosti između

parnične sposobnosti u arbitražnim postupcima zasnovanim pri nekim međunarodnim

telima nadležnim na ekonomsko-finansijskom polju i parnične sposobnosti po opštem

međunarodnom pravu. Statut Međunarodnog suda pravde ne priznaje parničnu

sposobnost MNK, već da one svoja prava u postupku pred Sudom ostvaruju isključivo

posredstvom ustanove diplomatske.

MNK su, po svojoj prirodi, privatne organizacije okrenute sticanju profita, tj. lukrativnim

ciljevima, što samo po sebi isključuje subjektivitet MNK u smislu subjektiviteta

međunarodnih organizacija koje po definiciji i predstavljaju tvorevine države čiji su ciljevi,

u celini ili delom, idealne prirode.

MNK se ne mogu postaviti na istu ravan sa državama, jer države u osnovi imaju kontrolu

nad MNK, postavljajući se u odnosu na njih kao viša, superiorna vlast.

Realno je očekivati da se rešenje u vezi sa njihovim pravnim statusom traži i u okvirima

specijalizovane grane međunarodnog prava - međunarodnog ekonomskog ili

međunarodnog kompanijskog prava - koja bi MNK dala, osobeni, sui generis subjektivitet

odvojen od subjektiviteta po opštem međunarodnom pravu.

* Međuvladine kompanije (MVK) i međuvladina udruženja proizvođača (MVUP). Od MNK

valja, kada je reč o pravnom statusu u smislu međunarodnog prava, razlikovati

međuvladine kompanije (MVK) i međuvladina udruženja proizvođača (MVUP). Opšta

zajednička karakteristika MVK i MVUP leži u njihovom mešovitom, hibridnom karakteru. U

svom biću ovi oblici sjedinjuju javne i privatne elemente kako u pogledu ciljeva tako i u

pogledu strukture i pravne forme.

MVK se defmišu kao kompanije koje se osnivaju na bilateralnoj ili multilateralnoj osnovi u

cilju ostvarivanja izvesnih zajedničkih ciljeva vlada koje u njima učestvuju, kombinacijom

vlada i privatnih preduzeća, ili od strane privatnih kompanija koje predstavljaju od vlade

odobrene monopole.

Obično se kaže da se MVK u nomenklaturi pravnih oblika organizovanja, nalaze između

javnih, međunarodnih organizacija i MNK.

MVK su znatno bliže privatnim nego javnim entitetima. Javnopravni elementi u biću su pre

formalne nego suštinske prirode. Tačno je da u MVK učestvuju i države, bilo neposredno

ili preko preduzeća u javnom vlasništvu, ali to po pravilu, čine u privatnopravnom

kapacitetu.

Međuvladina udruženja proizvođača su, uglavnom, organizacije koje čine proizvođači

primarnih sirovina stvorene u cilju zaštite ekonomija država proizvođača, po pravilu,

nerazvijenih ili slabo razvijenih. Najpoznatija organizacija ove vrste je OPEC (Organizacija

država izvoznica nafte). Pored OPEC-a, i druge MVUP poseduju izvesne elemente

subjektiviteta. Najpre, osnivaju ih, uglavnom, države na multilateralnoj osnovi. Zatim,

neke od njih poseduju stabilnu organizacionu strukturu i ovlašćenje da sklapaju ugovore

sa državama. Osnivanje MVUP utemeljeno je na Povelji o ekonomskim pravima i

dužnostima država (1974). Povelja predviđa da „Sve države imaju pravo da se udružuju u

organizacije proizvođača primarnih sirovina radi razvijanja svojih nacionalnih privreda...

sve države su dužne da poštuju pomenuto pravo na taj način što će se uzdržavati od

primene ekonomskih i političkih mera koje bi ga ograničavale.""Sve ima svoje, i vatra i led, u kap se spoje, i cemer i med... Sve ima svoje, vrlina i greh, tuge postoje da bi prizvale smeh..."

Ribica

Forumas u usponu

Posts: 191

Joined: 14 Mar 2009 16:56

Top




15. PRIZNANJE DRŽAVE

* Pojam i pravna priroda priznanja država. Od svog nastanka ustanova priznanja lebdi u

prostoru između politike i prava. Suprotstavljena teorijska gledišta o prirodi i pravnom

dejstvu priznanja i, posebno, neujednačena i kontroverzna praksa navode na zaključak da

„priznanje pre pripada svetu politike nego prava."

U teoriji međunarodnog prava ne postoji opšteprihvaćeni pojam priznanja države. U

osnovi pojam priznanja je opredeljen teorijskim koncepcijama o priznanju država:

konstitutivnom i deklarativnom.

U smislu konstitutivne teorije priznanje je element samog pojma države kao subjekta

međunarodnog prava. Standardni elementi države (postojano stanovništvo, utvrđena

teritorija i suverena vlast) nisu per se dovoljni da konstituišu pravnu ličnost države već

moraju biti praćeni aktom priznanja postojećih država. U smislu konstitutivne teorije

priznanje je, dakle, jedan od elemenata pravne ličnosti države.

Ova teorija povlači razliku između političke, faktičke egzistencije države kao oblika

društvene organizacije i njene egzistencije kao subjekta međunarodnog prava.

Konstitutivna teorija se danas suočava sa barem dva nerešiva problema: prvo, u

pozitivnom međunarodnom pravu pojmovi državnosti i subjektiviteta idu ruku pod ruku.

Pravo na pravnu ličnost ili subjektivitet je osnovno pravo države kao političke

organizacije. Prema konstitutivnoj teoriji, nepriznata država nije subjekt međunarodnog

prava, a u isto vreme je nosilac izvesnih obaveza i podleže međunarodnoj odgovornosti

za kršenje obaveze. Drugo, s obzirom na to da se priznanje daje na nivou država - država

daje jedan entitet subjekt međunarodnog prava u odnosu na države koje su je priznale, a

da, istovremeno nije subjekt u odnosu prema državama koje joj priznanje uskraćuju.

Deklarativna teorija o priznanju država stoji na dijametralno suprotnim pozicijama. U

duhu ove teorije priznanje države je potvrda ili konstatacija nastanka nove države u

skladu sa uslovima koje utvrđuje međunarodno pravo.

Deklarativna teorija se može kvalifikovati kao primerena pravilima međunarodnog prava

relevantnim u konkretnoj stvari, a to su u prvom redu: pojam države kao subjekta

međunarodnog prava, princip suverene jednakosti država i norma o samoopredeljenju

naroda kao osnovni pravni princip na osnovu koga se stvaraju nove države.

U koordinatama deklarativne teorije, priznanje države poseduje izvesna inherentna

obeležja:

1. priznanje države ne srne biti preuranjeno;

2. priznanje ima retroaktivno dejstvo i

3. priznanje ne može biti opozivo.

O preuranjenom priznanju se govori kada se priznaje entitet koji se u momentu priznanja


nije konstituisao kao država u smislu međunarodnog prava (recimo, nema suverenu vlast

nad odnosnom teritorijom) ili čiji je pravni osnov konstituisanja sumnjiv. Jednom dato

priznanje države ne može da bude opozvano.

Priznanje izvesne zajednice za državu, po ovom shvatanju, ima konstitutivni karakter u

odnosima između države koja daje priznanje i zajednica koja se priznaje, budući da se

priznanjem konstituišu međunarodna prava i obaveze svojstvene državnosti. Ukoliko

izvesna politička zajednica ispunjava uslove državnosti ustanovljene međunarodnim

pravom, postojeće države su, u odsustvu nadležnog međunarodnog organa opremljenog

ovlašćenjem da autoritativno utvrdi postojanje relevantnih uslova državnosti, dužne da

daju priznanje.

* Praksa država. Iako relevantni međunarodni instrumenti prihvataju deklarativnu teoriju

kao i praksa međunarodnih sudova, ne može se reći da se praksa država uklapa u okvire

deklarativne teorije. Iako praksa u značajnoj meri varira od slučaja do slučaja, moglo bi

se, reći da države koje imaju neposredne interese u slučaju nastanka nove države

pribegavaju priznanju u maniru bliskom konstitutivnoj teoriji priznanja. Države koje daju

priznanje, odbijaju, po pravilu, da davanje priznanja shvate kao pravnu obavezu.

Kada se daje pretežnim ili isključivim osloncem na državni interes, priznanje ima

instrumentalnu ulogu, služi kao sredstvo za ostvarivanje političkih, ekonomskih i drugih

državnih interesa.

Retki su slučajevi u kojima države koje daju priznanje smognu snage da prenebregnu

sopstvene interese, uzdignu se iznad njih i da u davanju priznanja slede međunarodno

pravo.

Češći su slučajevi u kojima države, pa i sama Organizacija UN pragmatične političke

interese pretpostavljaju zakonitosti. Kao ilustrativan primer mogao bi se navesti slučaj

otcepljenih bivših federalnih jedinica jugoslovenske federacije.

*Vrste priznanja novih država. Postoji više vrsta priznanja novih država. Neke od tih vrsta

su izraz normativne logike na kojoj počiva priznanje, a neke predstavljaju refleks

suprotstavljenih teorijskih koncepcija o pravnom dejstvu priznanja, i neusklađene prakse

država.

* Priznanje de jure i priznanje de facto. Podela na priznanje de jure i de facto je

opšteprihvaćena. De jure se obično određuje kao definitivno priznanje novonastale države

u totalitetu njenog međunarodnog subjektiviteta, dok bi, suprotno tome, de facto

predstavljalo privremeno priznanje nove države u izvesnim elementima njenog

subjektiviteta. De facto priznanje je, za razliku od priznanja de jure, opozivog karaktera i

nema retroaktivno dejstvo.

Podela proizlazi iz prakse država inspirisane konstitutivnom teorijom. De facto priznanje

bi podrazumevalo priznanje novonastale države kao strane-ugovornice relevantnog

ugovora ili održavanje izvesnih odnosa koje nalažu pragmatični politički ciljevi, ali bez

kompletnog i potpunog priznanja nove države.

Dajući priznanje de facto, države se rukovode sopstvenim praktičnim interesima, a ne

poštovanjem prava. Naime, uskraćivanje priznanja može štetiti državi koja daje priznanje,

budući da sa nepriznatom državom ne može obavljati pravne transakcije ili preduzimati

pravne radnje koje su, inače, u njenom interesu

U praksi de facto priznanje je obično korak ka potpunom de jure priznanju. Priznanje de

jure je, po pravilu, u takvim slučajevima praćeno ispunjenjem izvesnih uslova, što daje

povoda mišljenju da je de facto priznanje jedan od oblika uslovnog priznanja. Davanjem

de facto priznanja relativizuju se pravni efekti prethodno datog priznanja de facto, s

obzirom na retroaktivno dejstvo priznanja de jure.

*Uslovno i bezuslovno priznanje. I ova podela je rezultat nepoklapanja formalno vladajuće

deklarativne teorije i prakse država.

Uslovno priznanje shvaćeno u smislu priznanja nove države, uz prethodno ispunjenje

uslova koje postavlja država koja daje priznanje, u kontradikciji je sa deklarativnom

teorijom.

Uslove, po pravilu, postavlja država koja daje priznanje, koristeći privilegovan položaj koji

ima u odnosu na novu državu. Retki su slučajevi da uslove postavlja i država koja se

priznaje.

U bipolarnoj strukturi međunarodnih odnosa uslovno priznanje često ne daje očekivane

učinke, budući da politika nepriznavanja jedne grupe država obično dovodi do suprotne

reakcije druge grupe država u strukturi, tako da nova država po osnovu efektiviteta na

kraju biva univerzalno priznata. U unipolarnoj strukturi, međutim, politika nepriznavanja

može dovesti novu državu u situaciju da bira između dve opcije - ili da ispuni postavljene

uslove ili da se nađe u izolaciji

Uslovi koji se, po svojoj prirodi, mogu ispuniti u kratkom roku ili jednim aktom u velikom

broju slučajeva bivaju ispunjeni, za razliku od uslova čije ispunjenje traži duži period

vremena.

Bezuslovno priznanje je, za razliku od uslovnog, u harmoniji sa deklarativnom teorijom,

naravno, u slučaju da su se stekli faktički i pravni uslovi za nastanak nove države.

* Izričito i prećutno priznanje. Izričitim priznanjem se smatra priznanje dato u formalnom

obliku, bilo da se radi o jednostranom ili višestranom aktu. Jednostranim aktom priznanja

podrazumeva se akt posebno dizajniran u svrhu priznanja. Akt o priznanju može biti,

takođe, inkorporisan u višestrani ugovor, ili može biti predmet posebnog ugovora koji

sklapaju država koja daje priznanje i država koja se priznaje. Slične prirode su i zajedničke

izjave ili kominikei s kojima se jedna strana obavezuje da će priznati drugu stranu za

nezavisnu državu u određenom vremenskom roku.

Prećutno priznanje podrazumeva akte ili propuštanja koji se smatraju kao priznanje nove

države. Može se uzeti da svako propuštanje ili akt svojstven normalnim odnosima između

dveju država, ukoliko nije praćen odgovarajućom rezervom, predstavlja prećutno

priznanje nove države.

* Individualno i kolektivno priznanje. Priznanje je zadržalo u velikoj meri individualni

karakter budući da se, po pravilu, realizuje na nivou postojeća država - nova država.

I ono što se obično naziva kolektivnim priznanjem - priznanje na međunarodnim

kongresima i konferencijama - je, u stvari, agregacija ili skup pojedinačnih priznanja

izraženih u odgovarajućem aktu kongresa ili konferencija.

Kolektivno priznanje u pravom smislu reči bilo bi priznanje dato od strane organizovane

međunarodne zajednice oličene u Organizaciji ujedinjenih nacija, kao univerzalne političke

organizacije.

Izvesno je da prijem nove države u članstvo UN predstavlja njeno prećutno priznanje od

strane Organizacije. UN je subjekt međunarodnog prava, poseduje svojstvo objektivne

pravne ličnosti, te, otuda, nije sporno da može da da priznanje. Prijem u članstvo UN nije

simboličan akt, već povlači seriju fundamentalnih prava i obaveza nove države-članice.

Uostalom, UN i članica uspostavljaju diplomatske odnose koji su relevantan izraz

priznanja.

Prijem nove države u UN predstavlja u isto vreme njeno prećutno priznanje od svake

članice koja se izjasnila za njen prijem. U isto vreme, smatra se da nova država nije

samim aktom prijema u UN priznata od strane članica koje su se izjasnile protiv njenog

prijema u članstvo.

* Potreba revizije ustanove priznanja država. U praksi država priznanje u velikom broju

slučajeva služi kao pravni paravan za realizaciju pragmatičnih političkih ciljeva.

U postojećem obliku ustanovu priznanja bi valjalo isključiti iz međunarodnog prava i svesti

na ono što u stvarnosti i jeste - političku volju da se sa novom državom uspostave

diplomatski odnosi kao i drugi odnosi uobičajeni između država. Umesto priznanja kako se

danas primenjuje u praksi, bilo bi prikladnije ustanoviti neku vrstu registracije nove

države pri nadležnom telu UN, recimo, Sekretarijatu. Ukoliko bi neka država stavila

prigovor na registraciju nove države, nastao bi spor koji bi se rešavao na načine

predviđene članom 33. Povelje i, poželjno, pred nepristrasnim sudskim organom.

16. PRIZNANJE VLADA

U međunarodnim odnosima se od kraja XVII veka začela praksa priznanja vlada,

koegzistirajući sa priznanjem država i ustanika kao zaraćene strane.

Priznaje se, po pravilu, nova vlada koja je na vlast došla na „nepravni" ili „ргоtivpravni

način." Izraz podrazumeva da je nova vlada došla na vlast protivno odredbama

unutrašnjeg prava - tzv. ustavnim diskontinuitetom ili suprotno fundamentalnim

normama međunarodnog prava. Država koja daje priznanje novoj vladi u praksi obrazlaže

čitavim spektrom primarnih i sekundarnih razloga, počev od efektivne kontrole koju nova

vlada poseduje, razlog koji se obično uzima kao odlučujući, preko podrške stanovništva

do poštovanja prava drugih država i ljudskih prava te okolnosti da sticanje vlasti ne

duguje stranoj vojnoj pomoći.

U međusobnim odnosima priznanje nove vlade otvara mogućnost za uspostavljanje

normalnih bilateralnih odnosa poput diplomatskih i konzularnih, te sklapanje sporazuma o

pitanjima od zajedničkog interesa.

Nepriznavanje nove vlade ima prvenstveno političko značenje, jer u praksi nije

neuobičajeno da se sa nepriznatom vladom održavaju tzv. neformalni diplomatski

kontakti, sklapaju sporazumi u formi modus vivendija, izdaju zajednička saopštenja.

U praksi je bilo i primera kolektivnog nepriznavanja novih vlada na osnovu odluka organa

Organizacije ujedinjenih nacija.

Priznanje vlada je kako u svojoj pravnoj konstrukciji tako i u primeni opterećeno gotovo

nerešivim kontroverzama.

Što se pravne konstrukcije priznanja novih vlada tiče, nejasan je pravni osnov priznavanja

vlade kao takve budući da je ona samo institucionalni oblik suverene vlasti kao elementa

pojma države.

Praksa priznavanja novih vlada je suštinski obeležena političkim interesima države koja

daje priznanje. Priznanje nove vlade motivisano je, po pravilu, ideološkom bliskošću ili

pragmatičnim dobicima a visoki principi koji se u tim prilikama obično ističu su poput

pozorišnih kulisa.

Poimanje priznanja novih vlada kao političkog akta koji egzistira van zone prava, može

predstavljati odgovarajući izraz dve relevantne činjenice: s jedne strane, činjenice da je

promena vlada, makar bila izvedena i nepravnim putem, unutrašnja stvar države koja ne

dira u njen pravni identitet i međunarodnopravni kontinuitet i, s druge strane, činjenice

da se priznanje nove vlade u osnovi svodi na političku spremnost da se sa njom uspostavi

saradnja.

Od ponuđenih pravnih rešenja izgleda prihvatljiva ideja koja leži u osnovi predloga

Instituta za međunarodno pravo a po kome nova vlada ima pravo, kome odgovara

obaveza drugih država, da bude priznata ukoliko ispunjava dva relevantna uslova -

sposobnost da održi unutrašnji poredak i spremnost da ispunjava preuzete međunarodne

obaveze.

Čini se izvesnim da se u bliskoj budućnosti postojeća praksa priznavanja novih vlada ne

samo što se neće suštinski menjati već da će dobijati na značaju zbog svoje

instrumentalne podobnosti da posluži kao kvazi pravno sredstvo za ostvarivanje

pragmatičnih ciljeva država koje daju priznanje.

17. OBAVEZA DRŽAVA DA SE UZDRŽE OD PRETNJE ILI UPOTREBE SILE U MEĐUSOBNIM

ODNOSIMA

Obaveza država da se uzdrže od pretnje ili upotrebe sile u međusobnim odnosima

poseduje suštinski značaj za konstituisanje međunarodnog poretka kao pravnog poretka.

S pravom se primećuje da je uspostavljanje razlike između zakonite i nezakonite upotrebe

sile primarni zadatak svakog pravnog sistema.

Povelja UN utvrđuje u članu 2. (4) da „Svi članovi se u svojim međusobnim odnosima

uzdržavaju od pretnje ili upotrebe sile protiv teritorijalnog integriteta ili političke

nezavisnosti svake države, ili na svaki drugi način nesaglasan sa ciljevima UN."

Odredba o zabrani pretnje ili upotrebe sile suprotno načelima Povelje poseduje

univerzalnu važnost. Shodno članu 2 (6) Povelje: „Organizacija osigurava da države koje

nisu članice UN postupaju u skladu sa ovim načelima koliko je to potrebno za održavanje

međunarodnog mira i bezbednosti." Zabrana upotrebe sile u međusobnim odnosima

država predstavlja normu jus cogens-a. Kogentni karakter zabrane upotrebe i pretnje

silom potvrđen je i odredbama Konvencije o ugovornom pravu (1969).

Povelja navodi tri izuzetka od zabrane pretnje i upotrebe sile:

a) kolektivne mere koje, u skladu sa glavom VII Povelje, preduzima Savet bezbednosti;

b) individualnu i kolektivnu samoodbranu i

c) mere protiv bivših neprijateljskih država. Treći izuzetak je istorijske prirode, jer se

odnosi na bivše neprijateljske zemlje u Drugom svetskom ratu.

Deklaracija načela međunarodnog prava o prijateljskim odnosima i saradnji između

država (1970), konkretizujući opštu zabranu iz člana 2.(4) Povelje, navodi posebne

slučajeve zabrane upotrebe ili pretnje silom. Između ostalog, zabranu pretnje ili upotrebe

sile radi kršenja postojećih granica država uključujući i teritorijalne sporove; zabranu

organizovanja i podsticanja akata građanskog rata, ili terorističkih akata na teritoriji druge

države; zabranu prisvajanja teritorija druge države upotrebom ili pretnjom sile.

Kogentni karakter poseduje kako opšta zabrana upotrebe i pretnje sile u međunarodnim

odnosima, tako i izuzeci od opšteg pravila.

Zabrana pretnje i upotrebe sile, kao univerzalna norma, vezuje države i međunarodne

organizacije koje poseduju faktičku i pravnu mogućnost da upotrebe silu.

18. PRAVO NA SAMOODBRANU

U članu 51. Povelja UN sadrži permisivnu normu koja se odnosi na upotrebu sile

(individualna i kolektivna samoodbrana). Član 51. utvrđuje da: „Ništa u ovoj Povelji ne

umanjuje urođeno pravo na individualnu ili kolektivnu samoodbranu u slučaju oružanog

napada protiv člana UN..."

Dva su osnovna obeležja prava na samoodbranu utvrđenog članom 51. Povelje:

1. pravo na individualnu i kolektivnu samoodbranu kvalifikuje se kao „urođeno pravo",

2. pravo na samoodbranu pripada svim državama, kako članicama UN tako i nečlanicama.

Pravo na samoodbranu predstavlja izuzetak u odnosu na pravilo o zabrani upotrebe sile. I

osnovno pravilo i izuzetak od pravila su kogentne pravne snage, s tim što je norma o

upotrebi sile ili pretnje silom prohibitivne prirode a norma koja utvrđuje pravo na

samoodbranu permisivne prirode. Uslovi za vršenje prava na samoodbranu utvrđeni su

članom 51. Povelje i normama običajnog prava. Relevantni uslovi su:

a) pravo na vršenje samoodbrane konstituiše se u slučaju spoljnog oružanog napada na

teritoriju države. Može se uzeti da izraz „oružani napad" obuhvata akte agresije.

Pretpostavljena ili preventivna samoodbrana podrazumeva mogućnost da država

preduzme preventivnu oružanu akciju u slučaju navodnih priprema ili ponašanja druge

strane koja razumno ukazuje na skori napad.

Preventivnoj ili pretpostavljenoj samoodbrani se pribegava i danas, uglavnom,

pozivanjem na običajno međunarodno pravo.

Široko tumačenje samoodbrane je u funkciji derogacije pravila koja zabranjuju

jednostranu upotrebu sile u odnosima između država. Pozivanje na običajno pravo nema

snagu pravnog argumenta koji opravdava koncept preventivne ili pretpostavljene

samoodbrane, budući da je član 51. Povelje norma jus cogens-а. tako da je običajna

praksa suprotna toj normi lišena pravne snage. U sistemu Povelje UN pravo na

samoodbranu je formulisano kao defanzivno pravo.

b) Samoodbrana po svom intenzitetu mora biti proporcionalna oružanom napadu. U

praksi proporcionalnost nije jednostavno odrediti. Valja je ceniti funkcionalno,tj. u smislu

sile potrebne da se odbije oružani napad na političku nezavisnost i teritorijalni integritet

države u kontekstu okolnosti svakog konkretnog slučaja.

c) Pravo na samoodbranu je privremeno pravo. Privremenost prava na samoodbranu ima

dva vida: faktički i pravni.

Privremeni karakter prava na samoodbranu u faktičkom smislu podrazumeva da pravo na

samoodbranu prestaje u momentu kada država koja pribegava samoodbrani odbije napad

druge države. U praksi države neretko pribegavaju takozvanoj produženoj samoodbrani,

sa namerom da unište vojne ili druge potencijale agresora kako bi sprečile ponovljeni

napad.

Pravni vid privremenosti prava na samoodbranu vezan je za sistem kolektivne

bezbednosti. Pravo na samoodbranu prestaje aktiviranjem mehanizma kolektivne

bezbednosti tj. preuzimanjem obaveze od strane Saveta bezbednosti da spreči oružani

napad.

d) Obaveštavanje Saveta bezbednosti. Član 51. Povelje, između ostalog, utvrđuje da su

članice UN koje pribegavaju vršenju prava na samoodbranu u smislu

člana 51, obavezne da odmah obaveste Savet bezbednosti o preduzetim merama.

Obaveza obaveštavanja Saveta bezbednosti potpada pod opštu obavezu savesnog

ispunjavanja obaveza preduzetih Poveljom UN."Sve ima svoje, i vatra i led, u kap se spoje, i cemer i med... Sve ima svoje, vrlina i greh, tuge postoje da bi prizvale smeh..."

Ribica

Forumas u usponu

Posts: 191

Joined: 14 Mar 2009 16:56

Top




19. ZABRANA INTERVENCIJE U UNUTRAŠNJE I SPOLJNE POSLOVE

Ideja o zabrani intervencije u unutrašnje poslove drugih država stara je koliko i ideja o

međunarodnom pravu.

U smislu posebnog pravila neintervenciju je u teoriju prvi uveo Vatel. De lege ferenda

razmatranja o neintervenciji bila su u dubokom raskoraku sa praksom, budući da je

tadašnji sistem međunarodnog prava dopuštao nekontrolisanu upotrebu sile od strane

država. U takvim uslovima zabrana intervencije se povremeno stipulisala bilateralnim ili

multilateralnim ugovorima. Monroova doktrina, koja se često uzima za začetak pravila o

neintervenciji u međunarodnom pravu pre je politički instrument očuvanja američkog

kontinenta kao interesne sfere SAD nego antiintervencionistička doktrina.

Epitet normativnog embriona neintervencije u međunarodnom pravu zaslužuje tzv.

Dragova doktrina.

Prostor za konstituisanje neintervencije kao samostalne, posebne zabrane nastaje

uvođenjem u pozitivno međunarodno pravo pravila o zabrani pretnje i upotrebe sile u

odnosima između država.

Iako Povelja UN ne reguliše izričito intervenciju, može se reći da je sistem UN normativni

prostor u kome se konstituisala zabrana intervencije u unutrašnje stvari država.

Doprinos Povelje UN konstituisanju načela neintervencije ispoljava se:

a) kroz zabranu oružane intervencije konzumiranu opštom odredbom člana 2(4) o zabrani

„pretnje silom i upotrebe sile protiv teritorijalnog integriteta ili političke nezavisnosti

svake države",

b) koncepcijom neintervencije kao samostalne ustanove međunarodnog javnog prava.

Konceptualizacija neintervencije izvršena je, uglavnom, Deklaracijom načela

međunarodnog prava o prijateljskim odnosima i saradnji između država (1970).

Deklaracija proširuje zabranu oružane intervencije obuhvaćenu članom 2.(4) Povelje u

dva pravca:

1. Oblici intervencije. Do donošenja Deklaracije bilo je rašireno mišljenje da se zabrana

intervencije odnosi isključivo na oružanu intervenciju. Deklaracija utvrđuje da „nijedna

država niti grupa država nema pravo da interveniše, neposredno ili posredno, iz bilo kog

razloga, u unutrašnje ili spoljne poslove neke druge države." Po Deklaraciji je zabranjen

svaki oblik intervencije - diplomatske, finansijsko-ekonomske ili propagandne - uperene

protiv određenih državnih vrednosti;

2. Zaštitni objekt. Norma o zabrani oružane intervencije podrazumeva kao zaštitni objekt

političku nezavisnost i teritorijalni integritet država. Proširenje vrsta zabranjenih

intervencija odražava se i na zaštitni objekt norme o zabrani intervencije. Deklaracija kao

posebne zaštitne objekte navodi nacionalni identitet u smislu zabrane upotrebe sile u cilju

lišavanja naroda njihovog nacionalnog identiteta kao i pravo na samoopredeljenje.

Norma o zabrani intervencije u unutrašnje stvari država je kogentnog karaktera. Jedini


izuzetak trpi u obliku intervencije koju preduzima Savet bezbednosti na osnovu glave VII

Povelje UN.

U ovoj materiji postoji upadljiv raskorak između normativnog i stvarnog. Očigledno je da

je intervencija u unutrašnje stvari država isuviše primamljiv izazov za moćne države da bi

ga se lako odrekle.

Najčešći oblici intervencije su: oružane, ekonomske i propagandne intervencije.

Oružane intervencije se obično pokušavaju prikazati kao dopuštene:

a) ako do intervencije dođe na zahtev legalne vlade u specifičnim okolnostima poput

državnog udara ili spoljne agresije, i

b) intervencije protiv tzv. nedemokratskih država.

U praksi velike države se neretko pozivaju na poziv ili pristanak države u koju intervenišu

kao osnov isključenja protivpravnosti oružane intervencije.

Prihvatanje koncepcije po kome je dopuštena intervencija protiv nedemokratskih režima

značilo bi saglašavanje sa tzv. Brežnjevljevom i Reganovom doktrinom o ograničenom

suverenitetu država.

Kao dozvoljen izuzetak od norme o zabrani oružane intervencije figurirala je u doba

dekolonizacije oružana intervencija u cilju da se omogući narodima pod kolonijalnom

upravom da ostvare pravo na samoopredeljenje i nezavisnost.

Pod nedozvoljenom ekonomskom intervencijom podrazumeva se intervencija

instrumentima ekonomske prirode koja ima za cilj lišavanje države suverenih prava ili

njihovo ograničavanje protivno volji države. Dakle, ekonomska intervencija je jedan od

izražajnih oblika intervencije. Ekonomska intervencija je, po svojoj prirodi, suptilniji oblik

intervencije, tako da nije lak zadatak razlučiti dozvoljenu od nedozvoljene ekonomske

intervencije u ambijentu nedovoljno institucionalizovane međunarodne zajednice. To

posebno važi u slučaju kada se ekonomski odnos uspostavlja između jakih država, na

jednojstrani, i slabih, na drugoj.

Prostor za nedozvoljenu ekonomsku intervenciju širi se u uslovima jedne međuzavisne

međunarodne zajednice i, posebno, u uslovima globalizacije. Ekonomska intervencijaje

zabranjena kada ima za cilj da prinudi državu da usvoji kurs ponašanja suprotan svojoj

volji i u korist države koja interveniše.

Obično se kao poseban oblik intervencije navodi i politička intervencija.

U suštini svaki oblik intervencije u odnosima između država kao suverenih političkih

jedinki ima - posredno ili neposredno - politički cilj. Sa stanovišta cilja svaka intervencija

je, u najširem smislu, politička intervencija. U užem smislu, politička intervencija bi se

mogla odrediti kao oblik intervencije koji se preduzima političkim sredstvima. U

tehničkom smislu, politička intervencija se vrši posredstvom državnih organa ovlašćenih

da predstavljaju državu u međunarodnim odnosima. To, dakle, nisu samo diplomatski

organi već i šefovi država, vlada ili ministri inostranih poslova. Tako shvaćena,

diplomatska intervencija se teško može okva-lifikovati kao samostalan oblik intervencije.

Odgovarajuće aktivnosti diplomatskih predstavnika države u državi u kojoj se intervencija

vrši samo su instrumentalni oblik intervencije. Izuzetak bi predstavljale samo one

aktivnosti diplomatskih predstavnika koje su ratione materiae strogo ograničene na

pitanja koja se tiču statusa diplomatskih predstavnika u jednoj zemlji. U novije vreme

politička intervencija se vrši i posredno kroz nevladine organizacije koje su pod uticajem

ili kontrolom stranih država.

* Humanitarna intervencija

Novi oblik oružane intervencije je tzv. humanitarna intervencija.

Pod humanitarnom intervencijom podrazumeva se „nasilna akcija u drugoj državi koja

uključuje upotrebu oružane sile bez pristanka njene vlade, sa ili bez odobrenja Saveta

bezbednosti Ujedinjenih nacija, u svrhu sprečavanja ili zaustavljanja teških i masovnih

povreda ljudskih prava ili međunarodnog humanitarnog prava".

Definicija je preširoka i obuhvata dva osnovna oblika intervencija:

oružanu intervenciju koja se preduzima na osnovu odluke Saveta bezbednosti

Ujedinjenih nacija; i,

oružanu intervenciju koja se preduzima bez odgovarajuće odluke Saveta bezbednosti.

20. NADLEŽNOST DRŽAVE U MEĐUNARODNOM PRAVU

Nadležnost države u smislu međunarodnog javnog prava mogla bi se odrediti kao

ovlašćenje države da uređuje odnose na svojoj teritoriji donošenjem pravnih pravila i da

obezbeđuje njihovu primenu. Nadležnost države uređena je normama unutrašnjeg i


U unutrašnjem pravu izraz „nadležnost" koristi se da bi se označio krug poslova koje vrši

određeni državni organ ili grupa organa, pa se, stoga, obično govori o nadležnosti,

recimo, zakonodavnih, izvršnih i sudskih organa. Pravilima unutrašnjeg prava o

nadležnosti vrši se distribucija vlasti između različitih državnih organa.

Međunarodno pravo kao pravo međunarodne zajednice utvrđuje granice koje države, kao

ni ostali subjekti međunarodnog prava, ne mogu preći u vršenju nadležnosti, kao i načine

rešavanja sporova koji povodom vršenja nadležnosti između subjekata međunarodnog

prava iskrsnu.

1. OSNOVNI MEĐUNARODNOPRAVNI PRINCIPI ZA ODREĐIVANJE NADLEŽNOSTI

Principi na kojima međunarodno pravo zasniva nadležnost država vezani su, uglavnom,

za krivičnu nadležnost.

U materiji građanske (civilne) nadležnosti država teško je u međunarodnoj praksi pronaći

opšteprihvaćene principe. U materiji građanske nadležnosti, ne postoje čvrsta,

ustanovljena pravila opšteg međunarodnog prava.

Principi na kojima se temelji krivična nadležnost države daleko su razvijeniji i manje-više

jasno kristalizovani u međunarodnoj praksi. Postoji nekoliko relevantnih principa

nadležnosti u materiji krivične nadležnosti država. To su:

1. teritorijalni princip;

2. princip nacionalnosti;

3. zaštitni princip;

4. princip univerzalnosti; i

5. pasivni nacionalni princip.

1. Teritorijalni princip nadležnosti određuje se na osnovu kriterijuma rnesta gde je delo

počinjeno. Ovaj princip počiva na teritorijalnoj nadležnosti države i smatra se univerzalno

prihvaćenim. Razlikuje se subjektivna i objektivna primena teritorijalnog principa.

Subjektivna primena teritorijalnog principa podrazumeva da se krivično delo dogodilo u

državi, ako je započeto u toj državi, bez obzira gde je završeno. Objektivno tumačenje tog

principa se svodi na obrnutu situaciju. U praksi se često subjektivna i objektivna primena

principa kombinuju, tako da se teritorijalna nadležnost zasniva kada je osnovni

konstitutivni element dela počinjen na odnosnoj teritoriji. Teritorijalni princip nije

apsolutan.

2. Princip nacionalnosti za relevantan uzima kriterijum nacionalnosti ili državljanstva

počinioca. Teorijski se vezuje za vernost koje lice optuženo za krivično delo duguje državi

čije državljanstvo poseduje. Pogodan je kao kriterijum u oblastima van nacionalne

jurisdikcije. Tako je, exempli causa, usvojen u konvencijama koje regulišu zagađivanje

mora.

3. Zaštitni princip polazi od nacionalnog interesa povređenog izvršenjem krivičnog dela.

Brani se pragmatičnim razlogom o neadekvatnim kaznama koje nacionalni pravni poreci

propisuju za dela počinjena na njihovoj teritoriji protiv bezbednosti, integriteta i

nezavisnosti stranih država. Zaštitni princip je ugrađen i u neka rešenja u pozitivnom

međunarodnom pravu.

4. Princip univerzalnosti podrazumeva nadležnost države u kojoj se optuženi nalazi u

pritvoru, pa se otuda kao nadležan za izricanje sankcije pojavljuje sud te države. U

praktičnom ishodu to znači daje za izvesna krivična dela nadležan sud bilo koje države

koji, izričući sankciju, deluje u ime celokupne međunarodne zajednice, kao njen organ. U

praksi je princip univerzalnosti konstituisan u odnosu na zločine ex iure gentium, kao što

su piraterija, trgovina robljem, i po nekim mišljenjima, ratni zločini.

5. Pasivni nacionalni princip zasniva krivičnu jurisdikciju države na osnovu nacionalnosti ili

državljanstva lica koje je oštećeno krivičnim delom. Naišao je na jaku opoziciju, jer izlazi iz

logike suvereniteta kao principa na kome su uređeni odnosi između država u

međunarodnoj zajednici. Ima izvestan značaj kao pomoćni princip za određivanje krivične

nadležnosti.

21. IMUNITET STRANIH DRŽAVA

Vukući svoje poreklo iz principa par in parem non habet imperium (jednak nad jednakim

nema vlasti), imunitet stranih država konstituisan je kao pravilo međunarodnog prava

krajem XIX veka. U najširem smislu, svodi se na izuzimanje iz jurisdikcije sudskih i drugih

državnih organa države foruma, kako same strane države tako i njene imovine.

Međunarodna praksa se razilazi u pogledu domašaja imuniteta stranih država. U opticaju

su dve koncepcije - koncepcija o apsolutnom imunitetu stranih država i koncepcija o

ograničenom ili funkcionalnom imunitetu.

Koncepcija o apsolutnom imunitetu zagovara imunitet bez obzira na vrstu državne

aktivnosti tj. da li država in concreto nastupa kao nosilac javnih, vrhovničkih ovlašćenja ili

u ekonomskom ili komercijalnom kapacitetu.

Osnovna karakteristika ograničenog ili funkcionalnog imuniteta je povlačenje razlike

između dve grupe državnih akata: s jedne strane su akti doneti vršenjem suverene vlasti

(jure imperii) i akti nejavne prirode (jure gestionis), koje država donosi u ekonomskom ili

komercijalnom kapacitetu.

Imunitet strane države obuhvata ne samo imunitet u pogledu jurisdikcije, već i imunitet

od zaplene ili izvršenja nad državnom imovinom. Kada je reč o imovini države koja služi u

javne svrhe, sudski imunitet i imunitet u pogledu zaplene ili izvršenja se poklapaju. Stvari

stoje drugačije u slučaju ako se radi o imovini koja se koristi u komercijalne svrhe. U vezi

sa imunitetom od izvršenja najveći broj država prihvata pravilo o imunitetu od izvršenja u

odnosu na državnu imovinu, bez obzira da li se radi o državnoj imovini koja služi u javne

svrhe ili u komercijalne svrhe, mada neujednačena praksa ide dotle da se stanovišta

sudova razlikuju čak i unutar jedne države.

U novijoj praksi preteže koncepcija o ograničenom ili funkcionalnom imunitetu stranih

država. Za ovu koncepciju se opredeljuju, čak, i države koje su tradicionalno zagovarale

načelo apsolutnog imuniteta.

Što se bivšeg jugoslovenskog zakonodavstva tiče, ono se nije definitivno opredeli-lo za

neku od navedenih koncepcija. Odredbe relevantnih zakona na uopšten način regulisale

su pitanje imuniteta stranih država. Tako, Zakon o parničnom postupku od 1976.g.

kaže: ,,U pogledu nadležnosti jugoslovenskih sudova za suđenje strancima koji uživaju

pravo imuniteta u SFRJ i za suđenje stranim državama i međunarodnim organizacijama

važe pravila međunarodnog prava."

"U slučaju sumnje o postojanju i obimu prava imuniteta, objašnjenje daje savezni organ

uprave nadležan za poslove pravosuđa". Imovina stranih država ne može da bude

predmet izvršenja, bez prethodne saglasnosti saveznog organa uprave nadležnog za

poslove pravosuđa, izuzev ako se strana država izričito složi.

U najvećem broju slučajeva, dakle, međunarodno pravo prepušta pravu države foruma da

povuče relevantnu razliku.

Nacionalni sudovi primenjuju dva osnovna kriterijuma. Prvi kriterijum je pravna priroda

konkretna transakcije. Na osnovu ovog kriterijuma nacionalni sudovi odriču imunitet

stranoj državi u slučaju ako se radi o transakcijama koje mogu preduzimati i privatna lica.

Drugi kriterijum je kriterijum krajnje svrhe ili predmeta akta - na osnovu njega domaći

sudovi daju imunitet stranoj državi samo za one akte koji su direktno ili neposredno

povezani sa javnim funkcijama kao što su, primera radi, oni koji se odnose na odbranu ili

državne finansije. Nijedan od ova dva kriterijuma nije zadovoljavajući, budući da, kao

opšti i nedovoljno precizni, daju osnova za različite kvalifikacije nacionalnih sudova u

identičnim ili sličnim slučajevima.

22. OPŠTI POJAM MEĐUNARODNOPRAVNE ODGOVORNOSTI DRŽAVE

Odgovornost države u međunarodnom pravu ide ruku pod ruku sa pravima država. Ona je

korelat prava, budući da kršenje pravila međunarodnog prava povlači međunarodnu

odgovornost. Stalni sud međunarodne pravde je istakao između ostalog: „princip je

međunarodnog prava i, čak, opšta pravna koncepcija, da kršenje bilo kakve obaveze

podrazumeva obavezu nadoknade štete".

Pravila o odgovornosti države imaju zaštitnu funkciju u međunarodnom poretku.

Posredstvom tih pravila kršenje međunarodnopravne obaveze ne stiče karakter negacije

međunarodnog prava, već izvora prava i obaveza, instrumenta transformacije neprava u

pravo. Pravila odgovornosti nisu vezana za pravila međunarodnog prava kojima se

propisuju konkretna prava i obaveze, već su neka vrsta neutralnih, strukturalno-

funkcionalnih normi koja pokrivaju kompletno normativno biće međunarodnog prava.

Zato se pravila o odgovornosti nazivaju i sekundarnim pravilima za razliku od primarnih

pravila međunarodnog prava kojima se konstituišu prava i obaveze država.

23. VRSTE MEĐUNARODNOPRAVNE ODGOVORNOSTI DRŽAVA

Ideja o odgovornosti države u međunarodnom pravu rodila se i razvijala u okvirima

odgovornosti za štetu tj. građanske odgovornosti države. Protivpravni akt države je za

posledicu imao nastajanje novog pravnog odnosa - odnosa između države kojoj se akt

pripisuje tj. države koja je u obavezi da naknadi štetu i države u pogledu koje postoji

neizvršena obaveza, tj. države koja ima pravo na naknadu štete.

Kršenje međunarodnih obaveza ustanovljenih u interesu međunarodne zajednice kao

celine (obaveze erga omnes), rodilo je i ideju o međunarodnoj krivičnoj odgovornosti

države.

Sa stanovišta pozitivnog međunarodnog prava krivična odgovornost države je doktrinarna

koncepcija, pravilo de lege ferenda. Država ne može biti krivac u smislu krivičnog prava,

budući da pojam krivice podrazumeva subjektivni elemenat (umišljaj ili nehat) koji se ne

može pripisati apstraktnom biću kakav je država. Iznalaženje krivične odgovornosti

države, ili barem, elemenata te odgovornosti u protivmerama koje organizovana

međunarodna zajednica oličena u Organizaciji UN i drugim međunarodnim organizacijama

ili oštećene države pojedinačno preduzimaju protiv države koja je počinila protivpravni

akt, meša krivičnu represiju sa merama koje se protiv države koja je počinila pravni akt

preduzimaju od strane navedenih subjekata na političkoj osnovi.

Vansudsko rešavanje sporova oko naknade štete prouzrokovane protivpravnim aktom u

eminentno političkim zajednicama, neretko implicira politički elemenat koji, zavisno od

odnosa snaga i oportuniteta, može poprimiti i penalni karakter. Penalni karakter ili

elementi penalnog karaktera političkih mera koje se u takvim slučajevima mogu preduzeti

protiv države koja je počinila protivpravni akt predstavljaju kvazi krivičnu odgovornost

države. Sa stanovišta relevantnih pravila Međunarodnog prava u slučajevima kršenja

međunarodne obaveze od suštinskog značaja za međunarodnu zajednicu kao celinu,

poput agresije, aparthejda, genocida i drugih, stiču se individualna krivična odgovornost i

građanska odgovornost države.

Relevantni oblici odgovornosti u pozitivnom međunarodnom pravu su: građanska

odgovornost države i krivična odgovornost pojedinca.

24. USLOVI ZA GRAĐANSKU ODGOVORNOST DRŽAVE

Opšti uslovi za građansku odgovornost države u međunarodnom pravu obuhvataju:

1. povredu važeće međunarodne obaveze države koja se sastoji bilo u radnji ili

propuštanju. Kršenje međunarodne obaveze države kvalifikuje se kao protivpravni akt-

izvor međunarodne odgovornosti države. Moguće je da država odgovara i za štetu

prouzrokovanu vršenjem dozvoljene radnje.

2. da se radnja ili propuštanje može pripisati državi. Državi se pripisuje ponašanje svakog

državnog organa koji je deo formalne strukture države ili organa teritorijalne zajednice

koja je unutrašnjim pravom ovlašćena da vrši elemente državne vlasti.

3. šteta ili gubitak kao rezultat protivpravnog akta.

4. odsustvo bilo kog osnova isključenja odgovornosti.

Uslovi za građansku odgovornost države sami po sebi ilustruju delikatnost pitanja osnova

odgovornosti države. Dok su uslovi pod i), ii) i iv) objektivne prirode, uslov pripisivosti

akta državi implicira i subjektivni element.

Pravila o odgovornosti u međunarodnom pravu konstruisana su u ravni odnosa država -

država. Međunarodno pravo, ipak, dopušta da se država supstituiše na mesto svog

državljanina koji je pretrpeo štetu radnjom ili propustom organa strane države. To je

ustanova diplomatske zaštite ili generalne supstitucije kao diskreciono pravo države.

Država je jedini sudija u smislu da odlučuje da li će, i u kom obimu, priznati zaštitu svom

fizičkom ili pravnom licu.

Država čiji je organ počinio protivpravni akt i prouzrokovao štetu stranom fizičkom licu

ima pravo da traži da se iskoriste unutrašnja pravna sredstva pre nego što država čiji je

državljanin navodno oštećen iznese spor na međunarodni plan.

Sticaj navedenih uslova konstituiše međunarodnu odgovornost države.

Postoje okolnosti koje isključuju protivpravnost akta. To su:

1. Saglasnost povređene države. Opšte je prihvaćeno da saglasnost data od strane

države radi izvršenja od strane druge države akta nesaglasnog sa onim što bi bilo pravo

prve države isključuje protivpravnost akta u pitanju, izuzev u slučaju pravila jus cogens-

a.

2. Samoodbrana. Vršenje prava na samoodbranu kao permisivne kogentne norme, u

skladu sa odredbama člana 51. Povelje, isključuje međunarodnu odgovornost države koja

pribegava samoodbrani.

3. Dozvoljene protivmere. Po analogiji sa samoodbranom i dozvoljene protivmere koje

preduzima oštećena država u skladu sa relevantnim pravilima međunarodnog prava ili

mere koje preduzima nadležna međunarodna organizacija ne konstituišu međunarodnu

odgovornost. Navedene mere isključuju odgovornost vis-a-vis države koja je počinila

protivpravni akt, ali per se ne isključuje protivpravnost eventualne povrede subjektivnih

prava treće države. Da bi mere u pitanju isključile odgovornost neophodno je da budu

legalne.

4. Viša sila i neočekivani slučaj. Viša sila i neočekivani slučaj se, u Nacrtu pravila o

odgovornosti države, kvalifikuju kao neodoljiva sila ili nepredvidljivi spoljni slučaj van

kontrole države koji je učinio materijalno nemogućim da deluje saglasno sa

međunarodnom obavezom ili da zna da njeno ponašanje nije saglasno sa tom obavezom.

Radi se o prirodnim događajima (poplave, zemljotres, epidemija i slično) ili ljudskim

radnjama (rat, revolucija i slično) koji deluju nezavisno od volje državnoga organa,

snagom uslova ili događaja koji su van kontrole države. Opšti je pravni princip da u

slučaju u slučaju više sile ili neodoljivog slučaja ne postoji odgovornost za štetu, budući da

šteta proizlazi iz spoljašnjeg uzroka koji se ne može pripisati državi.

5. Nevolja. Protivpravnost akta države nesaglasnog sa međunarodnom obavezom države

isključena je i u slučaju ako fizičko lice koje dela u svojstvu državnog organa preduzme

akt, koji čini akt države, nije imalo drugih načina, u situaciji nevolje za spasavanje svog

života ili lica poverenih njegovoj pažnji.

6. Stanje nužde. Za razliku od nevolje koja označava stanje neposredne opasnosti po lična

dobra samog fizičkog lica koje dela u svojstvu državnog organa, nužda se kvalifikuje kao

stanje opasnosti po vitalne, suštinske interese same države. U doktrini se često isticalo da

protivpravna radnja ili propuštanje počinjeno u stanju nužde isključuje međunarodnu

odgovornost države.

Član 33. Nacrta predviđa da se država može pozvati na stanje nužde kao osnov

isključenja protivpravnosti ukoliko:

a) akt je bio jedini način obezbeđenja suštinskog interesa države protiv ozbiljne i

neposredne opasnosti, i

b) da aktom nije ozbiljno oštećen suštinski interes države prema kojoj obaveza postoji.

Država se, međutim, ne može pozivati na stanje nužde:

a) ako međunarodna obaveza sa kojom akt države nije saglasan proističe iz peremptorne

norme opšteg međunarodnog prava; ili

b) ako je međunarodna obaveza sa kojom akt države nije, saglasan ustanovljena

ugovorom koji, eksplicitno ili implicitno, isključuje mogućnost pozivanja na stanje nužde u

pogledu ove obaveze; ili

c) ако je ta država doprinela događanju stanja nužde.

25. OBLICI ODGOVORNOSTI DRŽAVE

1. Direktna odgovornost države. Pod direktnom odgovornošću države podrazumeva se

odgovornost države za radnje svojih zakonodavnih, sudskih i izvršnih organa. Državi se

mogu pripisati ne samo akti ili propuštanja lica koja deluju de jure u ime države, kao

delovi formalne strukture države, već i akti i propuštanja lica koja de facto deluju, ili mogu

delovati u ime države. Da bi se pojedinac, ili grupa pojedinaca smatrala de facto

agentima države neophodno je da se stekne nekoliko uslova. To su:

c) da su lica plaćena od države;

d) da su relevantne radnje finansirane i proveravane od države;

e) da su bile poznate odnosnoj državi.

Navedeni uslovi su, kako proizlazi iz prakse Međunarodnog suda pravde, samo neka vrsta

indicija ili spoljnih pokazatelja stvarne, efektivne kontrole države nad odnosnim licima kao

suštinskog, materijalnog uslova za odgovornost države.

Smatra se da odgovornost države za svoje zakonodavne organe nastaje u slučaju kada

zakonodavni organ donese zakon koji je nesaglasan sa međunarodnim obavezama države

ili kada ne donese zakon koji je neophodan za izvršavanje preuzetih obaveza. U nekim

slučajevima odgovornost države nastaje činjenjem ili propuštanjem zakonodavnog

organa. U drugim slučajevima radnja ili propust zakonodavnog organa per se ne

konstituiše odgovornost države, već takvo dejstvo proizvodi šteta koja iz radnje ili

propusta zakonodavnog organa proistekne po drugu državu.

U odnosu na odgovornost države za akte izvršnih organa, u pozitivnom međunarodnom

pravu preovlađuje stanovište da država odgovara za radnje ili propuste bilo kog izvršnog

organa bez obzira na njegovo mesto u hijerarhiji.

Odgovornost države za akte bilo kog izvršnog organa brani se potrebom jasnoće i

sigurnosti u međunarodnim odnosima, a podela državnih službenika na „više" i „niže"

stvara praktične probleme u praksi. Razlika između viših i nižih službenika države

odbačena je u arbitražnoj praksi u prvoj polovini prošlog veka.

Predmet različitih mišljenja je i pitanje da li država odgovara za akte izvršnih organa

preduzete ultra vires, van njihove nadležnosti. Valja uzeti da država odgovara i za

neovlašćene (ultra vires) akte svojih organa. Razlika postoji samo u osnovu odgovornosti.

Ako državni organ počini protivpravni akt u normalnom vršenju svoje funkcije, tako da

njegov akt ima sva formalna obeležja zvaničnog akta, država odgovara za prouzrokovanu

štetu na osnovu direktne odgovornosti. Ako državni organ počini protivpravni akt u

notornoj suprotnosti sa svojim ovlašćenjima, tako da se šteta mogla izbeći da je štetnik

pokazao dužnu pažnju, država odgovara po osnovu vikarne odgovornosti.

Država je odgovorna i za rad svojih sudskih organa. Princip nezavisnosti sudskih organa,

kao opšteprihvaćeni princip organizacije državne vlasti, nije prepreka ovakvoj

odgovornosti države.

Država odgovara za svoje sudske organe u dva slučaja:

a) u slučaju kada njeni sudski organi na način suprotan preuzetim međunarodnim

obavezama države onemogućavaju strancu da ostvaruje svoja prava u sudskom postupku

ili kada se sudski postupak strancu neopravdano odlaže ili mu se u postupku postavljaju

neopravdani zahtevi koji odudaraju od utvrđene procedure. Radi se o tzv., odricanju od

pravosuđa.

b) kada Sud donese odluku na štetu stranca očiglednim kršenjem obaveza koje je država

preuzela na međunarodnom planu.

2. Odgovornost države za akt privatnih lica (vikarna ili namesnička odgovornost). Vikarna

ili namesnička odgovornost se tiče odgovornosti države za radnje ili propuste pojedinaca,

grupa pojedinaca ili pravnih lica koja ne deluju u ime države, a pričine štetu stranoj državi

ili njenim fizičkim i pravnim licima.

Klasično međunarodno pravo je odgovornost države za protivpravne akte fizičkih lica

vezivalo za ideju saučesništva države. Država je smatrana odgovornom ukoliko je bila

svesna da pojedinac namerava da počini zločin protiv druge države ili njenih državljana a

ne spreči ga u toj nameri, ili ukoliko država pruži zaštitu takvom licu odbijanjem

ekstradicije ili propuštajući da ga kazni. Smatra se da na taj način država prećutno

odobrava akt pojedinca, uspostavlja vezu solidarnosti sa njegovim protivpravnim aktom,

odnosno da krši obavezu da spreči subjekte pod svojom nadležnošću da čine povrede

prava druge države. Iz ovakvog shvatanja proizlazi i sam izraz „vikarna ili namesnička

odgovornost".

Pozitivno međunarodno pravo dopušta odgovornost države za akte privatnih lica ili grupa

lica koja ne deluju u njeno ime pod uslovom da je propustila da izvrši svoju međunarodnu

obavezu sprečavanja nezakonitog akta ili ukoliko, nakon što je akt počinjen, nije

preduzela odgovarajuće zakonske mere prema počiniocu. Država odgovara za sopstveni

propust, odsustvo dužne pažnje nadležnih državnih organa.

3. Odgovornost države za štetu koju prouzrokuju pobunjenici i ustanički pokreti. Kod

odgovornosti za štetu koju prouzrokuju pobunjenici i ustanički pokreti razlikujemo dva

slučaja:

a) slučaj neuspele pobune ili ustanka. U ovom slučaju važi opšte pravilo da dr-

žava ne odgovara za akte ustanika ili pobunjenika, budući da je nemoguće očekivati

od države da vrši svoje nadležnosti nad teritorijama nad kojima, u uslovima suštinske

iregularnosti, nema i ne može vršiti potpunu kontrolu.

Izuzetak od ovog pravila konstituiše se ako se dokaže da državni organi nisu preduzeli

mere koje su bile u njihovoj moći da bi sprečile nastanak štete.

b) slučaj uspele pobune ili ustanka. Uspešno okončanje pobune ili ustanka tran-

sformiše organizaciju ustaničkog pokreta u organizaciju nove države. Kontinuitet or-

ganizacije predstavlja osnov pripisivanja novoj državi, radnji ili propusta ustaničkog

pokreta. Naime, u takvim slučajevima relevantna je ab initio, promenjena volja naroda ili

dela naroda koji od samog početka podržava ustanak a otkazuje poslušnost

državnom aparatu.

Država ne odgovara za radnje terorističkih grupa na svojoj teritoriji, niti je u obavezi da

zaštiti strance od akata terorističkih grupa. Izuzetak od ovog pravila postoji u slučaju

saučesništva države ili u slučaju da država ne ispunjava svoje obaveze iz ugovora koji za

predmet imaju suzbijanje terorizma ili terorističkih akata."Sve ima svoje, i vatra i led, u kap se spoje, i cemer i med... Sve ima svoje, vrlina i greh, tuge postoje da bi prizvale smeh..."

Ribica

Forumas u usponu

Posts: 191

Joined: 14 Mar 2009 16:56

Top



26. POJAM SUKCESIJE

Izraz „sukcesija država" se često koristi u širokom, nepreciznom značenju obuhvatajući

dve stvari:

a) teritorijalnu promenu u smislu zamene jedne države drugom u odgovornosti za

međunarodne odnose nekog područja i

b) prenos dela prava i obaveza sa države prethodnice na državu sukcesora.

Da bi teritorijalna promena podrazumevala i prenos prava i obaveza koje je posedovao

prethodni teritorijalni suveren, neophodno je da je izvršena lege artis, u skladu sa

relevantnim pravilima međunarodnog prava. Ovaj princip, kao sužena projekcija koncepta

zakonitosti u materiji teritorijalnih promena, izražen je i u Konvenciji o sukcesiji država u

odnosu na međunarodne ugovore (1978), odnosno Konvenciji o sukcesiji država u odnosu

na državnu imovinu, dugove i arhive (1983.).: „Ovi članovi primenjuju se samo na dejstva

sukcesije država izvršene u skladu sa međunarodnim pravom i, posebno, principima

međunarodnog prava otelotvorenim u Povelji UN".

Sukcesiju valja shvatiti kao legalnu promenu teritorijalnog suvereniteta koja sa sobom

povlači supstituciju dela prava i obaveza države prethodnice. U slučaju nelegalnih

teritorijalnih promena radi se o prostoj zameni suvereniteta nad određenim delom

državne teritorije, tj. o de facto ili pseudosukcesiji.



27. SUKCESIJA I MEĐUNARODNOPRAVNI KONTINUITET

Teritorijalne promene mogu pokrenuti i pitanje međunarodnog pravnog kontinuiteta

države pogođene tim promenama. U ovoj tački se sukcesija i međunarodnopravni

kontinuitet države dodiruju.

Sukcesija podrazumeva prenos dela prava i obaveza sa države prethodnice na državu

sukcesora. Stoga, možemo reći da je sukcesija odnos prema pravima i obavezama države

prethodnice. Međunarodnopravni kontinuitet, međutim, tiče se odnosa prema

subjektivitetu države prethodnice, tj. pitanja da li je raniji subjekt usled teritorijalnih

promena nestao ili nastavlja da egzistira kao identičan subjekt međunarodnog prava.

Međunarodnopravni kontinuitet kao pravni izraz suštinskog poklapanja prava i obaveza

države u periodu koji neposredno prethodi i sledi teritorijalnoj promeni (pravni identitet),

podrazumeva neprekinuto delovanje države kao nezavisnog subjekta u međunarodnim

odnosima. Umanjenje državne teritorije samo po sebi ne utiče na pravni identitet države.

Ovaj princip međunarodnog prava duboko je ukorenjen u međunarodnoj praksi.

Kao mogući izuzetak od navedenog principa navodi se slučaj kada teritorijalna promena

pogađa.„teritorijalni nukleus" države.

Odnos prema kontinuitetu opredeljen je u velikoj meri raznovrsnim interesima, tako da se

neretko stanovišta države koja je pogođena teritorijalnim promenama i trećih država ne

poklapaju. Slučaj SFR Jugoslavije, uopšte uzev, karakterišu dva momenta.

S jedne strane, većina država je osporavala kontinuitet SR Jugoslavije sa osloncem na

mišljenja Badinterove arbitražne komisije za koja bi se teško moglo reći da su jasna i

koherentna.

S druge strane, ta osporavanja su dobrim delom bila političke, deklarativne prirode, jer su

u praktičnom delovanju treće države tretirale SR Jugoslaviju kao državu koja nastavlja

kontinuitet SFRJ. Tako su neprekinuto održavale diplomatske odnose sa SRJ i tretirale je

kao stranu ugovornicu u međunarodnim ugovorima koje je zaključila SFRJ, iako SRJ nije

izrazila pristanak na obavezivanje tim ugovorima nakon osamostaljenja federalnih

jedinica bivše SFRJ. Kontroverzan je bio, takođe, status SRJ u Organizaciji UN.

Kontroverza oko kontinuiteta SRJ razrešena je krajem 2000. godine, budući da se SRJ tada

odrekla zahteva za kontinuitetom i prihvatila status jedne od pet sukcesora bivše SFRJ.

28. PRAVNA PRIRODA SUKCESIJE

O pravnoj prirodi sukcesije država formulisane su brojne, neretko suprotstavljene teorije.

Opšta karakteristika evolucije teorijskih shvatanja o sukcesiji država izražava se u

pomeranju težišta u kvalifikaciji - od kvalifikacije sukcesije država kao nasleđivanja prava

i obaveza do poimanja sukcesije država kao zamene jednog suvereniteta drugim nad

određenom teritorijom.

Najstarije teorije sukcesija država građene su na analogiji sa ustanovom nasleđivanja u

unutrašnjem pravu. Sukcesija je za posledicu imala kompletan, potpun kontinuitet prava i

obaveza između države prethodnice i države sukcesora, sa izuzetkom prava i obaveza

koja su imala personalni karakter, tj., bila vezana za ličnost vladara i njegovu dinastiju.

Grocijusova koncepcija univerzalne sukcesije bila je vladajuća u teoriji međunarodnog

prava do 19. veka.

Osnovna slabost teorije univerzalne sukcesije država, kao i njenih modifikacija, leži u

preširokom korišćenju analogija sa pravilima koja regulišu odgovarajuće situacije u

unutrašnjem pravu. Oslanjanje na analogiju u konkretnoj stvari gubi iz vida kako

suštinsku razliku između države, na jednoj strani, i fizičkog lica, na drugoj, tako i razliku

između dva autonomna poretka - međunarodnog i unutrašnjeg - u kojima se sukcesija

država događa.

Javljaju se teorije koje sukcesiju posmatraju kroz prizmu supstitucije suvereniteta nad

određenom teritorijom. Sa stanovišta odnosa prema pravima i obavezama države

prethodnice, ove teorije se mogu podeliti na one koje zagovaraju kontinuitet prava i

obaveza države prethodnice i teorije koje stoje na stanovištu diskontinuiteta prava i

obaveza države prethodnice.

Za razliku od teorije univerzalne sukcesije po kojoj sukcesor stupa u prava i obaveze

države prethodnice u integralnom obliku, po teoriji o pravnom sledbeništvu država

sukcesor stupa u prava i obaveze države prethodnice kao da su njene sopstvene. Funkcija

sukcesije u privatnom pravu je, dakle, u tome da dozvoli nasledniku da uđe u odnose de

cuiusa, a u javnom pravu prisvajanje prava i obaveza de cuisa od strane sukcesora. Jedini

izuzetak od pravila o kontinuitetu prava i obaveza države prethodnice čine prava koja

proističu iz jednostrane volje države prethodnice poput zakona kao i politički ugovori koji

se ne prenose budući da imaju lični karakter.

Po teoriji singularne sukcesije samo se prava države prethodnice prenose na državu

sukcesora budući da se nov suveren smatra originalnim i da svoj autoritet izvodi ex jure

proprio a ne iz autoriteta druge države. Sukcesija je, po ovom shvatanju, supstitucija bez

kontinuiteta. Radikalne promene u unutrašnjem poretku, po ovoj koncepciji, dovode do

stvaranja novog državnog organizma koji nema dodirnih tačaka sa starom državom, pa,

otuda, ne može ni preuzeti obaveze koje je stara država stvorila.

Njerereova doktrina o sukcesiji država stoji na stanovištu da sve obaveze vezane za ranije

kolonije nestaju u trenutku sticanja nezavisnosti kao rezultat pojavljivanja nezavisnog

položaja prethodne zavisne teritorije, uz mogućnost inoviranja na bazi sporazuma između

sukcesora i ostalih zainteresovanih država. Prestanak obaveza činom sticanja

nezavisnosti ranijih zavisnih teritorija je bez uštrba na prava koja država sukcesor

poseduje po međunarodnom pravu.

29. UNUTRAŠNJI ORGANI ZA ODRŽAVANJE MEĐUNARODNIH ODNOSA

U unutrašnje organe za održavanje međunarodnih odnosa spadaju: šef države, vlada,

ministar inostranih poslova i predstavničko telo.

1. Šef države. U pozitivnom pravu šef države je vrhovni organ spoljašnjeg zastupanja.

Položaj šefa države regulisan je ustavnim pravom i normama međunarodnog prava.

Ustavi na različite načine regulišu unutrašnje i međunarodne funkcije šefova država.

Faktičko učešće šefa države u međunarodnim odnosima može biti različito i kretati se od

predsedničkog modela u kome je učešće predsednika izraženo u toj meri da možemo reći

da je on i formalno i materijalno najviši organ zastupanja, do kabinetske vlade, u kome

šef države samo otelotvoruje jedinstvo države u međunarodnim odnosima, a u

materijalnom smislu vođenje međunarodnih odnosa je u nadležnosti vlade odnosno

ministra inostranih poslova. Međunarodno pravo tretira šefove država na jednak način

bez obzira na njihova ustavna ovlašćenja. U načelu šef države može biti inokosni ili

kolegijalni organ. U praksi preovlađuje inokosni šef države, mada nisu nepoznati slučajevi

kolektivnog šefa države. Kolektivni šef države donosi relevantne odluke kao Celina, mada

u izvesnim slučajevima kada priroda poslova to zahteva, u ime kolektivnog šefa države

nastupa član kolegijalnog tela.

Pravo zastupanja pripada stvarnom, efektivnom šefu države. To pravo ne poseduje šef

države koji je svoj položaj izgubio na neustavan način (revolucijom, državnim udarom ili

pučem). Strane države svrgnutom šefu države, međutim, mogu i dalje, po osnovu

kurtoazije, odavati počasti i priznavati imunitete koje, inače, uživa efektivni šef države.

Kao vrhovni organ spoljnjeg zastupanja, šef države deluje u međunarodnim odnosima bez

posebnog punomoćja. Smatra se da samom prirodom svoje funkcije poseduje opšte,

pretpostavljeno punomoćje. U tom smislu i Konvencija o ugovornom pravu (1969)

utvrđuje da se šef države smatra predstavnikom svoje države za sve akte koji se odnose

na zaključenje ugovora bez obaveze podnošenja punomoćja. Budući da šef države

simbolizuje jedinstvo države u međunarodnim odnosima, pravilo je da se svi akti države

in foro externo neposredno ili posredno vezuju za njega. Reč je o aktima kao što su:

proglašenje ratnog stanja; zaključenje mira; akreditovanje i opozivanje diplomatskih

predstavnika države u inostranstvu; prijem akreditivnih i opozivnih pisama stranih

diplomatskih predstavnika; vođenje pregovora, bilo od strane samog šefa države ili u

njegovo ime; izdavanje ratifikacionih instrumenata ili ratifikacija međunarodnih ugovora.

U duhu vladajuće, internacionalističke teorije ovakva pozicija šefa države zasnovana je

neposredno na međunarodnom pravu. Po ovoj teoriji, međunarodno pravo, određuje krug

lica koja predstavljaju državu u međunarodnim odnosima i načine putem kojih je

obavezuju u odnosima sa drugim subjektima međunarodnog prava.

* Položaj šefa države u inostranstvu. Princip suverenosti država, udružen sa principom

pravne jednakosti, dovodi do konstituisanja posebnog položaja šefa države na

teritorijama stranih država. Bitna obeležja toga položaja su:

1. lična neprikosnovenost;

2. izuzeće od jurisdikcije organa stranih država;

3. nepovredivost stana;

4. sloboda opštenja;

5. počasti i povlastice.

Osnov olakšica, privilegija i imuniteta šefa države leži u prirodi njegove funkcije. One se

šefu države priznaju kao vrhovnom organu zastupanja države, reprezententu jednog

suvereniteta u odnosu na drugi suverenitet.

Lična nepovredivost podrazumeva apsolutnu i potpunu bezbednost šefa države i njegove

pratnje, te korelativnu obavezu organa strane države da obezbede najbrižljiviju zaštitu

protiv ma kakve povrede i napada na njegov život, telesni integritet, čast i dostojanstvo.

Osnovni oblici izuzeća šefova država od jurisdikcije organa strane države su

krivičnopravni i građanskopravni imunitet. Krivičnopravni imunitet šefa države je

apsolutne prirode i, u osnovi, predstavlja refleks fundamentalnog principa par in parem

non habet imperium. Kada je reč o građanskopravnom imunitetu šefova stranih država,

praksa nije uniformna. Preteže praksa da se građanskopravni imunitet šefovima stranih

država priznaje u svim okolnostima.

Počasti koje šef države uživa predviđene su etikecijom, i variraju od države do države.

Zajednička karakteristika im je da šefu države obezbeđuju poseban tretman u poređenju

sa tretmanom ostalih državnih zvaničnika i, posebno, običnih stranaca.

U operativnom smislu uloga šefa države u vođenju međunarodnih odnosa menjala se

tokom vremena. U doba apsolutizma šef je preduzimao sve važnije radnje u

međunarodnim odnosima u ime države. U periodu od završetka Bečkog kongresa 1815.

godine pa do početka Prvog svetskog rata, uloga šefa države u operativnom vođenju

međunarodnih odnosa se suštinski smanjila. Drugi svetski rat označava bujanje

operativnih aktivnosti šefova država u međunarodnim odnosima.

2. Vlada i šef vlade. Kao jedan od unutrašnjih organa za održavanje međunarodnih

odnosa može se pojaviti kako vlada kao celina, tako i šef vlade. Formalne izjave i akti

vlade (deklaracije, odluke i sl.), obavezuju državu u čije ime su date. Šef vlade se smatra

ovlašćenim po međunarodnom pravu da izjavljuje volju u ime države. Konvencija o

ugovornom pravu (1969) stipuliše da se šef vlade smatra predstavnikom svoje države u

svrhu preduzimanja akata u vezi sa zaključenjem ugovora na osnovu svoje funkcije i bez

obaveze podnošenja punomoćja.

Kada boravi u inostranstvu šef vlade uživa, mutatis mutandis, prava koja uživa i šef

države uz smanjen obim počasti.

3. Ministar inostranih poslova. Ministar inostranih poslova je član vlade resorno zadužen

za vođenje međunarodnih odnosa. Pored šefa države i šefa vlade on je jedini politički

funkcioner države koga međunarodno pravo smatra ovlašćenim da samostalno izjavljuje

volju države u međunarodnim odnosima. Ministar inostranih poslova operativno rukovodi

spoljnom politikom jedne države. Njegove izjave i akti neposredno obavezuju državu u

čije ime su dati.

Kako je ministar inostranih poslova neka vrsta normalnog, regularnog posrednika između

njegove države i stranih država, ili, drugačije rečeno, srednji čovek, između šefa države i

organa stranih država, preko njega teče normalna komunikacija između država. U tom

smislu strane vlade se obraćaju ministru inostranih poslova preko svojih diplomatskih

predstavnika ili predstavnika drugih zemalja koji zastupaju njihove interese u odnosnoj

državi.

Duga lista uobičajenih nadležnosti ministra inostranih poslova obuhvata: izdavanje nota i

ostalih oblika komunikacije sa drugim državama; izdavanje naloga za pripremu

dokumenata u vezi odnosa sa stranim državama poput nacrta ugovora ili konvencija,

izjave pravne ili faktičke prirode, deklaracije i slično; predlaganje šefu države

diplomatskih predstavnika, pripremu njihovih punomoćja i davanje instrukcija; preporuke

šefu države za prihvatanje akreditacija stranih diplomatskih predstavnika; izdavanje

egzekvatura stranim konzularnim predstavnicima; rukovođenje diplomatskim i

konzularnim predstavništvima u inostranstvu i drugo. Važna uloga pripada ministru

inostranih poslova i u postupku primene međunarodnog prava u nacionalnom pravnom

poretku. U mnogim državama tumačenja relevantnih pravila međunarodnog prava koja,

na zahtev sudova ili drugih državnih organa, daje ministarstvo inostranih poslova, imaju

na jedan ili drugi način, obavezujuće i konačno dejstvo.

U međunarodnoj praksi ministar inostranih poslova kada boravi u inostranstvu uživa

položaj analogan šefu države ili šefu vlade, srazmerno umanjen u delu koji se tiče počasti

koje mu se iskazuju.

4. Ostala ministarstva. Intenziviranje međunarodne saradnje kandidovalo je i pitanje

uloge ostalih ministarstava u vođenju međunarodnih odnosa ili, barem, pojedinih vrsta

međunarodnih odnosa. Budući da, među ministrima samo ministar spoljnih poslova

poseduje pretpostavljeno generalno punomoćje za izražavanje volje države u

međunarodnim odnosima, šefovi ostalih resora su u svrhu vođenja pregovora i

zaključivanja međunarodnih ugovora dobijali uvodno pismo izdato od strane ministra

inostranih poslova ili punomoćje. U tom slučaju resorni ministar nastupao je kao

opunomoćenik vlade u konkretnoj stvari.

5. Predstavničko telo. Zbog svoje glomazne kompozicije predstavnička tela ne učestvuju

neposredno u vođenju međunarodnih odnosa poput šefa države ili ministra inostranih

poslova. Činjenice da predstavlja najviši organ vlasti, predstavničko telo zaslužuje da u

širem smislu bude okvalifikovano kao organ za održavanje međunarodnih odnosa.

Postoji jasna razlika u položaju između šefa države, šefa vlade i ministra unutrašnjih

poslova, s jedne strane, i predstavničkog tela kao organa za održavanje međunarodnih

odnosa, s druge. Predstavničko telo je središte, u kome se formira državna volja, koja se

prema stranim državama i drugim subjektima međunarodnog prava izražava kroz

aktivnosti šefa države, šefa vlade i ministra inostranih poslova kao unutrašnjih organa za

održavanje međunarodnih odnosa.

30. DIPLOMATSKI PREDSTAVNICI

* Diplomatski predstavnici. Pod diplomatskim predstavnikom podrazumeva se lice koje je

ovlašćeno da svoju državu, u okviru utvrđenih prava i obaveza, zastupa u odnosu prema

drugim državama.

Osnovni akt u materiji diplomatskog prava je Konvencijao diplomatskim odnosima (1961).

U preambuli Konvencija utvrđuje da se u pitanjima koja nisu izričito regulisana

odredbama Konvencije i dalje primenjuju pravila običajnog međunarodnog prava.

Konvenciji su pridodata i dva fakultativna protokola. Protokol koji se odnosi na obavezno

rešavanje sporova i Protokol sa fakultativnim potpisivanjem koji se tiče sticanja

državljanstva.

Za razliku od navedenih akata koji za predmet imaju stalna diplomatska predstavništva,

Konvencija o specijalnim misijama (1969) reguliše specijalne misije kao oblik ad hoc

diplomatije. Uz Konvenciju o specijalnim misijama donet je i Fakultativni protokol o

obaveznom rešavanju sporova koji proisteknu iz primene ili tumačenja primene

Konvencije.

* Uspostavljanje diplomatskih odnosa. Uspostava diplomatskih odnosa podrazumeva

saglasnost dve ili više država. Uobičajeni način održavanja diplomatskih odnosa između

dve države je da svaka od njih uspostavi stalnu diplomatsku misiju na teritoriji druge.

Države su ovlašćene da, na bazi sporazuma, diplomatske odnose uspostave i na druge

načine kao što je, primera radi, obavljanje diplomatskih odnosa preko njihovih misija u

trećoj državi, tzv. zajedničko zastupanje.

Diplomatska praksa poznaje i slučajeve višestrukog zastupanja. Radi se o slučaju kada je

diplomatski predstavnik akreditovan u više zemalja, mada se sedište diplomatske misije

nalazi u jednoj od njih.

* Sastav diplomatske misije. Diplomatska misija je složen organizam u čiji sastav ulaze:

1. šef misije;

2. diplomatsko osoblje, tj. članovi osoblja misije koji imaju diplomatski status.

3. administrativno i tehničko osoblje; i

4. poslužno osoblje.

Konvencija deli šefove misija na tri klase:

1. ambasadore ili nuncije akreditovane kod šefova država i druge šefove misija

odgovarajućeg ranga;

2. poslanike, ministre ili internuncije akreditovane kod šefova država; i

3. otpravnike poslova akreditovane kod ministra inostranih poslova.

Države gotovo bez izuzetka šefove diplomatskih misija postavljaju u rangu ambasadora.

Ambasadori, kao i ostali diplomatski predstavnici prve klase, formalno se titulišu kao

„izvanredni predstavnik i opunomoćeni ministar".

Konvencija u prvu klasu, pored ambasadora, svrstava i nuncije akreditovane kod šefova

država i druge šefove misije odgovarajućeg ranga. Nuncije predstavljaju stalne i redovne

ambasadore Svete stolice koji se odašilju radi obavljanja redovnih diplomatskih poslova.

Pored nuncija, praksa Svete stolice poznaje i legate – pod kojima se podrazumevaju

diplomate iz reda kardinala, koji se šalju samo katoličkim državama u vanrednim

misijama specijalne, pretežno crkvene prirode.

Izraz „drugi šefovi misija odgovarajućeg ranga" obuhvataju lica poput ambasadora

akreditovanih pri međunarodnim organizacijama, (recimo, pri OUN), ili ambasadore

akreditovane na konferencijama dugog trajanja kao što je, primera radi, Konferencija o

razoružanju.

Za razliku od prve dve klase šefova diplomatskih misija koje se akredituju kod šefova

država, otpravnici poslova akredituju se kod ministra inostranih poslova. Otpravnike

poslova u smislu šefova diplomatskih misija, valja razlikovati od privremenih otpravnika

poslova. Privremeni otpravnik poslova nije akreditovan u tom svojstvu već je to član

misije koji vrši dužnost šefa misije u slučaju ako je mesto šefa misije upražnjeno, ili ako je

šef misije sprečen da vrši svoje funkcije. Diplomatski odnosi na nivou otpravnika poslova,

uspostavljaju se, po pravilu, u situacijama kada se nisu stekli relevantni uslovi za pune

diplomatske odnose. Ti uslovi mogu biti diplomatske ili političke prirode.

Diplomatski predstavnici akreditovani u jednoj zemlji sačinjavaju diplomatski kor. Po

svojoj prirodi, diplomatski kor nije pravno lice, skup pojedinaca povezanih međusobnim

pravima i obavezama, već prosto jedan slobodan skup odvojenih, jedan prema drugom

nezavisnih lica, među kojima postoji čisto moralna veza zasnovana na solidarnosti

izvesnih prava i interesa njihovih dotičnih država, ukoliko ta solidarnost ne može postojati

bez štete po nezavisnost svake od tih država.

Na čelu diplomatskog kora nalazi se doajen. Doajen diplomatskog kora se određuje na

osnovu dva objektivna kriterijuma:

a) doajen, po pravilu, pripada najvišoj klasi diplomatskih predstavnika - klasi

ambasadora;

b) danu i času preuzimanja funkcija.

U diplomatsko osoblje spadaju savetnici misija, sekretari i atašei. Država imenovanja

notifikuje ministarstvu inostranih poslova države prijema imenovanje članova misije,

njihov dolazak i konačni odlazak ili prestanak njihovih funkcija u misiji. Po pravilu, država

imenovanja je slobodna u izboru članova misije, tako da njihova imena ne dostavlja

unapred državi prijema kao što čini u odnosu na šefa misije. Ova činjenica, međutim, ne

sprečava državu prijema, da u bilo koje vreme, čak, i pre nego što odnosna osoba stigne

u državu prijema i preuzme svoje dužnosti, obavesti državu imenovanja da je odnosno

lice persona non grata (nepoželjna ličnost).

Od pravila da se za lica sa diplomatskim statusom, izuzev šefa misije, ne traži prethodno

davanje saglasnosti izuzimaju se, prema Konvenciji, vojni, pomorski ili vazduhoplovni

atašei. Administrativno i tehničko osoblje misije čine administrativni službenici, tehnički

stručnjaci, prevodioci i slično. Član administrativnog osoblja misije nema diplomatski

status, pa, otuda, ni veći deo privilegija i imuniteta koji iz takvog statusa proizlazi.

Konvencija određuje poslužno osoblje kao osoblje misije zaposleno na poslužnim

dužnostima u misiji. Radi se o licima kao što su: baštovani, kuvari, vozači i slično. Jedino

efektivno pravo koje uživaju jeste da u slučaju rata ne mogu biti zadržani već moraju biti

repatrirani zajedno sa licem u čijoj su se službi nalazili.

Diplomatski predstavnik može angažovati i privatnu poslugu (privatni sekretari, domaći

učitelji itd.). Ova lica nisu službenici države koja akredituje već su u privatnoj službi člana

misije.

Poseban status uživaju diplomatski kuriri. Pod diplomatskim kurirom podrazumeva se lice

koje je ovlašćeno od nadležnih vlasti države odašiljanja, i u tom smislu opremljeno

službenim dokumentom koji sadrži njegov status, da čuva, transportuje i isporuči

diplomatsku torbu i da preda službenu usmenu poruku diplomatskoj misiji, konzularnom

predstavništvu, specijalnoj misiji ili drugoj misiji ili delegaciji države odašiljanja bez obzira

gde se ona nalazi, kao i drugim državama ili međunarodnim organizacijama. Diplomatski

kurir uživa kako privilegije i imunitete u vršenju svojih službenih funkcija tako i olakšice

od strane države tranzita. Pod „diplomatskim prtljagom" podrazumevaju se svi paketi koji

sadrže službenu korespondenciju, dokumenta ili stvari koje služe isključivo u službene

svrhe i koje imaju vidljive spoljašnje oznake njihovog karaktera a u funkciji su

komunikacije između države odašiljanja i njenih diplomatskih predstavništava,

konzularnih predstavništava, specijalnih misija ili drugih misija i delegacija.

* Funkcije diplomatskih predstavnika. Konvencija o diplomatskim odnosima navodi

sledeće osnovne funkcije diplomatskih predstavnika:

1. predstavljanje države koja akredituje kod države kod koje se akredituje. Diplomatske

misija predstavlja državu imenovanja u državi prijema. Misija, posebno preko šefa misije,

je ovlašćeni predstavnik svoje vlade u komunikaciji sa vladom države prijema, ili u bilo

kojim diskusijama koje se vode o pitanjima koja iskrsavaju u međusobnim odnosima dve

države.

2. zaštita u državi kod koje se akredituje, interesa države koja akredituje i njenih

državljana, u granicama koje dozvoljava međunarodno pravo.

3. pregovaranje kod vlade kod koje se akredituje. Ovlašćenje šefova diplomatskih misija u

konkretnoj stvari ograničeno je u dvostrukom smislu: ratione materiae (odnosi se samo

na ugovore koji se zaključuju između države imenovanja i države prijema) i ratione

valorem (ograničeno je na svrhe usvajanja teksta ugovora).

4. obaveštavanje, svim dozvoljenim sredstvima, o uslovima i razvoju događaja u državi

kod koje se akredituje i podnošenje izveštaja o tome vladi države koja akredituje. Funkcija

obaveštavanja je u praksi najdelikatnija diplomatska funkcija. Predmet ove funkcije su ne

samo akti vlade i drugih državnih organa države prijema, već ukupne političke, kulturne,

socijalne i ekonomske aktivnosti u državi prijema koje mogu biti od interesa za državu

odašiljanja. Diplomatski predstavnik ne samo što prikuplja relevantna obaveštenja o

stanju stvari u državi prijema, već na zahtev nadležnih organa države prijema pruža

relevantne informacije o stanju stvari u svojoj zemlji.

5. unapređivanje prijateljskih odnosa i razvijanje privrednih, kulturnih i naučnih odnosa,

između države koja akredituje i države kod koje se akredituje.

* Prostorije diplomatske misije. Pod „prostorijama diplomatske misije" podrazumevaju se

zgrade ili delovi zgrada i okolna zemljišta koja se koriste za potrebe misije, uključujući i

rezidenciju šefa misije.

Konvencija predviđa da su prostorije misije nepovredive, tako da organi teritorijalne

države mogu da uđu u prostorije misije samo uz pristanak šefa misije.

Nepovredivost prostorija diplomatske misije je, izuzev u slučaju saglasnosti šefa misije,

apsolutne prirode. Zbog toga ulazak organa teritorijalne države u prostorije diplomatske

misije u cilju sprečavanja izvršenja krivičnog dela ili preuzimanja radnje radi kažnjavanja

počinilaca krivičnih dela u ambasadi, a bez odobrenja šefa misije, ne može smatrati

dopuštenim.

Nepovredivost prostorija misije se proteže i na nameštaj i druge predmete koji se u njima

nalaze, kao i prevozna sredstva koja ne mogu biti predmet nikakvog pretresa, rekvizicije,

zaplene ili mera izvršenja. Diplomatska misija i njen šef imaju pravo da koriste zastavu i

grb svoje zemlje, kako na prostorijama misije tako i na rezidenciji šefa misije i na

njegovim sredstvima prevoza

* Arhiva i dokumenti diplomatske misije. Pravilo je da su arhiva i dokumenti misije

nepovredivi u svako doba i ma gde se nalazili. Konvencija sadrži i posebno pravilo o

nepovredivosti arhiva i dokumenata imajući u vidu njihov značaj za aktivnosti

diplomatske misije. Smisao navedene odredbe je u tome da je nepovredivost arhiva i

dokumenata samostalno pravilo, iz čega sledi obaveza države prijema da tu

nepovredivost poštuje ma gde se arhiva i dokumenti misije u konkretnom trenutku

nalaze.

Pravilo o nepovredivosti arhiva i dokumenata obuhvata službene arhive dokumente i

privatne arhive i prepisku diplomata.

* Olakšice u radu misije, sloboda kretanja i komunikacija. Postoji opšta obaveza države

prijema da pruže svaku pomoć diplomatskoj misiji u cilju uspostavljanja diplomatske

misije kao i njenog normalnog funkcionisanja.

Država prijema obezbeduje članovima misije slobodu putovanja i kretanja na svojoj

teritoriji. Izuzetak od ovog pravila odnosi se na zone u koje je ulaz zabranjen i posebno

regulisan iz razloga nacionalne bezbednosti.

Ograničenja su ustanovljavana uglavnom na dva načina:

a) indirektno kroz proglašenje velikih područja za zone bezbednosti. U tom smislu svaka

zemlja ustanovljava zone bezbednosti oko važnih, strateških vojnih objekata.

b) direktno, ograničenjem slobode kretanja stranih diplomatskih predstavnika na relativno

usko područje oko sedište misije.

* Sloboda opštenja. Sloboda opštenja diplomatske misije od suštinskog je značaja za

obavljanje njenih funkcija. Otuda Konvencija ne samo što dozvoljava slobodno opštenje

misije u sve službene svrhe, već predviđa daje država prijema dužna da štiti slobodu

opštenja misije. Konvencija predviđa da u opštenju sa vladom i sa drugim misijama i

konzulatima države koja akredituje, ma gde se oni nalazili, misija može upotrebljavati

odgovarajuća sredstva komunikacije, uključujući diplomatskog kurira i poruke kodeksom

ili šifrom.

Konvencija predviđa da je službena prepiska misije nepovrediva. Pod službenom

prepiskom podrazumeva se svaka prepiska koja se odnosi na misiju i njene funkcije.

Paketi koji čine diplomatsku valizu treba da nose vidne spoljne oznake svoje prirode i

mogu sadržati samo diplomatske dokumente ili predmete za službenu upotrebu.

Zaštićenost diplomatske valize ponekad motiviše države da ih zloupotrebe.

* Prestanak funkcije diplomatskog predstavnika. Funkcija diplomatskog predstavnika

može da prestane iz dve grupe razloga.

Prvu grupu čine razlozi koji nisu neposredno vezani za diplomatskog predstavnika. Radi

se, u stvari, o prekidu diplomatskih odnosa koji ipso facto dovodi do prestanka funkcija

diplomatskog predstavnika. Do prekida diplomatskih odnosa dolazi iz sledećih razloga:

1. jednostranim aktom države između kojih postoje diplomatski odnosi

2. izbijanjem rata između država koje imaju uspostavljene diplomatske odnose.

3. nestankom jedne od država između kojih su uspostavljeni diplomatski odnosi.

Drugu grupu razloga prestanka diplomatske funkcije čine osnovi vezani neposredno za

diplomatskog predstavnika. Funkcija diplomatskog predstavnika može prestati na sledeće

načine:

1. opozivanjem diplomatskog predstavnika od strane države imenovanja

2. notifikacijom države koja akredituje državi prijema da su funkcije diplomatskih

predstavnika prestale

3. notifikacijom države prijema državi koja akredituje da ta država odbija da prizna

diplomatskog predstavnika za člana misije

4. istekom roka na koji akreditivno pismo glasi kada je ono dato samo za određeni,

ograničeni period

5. smrću diplomatskog predstavnika.

31. LIČNE PRIVILEGIJE I IMUNITETI DIPLOMATSKIH PREDSTAVNIKA

* Lične privilegije i imuniteti diplomatskih predstavnika. Lične privilegije i imuniteti

diplomatskih predstavnika obuhvataju:

1. neprikosnovenost;

2. diplomatski imunitet; i

3. izuzeće od poreza, taksa i drugih fiskalnih davanja.

* Neprikosnovenost diplomatskih predstavnika. Diplomatski agent ne može biti podvrgnut

nikakvoj vrsti hapšenja ili pritvora, a država kod koje se akredituje tretira ga sa dužnim

poštovanjem i preduzima sve razumne mere da bi sprečila nanošenje uvreda njegovoj

ličnosti, njegovoj slobodi ili njegovom dostojanstvu.

Lična nepovredivost diplomatskog agenta znači, između ostalog, da diplomatski agent ne

može biti podvrgnut merama koje predstavljaju direktnu prinudu. Izuzetak od ovog

opšteg principa postoji u slučaju samoodbrane ili, u izuzetnim okolnostima, mera koje se

preduzimaju prema diplomatskom agentu da bi se sprečilo izvršenje teškog krivičnog

dela.

Povreda lične nepovredivosti diplomatskog agenta povlači međunarodnu odgovornost

države prijema bez obzira da lije povreda učinjena umišljajno ili iz nehata.

Opšte pravilo o nepovredivosti diplomatskog predstavnika utvrđeno Konvencijom o

diplomatskim odnosima (1961), konkretizovano je odredbama Konvencije o sprečavanju i

kažnjavanju akata terorizma koji imaju oblik zločina protiv ličnosti i iznuđivanja, koji su od

međunarodnog značaja (1971) i Konvencije o sprečavanju krivičnih dela protiv lica pod

međunarodnom zaštitom uključujući i diplomatske predstavnike (1973).

* Imuniteti diplomatskih predstavnika. Diplomatski predstavnici poseduju u državi prijema

sudski imunitet. Imunitet podrazumeva izuzeće od vršenja jurisdikcije sudova države

prijema. Zakoni države prijema važe za sva lica koja borave na njenoj teritoriji, pa, prema

tome, i za diplomatske predstavnike. No, u slučaju prekršaja tih zakona diplomatski

predstavnici ne mogu, poput ostalih lica koja se nalaze na teritoriji države prijema, biti

podvrgnuti vršenju jurisdikcije sudskih organa države prijema. Zbog toga se i kaže da su u

odnosu na diplomatske predstavnike zakoni države prijema lex imperfecta.

Postoji izvesna razlika u obimu krivičnopravnog i građanskopravnog imuniteta

diplomatskih predstavnika.

Krivičnopravni imunitet diplomatskih predstavnika je apsolutan i to u dvostrukom smislu

reči. S jedne strane, diplomatski predstavnik ne odgovara ni za najteža krivična dela

počinjena na teritoriji države prijema. S druge strane, diplomatski predstavnik se ne može

odreći krivičnopravnog imuniteta. Ratio ovog pravila leži u činjenici da se krivičnopravni

imunitet ne daje diplomatskom predstavniku ad personam, već kao predstavniku države.

Otuda, samo se država može odreći krivičnopravnog imuniteta datog njenom

diplomatskom predstavniku.

Imunitet diplomatskog predstavnika u građanskom i upravnom postupku je relativan u

dvostrukom smislu reči. Naime, pravilo o imunitetu diplomatskog predstavnika u

građanskom i upravnom postupku se ne primenjuje u slučajevima:

1. stvarne tužbe koja se odnosi na privatne nepokretnosti na teritoriji države kod koje se

akredituje, osim ako diplomatski predstavnik poseduje tu nepokretnost za račun države

koja akredituje a za potrebe misije;

2. tužbe koja se odnosi na nasleđe, u kojoj se diplomatski predstavnik pojavljuje kao

izvršilac testamenta, administrator, naslednik i legator po privatnoj osnovi a ne u ime

države koja akredituje; i,

3. tužbe koja se odnosi na slobodne profesije ili trgovačke delatnosti ma kakva ona bila,

koju vrši diplomatski agent u državi u kojoj se akredituje, izvan njegovih službenih

funkcija.

Diplomatski agent može se prećutno odreći imuniteta u građanskom i upravnom

postupku. Konvencija utvrđuje da se diplomatski agent ne može pozivati na sudski

imunitet u pogledu protivzahteva neposredno vezanog za osnovni zahtev ako sam

pokrene sudski postupak u vezi sa osnovnim zahtevom.

Opšte je pravilo da se država koja akredituje može lišiti sudskog imuniteta diplomatskih

agenata i lica koja uživaju diplomatski imunitet, kako u krivičnopravnim tako i u

građanskopravnim stvarima. Konvencija uslovljava pravilo da odricanje od imuniteta

mora biti izričito.

Diplomatski agenti uživaju imunitete kako u pogledu radnje ili propusta u vršenju

službene dužnosti tako i radnji i propusta van nje.

Pored diplomatski agenata, imunitete uživaju i drugi, nediplomatski članovi osoblja

diplomatske misije. Konvencija utvrđuje da imunitete uživaju u celini ili delimično:

1. članovi porodice diplomatskog agenta uživaju pune privilegije i imunitete utvrđene

Konvencijom, pod uslovom da nisu državljani države prijema i da su članovi domaćinstva

diplomatskog agenta;

2. članovi administrativnog i tehničkog osoblja misije, kao i članovi njihovih porodica koji

čine deo njihovih domaćinstava ako nisu državljani države prijema, uživaju puni

krivičnopravni imunitet. Priznaje im se samo funkcionalni imunitet od građanskog i

upravnog sudstva države prijema, tj. imunitet za postupke koji su učinjeni u vršenju

njihovih funkcija;

3. članovi poslužnog osoblja, pod uslovom da nisu državljani države kod koje se akredituje

ili u njoj nemaju stalno prebivalište, uživaju funkcionalni imunitet, imunitet u pogledu

postupaka učinjenih u vršenju svojih funkcija.

Članovi privatne posluge članova misije ne uživaju imunitete i privilegije na osnovu

međunarodnog prava. Država prijema može članovima privatne posluge da prizna

izvesne privilegije i imunitete na osnovu kurtoazije.

* Privilegije diplomatskih predstavnika. Konvencija o diplomatskim odnosima izričito

reguliše privilegije diplomatskih predstavnika i time ih iz kurtoazije pretače u pravnu

obavezu države prijema.

Diplomatski predstavnik oslobođen je svih poreza i taksi, ličnih ili stvarnih, državnih,

regionalnih ili komunalnih.

Navedena odredba Konvencije je ratione materiae - ograničena na neposredne poreze,

tako da ne podrazumeva oslobađanje od posrednih poreza, tj. poreza koji su uključeni u

cenu robe ili usluge. Diplomatski predstavnik plaća poreze i takse koji se odnose na

njegovu privatnu nepokretnu imovinu na teritoriji države prijema, nasledne takse kao i

poreze i takse na lične prihode koje ostvaruje nezavisno od svoje funkcije diplomatskog

predstavnika. Diplomatski predstavnik je oslobođen svih ličnih davanja, svake javne

službe i vojnih nameta kao što su rekvizicija, kontribucije i vojni smeštaj.

Konvencija sadrži opštu odredbu na osnovu koje se diplomatskim predstavnicima

odobrava i oslobođenje od carina, taksa i drugih dažbina:

a) predmeta namenjenih za službene potrebe; i

b) predmeta namenjenih za ličnu upotrebu diplomatskog agenta i članova njegove

porodice koji čine njegovo domaćinstvo uključujući i predmete namenjene za njegov

smeštaj.

Vršenje ovog prava diplomatskih predstavnika reguliše se i zakonom ili drugim pravnim

aktom države prijema.

Po pravilu, šef misije, kao i diplomatski agent, ne podležu ograničenjima u pogledu

vrednosti imovine koju uvoze u navedene svrhe.

Od značaja je da se radi o predmetima koji su za službene potrebe misije i za ličnu

upotrebu diplomatskog agenta, te da se ne prodaju na teritoriji države prijema.

Lični prtljag diplomatskog predstavnika ne podleže pregledu. Od ovog pravila postoji

izuzetak u slučaju ozbiljnih razloga za sumnju da taj prtljag sadrži predmete koji nisu

oslobođeni restriktivnih mera, ili predmete čiji je uvoz ili izvoz zabranjen zakonodavstvom

ili podleže karantinskim propisima države kod koje se akredituje. U takvim slučajevima

pregled prtljaga se može vršiti ali samo u prisustvu diplomatskog agenta ili njegovog

ovlašćenog predstavnika."Sve ima svoje, i vatra i led, u kap se spoje, i cemer i med... Sve ima svoje, vrlina i greh, tuge postoje da bi prizvale smeh..."

Ribica

Forumas u usponu

Posts: 191

Joined: 14 Mar 2009 16:56

Top



32. PRAVNI OSNOV IMUNITETA I PRIVILEGIJA DIPLOMATSKIH PREDSTAVNIKA

* Pravni osnov imuniteta i privilegija diplomatskih predstavnika. Tokom vremena

iskristalisale su se tri teorije o pravnom osnovu imuniteta i privilegija diplomatskih



predstavnika:

a) teorija eksteritorijalnosti,

b) teorija reprezentacije i

c) funkcionalna teorija.

Suštinu teorije eksteritorijalnosti Grocijus je formulisao na sledeći način: „Prema

međunarodnom pravu, kao što ambasador predstavlja na osnovu neke fikcije, samo

ličnost svog vladara, on se isto tako smatra ličnom fikcijom, kao da je van teritorije one

države kod koje vrši svoje funkcije."

U klasičnom međunarodnom pravu kada je ova teorija primenjivana, smatralo se da se

vladar, budući personifikacija države, kada boravi u inostranstvu nalazi extra territorium,

dakle, pravno van zemlje u kojoj fizički boravi.

Po analogiji zgrada ambasade se posmatrala kao fiktivni deo državne teritorije. Teorija

eksteritorijalnosti zasnovana je na fikciji da se diplomatski predstavnik nalazi van

teritorijalne države, da je pravno vezan za državu odašiljanja. Zbog toga on ne podleže

teritorijalnim zakonima poput običnih stranaca. U svom značenju teorija eksteritorijalnosti

je uglavnom danas odbačena. Teorija reprezentacije vuče korene iz srednjeg veka kada je

ambasador smatran za ličnog predstavnika suverena. U svetlosti fundamentalnog

principa par in parem non habet imperium smatralo se da je svaki akt protiv ličnog

integriteta diplomatskog predstavnika u stvari akt protiv samog vladara.

Ova teorija našla je svoj izraz u pravilima koja su se ticala ranga diplomatskih

predstavnika usvojena na Bečkom kongresu 1815. godine. Iako je, s obzirom na pobedu

parlamentarizma, ova teorija u čistom obliku neprimerena današnjem stanju stvari,

ugrađena je u relevantne odredbe Konvencije o diplomatskim odnosima koje regulišu

klase diplomatskih predstavnika u delu koji se odnosi na ambasadore ili nuncije, odnosno

poslanike, ministre ili internuncije akreditovane kod šefova država.

Funkcionalna teorija osnov privilegija i imuniteta nalazi u razlozima praktične prirode.

Odsustva jurisdikcije organa države prijema nad diplomatskim predstavnicima, ova teorija

vidi kao uslov normalnog i nesmetanog obavljanja odgovornih diplomatskih funkcija.

Ona prećutno polazi od pretpostavke da bi i skrupulozno vršenje jurisdikcije organa

države prijema nad diplomatskim predstavnicima onemogućilo, ili barem, značajno

ograničilo mogućnost obavljanja diplomatskih funkcija.

U pozitivnom pravu u privilegijama i imunitetima diplomatskih predstavnika, prepoznaje

se kombinovan, mešovit uticaj teorije reprezentacije i funkcionalne teorije.

33. SPECIJALNE MISIJE

* Geneza specijalnih misija. Kao oblik ad hoc diplomatije specijalne misije imaju dugu

predistoriju u međunarodnim odnosima.

Specijalne misije se obično vezuju za velike međunarodne kongrese i konferencije. Praksa

održavanja međunarodnih kongresa i konferencija nije, međutim, dovela do konstituisanja

posebnih pravila koja bi regulisala materiju specijalnih misija. Za to je postojao jak razlog.

Države učesnice su u prošlosti na međunarodnim kongresima i konferencijama bile, po

pravilu, predstavljane šefovima država a njihov položaj u inostranstvu bio je regulisan

posebnim pravilima međunarodnog prava. Na ostale članove delegacije su se, po

analogiji, primenjivala pravila koja su važila za stalne diplomatske predstavnike.

* Pojam specijalne misije. Konvencija o specijalnim misijama (1969) definiše specijalnu

misiju kao privremenu misiju koja predstavlja državu, koju jedna država upućuje u drugu

državu, uz saglasnost ove poslednje, u cilju pregovaranja o određenim pitanjima ili

izvršenja određenog zadatka.

Široko definisan cilj specijalne misije kao „pregovaranje o određenim pitanjima ili

izvršenju određenog zadatka" omogućava državama da elastičnu formu popune

sadržajem koji im odgovara. Mogu biti odašiljane kako u političke tako i u tehničke svrhe.

U svetlosti Konvencije sledeći elementi čine pojam specijalne misije:

1. specijalnu misiju šalje država koja je subjekt međunarodnog prava, u drugu državu koja

je takođe subjekt međunarodnog prava.

2. specijalna misija nije odgovorna za održavanje regularnih diplomatskih odnosa između

država.

3. specijalna misija može biti odaslata u drugu državu samo na osnovu njene unapred

date saglasnosti. Saglasnost se načelno može dati na formalan ili neformalan način. U

praksi preovlađuje neformalno davanje saglasnosti, obično diplomatskim putem;

4. specijalna misija je privremenog karaktera.

* Pravni položaj specijalne misije. Relevantna pravila u ovoj materiji nalaze se u

Konvenciji o specijalnim misijama (1969).

Pravila Konvencije su formulisana sa suštinskim osloncem na Konvenciju o diplomatskim

odnosima (1961).

U vezi sa odašiljanjem specijalnih misija, Konvencija sadrži dva specifična pravila u

odnosu na pravila Konvencije o diplomatskim odnosima.

Na osnovu Konvencije dve ili više država mogu pojedinačno i istovremeno uputiti

specijalnu misiju ц drugu državu, uz pristanak te države, da bi, u saglasnosti sa svim ovim

državama, zajednički razmatrale neko pitanje od zajedničkog interesa za sve njih. Po

pravilu, država imenovanja imenuje članove specijalne misije tek pošto je prethodno

dostavila državi prijema relevantne podatke o broju i sastavu specijalne misije, a naročito

o imenima i svojstvima lica koja namerava da imenuje. Država prijema može odbiti da

primi specijalnu misiju čiji broj članova, po njenom mišljenju, nije razuman s obzirom na

okolnosti i uslove u zemlji prijema i potrebe određene misije. Ona može bez obrazloženja

odbiti da primi bilo koje lice u svojstvu člana specijalne misije.

Država imenovanja i država prijema specijalne misije se dogovaraju o sedištu specijalne

misije. Ukoliko iz bilo kog razloga zainteresovane države ne postignu sporazum o sedištu

misije primenjuje se rezidualno pravilo po kome se sedište specijalne misije nalazi u

mestu u kome je sedište ministarstva inostranih poslova države prijema.

Država prijema je jedino u obavezi da članovima specijalne misije obezbedi onoliko

slobode kretanja i putovanja po svojoj teritoriji koliko je potrebno za obavljanje funkcija

specijalne misije.

U pogledu privilegija i imuniteta članova specijalne misije Konvencija ustanovljava

analogiju sa privilegijama i imunitetima diplomatskih predstavnika. Predstavnici države

imenovanja u specijalnoj misiji uživaju imunitet od krivičnog sudstva države prijema.

Pored izuzetaka koji postoje u odnosu na diplomatske predstavnike, Konvencija o

specijalnim misijama ustanovljava i izuzetak po kome članovi specijalne misije ne

poseduju imunitet u slučaju tužbe za štete nastale zbog sudara izazvanog vozilom koje je

zainteresovano lice koristilo u vreme kada nije vršilo službene funkcije. Treće zemlje su u

obavezi da poštuju privilegije i imunitete članova specijalne misije u slučaju ako su

unapred obaveštene o njihovom tranzitu i ako se tome nisu usprotivile.

Kao načine prestanka funkcija specijalne misije, Konvencija navodi:

a) sporazum zainteresovanih strana;

b) izvršenje zadatka specijalne misije;

c) istek roka predviđenog za specijalnu misiju;

d) saopštenje države imenovanja da povlači odnosno opoziva specijalnu misiju;

e) saopštenje države prijema da specijalnu misiju smatra okončanom.

Iz formulacija upotrebljanih u članu 20. Konvencije proizlazi da navedeni načini prestanka

funkcija specijalnih misija nisu limitativne prirode.

Opredeljenje za donošenje posebne konvencije očigledno je proisteklo iz pravnopolitičkih

razloga tj. iz potrebe da se uvaži činjenica da specijalne misije imaju važno mesto u

savremenim međunarodnim odnosima. Tako je, zbog njihovog faktičkog značaja, doneta

posebna konvencija, što za posledicu ima da su pravila o specijalnim misijama, iako

suštinski slična pravilima diplomatskog prava, samostalna pravila pozitivnog


34. KONZULI

Obično se smatra da su konzuli stara ustanova koja datira još iz antičkog doba. Ovo se

može uzeti za verodostojno, ukoliko konzule shvatimo u najširem smislu kao lica koja su

na teritoriji druge države delovala u trgovačkim stvarima u krugu stranaca.

U generičkom smislu konzul bi se mogao odrediti kao lice ovlašćeno da obavlja

konzularne funkcije u svojstvu predstavnika jedne države na teritoriji druge države.

Elementi ove definicije su:

1. konzuli su postavljeni od strane države odašiljanja;

2. prihvaćeni su u tom svojstvu od strane države prijema, i

3. ovlašćeni su da vrše konzularne funkcije.

U ovim okvirima kreće se i definicija data Konvencijom o konzularnim odnosima (1963).

Konzuli se mogu podeliti na osnovu dva kriterijuma: vrste konzula i klase konzula.

Konzuli se obično dele na dve vrste - karijerne konzule i počasne konzule. Može se reći da

su karijerni konzuli državni službenici koji posao obavljaju u skladu sa profesionalnim

standardima sa pripadajućim pravima i obavezama. (podležu upravnoj disciplini, primaju

platu za svoj rad, državljani su države imenovanja i slično). Počasni konzuli su lica koja se,

po pravilu, regrutuju iz poslovnog sveta države prijema, za svoj rad ne primaju platu i ne

podležu upravnoj disciplini.

Konvencija deli šefove konzulata na četiri klase: generalne konzule, konzule, vice konzule

i konzularne agente. Države ugovornice su vezane ovom klasifikacijom u odnosu na

šefove konzularnih predstavništava, ali zadržavaju slobodu da svojim unutrašnjim

zakonodavstvom odrede nazive konzularnih službenika i drugih zaposlenih prema svom

nahođenju.

* Uspostavljanje konzularnih odnosa. Kako Konvencija u preambuli podvlači, konzularni

odnosi doprinose unapređivanju prijateljskih odnosa među državama, uspostavljanje

konzularnih odnosa nije pravna obaveza. Uspostavljanje konzularnih odnosa vrši se na

bazi sporazuma zainteresovanih država.

Iako uspostavljanje konzularnih odnosa nije pravna obaveza, uporno i sistematsko

odbijanje jedne države da prihvati uspostavljanje konzularnih odnosa sa drugim državama

može se smatrati suprotnim obavezi država da podstiču međunarodnu saradnju u

rešavanju međunarodnih problema ekonomske, socijalne, kulturne ili humane prirode

utvrđenoj članom 1.(3) Povelje Ujedinjenih nacija.

Konzulat se može otvoriti na teritoriji države prijema samo uz njenu saglasnost.

Saglasnost še traži,.takođe, i za sedište konzulata, njegov rang i konzularno područje kao

i za naknadne promene sedišta konzulata, njegovog ranga ili konzularnog područja.

* Sticanje konzularnog statusa. Da bi jedno lice steklo konzularni status potrebno je da se

ispune dva uslova:

1) postavljenje na konzularnu funkciju od strane nadležnog organa države odašiljanja.

Organ nadležan za postavljenje konzula, kao i procedura imenovanja, su u isključivoj

nadležnosti države. U praksi se generalni konzuli i konzuli postavljaju ili od šefa države na

preporuku vlade ili od strane vlade ili ministra spoljnih poslova.

Lice postavljeno za konzula snabdeva se zvaničnim dokumentom koje se naziva patentno

pismo. U nekim državama se formalni dokument u odnosu na vice konzule ili konzularne

agente naziva drugačije - dekret ili patent. U patentnom pismu se potvrđuje svojstvo

konzula i navode ime i prezime konzula, njegova kategorija i konzularna klasa, konzularno

područje i sedište konzulata. Dostavlja se diplomatskim putem državi na čijoj teritoriji šef

konzulata treba da vrši svoje funkcije.

2) priznanje države prijema da odnosno lice u svojstvu konzula može da obavlja svoje

funkcije. Priznanje države prijema daje se, po pravilu, u formi egzekvature. Egzekvatura

je definitivno priznanje statusa konzula. Država prijema može, dati privremenu saglasnost

šefu konzulata da obavlja svoje konzularne funkcije na njenoj teritoriji. Izdavanje

egzekvature je diskreciono pravo države prijema. Egzekvatura se izdaje šefu konzularne

misije. Egzekvatura konzumira i saglasnost države prijema za sve članove konzularne

misije za koje je šef misije odgovoran.

Datum izdavanja egzekvature služi kao elemenat za utvrđivanje ranga konzula. Rang se

određuje unutar svake klase konzula. Ukoliko je šef konzulata dobio privre¬menu dozvolu

da vrši svoje funkcije pre dobijanja egzekvature, datum izdavanja pri¬vremene dozvole

određuje red prvenstva.

* Privilegije i imuniteti

* Osnov privilegija i imuniteta konzularnih predstavnika. Osnov privilegija i imuniteta

konzularnih predstavnika je funkcionalne prirode, budući da im je osnovna svrha da

omoguće normalno i nesmetano obavljanje poverenih funkcija.

Opšta karakteristika konzularnih privilegija i imuniteta, u poređenju sa odgovarajućim

privilegijama i imunitetima diplomatskih predstavnika, je u njihovoj ograničenosti koja

pravni položaj konzula čini jednom osobenom smešom položaja diplomata i običnih

stranaca. Pravni položaj konzula se ojačava na dva koloseka:

1. unošenjem klauzule najpovlašćenije nacije, bilo jednostrano ili na bazi reciprociteta, u

konzularne konvencije kojom se imuniteti, privilegije i olakšice konzulima daju u obimu

koji nije manji od onoga koji se daje konzulima treće države;

2. formiranjem konzularnih odeljenja u diplomatskom predstavništvu tako da diplomatski

predstavnik obavlja i konzularne poslove ili dvojnim diplomatsko-konzularnim statusom

predstavnika države koji obavlja konzularne poslove.

Olakšice, privilegije i imuniteti u konzularnom pravu se dele na olakšice, privilegije i

imunitete koje se odnose na konzulat i one koje se odnose na konzularne predstavnike.

*Olakšice, privilegije i imuniteti koji se odnose na konzulat. Pod konzularnim prostorijama

podrazumeva se zgrada ili deo zgrade koja se koristi za službene potrebe konzulata, bez

obzira na to da li se radi o zgradi koja je u vlasništvu države odašiljanja ili je pod

zakupom. Ukoliko konzulat koristi celu zgradu, konzularne prostorije obuhvataju i pripatke

zgrade poput dvorišta ili bašte. Pripaci se smatraju integralnim delovima zgrade i podležu

istom pravnom režimu. Nacionalne zastave države imenovanja mogu se istaći na zgradi

konzulata, rezidenciji šefa konzulata i na njegovim prevoznim sredstvima kada se koriste

za službene potrebe.

Konzularne prostorije su nepovredive. Nepovredivost konzularnih prostorija podrazumeva

dve kumulativne obaveze države prijema:

a) obavezu da onemogući svoje predstavnike da uđu u konzularne prostorije bez

pristanka šefa konzulata, lica koje on odredi ili šefa diplomatske misije države

imenovanja. U slučaju požara ih druge nesreće koja zahteva hitne zaštitne mere pristanak

šefa konzulata se pretpostavlja;

b) obavezu države prijema da preduzme sve potrebne mere da bi sprečila nasilan ulazak

u prostorije konzulata ili njihovo oštećenje, narušavanje mira konzulata ili povredu

njegovog dostojanstva.

Za normalan i nesmetan rad konzulata, pored nepovredivosti konzularnih prostorija, od

značaja su i nepovredivost konzularne arhive i dokumenata, sloboda kretanja i opštenja

konzularnih predstavnika.

Konvencija na nedvosmislen način utvrđuje da su konzularna arhiva i dokumenti

nepovredivi u svako doba i ma gde se nalazili.

Konvencija garantuje slobodu opštenja konzulata za sve službene svrhe. Razlikuju se dve

vrste opštenja:

a) opštenje sa vladom, diplomatskim misijama i drugim konzulatima države imenovanja

ma gde se oni nalazili. U tu svrhu konzulat može upotrebljavati sva odgovarajuća

sredstva opštenja, uključujući diplomatske ili konzularne kurire, diplomatsku ili

konzularnu valizu i poruke kodeksom ili šifrom. Konzulat može, međutim, postaviti i

koristiti otpremnu radio stanicu samo uz pristanak države prijema.

b) opštenje sa organima države prijema. Konzuli, po pravilu, opšte sa lokalnim nadležnim

vlastima svog konzularnog područja. Konvencija predviđa da mogu opštiti i sa centralnim

organima države prijema, ako i ukoliko to dopuštaju zakoni, propisi i praksa države ili

međunarodni sporazumi.

* Funkcije konzula. Konzularne funkcije su promenljive kako u prostoru tako i u vremenu.

Međunarodno pravo dugo vremena nije određivalo precizan domašaj i sadržinu

konzularnih funkcija. U okviru Komisije za međunarodno pravo javila su se dva mišljenja u

odnosu na utvrđivanje konzularnih funkcija. Po jednom nije ni potrebno niti moguće

navoditi pojedinačno konzularne funkcije konvencijom, već tu stvar treba prepustiti

zainteresovanim državama.

Po drugom shvatanju, Konvencija treba da utvrdi osnovne funkcije konzula na opšti način

i da navede najvažnije funkcije konzula primera radi.

Konvencija se međutim, opredelila za treće rešenje u obliku enumerativne definicije

konzularnih funkcija. Enumerativna definicija konzula imala bi svoje puno opravdanje,

ukoliko bi obuhvatala sve konzularne funkcije, tj. bila limitativne prirode. Opšta definicija

konzularnih funkcija koju je dao specijalni izvestilac može se smatrati korektnom. On kaže

da je funkcija konzula da brani prava i interese države odašiljanja i njenih državljana i da

pruža pomoć i potporu državljanima države imenovanja, kao i da vrši druge funkcije

utvrđene relevantnim međunarodnim sporazumima na snazi ili funkcije koje su im

poverene od strane države odašiljanja, čije je vršenje u skladu sa zakonima države

prijema.

Moglo bi se reći da konzularne funkcije poseduju nekoliko karakterističnih osobina:

a) odlikuju se širinom i ekstenzivnošću;

b) određene su u širokim formulacijama,dopuštajući državama koje uspostavljaju

konzularne odnose da ih preciziraju, prošire ili suze;

c) vršenje konzularne funkcije podvrgnuto je regulativi unutrašnjeg prava;

d) konzularne funkcije su ratione materiae vezane za komercijalne, nepolitičke aktivnosti

države i njenih državljana, fizičkih i pravnih lica - actes gestiones.

* Olakšice, privilegije i imuniteti konzula

* Lična nepovredivost. Konvencija priznaje ličnu nepovredivost konzula u ograničenom

smislu. Konzuli mogu biti u zatvoru ili pritvoru samo u slučaju teškog krivičnog dela i to na

osnovu odluke nadležne sudske vlasti. Konzuli mogu biti hapšeni i podvrgnuti drugom

obliku ograničenja lične slobode samo u postupku izvršenja pravosnažne sudske odluke.

Država prijema je dužna da u najkraćem roku obavesti šefa konzulata u slučaju hapšenja

ili pritvaranja člana konzularnog osoblja ili pokretanja krivičnog postupka protiv njega.

Lična nepovredivost rađa i obavezu na strani konzula da se pojavi pred nadležnim

organima ako se protiv njega povede krivični postupak.

* Imuniteti i privilegije konzula. Konzuli poseduju imunitet u sudskom i upravnom

postupku u državi prijema. U odnosu na privatne akte, akte preduzete van i nezavisno od

njihovih funkcija, konzuli u potpunosti podležu nadležnosti organa države prijema.

Imunitet u odnosu na službene akte je potpun, tako da nijedan krivični postupak ne može

biti pokrenut u vezi sa njima. Dok je lična nepovredivost rezervisana za konzularne

funkcionere imuniteti se, po Konvenciji, odnose i na konzularne službenike tj. lica koja

obavljaju administrativne i tehničke poslove u konzulatu.

Budući da je ograničen ratione materiae, sudski, krivični i građanski imunitet, konzula je

relativne prirode. Građanski imunitet konzula je dodatno ograničen jer se ne primenjuje u

slučaju građanskog postupka:

pokrenutog na osnovu ugovora koji je neki konzul zaključio u ličnom svojstvu, kao i

građanskog postupka koje je pokrenulo neko treće lice za štetu nastalu iz nezgode koju je

u državi prijema prouzrokovalo neko vozilo, brod ili vazduhoplov.

Relativna priroda konzularnih imuniteta izražava se i u odredbi Konvencije koja utvrđuje

da se konzul može prećutno odreći imuniteta pokretanjem postupka u stvari u kojoj bi

uživao sudski imunitet.

Konzuli su podvrgnuti obavezi svedočenja u sudskom i upravnom postupku pred

organima države prijema. Ova obaveza je po svojoj prirodi lex imperfecta, budući da u

slučaju odbijanja da svedoče nikakve mere ili sankcije protiv konzula se ne mogu

primeniti.

Konzuli poseduju i niz privilegija. Oslobođeni su, po pravilu, od režima socijalnog

osiguranja, kao i od fiskalnih dažbina. Ovo oslobođenje se odnosi na neposredne poreze a

ne odnosi se jedino na:

a) konzule koji su državljani države prijema i

b) konzularne službenike koji su angažovani u bilo kojoj profesionalnoj aktivnosti koja je

odvojena od njihovih konzularnih funkcija.

Lični prtljag konzularnih funkcionera i članova njihovih porodica oslobođeni su carinskog

pregleda. Prtljag može biti pregledan samo u slučaju da postoje ozbiljni razlozi za sumnju

da sadrži predmete čiji je uvoz i izvoz zabranjen propisima države prijema. Ovaj pregled

se može obaviti samo u prisustvu konzularnog funkcionera ili zainteresovanog člana

njegove porodice.

Počasni konzuli poseduju manji obim imuniteta i izuzeća od jurisdikcije države prijema.

Opšte pravilo o ličnoj nepovredivosti konzularnih funkcionera ne odnosi se na počasne

konzule. Privilegije i imuniteti ne priznaju se članovima porodice počasnog konzularnog

funkcionera ili konzularnog službenika.

* Prestanak funkcije konzula. Konvencija o konzularnim odnosima navodi nekoliko

relevantnih načina prestanka funkcije konzula:

a) saopštenjem države imenovanja državi prijema da su prestale funkcije konzula;

b) povlačenjem egzekvature i

c) saopštenjem države prijema državi imenovanja da je prestala da smatra odnosno lice

članom konzularnog osoblja.

Funkcije konzula mogu prestati i na druge načine, primera radi, smrću konzula,

nestankom države imenovanja i prekidom konzularnih odnosa.

35. MULTILATERALNA DIPLOMATIJA

1. POJAM I KARAKTERISTIKE

Pod multilateralnom diplomatijom podrazumeva se predstavljanje država u njihovim

odnosima sa međunarodnim organizacijama i na konferencijama koje se sazivaju od

strane ili pod okriljem međunarodne organizacije. Pravo predstavljanja u konkretnom

slučaju se, po pravilu, priznaje državama članicama konkretne međunarodne organizacije,

mada pod izvesnim uslovima i države nečlanice, pa i nedržavni entiteti, mogu posedovati

to pravo.

Multilateralna diplomatija je novi, specifičan deo corpus iuris diplomaticusa.

Što se pravne prirode multilateralne diplomatije tiče, osnovna razlika između bilateralne i

multilateralne diplomatije proizlazi iz razlika u pravnoj prirodi subjekata između kojih se

relevantan odnos uspostavlja. Kod multilateralne diplomatije radi se odnosu između

države i međunarodne organizacije. Razlika u subjektivitetu država međunarodnih

organizacija se u konkretnoj stvari izražava u tome što u diplomatskom odnosu između

države i međunarodne organizacije, država vrši aktivno pravo poslanstva a međunarodna

organizacija pasivno pravo. Aktivno pravo poslanstva međunarodne organizacije vrše

sporadično i na ad hoc osnovi. S obzirom na to da su međunarodne organizacije, ili barem

koordinirajuće međunarodne organizacije, središte u kome države - članice usklađuju

svoje akcije radi ostvarivanja utvrđenih ciljeva, predstavljanje u međunarodnoj

organizaciji obuhvata i međusobno predstavljanje članica unutar organizacije ili njenih

organa.

U odnosu različitih i nejednakih subjektiviteta države i međunarodne organizacije,

multilateralna diplomatija je dizajnirana prema subjektivitetu međunarodne organizacije

tako da njen okvir ne predstavlja suverenitet države već funkcionalna nadležnost

organizacije.

Konvencija o predstavljanju država u njihovim odnosima sa međunarodnim

organizacijama univerzalnog karaktera (1975) razlikuje tri oblika multilateralne di-

plomatije:

a) stalne misije pri međunarodnim organizacijama;

b) predstavnike država na međunarodnim konferencijama sazvanim od strane

međunarodne organizacije ili pod njenim okriljem;

c) posmatračke misije država-nečlanica.

2. STALNE MISIJE PRI MEĐUNARODNIM ORGANIZACIJAMA

Uspostavljanje stalnih misija pri međunarodnoj organizaciji je pravo, a ne obaveza države-

članice. Država-članica uspostavlja stalnu misiju pri međunarodnoj organizaciji

jednostranim aktom u formi notifikacije nadležnom organu organizacije, budući da pravo

na uspostavljanje misije proizlazi iz članstva u međunarodnoj organizaciji. Notifikacija

treba da sadrži relevantne činjenice koje se tiču imenovanja članova misije, položaja,

zvanja i ranga, te podatke o članovima domaćinstva i drugirn licima angažovanim u

stalnoj misiji.

Država-članica akredituje predstavnike u međunarodnoj organizaciji slanjem akreditivnih

pisama nadležnom organu međunarodne organizacije. Po pravilu, pod nadležnim

organom se podrazumeva generalni sekretar ili direktor međunarodne organizacije.

Akreditivna pisma šefa misije daje šef države, predsednik vlade, ministar inostranih

poslova ili, ukoliko je to pravilima organizacije dozvoljeno, drugi nadležni organi države

imenovanja. U praksi se pod „drugim nadležnim organima države imenovanja" smatraju

šefovi odgovarajućih resora. Sastav i organizacija stalne misije pri međunarodnoj

organizaciji odgovara, mutatis mutandis, diplomatskim misijama koje jedna država

akredituje kod druge države. Misiju pored šefa misije sačinjava i diplomatsko osoblje,

administrativno i tehničko osoblje i poslužno osoblje. Broj osoblja misije ne treba da

prelazi okvire razumnog i normalnog s obzirom na funkciju Organizacije, potrebe dotične

misije i na okolnosti i uslove u državi.

3. FUNKCIJE STALNE MISIJE

Konvencija utvrđuje nekoliko glavnih funkcija stalnih misija:

1. Predstavljanje države imenovanja pri međunarodnoj organizaciji.

2. Održavanje veza između države imenovanja i organizacije.

3. Vođenje pregovora sa Organizacijom i u okviru Organizacije.

4. Upoznavanje sa delatnošću Organizacije i podnošenje izveštaja o tome vladi države

imenovanja. Zaštite interesa države imenovanja u odnosu na Organizaciju.

5. Rad na ostvarivanju ciljeva i načela Organizacije saradnjom sa Organizacijom i u okviru

Organizacije.

Olakšice, privilegije, imuniteti stalne misije se, poput onih koji se tiču diplomatskih

predstavnika, mogu podeliti na dve grupe:

a) olakšice, privilegije i imuniteti stalne misije; i

b) olakšice, privilegije i imuniteti članova stalne misije.

Pravni osnov privilegija i imuniteta predstavnika država pri međunarodnoj organizaciji je

isključivo funkcionalne prirode. U tom smislu indikativan je i član 105. (2) Povelje koji

privilegije i imunitete predstavnika država u Organizaciji UN vezuje za „nezavisno

obavljanje njihovih funkcija u vezi sa Organizacijom".

Postoji i obaveza nadležnih organa Organizacije, posebno administrativnih i izvršnih

organa, da vode računa o poštovanju privilegija i imuniteta predstavnika država od strane

organa države sedišta.

4. DELEGACIJE PRI ORGANIMA MEĐUNARODNE ORGANIZACIJE I NA KONFERENCIJAMA

Konvencija na širok način utvrđuje pravo država da upute delegaciju u organ

međunarodne organizacije ili na konferenciju u skladu sa pravilima Organizacije.

Odašiljanje delegacija u organ međunarodne organizacije je, po pravilu, rezervi-sano za

državu članicu. Delegacija koju država-članica upućuje u organ međunarodne organizacije

je, po svojoj prirodi, privremena, vremenski ograničena misija za razliku od stalne misije

pri međunarodnoj organizaciji. Pravni položaj ovakve misije uređen je Konvencijom o

privilegijama i imunitetima UN (1946). U Konvenciji se predviđa da predstavnici država-

članica pri glavnim i pomoćnim organima UN uživaju za vreme vršenja dužnosti, kao i u

toku putovanja u mesto ili iz mesta gde se održava sastanak, diplomatske privilegije i

imunitete.

Konvencija utvrđuje da predstavnici država članica pri glavnim i pomoćnim organima UN

poseduju sledeće privilegije i imunitete:

1. imunitet od ličnog hapšenja ili zadržavanja ili zaplene njihovog ličnog prtljaga, kao i

ukoliko se tiče njihovog delovanja u svojstvu predstavnika, svaki sudski imunitet;

2. neprikosnovenost svih pismena i dokumenata;

3. pravo upotrebe šifre kao i pravo primanja dokumenata ili prepiske po kuriru ili u

zapečaćenim valizama:

4. oslobođanje za njih i njihove bračne drugove u pogledu svih ograničenja useljavanja,

svih formalnosti prijavljivanja stranaca i obaveza nacionalne službe u zemljama koje oni

posećuju ili kroz koje prolaze vršeći svoje funkcije;

5. iste olakšice u pogledu monetarnih ili deviznih propisa koje su date predstavnicima

stranih vlada koji se nalaze u privremenoj zvaničnoj misiji;

6. iste imunitete i olakšice u pogledu njihovog ličnog prtljaga, kao što imaju i diplomatski

agenti; i

7. one privilegije, imunitete i olakšice koji nisu u opreci sa gore izloženim a koje uživaju

diplomatski agenti, izuzev prava traženja oslobađanja od carine na uvezene predmete,

izuzev onih koji čine sastavni deo njihovog ličnog prtljaga, trošarina, ili prometnih taksa

na uvezene predmete.

Konferencije sazvane od strane međunarodne organizacije, kao i konferencije koje se

održavaju pod okriljem UN, imaju poseban, autonoman pravni status, budući da

predstavljaju konferencije država.

5. POSMATRAČI PRI ORGANIMA UN I NA KONFERENCIJAMA

Države nečlanice razvile su praksu upućivanja posmatrača u sedište UN u Nju-jorku kao i

njenu kancelariju u Ženevi.

Institut stalnih posmatrača pri Organizaciji UN nastao je u samoj praksi Organizacije.

Povelja UN, a ni Sporazum o sedištu Organizacije, ne predviđaju stalne posmatrače.

Konvencija o predstavljanju država u njihovim odnosima sa međunarodnim or-

ganizacijama unosi dve novine u materiju posmatrača pri organima međunarodne

organizacije. Prvo, Konvencija utvrđuje pravo država nečlanica da upućuju delegacije

posmatrača u organ ili na konferenciju u skladu sa pravilima Organizacije. Drugo,

Konvencija izjednačuje status posmatrača država - nečlanica sa delegacijama država

članica pri organima međunarodne organizacije. Tako su i posmatrači pri međunarodnim

organizacijama u pogledu svog pravnog statusa postali integralni deo corpus juris

diplomaticus.

36. GRANICE U MEĐUNARODNOM PRAVU

1. OPŠTI POJAM GRANICE U MEĐUNARODNOM PRAVU

Granice u međunarodnom pravu obično se definišu sa osloncem na kriterijum

suvereniteta. Takvo određenje granica je preusko.

Ukoliko za osnov pojma granice uzmemo suverenitet, onda granice u međunarodnom

pravu svodimo na državne granice. Opšti pojam granice u međunarodnom pravu treba da

obuhvati oba relevantna kriterijuma - suverenitet i pravni status relevantnog objekta.

Kako je kriterijum pravnog statusa objekta čije se granice određuju, širi od kriterijuma

suvereniteta, to bi se granice u međunarodnom pravu mogle odrediti kao pravne forme

razgraničenja između objekata međunarodnog prava različitog pravnog statusa.

Unutar tog opšteg pojma granica u međunarodnom pravu možemo povući razliku između

državnih i nedržavnih granica. Državne granice omeđuju prostor suvereniteta država, dok

nedržavne utvrđuju prostore koji su u režimu nesuvereniteta ili antisuvereniteta.

2. DRŽAVNE GRANICE

* Pojam i vrste državnih granica. Državne granice su vertikalne ravni koje dele teritorije

dve ili više država ili teritoriju države od teritorija ili prostora koji ne podležu teritorijalnom

suverenitetu država. Ova definicija državnih granica smatra se pravnom definicijom.

Elemenat deobe je funkcionalni elemenat pojma državnih granica čiji je smisao u tome da

konstituiše okvir za ostvarivanje teritorijalnog suvereniteta države na određenom

prostoru.

Od međunarodnih granica treba strogo razlikovati unutrašnje, administrativno-

teritorijalne granice. Dok su međunarodne granice institut međunarodnog prava,

unutrašnje granice su u strogo unutrašnjoj nadležnosti države.

Unutrašnje granice su, u stvari, linije administrativne i teritorijalne podele unutar države.

Državnu granicu valja razlikovati od granične zone. Granica je linearno obeležje za razliku

od pogranične zone koja označava pojas ili oblast određene širine ili dužine duž granične

linije. Granični pojas je, za razliku od granice, prostor horizontalno postavljen u određenoj

širini i dužini uređen unutrašnjim pravom države.

Osnovna podela državnih granica je podela na „prirodne" i „veštačke" granice. Podela

ima prvenstveno geografsko značenje, budući da su sve državne granice, kao pravna

kategorija, tvorevine ljudskog uma tako da su u logičkom smislu granice uvek veštačke

prirode. Pored toga, podela je relativna budući daje moguća, barem teorijski,

transformacija prirodnih granica u veštačke i obrnuto (npr. skretanjem toka reke,

rušenjem brda, prokopavanjem kanala i slično).

Pod prirodnim granicama obično se podrazumevaju granice koje su vezane za istaknute ili

karakteristične tačke u reljefu zemlje poput planina, reka, jezera i slično. Veštačke

granice nemaju oslonac u takvim tačkama u reljefu.

U svetlosti načela narodnosti i samoopredeljenja naroda prirodnim granicama bi se mogle

i smatrati granice koje zahvataju grupe istog etničkog porekla ili jedan narod koji stvara

državu. Ova vrsta granica se naziva prirodnim etničkim granicama.

Veštačke granice povlače se bez obzira na geografiju ili raspored stanovništva u

odnosnom području. U tehničkom smislu reči u veštačke granice mogli bi se uvrstiti i

zidovi, rovovi i kanali za obeležavanje granica na tlu koje su građene u prošlosti.

U teoriji se ponekad, kao posebna vrsta granice navode i tzv. astronomske ili ge-

ometrijske granice. Pod njima se podrazumevaju one međunarodne granice koje su

određene pravim linijama, meridijana geografske dužine i paralela geografske širine, ili

prave linije povučene potpuno nezavisno od konfiguracije terena i etničke karte područja.

* Pravni osnov državnih i nedržavnih granica. Postoje razlike u pogledu

pravnog osnova državnih i nedržavnih granica.

Opšte je pravilo da se granice između država ne mogu utvrđivati jednostranim aktima.

Pravni osnov državnih granica leži, drugim recima, u sporazumu, izričitom ili prećutnom,

susednih država. Sporazum između država o granici poseduje dejstva erga omnes ukoliko

u odnosu na konkretnu teritoriju treće države nemaju teritorijalne zahteve.

Granica, takođe, može biti uspostavljena na bazi sudske ili arbitražne presude.

Nedržavne granice se određuju, po pravilu, normom međunarodnog prava jer nad

prostorima omeđenim nedržavnim granicama ne postoji, po pravilu, organizovana vlast.

Granice otvorenog mora su određene, u osnovi, negativno, i oslanjaju se na državne

granice na moru. Mogu biti određene na pozitivan način ako dele objekte koji nisu pod

vlašću države.

* Povlačenje državnih granica. Postupak određivanja državnih granica sadrži dve faze:

fazu delimitacije i fazu demarkacije.

Delimitacija je, po svojoj prirodi, pravno-politička operacija, tako da nije strogo i potpuno

vezana za pravna pravila o povlačenju državnih granica. Vrše je politički predstavnici

susednih država.

Linije granice se na terenu obeležavaju u fazi demarkacije koju sprovode zajedničke

granične komisije. Za razliku od delimitacije, demarkacija je tehnički postupak koji

sprovode stručnjaci različitog profila (pravnici, kartografi, geografi i sl.).

Na osnovu kriterijuma predmeta relevantna pravila se mogu svrstati u dve grupe: jednu

grupu čine pravila koja se odnose na povlačenje graničnih linija u odnosu na elemente

reljefa ili prirodne elemente, a drugu čine pravila u vezi sa povlačenjem granice u

objektima koji su tvorevine ljudskih ruku.

Što se prve grupe pravila tiče radi se o pravilima povlačenja granica na planinama,

rekama, jezerima i unutrašnjim morima.

Kada planinski venac deli teritorije dveju ili više zemalja, granica ide jednom od tri

osnovne linije: podnožjem planinskog venca, preko najviših vrhova i grebena ili duž

vododerina (vodomeđa).

Kod graničnih reka obično se povlači granica između neplovnih i plovnih graničnih reka.

Smatra se za opšte pravilo da granična linija na nekoj neplovnoj reci prati liniju sredine, a

da na plovnim rekama ide maticom (thalweg). Ukoliko se na graničnoj reci nalazi most,

granična linija, u odsustvu drugačijeg sporazuma, ide sredinom mosta

Shvatanje nije jednodušno prihvaćeno.

Najuputnije je ugovorom o granici egzaktno utvrditi liniju razgraničenja na rekama.

Ugovorom o granicama može se predvideti da granica, delom ili u celini, ide obalom

granične reke tako da deo reke i reka u celini pripada jednoj od susednih država.

Rekama je svojstvena promena toka. Promene mogu biti postepene i lagane, koje za

posledicu imaju uvećanje obala reke, i nagle promene rečnog toka (avulsia) kada se

menja korito reke. Postepena promena rečnog toka dovodi i do odgovarajućeg pomeranja

granica dok u slučaju nagle promene rečnog toka granica ostaje tamo gde je bila pre

nego što je do promene došlo.

Dok se prvo pravilo može smatrati opšteprihvaćenim, drugo je pod izvesnom sumnjom.

Praksa je šarolika i kod povlačenja granice na jezerima koja se nalaze između dve ili više

država.

Kao specifično rešenje može se uzeti režim Kaspijskog jezera koje Rusiji i Iranu, kao

susednim državama pripada u celini tvoreći neku vrstu mare nullius rezervisanog za ove

zemlje.

U najvećem broju slučajeva jezera se dele između susednih država.

Nisu nepoznati slučajevi i da granično jezero pripada u celini jednoj od susednih država.

37. NAČINI STICANJA I GUBITKA DRŽAVNE TERITORIJE

Državna teritorija, kao konstitutivni element države, podleže večnom zakonu promena. U

doktrini međunarodnog prava promene državne teritorije su se restriktivno određivale

kao sticanje državne teritorije, pa se u tom smislu definišu načini ili modusi sticanja

državne teritorije.

U pozitivnom međunarodnom pravu koje je postavilo relativno koherentan koncept

zakonitosti akata sa osloncem na norme jus cogens, stvari treba posmatrati suštinski

različito u smislu povlačenja razlike između:

1. načina ili modusa sticanja teritorije kao pravno-tehničkog pravila; i,

2. zakonitosti sticanja teritorije.

U svakom konkretnom slučaju moraju se steći oba uslova. Recimo, ako bi jedna država

uspostavila vlast na izvesnoj teritoriji u skladu sa nekim od načina sticanja, a takav

postupak je u sukobu sa nekom od relevantnih normi jus cogens, čin uspostave vlasti je

lišen pravnih dejstava ab initio.

Od fundamentalne važnosti je pravo naroda na samoopredeljenje. U praksi UN, vršenjem

prava na samoopredeljenje naroda izvršena je revizija teritorijalnih stanja stvorenih

primenom relevantnih načina sticanja državne teritorije.

Aktuelni, pozitivni načini sticanja državne teritorije su:

a) cesija ili razmena;

b) efektivna okupacija terra nullius;

c) priraštaj (veštački i prirodni);

d) presuda međunarodnog suda ili arbitraže i odluka međunarodnog tela ili organizacije,

e) sukcesija.

Sa izuzetkom efektivne okupacije, načini sticanja su, mutatis mutandis, i načini gubitka

teritorije. Pored toga, država može izgubiti deo teritorije i odricanjem bez ustupanja

drugoj državi.

1. Cesija

Cesija je način sticanja teritorije na osnovu sporazuma kojim se jedna država (cedent)

odriče suverenih, vrhovničkih prava nad delom svoje teritorije i ustupa ih drugoj državi

(cesionar). Modaliteti transakcije uređuju se ugovorom, i, po prirodi stvari, variraju

zavisno od konkretnih okolnosti. Ugovorom se može utvrditi da se momenat odricanja i

zasnivanja vrhovničkog prava poklapaju ili da cedent administrira teritorijom do njene

fizičke predaje cesionaru ili se za relevantan momenat uzima "trenutak sprovođenja

sporazuma".

U vreme kada je dominirao patrimonijalni koncept državne teritorije, cesija se vršila i

ugovorom o poklonu.

Kod ugovora o cesiji protivčinidba se izražava, uglavnom, na dva načina: davanjem

naknade u novcu ili delova teritorije u zamenu za ustupljene delove fuđe teritorije.

Ponekad je i cesija inkorporisana u mirovne ugovore praćena protivčinidbom.

U novije vreme preovlađuje cesija u vidu razmene delova teritorija između dve države.

Razlozi za predominaciju razmene teritorija kao oblika cesije su dvojaki: s jedne strane,

prosto ustupanje dela državne teritorije, koja je konstitutivni element države, ima odioznu

konotaciju, i, s druge strane, praktične prirode.

2. Efektivna mirna okupacija

Efektivna okupacija podrazumeva zaposedanje teritorija u cilju zasnivanja suverene vlasti

koja u relevantnom momentu ne pripada nikome (terra nullius). Možemo stoga reći da je

mirna okupacija originarni način sticanja državne teritorije.

Efektivnu okupaciju kao način sticanja karakteriše nekoliko konstitutivnih elemenata:

a) predmet efektivne okupacije je teritorija u statusu terra nullius.

Svojstvo terra nullius je bitan uslov za valjanu mirnu okupaciju.

b) faktičko zaposedanje teritorije kao izraz namere da se zasnuje suverena vlast

(animus occupandi).

U pozitivnom međunarodnom pravu, faktičko, stvarno zaposedanje je konstitutivni

element pojma efektivne okupacije.

Radnje koje vode konstituisanju efektivne okupacije preduzimaju se u ime i za račun

države. Moguće je povući izvesnu razliku između radnji zaposedanja i uspostave

administracije. Podrazumeva se da država okupant u zvaničnoj formi oglasi zasnivanje

suvereniteta nad terra nullius.

c) Često se kao konstitutivni element mirne okupacije navodi i notifikacija države

okupanta trećim državama. U slučaju da treće države ne stave protest smatra se da je

mirna okupacija perfektna na osnovu prećutnog pristanka. Moglo bi se reći da je

notifikacija konzumiranau formalnom aktu države kojim proglašava pripajanje neke

teritorije svom državnom prostoru.

U pozitivnom pravu pribegava se ugovornom odricanju od prava na zasnivanje

suvereniteta nad terra nullius. To se, posebno, čini ako je teritorija u statusu terra nullius

od interesa za širi krug država ili međunarodnu zajednicu kao celinu (kosmos, otvoreno

more ili Antarktik) ili da bi se izbegli sukobi koji mogu proizaći iz više konkurentnih

zahteva (Antarktik). Odricanje od prava na zasnivanje prava nad terra nullius, vrši se

indirektno kroz kvalifikaciju odnosne teritorije kao internacionalizovane (Antarktik) ili kao

dobra od opšteg interesa (res communis omnium) koje su, po definiciji, nepodobne za

mirnu okupaciju i bilo kakvo podvlašćivanje.

3. Sudske odluke

Sudska odluka, po pravilu, nije način sticanja teritorije, već autoritativna i konačna odluka

o sticanju teritorije na jedan od priznatih načina (cesija, mirna okupacija itd.). Sud

primenjuje a ne stvara pravo, pa, otuda, sudska odluka u teritorijalnim sporovima ima

deklarativno dejstvo a ne konstitutivno dejstvo.

Izuzetno može se smatrati daje sudska odluka način sticanja (ili gubitka) državne teritorije

u slučaju kada je sud ovlašćen da spor oko neke teritorije resi van prava, na bazi

pravičnosti - ex equo et bono. Tada sud praktično stvara pravo u konkretnoj stvari.

4. Odluke međunarodnih organizacija ili drugih međunarodnih tela

Međunarodne organizacije, uključujući i Ujedinjene nacije i njene organe, nemaju pravno

ovlašćenje da odlučuju o teritoriji ili delovima teritorije suverenih država.

Odluke koje su na osnovu Povelje Ujedinjenih nacija, donosili nadležni organi Organizacije

u vezi sa starateljskim i nesamoupravnim teritorijama su suštinski različite prirode, budući

da se tiču osamostaljivanja zavisnih naroda, a ne sticanja državne teritorije. U

kolokvijalnom smislu reči, i nastanak nove države predstavlja sticanje teritorije.

Odluke međunarodnih organizacija i drugih međunarodnih tela, uključujući i neformalna

tela, igraju značajnu ulogu, često i odlučujuću, u priznanju valjanosti sticanja (ili gubitka)

državne teritorije kao oblik kolektivnog priznanja (ili nepriznavanja).

Bilo bi pogrešno aktima Ujedinjenih nacija i drugih međunarodnih organizacija odricati

bilo kakav značaj u sticanju (ili gubitku) državne teritorije.

5. Priraštaj (accessio)

Pod priraštajem podrazumeva se uvećanje (ili umanjenje) teritorije države prirodnim

događajima ili ljudskim radnjama, tako da razlikujemo prirodni i veštački.

Prirodni priraštaj teritorije postoji, recimo, u slučaju kada se granična reka odronjava na

jednoj obali a odroni se nagomilavaju na drugoj. O priraštaju se može govoriti samo ako

ušće čini granicu između država. U suprotnom, ne radi se o priraštaju već o promenjenom

odnosu suvozemne i vodene teritorije. Prirodni događaji koji uzrokuju uvećanje državne

teritorije proizvode pravne posledice automatski, bez ikakvog akta zainteresovanih

država.

Veštački priraštaj postoji, pak, kada se teritorija države uvećava ljudskim radnjama poput

isušivanja morskih prostranstava. O priraštaju kao načinu sticanja možemo govoriti jedino

ako se pri tom pomera i polazna linija u pravcu pučine.

6. Sukcesija

I sukcesija shvaćena u smislu zamene jednog suvereniteta drugim na određenoj teritoriji,

može u određenim slučajevima biti način sticanja državne teritorije.

U stvari, radi se o načinu sticanja u svakom slučaju sukcesije kada se teritorija države -

sukcesora uvećava ili se uvećava teritorija države prethodnice pripajanjem dela teritorije

države koja se raspala ili čiji se deo teritorije odvojio i pripojio postojećoj državi.

7. Odricanje (derilictio)

Odricanje se pojavljuje kao element kod cesije i, eventualno, održaja kao načina sticanja

teritorije. Za razliku od ovih načina sticanja teritorije kod kojih je odricanje jedan od

relevantnih elemenata sticanja teritorije, kod gubitka dela teritorije odricanje može

figurirati kao samostalan način.

Slučajevi odricanja od dela teritorije su retki u praksi.

Češći su slučajevi sporenja zainteresovanih država oko navodnog odricanja države od

dela svoje teritorije.

U praksi su mogući prikriveni oblici odricanja pod političkim pritiskom moćnih država i

međunarodnih organizacija.

8. Sticanje pomorske teritorije

Kako su unutrašnje morske vode i teritorijalno more deo državne teritorije, to se, u

određenom smislu, može govoriti o sticanju državne teritorije i u odnosu na morski

prostor, posebno u slučaju proširenja morskih pojaseva podvrgnutih suverenoj vlasti

obalne države.

Sticanje teritorije na moru je apsolutno rezervisano za pribrežne ili obalne države.

Neobalne države, mada raspolažu izvesnim pravima na otvorenom ili slobodnom moru,

ne mogu sticati pomorsku teritoriju.

Sticanje pomorske teritorije je moguće samo u odnosu na delove morskog prostora uz

obalu države. Obalna država ne može zasnovati prava nad delovima mora koji ne leže uz

njenu kopnenu teritoriju.

Postoje i slučajevi kada sticanje pomorske teritorije nije inherentne prirode, već

podrazumeva opšte priznanje i pristanak trećih država. Reč je po pravilu, o sticanju prava

na delovima otvorenog mora poput istorijskih zaliva, istorijskih voda, ili sedentarnog

ribarenja izvan granica teritorijalnog mora.

Konačno, kao osobenost sticanja pomorske teritorije može se navesti da je ono, po

pravilu, originarne prirode. Ostvaruje se, po pravilu, u odnosu na delove mora koji su u

statusu dobra od opšteg interesa (res communis omnium) tj. otvorenog mora, mada u

slučaju graničnog spora može doći i do derivativnog sticanja pomorske teritorije.

38. MEĐUNARODNE SLUŽBENOSTI

1. Pojam međunarodnih službenosti

Pod međunarodnim službenostima podrazumevaju se specifična, ugovorno dizajnirana

ograničenja teritorijalnog suvereniteta jedne države u korist druge države ili država.

Dve su osnovne karakteristike međunarodnih službenosti;

1. službenosti se konstituišu međunarodnim ugovorom, budući da podrazumevaju,

„izričitu koncesiju suverenog prava", tj. izričito ograničavanje suvereniteta na sopstvenoj

teritoriji. Službenost se konstituiše kontraktuelnim međunarodnim ugovorom i predstavlja

individualizirano ograničenje teritorijalnog suvereniteta. Međunarodne službenosti

počivaju na individualnom interesu država ugovornica.

2. službenosti u međunarodnom pravu ne podrazumevaju prenos suvereniteta već samo

njegovo ograničenje.

Postojanje službenosti u međunarodnom pravu je dugo bilo predmet sporenja u doktrini.

Pokazalo se da su konkretna sporenja razlike delom terminološke prirode jer u praksi je

nesporno postojanje stvarnih prava na teritoriji stranih država.

Nesporno je da su prihvatili postojanja ugovornih ograničenja prava država na sopstvenoj

teritoriji (stvarnopravnog karaktera) u korist trećih država.

Međunarodnim službenostima se ne bi mogle, po pravilu, smatrati vojne baze

U klasičnom međunarodnom pravu, međunarodne službenosti su često predstavljale

prikrivenu formu ekspanzionističke politike zaogrnute u pravo. Kao primer se mogu

navesti iznajmljivanja dela državne teritorije, koncesije za stvaranje država sopstvenih

zona na teritoriji druge države.

U demokratizovanom međunarodnom pravu međunarodne službenosti bi trebalo da služe

saradnji država na bazi uzajamnosti i poštovanja interesa obe strane. Pozitivno značenje

međunarodnih službenosti svoju najbolju potvrdu nalazi u prerastanju ograničenja

suvereniteta utvrđenog konkretnom službenošću u opšte ograničenje suvereniteta država

kao što je, primera radi, bio slučaj sa pravom plovidbe međunarodnim rekama ili

tranzitnim prolazom neobalnih država.

2. Podela međunarodnih sluđbenosti

Za primarnu valja uzeti podelu na ekonomske i vojnopolitičke službenosti.

1. ekonomske službenosti mogu biti različite. Recimo, stvaranje slobodnih carinskih zona,

podizanje postrojenja koja su ekonomski isključena iz oblasti države na čijoj se teritoriji

nalaze i neposredno vezana za državu korisnika službenosti, građenje železničkih pruga

sa eksteritorijalnim karakterom i dr.;

2. vojne službenosti su u prošlosti, po pravilu, ustanovljavane mirovnim ugovorima i

sastojale su se u demilitarizaciji izvesnih oblasti, zabrani podizanja utvrđenja i si. U novijoj

praksi vojnim službenostima nalikuju ugovori o osnivanju vojnih baza jedne države na

teritoriji druge strane države. Vojne baze se ne bi mogle smatrati međunarodnim

službenostima u pravnom smislu reči. S obzirom na to da je jedna od osnovnih

karakteristika službenosti da počivaju na ograničenju, a ne isključenju, vlasti teritorijalnog

suverena, vojne baze predstavljaju institut kojim se vrši privremena oročena cesija dela

državne teritorije na kojoj se uspostavlja baza.

Međunarodne službenosti se mogu podeliti i na osnovu kriterijuma prirode službenosti.

Relevantni oblici ove podele su:

1. službenosti trpljenja (in patiendo). U ovu grupu ulaze službenosti poput prava tranzita

preko državne teritorije i sl;

2. službenosti nečmjenja (in non faciendo) tj. službenosti koje se sastoje u ugovornoj

zabrani vršenja radnji na svojoj teritoriji svojstvenih suverenitetu, kao primera radi,

izgradnje vojnih utvrđenja duž granice; i

3. službenosti činjenja (in faciendo). Ovu grupu međunarodnih službenosti čine

službenosti koje odlikuje ugovorna obaveza jedne države da na svojoj teritoriji preduzima

radnje u korist ili interesu druge države poput snabdevanja vodom ili strujom.

3. Prestanak službenosti

Budući da počivaju na međunarodnom ugovoru, službenosti, u načelu, prestaju na načine

analogne načinima prestanka dejstva međunarodnih ugovora.

U slučaju teritorijalnih promena sukcesija sama po sebi ne utiče na prava i obaveze

države sukcesora koje su striktno vezane za određenu teritoriju u korist trećih država.

Iako u praksi ima i suprotnih primera, pravilo je da rat između države davaoca i države

korisnika službenosti ipso facto dovodi do prestanka službenosti."Sve ima svoje, i vatra i led, u kap se spoje, i cemer i med... Sve ima svoje, vrlina i greh, tuge postoje da bi prizvale smeh..."

Ribica

Forumas u usponu

Posts: 191

Joined: 14 Mar 2009 16:56

Top



39. UPOTREBA MEĐUNARODNIH REKA U PLOVIDBENE SVRHE

Međunarodne reke su oduvek korišćene u svrhe plovidbe. Moglo bi se reći da je plovidba

bila neka vrsta prirodne upotrebe reka. Grocijusova ideja da su države u obavezi da

dopuste pravo neškodljivog prolaza kroz reke, nije naišla na prihvatanje u praksi država.

Dugo vremena one su plovidbu međunarodnim rekama na delu tih reka koje protiču kroz

njihovu teritoriju regulisale unutrašnjim pravom ili bilateralnim ugovorima držeći se

premise da mogu zabraniti stranim brodovima prolaz kroz svoju teritoriju ili ga dopustiti



pod uslovima koje su same formulisale.

Ideja o međunarodnom pravu na plovidbu međunarodnim rekama formulisana je nakon

francuske buržoaske revolucije. Dekretom francuskog Konventa od 1797. godine reke

Šelda i Meza su proglašene otvorenim za plovidbu brodova svih pribrežnih država. Svoje

multilateralno pokriće dobija Završnim aktom Bečkog kongresa od 1815. godine. „Sile čije

su državne teritorije odvojene ili kroz koje protiče jedna ista plovna reka obavezuju se da

opštim sporazumima regulišu sve što se odnosi na plovidbu tom rekom." U tom smislu

utvrđeno je da plovidba duž celog toka takvih reka od tačke gde svaka od njih postaje

plovna do ušća, biće potpuno slobodna i neće se moći u pogledu trgovine nikome

zabraniti. Završnom aktu Kongresa pridruženi su i posebni pravilnici za plovidbu Rajnom,

Nekerom, Majnom, Mozelom, Mezom i Eskoom, koji su posedovali istu snagu kao da su

sastavni delovi Završnog akta.

Princip slobode plovidbe međunarodnim rekama, proklamovan Završnim aktom Bečkog

kongresa, nije primenjen na jednobrazan način. Postojale su značajne razlike u primeni

tog opšteg principa na pojedine međunarodne reke i to kako u pravnom osnovu plovidbe

tako i u obimu i modalitetima slobode plovidbe.

Iako je sam princip slobode plovidbe međunarodnim rekama deo opšteg međunarodnog

prava, ne postoje opšteprihvaćena pravila o plovidbi međunarodnim rekama. Pokušaj da

se ona ustanove na Barcelonskoj konferenciji 1921. godine nije doveo do pozitivnog

rezultata.

Režimi plovidbe na pojedinim međunarodnim rekama podlegali su promenama zavisno od

preovlađujućih političkih okolnosti.

* Režim plovidbe na Dunavu. Plovidba Dunavom, najvećom evropskom rekom, dugo

vremena se obavljala u odsustvu pravne regulative, na bazi faktičkog stanja ili dvostranih

ugovornih aranžmana dve velike sile (Austrije i Rusije) od kojih je prva dominirala

srednjim tokom Dunava, a druga ušćem Dunava.

Prvi višestrani ugovorni režim na Dunavu uspostavljen je Pariškim ugovorom od 1856.

godine. Relevantne odredbe Pariškog ugovora nisu po svojoj prirodi obične ugovorne

odredbe. U Ugovoru stoji da je režim koji se primenjuje na Dunav i njegovo ušće primena

relevantnih načela Bečkog kongresa.

Ugovor utvrđuje zabranu nametanja ograničenja plovidbi Dunavom izuzev onih koja su

izričito predviđena samim odredbama Ugovora. Utvrđena je zabrana naplaćivanja taksi

samo za plovidbu rekom, kao i naplata dažbina za robu koja se nalazi na brodu.

Sprovođenje u život odredaba Ugovora stavljeno je u nadležnost dvema komisijama:

Evropskoj komisiji koju su, uglavnom, sačinjavale velike sile - nepribrežne države (Velika

Britanija, Francuska, Austrija, Pruska, Sardinija i Turska) i Pribrežnoj komisiji sastavljenoj

od delegata pribrežnih zemalja (Austrija, Bavarska, Turska i Virtenberg) i komesara tri

vazalske dunavske kneževine (Srbija, Vlaška i Moldavija).

Nadležnost Evropske komisije bila je, na osnovu Ugovora, ograničena kako ratione loci

tako i ratione temporis. Obuhvatala je preduzimanje potrebnih radova da bi se ušće

Dunava kao i susedni delovi mora raščistili i tako stvorili povoljni uslovi za plovidbu.

Nadležnosti Komisije utvrđene Ugovorom sastojale su se u:

a) izradi pravila plovidbe i rečne policije;

b) otklanjanju prepreka koje se suprotstavljaju primeni odredaba Bečkog ugovora na

Dunavu;

c) naređenju i izvršenju potrebnih radova na ćelom toku reke i,

d) da se stara, posle ukidanja Evropske komisije, o održavanju plovnosti Dunava i

susednih delova mora.

Po završetku Prvog svetskog rata režim plovidbe na Dunavu regulisan je Versaj-skim

ugovorom i Definitivnim statutom Dunava od 1921. godine. Versajski sistem je

konstituisao liberalan režim plovidbe proklamujući da je Dunav plovan kako za brodove

pribrežnih tako i nepribrežnih zemalja i to čitavim tokom od Ulma do mora, zajedno sa

pritokama koje služe dvema ili više država kao veza sa morem. Sloboda plovidbe

proglašena je i u odnosu na sve kanale uključujući i kanal Dunav - Rajna ako i kada bude

prokopan. Evropska komisija je bila nadležna za plovni tok Dunava od Braile do mora s

tim što je njen sastav bitno promenjen. Sile pobednice su iz članstva Komisije isključile

poražene sile (Nemačku, Tursku i Austrougarsku) kao i Rusiju. Međunarodna Dunavska

komisija, nadležna za deo Dunava od Ulma do Braile, nije zadržala isključivo pribrežni

karakter budući da se u njen sastav pored predstavnika pribrežnih država ušao i po jedan

predstavnik svake nepribrežne države članice Evropske komisije.

Definitivni statut je konsakrirao pravila Versajskog sistema. Evropska dunavska komisija

je, kako je predviđeno Sinajskim sporazumom, prestala da vrši svoja prava. 1939. godine

potpisan je Bukureštanski sporazum o prijemu Nemačke u Evropsku dunavsku komisiju i

pristupanju Nemačke i Italije Sinajskom sporazumu. Aneksijom Besarabije, SSSR je postao

pribrežna država i na osnovu toga je Protokolom zaključenim u Beču dobio pravo da

učestvuje u administraciji gornjeg toka Dunava.

* Važeći režim plovidbe - Konvencija o režimu plovidbe na Dunavu (1948).

Važeći režim plovidbe Dunavom utvrđenje Konvencijom donetom 18. avgusta 1948.

godine na Konferenciji održanoj u Beogradu.

U odnosu na prethodne režime, Konvencija iz 1948. godine sadrži izvesne suštinske

razlike. One se mogu grupisati u više tačaka:

a) domašaj slobode plovidbe ratione loci;

b) sadržina načela slobode plovidbe;

c) nadležnost pribrežnih država u regulisanju plovidbe;

d) organizacioni mehanizam.

1. Režim ustanovljen Konvencijom primenjuje se na plovni deo reke Dunava od Ulma do

Crnog Mora rukavcem Sulina sa izlazom na more kroz Sulinski kanal. Podunavske zemlje

mogu na bazi bilateralnih ili višestranih ugovora ustanoviti slobodu plovidbe na pritokama

Dunava. Tako su, recimo, Jugoslavija i Mađarska zaključile 9. marta 1955. godine

Sporazum o plovidbi rekom Tisom;

2. Što se sadržine načela slobode plovidbe tiče, Konvencija utvrđuje da će plovidba na

Dunavu biti slobodna i otvorena državljanima, trgovačkim brodovima i robi svih država na

bazi ravnopravnosti u pogledu lučkih i plovidbenih taksa, kao i u pogledu uslova

trgovačke plovidbe. Plovidba Dunavom dozvoljena je, dakle, samo trgovačkim

brodovima.

3. Konferencija je protekla u duhu slogana „Dunav podunavskim zemljama". Smisao

slogana je da se nadležnosti koje su u ranijim režimima pripadale velikim, nepribrežnim

državama vrate podunavskim državama. Konvencija proširuje nadležnost podunavskih

zemalja kako u pravima tako i u obavezama. Pribrežna država donosi sanitarna i

policijska pravila u pogledu plovidbe Dunavom, pod rezervom da ta pravila treba da se

primenjuju bez diskriminacije po nacionalnoj pripadnosti brodova. Pribrežnim državama

pripadaju i carinska, sanitarna i služba rečne bezbednosti na Dunavu. Plovidba se vrši na

osnovu pravila utvrđenih od strane pribrežnih zemalja čiju teritoriju seče Dunav a u

zonama gde obale Dunava pripadaju dvema državama prema pravilima određenim

Sporazumom između tih država.

4. Konvencija napušta raniji sistem koji je nadležnost nad Dunavom delio između dve

komisije i po prvi put u istoriji pravnog uređenja plovidbe Dunavom formira jedno telo -

Dunavsku komisiju. Dunavska komisija - sastavljena od po jednog predstavnika iz svake

od podunavskih zemalja. Komisija bira iz redova svojih članova predsednika,

potpredsednika i sekretara na period od 3 godine. Komisija ima opštu nadležnost i

specijalne nadležnosti. Opšta nadležnost Komisije sastoji se u staranju o izvršenju

odredaba Konvencije. Posebne nadležnosti obuhvataju širok krug pitanja od kojih valja

izdvojiti sledeća: izrada generalnog plana velikih radova koji su u interesu plovidbe;

ujednačavanja pravila rečne bezbednosti; koordinacija rada hidrometeoroloških službi na

Dunavu; prikupljanje statističkih podataka za potrebe plovidbe; objavljivanje za potrebe

plovidbe priručnika, saobraćajnih karata, plovidbenih karata i atlasa. Komisija donosi

odluke većinom glasova. Članovi Komisije i lica koja ona opunomoći uživaju diplomatski

imunitet. Službene prostorije, arhive, dokumenta koji su svojina Komisije nepovredivi su.

Komisija ima svoj pečat, i svoju zastavu koju može da ističe na svojim prostorijama i

svojim brodovima.

Konvencija je predvidela i formiranje dve specijalne rečne administracije.

Na donjem Dunavu (od ušća Sulinskog kanala do Braile) formirana je rečna administracija

koju čine predstavnici pribrežnih, susednih država (Rumunija i Rusija). Zadatak specijalne

rečne administracije na donjem Dunavu sastoji se u izvođenju hidrotehničkih radova i

regulisanju plovidbe. Sedište Administracije je u Galcu.

Na sektoru Đerdapa stvorena je specijalna rečna Administracija Đerdapa koju čine

predstavnici Rumunije i Srbije. Njen zadatak sastoji se u izvođenju hidrotehničkih radova i

regulisanju plovidbe na sektoru koji na desnoj strani Dunava ide do Kostolca a na levoj

strani od Moldova Veke do Turnu - Severina. Sedišta Administracije su: Oršava na

rumunskoj strani i Tekija na srpskoj, strani.

Predviđen je dvostepeni sistem rešavanja sporova između ugovornica u pogledu primene

i tumačenja Konvencije. Spor se rešava putem direktnih diplomatskih pregovora a ako

pregovori ne urode plodom na zahtev ma koje od spornih strana spor se podnosi Komisiji

za mirenje. Komisiju čine po jedan predstavnik svake sporne strane i treći član koga

određuje ili predsednik Dunavske komisije ili Komisijakao celina. Budući da su odluke

Komisije za mirenje definitivne i obavezne za sporne strane, primećuje se daje ona, u

stvari, arbitražni sud.

Konvencija utvrđuje postupak za izmenu. Izmene Konvencije mogu se izvršiti na zahtev

većine država ugovornica a stupaju na snagu posle deponovanja ratifikacionih

instrumenata šest država ugovornica Konvencije.

40. VANPLOVIDBENO KOPIŠĆENJE MEĐUNARODNIH VODNIH TOKOVA

Iako su se reke od davnina koristile.i u vanplovidbene svrhe (recimo, irigacioni sistemi)

međunarodno pravo se do najnovijih vremena ograničavalo na regulisanje plovidbe

rekama.

Široka upotreba reka u neplovidbene svrhe (proizvodnja električne energije,

navodnjavanje, proizvodnja pijace vode i sl.) otvorila je neka nova pitanja koja traže

pravno regulisanje na međunarodnom planu.

Izvesni oblici neplovidbenog korišćenja reka ne samo da menjaju svojstva vode već mogu

smanjiti količinu voda i dovesti do nestanka rečnog toka u nizvodnoj pribrežnoj državi.

Međunarodno pravo do danas nije izgradilo opšteprihvaćena pravila o neplovid-benom

korišćenju međunarodnih reka. Od pokušaja da se ustanove takva pravila valja izdvojiti

rad Komisije za međunarodno pravo UN. Nakon višegodišnjeg rada Komisija je 1994.

godine sačinila konačni Nacrt Konvencije o pravu neplovidbenog korišćenja

međunarodnih plovnih tokova. Generalna skupština UN je 21. maja 1997. godine, na

osnovu navedenog Nacrta, usvojila Konvenciju o pravu neplovidbenog korišćenja

međunarodnih vodnih tokova.

Postoje izvesni opšti principi koji, zajedno sa presedanima, ugovornom regulativom i

doktrinarnim mišljenjima, služe kao osnov u konstrukciji odgovarajućih pravnih pravila.

Pravila Konvencije o pravu neplovidbenog korišćenja međunarodnih vodnih tokova (1997)

potvrđuju rašireno mišljenje, da je teško, gotovo nemoguće, u konkretnoj stvari

formulisati corpus preciznih, obavezujućih pravila, već da na osnovu izvesnih opštih

principa valja, zavisno od konkretnih uslova svakog vodenog toka, konstituisati

partikularno pravo.

Konvencija utvrđuje pravo država vodenog toka da na svojim odnosnim teritorijalna

koriste međunarodni vodni tok na „pravičan i razuman način", što posebno podrazumeva

korišćenje i razvoj vodnog toka država u cilju postizanja optimalnog i održivog korišćenja

uzimajući u obzir interese zainteresovanih država vodnog toka u saglasnosti sa

odgovarajućom zaštitom. Navedeno pravilo se kvalifikuje kao fundamentalno pravo i

obaveza država. Ono je dopunjeno pravilom o zajedničkom učešću država vodnog toka u

upotrebi, razvoju i zaštiti vodnog toka na pravičan i razuman način. Ovakvo učešće

podrazumeva kako pravo da se vodni tok koristi tako i dužnost saradnje u zaštiti i razvoju

vodnog toka.

Obaveza „pravičnog i razumnog" načina korišćenja međunarodnog vodnog toka, sama po

sebi, ne isključuje mogućnost nanošenja štete drugoj državi vodnog toka.

U pogledu odgovornosti za štetu koju jedna država vodnog toka prouzrokuje drugoj

državi, Konvencija razlikuje dve situacije.

Odgovornost države za štetu se po Konvenciji kostituiše u slučaju da se steknu dva

uslova:

a) da je šteta značajna (significant harm);

b) da je do štete došlo usled toga što država nije ispoljila dužnu pažnju.

Dužna pažnja je, u smislu odredaba Konvencije, kriterijum zakonitosti ponašanja države

vodnog toka. U slučaju da je, i pored dužne pažnje, prouzrokovana šteta drugoj državi

vodnog toka, Konvencija utvrđuje obavezu ugovornica, da, u odsustvu sporazuma koji bi

takvu upotrebu regulisao, pristupe konsultacijama o obimu u kome je takva upotreba

pravična i razumna kao i o pitanju regulisanja takve upotrebe u cilju eliminisanja ili

ublažavanja bilo kakve prouzrokovane štete. Konsultacije se mogu ticati i pitanja

kompenzacija kada je to prikladno.

Prilikom utvrđivanja visine štete uzimaju se u obzir sve relevantne okolnosti u

konkretnom slučaju a posebno da li je štetna radnja prouzrokovala i neku korist za državu

vodnog toka.

U praksi se može postaviti pitanje prioriteta upotreba voda međunarodnih vodnih tokova.

Prioritet u tom smislu može se ustanoviti bilo ugovorom ili običajem zainteresovanih

država vodnog toka. U odsustvu ugovora ili običaja Konvencija ustanovljava rezidualno

pravilo po kome nijedna upotreba međunarodnog vodnog toka ne poseduje inherentni

prioritet u odnosu na druge. Mogući sukobi između država vodnog toka u pogledu

različitih upotreba vodnog toka rešavaju se u skladu sa principima pravičnog i razumnog

korišćenja i zabrane prouzrokovanja značajne štete. Na potrebu očuvanja elastičnosti u

odnosu prema različitim upotrebama voda međunarodnih vodnih tokova posebno je

insistirano na simpozijumu održanom u Delftu juna 1951. godine pod sponzorstvom

UNDP. Deklaracija usvojena na simpozijumu elastičnost brani neophodnošću da se

obezbedi snabdevanje pijacom vodom koja treba da zadovolji potrebe čovečanstva u

budućnosti.

41. IZVORI PRAVA MORA

Izvori prava mora nalaze se u međunarodnim ugovorima, običajnim pravilima i

unutrašnjim propisima pojedinih zemalja. Još je Društvo naroda pristupilo kodifikaciji

prava mora, ali neki konkretni rezultati nisu postignuti. Pod okriljem Ujedinjenih nacija

održane su tri konferencije o pravu mora: 1958, 1960. i 1982. godine.

Na konferenciji 1958. održanoj u Ženevi donete su četiri konvencije:

1. Konvencija o teritorijalnom moru i spoljnjem pomorskom pojasu (stupila na snagu

1964.);

2. Konvencija o otvorenom moru (stupila na snagu 1962.);

3. Konvencija o ribarenju i očuvanju bioloških bogatstava otvorenog mora (stupila na

snagu 1966. godine) i

4. Konvencija o epikontinentalnom pojasu (stupila na snagu 1964.).

Ženevske konvencije predstavljaju prvi uspešnu mada ne potpunu kodifikaciju prava

mora. Odredbe Konvencije vezuju samo države ugovornice.

Druga Ženevska konferencija 1960. održana je u atmosferi pojačane međunarodne

zategnutosti i neki vidni rezultati nisu postignuti. Konferencija se bavila pored ostalog

problemom širine teritorijalnog mora, koje je ostalo nerešeno na prvoj konferenciji, ali

uspeh ni ovoga puta nije postignut.

Treća konferencija o pravu mora koja je, nakon višegodišnjeg rada i 11 zasedanja,

usvojila 1982. Konvenciju o pravu mora, počela je sa radom 1973. u znaku saznanja da su

pravila ženevskih konvencija zrela za reviziju. Na konferenciji koja je održana decembra

1982. u prisustvu predstavnika 141 zemlje potpisana je Konvencija o pravu mora. Naša

zemlja ratifikovala je ovu Konvenciju 27. novembra 1985.

Konvencija sadrži dve grupe odredbi sa stanovišta odnosa tih odredbi prema pozitivnom

pravu mora. Jedne preciziraju i kristalizuju institute pozitivnog prava mora, dok druge

sadrže rešenja de novo. Drugim recima, pravila u Konvenciji predstavljaju kombinaciju

kodifikacije i progresivnog razvoja.

42. POLAZNA ILI BAZNA LINIJA

More je u fizičkom smislu jedna organska, nedeljiva celina. Međunarodno pravo mora,

institucionalizujući zahteve obalnih država za zasnivanjem suverenih prava ili jurisdikcije

na određenim delovima mora, tu jedinstvenu celinu deli na morske pojaseve. Morski

pojasevi su, prema tome, pravni instituti nastali deobom mora kao fizičke celine.

U pravnoj deobi mora osnovni parametar je tzv. osnovna ili bazna linija. Od te linije meri

se širina teritorijalnog mora i spoljni morski pojas, epikontinentalni pojas i isključiva

ekonomska zona. Posredno osnovna linija služi i kao kriterijum za određivanje unutrašnjih

morskih voda.

Polazna linija može biti normalna i prava. Normalna polazna linija predstavlja liniju niske

vode duž obale, kako je naznačena na pomorskim kartama krupnog formata koje obalna

država službeno priznaje. U slučaju izrazite horizontalne razuđenosti obale, ili ako se duž

obale u njenoj neposrednoj blizini nalazi niz ostrva, obalnoj državi je dopušteno

povlačenje pravih polaznih linija, tj. linija koje ne slede liniju kopna već spajaju istaknute

tačke na kopnu i na ostrvima. Legalnost ove prakse potvrdio je Međunarodni sud pravde

u britansko-norveškom sporu o ribolovu od 1951.

Nova konvencija o pravu mora (1982) inaugurišući koncept arhipelaškog mora uvodi i

pojam arhipelaških polaznih linija pod kojima podrazumeva ravne linije koje spajaju

krajnje tačke najisturenijih ostrva i nadvodnih grebena u arhipelagu.

43. UNUTRAŠNJE MORSKE VODE

Pod unutrašnjim morskim vodama podrazumevaju se delovi mora koji leže iza polazne ili

bazne linije. Odlikuju se čvrstom povezanošću sa kopnom kao glavnim državnim

područjem, tj. sa elementima horizontalne razuđenosti obale.

U unutrašnje morske vode spadaju: ušća reka, morski prostori luka, zalivi, zatvorena

mora, delovi mora između niza ostrva i kontinentalnog dela teritorije, more između ostrva

i more između linije niske vode (oseke) i najvišeg nivoa mora (plime).

Bitna oznaka pravnog režima ovog pojasa ogleda se u tome što se unutrašnje morske

vode, uključujući morsko dno i podmorje kao i odgovarajući deo vazdušnog prostora,

nalaze pod punim suverenitetom obalne države. U tom pogledu, postoji znak jednakosti

između prava kojima obalna država raspolaže nad kopnenim delom svoje teritorije i prava

koja poseduje nad unutrašnjim morskim vodama. Vršeći svoja suverena prava nad ovim

pojasom, obalna država uvažava izvesne opšte interese.

S obzirom na to da su unutrašnje morske vode pod suverenom vlašću obalne države važi

pravilo da su, za vreme boravka u unutrašnjim morskim vodama, strani brodovi i lica koja

na njima borave, potčinjeni jurisdikciji obalne države. Izuzetak su ratni brodovi i tzv. javni

brodovi.

Od delova unutrašnjih morskih voda poseban značaj imaju luke. Konvencija i Statut o

međunarodnom režimu morskih luka (1923.) definišu morske luke kao „sve luke u koje

redovno uplovljavaju pomorski brodovi i koji se upotrebljavaju za pomorsku trgovinu."

Pored trgovačkih luka, međunarodno pravo poznaje i ratne luke tj. luke rezervisane za

ratnu mornaricu odnosne države tako da je u ove luke zabranjen pristup kako stranim

ratnim brodovima, tako i svim trgovačkim brodovima bez obzira na zastavu koju nose.

Svaka obalna država suvereno odlučuje koje su luke otvorene za pomorski saobraćaj.

Tradicionalno pravilo po kome trgovački brodovi imaju pravo uplovljavanja u luke

otvorene za međunarodni saobraćaj, novija praksa je izmenila u smislu utvrđivanja

dopunskih, kvalifikatornih uslova za upravljanje izvesnih vrsta brodova. Tako, recimo,

strani nuklearni brod mogao je uploviti u jugoslovenske luke pod uslovom da dobije

odobrenje nadležnog organa. Pooštreni uslovi se po bivšem jugoslovenskom pravu

primenjuju i na strane brodove koji prevoze više od 2.000 tona nafte, tako da ovi brodovi

imaju podneti potvrdu o osiguranju ili jemstvu za slučaj imovinske odgovornosti

prouzrokovane eventualnim zagađivanjem.

Ratni brod, je, recimo, mogao uploviti u domaću luku po bivšem jugoslovenskom pravu

pod uslovom da dobije odobrenje koje je izdavala vlada. Pored toga važilo je pravilo da su

u jugoslovenskim unutrašnjim morskim vodama mogla boraviti najviše tri strana ratna

broda iste zastave, i to najviše 10 dana.

Strani trgovački brod potpada pod jurisdikciju obalne države dok boravi u njenim

unutrašnjim morskim vodama. U praksi se, međutim, uvrežilo pravilo da obalna država ne

zasniva svoju krivičnu jurisdikciju u slučajevima kada krivična dela izvršena od članova

posade ne diraju u interese obalne države i njen javni poredak. Obalna država poseduje

tzv. represivnu vlast, ali nema krivičnu jurisdikciju tako da sudovi i drugi organi obalne

države ne mogu intervenisati. U slučaju blažih prekršaja zakona i propisa, uobičajeno je

da se na to skrene pažnja komandantu broda, a u slučaju težih prekršaja brodu se može

uskratiti gostoprimstvo. Ako delatnosti broda ozbiljno zadiru u suverenitet i bezbednost

zemlje, u obzir dolaze i mere samoodbrane.

Zalivi predstavljaju jasno istaknute uvale koje zadiru u kopno pod uslovom da je površina

te uvale jednaka ili veća od površine polukruga čiji je prečnik jednak dužini linije koja

zatvara ulaz u uvalu. Osnovni kriterijum za utvrđivanje režima za-liva je pripadnost obala

zaliva, tj. zaliv pripada državi čije su obale zaliva. Ako obale pripadaju dvema ili više

država ustanovljava se pojas teritorijalnog mora, a preostali deo zaliva potpada pod režim

otvorenog mora. Ovaj osnovni kriterijum koriguje se kriterijumom veličine zaliva tako što

se sastavnim delom unutrašnjih morskih voda smatraju samo oni zalivi kod kojih

rastojanje između linija najniže oseke kod prirodnih ulaznih vrata zaliva ne prelazi 24

nautičke milje (n/m). Na delu zaliva koji prelazi širinu od 24 n/m ustanovljava se režim

otvorenog ili slobodnog mora.

Što se ušća reka tiče, pravilo je da ako se reka direktno uliva u more, polaznu liniju

predstavlja pravac preko ušća reke između tačaka niske vode (oseke) na njenim obalama.

Ako se reka na ušću račva (estuar), primenjuju se po analogiji pravila koja važe za zalive.

Ako se niz ostrva (arhipelag) nalazi uz kopnenu državnu teritoriju, obalna država ima

pravo da u unutrašnje morske vode uvrsti i morski prostor između prave polazne linije

koja spaja najisturenije tačke na ostrvima i na kopnu. Praktikuje se, uglavnom, u Evropi

(Grčka, Turska, Velika Britanija, Norveška).

Zatvorena mora se određuju kao morski prostori koji su sa otvorenim morem spojeni

moreuzom, ali tako da su sve obale mora i moreuzi pod suverenom vlašću jedne države.

Svojstvo zatvorenog mora je rezultat političko-teritorijalne podele.

Pod režim unutrašnjih morskih voda potpada i more između linije niske vode i linije

najviše vode (plime). Analogni efekti postižu se i pomeranjem prirodne linije najniže oseke

veštačkim, ljudskim radnjama.

44. ARHIPELAŠKO MORE

Nova Konvencija o pravu mora restriktivno određuje pojam arhipelaške države kao države

čija se teritorija sastoji u celini od jednog ili više arhipelaga, koji su tako povezani da

zajedno čine prirodnu geografsku, ekonomsku i političku celinu ili se istorijski smatraju

takvom celinom. Arhipelaške države imaju, po Konvenciji, pravo da proklamuju tzv.

arhipelaško more koje se definiše kao morski prostor između ostrva i teritorijalnog mora

ili između unutrašnjih morskih voda i teritorijalnog mora. Prema tome, unutrašnja granica

arhipelaških voda je linija niske vode duž obale ostrva ili su to ravne polazne linije koje

određuju spoljnu granicu unutrašnjih morskih voda. Spoljnu granicu arhipelaških voda

čine tzv. arhipelaške polazne linije, tj. linije koje spajaju krajnje tačke najudaljenijih ostrva

i nadvodnih grebena u arhipelagu. Pri tom, Konvencija utvrđuje i određene proporcije tako

da odnos između tako zahvaćene površine mora i površine ostrva treba da se kreće u

rasponu 1:1 do 9:1.

Arhipelaške polazne linije se ne smeju znatno udaljiti od opšte konfiguracije arhipelaga,

niti, pak, smeju odvajati teritorijalno more druge države od otvorenog mora ili od

isključive ekonomske zone. Konvencija predviđa da dužina tih linija ne može, po pravilu,

prelaziti 100 n/m. Izuzetno 3 posto od ukupnog broja tih polaznih linija može preći tu

dužinu, ali najviše do 125 n/m.

Arhipelaške vode, zajedno sa podmorjem i vazdušnim prostorom, podvrgnute su pod

suverenost arhipelaške države. Pri tom suverenost države trpi izvesna ograničenja koja su

institucionalizovana u:

a) pravu prolaza stranih brodova, i

b) pravima susednih država.

a) Osnovno ograničenje suverenosti arhipelaške države je pravo neškodljivog prolaska

brodova svih država kroz arhipelaško more analogno neškodljivom prolasku kroz

teritorijalno more. Arhipelaška država može, međutim, na bazi nediskri-minacije između

stranih brodova, a iz razloga bezbednosti, privremeno obustaviti neškodljivi prolaz stranih

brodova u tačno određenim delovima svojih arhipelaških voda.

Arhipelaška država može odrediti plovne, kao i vazdušne puteve iznad arhipelaškog

mora, pogodne za siguran, neprekinut i brz prolaz brodova (odnosno vazduhoplova) kroz

arhipelaške vode ili teritorijalno more uz njega. Na tom osnovu konstituiše se pravo

prolaza arhipelaškim plovnim putevima kada se radi o brodovima, odnosno pravo preleta

arhipelaškim vazdušnim putevima kada je reč o vazduhoplovima.

Pravo tranzitnog prolaza je šire od prava neškodljivog prolaza jer podrazumeva samo

neznatna ograničenja slobode plovidbe u vezi sa sprečavanjem zagađenja, bezbednošću

plovidbe i poštovanjem elementarnih interesa obalne države.

b) Ograničenje suverenih prava arhipelaške države institucionalizovano Konvencijom u

vidu prava susednih država tiče se prvenstveno ribolova. Konvencija obavezuje

arhipelašku državu da poštuje postojeće sporazume sa drugim državama i da prizna

tradicionalna ribolovna prava i druge legitimne delatnosti neposrednih susednih država

na pojedinim područjima koja ulaze u arhipelaške vode. Ta prava pripadaju neposredno

susednim državama i, po svojoj prirodi, su neprenosiva.

Institut arhipelaškog mora predstavlja kompromis između zahteva arhipelaških država,

uglavnom nedovoljno razvijenih, da zaštite svoje političke, ekonomske i be-zbednosne

interese i zahteva velikih pomorskih sila da se očuva u najvećoj mogućoj meri pravo

prolaza svih brodova.

Sa stanovišta pravno-teorijske konstrukcije institut arhipelaškog mora nosi hibridna

obeležja svojstvena kompromisnim rešenjima - na jednoj strani temelji se na načelu

suverene vlasti arhipelaške države, a na drugoj, ograničenja koja su pri tom nametnuta

veća su od ograničenja koja važe u drugim morskim pojasevima pod suverenom vlašću

obalne države.

Neke arhipelaške države su još pre III konferencije proklamovale svoja prava nad širokim

prostorima mora. Prihvatajući koncept arhipelaškog mora utvrđen Konvencijom, neke

arhipelaške države su ostale pri različitim tumačenjima pojedinih odredbi Konvencije.

45. TERITORIJALNO MORE

Pod teritorijalnim morem podrazumeva se pojas koji se u određenoj širini proteže duž

obale, od polazne linije u pravcu otvorenog mora. Prava kojima obalne države raspolažu u

teritorijalnom moru protežu se i na vazdušni prostor iznad teritorijalnog mora, odnosno

njegovo dno i podmorje. Posedovanje teritorijalnog mora je inherentno i nezavisno od

volje obalne države. Ona taj pojas stiče ipso iure, na osnovu same činjenice da njenu

kopnenu teritoriju zapljuskuje more.

Dok je posedovanje teritorijalnog mora obavezno i nezavisno od volje države, širina ovog

pojasa se određuje jednostranim aktima. Pitanje širine ovog pojasa je bilo predmet

najraznovrsnijih zahteva obalnih država.

Dugo vremena je izgledalo da su se zahtevi obalnih država ograničili na pojas širok 3 n/m

(tzv. league marine rule). Ženevska konvencija o teritorijalnom moru i spoljnjem morskom

pojasu (1958) je na opšti način utvrdila da se spoljni morski pojas ne može protezati

preko 12 n/m od osnovne linije koja služi za određivanje širine teritorijalnog mora. Zakon

o obalnom moru i epikontinentalnom pojasu SFRJ od 1965. sa izmenama iz 1979.

predviđao je širinu teritorijalnog mora o 12 n/m.

Teritorijalno more nalazi se pod suverenošću obalne države. U teritorijalnom moru obalna

država poseduje niz prava koja čine biće suvereniteta: vrši zakonodavnu, sudsku i

policijsku vlast; uređuje plovidbu, obavlja sanitarni i carinski nadzor, raspolaže isključivim

pravom eksploatacije pomorskog blaga; isključivo pravo na kabotažu, tj. redovan prevoz

putnika i robe između svih pristaništa iste države; propisuje pomorski ceremonijal i drugo.

Suverena vlast obalne države u teritorijalnom moru nije apsolutna, budući da trpi

ograničenja u obliku prava neškodljivog ili neofanzivnog prolaza stranih brodova. Ovo

ograničenje je nametnuto obalnim državama opštim međunarodnim pravom i deluje erga

omnes. Ženevska konvencija je definisala neškodljiv prolaz na opšti način kao prolaz koji

„ne narušava mir, poredak ili bezbednost obalne države."

Vršenje prava neškodljivog prolaza može se privremeno obustaviti u određenim zonama

teritorijalnog mora ukoliko je ta obustava neophodna sa stanovišta zaštite bezbednosti

obalne države. Obustava dejstvuje od momenta objavljivanja na bazi nediskriminacije

stranih brodova.

Prolaz teritorijalnim morem obavlja se u skladu sa pravilima međunarodnog prava i

internim propisima.

S obzirom na to da je teritorijalno more sastavni deo državne teritorije, važi osnovno

pravilo da se strani trgovački brod, dok plovi teritorijalnim morem, nalazi pod

jurisdikcijom obalne države.

Što se krivične jurisdikcije tiče, postoji izvesna razlika zavisno od toga da li je krivično

delo učinjeno za vreme prolaska kroz teritorijalno more, a da pri tom brod ne ulazi u

unutrašnje morske vode ili je, pak, krivično delo učinjeno dok je brod plovio teritorijalnim

morem nakon isplovljavanja iz unutrašnjih morskih voda.

U prvom slučaju krivična jurisdikcija obalne države zasnivala bi se u slučajevima:

a) ako se posledice krivičnog dela protežu i na obalnu državu;

b) ako se krivičnim delom remeti javni mir obalne države i red u teritorijalnom moru;

c) ako komandant broda, konzularni funkcioner ili diplomatski agent države kojoj brod

pripada zatraži intervenciju organa obalne države;

d) ako se radi o suzbijanju trgovine opojnim drogama ili psihotropnim materijama.

Ako trgovački brod plovi teritorijalnim morem nakon isplovljavanja iz unutrašnjih morskih

voda, ovlašćenja obalne države su šira i podrazumevaju mogućnost preduzimanja svih

mera predviđenih nacionalnim zakonodavstvom (dakle, i uzapćenje broda).

Građanska jurisdikcija nad stranim trgovačkim brodom može se zasnovati u toku

preduzimanja mera izvršenja ili mera obezbeđenja ako su te mere u vezi sa obavezama

koje je brod preuzeo ili u vezi sa odgovornošću koju je izazvao u toku plovidbe kroz vode

obalne države.

Ratni brod kao predstavnik iure imperii ne podleže jurisdikciji obalne države dok se koristi

pravom neškodljivog prolaza. Činjenica da obalna država ne može zasnovati jurisdikciju

nad stranim ratnim brodom ne znači da je ratni brod izuzet od dejstva zakonodavstva

obalne države. On je dužan poštovati zakone i propise obalne države o prolasku

teritorijalnim morem. Ukoliko te propise krši, obalna država može pribeći represivnim

mefama.

Imunitet od jurisdikcije obalne države pored ratnih brodova uživaju i drugi državni brodovi

koji ne služe u trgovačke svrhe.

46. SPOLJNI MORSKI POJAS

Pod spoljnim pojasom podrazumeva se morski prostor koji se naslanja na spoljnu ivicu

teritorijalnog mora u kome su obalnoj državi priznate izvesne specijalne nadležnosti.

Ženevska konvencija o teritorijalnom moru i spoljnjem morskom pojasu definiše spoljni

pojas kao „zonu otvorenog mora koja se graniči sa teritorijalnim morem" u kome obalna

država može vršiti nadzor da bi:

a) na svojoj teritoriji ili u svom teritorijalnom moru sprečila prekršaje svojih zakona o

carinskom, fiskalnom i sanitarnom nadzoru ili nadzoru nad useljavanjem, i

b) kažnjavala kršenje tih istih zakona počinjenih na njenoj teritoriji ili u njenom

teritorijalnom moru.

Konvencija iz 1982. godine praktično preuzima ove odredbe.

Možemo reći da pozitivno međunarodno pravo priznaje obalnoj državi u spoljnjem

morskom pojasu preventivnu, kontrolnu i represivnu nadležnost u cilju zaštite carinskih,

fiskalnih, sanitarnih interesa kao i interesa u vezi sa useljavanjem. Ona nema pravo da

važenje svojih zakona i propisa proširi na spoljni pojas koji je, po definiciji, deo otvorenog

mora. Spoljni morski pojas prestaje, međutim, biti deo otvorenog mora ako obalna država

proglasi isključivu ekonomsku zonu, jer se u tom slučaju spoljni morski pojas proteže na

delu mora koji potpada pod režim isključive ekonomske zone, s tim što se na tom delu

mora pravima koje obalna država crpe iz režima isključive ekonomske zone pridodaju

prava imanentna institutu spoljnjeg morskog pojasa.

Ženevska konvencija je na opšti način utvrđivala da se spoljni morski pojas ne može

protezati preko 12 n/m od osnovne linije od koje se meri širina teritorijalnog mora. Tako

je, recimo, po Zakonu o obalnom moru SFRJ, spoljnjem morskom pojasu i

epikontinentalnom pojasu (1965) teritorijalno more bilo široko 10 n/m, a spoljni morski

pojas 2 n/m. Izmenom Zakona od 1979. pojas teritorijalnog mora je proširen na 12 n/m,

tako daje spoljni morski pojas prestao da postoji.

Članom 33. (2) Konvencije utvrđeno je da se spoljni morski pojas ne može protezati izvan

područja šireg od 24 n/m računajući od polaznih linija od kojih se meri širina teritorijalnog

mora.

47. EPIKONTINENTALNI POJAS

Epikontinentalni pojas, kao pravni pojam, podrazumeva deo morskog dna i podzemlja u

kome obalna država ima ekskluzivno pravo istraživanja i iskorišćavanja prirodnih

bogatstava.

Ženevska konvencija predviđa da epikontinentalni pojas obuhvata:

1. morsko dno i podmorje podmorskih oblasti koje leže uz obalu, ali koje se nalaze van

teritorijalnog mora od dubine 200 metara ili preko te granice do tačke gde dubina vode

koja leži iznad njih dozvoljava korišćenje prirodnih bogatstava pomenutih oblasti;

2. morsko dno i podmorje odgovarajućih podmorskih oblasti koje leže uz obale ostrva.

U ovom pojasu obalnoj državi se priznaju suverena prava u svrhu istraživanja i korišćenja

njegovih prirodnih bogatstava. Prava obalne države nad epikontinentalnim pojasom su

inherentna, nezavisna od stvarne ili prividne okupacije kao i od svakog izričitog

proglašenja.

Prava obalne države na epikontinentalni pojas ne diraju u režim mora koja leže iznad

njega (otvoreno more) niti u režim vazdušnog prostora iznad tih voda.

Vršeći svoja suverena prava nad epikontinentalnim pojasom obalna država može da

izgradi postrojenja i druge uređaje potrebne za ispitivanje i korišćenje prirodnih

bogatstava. Oko tih postrojenja može ustanoviti zone bezbednosti u širini do 500 metara

mereno od svake tačke njihove spoljne ivice. Ta postrojenja ili uređaji su pod jurisdikcijom

obalne države, ali nemaju status ostrva tako da nemaju svoje teritorijalno more.

Konvencija o pravu mora (1982) redefiniše institut epikontinentalnog pojasa. Određuje ga

kao „morsko dno i podzemlje podmorskih prostora koji se protežu izvan teritorijalnog

mora preko čitavog prirodnog produžetka kopnenog područja do spoljne ivice

kontinentalnog ruba, ili do udaljenosti do 200 nautičkih milja, računajući od polaznih linija

od kojih se meri širina teritorijalnog mora gde spoljna ivica kontinentalnog ruba doseže do

te udaljenosti". Kontinentalni rub predstavlja potopljeni produžetak kopnene mase obalne

države i sastoji se od morskog dna i podzemlja kontinentalne ravnine, kontinentalne

strmine i kontinentalne kosine. Ne obuhvata, pak, dno dubokog mora ni njegovo

podzemlje. Obalna država koja iskorišćava mineralna bogatstva epikontinentalnog pojasa

izvan 200 milja plaća odgovarajuće doprinose (ili ih daje u naturi) Međunarodnoj vlasti.

Konvencija pojašnjava i pojam „prirodnog bogatstva epikontinentalnog pojasa" utoliko što

određuje da se prirodna bogatstva sastoje iz rudnih i drugih neživih bogatstava morskog

dna i podzemlja zajedno sa živim bićima koja pripadaju vrstama dna, tj. bićima koja su u

stadijumu u kome se mogu loviti bilo nepomična na morskom dnu ili ispod njega ili su se

nesposobna pomicati se ako nisu u stalnom fizičkom dodiru sa morskim dnom i

podzemljem.

Što se tiče razgraničenja epikontinentalnih pojaseve između država čije su obale sučelice

ili se dodiruju, Ženevska konvencija je predviđala dva načina:

1) sporazum zainteresovanih država;

2) povlačenje linije sredine ili ekvidistance u slučaju da nema sporazuma, a posebne

okolnosti ne opravdavaju drugu granicu.

Konvencija iz 1982. godine utvrđuje da se razgraničenje vrši na osnovu međunarodnog

prava, tj. izvora navedenih u članu 38. Statuta Međunarodnog suda pravde.

48. ISKLJUČIVA EKONOMSKA ZONA

Isključiva ekonomska zona je pojas određene širine koji se prostire od teritorijalnog mora

u pravcu otvorenog mora u kome se obalnoj državi priznaju isključiva ili ekskluzivna prava

u pogledu iskorišćavanja bioloških i mineralnih bogatstava mora.

Konvencija o pravu mora iz 1982. godine defmiše isključivu ekonomsku zonu kao

područje koje se nalazi izvan teritorijalnog mora, i uz njega, u širini od najviše 200 na-

utičkih milja, računajući od polaznih crta za određivanje širine teritorijalnog mora.

Isključiva ekonomska zona predstavlja, sa stanovišta pozitivnog prava mora, jedno

hibridno rešenje, režim sui generis koji stoji negde na sredini između režima teritorijalnog

mora i režima otvorenog mora.

Obalna država u isključivoj ekonomskoj zoni ima:

a) suverena prava u svrhu istraživanja i iskorišćavanja, očuvanja i upravljanja prirodnim

izvorima, živim ili neživim, sa morskog dna i podzemlja i vode. iznad njega, kao i u

pogledu drugih aktivnosti u svrhu ekonomske eksploatacije i istraživanja zone kao što je

proizvodnja energije korišćenjem vode, morskih struja i vetrova;

b) jurisdikciju u pogledu:

1. izgradnje i upotrebe veštačkih ostrva instalacija i postrojenja;

2. naučnog istraživanja, i

3. zaštite i očuvanja morske sredine.

Radi ostvarenja ovih prava obalna država je ovlašćena da donosi zakone i druge propise

kao i da preduzima odgovarajuće mere.

Pored ovih prava i jurisdikcije obalna država poseduje i tzv. rezidualna prava, tj. prava

koja nisu izričito navedena u delu Konvencije koji reguliše pravni režim isključive

ekonomske zone ali koja proizlaze iz ukupne regulative prava mora.

Nasuprot delu regulative stipulisane u korist obalne države kojoj pripada isključiva

ekonomska zona, stoje propisi koji ta prava obalne države ograničavaju. Ta ograničenja

su dvojaka.

Na jednoj strani, to su prava koja proizlaze iz opšteg principa slobode mora. Tako sve

države, bez obzira da li su obalne ili neobalne, imaju slobodu plovidbe, preleta i polaganja

podmorskih kablova, kao i druge međunarodnopravno dozvoljene upotrebe mora koje se

tiču tih sloboda.

Na drugoj strani, to su prava trećih država zasnovana na solidarnosti i ideji novog

međunarodnog ekonomskog poretka. Ta prava su ratione materiae ograničena na

korišćenje živih (bioloških) izvora mora, tj. ne odnose se na neživa (mineralna) bogatstva.

Ako obalna država nema mogućnosti da ostvari celokupni dopušteni ulov, ona će, na

osnovu sporazuma, dozvoliti pristup višku dopuštenog ulova trećim državama.

Neobalne države, tj. države koje nemaju neposrednu vezu sa morem imaju pravo da na

pravičnoj osnovi love deo viška živih bogatstava isključive ekonomske zone obalnih

država koje se nalaze u istoj regiji ili subregiji. Ovo pravo se utvrđuje sporazumom

zainteresovanih država, s tim što je zavisno od ekonomskog i geografskog položaja

država u pitanju.

Pod državama u nepovoljnom geografskom položaju podrazumevaju se u smislu

Konvencije:

1. obalne države, uključujući države na okruženim ili poluokruženim morima koje su, u

svrhu zadovoljavanja prehrambenih potreba svog stanovništva, zavisne od iskorišćavanja

živih bogatstava mora i isključivih ekonomskih zona drugih obalnih država iste regije ili

subregije;

2. obalne države koje nisu u mogućnosti da uspostave sopstvenu isključivu ekonomsku

zonu.

Državama u nepovoljnom geografskom položaju Konvencija priznaje pravo da na osnovu

sporazuma, učestvuju „na pravičnoj osnovi u iskorišćavanju odgovarajućeg dela viška

živih bogatstava isključive ekonomske zone obalnih država u istoj regiji ili subregiji,"

vodeći računa o svim relevantnim ekonomskim i geografskim momentima.

Ova prava neobalnih država i država u nepovoljnom geografskom položaju su prava

intuitu personae tako da se ni posredno ni neposredno ne mogu prenositi na treće države

ili njihove državljane.

49. MEĐUNARODNA ZONA (ZAJEDNIČKA BAŠTINA ČOVEČANSTVA)

Međunarodna zona obuhvata dno mora i okeana i njegovo podzemlje izvan granica

nacionalne jurisdikcije. Zona je, dakle, ratione loci ograničena na morsko dno i podzemlje,

tako da ne dira u pravni režim vodenog i vazdušnog stuba iznad međunarodne zone.

Konvencija o pravu mora konkretizuje koncept međunarodne zone krećući se u

koordinatama načela Deklaracije iz 1970. godine.

Cilj ustanovljenja međunarodne zone je dvojak. Sa pozitivnog stanovišta, međunarodna

zona i njena bogatstva su zajedničko dobro čovečanstva. Delatnosti u međunarodnoj zoni

sprovode se radi dobrobiti celog čovečanstva, nezavisno od geografskog položaja država,

bilo da su obalne ili neobalne, uzimajući naročito u obzir interese i potrebe zemalja u

razvoju i naroda koji još nisu stekli punu nezavisnost. Sa negativnog stanovišta,

definisanje pravne prirode i granica međunarodne zone je brana daljem proširenju

suverenih prava država i podvlašćenju otvorenog mora. Po Konvenciji države ne smeju

isticati ni vršiti suverenost ili suverena prava nad ma kojim delom međunarodne zone i

nad njenim bogatstvima. Zabrana prisvajanja delova međunarodne zone i njenih

bogatstava proteže se i na fizička i na pravna lica.

Bogatstva međunarodne zone uzeta in apstracto pripadaju ćelom čovečanstvu. Ta se

bogatstva raspoređuju shodno pravilima, propisima i postupcima Međunarodne vlasti koja

deluje u ime međunarodne zajednice i tako raspoređena podležu korišćenju i otuđenju.

Koncept međunarodne zone predstavlja revolucionarnu novinu u međunarodnom pravu

mora. Zona počiva na stvarnoj međunarodnoj jurisdikciji na morskom dnu i podmorju

izvan granica nacionalnih jurisdikcija. Titular prava na zonu kao zajedničko dobro je

čovečanstvo kao celina koje predstavlja samostalna međunarodna organizacija -

Međunarodna vlast.

Možemo reći da koncept zone, predstavlja kvalitativno novi istorijski model na putu

izgradnje istinski ravnopravnih i harmoničnih odnosa u međunarodnoj zajednici.

Organizovanje i nadzor delatnosti u zoni radi upravljanja bogatstvima koja se tamo nalaze

povereno je Međunarodnoj vlasti za morsko dno.

Vlast predstavlja samostalnu međunarodnu organizaciju zasnovanu na načelu suverene

jednakosti svih članica. Države ugovornice Konvencije su ipso facto članice Vlasti. Sedište

Vlasti je na Jamajci, s tim što Vlast, radi obavljanja svojih nadležnosti, može osnovati

regionalne centre.

Glavni organi Vlasti su: Skupština, Veće i Sekretarijat. U cilju neposrednog, operativnog

ostvarivanja delatnosti u Zoni osniva se Preduzeće.

Skupština je vrhovni organ Vlasti koji sačinjavaju predstavnici svih država-članica.

Skupština ima generalnu i specijalnu nadležnost. U generalnu nadležnost Skupštine spada

utvrđivanje opšte politike o svakom pitanju iz nadležnosti Vlasti. Specijalna nadležnost,

ipak, obuhvata seriju zadataka kao što su razmatranje izveštaja Veća i Preduzeća,

usvajanja propisa i postupaka za pravičnu raspodelu novčanih i drugih dobiti od delatnosti

u zoni pri čemu se posebno vodi računa o interesima i potrebama zemalja u razvoju itd.

Svaki član Skupštine ima jedan glas. Odluke o pitanjima postupka Skupština donosi

većinom glasova članova koji su prisutni i glasaju. Odluke o meritornim pitanjima donose

se 2/3 većinom glasova članova koji su prisutni i glasaju.

Veće je izvršni organ Skupštine. Sastavljeno je od predstavnika 36 država koje Skupština

bira na period od četiri godine. Polovina predstavnika se bira na osnovu opšteg pravila o

pravičnoj geografskoj raspodeli, a druga polovina iz reda predstavnika četiri grupe država

utvrđene Konvencijom na bazi relevantnih ekonomskih kriterijuma.

Veće svoje odluke o meritornim pitanjima donosi 2/3, 3/4 većinom i konsenzusom zavisno

od karaktera pitanja. Odluke o pitanjima postupka donosi većinom glasova svojih članova

koji su prisutni i glasaju.

Veću u radu pomažu dva organa: Ekonomsko-planska i Pravno-tehnička komisija.

Sekretarijat je administrativni organ koji sačinjavaju Generalni sekretar i osoblje.

Generalnog sekretara bira Skupština na predlog Veća. Mandat Generalnog sekretara traje

četiri godine, s tim što može biti ponovo izabran. Osoblje Sekretarijata bira se iz reda

kvalifikovanih stručnjaka koji zadovoljavaju najviši stepen delotvornosti, marljivosti i

savesnosti.

Preduzeće je operativni organ preko koga Vlast obavlja delatnosti u zoni, te vrši transport,

preradu i marketing ruda dobijenih iz zone. Preduzeće, kao organ Vlasti, poseduje pravnu

i poslovnu sposobnost tako da je ovlašćeno da:

a) sklapa ugovore, zajedničke aranžmane ili druge aranžmane, uključujući sporazume sa

državama i međunarodnim organizacijama;

b) ističe, daje u zakup, poseduje i raspolaže nepokretnom i pokretnom imovinom;

c) bude stranka u sudskim postupcima.

Preduzeće poseduje povlastice i imunitete potrebne za izvršavanje svojih zadataka na

teritorijama svih država ugovornica.

Konvencija predviđa da Vlast „organizuje, obavlja i nadzire delatnosti u zoni u ime

čovečanstva kao celine". Ovakva formulacija nadležnosti Vlasti predstavlja balans između

suprotstavljenih zahteva zemalja u razvoju okupljenih u „Grupi 77", na jednoj strani, i

razvijenih zemalja, na drugoj strani.

„Grupa 77" se zalagala za jaka i efektivna ovlašćenja Međunarodne vlasti koja bi je učinila

isključivo odgovornom za istraživanje i iskorišćavanje bogatstava Zone (tzv. unitarni

sistem). Drugo mišljenje koje su zagovarale razvijene zemlje išlo je ka tome da se sve

delatnosti u vezi s istraživanjem i iskorišćavanjem bogatstava zone vrše od strane država

- ugovornica i entiteta koje one ovlaste (licencni sistem). U suštini to bi se svelo na

slobodno iskorišćavanje bez ograničenja izuzev kontrole države zastave.

Konvencija prihvata srednje, kompromisno rešenje. Međunarodna vlast, naime,

organizuje, obavlja i nadzire delatnosti u zoni u ime čovečanstva kao celine. Delatnosti u

zoni obavljaju:

a) Preduzeće kao organ Vlasti; i

b) udruživanjem sa Vlašću, države-ugovornice, ili državna preduzeća, ili fizička ili pravna

lica koja su državljani država - ugovornica ili se nalaze pod njihovim stvarnim nadzorom

(tzv. paralelni sistem).

Udruživanje sa Vlašću vrši se na osnovu ugovora o delatnostima u zoni.

Režim uspostavljen Konvencijom nije naišao na opšte prihvatanje. Neke države koje nisu

strane ugovornice Konvencije izdale su svojim državnim i privatnim preduzećima dozvole

za iskorišćavanje bogatstava zone. Pripremna komisija za ustanovljavanje Vlasti i

Međunarodnog suda za pravo mora je 1995. godine usvojila deklaraciju u kojoj je istakla

da bilo koji zahtevi, sporazumi i delatnosti u Zoni koji nisu u skladu sa Konvencijom o

pravu mora „neće biti priznati". Pod okriljem UN činjeni su napori da se obezbedi

univerzalnost sistema ustanovljenog Konvencijom o pravu mora (1982), Generalna

skupština je 1994. godine usvojila Sporazum o primeni dela XI Konvencije o pravu mora iz

1982. sa Aneksom.

Sporazum iz 1994. godine predviđa da će se njegove odredbe i odredbe dela IX

Konvencije o pravu mora primenjivati kao jedinstven instrument, a da će u slučaju sukoba

njihovih odredbi prevagu imati odredbe Sporazuma. Strane ugovornice ovog sporazuma

mogu da budu države koje su već izrazile saglasnost na obavezivanje Konvencijom o

pravu mora ili koje ga izraze jednovremeno sa izražavanjempristanka na obavezivanje

Sporazumom iz 1994.

U preambuli Sporazuma potvrđeno je da su morsko dno i podmorje van granica

nacionalnih jurisdikcija zajednička baština čovečanstva.

Prema Sporazumu, Veće Vlasti po prethodnoj preporuci Pravno-tehničke komisije može da

odobri zahteve u vezi sa planovima o izvođenju delatnosti u zoni:

a) koje su odobrili organi u državama koje nisu strane ugovornice Konvencije o pravu

mora;

b) planove tzv. pionirskih investitora koji su registrovani od Privremene komisije;

c) kao i planove novih cena na načelu nediskriminacije.

Sporazumom je predviđeno da će Preduzeće svoje početne radove u Zoni obavljati

udruživanjem sa državnim i privatnim preduzećima u skladu sa principima zdrave

trgovine. Ovim je realizovan tzv. paralelni sistem koji su razvijene države zastupale na III

konferenciji UN o pravu mora.

Odredbe Konvencije o položaju zemalja u razvoju su takođe izmenjene. Deo 7. Aneksa

Sporazuma predviđa osnivanje Fonda za ekonomsku pomoć zemljama u razvoju, ali samo

od viška prihoda vlasti nakon podmirivanja njenih finansijskih troškova.

50. OTVORENO MORE

S obzirom na stalna proširenja jurisdikcije obalnih država, otvoreno more se de-finiše na

negativan način kao morski prostor izvan granica nacionalnih jurisdikcija. Po svom

karakteru, otvoreno more predstavlja res communis omnium tj. zajedničko dobro svih

naroda. Okeani su od davnina bili, a tu svoju ulogu zadržali su i danas, glavni saobraćajni

putevi koji povezuju kontinente, poprišta borbe između naroda, bogata izvorišta sirovina,

oblast gde su se mnogostruko susretali i ukrštali interesi država sveta. Režim otvorenog

mora izgrađivan je u toku poslednja četiri stoleća i u svom savremenom vidu formulisan

je u Konvenciji o otvorenom moru od 1958. i Konvenciji o pravu mora od 1982. a

zasnovan je na načelu slobode mora iz koga proizlaze ostala prava i obaveze.

Načelo slobode otvorenog mora je temelj pravnog režima koji važi na morskim

prostranstvima izvan granica nacionalne jurisdikcije.

Konvencija o otvorenom moru (1958) sadržinu načela slobode otvorenog mora vidi

naročito u četiri slobode:

1. slobodi plovidbe;

2. slobodi ribolova;

3. slobodi postavljanja pomorskih kablova i cevovoda;

4. slobodi preleta.

Konvencija o pravu mora (1982) ovim klasičnim slobodama pridodaje i:

5. slobodu podizanja veštačkih ostrva i drugih uređaja koje dozvoljava međunarodno

pravo;

6. slobodu naučnog istraživanja.

Kao res communis omnium otvoreno more je slobodno za sve države bilo obalne bilo

neobalne, tako da nijedna država ne može polagati zakonito pravo da ma koji deo

otvorenog mora podvrgne svom suverenitetu. Da bi neobalne države mogle da se koriste

slobodama otvorenog mora, konstituisano je pravo pristupa neobalnih država moru i od

mora. U tu svrhu Konvencija predviđa da neobalne države uživaju slobodu tranzita svim

prevoznim sredstvima preko teritorija tranzitnih država, tj. država sa morskom obalom ili

bez morske obale koja se nalazi između neobalne države i mora. Sloboda tranzita

ostvaruje se na osnovu ugovora koji sklapaju zainteresovane neobalne i tranzitne države.

Brodovi neobalnih država registruju se u određenim lukama i uživaju jednak tretman kao i

brodovi obalnih država.

Na otvorenom moru nema ustanovljene suverene vlasti niti, pak, neposredne

međunarodne jurisdikcije, već su odnosi na moru zasnovani na načelu personaliteta

zakona. Država u principu poseduje i vrši vlast nad brodovima koji njime plove po osnovu

pripadnosti, tj. zastave broda.

Svaka država određuje uslove pod kojima dodeljuje brodovima svoju državnu zastavu i

uslove upisa u upisnik na svom području, te pravo na vijanje zastave. Međunarodno pravo

postavlja uslov da veza između broda i zastave mora biti stvarna. Za vreme putovanja

brod ne srne menjati svoju zastavu osim ako se radi o stvarnom prenosu vlasništva nad

brodom ili izmeni upisa u registru. Brod koji plovi pod zastavama dveju ili više država

neće se moći ni prema jednoj drugoj državi pozvati ni na jednu od tih državnih pripadnosti

i može se izjednačiti sa brodom bez državne pripadnosti. Svaka država zastave ima

obaveze:

a) da vodi registar brodova sa imenima i podacima o brodovima koji nose njenu zastavu;

b) ima nad svakim brodom svoje zastave, njegovim zapovednikom, oficirima i posadom

jurisdikciju prema svom unutrašnjem pravu u pogledu pravnih, tehničkih i socijalnih

predmeta koji se tiču broda;

c) preduzima mere potrebne bezbednosti na moru.

Jurisdikcija nad trgovačkim brodovima je relativnog karaktera, s obzirom na to da postoje

situacije kada se nad tim brodovima ustanovljava direktna međunarodna jurisdikcija

posredstvom ratnih brodova. Po Ženevskoj konvencijio otvorenom moru, radi se o

slučajevima kada ima ozbiljnog osnova za sumnju:

a) da se brod bavi piraterijom;

b) da se brod bavi trgovinom robljem;

c) da je brod iako vije stranu zastavu ili odbija da istakne svoju zastavu, u stvari, brod iste

državne pripadnosti kao ratni brod.

Konvencija o pravu mora (1982) dodaje još dva osnova i to:

d) kada je brod bez državne pripadnosti;

e) kada se brod bavi neovlašćenim emitovanjem radio-zvučnih i televizijskih programa.

Lice koje neovlašćeno emituje može se izvesti pred sud:

a) države zastave broda;

b) države u kojoj je uređaj upisan;

c) države čije državljanstvo to lice poseduje;

d) svake druge države u kojoj se emisija može primati, i

e) svake države u kojoj su ometane dozvoljene radio veze.

Nasuprot tome jurisdikcija države zastave nad ratnim brodovima je apsolutnog karaktera,

jer su ratni brodovi na otvorenom moru izuzeti od jurisdikcije svake druge države."Sve ima svoje, i vatra i led, u kap se spoje, i cemer i med... Sve ima svoje, vrlina i greh, tuge postoje da bi prizvale smeh..."

Ribica

Forumas u usponu

Posts: 191

Joined: 14 Mar 2009 16:56

Top



51. MOREUZI

* Pojam i režim moreuza. U međunarodnopravnom smislu moreuzi predstavljaju prirodne

morske prolaze koji služe za međunarodnu plovidbu između dva dela otvorenog mora

(npr. Gibraltarski moreuz) ili između otvorenog mora i teritorijalnog mora strane države

(npr. Tirenski moreuz). Moreuzi koji se ne upotrebljavaju za međunarodnu plovidbu nisu



predmet međunarodnopravne regulative mada i u njima, ako se nalaze u teritorijalnom

moru, važi režim neškodljivog prolaza koji, međutim, podleže mogućnosti obustavljanja.

Izuzetnom značaju moreuza doprinose u osnovi dva momenta: ekonomski i

vojnostrateški. Na osnovu kriterijuma režima kome moreuzi podležu, razlikujemo nekoliko

vrsta moreuza:

1. moreuze u kojima je, kako utvrđuje član 35. (c) Konvencije o pravu mora, pravni režim

u celini ili delimično utvrđen međunarodnim konvencijama koje su odavno na snazi za te

moreuze. U ovu grupu spadaju Gibraltarski moreuz, turski moreuzi (Bosfor i Dardaneli),

danski moreuzi (Sund, Veliki i Mali Belt) i Magelanov moreuz;

2. moreuze čiji je pravni režim utvrđen opštim običajnim i ugovornim pravilima

međunarodnog prava o moreuzima. Reč je o specifičnom, osobenom režimukoji se po

svojim inherentnim obeležjima razlikuje od prolaza drugim delovima mora. Razlikujemo

dve grupe ovih moreuza.

Jednu čine moreuzi čija je širina veća od dvostruke maksimalne širine teritorijalnog mora

(recimo, Otrantski moreuz, Mozambički moreuz), tako da čitavom svojom dužinom sadrže

za plovidbu pogodan pojas otvorenog mora (tzv. „široki moreuzi"). Na ovim moreuzima

važi režim slobodne plovidbe i preleta.

Drugu grupu čine moreuzi čija širina na jednom ili više mesta ne prelazi 24 n/m, a

povezuje dva dela otvorenog mora ili otvoreno more sa teritorijalnim morem strane

države koja nema svojih obala na moreuzu (tzv. „teritorijalni moreuzi"). Ženevska

konvencija o teritorijalnom moru i spoljnjem morskom pojasu (1958) predviđa za ovu

grupu moreuza neškodljiv prolaz stranih brodova koji se ne može obustaviti.

Konvencija o pravu mora (1982) unosi izvesne novine u režim moreuza čiji režim nije

regulisan međunarodnim ugovorima. Glavna novina je institut tranzitnog prolaza koji se

primenjuje na moreuze koji služe međunarodnoj plovidbi između jednog dela otvorenog

mora ili isključive ekonomske zone i drugog dela otvorenog mora ili isključive ekonomske

zone (član 27. Konvencije) čija širina na jednom ili više mesta ne prelazi 24 n/m. Ove

karakteristike ima najveći broj moreuza koji služe za međunarodnu plovidbu. Pod

tranzitnim prolazom se podrazumeva ostvarivanje slobode prolaza brodova i slobode

preleta vazduhoplova jedino radi neprekinutog i brzog tranzita moreuzom između jednog

dela otvorenog mora ili isključive ekonomske zone i drugog dela otvorenog mora ili

isključive ekonomske zone.

Režim tranzitnog prolaza primenjuje se, mutatis mutandis, i na tzv. arhipelaške moreuze,

jer je pravo prolaza arhipelaškim plovnim putevima u osnovi identično pravu tranzitnog

prolaza.

Konvencija o pravu mora (1982) zadržava i institut neškodljivog prolaza kroz moreuze.

Režim neškodljivog prolaza koji se ne može obustaviti primenjuje se u dva slučaja:

a) na moreuze u kojima se ne primenjuje režim tranzitnog prolaza i to zbog toga što se

moreuz nalazi između ostrva obalne države na moreuzu i njenog kontinentalnog područja

a postoji put otvorenim morem ili isključivom ekonomskom zonom od ostrva u pravcu

otvorenog mora koji je jednako pogodan s obzirom na navigacione i hidrografske uslove; i

b) na moreuze između jednog dela otvorenog mora ili isključive ekonomske zone i

teritorijalnog mora strane države.

* Moreuzi čiji je režim utvrđen međunarodnim ugovorima

*Bosfor i Dardaneli. Moreuzi Bosfor i Dardaneli predstavljaju prirodnu vezu između Crnog i

Egejskog mora.

Centralno pitanje režima moreuza Bosfor i Dardaneli bilo je pravo prolaza ratnih brodova,

s obzirom daje već Jedrenskim mirom od 1829. utvrđeno opšte pravilo o slobodi plovidbe

trgovačkih brodova svih zastava koje se ne nalaze u ratnom stanju sa Otomanskom

imperijom. Lozanska konvencija 1924.g. je proklamovala da su Bosfor i Dardaneli otvoreni

za prolaz trgovačkim i ratnim brodovima svih zastava kako u doba rata tako i u doba

mira. Konvencija je ustanovila i izvesna ograničenja apsolutne slobode prolaza. U Crnom

moru nijedna nepribrežna država nije mogla držati ratnu mornaricu veću od najveće ratne

mornarice pribrežnih crnomorskih država. Ratnim brodovima je bilo zabranjeno

zadržavanje u vodama moreuza izuzev u slučajevima havarije ili nesrećnog slučaja.

Nadzor nad sprovođenjem u život odredaba Konvencije poveren je posebnoj Komisiji za

moreuze koja je delovala pod okriljem Društva naroda. Držeći da su odredbama Lozanske

konvencije bitno povređena njena suverena prava Turska je već 1935. tražila reviziju

Konvencije u Savetu Društva naroda. Tom zahtevu se pridružio i Sovjetski Savez

nezadovoljan što je Konvencija dopustila pristup Crnom moru i ratnim mornaricama

nepribrežnih država.

Dvadesetog jula 1936. doneta je Konvencija o režimu moreuza u Montreu koja je na snazi

i danas. Ovom Konvencijom Turska je dobila znatno veća prava.

U odnosu na trgovačke brodove zadržano je pravilo o „potpunoj slobodi prolaza i

plovidbe" brodova svih zastava bez ikakvih formalnosti. Sloboda prolaza i plovidbe

trgovačkih brodova se suspenduje za brodove onih država sa kojima je Turska u ratu, a

trgovački brodovi ostalih država zadržavaju slobodu prolaza pod uslovima da ne pomažu

ni na koji način neprijatelja i da se kreću danju pravcem koji odrede turske vlasti.

Zabranjen je prelet vojnih vazduhoplova, dok se prelet civilnih vazduhoplova dopušta uz

prethodno obaveštenje.

Prolazak i plovidba stranih ratnih brodova podvrgnuti su značajnim ograničenjima.

U doba mira prolaz bez ograničenja dopušten je jedino lakim površinskim, malim

borbenim i pomoćnim brodovima svih zastava. Prolaz ostalih ratnih brodova podvrgnut je

izvesnim uslovima. Oni se mogu koristiti pravom prolaza samo ako im ukupna tonaža ne

prelazi 1.500 tona. Ustanovljena je zabrana prolaza podmornica izuzev u određenim

slučajevima podmornica crnomorskih država. U doba mira ukupna tonaža nepribrežnih

država ne može prelaziti 30 000 tona, a od toga jedna nepribrežna država najviše 2/3 te

tonaže.

Režim prolaza ratnih brodova u doba rata zavisi od toga da li je Turska zaraćena strana ili

je neutralna. U slučaju daje Turska neutralna, ratni brodovi neutralnih država zadržali bi

slobodu prolaza dok bi se to pravo uskratilo ratnim brodovima zaraćenih strana sem u

slučaju povratka u svoju luku ili u slučaju kolektivne akcije Društva naroda.

Ako je, pak, Turska zaraćena strana, važi pravilo po kome se prolaz ratnih brodova

ostavlja potpuno nahođenju turske vlade.

Na sastanku šefova država i vlada SAD, SSSR i Velike Britanije u Potsdamu av-gusta

1945. zaključeno je, između ostalog, da Konvenciju iz Montrea treba revidirati. U svojoj

noti koju je 1946. uputio turskoj vladi SSSR je izložio principe na kojima bi, po njegovom

mišljenju, trebalo revidirati Konvenciju:

a) sloboda prolaza trgovačkih brodova svih zastava u doba mira i u doba rata;

b) potpuna sloboda prolaza za ratne brodove crnomorskih država;

c) ratnim brodovima necrnomorskih država se zabranjuje prolaz moreuzima izuzev na

osnovu dozvole koja se izdaje u posebnim okolnostima;

d) uređenje režima prolaza je u isključivoj nadležnosti pomorskih država;

e) zajedničku odbranu moreuza organizovaće SSSR i Turska kako bi sprečile upotrebu

moreuza suprotnu interesima crnomorskih država.

Turska je kao osnov za pregovaranje prihvatila prva tri principa, ali je četvrti i peti princip

odbacila kao nespojiv sa suverenošću.

Konvencija iz Montrea je i dalje osnov pozitivnopravnog režima plovidbe Bos-forom i

Dardanelima.

*Gibraltarski moreuz. Gibraltarski moreuz se nalazi između južnog dela Pirinejskog

poluostrva i severne Afrike i predstavlja vodeni most između Atlantskog okeana i

sredozemnog mora.

U odnosu na Gibraltarski moreuz ne postoji lex specialis koji bi regulisao režim plovidbe.

Britansko-francuskom deklaracijom o Egiptu i Maroku 1904. utvrđena je zabrana

podizanja utvrđenja i strategijskih objekata na delu obale Maroka radi „osiguranja

slobodnog prolaza Gibraltarskim moreuzom". Ugovorom koji je sklopila sa Francuskom

1912. godine, Španija je preuzela obaveze iz Britansko-francuske deklaracije (1904) o

obezbeđenju slobode prolaza kroz moreuz.

*Moreuz Ormuz. Moreuz Ormuz je prirodna spona između dva dela otvorenog mora,

budući da spaja Persijski (Arapski) zalic sa Indijskim okeanom.

Režim Ormuza nije uređen posebnim međunarodnim ugovorom. Do 1978. situacija je,

pravno gledano, bila relativno jasna, jer je deo zaliva bio pod režimom otvorenog mora,

tako da su strani trgovački i ratni brodovi i vazduhoplovi uživali pravo slobodnog prolaza i

preleta bez ikakvih uslova. No, kada je Oman 1978. proglasio svoje teritorijalno more u

širini od 12 n/m, stvari su se zakomplikovale, jer je zaliv na nekim delovima širok jedva

nešto preko 20 n/m. Nakon toga na Ormuz se primenjuje opšti režim nesuspendovanog

neškodljivog prolaza.

*Otrantski moreuz. Otrantskim moreuzom (ili vratima) se naziva morski prolaz koji

razdvaja Balkansko poluostrvo od Apeninskog i spaja Jadransko more sa Jonskim. Obale

Otrantskog moreuza pripadaju Grčkoj, Albaniji i Italiji.

Po svojim karakteristikama Otrant ulazi u kategoriju tzv. širokih moreuza, tj. moreuza čija

širina čitavom dužinom moreuza prelazi 24 n/m tako da u njima postoji pojas otvorenog

mora ili isključive ekonomske zone. Stoga, strani brodovi i vazduhoplovi mogu prolaziti

moreuzom koristeći one delove moreuza koji su u režimu otvorenog mora ili isključive

ekonomske zone, tj. na osnovu slobode plovidbe i slobode preleta.

SFRJ je na III konferenciji o pravu mora učinila veliki napor da se utvrde dodatna

obezbeđenja koja su stvorila uslove za stabilan i siguran režim plovidbe širokim

moreuzima. Prihvaćen je amandman delegacije Jugoslavije na član 36. Konvencije (Plovni

putevi otvorenim morem ili isključivim ekonomskim zonama i moreuzima koji se

upotrebljavaju za međunarodnu plovidbu) koji utvrđuje da se deo III konvencije koji se

odnosi na moreuze „ne primenjuje na moreuz koji se upotrebljava za međunarodnu

plovidbu ako u tom moreuzu postoji plovni put otvorenim morem ili kroz isključivu

ekonomsku zonu, koji je jednako podoban s obzirom na navigaciona i na hidrografska

obeležja: u takvim plovnim putevima primenjuju se drugi odgovarajući delovi ove

Konvencije, uključujući odredbe o slobodi plovidbe i preleta".

52. MORSKI KANALI

* Režim kanala. Morski kanali su tvorevina ljudskih ruku, veštački prolazi prokopani na

teritoriji jedne ili više država koji fizički spajaju dva mora u cilju kraće i bezbednije

plovidbe. Uobičajena je podela kanala na međunarodne morske kanale (ovde se

svrstavaju Suecki, Panamski i Kilski kanal) i unutrašnje morske kanale (npr. Korintski).

Režim međunarodnih kanala nije izgrađivan po nekom jedinstvenom obrascu, na osnovu

neke norme opšteg međunarodnog prava, već od slučaja do slučaja kao rezultat

sučeljavanja različitih političko-strateških i ekonomskih interesa posebno interesa velikih

pomorskih sila i zemalja na čijim teritorijama su kanali prokopani.

Režim postojećih međunarodnih morskih kanala regulisan je ugovorima, bilateralnim ili

multilateralnim. Načelno je režim moguće ustanoviti i jednostranim aktom. Međunarodni

morski kanali su otvoreni za prolaz brodovima svih zemalja bez diskriminacije uz

poštovanje interesa teritorijalnog suverena.

*Suecki kanal. Povezuje Sredozemno i Crveno more.

Carigradska konvencija od 1888. utvrđuje u članu 1. da „Morski kanal Suec biće uvek

slobodan i otvoren, za vreme rata kao i za vreme mira, za sve trgovačke i ratne brodove

bez razlike u pogledu zastave. Shodno tome, visoke strane ugovornice su saglasne da

nikako ne povrede slobodno k'orišćenje kanala za vreme rata kao i za vreme mira".

Konvencija nameće izvesna ograničenja prava prolaza ratnih brodova zaraćenih strana.

Tranzit ratnih brodova zaraćenih strana ima se vršiti u najkraćem roku i bez zadržavanja.

Gorivom i hranom ovi brodovi se mogu snabdevati samo u neophodnim granicama.

Boravak ratnih brodova zaraćenih strana u Suecu i Port Saidu ne može preći 24 sata, a

između izlaska iz luke jednog broda zaraćene strane i polaska broda koji pripada

neprijateljskoj sili treba da prođe najmanje 24 sata. Za vreme rata zabranjeno je

ukrcavanje i iskrcavanje trupa, municije i ratnog materijala u samom kanalu i njegovim

pristupnim lukama.

Egipat nacionalizuje Društvo Sueckog kanala 1956. što daje povoda trojnoj britansko-

francusko-izraelskoj agresiji. U sporu koji je izbio Savet bezbednosti donosi oktobra iste

godine Rezoluciju o načelima koja se odnose na status kanala i režim prolaza i upućuju

strane u sukobu na neposredne pregovore. Ta načela su:

a) prolaz kanalom je slobodan i otvoren bez diskriminacije, direktne ili prikrivene;

b) mora se poštovati suverenitet Egipta;

c) odvajanje upravljanja kanalom od bilo kakve politike;

d) utvrđivanje taksa za plovidbu kanalom vršiće se sporazumom Egipta i korisnika

kanala;

e) deo prihoda ima se koristiti za održavanje i poboljšanje plovidbenosti kanala.

*Panamski kanal. Panamski kanal, kao najkraći morski put između tihog i Atlantskog

okeana, prokopan je na panamskoj prevlaci u Srednjoj Americi.

Na osnovu Ugovora od 1903. Panama je dopustila SAD stalnu upotrebu i zaposedanje

zone kanala koja obuhvata širinu od deset milja „protežući se na razdaljini od pet milja sa

svake strane centralne linije od puta kanala kao i morski pojas od 3 milje." Kanal je

neutralizovan i otvoren za prolaz trgovačkim i ratnim brodovima svih država na bazi pune

jednakosti u pogledu uslova i plovidbenih taksa. No, pravilo o neutralizaciji kanala nije

poštovano u praksi. Nakon stupanja u Prvi svetski rat SAD su zabranile prolaz

neprijateljskim brodovima i sprečavale prolaz trgovačkih brodova neutralnih zemalja koji

su prevozili robu silama Osovine. Jednako su postupile i u Drugom svetskom ratu.

Panama, nezadovoljna praktično kolonijalnim statusom kanala, sukcesivno zahteva

reviziju Ugovora od 1903. godine.

Pregovori vođeni 1967. i 1974. godine urodili su plodom i doveli do zaključenja novih

ugovora koji se tiču pravnog statusa Panamskog kanala.

Panama i SAD su 7. septembra 1977. sklopile dva ugovora: Ugovor o Panamskom kanalu

(tzv. Osnovni ugovor) i Ugovor o trajnoj neutralizaciji Panamskog kanala uz seriju

propratnih akata. Ugovori su stupili na snagu 1. septembra 1979. šest meseci nakon

razmene ratifikacionih instrumenata.

Osnovni ugovor predviđa da će, po stupanju Ugovora na snagu, Panama steći teritorijalnu

jurisdikciju u zoni kanala i, kao teritorijalni suveren, primenjivati svoje krivično i

građansko zakonodavstvo. U isto vreme Ugovor stipuliše da će SAD do 31. oktobra 1999.

godine, zadržati kontrolu nad zemljom, vodom i instalacijama, uključujući tu i vojne baze,

kako bi obezbedile upravu, plovidbu i kontrolu nad kanalom. Panama će se postepeno

uključivati u odbranu kanala kako bi se do isteka Ugovora osposobila za samostalnu

upravu i odbranu kanala.

Ugovor o trajnoj neutralizaciji i režimu Panamskog kanala predviđa povratak kanala pod

suverenitet Paname koja se obavezuje na „neutralizaciju kanala sa svrhom da i u vreme

mira i u vreme rata i dalje ostane siguran i otvoren za mirni prolaz brodova svih država

pod uslovima pune jednakosti ..."

Ugovor utvrđuje da je kanal otvoren za prolaz ratnih brodova svih država u svako doba

nezavisno od karakteristika broda i isključuje bilo kakvo uslovljavanje prolaza izuzev

obaveze ratnog broda da udovolji zdravstvenim propisima.

*Kilski kanal. Kilski kanal, kao plovni put koji skraćuje put iz Baltičkog u Severno more,

prokopan je na teritoriji Nemačke, tako da je, prima facie, unutrašnji kanal. Takav status

izgubio je članom 380. Versajskog mirovnog ugovora koji kanal proglašava otvorenim za

prolaz brodova svih zastava na bazi nediskriminacije izuzev brodova država sa kojima je

Nemačka u ratnom stanju. Dopuštena su jedino ograničenja u vezi sa policijskim,

sanitarnim i carinskim pregledom, te ona u pogledu imigracije i emigracije, uvoza i izvoza

robe.

Versajski ugovor je konstituisao jedan međunarodni režim u odnosu na Kilski kanal koji se

nije mogao jednostrano izmeniti ili derogirati. Budući da član 380. Versajskog ugovora

utvrđuje da će Kilski kanal biti slobodan i otvoren za trgovačke i ratne brodove svih nacija

u miru sa Nemačkom, nemoguće je tvrditi da odredbe ovog člana zabranjuju, u interesu

nemačke neutralnosti, ratno krijumčarenje".

Otkazivanjem vojnih odredaba Versajskog ugovora, koje je Hitler izvršio Deklaracijom od

novembra 1936. godine, ipso facto su prestale da važe i obaveze iz člana 380. Versajskog

ugovora, tako da je tokom Drugog svetskog rata kanal tretiran kao nemačka vojna baza.

Po završetku rata Kilski kanal je ponovo otvoren za međunarodnu plovidbu bez nekog

formalnog, međunarodnog akta, tako da se smatra da potpada pod opšti međunarodni

režim plovnih puteva od opšteg interesa."Sve ima svoje, i vatra i led, u kap se spoje, i cemer i med... Sve ima svoje, vrlina i greh, tuge postoje da bi prizvale smeh..."

Ribica

Forumas u usponu

Posts: 191

Joined: 14 Mar 2009 16:56

Top




53. VAZDUŠNA OBLAST

1. Teorija međunarodnog prava

Pojava vazduhoplova početkom XX veka, otvorila je i pitanje pravne kvalifikacije

vazdušne oblasti iznad državne teritorije.

Za razliku od teorije međunarodnog prava, države su, u relativno kratkom vremenu

razrešile dilemu oko pravne prirode vazdušne oblasti iznad državne teritorije. Veći broj

država.je pribegao donošenju nacionalnih zakona kojima je proglašen puni i isključivi

suverenitet države u vazdušnom prostoru. U toj grupi zemalja bila je i Srbija koja je

odgovarajuću Uredbu donela 13. februara 1913. godine. Tadašnje kolonijalne sile su puni

i apsolutni suverenitet proglasile ne samo nad vazdušnom oblašću iznad matične

teritorije nego i nad onom iznad teritorija kolonija.

Može se zato reći da je u tom kratkom periodu konstituisano običajno pravno pravilo o

suverenosti države nad vazdušnim prostorom iznad njene teritorije.

2. Pravni režim međunarodne vazdušne plovidbe

Pozitivno pravo u materiji međunarodne vazdušne plovidbe sadržano je u tzv. Čikaškim

konvencijama usvojenim 1944. godine. One obuhvataju:

1. Konvenciju o međunarodnom civilnom vazduhoplovstvu;

2. Sporazum o međunarodnom vazdušnom tranzitu (tzv. Sporazum dveju sloboda);

3. Sporazum o međunarodnom vazdušnom transportu (tzv. Sporazum pet sloboda);

4. Privremeni sporazum o međunarodnom civilnom vazduhoplovstvu.

Vršenje prava utvrđenih Konvencijom o međunarodnom civilnom vazduhoplovstvu

pretpostavlja, po pravilu, zaključenje bilateralnih ili multilateralnih sporazuma između

strana ugovornica Konvencije. Ti ugovori regulišu niz pitanja koja nisu precizno uređena

Čikaškom konvencijom a naročito ona komercijalne prirode poput tarifa i taksa koje se

naplaćuju u međunarodnom vazdušnom saobraćaju. Vazdušna plovidba unutar državnih

granica reguliše se i unutrašnjim propisima.

Konvencija o međunarodnom civilnom vazduhoplovstvu utvrđuje u članu 1. da „Države

ugovornice priznaju da svaka država ima potpuni i isključivi suverenitet nad vazdušnim

prostorom iznad svoje teritorije", pod kojom podrazumeva kako kopneno područje, tako i

teritorijalne vode, pod suverenitetom, sizerenstvom, zaštitom ili mandatom pomenute

države. Neovlašćeni ulazak stranih vazduhoplova, civilnih i vojnih, u vazdušni prostor,

države tretiraju kao povredu suvereniteta s tim što je u ovakvim slučajevima reakcija

teritorijalnih država oštrija, a posledice teže u poređenju sa odgovarajućim povredama

suvereniteta na pomorskom i kopnenom delu državne teritorije.

Ukoliko vojni vazduhoplov neovlašćeno uđe u vazdušni prostor druge države, odbije da se


pokori naređenjima teritorijalnog suverena i nastavi sa letom, onda se, s obzirom na

prirodu vazduhoplova, bilo kakva reakcija teritorijalne države teško može okvalifikovati

kao protivpravna. Prema tome, moglo bi se reći da je u takvim slučajevima teritorijalna

država ovlašćena da preduzme odgovarajuće mere koje ne isključuju i meru obaranja

aviona. Čak i u hipotezi da postoji pravilo koje zabranjuje obaranje vojnih vazduhoplova

koji neovlašćeno uđu u vazdušni prostor druge države, akt obaranja bi se mogao

okvalifikovati kao represalija, tj. kao protivpravni odgovor na protivpravni akt ratnog

vazduhoplova druge države.

Stvari stoje drugačije sa civilnim vazduhoplovima. Teritorijalne države su, po pravilu,

obaranje civilnih vazduhoplova koji su neovlašćeno ušli u njihov prostor pravdale

zabludom i drugim izvinjavajućim okolnostima. Skupština ICAO organizacije je 1984.

godine prihvatila Amandman (član 3. bis) Čikaške konvencije o međunarodnom civilnom

vazduhoplovstvu koji potvrđuje da je svaka država, u vršenju svoga suvereniteta,

ovlašćena da zahteva sletanje na određeni aerodrom civilnog vazduhoplova koji leti iznad

njene teritorije bez odobrenja".

Konvencija o međunarodnom civilnom vazduhoplovstvu, kao osnovni izvor međunarodnog

javnog prava vazdušnog transporta, odnosi se samo na civilne vazduhoplove. Ne

primenjuje se na državne vazduhoplove pod kojima podrazumeva „vojni i carinski, ili

policijski vazduhoplov." Državni vazduhoplovi moraju imati posebno odobrenje za prelet

teritorije druge države. Pravo preleta rezervisano za civilne vazduhoplove ne može,

međutim, koristiti ni civilni vazduhoplov koji se koristi za ciljeve nesaglasne sa

odredbama Konvencije. Konvencija deli vazduhoplove na vazduhoplove koji ne obavljaju

redovan saobraćaj i vazduhoplove koji obavljaju redovan vazdušni saobraćaj.

Ugovornice Konvencije su se saglasile da vazduhoplovi koji nisu namenjeni za redovni

međunarodni vazdušni saobraćaj (čarter letovi) imaju pravo preletanja njihovih teritorija i

pravo tehničkih sletanja bez obaveze da prethodno pribave odobrenje.

Što se redovnog vazdušnog saobraćaja tiče, Konvencija utvrđuje da „Nikakav redovni

međunarodni saobraćaj se ne može uspostaviti za preletanje ili vršenje službe na teritoriji

neke države ugovornice sem uz specijalnu dozvolu ili neko drugo odobrenje pomenute

države".

Država ugovornica može bilo zbog vojnih potreba ili u interesu javne bezbednosti da

ograniči ili zabrani prelet izvesnih zona svoje teritorije, ali s tim da ne pravi nikakvu

razliku između sopstvenih vazduhoplova i vazduhoplova ostalih ugovornica koji se koriste

za obavljanje redovnog vazdušnog saobraćaja. U izuzetnim prilikama ili za vreme krize ili

u interesu javne bezbednosti, država može privremeno da ograniči ili zabrani, i to sa

trenutnim dejstvom, prelet svoje teritorije ili jednog dela svoje teritorije, na bazi

nediskriminacije stranih vazduhoplova.

Država ugovornica može svojim nacionalnim propisima utvrditi obavezu vazduhoplova,

koji uđe na njenu teritoriju, da sleti na vazduhoplovno pristanište u cilju carinskih i drugih

kontrola. Iz ove obaveze se izuzimaju vazduhoplovi koji poseduju dozvolu da prelete

teritoriju države ugovornice bez sletanja a u skladu sa odredbama Konvencije ili na

osnovu specijalnog odobrenja.

Za sve vazduhoplove koji preleću ili borave na teritoriji jedne države važe pravila

unutrašnjeg prava u pogledu vazdušne plovidbe, mera bezbednosti, prelaska granice,

carine, karantina, korišćenja aerodroma, pregleda vazduhoplova i dokumenata.

Corpus Čikaških pravila, pored Konvencije o međunarodnom civilnom vazduhoplovstvu,

čine dva sporazuma:

1. Sporazum o međunarodnom civilnom vazdušnom tranzitu (Sporazum dve slobode) i

2. Sporazum o međunarodnom vazdušnom transportu (Sporazum pet sloboda).

Sporazum o međunarodnom vazdušnom tranzitu sadrži dve slobode:

pravo preletanja preko područja druge države bez sletanja; i

pravo sletanja na područje druge države ali samo iz tehničkih a ne iz komercijalnih

razloga (npr. snabdevanje gorivom, otklanjanje kvarova na vazduhoplovu, vremenske

nepogode).

Sporazum o međunarodnom vazdušnom transportu sadrži, pored navedene dve slobode, i

sledeće tri:

pravo da se ukrcaju putnici, pošta i teret iz države kojoj vazduhoplov pripada;

pravo ukrcavanja putnika, pošte i tereta upućenih na teritoriju države kojoj vazduhoplov

pripada; i

pravo iskrcavanja i ukrcavanja putnika, pošte i tereta između vazdušnih luka bilo koje

države strane Konvencije.

Sporazum o međunarodnom vazduhoplovnom transportu ratifikovan je od strane malog

broja država. Konvencija o međunarodnom civilnom vazduhoplovstvu, kao ni Sporazum o

međunarodnom transportu, nisu stvorili multilateralno pravo vazduhoplova ugovornica da

ulaze u teritoriju drugih ugovornica bilo kada je reč o redovnim ili neredovnim letovima.

Podela vazdušnih linija između strana ugovornica Konvencije vrši se na osnovu mreže

bilateralnih ugovora kojima jedna ugovornica daje pravo vazduhoplovima druge

ugovornice da lete kroz njen vazdušni prostor i to po pravilu na bazi reciprociteta.

3. Položaj vazduhoplova

Prema Konvenciji vazduhoplovi imaju pripadnost države u kojoj su registrovani.

Vazduhoplov koji se upotrebljava u međunarodnoj vazdušnoj plovidbi dužan je nositi

odgovarajuće oznake, znake nacionalnosti i registracije. Svaka država je u obavezi da

Organizaciji međunarodnog civilnog vazduhoplovstva daje izveštaje s tačnim podacima

koji se tiču vlasništva i kontrole vazduhoplova registrovanih u toj državi a koji su

normalno namenjeni međunarodnoj vazdušnoj plovidbi.

Vazduhoplov koji se upotrebljava u međunarodnoj vazdušnoj plovidbi mora biti

snabdeven serijom dokumenata:

a) uverenjem o registraciji;

b) uverenjem o plovidbenosti;

c) odgovarajućim dozvolama za rad svakog člana posade;

d) putnom knjigom;

e) dozvolom za rad radio stanice;

f) spiskom putnika sa oznakom njihovih mesta iskrcavanja i opredeljenja;

g) manifestom i detaljnim popisom tereta ako prenosi robu.

Vazduhoplov koji obavlja međunarodnu vazdušnu plovidbu ne može, izuzev u slučaju da

ima dozvolu odnosne države, da prenosi ratnu municiju ili ratni materijal preko teritorije

neke države. Država ugovornica može iz razloga javnog poretka i bezbednosti da donese

propise kojima zabranjuje prenos unutar ili preko svoje teritorije i drugih predmeta, izuzev

ratne municije ili ratnog materijala, s tim da u tom pogledu ne pravi nikakvu razliku

između njenih domaćih vazduhoplova koji obavljaju međunarodnu vazdušnu plovidbu i

vazduhoplova ostalih država koji se upotrebljavaju u iste svrhe.

54. POLARNE OBLASTI

Pod polarnim oblastima podrazumevaju se prostrane oblasti oko Severnog i Južnog pola

tj. obrtnih osa Zemlje. Relativno kasno su otkrivene (na Severni pol (Arktik) prvi je stigao

Robert Piri 1909, a do Južnog pola (Antarktik) Rolen Amundsen 1911). Odmah su izazvale

interes i pretenzije jednog broja država ne samo iz strateških razloga već i zbog velikih

naslaga mineralnih i rudnih bogatstava u tim oblastima.

Pravni položaj Arktika i Antarktika nije regulisan na jedinstven način. Grenland zajedno sa

pripadajućim ostrvima nalazi se pod suverenitetom Danske. Norveškoj je, na osnovu

ugovora zaključenog u Parizu 9. februara 1920. između devet država (SAD, Velika

Britanija, Danska, Francuska, Italija, Japan, Norveška i Švedska), priznat „potpuni i

apsolutni suverenitet" nad Špicberškim arhipelagom.

U odnosu na ostali deo Arktika pozicije država koje mu gravitiraju su različite. Na jednoj

strani su države (Norveška, Finska, Danska i SAD) koje nisu istakle teritorijalne zahteve u

odnosu na ovaj prostor. Na drugoj strani su Kanada i Rusija koje su, u odgovarajućoj

formi, a sa osloncem na takozvani sektorski princip istakle svoje teritorijalne zahteve.

SSSR je 1926. godine proklamovao „suverenitet nad svim teritorijama, otkrivenim i

neotkrivenim, koje leže u arktičkom okeanu severno od obale Sovjetskog saveza do

Severnog pola". Osnov proklamacije je nađen u kvalifikaciji ovih teritorija kao produžetka

kontinentalne mase Sibira. Proklamacija je naišla na protest SAD i Norveške.

Tumačenja kanadskih vlasti vode zaključku da Kanada smatra da se njen suverenitet

proteže kako nad ostrvima koja čine arktički arhipelag tako i nad morem između ostrva.

Što se Antarktika tiče, sedam zemalja (Argentina, Australija, Čile, Francuska, Novi Zeland,

Norveška i Velika Britanija) su u odgovarajućoj formi istakle svoje teritorijalne pretenzije

sa osloncem na sektorski princip.

Na Vašingtonskoj konferenciji održanoj 1959. uz učešće 12 zemalja (pored onih koje su

istakle svoje zahteve u odnosu na Antarktik, na konferenciji su uzele učešće i SAD,

Belgija, Japan, SSSR i Južnoafrička unija) donet je Ugovor o Antarktiku.

Ugovor utvrđuje da će se Antarktik koristiti isključivo u miroljubive svrhe, što

podrazumeva, između ostalog, zabranu preduzimanja bilo kakvih mera vojne prirode

poput postavljanja vojnih baza i objekata, izvođenja vojnih vežbi i testiranja bilo kakvog

oružja, posebno nuklearnog.

Član 4. naime, izričito predviđa da odredbe ugovora ne mogu biti protumačene te kao

odricanje od prethodno istaknutih prava ili zahteva na teritorijalni suverenitet na

Antarktiku ili kao odricanje ili umanjenje bilo kog budućeg zahteva koji mogu proizaći iz

aktivnosti ugovornice ili njenih državljana na Antarktiku.

Na Trećoj konferenciji o pravu mora izražena su mišljenja da antarktički sistem

konstituisan Ugovorom iz 1959. godine valja supstituisati režimom zajedničke baštine

čovečanstva, koji, za razliku od postojećeg režima, počiva na univerzalnosti.

U cilju zaštite prirodne sredine Antarktika doneto je u prošlom veku nekoliko značajnih

konvencija. Valja izdvojiti Konvenciju o zaštiti živih morskih izvora Antarktika (1980) i

Protokol o zaštiti prirodne sredine (1991) uz Ugovor o Antaktiku koji ustanovljava

moratorijum na rudarenje na Antarktiku.

55. KOSMIČKO PROSTRANSTVO

1. Pojam kosmičkog prostranstva

U klasičnom međunarodnom pravu smatralo se da država poseduje vlast u prostoru iznad

državne teritorije ad infinitum ili usque ad coelum. Lansiranje kosmičkih objekata otvorilo

je pitanje podele tog prostora na vazdušni i nadvazdušni prostor. Stvari su se odvijale na

ponešto neuobičajen način, budući da je od 1967. godine formiran corpus pravila tzv.

kosmičkog prava a da sam kosmički prostor nije definisan.

Pravila tzv. kosmičkog prava formirala su se na osnovu jednoglasno usvojenih rezolucija

Generalne skupštine UN. Ugovor iz 1967, kao osnovni izvor kosmičkog prava, u osnovi

reprodukuje principe sadržane u Deklaraciji o pravnim principima koji regulišu aktivnosti

država u istraživanju i iskorišćavanju kosmosa (rez. 1962). Jednoglasno usvajanje

relevantnih rezolucija bilo je olakšano poklapanjem interesa tadašnje dve supersile SAD i

SSSR. Izvesne odredbe Deklaracije 1962. predstavljaju izraz običajnog prava, dok je

najveći deo predstavljao neku vrstu rukovodnih načela ili sastojaka međunarodnog javnog

poretka koja su Ugovorom iz 1967. pretočena u obavezujuća, pravna pravila.

Od suštinskog značaja je defmisanje donje granice kosmosa, linije koja razdvaja vazdušni

od kosmičkog prostora. Ova linija je, ne samo linija razdvajanja dve prirodne celine, već u

isto vreme i linija razdvajanja dva različita pravna režima. Režim vazdušnog prostora je

zasnovan na principu suvereniteta a režim kosmosa na principu nesuvereniteta.

Izgleda da preteže shvatanje da granicu vazdušnog i kosmičkog prostora treba tražiti

između 100 i 110 kilometara iznad nivoa mora.

Iako je i granica od oko 100 kilometara, kao i svaka druga odgovarajuća granica između

vazdušnog i nadvazdušnog (kosmičkog) prostora, ponešto arbitrerna, zapraktične svrhe je

prihvatljiva.

Funkcionalni kriterijum u uslovima naglog razvoja tehnike i tehnologije bi mogao značiti

odsustvo bilo kakvog kriterijuma. Recimo, praktično je neprimenljiv u odnosu na letilice

koje predstavljaju kombinaciju aviona i rakete.

2. Pravni režim kosmosa

Ugovor iz 1967. godine kosmos i nebeska tela kvalifikuje kao dobro čitavog čovečanstva

(res communis omnium). U skladu sa tim „kosmos, uključujući mesec i druga nebeska

tela, je slobodan za istraživanje i iskorišćavanje od strane svih država bez ikakve

diskriminacije, u uslovima jednakosti i u skladu sa međunarodnim pravom, uz slobodan

pristup svim delovima nebeskih tela".

Isključena je mogućnost prisvajanja kosmosa i nebeskih tela proglašenjem suverenosti ili

na osnovu iskorišćavanja ili okupacije ili na bilo koji drugi način.

Ugovorom koji reguliše aktivnosti država na Mesecu i ostalim nebeskim telima (1979)

Mesec je izuzet iz režima opšteg dobra čovečanstva i kvalifikovan kao zajednička baština.

Sporazum iz 1979. godine samo Mesec kvalifikuje kao zajedničku baštinu čovečanstva.

Moglo bi se, međutim, reći da kvalifikacija načelno važi i u odnosu na ostala nebeska tela

ukoliko se u odnosu na njih ne uspostave posebni pravni režimi.

Miroljubivo istraživanje i korišćenje kosmosa je posebno naglašeno članom IV kojim se

države ugovornice obavezuju da neće staviti u orbitu oko Zemlje ma kakve objekte koji

nose nuklearno oružje ili bilo koju drugu vrstu oružja za masovno uništavanje, neće

postavljati takvo oružje na nebeska tela niti na bilo koji drugi način stacionirati takvo

oružje u kosmos. Zabranjeno je, takođe, na nebeskim telima uspostavljanje vojnih baza,

uređaja ili utvrđenja, kao i obavljanje eksperimenata sa svim vrstama oružja i izvođenje

vojnih manevara. Ugovor dopušta „upotrebu bilo koje opreme ili uređaja" u svrhu

miroljubivog istraživanja Meseca i drugih nebeskih tela. Nedorečenost Ugovora iz 1967.

godine u pogledu vojnih aktivnosti u kosmosu dovodi do delikatnih pravnih dilema.

Recimo, javilo se mišljenje da su vojne aktivnosti u kosmosu koje se ograničavaju na

osmatranje iz satelita i vojne komunikacije prećutno prihvaćene kao saglasne sa

relevantnim principom Ugovora iz 1967. godine.

Još delikatnije je pitanje upotrebe kosmosa za defanzivna ili, čak, ofanzivna oružja. U oba

slučaja radi se o tumačenjima koja se teško mogu uklopiti u osnovni princip Ugovora iz

1967. godine o korišćenju kosmosa isključivo u miroljubive svrhe i, konkretno, odredbe

Ugovora koje zabranjuje postavljanje u kosmos bilo kog objekta koji nosi nuklearno oružje

ili bilo koju drugu vrstu oružja za masovno uništenje ili „postavljanje takvog oružja u

kosmos na bilo koji način".

U vršenju slobode naučnog istraživanja, Ugovor obavezuje države da Generalnom

sekretaru UN dostave rezultate naučnih istraživanja, koji treba da osigura delotvorno

širenje obaveštenja o rezultatima naučnih istraživanja. Stanice, uređaji kao i svemirske

letilice na Mesecu ili nebeskim telima biće dostupni predstavnicima država ugovornica.

Domašaj ove odredbe ograničen je na države koje su faktički u mogućnosti da vrše

istraživanja u kosmosu, jer je u primeni vezana za uslov uzajamnosti. Država koja lansira

kosmički objekat u obavezi je da ga registruje. Država lansiranja je u obavezi da vodi

registar kosmičkih objekata o čemu odgovarajuća obaveštenja šalje Generalnom

sekretaru UN. Generalni sekretar je, pak, u obavezi da vodi registar u koji unosi podatke

koje dobija od strana ugovornica.

U odnosu na kosmički objekat striktno je sproveden princip personaliteta zakona. Država

u čijem je registru upisan kosmički objekat poseduje nadležnost nad tim objektom bez

obzira da li se nalazi u kosmosu, na nekom nebeskom telu ili na teritoriji treće države.

Pravo vlasništva, nad objektima lansiranim u kosmos, uključujući objekte koji su se

spustili na nebesko telo, kao i objekte na njihovim sastavnim delovima, ostaje netaknuto

time što se nalaze u kosmosu ili na nekom nebeskom telu ili po povratku na Zemlju.

Ova odredba predstavlja osnov za formulisanje serije obaveza država ugovornica u

slučaju nesreće, opasnosti i prinudnog spuštanja kosmičkog objekta na područje druge

države ili na otvoreno more. Svaka strana ugovornica koja sazna ili ustanovi da je posada

svemirskog broda doživela nesreću ili se nalazi u opasnosti u obavezi je da o tome

obavesti državu lansiranja i Generalnog sekretara UN, te da preduzme mere u cilju

potrage i spašavanja članova posade kao i da članove posade i kosmički objekat vrati

državi lansiranja. U slučaju da ugovornica ima razloga da veruje da su kosmički objekat ili

njegovi sastavni delovi koji su pronađeni na njenom području ili na drugom mestu po

svojoj prirodi opasni i štetni može o tome obavestiti državu lansiranja koja je u obavezi da

preduzme delotvorne mere za otklanjanje moguće opasnosti od štete. Odredbe

Sporazuma o spašavanju kosmonauta, vraćanju kosmonauta i vraćanju objekata

lansiranih u kosmos, formulisane su sa osloncem na osećaj čovečnosti.

Ugovor iz 1967. godine određuje na opšti način da ugovornice snose međunarodnu

odgovornost za nacionalne delatnosti u kosmosu bilo da ih preduzimaju vladini organi ili

nevladina tela. Kada kosmičke delatnosti preduzimaju međunarodne organizacije,

odgovornost za prouzrokovanu štetu snosi međunarodna organizacija kao i države članice

organizacije koje su u isto vreme i ugovornice Ugovora iz 1967. godine. To pravilo

odgovornosti za kosmičke aktivnosti precizno je uređeno Konvencijom o međunarodnoj

odgovornosti za štetu koju prouzrokuju svemirski objekti (1971). Konvencija utvrđuje

objektivnu odgovornost države lansiranja za naknadu štete koju prouzrokuje njen

kosmički objekat na površini zemlje ili na vazduhoplovu u letu s osloncem na opasnu

prirodu kosmičke aktivnosti.

Pojedinačne i sporadične aktivnosti država u kosmosu su vremenom prerasle u široku,

organizovanu aktivnost na istraživanju i iskorišćavanju kosmosa. Danas se kosmički

objekti koriste u raznovrsne svrhe, počev od naučnog istraživanja, meteorološkog

osmatranja preko pomoći u navigaciji, telekomunikacijama i, možda, najvažnije - u svrhe

vojnog osmatranja.

Stalna aktivnost u kosmosu podrazumeva korišćenje i orbitalnih stanica. Orbitalne stanice

bi se mogle definisati kao kosmičke letilice za dugotrajni boravak koje se kreću putanjom

nebeskog tela.

Orbitalne stanice oko Zemlje (takozvani geostacionarni satelit) okreću se oko Zemlje blizu

ekvatorijalne orbite i to tako da ostaju u fiksiranoj tački u kosmosu iznad date tačke na

zemljinoj površini.

Široku upotrebu sateliti imaju u telekomunikacionim i radiodifuznim sistemima. U ovoj

oblasti ostvarena je saradnja kroz međunarodne organizacije. Tako je, recimo, 1973.

godine osnovan INTELSAT čije su ugovornice ne samo vlade već i javne i privatne

korporacije. Socijalističke zemlje Istočne Evrope zaključile su 15. novembra 1971. godine

sporazum o stvaranju satelitskog komunikacionog sistema INTELSPUTNIK.

Arapske zemlje su formirale sopstveni sistem ARABSAT 1976. godine. U funkciji su izvesni

specijalni sistemi poput INMARSAT - međunarodna pomorska satelitska organizacija -

osnovana 1976. godine. Nadležnost u oblasti regulisanja upotrebe radio frekvencija i

pozicija satelita u geostacionarnoj orbiti poverena je Međunarodnoj telekomunikacionoj

uniji (ITU).

Četiri kosmičke sile (SAD, tadašnji SSSR, Francuska i Kanada) su jula 1988. zaključile u

Parizu Ugovor o dugoročnoj saradnji u istraživanju i ostvarivanju projekata u vezi sa

kosmičkim satelitima nazvan SARSAT.

Direktno emitovanje iz kosmosa, koje nesumnjivo predstavlja jedan vredan tehnološki

napredak, zahteva pravno regulisanje. S jedne strane direktno emitovanje iz programa

kosmosa bez pristanka države prijema može predstavljati potencijalnu opasnost za njeno

političko jedinstvo i očuvanje kulturnih vrednosti. S druge strane, ova tehnološka

inovacija omogućava bolje povezivanje sveta i razmenu informacija i programa.

Rezolucija Generalne skupštine usvojena 1982. godine, pokušava da da odgovor na ovo

pitanje. Ona polazi od zahteva da su prethodne konsultacije i sporazum između države

emitovanja i države prijema pravno neophodni. Rezolucija traži da direktno televizijsko

emitovanje poštuje kulturni i politički integritet svih država.

56. UGOVORNE STRANE

* O ugovornom kapacitetu uopšte. Ugovorni kapacitet, shvaćen u smislu prava na

zaključivanje međunarodnih ugovora ili određenih vrsta međunarodnih ugovora, vezuje

se, po pravilu, za dve pravne činjenice - za suverenitet i za međunarodnopravni

subjektivitet.

U pogledu odnosa kategorija suvereniteta i ugovorne sposobnosti uobičajeno je da se

ugovorna sposobnost kvalifikuje kao atribut suvereniteta. Aktuelni razvoj je nepobitno

dokazao da je pojam ugovorne sposobnosti širi od suvereniteta. U prilog tome govori ne

samo praksa sklapanja ugovora od strane međunarodnih organizacija već i ugovorna

praksa tzv. nesuverenih ili polusuverenih država.

Postoji i drugo shvatanje po kome međunarodnopravni subjektivitet predstavlja izvor

ugovorne sposobnosti. Takva veza je odraz prirode međunarodne zajednice.

* Države. Kako su države izvorni subjekti međunarodnog prava to je njihova ugovorna

sposobnost van spora.

Sa izuzetkom kolonijalnih protektorata, protektoratima se priznavala ugovorna

sposobnost, jer stavljanje pod nadzor ili kontrolu druge države ne predstavlja ipso facto

gubitak svojstva pravne ličnosti.

Što se tiče federativnih država neosporno je da federacija predstavlja suverenu državu,

jedinstven subjekat međunarodnog prava, te da, prema tome, poseduje punu ugovornu

sposobnost. Neki ustavi dopuštaju federalnim jedinicama da, pod izvesnim uslovima, skla-

paju ugovore, dok drugi takvu mogućnost isključuju izričito ili prećutno. Ustav SAD

predviđa apsolutnu zabranu državama članicama da sklapaju bilo kakav ugovor, da

stupaju u savez ili konfederaciju. Po Ustavu Švajcarske, kantoni zadržavaju pravo

zaključivanja ugovora sa stranim državama u odnosu na pitanja javne prirode, graničnih

odnosa i policije. U Osnovnom zakonu SR Nemačke od 1949. predviđeno je da federalne

jedinice mogu sklapati ugovore sa stranim državama.

Ustavna povelja Srbije i Crne Gore davala je državama članicama vrlo široka prava u

konkretnoj stvari. Član 15.(2) Povelje priznaje državama članicama pravo zaključivanja

međunarodnih sporazuma ako to „nije u suprotnosti sa nadležnostima SCG i interesima

druge države članice." Ovako široko određeno pravo zaključivanja međunarodnih

sporazuma članica državne zajednice izražavalo je nejasnu pravnu prirodu državne

zajednice Srbija i Crna Gora.

Neki ustavi isključuju mogućnost da federalne jedinice sklapaju međunarodne ugovore.

Ustav Austrije, recimo, u članu 10.(1) utvrđuje da su federalne vlasti nadležne da donose i

sprovode zakon, između ostalog, i u pitanjima „spoljnih poslova uključujući... naročito

zaključenje međunarodnih ugovora". Prećutno isključenje ugovornog kapaciteta

federalnih jedinica sadrže i ustavi Indije, Malezije, Nigerije i drugih.

Čak i slučajevima kada ustav dopušta federalnim jedinicama da istupaju na me-

đunarodnom planu ne možemo govoriti o ugovornoj sposobnosti federalnih jedinicastricto

sensu. Ugovorna sposobnost je elemenat subjektiviteta, te, prema tome, podrazumeva

sposobnost samostalnog raspolaganja svojim pravima koja se u ugovorima ispoljava kroz

ustanovljenje prava i obaveza. Ovlašćenje federalnih jedinica da stupaju u ugovorne

aranžmane je podvrgnuto brojnim ograničenjima kako formalnim, tako i materijalnim.

Zato bi odgovarajuće ovlašćenje federalnih jedinica pre valjalo kvalifikovati kao neku

vrstu poslovne sposobnosti, a ne kao ugovornu sposobnost u smislu međunarodnog

prava.

Ugovorna sposobnost može biti ograničena i na osnovu posebnog međunarodnog statusa

države kao što je, na primer, slučaj sa stalno neutralnim državama.

Ugovorna sposobnost države u smislu međunarodnog prava je generalno ovlašćenje

države da kao pravna ličnost, titular prava i obaveza, stupa u odnose sa drugim pravnim

ličnostima međunarodnog prava. Iz toga proizlazi da ugovori koje države sklapaju na

osnovu svoje ugovorne sposobnosti moraju ispunjavati dva osnovna uslova da bi se

smatrali ugovorima međunarodnog javnog prava:

1. formalni uslovi, tj. da su ugovorne strane pravne ličnosti međunarodnog prava i

2. da te ličnosti, zaključujući ugovor istupaju u javnopravnom svojstvu, kao nosioci

vrhovničkih suverenih prava.

Stalni sud međunarodne pravde naglasio je da svaki ugovor koji nije zaključen između

država kao subjekata međunarodnog prava mora imati oslonac u nacionalnom

zakonodavstvu odnosnih zemalja.

Države mogu ići u ugovorni odnos građanskopravnog karaktera, npr. država A kupi

nepokretnost na teritoriji države B.

* Međunarodne organizacije. Postoji široka saglasnost da neke međunarodne organizacije,

naročito Ujedinjene nacije i specijalizovane agencije, poseduju ugovornu sposobnost u

smislu međunarodnog prava. U prilog tome obično se ističu dva momenta:

a) odredbe ustavnih akata o zaključivanju ugovora, i

b) ugovorna praksa međunarodnih organizacija.

Izvestan broj ustavnih akata predviđa mogućnost da međunarodna organizacija ili, bolje

rečeno, organi organizacije sklapaju međunarodne ugovore. Ujedinjene nacije sklapaju

ugovore kako sa državama članicama tako i sa nečlanicama. Specijalizovane agencije

sklapaju ugovore i sa Organizacijom UN i međusobno. Pozitivna praksa sugeriše zaključak

da je zaključivanje ugovora instrumentalni oblik vršenja aktivnosti i ostvarivanja ciljeva

koje su države osnivači stavili u dužnost međunarodnim organizacijama.

Neslaganja se ispoljavaju u odnosu na kvalifikaciju osnova ugovorne sposobnosti

međunarodnih organizacija.

Jedan deo doktrine stoji na stanovištu da je osnov ugovorne sposobnosti međunarodnih

organizacija - ustavni akt ili akt o osnivanju. Nedostatak ovog shvatanja leži u činjenici da

ustavni akti međunarodnih organizacija u principu ne sadrže opšte ovlašćenje

organizacije da sklapa međunarodne ugovore, već da najveći deo akata sadrži ovlašćenje

na sklapanje izvesnih vrsta međunarodnih ugovora. Drugi smatraju da je osnov ugovorne

sposobnosti u pravilima običajnog prava, a odgovarajuća pravila u ustavnim aktima

poseduju samo „deklaratorni karakter, mada zadržavaju punu snagu sa stanovišta

procedure." Treći nalaze da se ugovorna sposobnost međunarodnih organizacija

pretpostavlja, da je logični izraz činjenice da im je priznato svojstvo subjekta

međunarodnog prava. Izvesno je da su, s obzirom na mesto ugovora kao pravnog akta,

ugovorne sposobnosti neophodna pretpostavka i dokaz subjektiviteta međunarodnih

organizacija.

S obzirom na bezbrojne varijacije u nadležnosti i kapacitetu međunarodnih organizacija,

precizno utvrđivanje ugovorne sposobnosti međunarodnih organizacija nije jednostavan

zadatak.

* Sveta stolica. U međunarodnom pravu sposobnost sklapanja ugovora priznaje se i

Svetoj stolici odnosno papi kao nosiocu javnopravnih ovlašćenja. Interesantno je da je

papa zaključivao međunarodne ugovore, tzv. konkordate i u periodu od 1870. do 1929. tj.

u vremenu kada je papska država nestala kao svetovna i dok njen međunarodnopravni

status nije bio regulisan. U sadašnjem vremenu, ugovorna sposobnost Svete stolice

proizlazi iz svojstva pravne ličnosti koje Sveta stolica poseduje. Konkordati su specifična

vrsta ugovora utoliko što regulišu materiju koja ulazi u domen strogo unutrašnje

nadležnosti države.

57. PROCES ZAKLJUČIVANJA MEĐUNARODNIH UGOVORA

U procesu zaključivanja međunarodnih ugovora razlikujemo nekoliko faza:

pregovore;

usvajanje (adopciju) teksta ugovora;

autentifikaciju teksta ugovora i

izražavanje pristanka na obavezivanje ugovorom koje može poprimiti različite oblike.

* Pregovori. Shvaćeni u smislu segmenta u procesu zaključivanja ugovora pregovori bi se

mogli definisati kao izmena i rasprava predloga predstavnika pregovarača u cilju

postizanja sporazuma. Konvencija o ugovornom pravu ne definiše neposredno pregovore

ali državu pregovarača određuje kao državu koja je učestvovala u izradi i usvajanju teksta

ugovora.

U vezi pregovora od posebnog interesa su dva pitanja:

a) ko su subjekti pregovora odnosno ko vodi pregovore; i

b) kako se pregovori odvijaju (tehnika pregovaranja).

a) Subjekti međunarodnih pregovora mogu biti samo države i međunarodne organizacije

kao subjekti međunarodnog prava.

U ime države pregovore vode ovlašćeni predstavnici. Takav status stiče se punomoćjem

koje se definiše kao dokument koji je izdao nadležni organ države, a kojim se imenuje

jedno ili više lica da predstavljaju državu u pregovorima, prilikom usvajanja ili

autentifikacije teksta ugovora, u izražavanju saglasnosti države da bude vezana

ugovorom ili izvršenju bilo kog drugog akta koji se tiče ugovora.

Licu se priznaje status predstavnika države za usvajanje ili autentifikaciju teksta jednog

ugovora ili za izražavanje pristanka na obavezivanje u dva slučaja:

I) ako pokaže punomoćje.

II) ako iz prakse zainteresovanih država ili drugih okolnosti proizlazi da su države imale

nameru da određeno lice smatraju za svog predstavnika bez podnošenja

punomoćja. Neke kategorije lica se smatraju predstavnicima države i bez ikakvog

punomoćja, na osnovu same činjenice da vrše određene funkcije. Konvencija u članu 7.

navodi:

šefove država i vlada ministre inostranih poslova;

šefove diplomatskih misija; i

akreditovane predstavnike države na međunarodnim konferencijama ili

kod neke međunarodne organizacije.

Dok su šefovi država, vlada i ministri inostranih poslova na osnovu funkcije koju obavljaju

ovlašćeni na preduzimanje svih postupaka u vezi sa zaključivanjem ugovora, ovlašćenja

šefa diplomatske misije i akreditovanog predstavnika države na međunarodnoj

konferenciji ili kod neke međunarodne organizacije su ograničena na usvajanje teksta

ugovora između države imenovanja i države prijema odnosno na usvajanje teksta

ugovora na konferenciji ili u organizaciji.

b) Vođenje pregovora nije predmet pravnog regulisanja. Ako se pregovori vode na

međunarodnim skupovima, uobičajeno je da se odvijaju na osnovu pravila

sadržanih u unutrašnjem poslovniku.

Pregovori se po pravilu vode usmeno i pismeno. U slučaju neuspeha pregovora, može se

sačiniti zapisnik o toku pregovora i izloženim gledištima koji potpisuju predstavnici

pregovarača. Nezavisno od ovoga zapisnika svaka strana sastavlja za sopstvenu upotrebu

beleške o pregovorima. Moguće je da se pregovori vode i pismenim putem, tj. preko nota

i pisama i slično.

Procedura pregovaranja i sklapanja ugovora doživela je kvalitativne promene pod

uticajem političkog razvoja, intenziviranja međunarodne saradnje van klasičnih političkih

okvira i nastanka i razvoja univerzalnih organizacija poput Organizacije UN.

Države pregovorači tako ne učestvuju neposredno u formulisanju tekstova ugovora na

međunarodnim konferencijama. To se prepušta stručnim, specijalizovanim telima -

Pravnom i Redakcionom komitetu - koji prikuplja i sistematizuje predloge delegacije. Ti

predloži definitivno oblikuju polazni ili osnovni tekst pripremljen od strane izabranog

delegata koji nastupa u svojstvu izvestioca. Ponekad se postupak usvajanja teksta

multilateralne konvencije na diplomatskoj konferenciji zamenjuje usvajanjem teksta od

strane organa međunarodne organizacije, recimo, Generalne skupštine, Skupštine

Svetske zdravstvene organizacije i slično. Ovako usvojeni nacrt konvencije se, potom

otvara za potpis i prihvatanje ne samo članicama već i nečlanicama organizacije.

* Usvajanje (adopcija) teksta ugovora. Kod usmenih sporazuma saglasnost volja je

definitivni čin u procesu nastanka ugovora. U nastanku pismenih, formalnih ugovora

javljaju se dodatni elementi, s obzirom na to da postizanje sporazuma (negotium), naime,

valja pretočiti u odgovarajući instrument. To se postiže ustanovom usvajanja (adopcije) i

autentifikacije teksta ugovora.

Usvajanje teksta ugovora je formalni akt kojim se utvrđuje oblik i sadržina budućeg

ugovora. Tehnika usvajanja teksta ugovora nije jednoobrazna, nego zavisi od vrste

ugovora. Kod bilateralnih ugovora i običnih višestranih ugovora usvajanje teksta ugovora

vrši se na osnovu principa jednoglasnosti, tj. pristankom svih država koje su učestvovale

u njegovoj izradi.

Na međunarodnim konferencijama specijalno sazvanim radi zaključenja ugovora donose

se posebna pravila o usvajanju teksta ugovora. To su ad hoc pravila, koja važe za tu

priliku. Na konferencijama koje saziva Generalna skupština UN pravilo je da Sekretarijat,

po obavljenim konsultacijama sa zainteresovanim državama, pripremi nacrt pravila

postupaka koja uključuju i pravilo o usvajanju teksta ugovora. Konvencija o ugovornom

pravu u članu 9. usvaja pretpostavku da se tekst ugovora usvaja dvotrećinskom većinom

prisutnih i glasalih pregovarača. Konferencija može dvotrećinskom većinom odlučiti da

primeni i neko drugo pravilo glasanja.

Odredba člana 9. ne važi u odnosu na ugovore koji se donose pod okriljem međunarodnih

organizacija. U novijoj praksi došlo je do stvaranja jedne proceduralne inovacije koja se

ogleda u tome da sama međunarodna organizacija, pod čijim se okriljem ugovor

zaključuje, rediguje i usvaja tekst ugovora. Tekst ugovora u ovom slučaju formuliše

nadležni organ organizacije uz pomoć stručnjaka.

* Autentifikaciju teksta ugovora. Autentifikacija teksta ugovora predstavlja postupak

ustanovljenja definitivnog teksta ugovora. Prema tome, autentifikacija je završni segment

procedure koja prethodi konačnom izjašnjavanju države pregovarača o tome da li će

postati strana ugovornica ili ne.

Tehnika autentifikacije se tokom vremena menjala. U nedavnoj prošlosti potpis je bio

opšti metod autentifikacije teksta ugovora. Kod dvostranih ugovora tekst se potpisuje

istovremeno u dva originalna primerka, tako da po jedan primerak pripada svakom

pregovaraču. Višestrani ugovori se potpisuju u obliku jednog instrumenta kao originalnog

primerka.

Konvencija o ugovornom pravu predviđa da se tekst ugovora ustanovljava kao

verodostojan i konačan prema postupku utvrđenom samim tekstom ili sporazumom

stranaka. Ako sam tekst ugovora predviđa postupak autentifikacije, odnosne odredbe

ugovora imaju retroaktivno dejstvo. Ako takva procedura nije propisana, autentifikacija se

vrši potpisom, potpisom ad referendum ili parafiranjem teksta ugovora od predstavnika

država pregovarača ili završnog akta konferencije u koji je unet tekst ugovora.

Parafiranje se sastoji u tome što predstavnici pregovarača stavljaju na kraju teksta

inicijale svojih imena i prezimena. Parafiranje se primenjuje u slučajevima kada

pregovarači nisu ovlašćeni na potpisivanje ili su prekoračili ovlašćenja u punomoćjima ili

kada postoji sumnja daje ugovor konačno prihvaćen.

Potpis ad referendum je potpis pod uslovom naknadnog odobrenja od strane vlade

pregovarača. Ako vlada da odobrenje, potpis ad referendum proizvodi uobičajena dejstva

potpisa. Što se tiče teksta ugovora koji se usvajaju u međunarodnim organizacijama,

praksa nije jedinstvena. Autentifikacija se u ovim slučajevima vrši na dva načina:

a) rezolucijom nadležnog organa međunarodne organizacije (obično plenarni organ); i

b) aktom autentifikacije koju vrši nadležni organ organizacije.

Pravila koja su priznata u pogledu dejstva potpisanog ugovora važe mutatis mutandis i

kod ostalih načina autentifikacije teksta.

58. NAČINI IZRAŽAVANJA PRISTANKA NA OBAVEZIVANJE UGOVOROM

*Uopšte o načinima izražavanja pristanka. Konvencija kao osnovne načine

izražavanja pristanka na obavezivanje navodi: potpis, razmenu instrumenata koji

sačinjavaju ugovor, ratifikaciju, prihvatanje ili odobravanje i pristupanje.

Izražavanje pristanka na obavezivanje se, po pravilu, odnosi na ceo tekst ugovora, tj.

država se obavezuje u odnosu na ukupnost prava i obaveza formulisanih u ugovoru.

Moguće je da se države pregovarači sporazumeju da pristanak mogu izraziti i u odnosu na

pojedine delove ugovora, odnosno tako da je pojedini delovi ugovora obavezuju, a drugi,

pak, ne obavezuju. Pravni osnov pristanka na delimično obavezivanje može biti ili sama

ugovorna odredba ili sporazum država pregovarača u širem smislu. U ovim slučajevima

radi se o delimičnoj ratifikaciji, pristupanju i slično. Od delimičnog obavezivanja treba

razlikovati mogućnost da država pregovarač bira između dve ili više ugovornih odredbi

(alternativne obaveze).

*Potpis. U klasičnom načinu postupka zaključenja ugovora potpis je prethodio

ratifikaciji kao načinu konačnog obavezivanja i njegova funkcija se, po pravilu, iscrpljivala

u autentifikaciji teksta ugovora.

Konvencija daje potpisu veći značaj od onog koji mu je davalo običajno pravo.

Postoje tri slučaja kada se potpisom izražava definitivni pristanak na obavezivanje:

- kada ugovor izričito predviđa stupanje na snagu potpisom npr. Sporazum o službi UN za

pomoć i rehabilitaciju (1943) predviđa u članu 9. potpis kao način definitivnog

obavezivanja. Pomenuti član ustanovljava da će sporazum stupiti na snagu u odnosu na

svaku potpisnicu u momentu stavljanja potpisa. Može se ustanoviti da ugovor stupa na

snagu protekom izvesnog perioda od momenta potpisivanja.

- kada se utvrdi na drugi način da su se države koje su učestvovale u pregovorima

saglasile da će potpis predstavljati akt konačnog obavezivanja ugovorom. Ovo je slučaj

kada ugovor „ćuti" o načinu izražavanja pristanka, ali se tumačenjem dolazi do zaključka

da su se stranke prećutno saglasile da potpis ima takvo dejstvo.

- kada iz punomoćja predstavnika države ili namere izražene u toku pregovora proizlazi

da je država izabrala potpisivanje kao način konačnog obavezivanja. U ovom slučaju

jedna ili više država učesnica u pregovorima izražavaju svoju nameru da se definitivno

obavežu potpisom. Ta namera se ne mora podudarati sa stavom ostalih država

pregovarača.

Pre donošenja Konvencije smatralo se za apsolutno pravilo da su paraf i potpis ad

referendum vrste potpisa čije je dejstvo ograničeno na autentifikaciju teksta ugovora.

Konvencija odstupa od tog pravila. U praksi se, ponekad, dešava da se paraf, naročito ako

se radi o najvišim državnim funkcijama kao što su šef države, vlade ili ministar inostranih

poslova upotrebljava sa namerom da proizvodi dejstva punog potpisa. I potvrđeni potpis

ad referendum može, po opštim uslovima koji se zahtevaju za potpis, da predstavlja defi-

nitivni način izražavanja pristanka na obavezivanje.

* Ratifikacija. Ratifikacija je reč novolatinskog porekla koja znači potvrđivanje, saglasnost.

Elemente ratifikacije, shvaćene kao faze u postupku sklapanja ugovora, nalazimo u

dalekoj prošlosti. Sadržaj i pravnopolitički smisao ratifikacije uveliko je zavisio od

karaktera društvenih odnosa.

U periodu apsolutističkih monarhija ratifikacija je imala naglašeno formalno obeležje.

Predstavljala je akt kojim je vladar odobravao rad svojih punomoćnika koji su u njegovo

ime zaključili ugovor.

Obeležja ratifikacije se suštinski menjaju pobedom parlamentarizma. Ratifikacija postaje

završni akt ugovorne procedure, konstitutivni element ugovora. Organ u čiju nadležnost

spada ratifikacija međunarodnih ugovora ne ispituje samo da li su predstavnici prilikom

potpisivanja poštovali ovlašćenja data u punomoćju, već u isto vreme suvereno i slobodno

donosi odluku da li će se država obavezati na međunarodnom planu. Ratifikacija je

diskrecionog karaktera.

Ratifikacija je ostala način konačnog obavezivanja za znatan deo ugovora, ali veliki broj

izuzetaka od obaveze ratifikacije ne dopušta formulisanje opšteg pravila koje bi

ratifikaciju izdiglo u odnosu na ostale načine izražavanja pristanka na obavezivanje.

Konvencija pod ratifikacijom podrazumeva međunarodni akt kojim se izražava pristanak

na obavezivanje, tj. razmenu, deponovanje ili notifikaciju instrumenata koji je u ugovoru

utvrđen kao instrument pomoću koga države mogu postati strane ugovornice.

Konvencija predviđa da ugovor podleže ratifikaciji u četiri slučaja

1. kada je u ugovoru formulisana odredba o obavezi ratifikacije;

2. kada je utvrđeno da su se države pregovarači na drugi način sporazumele da ugovor

podleže ratifikaciji. U ovom slučaju pregovarači u obliku sporednog (kolateralnog)

sporazuma uglavljuju obavezu ratifikacije;

3. kada je predstavnik države potpisao ugovor pod rezervom ratifikacije; i

4. kada namera države da potpiše ugovor pod rezervom ratifikacije proizlazi iz punomoćja

njenog predstavnika ili je bila izražena u toku pregovora.

Prva dva načina se zasnivaju na saglasnosti država pregovarača a druga dva jednostrano,

voljom pregovarača, ali na načine koji stavljaju do znanja ostalim pregovaračima da se

njihov definitivni pristanak ustanovljava ratifikacijom.

Pitanje organa nadležnog za ratifikaciju ugovora u domenu je regulisanja ustava ili drugog

unutrašnjeg pravnog akta. Razlikuju se tri sistema:

a) ratifikacija u nadležnosti šefa države. Ovaj sistem, svojstven apsolutističkim

monarhijama i diktatorskim režimima, zadržao se i do današnjeg dana (Jordan, Maroko,

Saudijska Arabija i Vatikan);

b) ratifikacija je u nadležnosti šefa države ali se za izvesne kategorije ugovora prethodno

zahteva odobrenje parlamenta (Velika Britanija); i

c) ratifikacija je u većini savremenih država poverena zakonodavnom telu.

U našem ustavnom sistemu ratifikacija međunarodnih ugovora poverena je Narodnoj

skupštini RS.

Ratifikacioni instrumenti ili instrumenti o ratifikaciji su formalni, pismeni akti koji sadrže ili

ceo tekst ugovora ili samo prvi i poslednji član, i obećanje da će ugovor biti izvršen u

dobroj veri. U našem pravnom sistemu izdavanje i potpisivanje instrumenata o ratifikaciji

spada u nadležnost predsednika Republike.

* Prihvatanje ili odobravanje ugovora. Prihvatanje ili odobravanje ugovora je relativno

novi način izražavanja pristanka na obavezivanje ugovorom. Sa stanovišta suštinskih

obeležja prihvatanje ugovora je zbirno ime za dva načina izražavanja pristanka na

obavezivanje:

izražavanje pristanka na obavezivanje bez prethodnog potpisivanja.

izražavanje pristanka na obavezivanje ugovorom nakon potpisivanja ugovora .

Ova dva oblika rede se pojavljuju samostalno.

Konvencija predviđa da uslovi pod kojima se država obavezuje aktom ratifikacije važe,

mutatis mutandis, i kod prihvatanja.

* Pristupanje (adhezija). Za razliku od prihvatanja, pristupanje je tradicionalni metod

obavezivanja ugovorom. Radi se o formalnom načinu koji je u tom smislu korelat

ratifikacije. Primenjuje se, po pravilu, kada država nije učestvovala u pregovorima o

zaključenju ugovora niti je potpisala tekst ugovora.

Konvencija ustanovljava da se pristanak na obavezivanje može izraziti putem pristupanja

u tri slučaja:

1. kad sam ugovor ili amandman ugovora predviđa da se pristanak može izraziti

pristupanjem;

2. kada je na drugi način utvrđeno da su se države pregovarači sporazumele da država taj

pristanak može izraziti pristupanjem; i

3. kada su se sve strane ugovornice naknadno sporazumele da država takav pristanak

može izraziti pristupanjem.

Ranije se smatralo pravilom da se može pristupiti samo ugovoru koji je stupio na snagu.

Veliki broj ugovora pravo na pristupanje ugovoru čini nezavisnim od stupanja ugovora na

snagu a gotovo svi multilateralni ugovori zaključeni pod okriljem OUN vezuju stupanje

ugovora na snagu za deponovanje utvrđenog broja instrumenata o pristupanju ili

ratifikaciji. Štaviše, izvesni ugovori predviđaju pristupanje kao jedini način izražavanja

pristanka na obavezivanje.

Pristupanje se, u načelu, može izvršiti dvostranim i jednostranim aktom. Kod pristupanja u

formi dvostranog akta radi se, u stvari, o sklapanju sporazuma o pristupanju. Ovaj način

je danas izobičajen, tako da Konvencija utvrđuje da se pristupanje vrši jednostranim

aktom.

Mišljenja su podeljena u odnosu na pitanje da li država, po opštem međunarodnom pravu,

ima pravo da pristupi sveopštim multilateralnim ugovorima. Ispravno je shvatanje da ova

vrsta ugovora treba da bude otvorena za pristupanje svakoj državi.

* Razmena instrumenata koji sačinjavaju ugovor. Tendencija ka uprošćavanju postupka

zaključenja ugovora našla je svoj izraz i u ugovorima koji se sklapaju razmenom nota,

pisama i sličnih instrumenata. Pomenuti instrumenti uzeti in corpore sačinjavaju ugovor.

Sa stanovišta tehnike ugovor se sklapa tako što jedna država upućuje drugoj notu ili

pismo u kojoj predlaže tekst budućeg ugovora, a druga strana prihvata tekst i o tome

notom ili pismom obaveštava državu koja je notu ili pismo uputila. Stvar se komplikuje

ako druga država ne prihvata tekst u potpunosti već delimično, tako što predlaže

drugačiji tekst u delu koji ne prihvata. U tom slučaju tekst ugovora se ustanovljava

iznalaženjem ponuda koje su prihvaćene i njihovih sastavljanjem u jednu celinu.

Konvencija predviđa da: „Pristanak država da budu vezane ugovorom koji sačinjavaju

međusobno razmenjeni instrumenti izražava se ovom razmenom:

ako instrumenti predviđaju da će njihova razmena imati ovo dejstvo;

ako se na drugi način utvrdi da su se ove države dogovorile da će razmena instrumenata

imati ovo dejstvo.

U pogledu momenta stupanja na snagu ugovora zaključenog razmenom nota važi opšte

pravilo o dispoziciji stranaka.

Zahvaljujući jednostavnom postupku ugovori koji se sklapaju razmenom nota su našli

široku primenu u praksi."Sve ima svoje, i vatra i led, u kap se spoje, i cemer i med... Sve ima svoje, vrlina i greh, tuge postoje da bi prizvale smeh..."

Ribica

Forumas u usponu

Posts: 191

Joined: 14 Mar 2009 16:56

Top



59. REGISTROVANJE I DEPONOVANJE UGOVORA

* Istorijski koreni. U periodu kada je zaključivanje ugovora bilo isključiva

prerogativa vladara, registracija međunarodnih ugovora je svoj značaj i smisao iscrpljivala

u granicama unutrašnjeg prava. Posredstvom registracije ugovora u nacionalnim

parlamentima i sudovima vršena je, u stvari, promulgacija ugovora sa ciljem da

se državni organi i subjekti u unutrašnjem poretku upoznaju sa sadržajem ugovora

koji je vladar zaključio u ime države.

Registracija izrasta u ustanovu međunarodnog javnog prava nakon Prvog svetskog rata

kao pravno tehnički odgovor na političke zahteva za ukidanjem tajne diplomatije u kojoj

su mnogi napredni umovi i pokreti toga doba videli uzrok ratova i društvene

nestabilnosti.

*Registracija po Paktu Društva naroda. Pakt Društva naroda je prvi međunarodni

instrument u kome je registracija međunarodnih ugovora podignuta na

nivo pravne norme. Član 18. Pakta je utvrđivao: „Svaki ugovor ili obaveza koji ubu-

duće zaključi jedna članica Društva naroda mora odmah biti registrovan kod Sekretarijata

i on će ga objaviti čim to bude moguće. Nijedan od ovih ugovora ili međunarodnih

obaveza neće biti punovažan pre nego što bude registrovan."

Registracija se kvalifikuje kao jedan od uslova za punovažnost, konstitutivni elemenat



ugovora. Obaveza registracije je, u svetlosti rešenja ustanovljenog članom 18., obaveza

erga omnes, tj. ona je postavljena na nivo obaveze država ugovornica prema svim

ostalim članicama Pakta i samoj organizaciji. Doktrina je dala niz tumačenja domašaja

člana 18. kojima je zajednički imenitelj namera da se ublaži sankcija nepunovažnosti koja

bi trebalo da pogađa neregistrovani ugovor. *Registracija po Povelji UN. U okviru UN

registracija i objavljivanje su regulisani članom 102. Povelje i Pravilnikom o primeni člana

102. koji je usvojen Rezolucijom Generalne skupštine UN 96. (1) od 14. decembra 1946.

godine i izmenjen u nekoliko navrata. Član 102. Povelje predviđa:

1. Svaki ugovor i svaki međunarodni sporazum koji zaključi neki član UN posle stupanja

na snagu ove povelje biće što je moguće pre registrovan i objavljen od strane

Sekretarijata;

2. Nijedna strana ugovornica iz takvog ugovora ili međunarodnog sporazuma koji nije

registrovan saglasno odredbama stava 1. ovog člana neće moći da se pozove na taj

ugovorni sporazum ni pred jednim organom Ujedinjenih nacija.

Kako proizlazi iz formulacije navedenog člana registruje se „svaki ugovor i svaki

međunarodni sporazum", uz dva osnovna ograničenja. Prvo ograničenje je ratione

personae i ogleda se u tome što se obaveza registracije proteže samo na one ugovore i

sporazume koje zaključi članica UN bilo sa drugom članicom ili nečlanicom. Za razliku od

ugovora i međunarodnih sporazuma koje članice zaključuju međusobno ili sa

nečlanicama, ugovori nečlanica se ne „registruju" nego klasiraju i uvode u poseban

spisak. Drugo ograničenje je ratione temporis - registraciji podležu samo oni ugovori koji

su zaključeni nakon stupanja na snagu Povelje UN. Izuzetke predstavljaju ugovori i

međunarodni sporazumi koje dostavi neki član UN, ako nisu bili uneti u Zbirku ugovora

Društva naroda i ugovori i međunarodni sporazumi zaključeni i pre stupanja na snagu

Povelje od strane država koje nisu članice-UN.

Ugovori i međunarodni sporazumi se registruju na dva načina: podnošenjem ugovora na

registraciju od strane ugovornice ili depozitara ugovora i ex officio od strane OUN.

Konkretni ugovor podnosi na registraciju bilo koja strana ugovornica. Ako podnošenje

izvrši jedna ugovornica ostale ugovornice se oslobađaju odgovarajuće obaveze. U slučaju

višestranih ugovora smatra se da je funkcija depozitara da, između ostalog, podnese

ugovor na registraciju.

Ugovori i međunarodni sporazumi se registruju u Sekretarijatu UN. Uloga Sekretarijata u

postupku registracije i objavljivanja ugovora je strogo tehničke prirode. Sekretarijat se

tom prilikom ne upušta u ocenu prirode ugovora, statusa ugovornica, valjanosti ugovora i

slična pitanja. Shodno Pravilniku registrovani ugovori se unose u Registar koji se vodi na

pet službenih jezika. Registrovani ugovori se objavljuju u posebnim zbirkama na original-

nom jeziku ili jezicima instrumenata i sadrže prevod na engleski ili francuski jezik."

Povelja se opredelila za blažu sankciju u slučaju neregistrovanja ugovora i međunarodnog

sporazuma. Sankcija se sastoji u nemogućnosti da se strana ugovornica pozove na

neregistrovani ugovor u slučaju spora pred organima UN. Postoji i shvatanje da nere-

gistrovani ugovor ne može biti primenjen od strane bilo kog organa UN.

Konvencija o ugovornom pravu predviđa u članu 80. (Registrovanje i objavljivanje

ugovora): „1. Posle njihovog stupanja na snagu, ugovori se dostavljaju Sekretarijatu

Ujedinjenih nacija radi registrovanja ili klasiranja i upisivanja u spisak, već prema slučaju,

kao i radi objavljivanja". Konvencija je pojasnila obavezu registracije kod višestranih

ugovora odredbom stava 2, po kome imenovanje depozitara predstavlja u isto vreme

ovlašćenje za registraciju ugovora. * Deponovanje ugovora - dužnosti depozitara. Primena

višestranih ugovora podrazumeva čitav splet proceduralnih, međusobno povezanih

postupaka i radnji. Kako se ti postupci i radnje imaju obavljati u toku vremena važenja

ugovora, uobičajilo se da se poveravaju jednom subjektu. Taj subjekt se naziv depozitar

ugovora. Određuje se, po pravilu, samim ugovorom. Ako se radi o ugovoru zaključenom u

međunarodnoj organizaciji ili na nekoj diplomatskoj konferenciji pod okriljem

međunarodne organizacije depozitar je obično administrativni organ organizacije (u UN

po pravu, generalni sekretar). U ostalim slučajevima depozitar je obično nadležni organ

države domaćina konferencije na kojoj je međunarodni ugovor zaključen.

U funkciji depozitara stiču se reprezentativni i operativni karakter. Reprezentativni

karakter funkcije depozitara se izražava u tome što se depozitar određuje od strane

država koje su uzele učešća u pregovorima radi obavljanja radnji u ime svih potpisnica

ugovora. Funkcija depozitara je u isto vreme i operativnog karaktera budući da mu se u

nadležnost stavlja serija proceduralnih zadataka bez kojih je teško i zamisliti normalan

život višestranog ugovora. Konvencija definiše funkcije depozitara u članu 76-79. Te

funkcije obuhvataju, mada se ne iscrpljuju, sledeće funkcije:

1. čuvanje tekstova originala i punomoćja koja su predata;

2. pripremanje overenih kopija originalnog teksta na drugim jezicima i njihovo

dostavljanje stranama ugovornicama i državama koje imaju pravo da to postanu;

3. primanje svih potpisa ugovora, primanje i čuvanje svih instrumenata, notifikacija i

saopštenja u vezi sa ugovorom;

4. ispitivanje da li su potpis, instrument, notifikacija ili saopštenje dato u vezi sa

ugovorom u odgovarajućoj formi;

5. obaveštavanje strana ugovornica i država koje imaju pravo da to postanu o aktima,

notifikacijama i saopštenjima u vezi sa ugovorom;

6. obezbeđivanje registrovanja ugovora.

Funkcije depozitara mogu u izvesnim slučajevima poprimiti i delikatna politička obeležja.

To je naročito moguće kod funkcija označenih pod 2. i 5. u delu koji se tiče država koje

imaju pravo da postanu ugovornice.

Proceduralni karakter funkcije depozitara ispoljava se i u tome što ispitujući da li je potpis,

instrument, notifikacija i saopštenje dato u odgovarajućoj formi, depozitar nije ovlašćen

da donosi odluku, tj. da nastupa u svojstvu arbitra, već samo da na formalnu nepravilnost

skrene pažnju ugovornici ili nadležnom organu zainteresovane međunarodne

organizacije.

60. VREMENSKA PRIMENA MEĐUNARODNIH UGOVORA

Problem vremenskog važenja međunarodnih ugovora svodi se na dva osnovna pitanja: od

kog trenutka se smatra da ugovor važi i do kog trenutka ugovor važi?

Važenje ugovora u vezi je sa stupanjem ugovora na snagu.

Član 24. Konvencije utvrđuje da je to momenat predviđen samim ugovorom ili

sporazumom stranaka koje su učestvovale u pregovorima. Ako stranke propuste da

momenat stupanja ugovora na snagu utvrde ugovornom odredbom ili sporazumom, važi

rezidualno pravilo da ugovor stupa na snagu u momentu kada poslednja učesnica u

pregovorima izrazi svoj pristanak na obavezivanje ugovorom.

Potonje pravilo se smatra opštim pravilom, duboko ukorenjenim u međunarodnu praksu,

mada postoje i značajna odstupanja, naročito, kod multilateralnih ugovora. Odstupanja se

ispoljavaju u dva pravca. S jedne strane, ugovornim odredbama ustanovljava se period

vremena koji deli momenat izražavanja pristanka na obavezivanje od momenta stupanja

na snagu. S druge strane, često se predviđa da ugovor stupa na snagu kada određeni broj

država, po pravilu manjih od broja država koje su uzele učešće u pregovorima, izrazi svoj

pristanak na obavezivanje. Paktovi o pravima čoveka zahtevaju pristanak 35 država,

Konvencija o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida 20 država, Konvencija o

diplomatskim odnosima 22 države i slično. Ponekad se posebno traži da svoj pristanak

daju države čiji se ugovorni status smatra posebno značajnim.

U praksi se ova dva vida odstupanja pojavljuju kumulativno, i to tako što se ustanovljava

da ugovor stupa na snagu po proteku određenog vremena od momenta kada utvrđeni

broj država izrazi svoj pristanak da budu vezane ugovorom.

Potreba ostvarivanja hitne međunarodne saradnje je dovela do konstituisanja ustanove

privremene ili provizorne primene ugovora. Ugovor ili deo ugovora primenjuje se

privremeno kada se očekuje njegovo stupanje na snagu:

a) ako je tako određeno samim ugovorom i

b) ako su se stranke koje su učestvovale u pregovorima na neki drugi način tako

sporazumele.

Opšte je pravilo da ugovori deluju neretroaktivno. Konvencija predviđa da „ukoliko iz

ugovora ne proističe drukčija namera ili je na drugi način ustanovljena, odredba ugovora

ne obavezuje jednu stranu ugovornicu u pogledu neke radnje ili činjenice koja je

prethodila datumu stupanja na snagu tog ugovora u odnosu na tu stranu ugovornicu ili

situaciju koja je do tog trenutka prestala da postoji". Pravilo o neretroaktivnosti ugovora

nesumnjivo pripada krugu pravila opšteg međunarodnog prava koja trpe derogaciju.

Retroaktivno dejstvo ugovora može biti ustanovljeno izričito ili prećutno. U prvom slučaju

u ugovor se unose specijalne klauzule koje predviđaju da će se ugovor pošto stupi na

snagu na neki način odnositi i na prošle događaje i situacije. Prećutno ustanovljenje

retroaktivnog dejstva ugovora zasniva se u prvom redu na samoj prirodi ugovora. Neki

ugovori se, naime, i zaključuju s ciljem da regulišu već nastale situacije. Doneti ex post

facto oni sami svojom prirodom poseduju povratno ili retroaktivno dejstvo.

Pored pojedinačnih izuzetaka zasnovanih na izričito ili prećutno izraženoj nameri

ugovornica u međunarodnom pravu postoje i opšti izuzeci od načela neretroaktivnosti. U

teoriji se u tom smislu navode: obaveza države da ne uništi predmet ugovora pre

njegovog stupanja na snagu; klauzule o zasnivanju nadležnosti međunarodnih sudova u

slučaju spora između država i neke prelazne i završne odredbe ugovora.

Obavezu država da se uzdrže od radnji koje bi mogle dovesti do uništenja predmeta i cilja

ugovora pre njegovog stupanja na snagu ne konstituiše izuzetak od načela

neretroaktivnosti, već predstavlja obavezu samostalne prirode.

Ugovori koje države zaključuju u rešavanju sporova sudskim putem često sadrže rezervu

kojom se iz nadležnosti sudova ratione temporis isključuju sporovi proistekli iz prošlih

činjenica ili situacija tj. onih činjenica ili situacija koje su nastale pre nego što je taj ugovor

stupio na snagu. Odredbe ugovora koje se tiču autentifikacije teksta, utvrđivanja

pristanka države da budu vezane ugovorom, načina i datuma stupanja ugovora na snagu,

rezervi, funkcija depozitara i slično primenjuju se od momenta usvajanja teksta ugovora.

Ovi slučajevi se mogu uzeti kao primer prećutne pretpostavke ugovornica da se ove

odredbe primenjuju retroaktivno.

Što se tiče pitanja do kog trenutka ugovor važi, interes pravne sigurnosti sugeriše

presumpciju o valjanosti i trajanju ugovora do momenta ustanovljenja pravnih činjenica

kojima Konvencija priznaje status osnova ništavosti, prestanka ugovora, povlačenja iz

ugovora ili njegove suspenzije. Sa stanovišta relevantnosti dispozicije stranaka ove

pravne činjenice se mogu podeliti u dve grupe: jednu čine pravne činjenice koje se

smatraju osnovima ništavosti ugovora i one su iscrpljujućeg, limitativnog karaktera, dok u

drugu grupu ulaze osnovi prestanka ugovora, povlačenja iz ugovora i suspenzije ugovora

koji nisu limitativnog karaktera, tj. konkretni osnovi prestanka ugovora, povlačenja iz

ugovora i suspenzije utvrđeni Konvencijom se mogu dopuniti posebnim osnovima izričito

utvrđenim ugovornim odredbama.

Vremensko važenje ugovora kao instrumenta nije dovoljno jasno i precizno definisano u

Konvenciji. To dolazi otuda što Konvencija ne povlači razliku između bilateralnih i

multilateralnih ugovora koja je in concreto od uticaja. Ustanovljenje osnova ništavosti ili

prestanka kod bilateralnih ugovora je jednako ništavosti ili prestanku dejstva bilateralnog

ugovora kao instrumenta odnosno pravnog akta. Kod multilateralnih ugovora situacija je

kvalitativno drugačija. Postojanje bilo kog osnova ništavosti, sa izuzetkom norme ius

cogens-a, u ovom slučaju nema, po pravilu, za posledicu ništavost ugovora kao pravnog

akta nego samo ništavost pristanka države čija je volja opterećena manom pristanka, dok

ugovor nastavlja da deluje između preostalih ugovornica. Slično rezonovanje se, mutatis

mutandis, može primeniti na osnove prestanka ugovora.

*Intertemporalno pravo. U okvir pitanja vremenskog važenja ugovora ulazi i

kategorija tzv. intertemporalnog prava. Konstrukcija intertemporalnog prava počiva na

dve premise:

a) valjanost konkretnog ugovora ima biti cenjen u svetlu prava koje je na snazi u vreme

zaključenja ugovora;

b) primena ugovora treba da bude u skladu sa pozitivnim pravilima međunarodnog prava.

Ova koncepcija povlači razliku između stvaranja i trajanja ugovornih prava - između

važenja ugovornih prava i obaveza i važenja ugovora kao pravnog akta - i po tome se

razlikuje

od retroaktivnog dejstva pravnih pravila.

Pravilo o intertemporalnom pravu nije izričito formulisano u Konvenciji. Međutim, izraženo

je u čistom vidu u pravilu koje reguliše posledice prestanka ugovora u slučaju prestanka

ugovora usled sukoba sa novonastalom normom opšteg međunarodnog prava ius cogens-

а sa kojom već zaključeni ugovor nije saglasan:

a) oslobađa stranke obaveze da nastave sa izvršavanjem ugovora;

b) ne šteti nikakvim pravima, obavezama ili pravnim situacijama koje su nastale

izvršavanjem ugovora pre njegovog nastanka; međutim, ta prava, obaveze ili situacije

mogu se održati samo ako njihovo održavanje samo po sebi nije u sukobu sa novom

peremptornom normom opšteg međunarodnog prava.

61. TERITORIJALNA PRIMENA UGOVORA

Sa stanovišta teritorijalne primene ugovori se mogu podeliti u tri grupe:

1. ugovori kod kojih se pitanje teritorijalnog domašaja ne postavlja. To su ugovori koji

angažuju državu kao političku jedinku, pravnu ličnost u smislu međunarodnog prava (npr.

ugovor o rešavanju sporova sudskim putem, ugovor o ustanovljenju međunarodne

organizacije i si);

2. ugovori koji su, po svom predmetu regulisanja, ograničenog teritorijalnog domašaja. U

ovu grupu bi spadali ugovori poput onih o pograničnom prometu, o statusu pojedinih

geografskih celina (Arktik ili Antarktik ili, recimo, Ugovor kojim se priznaje suverenitet

Norveške nad Špicbergom od 1920),

3. ugovori čiju primenu odlikuje teritorijalna dimenzija.

Problemi nastaju ako se iz sadržaja ugovora ne može izvući pouzdan zaključak o nameri

ugovornica. Pod kolonijalnom klauzulom se podrazumeva odredba kojom se reguliše

primena ugovora u odnosu na nesamoupravne teritorije, tako što se ovom klauzulom

primena ugovora može protegnuti na koloniju ili se kolonije mogu isključiti od primene

ugovora.

Doktrina je podeljena oko pitanja da li u odsustvu kolonijalne klauzule ugovor može biti

primenjen samo na teritoriji metropole ili i na nesamoupravnim teritorijama. Po jednom

shvatanju, u odsustvu jasnih ograničenja o primeni ugovora samo na određeno

geografsko područje, važi pretpostavka da se ugovor primenjuje kako na teritoriji

metropole tako i na nesamoupravnim teritorijama. Drugo shvatanje počiva na suprotnoj

premisi - ugovor koji metropola zaključi ne stvara pravni režim u odnosu na njene kolonije

izuzev u hipotezi da se predmet ugovora tiče isključivo kolonija. Po trećem shvatanju,

prilikom utvrđivanja da li se ugovor proteže i na zavisne teritorije od suštinskog značaja je

namera ugovornica koju valja istraživati od slučaja do slučaja.

Dejstvo ugovora se može teritorijalno ograničiti i putem federalne klauzule. Pod

federalnom klauzulom podrazumeva se ugovorna odredba na osnovu koje se federativna

država, kao ugovorna strana, oslobađa obaveze da garantuje primenu ugovora na celoj

svojoj teritoriji. Unošenje federalnih klauzula u ugovore pravda se ustavnom

nemogućnošću federalnih organa da preduzmu zakonodavne mere koje su neophodne da

bi se ugovor primenio na teritoriji federalne jedinice.

Zaključenje ugovora i njihova primena su dva različita pravna procesa poverena različitim

organima. Međunarodno pravo ne sadrži pravila, niti predviđa sredstva za usaglašavanje

međunarodnih obaveza i unutrašnjeg prava, ili primenu ugovora na unutrašnjem planu.

To pitanje ulazi u sferu ustavnog prava i u zavisnosti je od političkog sistema date

države.

U prostim ili unitarnim državama kao što je, npr. Francuska, Velika Britanija ili Kina, gde

postoji samo jedno zakonodavno telo i jedna vlada, pitanje primene ne predstavlja neki

poseban problem, jer vlada koja ulazi u ugovorne obaveze ima i moć da donese propise o

primeni ugovora, vodeći, naravno, računa o ustavnim ograničenjima.

U federativnim državama gde je zakonodavna moć podeljena, gde postoji paralelizam

vlada, situacija je mnogo složenija. Sa stanovišta pravne tehnike, moguća su tri rešenja:

1. da se saveznim organima poveri isključiva vlast u vezi preuzimanja i primene

međunarodnih ugovora, kao što je slučaj u Indiji, Australiji, i slično,

2. da se saveznim organima poveri preuzimanje međunarodnih obaveza, uz rezervu da

federalne jedinice daju svoju saglasnost pre ratifikacije, kao što je slučaj u našoj zemlji, i

3. da se uz akt o ratifikaciji predvidi i dodatan akt kojim se uvodi u život ugovor, što je

slučaj u Nigeriji, Kanadi.

Konvencija polazi od osnovne premise da teritorijalni domašaj ugovora zavisi od namere

ugovornica. Član 26. formuliše rezidualno pravilo na osnovu koga se ugovor primenjuje na

čitavoj teritoriji neke strane ugovornice ukoliko iz ugovora ne proizlazi drukčija namera ili

je na drugi način ustanovljena. Pod teritorijom strane ugovornice se, u smislu Konvencije,

podrazumevaju elementi trodimenzionalne koncepcije državne teritorije - kopnena

teritorija, teritorijalne vode i vazdušni prostor.

Pored navedenih klauzula ograničenja teritorijalne primene ugovora mogu se zasnivati i

na druge načine - bilo izričito ili prećutno. Izričita ograničenja mogu se konstituisati putem

teritorijalnih klauzula u samom ugovoru, deklaracijom kojom ugovornica u momentu

potpisivanja ili ratifikacije ograničava teritorijalni domašaj ugovora ili rezervom o

teritorijalnom domašaju ugovora pod uslovom da su takverezerve dopuštene, da nisu, na

primer, suprotne predmetu i cilju ugovora. Prećutna ograničenja mogu proizaći, primera

radi, iz regionalnog karaktera ugovora tj. kada sama regionalna priroda ugovora ukazuje

na nameru ugovornica da se teritorije van regiona isključe iz primene ugovornih odredbi,

ili kada na takvo tumačenje upućuje sam kontekst.

Pojam „čitave teritorije strane ugovornice" ostavlja otvorenim pitanje tzv.

ekstrateritorijalne primene ugovora tj. primene ugovora na objektima koji su, stricto

sensu, van ovako određene teritorije države ali nad kojima država vrši izvesna prava

(zgrade diplomatskog i konzularnog predstavništva, brodovi i vazduhoplovi). S obzirom na

obavezu svih organa države da primenjuju ugovore, pojam teritorije strane ugovornice bi

trebalo tumačiti u smislu prostora nad kojim država vrši jurisdikciju.

* Primena sukcesivnih ugovora koji se odnose na isti predmet. Nagli porast broja

legislativnih ugovora može dovesti u uslovima jednog decentralizovanog poretka, do

konstituisanja konkurentnih režima.

Uopšte uzev, ugovorne odredbe ove vrste mogu se svrstati u dve grupe.

U prvu grupu ulaze one koje regulišu odnos ugovora prema ranijim ugovorima koji se tiču

istog predmeta. U načelu, ovde razlikujemo dve situacije:

1) kada postoji podudarnost ugovornih strana, tj. kada su strane ugovornice ranijeg

ugovora zaključile kasnije ugovor, i

2) kada ne postoji podudarnost ugovornih strana, tj. kada je ugovor zaključio jedan deo a

ne sve strane ugovornice ranijeg ugovora.

Druga grupa odredbi utvrđuje obaveze strana ugovornica pro futuro i obično se sastoje u

obavezi ugovornica da ne ulaze u ugovorne odnose koji ne bi bili saglasni sa postojećim

ugovorom. Ovakva obaveza deluje samo na pojedine ugovornice ili deo ugovornica, jer je

van svakog spora da sve strane ugovornice mogu, na bazi sporazuma, ukinuti raniji

ugovor. Ponekad je ova obaveza opšteg karaktera i odnosi se na sve ugovore, kako

buduće tako i prošle.

Osnovno pitanje koje se postavlja kod nesaglasnosti (inkompatibiliteta) odredbi

sukcesivnih ugovora o istom predmetu jeste valjanost nesaglasnih odredbi.

Konvencija prihvata princip prvenstva ili prioriteta i formuliše ga u seriji pravnih pravila

koja se primenjuju pod rezervom odredaba člana 103. Povelje. Izvesno je da član 103. u

celini posmatrano, ustanovljava elemente hijerarhije u normativnoj strukturi

međunarodnog prava tako što deli pravila međunarodnog prava na ona koja izražavaju

više interese i, stoga, ne mogu biti modifikovana sporazumom dela ugovornica (inter se) i

pravila u čijem su korenu pojedinačni interesi država i koja, stoga, mogu biti

modifikovana u odgovarajućoj proceduri.

Pod ovom rezervom u slučaju sukcesivnih ugovora koji se primenjuju na isti predmet važe

sledeća pravila:

1. kada ugovor sadrži odredbu po kojoj je podređen ranijem ili kasnijem ugovoru ili po

kojoj ga ne treba smatrati saglasnim s tim ugovorom, odredbe tog drugog ugovora imaće

prednost (primer je član 30. Konvencije o otvorenom moru 1958. koji predviđa da

odredbe Konvencije ne diraju u konvencije ili druge međunarodne sporazume, koji su već

na snazi u odnosima između država ugovornica tih konvencija ili sporazuma);

2. kada su sve strane ugovornice ranijeg ugovora isto tako i strane ugovornice kasnijeg

ugovora, a raniji ugovor nije prestao usled zaključenja novog ugovora niti je njegova

primena obustavljena, raniji ugovor će se primenjivati samo u meri u kojoj su njegove

odredbe u skladu sa odredbama kasnijeg ugovora.

3. kada sve strane ugovornice ranijeg ugovora nisu strane ugovornice i kasnijeg ugovora

važe dva režima:

a. u odnosima između država koje su strane ugovornice oba ugovora primenjuju se

odredbe ranijeg ugovora u meri u kojoj su u skladu sa odredbama kasnijeg ugovora;

b. u odnosima između države strane ugovornice oba ugovora i države strane ugovornice

samo jednog od ovih ugovora, njihova međusobna prava i obaveze regulišu se

odredbama ugovora u kome su obe države strane ugovornice.

Jedno od značajnih pitanja u vezi sa primenom izloženih pravila jeste utvrđivanje

kriterijuma na osnovu kojih se određuje koji je ugovor „kasniji" odnosno „raniji". Smatra

se da je relevantan momenat usvajanja teksta ugovora, a ne njegovo stupanje na snagu,

jer usvajanje teksta novog ugovora izražava nameru da se stvore nova ugovorna pravila.

Primena izloženih pravila je striktno vezana za materiju ugovornog prava tako da ne dira

u eventualnu odgovornost koja može nastati za jednu državu zaključenjem ili primenom

ugovora čije su odredbe nesaglasne sa njenim obavezama prema nekoj drugoj državi na

osnovu drugog ugovora.

62. DEJSTVO UGOVORA

* Dejstvo ugovora u odnosu na strane ugovornice i u odnosu na treće države. Ugovor

predstavlja zakon samo za stranke koje su ga zaključile. Bečka konvencija konstatuje da

ugovor ne rađa ni prava ni obaveze za treće države - Pacta tertiis nec nocent nec prosunt.

U praksi međunarodnih sudova nailazimo na kontinuiranu i veoma rigoroznu primenu

ovog pravila bilo da su u pitanju dvostrani ili višestrani ugovori.

Međunarodno pravo, međutim, predviđa izuzetke od pravila relativnog dejstva ugovora:

- ugovor na štetu trećih i ugovor u korist trećih.

Da bi za treću državu mogle nastati obaveze iz jednog ugovora, potrebna su dva uslova:

1. da postoji namera ugovornih strana da odnosne odredbe posluže kao sredstvo za

uspostavljanje obaveza u odnosu na treću državu, i

2. da treća država izričito, pismenim putem, prihvati te obaveze.

U slučaju ispunjenja tih uslova dolazi, u stvari, do sklapanja dodatnog ugovora između

ugovornih strana, s jedne, i treće države, sa druge strane. Taj dodatni, a ne prvobitni ugo-

vor, predstavlja osnov obaveznosti za treću državu, i može biti okončan ili izmenjen samo

uz pristanak svih ugovornica, dakle, i treće države.

U pogledu ugovora koji sadrže klauzulu u korist jedne ili više država postoji izvesno

razmimoilaženje. Naime, praksa i doktrina su saglasne da su takvi ugovori dozvoljeni sa

stanovišta međunarodnog prava, da treće države imaju pravo da odnosne klauzule

prihvate ili odbace.

Na osnovu člana 36. Bečke konvencije za državu ili grupu država mogu proizaći određena

prava iz ugovora, u kojima se ne pojavljuju kao ugovorne strane, samo pod uslovom da

a) kod ugovornih strana postoji namera da se ta prava daju trećim državama i

b) da se treće države saglase sa tim pravima.

Namera ugovornih strana je bitna za uspostavljanje prava, za razliku od prostih posledica

koje mogu proizaći iz bilo kojih drugih ugovornih odredaba. Što se tiče saglasnosti trećih

država, navedeni član ističe da se ona pretpostavlja sve dok treća država ne izrazi svoje

protivljenje. Pri korišćenju prava iz ugovora treće države moraju se povinovati uslovima

koje postavlja ugovor. Prava u korist trećih mogu države ugovornice poništiti ili izmeniti,

po slovu Konvencije „samo ako se ustanovi da je bilo utvrđeno da se može poništiti ili iz-

meniti bez pristanka treće države".

U toku privremenog rada na izradi Konvencije čula su se, međutim, i druga shvatanja.

Vrlo eminentni predstavnici pravne misli smatrali su da države mogu zaključiti ugovore u

korist trećih i da pri tome ne postoje nikakve prepreke. Treba jedino imati u vidu da li

ugovor pruža samo mogućnost zasnivanja prava ili direktno daje određena prava trećim

državama.

Uslovi pod kojima će se koristiti prava u korist trećih država mogu biti formulisana i u

dodatnom aktu, ponekad i jednostranim aktima jedne od država ugovornica. To je

najčešće slučaj kod ugovora koji regulišu slobodnu plovidbu na međunarodnim rekama,

morskim kanalima ili moreuzima.

* Klauzula najpovlaštenije nacije. Jedan specijalni način sticanja prava za treće države

predstavlja klauzula najpovlašćenije nacije ili klauzula najvećeg povlašćenja. U svom

izvornom obliku klauzula predstavlja ugovornu odredbu na osnovu koje se ugovorne

strane obavezuju da će jedna drugoj priznati sva prava koja su dale, ili će ubuduće dati,

trećim državama. Sve povlastice koje jedna ugovorna strana odobri nekoj trećoj državi

automatski se prostiru i na državu ugovornicu, bez posebnog priznanja ili izričitog

usvajanja. Klauzula je uvek vezana za jedan određeni ugovor i mora biti izričito

predviđena u ugovoru.

Klauzula najvećeg povlašćenja u vezi je sa načelom jednakosti država. U suštini njena

funkcija se i svodi na obezbeđenje jednakosti država na jednom sasvim konkretnom, za

države veoma značajnom području, području ekonomskih odnosa.

Klauzula ima najširu primenu na području trgovine tj. najčešće se unosi u trgovinske

ugovore. Međutim, susrećemo je isto tako i u konzularnim konvencijama, u ugovorima o

zaštiti industrijske svojine, autorskog prava ili ugovorima o položaju stranaca. Klauzula

može da se odnosi samo na materiju i na pitanja koja su predmet ugovora, a ne može biti

protegnuta proizvoljno na srodna područja.

Oblici u kojima je klauzula formulisana su veoma različiti.

Klauzula je primenjivana i danas se primenjuje u međunarodnoj razmeni dobara država

bez obzira na njihovo političko uređenje. Za države je od značaja da njihova trgovina ili

njihovi građani ne budu dovedeni u neravnopravan položaj u odnosu na trgovinu i

građane drugih zemalja.

Dejstvo klauzule ne može se protegnuti na povlastice koje države daju svojim

preduzećima, korporacijama ili kompanijama, ili, pak, koje se u državama sa federativnim

sistemom, primenjuju u odnosima federativnih jedinica. Klauzula dejstvuje samo u odnosu

na povlastice date trećim državama bilo putem međunarodnih ugovora ili jednostranih

pravnih akata.

Klauzula najvećeg povlašćenja unošena je pretežno u bilateralne sporazume. U novije

vreme susrećemo klauzulu i u višestranim ugovorima. U ovim slučajevima područje

primene proteže se daleko van tradicionalnih okvira.

63. TUMAČENJE MEĐUNARODNIH UGOVORA

* Pojam i cilj tumačenja. Tumačenje međunarodnih ugovora predstavlja intelektualni

postupak koji se sastoji u utvrđivanju smisla pojedinih ugovornih odredbi ili ugovora u

celini i to tako što se osvetljavaju nejasne i višeznačne tačke ugovora. Iz ovakve defmicije

tumačenja proizlaze dva bitna elementa:

a) tumačenje je slobodna intelektualna operacija koja nije potčinjena strogim pravnim

pravilima, i

b) tumačenju podležu nejasne, dvosmislene i višeznačne tačke ugovora.

Tumačenje je postupak utvrđivanja posledica koje, na osnovu ugovornih odredbi,

proizlaze u odnosu na datu činjenicu ili situaciju. Prema tome, tumačenje ne mora biti

vezano za primenu pravne norme u strogom smislu reči. Norma se može tumačiti i zato

da bi se spoznala, dakle, i onda kada se pitanje njene aktuelne primene i ne postavlja.

Razlikuju se tri osnovna pristupa u ostvarivanju cilja tumačenja:

1. Subjektivni pristup polazi od namere koje su stranke imale u momentu zaključenja

ugovora. Ugovor se posmatra kao spoljna manifestacija saglasnosti volja strana

ugovornica, a tumačenje kao postupak otkrivanja zajedničke volje ugovornica.

2. Objektivni ili tekstualni pristup polazi od pretpostavke da tekst ugovora izražava

autentičnu nameru ugovornica, i da je zadatak tumačenja da ustanovi pravo značenje

teksta.

3. Pristalice teleološkog pristupa stoje na stanovištu da je prvi zadatak tumačenja da

ustanovi predmet i cilj ugovora. Po ovom shvatanju, reči i izrazi upotrebljeni ugovorom

imaju smisla samo ako se shvate u funkciji cilja koji su stranke imale na umu.

Konvencija se opredeljuje za tekstualni pristup kao bazični, te za polaznu tačku

tumačenja uzima „osvetljavanje značenja teksta, a ne ispitivanje namere stranke ab

initio." Komisija UN za međunarodno pravo je ocenila da pozitivna praksa, naročito

jurisprudencija međunarodnih sudova, dopušta zaključak da je tekstualni pristup u

tumačenju ugovora - opšteprihvaćeno pravilo.

* Subjekti tumačenja. S obzirom na subjekte tumačenja razlikujemo: doktrinarno

tumačenje, tumačenje na unutrašnjem planu i tumačenje na međunarodnom planu.

Doktrinarno tumačenje je ono tumačenje koje daju teoretičari. Osnovno obeležje

doktrinarnog tumačenja je neobaveznost. I pored toga ima izvesnog značaja u okvirima

koji doktrina poseduje u sistemu formalnih izvora međunarodnog prava. Na taj način

doktrinarno tumačenje se može pojaviti kao pomoćni izvor u slučaju spora oko tumačenja

ugovora pred Međunarodnim sudom pravde.

Tumačenje na unutrašnjem planu predstavlja jednostrano tumačenje ugovora ili pojedinih

ugovornih odredbi od strane nadležnog organa države. Tumačenje na unutrašnjem planu

može se pojaviti ili u posebnoj formi, tj. u aktu čiji je osnovni smisao da protumači

ugovorne odredbe ili u nesamostalnom obliku, kao sastavni deo procesa primene

ugovora. U principu se svaki državni organ koji u svom delokrugu rada dolazi u dodir sa

međunarodnim pravom može pojaviti u svojstvu tumača međunarodnog ugovora.

Ponekad se posebno naglašava uloga onih državnih organa koji su učestvovali u

zaključivanju ugovora. Uloga unutrašnjih sudova u procesu tumačenja stvar je

unutrašnjeg zakonodavstva. U nekim pravnim sistemima sudovi nisu ovlašćeni da tumače

međunarodne ugovore, već su u svim slučajevima kada je ugovor nejasan ili dvosmislen

dužni da zahtevaju tumačenje od nadležnih organa (po pravilu ministarstva inostranih

poslova).

Kod tumačenja na međunarodnom planu možemo razlikovati nekoliko osnovnih oblika:

a) tumačenje od strane sudskih organa (Međunarodni sud pravde i arbitražni sudovi;

b) tumačenje od međunarodnih organa koji ne vrše sudsku funkciju;

c) tumačenje od strane svih ugovornica (tvz. tumačenje in corpore) i

d) tumačenje od strane dela ugovornica (tvz. podeljeno tumačenje).

Navedene oblike povezuje formalni elemenat tj. okolnost da se tumačenje ugovora vrši na

međunarodnom planu. Tu prestaju sličnosti budući da između ovih oblika tumačenja

postoje nemale razlike, naročito u pogledu obaveznosti.

a) Sudsko tumačenje može poticati od Međunarodnog suda pravde i arbitražnih sudova.

Tumačenje pravnih pravila je inherentno obeležjecelokupne aktivnosti međunarodnog

suda pravde, budući da rešavanje sporova, kao osnovna funkcija Suda, podrazumeva

primenu apstraktne norme na konkretne situacije, što je nemoguće bez utvrđivanja

značenja norme.

Tumačenje sudskih organa je obavezno za stranke koje su se saglasile da spor oko

tumačenja ugovora iznesu pred sud. Osobenost sudskih tumačenja je i u tome što se

tumačenje daje u funkciji rešavanja konkretnog spora, tj. sud ocenjuje koje je, od dva ili

više iznetih tumačenja, tačno.

b) Obavljajući funkcije utvrđene u svojim ustavnim aktima međunarodne organizacije

dolaze u priliku da tumače relevantne delove tih akata. Ovakvo tumačenje je deo

funkcionisanja svake međunarodne organizacije odnosno organa međunarodne

organizacije. Problemi nastaju ako pojedine odredbe Povelje, ili bilo kog drugog ustavnog

akta, budu različito protumačene od raznih organa. Da bi se takve situacije izbegle

Generalna skupština UN je svojom rezolucijom od 14. novembra 1947. pozvala sve

organe Organizacije i specijalizovane agencije da eventualne sporove oko tumačenja

Povelje i ustavnih akata specijalizovanih agencija podnese Međunarodnom sudu pravde.

Od tumačenja koje daju organi međunarodnih organizacija valja razlikovati tzv.

interpretativne rezolucije koje donosi Generalna skupština.

c) Tumačenje ugovora od strane svih ugovornica (in corpore) se, s obzirom na činjenicu

da su same države i tvorci pravnih pravila, naziva i autentičnim tumačenjem.

Kod ove vrste tumačenja ugovornice praktično zaključuju sporazum o domašaju

ugovora ili pojedinih ugovornih odredbi (interpretativni sporazum). Sama tehnika

tumačenja na osnovu saglasnosti ugovornica može poprimiti nekoliko oblika: unošenje, u

ugovor pojedinih odredbi o domašaju ugovora (interpretativne klauzule); donošenje

protokola koji se u vidu aneksa priključuje ugovoru; zaključenje posebnog ugovora kojim

se tumači raniji ugovor, razmena diplomatskih nota i zajednička deklaracija ugovornica.

Tumačenje in corpore poseduje obaveznu snagu i značajnu praktičnu vrednost s obzirom

da nadležnost sudova u međunarodnom poretku počiva na načelu fakultativnosti.

d) Podeljeno tumačenje predstavlja sporazum ograničenog dela ugovornica o domašaju

ugovora ili pojedinih odredbi ugovora. Zbog toga, sa stanovišta međunarodnog prava,

podeljeno tumačenje deluje inter partes. Ovo pravilo je, međutim, pod uticajem elementa

faktičke snage pojedinih ugovornica. Opasnosti podeljenog tumačenja leže upravo u

mogućnosti da jedan broj moćnijih ugovornica nametne svoje tumačenje ostalim

ugovornicama kao i u mogućoj nepodudarnosti više podeljenih tumačenja jedne odredbe

ili ugovora u celini.

* Sredstva ili metode tumačenja. Osnovni metodi tumačenja ugovora su:

1. jezički (tekstualni);

2. logički;

3. sistematski;

4. istorijski;

5. ciljni (teleološki) metod.

1. Jezički ili tekstualni metod tumačenja sastoji se u utvrđivanju značenja norme na

osnovu značenja pojedinih elemenata jezika kao sredstva izražavanja. U obzir se uzimaju

sva pravila nauke o jeziku, tako da jezičko tumačenje obuhvata leksičko, sintetičko,

gramatičko i interpunkcijsko tumačenje.

Konvencija o ugovornom pravu predviđa u članu 31. da se ugovor tumači u dobroj veri u

skladu sa uobičajenim značenjem reči upotrebljenih u ugovoru. Dakle, recima

upotrebljenim u ugovoru ne treba pridavati posebna značenja već značenja koja imaju u

običnom, govornom jeziku. Posebna ili tehnička značenja reči ustanovljavaju se voljom

stranaka koja može biti izražena prećutno (kad takvo značenje proizlazi iz konteksta) ili

izričito (posebnom odredbom kojom se objašnjava značenje pojedinih izraza).

U skladu sa načelom dobre vere (bona fide) značenje upotrebljenih reči i izraza iznalaze

se u kontekstu ugovora. Konvencija prihvata ekstenzivnu koncepciju pojma „kontekst"

tako da tekstu ugovora pridodaje i

a) svaki sporazum koji se odnosi na ugovor sačinjen između svih ugovornica u vezi sa

zaključenjem ugovora, i

b) svaki instrument koji je sačinjen od strane jedne ili više ugovornica u vezi sa za-

ključenjem ugovora i prihvaćen od ostalih ugovornica kao instrument koji se odnosi na

ugovor.

Logički red stvari, koji nije i normativni, sugeriše daje jezički metod prvi metod kome

tumač pribegava. Ako je značenje ugovora do koga se dolazi jezičkimtumačenjem

potpuno jasno, tada nema potreba da se koriste i drugi metodi tumačenja.

2. Ugovor treba tumačiti kao organsku, logičku celinu čiji su pojedini delovi u

funkcionalnoj vezi. U samoj postavci da reči i izraze upotrebljene u ugovoru treba tumačiti

u kontekstu prećutno je sadržano priznanje relevantnosti logičkog tumačenja. U pravilu

po kome se ugovor ima tumačiti u dobroj veri sadržano je pravilo ut res magis valeat

quam pereat, tj. u slučaju dvojakog tumačenja od kojih jedno omdgućava da ugovor

proizvodi odgovarajuća dejstva, a drugo onemogućuje, usvaja se prvo (naziva se i

efektivnim tumačenjem). Od principa logike valja pomenuti argumentum a contrario

(razlog suprotnosti), argumentum a maiore ad minus (zaključivanje od većeg ka manjem),

argumentum a fortiori (utoliko pre), exceptiones non sunt extendae (izuzetke treba usko

tumačiti) i druga.

3. Sistematsko tumačenje je utvrđivanje smisla pravnog pravila na osnovu veze između

pravila koje se tumači i ostalih pravnih pravila. Na taj način ugovorne odredbe se tumače

u okvirima međunarodnog prava. Tumačenje u dobroj veri, kao jedno od osnovnih pravila

tumačenja, sadrži pretpostavku da su ugovornice, formulišući ugovor, pošle od

međunarodnog prava kao osnove. Međunarodni sud pravde je u slučaju prava prolaza

istakao da „odredbe ugovora moraju biti tumačene na takav način da se mogu u najvećoj

mogućoj meri prilagoditi pravilima uspostavljenim međunarodnim pravom a ne da

derogiraju ta pravila". Konvencija o ugovornom pravu predviđa da će se prilikom

tumačenja ugovora pored konteksta voditi računa i o „svakom relevantnom pravilu

međunarodnog prava koje se primenjuje u odnosima između strana ugovornica". Kako su

pravna pravila podložna promenama postavlja se pitanje vremenskog elementa, tj. da li

su relevantna pravna pravila koja su važila u momentu zaključenja ugovora ili pravna

pravila koja važe u momentu tumačenja ugovora? Ova dilema proizlazi iz jedne šire

kontroverze - da li kategoriju namere stranaka valja tumačiti u smislu volje koju su

stranke imale prilikom zaključenja ugovora (statička koncepcija) ili, pak, volje stranaka u

momentu tumačenja (evolucionistička koncepcija). Prilikom opredeljenja zajedno ili drugo

rešenje od značaja su dva momenta:

a) volja ugovornica i

b) karakter pravila međunarodnog prava koja su u osnovi ugovora.

Ukoliko se ugovornice ni izričito ni prećutno o tome nisu izjasnile, na organu koji tumači

ugovor je da odluči koje će pravo primeniti.

Tumačenje ugovora na osnovu pravila međunarodnog prava koja su na snazi u momentu

tumačenja je mogućnost kojom se subjekt koji tumači ugovor može koristiti u odnosu na

dispozitivna pravila međunarodnog prava.

4. Ciljno ili teleološko tumačenje za težište uzima cilj ugovora. Konvencija o ugovornom

pravu utvrđuje da se ugovor tumači u kontekstu i ,,u svetlosti predmeta i cilja". Ciljno

tumačenje je veoma blisko logičkom tumačenju. Sam cilj ugovora utvrđuje se izričito u

preambuli ugovora (na primer, u Povelji UN) ili prećutno. U potonjem slučaju cilj ugovora

valja ustanoviti analizom ugovora kao celine.

Po užem ili restriktivnom shvatanju teleološke metode tumačenje treba da ima u vidu

prvobitni cilj ugovora, tj. cilj koji su stranke imale u vidu prilikom zaključenja ugovora. Šire

ili ekstenzivno shvatanje ove metode dopušta da se cilj ugovora menja u skladu sa

transformacijama sociopolitičkog ambijenta u kome ugovor deluje. Ovo shvatanje se

naročito vezuje za legislativne ugovore koji se zaključuju u opštem interesu.

Za razliku od navedenih metoda tumačenja koje se, u utvrđivanju značaja ugovornih

odredbi oslanjaju više ili manje na tekst ugovora ili na sporazum u vezi sa ugovorom,

istorijsko tumačenje polazi od istorijskih okolnosti u kojima je ugovor zaključen i

pripremnih radova. Konvencija u članu 32. utvrđuje da se pripremnim radovima i

okolnostima pod kojima je ugovor zaključen, može pribeći radi utvrđivanja smisla koji

proizlazi iz primene člana 31. (opšte pravilo tumačenja) ili da bi se odredilo značenje kada

tumačenje:

a) ostavlja dvosmisleno ili nejasno značenje i

b) vodi očigledno apsurdnom ili nerazumnom ishodu.

S obzirom na to da konvencija polazi od tekstualnog pristupa kao osnovnog, tumačenje

na osnovu istorijskih okolnosti i pripremnih radova je dopunski metod tumačenja dakle,

metod koji ne poseduje samostalni, autonomni karakter već služi kao pomoćno sredstvo u

utvrđivanju uobičajenog značenja odredbi ugovora.

Može se zaključiti da odredbe Konvencije o tumačenju ugovora polaze od premise da

postoji nekoliko opštih principa koji predstavljaju pravila tumačenja ugovora. Radi se o tri

pravila: prvo, tumačenje ugovora u dobroj veri u skladu sa međunarodnim pravom

proizlazi iz pravila pacta sunt servanda; drugo, u svetlu mogućih kontroverzi oko metoda

tumačenja Konvencija je dala prvenstvo tekstu ugovora, odnosno tekstualnom i jezičkom

metodu; i, treće, razlika između elemenata koji su izričito predviđeni ugovorom i onih koji

prećutno izražavaju nameru ugovornica je relevantna samo u svetlosti metoda tumačenja

koji su prihvatljivi sa stanovišta utvrđivanja namere ugovornica. Konkretno govoreći,

postoji logički red stvari u postupku tumačenja ugovora. Subjekt tumačenja je, tom

logikom upućen da za polaznu premisu tumačenja uzme suštinske, unutrašnje elemente

ugovora.

Pomenuti red pravila tumačenja je logičkog, a ne normativnog karaktera. Konvencija je na

taj način prećutno odbacila koncepciju o strogim normativnim pravilima tumačenja i

kvalifikovala ta pravila kao pravila logike koja služe kao rukovodna načela u utvrđivanju

značenja koje su stranke nameravale da pripišu izrazima upotrebljenim u tekstu ugovora.

64. OBAVEZNA SNAGA MEĐUNARODNIH UGOVORA

* Značaj problema. U internom pravnom poretku obaveza savesnog ispunjenja slobodno

preuzetih obaveza zasniva se na zakonu, u međunarodnom poretku na pravilu pacta sunt

servanda.

Za razliku od mnogih drugih pravila koja su se pojavila u različitim fazama razvoja

međunarodne zajednice, a zatim nestajala, čijim se proučavanjem bavi samo istorija

prava, pravilo pacta sunt servanda susrećemo u svim fazama razvoja međunarodne

zajednice. U toku svog razvoja ovo pravilo bilo je pod uticajem različitih ideja i vrlo

složenih stremljenja društva u datom istorijskom periodu. Mnogo puta ono je bilo sredstvo

pomoću koga je najjača sila obezbedila sebi mirnu eksploataciju, kroz nametanje

ugovornih obaveza i zahtevom za nepovredivošću ugovora pozivom na pravilo pacta sunt

servanda ali mnogo češće ono je odigralo progresivnu ulogu.

* Doktrina. Shvatanja o prirodi pravila pacta sunt servanda se uveliko razlikuju. Razlike

su, uglavnom, izraz različitih teorijskih polazišta.

Po shvatanju Grocijusa i njegovih sledbenika, pravilo sunt pacta servanda je pravilo

prirodnog prava, „koje vezuje upravljače u svojim međusobnim odnosima, a i u odnosu na

njihove podanike". Grocijus konstatuje da pravilo pacta sunt servanda nema sankcije, ali

ono se često izvršava iz straha da se nepravda ne vrati nepravdom. Ne treba zaboraviti

da ne postoji nijedna tako moćna država, kojoj katkad ne bi trebala pomoć drugih.

Nasuprot tome, veliki broj nemačkih teoretičara pre Prvog svetskog rata i u periodu

između dva svetska rata, sledeći hegelijanske ideje, nastojao je da umanji značaj pravila,

svodeći ga na jedno relativno pravilo, koje ima svoj formalni izvor u volji države.

Po shvatanju pristalica teorije međunarodne solidarnosti, svest o solidarnosti i pravdi

predstavlja osnov pravila o obaveznosti ugovora. Kada u masi duhova, ističe Digi, sazri

ideja da kršenje jednog ugovora zaključenog između dveju različitih vlada predstavlja

opasnost za međunarodnu solidarnost, „to je razlog da se formira pravno pravilo, prema

kojem su svi međunarodni ugovori obavezni za vlade koje ih zaključuju".

Po shvatanju pristalica normativističke škole, pravilo pacta sunt servanda, samo po sebi,

ima jednu apsolutnu i objektivnu vrednost. Ono predstavlja osnov celokupnog pravnog

poretka, postulat koji je nemoguće dalje pravno objasniti.

* Pozitivno pravo. Pravilo pacta sut servanda predstavlja pozitivnu normu opšteg

međunarodnog prava čija je funkcija da obezbedi poštovanje i izvršenje ugovornih

obaveza u dobroj veri. Bona fides je samo jedan od elemenata pravila pacta sunt

servanda. Imajući u vidu funkciju ovog pravila možemo zaključiti da ono ulazi u kategoriju

imperativnih normi, a sadržinski obuhvata dva vrednosna atributa koji se najčešće

poklapaju: etički i pravni. Održavanje reči predstavlja moralnu obavezu, i istovremeno

pravni osnov koegzistencije država, preduslov realizacije jednog decentralizovanog

pravnog poretka.

Iako kogentne prirode, norma pacta sunt servanda, nema apsolutnu vrednost kakvu je

imala u klasičnom međunarodnom pravu. U pozitivnom međunarodnom pravu, težište je

na strukturalno-funkcionalnom značenju norme pacta sunt servanda. Zapovest „sunt

servanda" stupa u dejstvo samo ako postoji „pacta" u smislu važećih formalnih i

materijalnih uslova za punovažnost ugovora.

Ovakva pozicija norme pacta sunt servanda izražava promenjenu prirodu međunarodnog

ugovornog prava. U prirodi klasičnog međunarodnog prava, pravila ugovornog prava bila

su uglavnom formalne prirode - nisu se doticala zakonitosti predmeta i cilja ugovora, već

su se ograničavala na proceduralnu stranu zaključenja ugovora i njegovo izvršenje.

Konstituisanjem normi ius cogens-a koje regulišu zakonitost ugovora u materijalnom

smislu reči, pacta sunt servanda se svodi na svoje pravo značenje norme koja osigurava

obaveznu snagu zakonitih i valjanih međunarodnih ugovora.

Pravilo pacta sunt servanda, samo po sebi, često nije dovoljno da osigura izvršenje

ugovora. Otuda su, od davnina, ugovorne strane nastojale da pravilo bude propraćeno

opipljivim sankcijama i garancijama.

* Načini obezbeđenja izvršenja ugovora. Najčešće su u samim ugovorima predviđene

sankcije, kao i mere za sopstveno obezbeđenje. Povelja Ujedinjenih nacija predviđa

mogućnost isključenja iz Organizacije onog člana koji uporno narušava načela Povelje.

Ove vrste sankcija imaju elemenat kažnjavanja, i značajnu dozu kolektivnog pritiska na

države. Primena sankcija u ovim slučajevima zasniva se na pravnom aktu i pravnom

rezonovanju, ali ta funkcija nije poverena nezavisnom sudskom organu nego političkim

organima, kao što je Savet bezbednosti ili Generalna skupština, odnosno nadležnom

organu međunarodne organizacije.

Ustanovljavaju se, takođe, kontrolni mehanizmi u cilju provere i izvršavanja me-

đunarodnih ugovora.

Oblici u kojima se ispoljava kontrolni mehanizam zavise od prirode obaveza država

sadržanih u datom ugovoru. Specijalizovane agencije uključuju nacionalne organizacije pa

i nevladina tela u kontrolni mehanizam kako bi stekli pun uvid o primeni ugovora na

unutrašnjem planu. Formiranje posebnih parlamentarnih tela, unutar velikih integracionih

celina, takođe je u funkciji kontrolnog mehanizma.

Što se tiče obezbeđenja izvršenja međunarodnih ugovora, u prošlosti se najčešće

pribegavalo okupaciji izvesnih teritorija. Ovaj oblik primenjen je naročito u mirovnim

ugovorima. Okupacija je isto tako primenjivana kao sredstvo za obezbeđenje finansijskih

potraživanja. Danas je ovaj način zabranjen, izuzev ako bi bio preduzet od strane

Ujedinjenih nacija.

U savremenim uslovima najčešće se pribegava garanciji trećih država koje nisu ugovorne

sile ili hipoteci nad određenim finansijskim izvorima. Garancija trećih država je veoma

stara ustanova korišćena još u srednjem veku."Sve ima svoje, i vatra i led, u kap se spoje, i cemer i med... Sve ima svoje, vrlina i greh, tuge postoje da bi prizvale smeh..."

Ribica

Forumas u usponu

Posts: 191

Joined: 14 Mar 2009 16:56

Top




65. OSNOVI RELATIVNE NIŠTAVOSTI UGOVORA

* Propisi unutrašnjeg prava o nadležnosti za zaključenje ugovora. Teorija međunarodnog

prava je duboko podeljena u oceni uticaja propisa unutrašnjeg prava na valjanost

međunarodnog ugovora. Član 46. predviđa da država ne može navoditi kao razlog

poništenja njenog pristanka na obavezivanje činjenicu da je taj pristanak izražen na način

kojim je narušena neka odredba njenog unutrašnjeg prava o nadležnosti za zaključenje

ugovora, izuzev ako je ta povreda bila očigledna i ako se odnosi na neko bitno pravilo

unutrašnjeg prava.

Prema tome, radi se o eklektičkom rešenju. Ono se zasniva na opštem pravilu i izuzetku

od toga pravila.

Opšte je pravilo da nepoštovanje propisa unutrašnjeg prava o nadležnosti za zaključenje

ugovora ne dira u valjanost pristanka datog u odgovarajućoj formi od strane lica koga

međunarodno pravo smatra ovlašćenim da izrazi taj pristanak.

Od opšteg pravila postoji izuzetak na osnovu koga se povreda unutrašnjih propisa o

nadležnosti može istaći kao osnov ništavosti ugovora pod uslovom da se radi o očiglednoj

povredi propisa unutrašnjeg prava od bitnog, osnovnog značaja.

Po Konvenciji, povreda je očigledna ako je objektivno jasna za svaku državu koja u tom

pogledu postupa prema uobičajenoj praksi i dobroj veri. Predmet očigledne povrede ne

može biti bilo koja norma unutrašnjeg prava već samo

1. norma koja reguliše nadležnost za sklapanje međunarodnih ugovora, i,

2. norma koja je od bitnog značaja.

Predmet povrede moraju biti propisi unutrašnjeg prava određene snage. Konvencija

reguliše samo međunarodne posledice nepoštovanja propisa unutrašnjeg prava.

* Posebna ograničenja ovlašćenja da se izrazi pristanak države na obavezivanje

ugovorom. Ovlašćenje predstavnika da izrazi pristanak države na obavezivanje može biti

podvrgnuto raznovrsnim ograničenjima. Pored ustavnih, ta ograničenja mogu biti i

administrativnog karaktera tj. mogu biti sadržana u nalozima vlade ili drugog organa.

Poštovanje tih ograničenja je stvar političke i upravne discipline predstavnika koji prilikom

zaključenja nastupa kao organ države. Izuzetno prekršaj tih ograničenja može biti od

interesa i za međunarodno pravo. Naime, ta posebna ograničenja predstavniku da izrazi

pristanak da bude obavezana ugovorom mogu biti istaknuta kao osnov ništavosti u

slučaju ako su saopštena drugim državama učesnicama u pregovoru pre nego što je

pristanak na obavezivanje izražen.

Po logici stvari, prekršaj ograničenja nije relevantan sa stanovišta valjanosti ugovora ako

ugovor podleže ratifikaciji, prihvatanju i si. U tom slučaju država čiji predstavnik nije

poštovao ograničenje uzima u obzir tu činjenicu prilikom donošenja odluke da li će taj

ugovor ratifikovati, prihvatiti i slično.

* Zabluda. Zabluda je pogrešna ili netačna predstava u pogledu činjenica relevantnih za


zaključenje ugovora. Slučajevi zablude u međunarodnom pravu su retki. Svode se,

uglavnom, na tzv. geografske zablude ili zablude u pogledu geografskih karata.

Retkost zablude u postupku međunarodnog ugovora se objašnjava dvama momentima:

a) okolnošću da su države stručno i intelektualno opremljenije od ugovornica u

privatnopravnim ugovorima; i

b) složenošću samog postupka ugovaranja koji svodi na minimum mogućnost da zabluda

promakne pažnji ugovornice.

Država se, po Konvenciji, može pozivati na zabludu kao osnov ništavosti ugovora u

slučaju:

I) ako se zabluda odnosi na činjenicu ili situaciju za koju je ta država pretpostavljala daje

postojala u momentu kada je ugovor zaključen;

II) da su ta činjenica ili situacija predstavljale suštinsku osnovu pristanka na

obavezivanje ugovorom, tj. da se zabluda odnosi na činjenicu ili situaciju bitnu za

zaključenje ugovora.

Izuzetak od pravila po kome se država može pozvati na zabludu predstavlja slučaj kada je

država svojim ponašanjem doprinela zabludi. Osnovno pravilo se ne primenjuje „ako je

ugovornica doprinela zabludi sopstvenim ponašanjem ili ako su okolnosti bile takve da je

ona morala biti upozorena na mogućnost zablude". Drugim recima, zabluda mora biti

izvinjavajućeg karaktera.

Klasično međunarodno pravo je povlačilo strogu razliku između zablude u pogledu

činjenica (error facti) i zablude u pogledu prava (error iuris). U skladu sa tradicijom koja

vuče koren još iz rimskog prava - ignoratia legis nocet - zabludi u pogledu prava nije

priznavan status osnova ništavosti ugovora. Konvencija ne isključuje mogućnost da

zabluda u pogledu prava bude od uticaja u osobenom obliku kombinovane ili mešovite

zablude tj. zablude u kojoj se stiču elementi pogrešne predstave o činjenicama i o pravu.

Od zablude o činjenici ili situaciji koja se odnosi na ugovor, treba razlikovati zabludu u

pogledu redakcije teksta ugovora. Zablude ove vrste pojavljuju se kod ugovora

redigovanih na više jezika. One ne predstavljaju osnov ništavosti, već samo razlog da se

pribegne ispravci teksta ugovora.

* Prevara. Pod prevarom se podrazumeva svaka podvala, laž, lukavstvo, zlonamerno

predstavljanje koje ima za cilj da kod druge države pregovarača stvori lažnu predstavu na

osnovu koje prevarena strana pristane da da pristanak na obavezivanje. Očigledno je da

postoji tesna veza između zablude i prevare. Razlika između ova dva pojma leži u

protivpravnosti tj. u činjenici da je jedna strana dovedena u zabludu prevarnim,

protivpravnim ponašanjem druge strane.

Postoje tri elementa prevare:

1) zla namera (mala fides);

2) određeno ponašanje, koje poprima različite pojavne oblike, kao materijalizacija zle

namere;

3) uzročna veza između prevarnog ponašanja i zablude.

Po Konvenciji država, koja je navedena na zaključenje ugovora prevarnim ponašanjem

druge države pregovarača, može se pozvati na prevaru kao na osnovu ništavosti svog

pristanka na obavezivanje ugovorom.

Iz formulacije člana 49. proizlazi da se status osnova ništavosti priznaje samo tzv. glavnoj

prevari tj. prevari koja je odlučujuće uticala na državu pregovarača da da pristanak na

obavezivanje.

Negativna dejstva prevare prevazilaze sankciju ništavosti jer prevara utiče na samu

osnovu poverenja između stranaka u ugovornim odnosima.

Iz dostupne prakse proizlazi da se prevara retko dešava u postupku ugovaranja.

Mogućnost da se prevara dogodi posebno su male kod multilateralnih ugovora.

* Podmićivanje (korupcija). Odredba o podmićivanju (korupciji) predstavnika države je

inovacija u međunarodnom pravu čije se unošenje u sistem pravila ugovornog prava

opravdava pravno-političkim razlozima tj. namerom da se pravno žigošu moguća

pribegavanja podmićivanju kao suptilnijem obliku navođenja predstavnika države da da

pristanak na obavezivanje.

Konvencija predviđa da „ako je pristanak države na obavezivanje ugovorom postignut

putem podmićivanja njenog predstavnika posrednom ili neposrednom radnjom druge

države koja je učestvovala u pregovorima, država se može pozvati na podmićivanje kao

razlog poništenja njenog pristanka na obavezivanje ugovorom"

Podmićivanje se odnosi samo na akte sračunate da izvrše odlučujući i suštinski uticaj na

predstavnika države u cilju zaključenja ugovora.

66. OSNOVI APSOLUTNE NIŠTAVOSTI UGOVORA

* Prinuda nad predstavnikom države. Opšte je mišljenje da prinuda nad predstavnikom

države u odnosu na njegovu ličnost ili u njegovom ličnom kapacitetu sa ciljem da se

pribavi pristanak na obavezivanje ugovorom predstavlja osnov ništavosti ugovora.

Postoji više klasifikacija prinude nad predstavnikom države.

Sa stanovišta karaktera prinude razlikuju se prinuda u užem smislu ili vis apsoluta i

prinuda u širem smislu ili vis compulsiva.

Pod prinudom u užem smislu podrazumeva se nanošenje fizičkog zla licu odnosno organu

koji predstavlja državu u cilju da on izjavi volju u određenom pravcu. Odlikuje se totalnom

fizičkom nadmoći jedne strane i odsustvom mogućnosti izbora druge strane. Isključivi i

neposredni objekt prinude u užem smislu je sam pregovarač.

Prinuda u širem smislu definiše se kao stavljanje u izgled nekog zla u slučaju

neprihvatanja ili delimičnog prihvatanja zahteva drugog pregovarača. Pretnja može biti

neposredna (ako je usmerena na ličnost pregovarača) ili posredna (ako se zlo stavlja u

izgled licima bliskim pregovaraču).

Da bi bila relevantna pretnja mora da poseduje izvesne atribute:

- prvo, mora biti ozbiljna, tj. takve prirode da kod pregovarača izazove strah; i

- drugo, mora biti protivpravna, tj. činjenje ili nečinjenje koje se stavlja u izgled u slučaju

neprihvatanja ugovora treba da bude nedozvoljeno sa stanovišta međunarodnog prava.

Prema momentu preduzimanja radnji prinude razlikujemo prinudu u toku pregovaranja

odnosno stavljanja potpisa i prinudu u momentu ratifikacije.

Konvencija jednostavno utvrđuje da je: „Izražavanje pristanka države da bude obavezana

ugovorom, pribavljeno prinudom nad njenim predstavnikom aktima ili pretnjom

upućenom lično njemu lišeno svakog pravnog dejstva".

Prema tome, u ovom slučaju radi se o prinudi nad pojedincem kao privatnom ličnošću a

ne kao državnim organom. Pored prinude koja se vrši u odnosu na njegovu ličnost

relevantna je i pretnja koja se odnosi, recimo, na njegovu karijeru otkrivanjem momenata

koji se odnose na privatan život, kao i pretnja ili prinuda nad članom porodice s namerom

da se tako utiče na volju predstavnika države.

* Prinuda nad državom kao kolektivitetom. U pogledu ocene efekata prinude nad državom

kao kolektivitetom, međunarodno pravo je doživelo radikalnu promenu. Klasično

međunarodno pravo je odricalo bilo kakav uticaj prinude nad državom na valjanost

ugovora.

Kako je država apstrakcija, tako da u međunarodnim odnosima nastupa preko fizičkih lica

koja deluju u svojstvu državnih organa, to se u krajnjoj liniji prinuda nad državom kao

kolektivitetom ispoljava prima facie kroz prinudu nad pojedincem. Razlika između prinude

nad predstavnikom države i prinude nad državom kao kolektivitetom leži u činjenici da je

u slučaju prinude nad pojedincem objekat prinudeneko lično dobro (fizički ili moralni

autoritet predstavnika države kao individue), dok se u slučaju prinude nad državom kao

kolektivitetom kao objekt pojavljuje neko državno dobro.

Odredba Konvencije na osnovu koje: „Ništav je svaki ugovor čije je zaključenje postignuto

pretnjom ili upotrebom sile, kršenjem principa međunarodnog prava otelovljenih u Povelji

Ujedinjenih nacija" samo je refleks opšteg pravila, konkretizacija opšteg principa zabrane

pretnje ili upotrebe sile u materiji ugovornog prava.

Postavljaju se dva osnovna pitanja u vezi sa primenom člana 52. Konvencije:

a) definisanje pojma „prinuda", i

b) vremenski domašaj odredbe o ništavosti ugovora zaključenog pretnjom ili

upotrebom sile.

Što se prvog pitanja tiče, mišljenja su podeljena oko tzv. ekstenzivnog i restriktivnog

tumačenja pojma prinude.

Po ekstenzivnom shvatanju, prinudu treba tumačiti u smislu da obuhvata ne samo

oružanu već i političku i ekonomsku prinudu. Ovo shvatanje polazi od principa suverene

jednakosti i opasnosti koje po harmonične i pravedne međunarodne odnose ima primena

političke i ekonomske prinude. Politička nezavisnost se, dobrim delom, svodi na puku

formu ukoliko nije praćena ekonomskom nezavisnošću.

Restriktivno shvatanje, branjeno uglavnom od strane razvijenih zapadnih zemalja oslanja

se na značenje pojma prinude inkorporisano u članu 2.(4) Povelje i navodno nemogućnost

da se razdvoje dozvoljeni i nedozvoljeni oblici ekonomske i političke prinude u uslovima

velikih disproporcija u snazi država članica savremene međunarodne zajednice.

Kompromisno rešenje je iznađeno u usvajanju Deklaracije o zabrani vojne, političke i

ekonomske prinude pri zaključivanju ugovora, kojom se „svečano osuđuje pretnja ili

upotreba pritiska u svakom obliku, bilo vojnom, političkom ili ekonomskom od bilo koje

države da bi prinudila drugu državu da izvrši neki akt u vezi sa zaključenjem ugovora

kršeći principe suverene jednakosti država i slobodnog pristanka".

* Sukob sa peremptornom normom opšteg međunarodnog prava (jus cogens). U članu 53.

Konvencija utvrđuje: „Ništav je svaki ugovor koji je u momentu zaključenja u suprotnosti

sa nekom peremptornom normom opšteg međunarodnog prava. Za svrhe ove konvencije

peremptorna norma opšteg međunarodnog prava je norma prihvaćena i priznata od

celokupne međunarodne zajednice kao norma od koje nije dopušteno nikakvo odstupanje

i koja može biti izmenjena samo jednom novom normom opšteg međunarodnog prava

koja ima isto svojstvo".

U domenu ugovornog prava norme jus cogens-a određuju dozvoljen predmet ugovora i,

samim tim, postavljaju granice autonomije volje ugovornih strana.

Ideja o normama koje vezuju države nezavisno od njihove volje je relativno stara.

Nalazimo je već u učenju o nužnom pravu (jus necessarium) od koga države nisu mogle

odstupati u međusobnim odnosima, preko konstrukcije o fundamentalnim pravima država

i opštim pravnim načelima kogentnog karaktera do učenja u načelu pacta sunt servanda

kao nadpozitivnoj, objektivnoj normi.

Elemente jus cogens-a kao pozitivnopravne kategorije nalazimo tek u ustavnim aktima

univerzalnih političkih organizacija - Društva naroda i naročito, Organizacije Ujedinjenih

nacija.

Sa formalnog stanovišta, bitno obeležje normi jus cogens-a je njihova peremptornost tj.

apsolutno obavezna snaga. Norme jus cogens-а ne trpe derogaciju, budući da sadrže

bezuslovne zapovesti od kojih se ne može odstupati u međusobnim odnosima država na

bazi saglasnosti. Usled činjenice da norme jus cogens-а poseduju apsolutno obaveznu

snagu, nijedan konkurentni režim, bilo da je ustanovljen jednostranim ili dvostranim

aktom, ne može steći pravnu snagu, već ostaje u sferi prostih fakata.

Ove norme izražavaju suštinske, fundamentalne interese međunarodne zajednice kao

celine, interese čije je poštovanje imperativ, conditio sine qua non uporednog postojanja

suverenih država. Pravila jus cogens-a prihvaćena su zbog toga što su nužna za zaštitu

javnih interesa društva država ili za očuvanje standarda morala koje su one priznale.

Norma jus cogens-а je, po definiciji, norma opšteg međunarodnog prava koja je od strane

međunarodne zajednice priznata kao norma od koje nije dozvoljeno nikakvo odstupanje.

Pod izrazom „međunarodna zajednica kao celina" valja razumeti volju pretežne,

preovlađujuće većine država. To znači da nije neophodno da konkretno pravilo bude

prihvaćeno kao kogentno od strane svih država.

Izvori normi jus cogens-a su običaji i sveopšti multilateralni ugovori. Običaj je formalni

izvor jednog broja postojećih kogentnih normi, ali je sa stanovišta potreba savremene

međunarodne zajednice sveopšti višestrani ugovor pogodniji izvor.

Konvencija ne sadrži listu kogentnih normi. Razlozi takvog rešenja su dvojaki:

a) po mišljenju Komisije, navođenje nekih primera sukoba ugovora sa normom jus

cogens-a moglo bi dovesti do nerazumevanja ostalih primera kogentnih normi koje ne bi

bile navedene (inclusio unius exclusio alterius est); i,

b) sastavljanje liste kogentnih normi je, strogo uzevši, van okvira Konvencije b

ugovornom pravu.

U odsustvu hijerarhije formalnih izvora u međunarodnom javnom pravu kriterijum

normativne samoidentifikacije je praktično nemoguć. Utvrđivanje kogentnog karaktera

norme može se izvesti jedino na bazi materijalnog kriterijuma, tj. pažljivog ispitivanja

pozitivne prakse država u kontekstu objektivnih, viših interesa međunarodne zajednice

kao celine.

Norme jus cogens-a nisu jednom zauvek date već prate socijalno političku evoluciju

međunarodne zajednice.

* Postupak poništenja i posledice ništavosti ugovora. Konvencija predviđa višestepeni

postupak u slučaju ništavosti, prestanka ugovora, povlačenja jedne strane ugovornice ili

obustave primene ugovora:

a) u prvoj fazi država koja se poziva na nedostatak njenog pristanka da bude vezana

ugovorom obaveštava o svom zahtevu ostale ugovornice. Obaveštenje ili notifikacija

pored zahteva treba da sadrži i navođenje konkretnih mera koje valja preduzeti u odnosu

na ugovor i razloge koji govore u prilog preduzimanju tih mera;

b) ostale strane ugovornice imaju, po prijemu notifikacije, mogućnost izbora u roku koji

osobito u hitnim slučajevima ne može biti kraći od tri meseca: ili će taj zahtev prihvatiti,

što ovlašćuje ugovornicu koja je uputila zahtev da preduzme mere koje je predložila, ili će

zahtevu prigovoriti.

c) u slučaju da jedna ili više ugovornica stavi prigovor, nastaje spor koji valja rešavati u

skladu sa članom 33. Povelje tj. „putem pregovora, anketama, posredovanjem, mirenjem,

arbitražom, sudskim rešavanjem, mirnim načelima" po izboru stranaka u sporu.

U slučaju da u roku od 12 meseci od momenta stavljanja prigovora nije bilo moguće

postići rešenje u okviru načina koje predviđa član 33. Povelje otvaraju se dve mogućnosti:

a) ako se radi o sporu oko primene ili tumačenja članova 53. i 64. koji regulišu sukob

ugovora sa normom jus cogens-a ili novostvorenom normom jus cogens-a, svaka strana

ugovornica može se jednostrano pismenim putem obratiti Međunarodnom sudu pravde

na odlučivanje ukoliko strane u sporu zajednički ne odluče da spor iznesu pred arbitražu;

b) ako se, pak, radi o sporu o primeni ili tumačenju bilo kog drugog člana koji reguliše

ništavost, prestanak, povlačenje iz ugovora ili obustavu primene ugovora, svaka strana u

sporu može pribeći postupku izmirenja utvrđenom u prilogu Konvencije.

Prilogom se predviđa formiranje komisije od 5 kvalifikovanih pravnika koja ispituje

zahteve i primedbe i daje predloge stranama ugovornicama kako bi mogle da postignu

prijateljsko rešenje spora. Komisija sačinjava izveštaj u roku od 12 meseci po

konstituisanju. Izveštaj komisije ne obavezuje strane ugovornice.

Ništav ugovor je lišen pravne snage ab initio bez obzira da li se radi o osnovu apsolutne ili

relativne ništavosti.

Moguće je da su stranke ugovornice ipak preduzele izvesne akte na osnovu ništavog

ugovora. U tom slučaju svaka strana ugovornica je ovlašćena da traži restituciju tj.

uspostavu stanja koje bi postojalo u međusobnim odnosima da ti akti nisu izvršeni. Sama

činjenica ništavosti ugovora ne dira u zakonitost akata izvršenih u dobroj veri pre nego

što je ništavost istaknuta.

Od ovih pravila izuzimaju se strane ugovornice kojima se može pripisati prevara, prinuda

ili podmićivanje. Prevara, prinuda i podmićivanje mogu, pored posledica vezanih za

pravila ugovornog prava, angažovati i odgovornost ugovornice koja im je pribegla.

Pravne posledice sukoba ugovora sa kongentnom normom su, zbog značaja ovih normi,

posebno regulisane i odlikuju se većom strogošću. To dolazi otuda što pitanja u vezi sa

posledicama ništavosti u ovom slučaju nisu u tolikoj meri uzrokovana interesima strana

ugovornica koliko obavezom svake od njih da svoju situaciju dovede u sklad sa normom

jus cogensa. Svoje međusobne odnose one su dužne uskladiti sa sadržajem ovih normi.

Sankcija ništavosti u slučaju sukoba sa normom jus cogensa pogađa ugovor u celini tj.

princip deljivosti ugovornih odredbi nema primenu u ovom slučaju."Sve ima svoje, i vatra i led, u kap se spoje, i cemer i med... Sve ima svoje, vrlina i greh, tuge postoje da bi prizvale smeh..."

Ribica

Forumas u usponu

Posts: 191

Joined: 14 Mar 2009 16:56

Top



67. ČLANSTVO U ORGANIZACIJI UJEDINJENIH NACIJA

Iako se Organizacija ujedinjenih nacija gotovo jednodušno kvalifikuje kao univerzalna

organizacija, koncept članstva u njoj izvorno je građen na relativnoj univerzalnosti. Dva su

elementa relativne univerzalnosti koncepta članstva u Organizaciji.

- Prvo, osnivači Organizacije su, na osnovu člana 3. Povelje, države koje su „uzele učešće

na Konferenciji UN za međunarodnu organizaciju u San Francisku ili prethodno potpisale

deklaraciju o UN od 1. januara 1942. godine".



- Drugo, svojstvo članice ne stiče se ni automatski, niti je obavezno, budući da Povelja

utvrđuje uslove, kao i proceduru, prijema u članstvo na osnovu slobodno izražene volje

država.

Članovi UN mogu se podeliti na države osnivače Organizacije i naknadno primljene

članove.

Pod državama osnivačima ili originernim članovima podrazumevaju se države koje su

uzele učešće na osnivačkoj Konferenciji u San Francisku 1945. godine. Učešće na

Konferenciji uzelo je 50 država, među kojima je bila i Jugoslavija. Status države osnivača

ima jedino prestižno značenje, uz jednu razliku koja se tiče načina sticanja svojstva

članice Organizacije - države osnivači nisu prošle proceduru prijema utvrđenu Poveljom.

Naknadno primljeni članovi su one države koje su, nakon konstituisanja Organizacije,

prošle utvrđenu proceduru prijema.

Pored država koje su potpisale Deklaraciju UN od 1941. godine, učesnici na osnivačkoj

Konferenciji bili su i Argentina, Belorusija, Danska i Ukrajina. Naknadno primljeni članovi

su brojčano daleko nadmoćni u odnosu na države osnivače. Naspram 50 država osnivača,

danas se nalazi oko 140 naknadno primljenih članova koji izražavaju bogatstvo i

raznovrsje u strukturi međunarodne zajednice.

Članstvo u Organizaciji UN povlači odgovarajuća prava i obaveze. Izvor članskih prava i

obaveza su kako Povelja tako i akti koje su Organizacija ili organi Organizacije doneli na

osnovu Povelje formirajući takozvano unutrašnje pravo ili institucionalno pravo

Organizacije.

Povelja je osnovni, primarni izvor prava i obaveza članova UN. Izvorom članskih prava i

obaveza mogu se smatrati odredbe Povelje koje poseduju kontraktuelni karakter, koje su

dizajnirane sa namerom da utvrde prava i obaveze članica UN.

Radi se o seriji prava i obaveza. Od prava koja proističu iz članstva možemo navesti

sledeća:

pravo članica da učestvuju na zasedanjima Generalne skupštine, učestvuju u raspravi i

donošenju odluka glasanjem;

pravo da biraju i budu birane u izborne organe UN (nestalni članovi Saveta bezbednosti,

članovi Ekonomsko-socijalnog saveta, deo članova Starateljskog saveta);

pravo da učestvuju u izboru sudija Međunarodnog suda pravde;

da biraju Generalnog sekretara i pomoćne organe Generalne skupštine;

pravo da učestvuju u radu konferencija koje se održavaju pod okriljem UN.

Članovi Organizacije su podvrgnuti i brojnim obavezama, posebno u vezi sa

ostvarivanjem osnovnog cilja Organizacije - očuvanju međunarodnog mira i bezbednosti.

Članovi UN su obavezni da stave na raspolaganje Savetu bezbednosti pomoći i olakšice,

uključujući tu i pravo prolaza, neophodne za održanje međunarodnog mira i bezbednosti;

dužni su, takođe, da održavaju nacionalne kontigente vazduhoplovnih snaga spremne za

neodložnu zajedničku akciju; u obavezi su da se udružuju radi međusobnog pružanja

pomoći pri sprovođenju mera koje donosi Savet bezbednosti.

Pored opštih članskih prava i obaveza, Povelja utvrđuje i specifična prava i obaveze

stalnih članica Saveta bezbednosti.

* Prijem u članstvo. Prijem u članstvo Organizacije podrazumeva dva elementa:

a) ispunjenost materijalnih uslova za članstvo u Organizaciju utvrđenih članom 4.(1)

Povelje

b) odgovarajuću proceduru prijema.

Relevantni materijalni uslovi za prijem u članstvo, kako je istakao Međunarodni sud

pravde u svom savetodavnom mišljenju koje se ticalo uslova za prijem države u članstvo

UN, su:

a) da je podnosilac molbe država;

b) da je miroljubiva;

c) da prihvata obaveze sadržane u Povelji;

d) da je sposobna da izvršava te obaveze i

e) da je voljna da izvršava relevantne obaveze.

Procedura prijema države u članstvo Organizacije je trofazna. Prva faza podrazumeva

podnošenje molbe za prijem od strane države koja želi da postane član Organizacije.

Molba treba da sadrži deklaraciju spremnosti podnosioca da prihvati obaveze sadržane u

Povelji UN. U drugoj fazi molbu ispituje Savet bezbednosti. Zadatak Saveta je da ispita

ispunjenost materijalnih uslova za prijem kandidata u smislu člana 4.(1) Povelje. Uloga

Saveta u proceduri prijema u članstvo je inicijativna i kontrolna. Inicijativna uloga Saveta

ogleda se u tome što odluku o prijemu Generalna skupština može doneti samo na osnovu

pozitivne preporuke Saveta bezbednosti. Treća i završna faza je donošenje odluke o

prijemu u Generalnoj skupštini. Skupština odluku donosi dvotrećinskom većinom prisutnih

i glasalih.

Pojava novooslobođenih država na političkoj karti sveta na talasu dekolonizacije, dovela

je do suštinskih pramena u praksi prijema u članstvo UN. Gotovo po pravilu

novooslobođene države su u kratkom periodu nakon sticanja nezavisnosti ulazile u

članstvo Organizacije.

Izuzetak od ove liberalne prakse prijema predstavljale su jedino tzv. podeljene države

(Severna i Južna Koreja, Severni i Južni Vijetnam te Savezna Republika Nemačka i

Demokratska Republika Nemačka).

* Suspenzija članstva. Povelja predviđa da se članu protiv koga je Savet bezbednosti

preduzeo preventivnu ili prinudnu akciju, odlukom Generalne skupštine mogu privremeno

obustaviti vršenja prava i povlastica koje proizlaze iz članstva. Radi se o tzv. „velikoj

suspenziji" članskih prava i povlastica za razliku od „male suspenzije" na osnovu člana 19.

Povelje.

Relevantni elementi instituta suspenzije članskih prava i povlastica na osnovu člana 5.

Povelje su:

1. osnov suspenzije po članu 5. Povelje je preduzimanje „preventivne ili prinudne akcije"

Saveta bezbednosti protiv člana UN. Pod izrazom „preventivna ili prinudna akcija" valja

razumeti akcije koje Savet bezbednosti preduzima na osnovu glave VII Povelje;

2. suspenziju izriče Generalna skupština na preporuku Saveta bezbednosti. Drugim

recima, suspenzija ne nastupa automatski, nakon što je Savet bezbednosti doneo odluku

ili pristupio „preventivnim ili prinudnim merama".

3. predmet suspenzije su članska prava i povlastice, tako da suspenzija ne dira u obaveze

koje član UN ima po osnovu Povelje;

4. suspenzija članskih prava i povlastica na osnovu člana 5. je privremenog karaktera.

Članska prava i povlastice se uspostavljaju nakon obustavljanja preventivneili prinudne

akcije Saveta bezbednosti. Odluku o uspostavljanju članskih prava i povlastica donosi

Savet bezbednosti.

Povelja poznaje i suspenziju prava člana Organizacije da učestvuje u radu Generalne

skupštine ukoliko je u zaostatku sa uplatom svog finansijskog doprinosa Organizaciji.

Suspenzija na osnovu člana 19. Povelje nastaje automatski ukoliko je iznos zaostalih

uplata člana UN raven ili veći od iznosa doprinosa koji je bio obavezan da plati za

prethodne dve pune godine.

Suspenzija ne nastupa u slučaju ako Generalna skupština dozvoli članu da glasa, a to čini,

po pravilu, ako se dokaže da je neplaćanje izazvano uslovima koji su izvan kontrole člana

UN.

Predmet suspenzije je pravo učešća u radu Generalne skupštine i njenih glavnih komiteta.

Suspenzija se ne odnosi na pomoćne organe ustanovljene na osnovu člana 22. Povelje.

* Prestanak članstva. Članstvo u Organizaciji može prestati na dva načina:

1. istupanjem člana iz Organizacije;

2. isključenjem člana iz Organizacije.

Povelja ne sadrži odredbu o istupanju iz Organizacije. Pravo povlačenja iz Organizacije

priznato je u izuzetnim okolnostima, na primer, ako se Organizacija pokaže

„nesposobnom" da održi mir ili ukoliko to učini na štetu prava i pravde ili ukoliko su

izmenama Povelje, prava i obaveze člana izmenjeni u toj meri da ih član ne može

prihvatiti, ili ukoliko izmena prihvaćena od strane potrebne većine u Generalnoj skupštini

ili na opštoj konferenciji ne dobije potreban broj ratifikacija. Isključenje iz Organizacije je

najstroža mera koju, na preporuku Saveta bezbednosti, donosi Generalna skupština u

odnosu na člana koji uporno narušava načela sadržana u Povelji. Elementi rešenja

sadržanog u članu 6. Povelje podrazumevaju:

a) isključenje se izriče državi koja „uporno narušava načela sadržana u Povelji. Reč

„uporno" znači svesno, opredeljeno kršenje Povelje. Ne radi, se dakle,o ponovljenim

kršenjima iza kojih ne stoji subjektivni elemenat.

b) isključenje člana koji uporno narušava načela sadržana u Povelji nije pravna obaveza

političkih organa UN - Generalne skupštine i Saveta bezbednosti. Stvar je političke ocene

ovih organa da li će pribeći isključenju kao kaznenoj meri.

c) isključenjem prestaje organizaciona veza između člana UN i Organizacije, gase se

članska prava i obaveze isključenog člana. Ostaju, međutim, na snazi obaveze iz Povelje

koje državu vezuju nezavisno od članstva u Organizaciji kao i neispunjene članske

obaveze preuzete pre momenta isključenja.

U praksi Organizacije nije bilo slučajeva isključenja iz članstva, iako je učinjeno nekoliko

sukcesivnih pokušaja isključenja Južne Afrike i Izraela. Pokušaji su, po pravilu, doživljavali

neuspeh u Savetu bezbednosti zbog upotrebe veta od strane zapadnih zemalja, stalnih

članica Saveta.

68. GENERALNA SKUPŠTINA

* Sastav i organizacija. Generalna skupština je centralni, reprezentativni organ

Organizacije ujedinjenih nacija u kome su zastupljene sve države članice. Generalna

skupština predstavlja najšire diplomatsko telo članova Organizacije.

Kao plenarni organ Generalna skupština radi u zasedanjima. Povelja poznaje dve vrste

zasedanja: redovna godišnja zasedanja i vanredna zasedanja.

Redovna godišnja zasedanja, prema Rezoluciji 51/241 od 31. jula 1997. godine, počinju

svake godine prvog utorka nakon prvog septembra. Vanredna zasedanja saziva Generalni

sekretar na zahtev Saveta bezbednosti ili većine članica UN.

Zasedanjem Generalne skupštine rukovodi predsednik Generalne skupštine. Predsednik

Generalne skupštine bira se za svako zasedanje i predsedava kako redovnim tako i

vanrednim i hitnim vanrednim zasedanjem koje se održava u njegovom mandatu.

Prećutni je dogovor da se predsednik Generalne skupštine ne bira iz reda predstavnika

stalnih članica Saveta bezbednosti. Pored predsednika, za svaku sesiju Generalne

skupštine bira se 21 potpredsednik. Potpredsednici se ne biraju u ličnom svojstvu već kao

predstavnici država prema kriterijumu pravilne geografske raspodele koja podrazumeva

da se 6 potpredsednika bira iz Afrike, 5 iz Azije, 1 iz Istočne Evrope, 3 iz Latinske Amerike,

2 iz ostatka sveta i po 1 predstavnik iz reda delegacija stalnih članica Saveta bezbednosti.

Generalna skupština je formirala složenu mrežu organa i tela koji čine organizacionu

strukturu Skupštine. Elemente te strukture čine:

6 glavnih komiteta kao stalnih pomoćnih organa;

2 stalna komiteta - Savetodavni komitet o administrativnim i budžetskim pitanjima

(ACABQ) i Komitet za članske doprinose (COC);

2 komiteta za proceduru koja se formiraju na početku svakog zasedanja Generalne

skupštine - Verifikacioni komitet i Generalni komitet (GC);

brojna pomoćna i ad hoc tela; specijalni organi ustanovljeni radi vršenja posebnih

operativnih funkcija i tela osnovana multilatelarnim ugovorima zaključenim pod okriljem

UN.

* Nadležnost i glasanje. Kao predstavničkom, plenarnom organu Generalnoj skupštini UN

pripadaju, na osnovu Povelje, široka ovlašćenja.

Kao najopštije i inherentno ovlašćenje, koje izražava prirodu Organizacije kao

koordinirajuće, može se navesti ovlašćenje Generalne skupštine da raspravlja „о svim

pitanjima ili –o svim predmetima u okviru Povelje ili koja se odnose na ovlašćenja i

zadatke svakog organa predviđenog u Povelji..." i da daje preporuke članovima

Ujedinjenih nacija ili Savetu bezbednosti o svim takvim pitanjima ili predmetima. Ovo

ovlašćenje Skupštine podvrgnuto je dvostrukom ograničenju:

a) Skupština ne može davati nikakvu preporuku u vezi sa sporom ili situacijom dok Savet

bezbednosti obavlja u pogledu bilo kog spora ili situacije zadatke koji su mu povereni

Poveljom. Izuzetak se konstituiše u slučaju ako donošenje preporuke zatraži Savet

bezbednosti;

b) Odluke koje Skupština donosi na osnovu člana 10. nemaju obavezujuću snagu same po

sebi, već njihova snaga počiva na političkom autoritetu Organizacije i većine koja je

preporuku donela.

Iz formulacije člana 10. Povelje proizlazi da je nadležnost Generalne skupštine u

Organizaciji opšte, generalne prirode. U svetlosti nadležnosti drugih glavnih organa

Organizacije, generalna nadležnost Skupštine se ispoljava:

a) kao samostalna nadležnost. Kao primeri samostalne nadležnosti Skupštine mogu se

navesti: nadležnost u pogledu nadzora i pregleda svih aktivnosti UN. U tom smislu

Skupština prima i razmatra godišnje izveštaje Generalnog sekretara UN, Ekonomsko -

socijalnog saveta i Starateljskog saveta, a „prima i razmatra godišnje i posebne izveštaje

Saveta bezbednosti koji sadrže podatke o merama koje je Savet bezbednosti odlučio da

preduzme ili je već preduzeo radi održanja međunarodnog mira i bezbednosti". Generalna

skupština takođe prima i razmatra izveštaje pomoćnih organa koje je osnovala u skladu

sa članom 22. Povelje. U takvim slučajevima Generalna skupština nastupa kao kontrolni

organ Organizacije.

Skupština takođe samostalno razmatra i odobrava budžet Organizacije, te vrši podelu

troškova Organizacije među članovima, a takođe, razmatra i odobrava sve finansijske i

budžetske sporazume sa specijalizovanim agencijama ispitujući administrativne budžete

agencija u cilju davanja odgovarajućih preporuka. Skupština ima delimičnu samostalnu

nadležnost u izbornoj materiji. Skupština je isključivo nadležna za izbor nestalnih članova

Saveta bezbednosti, svih članova Ekonomsko - socijalnog saveta i treće grupe članova

Starateljskog saveta.

Generalna skupština raspolaže i razgranatom podeljenom nadležnošću sa drugim glavnim

organima UN. Od posebnog interesa je nadležnost koju deli sa Savetom bezbednosti.

Podeljenu nadležnost sa Savetom Generalna skupština ima u izvesnim izbornim

postupcima. Sudije; Međunarodnog su da pravde biraju se zajednički od strane Skupštine

i Saveta. Generalna skupština imenuje Generalnog sekretara Organizacije na preporuku

Saveta bezbednosti. Generalna skupština odlučuje oprijemu novih članova, suspenziji ili

isključenju iz članstva na osnovu predhodne preporuke Saveta bezbednosti. Konačno

Generalna skupština deli nadležnost sa Savetom bezbednosti u postupku revizije Povelje.

Prividno podeljena nadležnost Generalne skupštine postoji i sa Ekonomsko-socijalnim i

Starateljskim savetom.

Generalna skupština je ovlašćena da, između ostalog, daje preporuke u cilju

„unapređenja međunarodne saradnje na ekonomskom, socijalnom, kulturnom i

zdravstvenom polju, i pomaganja ostvarenja prava čoveka i osnovnih sloboda za sve bez

obzira na rasu, pol ili veru". Gotovo identična ovlašćenja poseduje i Ekonomski i socijalni

savet na osnovu člana 62.(1, 2) Povelje.

Generalna skupština, i pod njenim okriljem, Starateljski savet mogu pri vršenju svojih

zadataka:

a) razmatrati izveštaje koje podnosi administrativna vlast;

b) primati peticije;

c) vršiti privremene obilaske teritorija pod starateljstvom; i

d) preduzimati ostale akcije u skladu sa odredbama o starateljstvu.

Rad ovih saveta podleže godišnjem razmatranju u drugom, trećem i četvrtom glavnom

komitetu Generalne skupštine.

69. SAVET BEZBEDNOSTI

* Priroda i struktura. Savet bezbednosti je dizajniran kao operativni organ sa ograničenim

brojem članova.

Operativna priroda Saveta bezbednosti opredeljuje i način njegovog rada. Savet

bezbednosti je u stalnom zasedanju, pa, otuda, članice Saveta delegiraju stalne

predstavnike u sedište Organizacije koji su ovlašćeni da u ime svoje države donose

relevantne odluke. Povelja je predvidela da Savet bezbednosti održava i povremene

sastanke na kojima svaki od njegovih članova može biti predstavljen članom vlade ili

nekim drugim specijalno postavljenim predstavnikom. Prema Privremenom poslovniku

Saveta ukoliko članove Saveta predstavljaju najviši državni funkcioneri, njima nije

potrebno posebno punomoćje.

Povelja predviđa samo jedan pomoćni organ Saveta - Komitet vojnog štaba - u čijoj

nadležnosti je davanje saveta i ukazivanje pomoći Savetu bezbednosti za sva pitanja koja

se tiču vojnih potreba Saveta bezbednosti u svrhu održanja međunarodnog mira i

bezbednosti. Sačinjavaju ga načelnici general-štabova stalnih članova Saveta bezbednosti

ili njihovi predstavnici. U praksi su, međutim, konstituisana tri stalna komiteta i veći broj

pomoćnih tela Saveta. Stalni komiteti koje čine predstavnici svih članica Saveta su:

Komitet eksperata, zadužen da ispituje privremena pravila procedure u Savetu kao i

druga pitanja koja mu u zadatak stavi Savet; Komitet za prijem novih članova i Komitet

zadužen za sastanke Saveta van sedišta Organizacije. Broj pomoćnih tela je promenljiv.

Vezana su uglavnom za mirovne operacije i izgradnju mira.

* Kompozicija. Na osnovu člana 23. Povelje, Savet bezbednosti čine stalni i nestalni

članovi.

Stalne članove čine velike sile: Kina, Francuska, Rusija, Velika Britanija i Sjedinjene

Američke Države.

Nestalne članove Saveta bira Generalna skupština Ujedinjenih nacija iz reda članica

Organizacije na period od dve godine vodeći računa o dva kriterijuma:

a) doprinosu održanju međunarodnog mira i bezbednosti i ostalih ciljeva Organizacije;

b) pravičnoj geografskoj raspodeli.

Savet bezbednosti može raditi i u proširenom sastavu. To se dešava kada u radu Saveta,

na njegov poziv, učestvuju i članice Ujedinjenih nacija koje nisu članice Saveta

bezbednosti kao i nečlanice Ujedinjenih nacija.

* Odlučivanje u Savetu bezbednosti. Savet bezbednosti odlučuje na dva načina:

glasanjem i konsenzusom. Pravila o glasanju dizajnirana su zavisno od prirode pitanja o

kojima Savet odlučuje. Razlikuju se dve grupe pitanja - proceduralna i suštinska

(meritorna).

Odluke Saveta bezbednosti o proceduralnim pitanjima donose se potvrdnim glasanjem

devet članova. U praksi Saveta proceduralnim se smatraju pitanja poput uključenja neke

tačke u dnevni red, skidanja neke tačke sa liste pitanja o kojima Savet raspravlja,

suspenzije sastanka, odlaganja sastanka, poziva za učestvovanje u radu Saveta, vođenja

sastanka, zakazivanja hitne vanredne sednice Generalne skupštine i sl.

Nasuprot proceduralnim postoje suštinska ili meritorna pitanja. Odluke o suštinskim

pitanjima donose se kvalifikovanom većinom, tj. potvrdnim glasovima devet članova,

uključujući potvrdne glasove stalnih članova Saveta. Odredba o kvalifikovanoj većini

izražava poseban, povlašćen položaj stalnih članova Saveta bezbednosti u procesu

odlučivanja. Ona daje mogućnost bilo kom članu da svojim negativnim glasom onemogući

donošenje odluke. Obično se kaže da stalni članovi Saveta raspolažu pravom veta što ne

stoji u potpunosti. Naime, obavezna jednoglasnost se teorijski ne može poistovetiti sa

pravom veta, mada se po praktičnim efektima od njega ne razlikuje.

Član 27. Povelje navodi „potvrdne glasove stalnih članova" kao elemenat kvalifikovane

većine potrebne za donošenje odluke u Savetu bezbednosti. U praksi Organizacije se,

međutim, iskristalisalo tumačenje po kome uzdržavanje stalnog člana od glasanja ne

sprečava donošenje odluke o suštinskim pitanjima.

Savet bezbednosti može odlučiti i tehnikom konsenzusa, tj. odlučivanjem bez formalnog

glasanja. Sastoji se u tome što predsednik Saveta, na osnovu neformalnih konsultacija sa

članicama Saveta, formuliše predlog odluke i cirkuliše ga kao pismeni predlog i objavljuje

ga na otvorenoj sednici u cilju usvajanja.

Primaran zadatak Saveta bezbednosti je održavanje međunarodnog mira i bezbednosti.

Članice Ujedinjenih nacija su delegirale. Savetu ovlašćenje da deluje u njihovo ime

sprovodeći svoje dužnosti na očuvanju mira i bezbednosti. U isto vreme, članovi UN su se

saglasili da prihvate i izvršavaju odluke Saveta bezbednosti u saglasnosti sa Poveljom.

* Nadležnost. Nadležnost Saveta može se podeliti na primarnu i sekundarnu.

Primarna nadležnost Saveta bezbednosti sastoji se u očuvanju međunarodnog mira i

bezbednosti. U tom kontekstu razlikujemo nadležnost Saveta u mirnom rešavanju

sporova na osnovu glave VI Povelje i nadležnost Saveta u rešavanju sporova prinudnim

putem u širem smislu reči, na osnovu Glave VII Povelje UN.

U postupku mirnog rešavanja sporova Savet bezbednosti donosi preporuke koje za

adresate imaju stranke u sporu. Kada smatra potrebnim Savet poziva stranice u sporu da

svoj spor reše mirnim putem na načine utvrđene članom 33. Povelje. Savet bezbednosti

može preporučiti u svakoj fazi spora ili situacije odgovarajuće postupke ili metode

uređenja, uzimajući u obzir svaki postupak rešavanja za koje su se stranke opredelile. Pri

tom, Savet bezbednosti treba da ima u vidu da bi stranke, po pravilu, trebalo da pravne

sporove iznose pred Međunarodni sud pravde u skladu sa odredbama Statuta Suda. Ako

Savet nađe da spor može ugroziti održavanje međunarodnog mira i bezbednosti, može

preporučiti uslove rešenja prema svom nahođenju. Savet bezbednosti, takođe, podstiče

mirno rešavanje lokalnih sporova posredstvom regionalnih organizacija.

Delujući na osnovu glave VII (Akcije u slučaju pretnje miru, povrede mira i akata agresije)

Savet donosi odluke. Povelja ovlašćuje Savet na donošenje odluka o preventivnim i

prinudnim merama.

Pod preventivnim merama podrazumevaju se mere poput zahteva za prekidom vatre,

povlačenjem trupa zaraćenih strana na polazne položaje, i si. koje za cilj imaju da spreče

pogoršavanje situacije. Savet uživa punu slobodu u izboru mera koje smatra poželjnim ili

potrebnim. One, međutim, ne smeju uticati na prava ili položaj zainteresovanih strana.

Prinudne mere se mogu podeliti na prinudne mere u širem smislu i prinudne mere u užem

smislu. Prinudne mere u širem smislu ne podrazumevaju upotrebu oružane sile i tiču se

mera poput kompletnog prekida ekonomskih odnosa, železničkih, pomorskih, vazdušnih,

poštanskih, telegrafskih i drugih veza, a takođe i prekid diplomatskih odnosa. Prinudne

mere u užem smislu podrazumevaju angažovanje oružane sile i ispoljavaju se u akcijama

pomorskih, vazduhoplovnih ili suvozemnih snaga koje je potrebno radi održavanja ili

vaspostavljanja međunarodnog mira i bezbednosti. Ukoliko Savet donese odluku o

preduzimanju odgovarajućih mera, svi članovi Ujedinjenih nacija su obavezni da stave na

raspolaganje Savetu, na njegov poziv i u skladu sa posebnim sporazumom oružane

snage, pomoći i olakšice, uključujući i pravo prolaza neophodno radi održanja međuna-

rodnog mira i bezbednosti.

Sekundarna nadležnost Saveta obuhvata seriju funkcija koje nisu u vezi sa održavanjem

međunarodnog mira i bezbednosti. Tu spadaju: uspostava vršenja članskih prava članica

kojima su članska prava bila privremeno suspendovana odlukom Generalne skupštine,

nadzor nad delovanjem regionalnih sporazuma; preporuke u vezi sa prijemom,

suspenzijom ili isključenjem članova; preporuka o izboru Generalnog sekretara; izbor

sudija Međunarodnog suda pravde; staranje o izvršenju presuda Međunarodnog suda

pravde; odluka da u raspravi o nekom predmetu u Savetu učestvuje član Ujedinjenih

nacija koji nije član Saveta; određivanje uslova pod kojima država koja nije stranka

Statuta Suda može pristupiti Međunarodnom sudu pravde; starateljska pitanja

strategijskih područja.

70. EKONOMSKO-SOCIJALNI SAVET

* Sastav Saveta. Ekonomsko-socijalni savet je jedan od izbornih glavnih organa

Organizacije. Na osnovu izvornog teksta Povelje, Savet je bio sastavljen od 18 članova

biranih od strane Generalne skupštine na temelju pravične geografske raspodele. Na

osnovu amandmana iz 1963. godine broj članova Saveta je povećan na 27 a

amandmanima iz 1971. godine na 54 člana. U sastav Saveta ulazi 14 članova iz Afrike; 11

iz Azije; 10 članova iz Latinske Amerike; 13 članova iz Zapadne Evrope i ostalih država, i 6

članova iz Istočne Evrope. U cilju obezbeđenja kontinuiteta u radu Saveta 18 članova se

bira svake godine za period od 3 godine. Svaki član Ekonomsko-socijalnog saveta

predstavljen je sa akreditovanim predstavnikom i odgovarajućim brojem savetnika.

* Zadaci i ovlašćenja Saveta. Zadaci Ekonomsko-socijalnog saveta, utvrđeni članovima

62-67 glave X Povelje, široko su postavljeni. Mogu se podeliti u dve osnovne grupe.

U prvu grupu spadaju zadaci koji, uopšteno govoreći, podrazumevaju formulisanje politike

u ekonomskom, socijalnom i srodnim poljima kao i koordinaciju odnosnih aktivnosti koje

se preduzimaju unutar sistema Ujedinjenih nacija. Ovi zadaci obuhvataju:

a) vršenje i pokretanje proučavanja kao i pripremanja izveštaja o međunarodnim,

ekonomskim, socijalnim, kulturnim, prosvetnim, zdravstvenim i srodnim pita-, njima, koje

obuhvata i mogućnost davanja preporuka o tim predmetima Generalnoj skupštini,

članovima Ujedinjenih nacija i specijalizovanim agencijama;

b) pripremanje nacrta konvencija u pitanjima iz svoje nadležnosti. Nacrte konvencija

Savet podnosi Generalnoj skupštini koja ih usvaja i otvara za potpisivanje (recimo

Konvencija o genocidu) ili se upućuje na razmatranje međunarodnoj konferenciji

specijalno sazvanoj u tu svrhu,

c) donošenje preporuka koje se upućuju državama, Generalnoj skupštini ili

specijalizovanim agencijama;

d) sazivanje konferencija bilo regionalnih ili opštih. Konferencije koje Savet saziva nisu

ograničene na konferencije predstavnika država, već mogu biti i konferencije nevladinog

karaktera ili konferencije eksperata.

U obavljanju zadataka Savet koristi razuđenu mrežu pomoćnih organa To su prvenstveno

funkcionalno-tehničke i regionalne komisije. Prve opredeljuje predmet rada a druge deo

sveta u kome deluju. Pored ovih komisija, pomoćne organe Ekonomsko-socijalnog saveta

čine i stalni komiteti, ekspertska tela i ad hoc tela.

* Starateljski savet. Povelja UN je predvidela stvaranje posebnog, specijalizovanog organa

za nadzor nad vršenjem međunarodnog sistema starateljstva utvrđenog glavom XII

Povelje. Radi se o Starateljskom savetu.

* Kompozicija i donošenje odluka. Starateljski savet ima osobenu kompoziciju. Sastavljen

je na tripartitnom principu tako da ga čine:

1. članovi Organizacije koji upravljaju teritorijama pod starateljstvom;

2. stalni članovi Saveta bezbednosti koji ne upravljaju teritorijom pod staratelj-stvom;

3. ostali članovi UN koje na rok od tri godine izabere Generalna skupština da bi se

obezbedio ukupan broj članova Starateljskog saveta da bude podjednako podeljen

između članova organizacije koji upravljaju teritorijama pod staratelj stvom i onih koji to

ne čine.

Članice Starateljskog saveta su predstavljene kvalifikovanim licem, što drugim recima,

znači da se radi o političkim predstavnicima a ne o nezavisnim stručnjacima.

Odluke u Savetu se donose većinom glasova članova koji su prisutni i koji glasaju.

Starateljski savet je u svojoj praksi ustanovljavao ad hoc i stalne komitete. Dva su stalna

komiteta: stalni komitet o administrativnim unijama i stalni komitet za peticije. Komiteti

su sastavljeni po istom principu kao i sam Savet tj. na osnovu jednake zastupljenosti

država koje vrše upravu nad starateljslcim teritorijama i onih koje to ne čine.

* Zadaci i ovlašćenja. Na osnovu Povelje Starateljski savet ima skromna samostalna

ovlašćenja. Ona se praktično mogu svesti na sastavljanje upitnika o političkom,

socijalnom i prosvetnom napretku stanovnika svake teritorije pod starateljstvom, na

osnovu koga starateljska vlast sačinjava godišnji izveštaj. Ostale zadatke Starateljski

savet vrši pod okriljem Generalne skupštine. U tom smislu Savet:

1. razmatra izveštaje koje podnosi administrativna vlast;

2. prima i ispituje peticije savetujući se sa administrativnom vlašću;

3. vrši privremene obilaske teritorija pod strarateljstvom u vreme dogovoreno

sa administrativnom vlašću;

4. preduzima ostale akcije u skladu sa odredbama ugovora o starateljstvu.

71. SEKRETARIJAT UN I GENERALNI SEKRETAR

* Pozicija u sistemu UN. Član 7. Povelje kvalifikuje Sekretarijat kao jedan

od glavnih organa UN, podrazumevajući pod „Sekretarijatom" Generalnog sekretara i

„ono osoblje koje Organizacija može da zahteva". Sekretarijat bi, dakle, prema Povelji

predstavljao jednu celinu, iako glava XV Povelje posvećena Sekretarijatu apostrofira

Generalnog sekretara kao titulara serije nadležnosti koje, inače, po Povelji pripadaju

Sekretarijatu, sugerišući da je osoblje sekretarijata samo tehnička potpora Generalnom

sekretaru.

Ovakvo rešenje može se objasniti na dva načina:

1. strogo hijerarhijski princip na kome počiva organizacija Sekretarijata. U sve-tlosti ovog

principa Generalni sekretar je ne samo sastavni deo Sekretarijata, već i njegova

personalizacija;

2. nepoklapanje nadležnosti Sekretarijata, na jednoj strani, i Generalnog sekretara, na

drugoj strani. Ovo nepoklapanje nadležnosti ima konceptualni osnov, budući da se u

poziciji Generalnog sekretara sjedinjuju elementi glavnog administrativnog službenika

Organizacije sa elementima izvršnog organa Organizacije opremljenog političkim i

diplomatskim ovlašćenjima koja prevazilaze nadležnosti Sekretarijata kao

administrativnog organa.

* Generalni sekretar. Generalnog sekretara imenuje Generalna skupština na preporuku

Saveta bezbednosti. Povelja ne određuje trajanje mandata sekretara, ali je Generalna

skupština 1946. odredila da mandat traje pet godina s tim da može biti obnovljen ili

produžen. Savet bezbednosti, nakon diskusije o kandidatima na zatvorenom sastanku,

predlaže jednog kandidata prihvatljivog za sve stalne članove Saveta bezbednosti. Izbor

vrši Generalna skupština tajnim glasanjem prostom većinom.

Funkcije Generalnog sekretara mogu se, po svojoj prirodi, svrstati u dve grupe:

administrativne funkcije i izvršne ili diplomatsko-političke funkcije.

Administrativne funkcije Generalnog sekretara su, u stvari, funkcije koje sekretar obavlja

kao glavni administrativni službenik Organizacije. Osnovne administrativne funkcije

Generalnog sekretara su:

1. sazivanje specijalnih zasedanja Generalne skupštine;

2. priprema svih sastanaka Generalne skupštine, Saveta bezbednosti, Ekonomskog i

socijalnog saveta i Starateljskog saveta;

3. priprema budžeta Organizacije;

4. odgovornost za fmansijsku administraciju Organizacije;

5. registrovanje i publikovanje međunarodnih ugovora;

6. pravno predstavljanje organizacije UN kao celine i

7. akreditovanje diplomatskih predstavnika država članica.

U drugu grupu izvršnih ili diplomatsko-političkih funkcija ulaze funkcije, različite od

administrativnih, koje mu povere Generalna skupština, Savet bezbednosti, Ekonomsko-

socijalni savet i Starateljski savet.

Generalni sekretar je ovlašćen da skrene pažnju Savetu bezbednosti na svako pitanje

koje, po njegovom mišljenju, može da ugrozi očuvanje međunarodnog mira i bezbednosti.

Generalni sekretar može pokrenuti bilo kakvu aktivnost u cilju sticanja relevantnih

podataka o bilo kom sporu ili sukobu u kome nadležni organi Ujedinjenih nacija treba da

deluju u cilju održavanja međunarodnog mira i bezbednosti.

Godišnji izveštaj o radu Organizacije koji je u osnovi administrativne prirode, Generalni

sekretar može da iskoristi kao povod da iznese sopstvene predloge i preporuke o

relevantnim pitanjima koja su u nadležnosti organa UN. Administrativna dužnost

Generalnog sekretara da sačini provizorni predlog dnevnog reda sastanaka organa UN je,

takođe, prilika da indirektno utiče na rad konkretnog organa i na odluke koje se donose.

Generalni sekretar može, pored sastavljanja provizornog dnevnog reda, da podnosi

predloge nacrta rezolucije, amandmane na ostale predloge i sl. što mu otvara prostor za

značajan politički uticaj na odluke koje se donose u tim organima.

Diplomatsko-političke funkcije Generalnog sekretara su fakultativna mogućnost, čija

realizacija zavisi kako od ličnosti Generalnog sekretara tako i od preovlađujućih političkih

okolnosti.

* Sekretarijat. Pored Generalnog sekretara, Sekretarijat čini „ono osoblje koje

Organizacija može da zahteva". Osoblje imenuje Generalni sekretar prema pravilima koja

donosi Generalna skupština. Dva su osnovna kriterijuma za izbor osoblja Sekretarijata:

prvi su lične, subjektivne kvalifikacije kandidata koje podrazumevaju najviše standarde

kompetentnosti integriteta i efikasnosti a drugi pravilna geografska raspodela. Uticaj na

pravilnu geografsku raspodelu u praksi ima i doprinos svakog pojedinog člana godišnjem

budžetu Organizacije.

Bitno obeležje Sekretarijata je njegov međunarodni karakter. S jedne strane, ispoljava se

u tome što osoblje, kao i Generalni sekretar, ne može da traži niti da prima uputstva od

bilo koje vlasti izvan Organizacije, a, s druge strane, članice Organizacije obavezale su se

da će poštovati isključivo međunarodni karakter funkcije Generalnog sekretara i osoblja i

da neće težiti da na njih utiču u vršenju njihovih dužnosti.

Organizaciju Sekretarijata odlikuju dva principa: prvo, stroga hijerarhija, i drugo, složena

dinamična unutrašnja struktura.

U svetlosti prvog principa organizacije, Sekretarijat predstavlja jednu hijerarhijsku

piramidu na čijem vrhu je Generalni sekretar. Svi delovi organizacione strukture

Sekretarijata, bilo inokosni ili kolegijalni, crpu svoja ovlašćenja posredno ili neposredno iz

ovlašćenja i pozicije Generalnog sekretara.

U aktuelnom trenutku Sekretarijat se sastoji iz različitih ureda i departmana koji se opet

dele ria manje organizacione jedinice. Departmani su pod rukovodstvom zamenika

Generalnog sekretara i pomoćnika Generalnog sekretara koje postavlja sam Generalni

sekretar. Hijerarhijski princip organizacije je univerzalno primenjen, tako da važi i u

departmanima i u njegovim sastavnim delovima. U cilju veće efikasnosti u radu razudene

strukture Sekretarijata, ustanovljeni su izvršni komiteti koji pokrivaju glavne tematske

oblasti rada Sekretarijata kao i grupa vodećih funkcionera koja služi kao forum u kome se

lideri odnosno šefovi svih departmana Sekretarijata nedeljno konsultuju.

* Nadležnost Sekretarijata. Funkcije Sekretarijata mogu se podeliti u tri osnovne

aktivnosti:

administrativna i tehnička pomoć organima UN (priprema nacrta, distribucija informacija,

učešće u izradi izveštaja i nacrta rezolucija, prevođenje i štampanje i cirkulacija

dokumenata);

dokumentarna aktivnost Sekretarijata (statistički izveštaji i zbirke materijala potrebnih za

rad Organizacije);

informacije i odnosi sa javnošću."Sve ima svoje, i vatra i led, u kap se spoje, i cemer i med... Sve ima svoje, vrlina i greh, tuge postoje da bi prizvale smeh..."

Ribica

Forumas u usponu

Posts: 191


Joined: 14 Mar 2009 16:56

Top



72. REGIONALNE ORGANIZACIJE

1. Opšta razmatranja

Prirodno i normalno značenje reči „regionalne" je prostorno i geografsko, pa bi regionalne

organizacije podrazumevale organizacije čije su članice, pored zajednice interesa kao

opšteg, inherentnog obeležja svih međunarodnih organizacija, prostorno povezane ili su u

neposrednoj blizini. U skladu sa ovim značenjem „regionalnog" osnovane su i prve

međunarodne organizacije poput Organizacije američkih država (OAS) ili Arapske lige,

kao i većina organizacija u novijem periodu.

Međunarodne organizacije zasnovane na ideološkom i političkom, ili drugom, zajedništvu

ili bliskosti koje nisu geografski povezane, teško bi se mogle nazvati regionalnim

organizacijama, jer je regionalni institucionalni okvir specifična opredeljujuća

karakteristika ovih organizacija.

U teorijskom smislu bi međunarodne organizacije po osnovu kriterijuma članstva bilo

ispravnije podeliti na regionalne i partikularne/neuniverzalne - kao antipod univerzalnim

organizacijama.

Regionalne međunarodne organizacije bi bile organizacije koje zajedništvo ili bliskost

ciljeva i interesa članica ostvaruju u regionalnom institucionalnom okviru u geografskom

smislu (recimo, Organizacija američkih država), a partikularne ili, jednostavno,

neuniverzalne bi obuhvatale međunarodne organizacije čije članice dele zajedničke

interese i ciljeve ali ne pripadaju jednom regionu (recimo, NATO pakt).

2. Pozicija regionalnih organizacija u sistemu Povelje UN

Pitanje postojanja i odnosa regionalnih organizacija i Organizacije UN suštinski je

opredeljeno odnosom dve konkurentske ideje - ideje regionalizma i ideje univerzalizma.

Na osnovu odluka velikih saveznika na konferencijama u Moskvi (1943) i Teheranu

(1943), nacrt Povelje, prihvaćen u Dambarton Oksu, opredeljuje se za univerzalističku

ideju. Na Konferenciji u San Francisku (1945) ideja je definitivno uobličena u tekstu

Povelje Ujedinjenih nacija (članovi 52, 53 i 54) i predstavlja deo javnog poretka u


pozitivnom međunarodnom pravu.

Univerzalistička ideja je u konkretnoj stvari relevantna u dvostrukom smislu:

1. u pogledu članstva. OUN je formirana kao univerzalna organizacija država, a ne, kako

je, takođe, predlagano, kao asocijacija regionalnih organizacija, i

2. univerzalistička ideja ne podrazumeva automatski centralizaciju u pogledu nadležnosti

Organizacije. Centralizacija je striktno ograničena na aktivnosti koje se tiču očuvanja

međunarodnog mira i bezbednosti.

Proizlazi da Povelja UN ne zabranjuje, niti isključuje postojanje regionalnih i

neuniverzalnih organizacija.

Povelja se u svojim članovima 52-54 bavi isključivo organizacijama u čijojoj nadležnosti je

očuvanje mira i bezbednosti. Inkorporiše ih u projektovani sistem centralizovane kontrole

i očuvanja međunarodnog mira i bezbednosti, ustanovljavajući osnov, okvir i modalitete

aktivnosti regionalnih organizacija u tom pogledu.

Činjenica da Povelja ne sadrži odredbe u pogledu aktivnosti organizacija u čijoj

nadležnosti su ekonomska, politička, socijalna, kulturna i druga pitanja, ne znači da su

ove organizacije van domašaja Povelje.

3. Priroda i granice nadležnosti u svetlosti Povelje UN

U sistemu Povelje Ujedinjenih nacija, koji uspostavlja centralizovani sistem bezbednosti,

regionalne organizacije u čijoj nadležnosti su vojna i bezbednosna pitanja su pomoćni

organi Saveta bezbednosti. Povelja članovima 52-54 o „regionalnim aranžmanima i

organima".

Priroda nadležnosti „regionalnih aranžmana i organa" razlikuje se zavisno od vrste

postupka rešavanja spora.

U postupku rešavanja spora mirnim putem, ta nadležnost je izvorna, utemeljena na

odredbi člana 52 (2) Povelje koji predviđa da će članice Ujedinjenih nacija koje ulaze u

regionalne aranžmane ili su članice regionalnih organa „učiniti svaki napor da postignu

mirno rešenje lokalnih sporova kroz takve aranžmane ili organe pre nego što se obrate

Savetu bezbednosti".

U postupku rešavanja sporova putem prinude, nadležnost regionalnih organizacija je

suštinski različita.

Ona je, po pravilu, pomoćna i delegirana od Saveta bezbednosti. U primeni prinudnih

mera regionalna organizacija uzima učešće „kada je to prikladno", po diskrecionoj oceni

Saveta bezbednosti, i na osnovu njegovog odobrenja.

Odobrenje Saveta bezbednosti je, po svojoj prirodi, izričito i tiče se konkretnog slučaja (ad

casum).

Savet bezbednosti, kad god je celishodno, koristi regionalne sporazume ili agencije za

prinudnu akciju pod svojim rukovodstvom. Bez odobrenja Saveta bezbednosti „neće po

regionalnim sporazumima, niti preko regionalnih agencija biti preduzeta nijedna prinudna

akcija".

Nadležnost regionalnih organizacija u preduzimanju oružanih mera izvorne je prirode

jedino u slučaju kolektivne samoodbrane u smislu člana 51. Povelje UN.

73. SPECIJALIZOVANE AGENCIJE

1. Pojam i geneza

Povelja Ujedinjenih nacija određuje specijalizovane agencije kao organizacije

„ustanovljene međunarodnim sporazumom i sa širokom međunarodnom odgovornošću,

kao što je utvrđeno njihovim osnovnim instrumentima, na ekonomskom, socijalnom,

kulturnom, prosvetnom, zdravstvenom i srodnim poljima" povezane sa Ujedinjenim

nacijama.

Kao elementi pojma specijalizovanih agencija mogu se navesti:

1. specijalizovane agencije su javne ili međuvladine međunarodne organizacije,

2. deluju na ekonomskom, socijalnom, kulturnom, obrazovnom, zdravstvenom i srodnim

nepolitičkim poljima,

3. nastaju na bazi višestranih ugovora, koji kao ustavni akti, uređuju njihovu delatnost,

ciljeve i unutrašnju strukturu,

4. specijalizovane agencije deluju u sistemu Ujedinjenih nacija na osnovu sporazuma

zaključenih sa OUN u skladu sa članovima 57. i 63. Povelje.

Specijalizovane agencije su oblici institucionalizacije međunarodnih nepolitičkih odnosa

država. U tom smislu prvi oblici su tzv. administrativne unije ili biroi - Međunarodna unija

za telekomunikacije (ITU) osnovana 1865, Svetska poštanska unija (UPU) 1874, godine,

Međunarodni biro za težine i merenja (BIPM) 1875, Međunarodna unija za zaštitu

industrijske svojine (WIPO) 1885. - ali pravi procvat doživljavaju u sistemu Ujedinjenih

nacija.

Danas, porodicu specijalizovanih agencija, prema godini sticanja tog statusa, čine:

1. Međunarodna organizacija rada (ILO) osnovana 1946;

2. Organizacija UN za obrazovanje, nauku i kulturu (UNESCO) 1946;

3. Organizacija za međunarodno civilno vazduhoplovstvo (ICAO), 1947;

4. Svetska banka za obnovu i razvoj (IBRD), 1947;

5. Međunarodni monetarni fond (IMF), 1947;

6. Svetska poštanska unija (UPU), 1947;

7. Svetska zdravstvena organizacija (WHO), 1948;

8. Međunarodna unija za telekomunikacije (ITU), 1949;

9. Svetska meteorološka organizacija (WMO), 1951;

10. Međunarodna finansijska korporacija (IFC), 1955;

11. Međunarodna pomorska organizacija (IMO), - osnovana je 1958. pod imenom

Međunarodna pomorska konsultativna organizacija (IMCO) ali je 1982. godine promenila

ime;

12. Međunarodno udruženje za razvoj (IDA), 1960;

13. Međunarodna organizacija za intelektualnu svojinu (WIPO), 1967;

14. Međunarodni fond za poljoprivredni razvoj (IFAD), 1977;

15. Organizacija za industrijski razvoj (UNIDO), 1986;

16. Svetska organizacija Ujedinjenih nacija za turizam (UN WTO), 2003.

2. Priroda i karakteristike

Subjektivitet specijalizovane agencije temelji se na činjenici da je „stvorena sa namerom

da izvršava funkcije i uživa prava koja se mogu objasniti samo time što ona u velikoj meri

poseduje svojstvo međunarodne ličnosti i sposobnost da deluje na međunarodnom

planu". Od posebnog značaja u tom smislu su ugovorna sposobnost i pravo poslanstva.

Specijalizovane agencije mogu pokrenuti savetodavni postupak pred Međunarodnim

sudom pravde, a njihovi funkcioneri uživaju diplomatski status.

Specijalizovane agencije poseduju svojstvo pravnog lica i po unutrašnjem pravu država

članica. Član II - Pravno lice - Konvencije o privilegijama i imunitetima specijalizovanih

ustanova utvrđuje da agencije imaju:

1. sposobnost zaključenja ugovora,

2. sposobnost sticanja pokretne i nepokretne imovine i raspolaganja njome,

3. sposobnost pokretanja sudskog postupka.

Osnivački akti specijalizovanih agencija, koji se, po pravilu, nazivaju ustavima,

prevashodno uređuju članstvo u agencijama, unutrašnju strukturu i funkcije agencije.

a) što se članstva tiče, specijalizovane agencije bez izuzetka spadaju u univerzalne

organizacije.

Poput OUN i neke specijalizovane agencije povlače formalnu razliku između izvornih i

naknadno primljenih članica.

Postoji pravnotehnička razlika u načinu sticanja statusa članice. Dok države članice

Ujedinjenih nacija, drugih specijalizovanih agencija ili Agencije za atomsku energiju,

članski status stiču pristupanjem, ostale države podnose molbu za prijem o kojoj plenarni

organ agencije odlučuje prostom ili dvotrećinskom većinom.

Članstvo u specijalizovanim agencijama nije apsolutno rezervisano za države. Ustavi

nekih specijalizovanih agencija predviđaju pridruženo članstvo i za nesuverene teritorije.

Pridruženi članovi lišeni su prava odlučivanja.

b) Struktura specijalizovanih agencija je šematizovana. Obuhvata plenarni or-

gan, izvršni organ i sekretarijat, te pomoćna tela bilo funkcionalno-tehnička ili regionalna.

Plenarni organ je vrhovni organ specijalizovane agencije. U njegovu nadležnost spada

utvrđivanje opšte politike agencije i programa rada, odobravanje budžeta, donošenje

odluka u vezi sa članstvom, te donošenje akata agencije.

Princip „jedna država-jedan glas", imanentan suverenoj jednakosti država, nije striktno

sproveden u ustavnim aktima specijalizovanih agencija. Neke od njih su se opredelile za

težinski, ponderisani sistem glasanja na osnovu koga se broj glasova kojima članica

raspolaže određuje na osnovu finansijskog doprinosa kapitalu agencije.

c) Specijalizovane agencije su razvile široku legislativnu aktivnost, snažno utičući na

progresivni razvoj pravnih pravila koja za predmet imaju odnose koji su u njihovoj

nadležnosti.

Oblici legislativne aktivnosti specijalizovanih agencija su:

1. konvencije;

2. regulatorni akti, i

3. preporuke.

U pogledu konvencija specijalizovane agencije poznaju dva pristupa. Neke specijalizovane

agencije u svojim ustavnim aktima predviđaju ovlašćenje plenarnog organa da 2/3

većinom donosi konvencije koje postaju obavezujuće za države članice nakon ratifikacije.

Druge ovlašćuju nadležni plenarni organ da donosi samo nacrte konvencija.

Ustavni akti agencija čiji plenarni organi donose Konvencije, a ne nacrte Konvencija,

predviđaju prateće obaveze članica da Konvencije iznesu pred nadležne unutrašnje

organe ili preduzmu druge slične radnje u određenom periodu vremena.

Neke specijalizovane agencije poseduju i reglementatorska ovlašćenja, tako da su

ovlašćene da donose obavezne, minimalne međunarodne standarde u područjima svog

delovanja. Donošenje obaveznih međunarodnih standarda je u nadležnosti plenarnog

organa ili izvršnog organa agencije.

Specijalizovane agencije donose i preporuke (recommendations) koje nemaju pravnu već

moralnu snagu.

3. Pozicija u sistemu Ujedinjenih nacija

Specijalizovane agencije se nalaze u supstancijalnoj vezi sa Organizacijom ujedinjenih

nacija. Ujedinjene nacije su i sveopšta međunarodna organizacija u čiju nadležnost

spadaju ne samo politička nego i ekonomska, socijalna i druga pitanja. Člastvo u OUN i

specijalizovanim agencijamase, u osnovi, poklapa sa članom 53. Povelje države članice

OUN su se obavezale da će preduzimati zajedničke akcije u saradnji sa Organizacijom radi

rešavanja međunarodnih ekonomskih, socijalnih, zdravstvenih i srodnih problema i

međunarodne kulturne i prosvetne saradnje.

Specijalizovane agencije su integralni delovi sistema Ujedinjenih nacija u kome

Organizacija ujedinjenih nacija, kao stožerna, ima koordinirajuću i kontrolnu ulogu.

Organizacija Ujedinjenih nacija daje i inicijativu za osnivanje novih specijalizovanih

agencija.

Organizacija daje preporuke radi usaglašavanja politike i delatnosti specijalizovanih

agencija, a odgovornost za ostvarivanje međunarodne ekonomske i socijalne saradnje leži

na Generalnoj skupštini i pod njenim okriljem na Ekonomsko-socijalnom savetu.

Operativna saradnja sa specijalizovanim agencijama je u delokrugu Ekonomsko-socijalnog

saveta. Stipuliše se ugovorima o saradnji i povezivanju koje specijalizovana agencija

sklapa sa Ekonomsko-socijalnim savetom a odobrava ga Generalna skupština Ujedinjenih

nacija. Sporazumima se, takođe, može predvideti obaveza specijalizovanih agencija da

Ekonomsko-socijalnom savetu dostavljaju izveštaje o koracima preduzetim u svrhu

sprovođenja njegovih preporuka, kao i preporuka Generalne skupštine o predmetima koji

ulaze u okvir njihove nadležnosti, kao i pravo učešća predstavnika Ekonomsko-socijalnog

saveta u radu specijalizovanih agencija bez prava glasa i vice versa.

Ekonomsko-socijalni savet može da usaglašava delatnost specijalizovanih agencija u

formi savetovanja i davanja preporuka, te da vrši odgovarajuće usluge na traženje

specijalizovanih agencija.

Kontrolna uloga Organizacije ujedinjenih nacija ispoljava se i u finansijskoj sferi.

Generalna skupština može da „razmatra i odobrava sve finansijske i budžetske

sporazume sa specijalizovanim agencijama" i ispituje administrativne budžete agencija.

Formalna samostalnost specijalizovanih agencija kombinovana sa supstancijalnom

povezanošću sa OUN čini bitno obeležje egzistencije i aktivnosti specijalizovanih agencija.

Stepen povezanosti sa Ujedinjenim nacijama čim ih pre autonomnim jedinicama jednog

decentralizovanog sistema u čijem centru je Organizacija ujedinjenih nacija nego

samostalnim međunarodnim organizacijama stricto sensu.

Ta povezanost ima u osnovi, pozitivan učinak. Obezbeđuje relativno usklađenu i

koherentnu aktivnost specijalizovanih agencija na ostvarivanju ciljeva u okviru javnog

poretka Ujedinjenih nacija. Uz to racionalizuje troškove sistema u celini.

74. POJAM MEĐUNARODNIH LJUDSKIH PRAVA

Međunarodna ljudska prava u formalnom smislu predstavljaju normativni podsistem

međunarodnog prava, koga čine pravna pravila i standardi, a koji za predmet ima prava,

slobode i odgovornosti pojedinaca i ljudskih kolektiviteta.

U materijalnom smislu, međunarodno pravo ljudskih prava je autonomna norma ili

imperativ međunarodne zajednice koja kvalitativno menja pravni položaj čoveka i ljudskih

kolektiviteta u državama uspostavljanjem pravnih okvira legislativne i faktičke aktivnosti

država.

Osnovna prava i slobode imaju specifično dejstvo. Ona su, s jedne strane, elementi

statusa pojedinaca i grupa u smislu imuniteta ili izuzeća u odnosu na vlast države, a s

druge strane, deluju u ravni odnosa sa drugim pojedincima i kolektivitetima.

Unutrašnje pravo je počelo izgrađivati pravila koja su se ticala pravnog položaja čoveka.

Međunarodno pravo ljudskih prava, utvrđivanjem konkretnih prava i standarda, kao

obavezujućih, konstituiše u normativnom smislu minimalni, nesvodljivi standard koji su

države dužne ugraditi u svoje nacionalno zakonodavstvo.

Corpus međunarodnih ljudskih prava poseduje višestruka značenja. U normativnom

smislu, ukida suštinske razlike u pravnom položaju pojedinaca i grupa u nacionalnim

okvirima. Kvalifikacijom međunarodnih ljudskih prava kao univerzalnih, razlike u vrsti

položaja, ako ne u stepenu, pojedinaca i grupa gube svoj pravni osnov. Država i

međunarodna zajednica su suštinski ljudske zajednice koje ne mogu opravdati svoje

postojanje bez minimuma etike, koja u konkretnoj stvari podrazumeva uvažavanje

vrednosti i dostojanstva ljudi koji su ih i stvorili.

75. ODNOS PRAVA POJEDINACA I PRAVA LJUDSKIH GRUPA

(KOLEKTIVITETA)

Ljudska prava shvaćena kao prava pojedinaca i grupa (kolektiviteta) predstavljaju

jedinstvenu, organski nedeljivu celinu, kako u logičkom smislu tako i u smislu pozitivnog


Delovi korpusa ljudskih prava neravnomerno su se razvijali u sistemu UN. Najdalje se

otišlo u regulativi osnovnih prava i sloboda pojedinaca. Od donošenja Deklaracije o

pravima čoveka (1948), serija obavezujućih instrumenata razradila je, kako prava i

slobode tako i obaveze i odgovornosti pojedinca, barem kada je reč o građanskim i

političkim pravima. Corpus ekonomskih i socijalnih prava je, kako po stepenu obaveznosti

tako i po obimu primene, daleko ispod zadovoljavajućeg nivoa.

Pravni položaj ljudskih grupa nedovoljno je regulisan. Ako izuzmemo norme

međunarodnog krivičnog prava koje za predmet zaštite imaju i grupe ljudi, opšte

međunarodno pravo nije suštinski ni krenulo u izgradnju ove regulative. U odnosu na

narod kao međunarodnopravno, možda, najrelevantniju grupu - formulisano je pravo na

samoopredeljenje, ali do današnjeg dana ono nije oblikovano na jasan i precizan način što

otvara prostor političkoj kombinatorici kao osnovu za konkretnu primenu prava.

Organsko jedinstvo ljudskih prava snažno je naglašeno na Svetskoj konferenciji UN o

ljudskim pravima održanoj u Beču 1993. godine. Bečka Deklaracija i Program akcije, koja

je usvojena na Konferenciji, naglašava da su ljudska prava univerzalna, nedeljiva i

međuzavisna. Posebnu pažnju Deklaracija je posvetila problemima manjina,

domorodačkog stanovništva, radnika migranata i prava hendikepiranih i nemoćnih lica.

U tom pravcu se razvija i jurisprudencija Interameričkog suda za ljudska prava. Sud je u

pravo na život protumačio ne samo kao pravo svakog ljudskog bića da ne bude arbitrerno

lišen života, već i kao pravo da ne bude lišen pristupa uslovima koji garantuju

dostojanstven život.

Na državama je da garantuju stvaranje potrebnih uslova za dostojanstven život. Tako je,

u stvari, Sud povezao građanska i politička sa ekonomskim, socijalnim i kulturnim

pravima i pravo na život kao osnovno građansko pravo, protumačio kao pravo na

kvalitetan dostojanstven život.

76. PRAVNA PRIRODA

Postoje dva osnovna shvatanja o prirodi ljudskih prava. Po jednom shvatanju, pravila o

ljudskim pravima su pravila stricto sensu, pravila koja konstituišu perfektna prava i

obaveze u smislu međunarodnog javnog prava. Osnov ljudskih prava vidi se u

relevantnim odredbama Povelje u zajednici sa drugim aktima donetim u okviru sistema

UN poput Opšte deklaracije o pravima čoveka, različitim konvencijama i paktovima,

rezolucijama Generalne skupštine UN i ostalih međunarodnih tela.

Po drugom shvatanju, ljudska prava nisu dostigla tačku normativne perfekcije već i do

današnjeg dana ona predstavljaju osobenu kombinaciju elemenata prava, politike i

vrednosti međunarodne zajednice.

Pitanje kvalifikacije prava pojedinaca i ljudskih grupa je delikatno i otuda je uputno čitavu

stvar posmatrati na dva nivoa: normativnom nivou i nivou primene.

Sa normativnog stanovišta, izgleda preterano negirati pravni karakter delovima

međunarodnog prava kojima se uređuje položaj pojedinaca i ljudskih grupa. Ova pravila

dizajnirana su na način analogan nekim drugim pravilima međunarodnog prava. Pravila

međunarodnog prava o položaju pojedinaca i ljudskih grupa dele opšte slabosti

međunarodnopravnog poretka, pojačane nepostojanjem subjektiviteta pojedinaca i grupa.

Formalni izvori u ovoj oblasti su, u osnovi, identični izvorima opšteg međunarodnog

prava.

Deo međunarodnog javnog prava koji se obično naziva ljudskim pravima, sastoji se, u

stvari, iz dva dela:

a) pravnih pravila i,

b) vrednosti koje ulaze u javni poredak međunarodne zajednice, a još nisu na-

šle perfektan pravni izraz, tj. nisu modelirane u formi konkretnih prava i obaveza

(deklaracije, rezolucije i slično).

Pravna pravila kojima se utvrđuju prava i slobode pojedinaca i grupa mogu se podeliti na

pravila koja utvrđuju obaveze vis-a-vis države i pravna pravila koja utvrđuju obaveze

države u odnosu na međunarodnu zajednicu kao celinu.

Drugi deo corpus-a o ljudskim pravima čine akti programske prirode, koji iako nisu pravno

obavezujući, izražavaju pravnu svest međunarodne zajednice i kao takvi konstituišu okvir

za zakonodavnu delatnost kako na međunarodnom tako i na unutrašnjem planu.

Što se prvih nedostataka tiče, oni svoj osnov nalaze u ambivalentnoj pravnoj prirodi

pravila koja ureduju položaj pojedinaca i ljudskih grupa. Kao pravila međunarodnog prava,

ona nastaju na konsenzualnoj osnovi, saglasnošću država. Karakter obaveza prema

pojedincima i ljudskim grupama poprimaju, po pravilu, kroz institucije unutrašnjeg prava.

U unutrašnjem pravu država konkretna pravila sprovodi neposredno, kroz političke i

pravne institucije, a na međunarodnom planu, posredno, pojedinačnom akcijom ili

kolektivnom akcijom država u skladu sa odgovarajućim pravilima međunarodnog prava.

Ovaj specifični nedostatak konstrukcije ljudskih prava pojačan je opštom institucionalnom

slabošću međunarodnog prava. Ona se izražava u nepostojanju obavezne sudske

nadležnosti u sporovima koji proističu, ili mogu proisteći, iz tumačenja i primene

relevantnih instrumenata o ljudskim pravima.

77. PAKTOVI O PRAVIMA ČOVEKA

Odredbe Opšte deklaracije pretočene su u obavezujuće, ugovorno pravo dvama

paktovima - Međunarodnim paktom o građanskim i političkim pravima i Međunarodnim

paktom o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima (1966).

* Pakt o građanskim i političkim pravima. Pakt proklamuje sledeća osnovna prava i

slobode pojedinca: pravo na život (čl. 6), zabranu podvrgavanja mučenju ili svirepim,

nehumanim ili unižavajućim postupcima ili kaznama (čl. 7), zabranu držanja u ropstvu (čl.

8), pravo na slobodu i bezbednost ličnosti (čl. 9), humano postupanje sa licima lišenim

slobode (čl. 10), zabranu dužničkog ropstva (čl. 11), slobodu kretanja i izbora mesta

stanovanja (čl. 12), jednakost pred sudovima (čl. 14), zabranu izricanja kazne zbog dela ili

propusta koji nisu predstavljali krivično delo prema domaćem ili međunarodnom pravu u

trenutku kada su počinjena (čl. 15), pravo na pravni subjektivitet (čl. 16), zabranu

preduzimanja samovoljnih ili nezakonitih mešanja u privatni život pojedinca, u njegovu

porodicu, njegov stan ili njegovu prepisku (čl. 17), pravo na slobodu misli, savesti,

veroispovesti (čl. 18), zabranu uznemiravanja zbog svojih mišljenja (čl. 19), zabranu

svakog propagiranja rata (čl. 20), pravo mirnog okupljanja (čl. 21), pravo slobodnog

udruživanja uključujući i pravo osnivanja sindikata (čl. 22), zaštitu porodice kao prirodnog

i osnovnog sastavnog dela društva (čl. 23), zaštitu svakog deteta bez diskriminacije (čl.

24), aktivno i pasivno biračko pravo (čl. 25).

Pakt o građanskim i političkim pravima priznaje, kako se uobičajeno kaže, prava i slobode

pojedinaca. Reč „prava" u smislu subjektivnog prava koristi se, po pravilu, u odnosu na

politička prava, dok reč „slobode" predstavlja, ustvari, konkretne zabrane koje se nameću

svemoći države vis-a-vis, pojedinca i preovlađujuće se koristi u odnosu na građanska

prava.

Pored prava i sloboda pojedinaca, Pakt priznaje i dva kolektivna prava - pravo naroda na

samoopredeljenje (čl. 1) i prava manjina (čl. 27. pakta).

Pakt za razliku od Deklaracije navodi i prava ljudskih grupa (pravo na samoopredeljenje i

prava manjina), kao i izvesna nova prava i slobode pojedinca. Radi se o zabrani dužničkog

ropstva, pravima deteta i zabrani ratne propagande. Za razliku od Deklaracije, Pakt ne

navodi pravo pojedinca da uživa privatnu svojinu, i da ne bude arbitrarno lišen svojine.

Države ugovornice Pakta obavezale su se da poštuju i garantuju prava priznata Paktom

svim licima koja se nalaze na njihovoj teritoriji i koja potpadaju pod njihovu nadležnost.

Na osnovu kriterijuma modaliteta uživanja prava i sloboda utvrđenih Paktom, može se

izvršiti podela na dve osnovne grupe:

1. prava i slobode koje strana ugovornica ne može suspendovati;

2. prava i slobode koje podležu suspenziji.

Osnov podele nalazi se u odredbi čl. 4. Pakta koji stipuliše da, u slučaju izuzetne opšte

opasnosti koja ugrožava opstanak nacije, strana ugovornica Pakta može preduzeti mere

koje odstupaju od obaveza predviđenih Paktom, pod uslovom da te mere ne budu u

nesaglasnosti sa ostalim merama koje im nameće međunarodno pravo i da nemaju za

posledicu diskriminaciju zasnovanu na rasi, boji, polu, jeziku, veri ili socijalnom poreklu.

U prava i slobode koje ugovornica Pakta ne može suspendovati spadaju: pravo na život

(čl. 6), zabrana podvrgavanja mučenju, svirepim, nehumanim ili unižavajućim kaznama ili

postupcima (čl. 7), zabrana ropstva i držanja u potčinjenosti (čl. 8), zabrana dužničkog

ropstva (čl. 11), zabrana kažnjavanja zbog dela ili propusta koji nisu predstavljali krivično

delo prema domaćem ili međunarodnom pravu u trenutku kada su počinjena (čl. 15),

pravo svakog lica na pravni subjektivitet (čl. 16), i pravo na slobodu misli, savesti i

veroispovesti (čl. 18. Pakta).

Smisao zabrane suspenzije navedenih prava i sloboda utvrđene članom 4(2) Pakta je u

tome da konkretna prava implicitno kvalifikuje kao viša, superiorna prava pojedinca koja

nadmašuju i najviše interese države.

* Pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima (1966). Pakt o ekonomskim,

socijalnim i kulturnim pravima polazi od prava na rad pod kojim podrazumeva pravo

svakog lica „na mogućnost zarađivanja kroz slobodno izabran ili prihvaćen rad". Iz prava

na rad neposredno deriviraju obaveze države da obezbedi, posredno ili neposredno,

naknadu za rad iste vrednosti bez ikakve razlike i pristojan život za njih i njihovu porodicu

(članovi 6. i 7. Pakta). Pored prava na rad, Pakt sadrži i sledeća prava: pravo na životni

standard (čl. 11), pravo svakog lica na najbolje psihičko i mentalno zdravlje koje može da

postigne (čl. 12), pravo na obrazovanje, korišćenje blagodeti kulturnog života i naučnog

napretka (čl. 13).

Član 2. stipuliše osnovnu obavezu ugovornica da pojedinačno i putem međunarodne

pomoći i saradnje, naročito na ekonomskom i tehničkom polju, preduzimaju korake kako

bi se postepeno postiglo puno ostvarenje prava priznatih u Paktu.

Mere međunarodnog nadzora i kontrole.

* Pakt o građanskim i političkim pravima. Pakt o građanskim i političkim pravima predviđa

ustanovljenje posebnog ekspertskog tela - Komiteta za prava čoveka - kome države

ugovornice podnose izveštaje o merama koje su usvojile u cilju sprovođenja u život

odredaba Pakta.

Pakt predviđa da je Komitet nadležan da proučava izveštaje koje podnose države

ugovornice. Državama ugovornicama Komitet dostavlja svoje sopstvene izveštaje, kao i

primedbe opšteg karaktera koje smatra celishodnim. Ove primedbe Komitet može da

dostavlja i Ekonomsko-socijalnom savetu.

Komitet je doneo više opštih primedaba, primedaba koje nisu vezane za stanje

građanskih i političkih prava u određenoj državi ugovornici.

Fakultativna nadležnost Komiteta je dvojaka.

Na osnovu člana 41. Pakta svaka država ugovornica može da izjavi da priznaje nadležnost

Komiteta da prima i razmatra saopštenja u kome jedna država tvrdi da druga država

ugovornica ne ispunjava svoje obaveze na osnovu Pakta.

Druga fakultativna nadležnost Komiteta vezana je za Fakultativni protokol koji se odnosi

na Pakt o građanskim i političkim pravima. Protokol predviđa pravo pojedinca,

državljanina ugovornice Pakta, da Komitetu podnosi saopštenje kojim tvrdi da je žrtva

kršenja ma kog od prava navedenih u Paktu. Procesna pretpostavka za podnošenje

saopštenja od strane pojedinca je iscrpljenost lokalnih pravnih lekova u konkretnoj stvari.

Komitet nema pravnu moć da rešava konkretnu stvar, već iznosi svoje mišljenje ili

gledište sa kojima upoznaje zainteresovanu državu ugovornicu i pojedinca-peticionera.

U praksi Komiteta izgrađeno je više pratećih tehnika poput objavljivanja posebnih

godišnjih izveštaja, pres kominikea i slično. Zajednička im je karakteristika da skinu

obeležja tajnosti sa gledišta koje Komitet formira povodom peticije pojedinca i na taj

način, animiraju javno mnjenje i međunarodne i nacionalne institucije da izvrše

odgovarajući pritisak na,državu koja je, po mišljenju Komiteta, prekršila relevantnu

odredbu Pakta na štetu pojedinca.

Generalna skupština UN je 1982. godine prihvatila i drugi Fakultativni protokol uz Pakt o

građanskim i političkim pravima. Ovaj Protokol ustanovljava dve osnovne obaveze

ugovornica: obavezu da nijedno lice pod njihovom jurisdikcijom neće biti pogubljeno i

obavezu da preduzmu sve zakonodavne i druge mere kako bi se smrtna kazna ukinula u

nacionalnim krivičnim zakonodavstvima.

* Pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima. Članom 16. Pakta države

ugovornice su se obavezale da podnose izveštaje o merama koje budu usvojile u cilju

sprovođenja u život odredaba Pakta, kao i napretku postignutom u obez-beđenju

poštovanja prava navedenih u Paktu. Izveštaji se dostavljaju Generalnom sekretaru UN

koji njihovu kopiju dostavlja na razmatranje Ekonomskom i socijalnom savetu.

Program odašiljanja izveštaja, kao i postupak njihovog razmatranja, razrađen je

Rezolucijom br. 1988 (LX) Ekonomsko-socijalnog saveta. Savet je kao pomoćne organe u

postupku razmatranja izveštaja formirao radne grupe sastavljene od predstavnika država

ugovornica Pakta na bazi pravične geografske zastupljenosti.

Relativni neuspeh doveo je 1985. godine do donošenja odluke da se ustanovi novi

komitet sastavljen od 18 članova koji bi delovali u ličnom svojstvu, kao nezavisne ličnosti.

Nadležnost Komiteta za ekonomska, socijalna i kulturna prava ograničena je na

razmatranje izveštaja država ugovornica.

78. ZABRANA DISKRIMINACIJE

Zabrana diskriminacije u pozitivnom međunarodnom pravu poseduje dvojako značenje:

1. značenje opšteg prohibitivnog principa koji se odnosi na povlačenje razlike u

uživanju priznatih prava pojedinaca i grupa; i

2. zbirni izraz za seriju pojedinačnih zabrana utvrđenih posebnim pravilima

međunarodnog prava za određenu kategoriju lica ili prava.

* Opšta zabrana diskriminacije. Opšti princip nediskriminacije pojedinaca i kolektiviteta

ugrađen je u Preambulu i osnovne ciljeve Povelje Ujedinjenih nacija. Uobličen je u

formulaciju jednakih prava pojedinaca i naroda. U Preambuli Povelje UN se navodi i vera u

„ravnopravnosti ljudi i žena i nacija velikih i malih". U ciljeve Organizacije uvršćuje se i

„razvijanje među nacijama prijateljskih odnosa zasnovanih, na poštovanju načela

ravnopravnosti i samoopredeljenja naroda", a proklamuje se i „poštovanje prava čoveka i

osnovnih sloboda za sve bez obzira na rasu, pol, jezik ili veru".

Opšti princip jednakih prava i ravnopravnosti pojedinaca i kolektiviteta pretočen je u

prohibitivnu normu Konvencijom o uklanjanju svih oblika rasne diskriminacije od 1965.

godine.

Konvencija definiše rasnu diskriminaciju kao „svako razlikovanje... na osnovu rase, boje,

kože, predaka, nacionalnog ili etničkog porekla" koje za „cilj ili posledicu (ima) poništenje

ili povredu priznavanja, uživanja ili vršenja na ravnopravnoj osnovi ljudskih prava i

osnovnih sloboda na političkom, ekonomskom, socijalnom i kulturnom polju ili na svakom

drugom polju javnog života".

Konvencijom su se države obavezale da svim odgovarajućim sredstvima sprovode politiku

koja vodi uklanjanju rasne diskriminacije. Radi se o kogentnom pravilu koje podrazumeva

dve obaveze - direktnu i indirektnu.

Direktna obaveza sastoji se u zabrani učestvovanja u bilo kakvom aktu ili praksi

diskriminacije protiv lica, grupa ili institucija.

Indirektna obaveza podrazumeva obavezu države ugovornice da ne podstiče, brani ili

podržava diskriminaciju koju sprovode privatna lica ili nevladine organizacije.

U tu svrhu države ugovornice su dužne:

1. da preduzmu delotvorne mere na državnom i lokalnom nivou u cilju ukidanja ili

poništenja svakog zakona ili propisa koji uvodi ili ovekovečuje diskriminaciju tamo gde

ona postoji;

2. da svim odgovarajućim sredstvima, uključujući i zakonske mere, zabrani i okonča rasnu

diskriminaciju koju sprovode lica, grupe ili organizacije.

* Mere nadzora i kontrole. Sistem nadzora i kontrole nad sprovođenjem odredaba

Konvencije je, za standarde međunarodnog prava, relativno efektivan. Konvencija

predviđa osnivanje Odbora za rasne diskriminacije.

Odbor je nadležan da razmatra izveštaje koje države ugovornice podnose Generalnom

sekretaru UN o merama (zakonodavnim, sudskim, upravnim i drugim) koje su donete u

cilju ostvarivanja odredaba Konvencije.

Konvencija ustanovljava i fakultativnu nadležnost Odbora. Fakultativna nadležnost

podrazumeva da Odbor prima i razmatra saopštenja pojedinaca ili grupa pod njenom

nadležnošću koje se žale da su žrtve povrede od strane svoje države u pogledu prava

utvrđenih Konvencijom. Po iscrpljenju lokalnih pravnih lekova, pojedinac ili grupa

pojedinaca podnosi saopštenje Odboru. Odbor upućuje sugestije ili eventualne preporuke

zainteresovanoj državi ugovornici kao i podnosiocu predstavke. Važno je napomenuti da

Odbor ne otkriva identitet osobe ili grupe državi ugovornici bez njihove saglasnosti.

Norma o zabrani diskriminacije predstavlja normu opšteg međunarodnog pra-

va kogentnog karaktera.

* Zabrana specifičnih oblika rasne diskriminacije. Pored opšte zabrane rasne

diskriminacije utvrđene Konvencijom o uklanjanju svih oblika diskriminacije,

međunarodno pravo poznaje više pravila koja zabranjuju vršenje pojedinih oblika rasne

diskriminacije. U materijalnom smislu radi se o konkretizaciji opšte zabrane rasne

diskriminacije ratione materiae (zabrana diskriminacije na određenom polju društvenih

odnosa) i ratione personae (zabrana diskriminacije pojedinih kategorija lica ili grupa).

U prvu grupu spadaju legislativni akti doneti u okviru MOR-a.

Važno mesto zauzima i Konvencija protiv diskriminacije u'obrazovanju koju je Generalna

konferencija UNESCO usvojila 1960. godine. Konvencija reguliše različite oblike

diskriminacije u obrazovanju, a posebno, diskriminaciju na osnovu rasne pripadnosti, boje

kože i nacionalnog porekla.

Druga grupa obuhvata pravila koja za predmet imaju zabranu diskriminacije pojedinih

kategorija lica ili grupa.

U kontekstu zabrane diskriminacije pojedinih kategorija lica, posebna pažnja posvećena je

diskriminaciji žena." Generalna skupština UN usvojila je 1952. godine Konvenciju o

političkim pravima žena. Konvencija u osnovi ide na izjednačavanje muškaraca i žena na

političkom polju. 1979. godine Generalna skupština usvojila je Konvenciju o eliminaciji

svih oblika diskriminacija žena.

Norma o zabrani dislkriminacije ugrađena je u konvencije iz prava oružanih sukoba.

Ženevske konvencije iz 1949. godine o zaštiti žrtava rata zabranjuju bilo kakvo

„nepovoljno razlikovanje utemeljeno na rasi, boji kože, veroispovesti ili uverenju, po

rođenju ili imovinskom stanju ili bilo kom drugom sličnom kriterijumu" u vezi sa opštom

obavezom čovečnog postupanja prema licima koja neposredno ne učestvuju u oružanom

sukobu koji nema međunarodni karakter.

Zabranu rasne diskriminacije sadrže i ugovori o miru koji su nakon Drugog svetskog rata

zaključeni sa Bugarskom, Finskom, Italijom, Mađarskom i Rumunijom od 1947. godine.

* Aparthejd. Aparthejd je kvalifikovani oblik rasne diskriminacije. Ujedinjene nacije su u

nizu rezolucija svojih glavnih organa - Generalne skupštine i Saveta bezbednosti - osudile

praksu aparthejda vodenu od vlade Južne Afrike. Generalna skupština UN je 30. novembra

1973. godine usvojila Konvenciju o uklanjanju i kažnjavanju zločina aparthejda.

Aparthejd je u Konvenciji dvostruko kvalifikovan:

a) kao zločin protiv čovečnosti;

b) nehumani postupci koji proističu iz aparthejda, a kojima se krše načela međunarodnog

prava, posebno načela Povelje UN, predstavljaju ozbiljnu pretnju međunarodnom miru i

bezbednosti.

Ovakva kvalifikacija aparthejda nalazi svoj izraz i u merama za njegovo uklanjanje i

kažnjavanje.

Mere za uklanjanje i kažnjavanje aparthejda utvrđene Konvencijom mogu se svrstati u

dve grupe: u jednu grupu spadaju mere koje preduzimaju politički organi UN na osnovu

svojih opštih ovlašćenja utvrđenih Poveljom UN, a u drugu grupu specifične mere iz

oblasti ljudskih prava zasnovane na sistemu izveštavanja nadležnog organa, u

konkretnom slučaju tročlane Komisije određene od strane predsednika Komisije za prava

čoveka.

Konvencija ustanovljava obavezu država da preduzmu sve zakonske i druge mere

potrebne za suzbijanje i sprečavanje svakog podsticanja na zločin aparthejda, kao i da

donesu zakonske, sudske i upravne mere za gonjenje i izvođenje pred sud i kažnjavanje

osoba odgovornih za radnje aparthejda."Sve ima svoje, i vatra i led, u kap se spoje, i cemer i med... Sve ima svoje, vrlina i greh, tuge postoje da bi prizvale smeh..."

Ribica

Forumas u usponu

Posts: 191

Joined: 14 Mar 2009 16:56

Top



79. NAROD

* Pojam naroda. Pozitivno međunarodno pravo ne poznaje definiciju naroda.

Pojam naroda, kao titulara, nije nužno identičan kod svakog od prava koja se obično

određuju kao prava naroda.

Pojam naroda kao titulara prava na spoljašnje samoopredeljenje se razlikuje od pojma

naroda kao titulama prava na zdravu životnu sredinu ili prava na razvoj, barem, kod

multietničkih država.

Otuda su određenja naroda, uglavnom opisne prirode, zasnovana na kombinaciji

objektivnih i subjektivnih elemenata koji se smatraju inherentnim fenomenu naroda. Tako

se u Završnom dokumentu sa Međunarodnog sastanka eksperata o daljem izučavanju

koncepta prava naroda, održanog pod okriljem UNESCO-a 1989, narod određuje kao:

1. Grupa pojedinačnih ljudskih bića koja imaju neka ili sva od sledećih svojstava:

a) Zajedničku istorijsku tradiciju;

b) Rasni ili etnički identitet;

c) Kulturnu homogenost;



d) Jezičko jedinstvo;

e) Religijski ili ideološki afinitet;

f) Teritorijalnu povezanost;

g) Zajednički ekonomski život;

2. Grupa mora biti određenog broja koji ne mora biti veliki (npr. mikro države) ali mora

predstavljati više od pukog udruženja pojedinaca u okviru neke države;

3. Grupa kao celina mora da poseduje volju da bude identifikovana kao narod ili svest da

predstavlja narod - budući da je moguće da grupe ili neki članovi grupa, mada poseduju

gore navedene zajedničke karakteristike, nemaju pomenutu volju ili svest;

4. Grupa mora da ima institucije ili druga sredstva za izražavanje svojih zajedničkih

karakteristika i volje za identitetom.

Definicija, iako okvirna, predstavlja dobru osnovu za određivanje pojma naroda u

konkretnim slučajevima.

U seriji akata koji su pod okriljem Ujedinjenih nacija doneti u procesu dekolonizacije,

ustanovljeni su precizni parametri pojma naroda pod kolonijalnom vlašću. Podrazumevaju

autohtono stanovništvo teritorija pod starateljstvom, nesamoupravnim teritorijama i na

svim ostalim teritorijama koje nisu stekle, nezavisnost.

U suštini pojam naroda pod kolonijalnom vlašću poistovećuje se sa autohtonim

stanovništvom zavisne teritorije. Poistovećivanje naroda i stanovništva primenljivo je i u

etnički homogenim nezavisnim državama.

* Pravo naroda na egzistenciju. Pravo naroda na egzistenciju je osnovno

pravo naroda. Poseduje dva vida - pravo na biološku egzistenciju i pravo na društvenu

egzistenciju.

U biološkom smislu, pravo na egzistenciju naroda je specifične prirode i tiče se, u stvari,

prava na život pojedinaca koji čine narod. Tako je fizička egzistencija pojedinaca

povezanih karakteristikama koje čine biće pojma naroda oblik i uslov biološke egzistencije

naroda.

Pravo na egzistenciju naroda u biološkom smislu, neposredni je predmet odredbe člana II

Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida (1948), jer „nacionalna, etnička,

rasna ili verska" grupa, kao zaštitni objekt Konvencije, obuhvata i narod.

Pravo na društvenu egzistenciju naroda se u supstancijalnom smislu tiče prava na

nacionalni identitet i prava na samoopredeljenje. Kod naroda koji su realizovali pravo na

samoopredeljenje u spoljašnjem smislu, pravo na društvenu egzistenciju se prepliće sa

pravima država.

* Pravo na samoopredeljenje. Pravo na samoopredeljenje naroda, proklamovano u

francuskoj buržoaskoj revoluciji, pojavljuje se u međunarodnoj praksi početkom XX veka.

Nakon oktobarske revolucije, nova sovjetska vlast, koja je pravo na samoopredeljenje

shvatala kao „političko odvajanje ... naroda od njima stranih nacionalnih celina i

formiranje nezavisne nacionalne države", daje mu status ustavnog načela.

Osnovne karaktreristike percepcije prava na samoopredeljenje u navedenim aktima su:

a) pravo na samoopredeljenje se shvata kao pravo zavisnih naroda da slobodno odlučuju

o svojoj sudbini u smislu stvaranja sopstvene nacionalne države;

b) koncepcija prava na samoopredeljenje u tim aktima pod snažnim je uticajem

pragmatičnih i ideološko-političkih interesa; i

c) navedeni akti nisu konstituisali pravo na samoopredeljenje naroda kao pravilo opšteg


Povelja Ujedinjenih nacija je prvi akt od univerzalnog interesa koji izričito navodi

samoopredeljenje naroda. Međutim, Povelja samoopredeljenje naroda kvalifikuje kao

načelo u delu naslovljenom sa „Ciljevi i načela Povelje".

Od donošenja Deklaracije o davanju nezavisnosti kolonijalnim državama i narodima

(1960), samoopredeljenje je konstituisano kao pravo zavisnih naroda da formiraju

sopstvene nezavisne države.

Paktovi o pravima čoveka (1966) i posebno, Deklaracija o principima međunarodnog

prava o prijateljskim odnosima i saradnji između država u skladu sa Poveljom UN (1970),

oslonjeni na bogatu kvazilegislativnu aktivnost nadležnih organa UN, utrli su put

prerastanju jednakih prava i samoopredeljenja naroda u pravilo opšteg međunarodnog

prava od fundamentalne važnosti.

Pravo na samoopredeljenje nije apsolutno pravo naroda.

* Pravo na zdravu životnu sredinu. Pravo na zdravu životnu sredinu figurira u nekim

međunarodnim instrumentima kao pravo naroda, mada na nekonzistentan način.

Afrička povelja o ljudskim pravima kvalifikuje pravo na zdravu životnu sredinu kao

kolektivno pravo naroda.

Pitanje titulara prava na životnu sredinu, ostavljajući po strani pitanje da li ono kao pravo

u strogom smislu uopšte postoji, suštinski je opredeljeno prirodom međunarodnog prava

zaštite životne sredine.

Ako bi se međunarodno pravo životne sredine koncipiralo na temelju poimanja zdrave

životne sredine kao zajedničke baštine čovečanstva (common heritage of mankind) onda

bi neizbežno titular prava na zdravu životnu sredinu bilo čovečanstvo u celini kao

apstraktni subjekt.

U svetlosti današnjeg stanja međunarodnog prava zaštite životne sredine teško je govoriti

o pravu na zdravu životnu sredinu bilo kao kolektivnom ili individualnom. Može se govoriti

samo o odgovarajućim tendencijama u pravu koje je u fazi nastojanja (in statu nascendi).

80. MANJINE

* Opšta razmatranja. Verske, rasne, nacionalne i jezičke razlike unutar stanovništva

države čine osnov postojanja manjina u faktičkom smislu reči. Manjine u faktičkom smislu

reči nisu, međutim, i manjine u pravnom smislu. Da bi se moglo govoriti o manjinama u

pravnom smislu reči, neophodno je da grupa koja se razlikuje od ostalog, većinskog

stanovništva države zadovolji više uslova utvrđenih relevantnim pravilima međunarodnog

ili unutrašnjeg prava, te da bude priznata kao takva.

S jedne strane, međunarodno pravo ne poznaje definiciju manjina koja bi izražavala

opinio iuris većine država.

S druge strane, odnos država prema manjinama opredeljen je, u osnovi, pragmatičnim

političkim interesima, i kao takav teško je mogao da iznedri ujednačen odnos prema

manjinama.

* Pojam i definicija. Među brojnim definicijama manjina, najšire prihvatanje doživela je

definicija specijalnog izvestioca Ujedinjenih nacija o pitanjima manjina Kapotarija. Po

njemu, manjine predstavljaju grupu brojčano manju od ostalog stanovništva neke države,

u nedominantnom položaju, čiji pripadnici, inače državljani te države imaju etničke,

verske ili jezičke osobine različite od osobina ostalog stanovništva, i barem prećutno

iskazuju osećaj uzajamne solidarnosti usmeren očuvanju svoje kulture, tradicije, vere ili

jezika.

Konstitutivni elementi navedene definicije mogu se podeliti na objektivne i subjektivne.

Elementi objektivne prirode su:

a) državljanska veza;

b) brojnost; i

c) etničke, verske ili jezičke osobenosti.

Subjektivni elementi pojma podrazumevaju osećanje solidarnosti, bilo eksplicitno ili

implicitno, i želju za očuvanjem identiteta.

Objektivni i subjektivni elementi uzeti, po pravilu, kumulativno čine biće pojma manjine u

opštem smislu.

* Zaštita manjina. Ideja zaštite manjinskih grupa počinje da se ostvaruje u

međunarodnoj praksi evropskih država u XVII veku u odnosu na religiozne manjine.

Paralelno sa sklapanjem međudržavnih ugovora, donose se i odgovarajući unutrašnji

propisi.

Režim manjinske zaštite izgrađen je u Društvu naroda. Režim je imao dva osnovna cilja.

To su: obezbeđenje potpune jednakosti između pripadnika manjina i ostalih državljana i

opremanje manjina pogodnim sredstvima kako bi očuvale svoje rasne posebnosti,

tradicije i nacionalne karakteristike. Uspostavljeni manjinski režim bio je deo „višeg

prava" koji je podlegao dvostrukim garancijama. S jedne strane, države kojima je

nametnut manjinski režim bile su u obavezi da ga svojim unutrašnjim pravima priznaju

kao fundamentalno pravo koje se nije moglo menjati običnim zakonima. S druge strane,

povreda manjinskog režima mogla je biti predmet razmatranja na Savetu na inicijativu

bilo kog člana ovog tela, a tim povodom je Savet mogao doneti odluku o preduzimanju

„odgovarajuće akcije".

Zaštita manjina u sistemu Društva naroda bila je suštinski jedan partikularni režim

organski vezan za teritorijalne statuse uspostavljene mirovnim ugovorima, a perfektuiran

i implementiran kroz strukturu Društva naroda.

81. STATUS MANJINA PO OPŠTEM MEĐUNARODNOM PRAVU

* Manjine u pozitivnom međunarodnom pravu. U koordinatama pozitivnog međunarodnog

prava moguće je povući razliku između statusa manjina po opštem međunarodnom pravu

oličenom u Povelji UN i statusa manjina po regionalnom i partikularnom pravu. Razlike su

kako kvantitativne tako i kvalitativne prirode.

* Status manjina po opštem međunarodnom pravu. Iako Povelja Ujedinjenih nacija

kvalifikuje unapređenje i podsticanje poštovanja ljudskih prava kao jedan od svojih

fundamentalnih ciljeva, manjine su ostale van specifične regulative opšteg


Normativni potencijal postojećih pravila međunarodnog prava koja se, indirektno ili

direktno, tiču manjine je dovoljan da posluži kao osnov za stvaranje jednog

međunarodnog prava manjina ili, barem, njegovog embriona u formi multilateralnog

ugovora.

U principu osnovna prava manjina mogu se konstruisati po analogiji sa osnovnim pravima

i slobodama pojedinca. Konstitutivni elementi osnovnih prava manjina u tom smislu mogu

se dijagnostikovati u instrumentima o ljudskim pravima i međunarodnom krivičnom

pravu.

- Pravo na egzistenciju. Pravo na opstanak manjine je nužni preduslov

bilo kog prava manjina. Ono je specifične prirode samom činjenicom da je titular

prava grupa ljudi. Grupa u fizičkom smislu živi isključivo preko pojedinaca koje je čine,

tako

da je fizički egzistencija pojedinaca povezanih karakteristikama koje određuju manjinsku

grupu, u stvari, oblik i uslov fizičkog opstanka grupe.

Fizička i biološka egzistencija manjina predmet je Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju

zločina genocida (1948).

Član II Konvencije određuje genocid kao radnje učinjene u nameri potpunog ili delimičnog

uništenja jedne nacionalne, etničke, rasne ili verske grupe kao takve.

Pravo na opstanak grupe po svom domašaju prevazilazi pravo na fizičku egzistenciju

grupe. Socijalna egzistencija manjinske grupe podrazumeva pravo manjinske grupe na

identitet u smislu priznanja i razvijanja njene samosvojnosti.

- Pravo na identitet. Pravo na identitet manjinske grupe poseduje dva

vida: negativan i pozitivan.

U negativnom smislu, pravo na identitet manjinske grupe svodi se na zabranu

diskriminacije.

Zabrana diskriminacije u konkretnoj stvari može biti opšta i specifična. Moglo bi se reći da

je opšta zabrana diskriminacije čvrsto utemeljena u međunarodnom pravu. Pravila opšteg

međunarodnog prava koja zabranjuju diskriminaciju u različitim oblicima za titulara prava

imaju, po pravilu, pojedinca, a ne manjinu kao poseban entitet.

Specifično pravilo o zabrani diskriminacije pripadnika manjina utvrđeno je članom 27.

Pakta o građanskim i političkim pravima. Član 27. stipuliše:

,,U državama gde postoje etničke, verske ili jezičke manjine, lica koja pripadaju tim

manjinama ne mogu biti lišena prava da imaju, zajedno sa drugim članovima svoje grupe,

svoj posebni kulturni život, da ispoljavaju i upražnjavaju svoju sopstvenu veru ili da se

služe svojim jezikom".

Pravilo se ne bi moglo smatrati potpunim iz više razloga. Najpre, zabrana diskriminacije

se, na osnovu člana 27. Pakta, odnosi na lica koja pripadaju manjinama u „onim

državama u kojima postoje etničke, religijske ili jezičke manjine..." Tumačenje po kome

priznanje teritorijalne države ne utiče na postojanje manjine je tačno, ali je ograničenog

dometa. Zabrana diskriminacije odnosi se na „lica koja pripadaju...manjinama", a ne na

manjine kao takve. Pravilo o nediskriminaciji pripadnika manjina je neka vrsta dodatka

opštem pravilu o zabrani diskriminacije otelotvorenom u članu 2(1) Pakta.

Pravo manjine na identitet u pozitivnom smislu podrazumeva dopunska, suplementarna

prava koja imaju za svrhu da manjinama osiguraju. Pogodni načini za očuvanje osobenosti

manjina podrazumevaju, po prirodi stvari, pozitivnu aktivnost teritorijalne države,

zakonodavnu pre svega, koja prevazilazi nediskriminaciju manjina. Dok nediskriminacija

omogućujući ravnopravnost manjinskog i većinskog stanovništva, otvara prostor za

koegzistenciju ova dva dela stanovništva države, pravo na identitet u pozitivnom smislu

podrazumeva stvaranje uslova, pravnih i faktičkih, da manjine čuvaju i razvijaju

„karakteristike po kojima se razlikuju od većine, zadovoljavajući i zahteve koji iz toga

proizlaze".

U ravni opšteg međunarodnog prava teško je govoriti o pravu manjina na identitet u

pozitivnom smislu, posebno nacionalnih manjina. Odgovarajuće pravilo opšteg

međunarodnog prava jednostavno ne postoji.

Aktivnost Organizacije ujedinjenih nacija na regulisanju položaja manjina do danas se

iscrpljivala u donošenju pravno neobavezujućih instrumenata. Među njima se svojom

specifičnom težinom izdvaja Deklaracija o pravima pripadnika nacionalnih ili etničkih,

verskih ili jezičkih manjina (1992).

Možda najvrednije dostignuće Deklaracije je u tome što je, paralelno sa pravima

pripadnika manjina, formulisala i odgovarajuće obaveze države kako one koje se tiču

prava na identitet u negativnom smislu tako i obaveze koje afirmišu pravo na identitet u

pozitivnom smislu.

- Institucionalni vid. U sistemu opšteg međunarodnog prava ne postoje specifični

mehanizmi za zaštitu prava manjina.

Izvesna pitanja iz manjinskog corpus-а mogu se međutim, naći u delokrugu aktivnosti

međunarodnih tela i institucija osnovanih u druge svrhe.

Pravo manjine na opstanak, a na osnovu suštinske podudarnosti između „nacionalne,

verske, etničke ili rasne grupe" kao zaštitnog objekta Konvencije o sprečavanju i

kažnjavanju zločina genocida (1948) i koncepta manjine, može biti predmet postupka

pred Međunarodnim sudom pravde. U nadležnosti Komiteta za prava čoveka i Odbora za

rasnu diskriminaciju mogu se naći pitanja koja se tiču prava manjine na identitet u

negativnom smislu reči.

Specijalizovana tela za zaštitu prava manjina postoje jedino u državama koje priznaju

postojanje manjina na svojim teritorijama. Radi se, po pravilu, o administrativnim telima

ili onima savetodavne prirode koja nemaju ovlašćenja da donose akta obavezujuće

prirode.

Nevladine organizacije se, takode, u svojoj opštoj aktivnosti na zaštiti ljudskih prava bave

i pitanjima prava manjina.

82. PARTIKULARNO PRAVO ZAŠTITE MANJINA

- Zaštita manjina u okviru Saveta Evrope. U okviru Saveta Evrope usvojena je Okvirna

konvencija za zaštitu nacionalnih manjina (1995). Formalno jedini multilateralni ugovor u

pozitivnom međunarodnom pravu koji za predmet ima zaštitu nacionalnih manjina,

Konvencija je ograničenog dometa u materijalnopravnom smislu.

Konvencije koji utvrđuje da „pripadnici nacionalnih manjina ostvaruju prava pojedinačno

ili u zajednici sa drugima".

Za ocenu domašaja Okvirne konvencije u smislu progresivnog razvoja prava manjina od

interesa je nekoliko stvari.

Po svojoj prirodi, Okvirna konvencija je pre programski akt, skup načela i standarda, nego

striktno pravo. Ratio legis Konvencije je, kako je to istaknuto u objašnjenjima uz Okvirnu

konvenciju, u formulisanju pravnih načela radi obezbeđivanja zaštite nacionalnih manjina,

pretakanje političkih obaveza prihvaćenih na KEBS-u u pravne obaveze.

Okvirna konvencija ne stipuliše kolektivna prava manjina koja su, u stvari, sama

supstanca instituta manjinske zaštite. Primena načela Konvencije „ne podrazumeva

priznanje kolektivnih prava" manjina.

Kao titulari prava i sloboda utvrđenih Konvencijom figuriraju „pripadnici nacionalnih

manjina", a prava koja su im priznata uživaju „pojedinačno ili u zajednici sa drugima".

Određenje po kome se prava pripadnika manjina mogu uživati i samostalno, otvorilo je

prostor kreatorima Konvencije da u corpus prava pripadnika nacionalnih manjina uključe i

klasična individualna prava. Mere nadzora i kontrole nad sprovodenjem u život odredaba

Konvencije su nejake. Nedostaje im nepristrasni, sudski mehanizam koji bi potpomogao

kristalizaciju pravnih pravila iz široko određenih načela Konvencije.

Okvirna konvencija donosi i pozitivne elemente progresivnog razvoja u materiju

manjinske zaštite.

Prava i slobode pripadnika nacionalnih manjina formulisane su u formi višestranog

ugovora. Ova činjenica sama po sebi poseduje pravno-političko značenje, posebno imajući

u vidu praksu jednog broja strana ugovornica koje u svom unutrašnjem pravu, bilo

neposredno ili posredno, negiraju postojanje nacionalnih manjina. Zatim, Konvencija

utvrđuje i dužnosti pripadnika manjina koje, svojom dikcijom, idu na uspostavljanje

relativnog balansa između humanitarnog principa i principa političke nezavisnosti i

integriteta država na čijim područjima manjine postoje.

- Zaštita manjina u okviru OEBS-a. U okviru Organizacije za evropsku" bezbednost i

saradnju (OEBS) počev od Završnog akta Konferencije iz Helsinkija (1975) doneta je serija

akata koji se u celini ili delom, odnose na zaštitu manjina.

Ti akti dele dve zajedničke karakteristike.

U formalnom smislu, "odlikuje ih pravno neobavežujući karakter. Kao imanentno politički

akti, snagu crpu iz faktičkog autoriteta same Organizacije. U postpozitivističkom pristupu

obično ih svrstavaju u tzv. meko pravo.

U supstancijalnom smislu, u dokumentima OEBS-a mogu se razlikovati dve faze u

tretmanu manjina. U prvoj fazi koja obuhvata period od donošenja Helsinškogakta (1975)

do Konferencije o ljudskoj dimenziji KEBS-a (1990), dominira princip indirektne zaštite

manjina otelotvoren u Povelji Ujedinjenih nacija, odnosno, prava manjina se, u osnovi,

svode na individualna prava pripadnika manjina i njihovu efektivnu implementaciju u

koordinatama prava na identitet u negativnom smislu reči. Cilj imanentan ovakvom

pristupu je suštinski utvrđen članom 1(3). Povelje Ujedinjenih nacija - ostvarenje ljudskih

prava i sloboda za sve bez obzira na rasu, pol, jezik ili veroispovest. Druga faza, čiji

početak označava Drugi sastanak Konferencije o ljudskoj dimenziji KEBS-a, odlikuju

izvesne kvalitativne razlike. Pravima i slobodama pripadnika manjina dodaje se i obaveza

država da štite etnički, kulturni, jezički i verski identitet manjina kao kolektiviteta na svo-

joj teritoriji i da stvaraju uslove za unapređenje tog identiteta.

- Da li postoji evropsko pravo zaštite manjina? Iako je Okvirna konvencija o zaštiti

nacionalnih manjina stupila na snagu, teško je, zbog prirode njenih odredaba, a posebno

njene primene u praksi, govoriti o evropskom pravu nacionalnih manjina u smislu

zaokruženog i koherentnogrežima.

Opšta načela o zaštiti nacionalnih manjina, kao normativna supstanca Konvencije,

primenjuju se od strana ugovornica u dvostrukom smislu:

a) u smislu individualnih prava pripadnika manjina. Smatra se da je za ostvarenje prava

pripadnika manjina od suštinskog značaja demokratski politički okvir zasnovan na

vladavini zakona i funkcionisanju nezavisnog sudstva.

b) u smislu kolektivnih prava manjina koja koegzistiraju sa individualnim pravima

pripadnika manjina. Dakle, pored individualnih prava pripadnika manjina koja suštinski

pripadaju pojedincima, opšta načela Konvencije stvorena u ovom smislu podrazumevaju i

prava i slobode manjina kao specifičnog titulara.

Unutar tzv. evropskog regionalnog prava manjina postoje, ustvari, dva partikularna prava

udaljena jedno od drugog u poimanju prava manjina, kao i stepenu i vrsti njihove zaštite.

Ova razlika je posebno naglašena u odnosu na nacionalne manjine i izražava i šire,

pravno-političke i civilizacijsko-kulturološke poglede, na nacionalni identiteti stabilnost

države.

- Perspektive zaštite manjina. Ostvarenje ideje o univerzalnoj zaštiti manjina kao

kolektiviteta je ne samo mukotrpan nego i neizvestan proces u okolnostima, političkim i

pravnim, koje preovlađuju u međunarodnoj zajednici.

Ne iznenađuje, stoga, što sledeći to uverenje, mnoge države poriču postojanje

nacionalnih manjina ili teže da ih eliminišu bilo faktički ili suptilnijim putem u obliku

pravnih konstrukcija poput one koja poistovećuje pojmove državljanstva i nacionalnosti.

Refleks tog straha od manjina se na normativnom terenu izražava kroz nespremnost

država da prava manjina urede u obliku kolektivnih prava koja su jedino podobna da

kolektivitetu poput manjina pruže punu i efikasnu zaštitu.

Postojeći corpus pravila međunarodnog prava, bilo opšteg ili regionalnih, građen na

premisi indirektne zaštite i individualnih prava pripadnika manjina je u tom smislu

očigledno nedovoljan.

Osnov za konstruktivnu interakciju individualnih prava pripadnika manjina i kolektivnih

prava leži u opšteprihvaćenom pravilu, o zabrani diskriminacije samo na osnovu

pripadnosti pojedinca manjinskoj grupi. Pravo pojedinca da pripada manjinskoj griipi

nužno podrazumeva i pravo grupe na egzistenciju i identitet, jer je u suprotnom pravo

pripadnosti manjinskoj grupi lišeno smisla.

83. REGIONALNI SISTEMI ZAŠTITE LJUDSKIH PRAVA

Paralelno sa opštim ljudskim pravima egzistiraju i regionalni sistemi. Njihovo

konstituisanje može se pripisati dvoma razlozima - jednom negativne a drugom pozitivne

prirode.

Razlog negativne prirode je i dalje spora i neefektivna implementacija univerzalnih

ljudskih prava.

Sličnost političkih tradicija, vrednosti i filozofskih opredeljenja na užim, regionalnim

prostorima, kao osnova za izgradnju odgovarajućih pravila, je razlog pozitivne prirode.

Obično se govori o tri regionalna sistema - evropskom, interameričkdm i afričkom - mada

ovakva klasifikacija nije najpreciznija budući da je tzv. evropski pre zbirni naziv za više

sistema zaštite ljudskih prava nego jedan koherentan sistem.

Razlika između opšteg i regionalnih međunarodnih sistema ljudskih prava je prevashodno

uprirodi mera međunarodnog nadzora i kontrole. Dok je za opšti sistem međunarodnih

ljudskih prava u osnovi, karakterističan međunarodni nadzor i kontrola u smislu provere

sprovođenja u život obaveza koje je država ugovornica preuzela, u evropskom i

interameričkom sistemu provera je efektnije upotpunjena i ispravkom ili okončanjem akta

ili propuštanja suprotnog međunarodnom pravu.

* Afrički regionalni sistem. Afrički regionalni sistem ljudskih prava počiva na odredbama

Afričke povelje o ljudskim pravima i pravima naroda donete 1981. godine.

Afrički sistem je jedini regionalni sistem koji ljudska prava u duhu Povelje Ujedinjenih

nacija tretira integralno, kao prava pojedinca i grupa, kolektivna prava. U članovima 27-

29, naime, Afrička povelja navodi i prava naroda - pravo na samoopredeljenje, pravo nad

nacionalnim bogatstvom i prirodnim resursima, pravo na razvoj, na nacionalni i

međunarodni mir i bezbednost i pravo na zdravu životnu sredinu.

Mere međunarodnog nadzora i kontrole dizajnirane su u obliku specifičnih, nesudskih

mera. U nadležnosti su dva tela: Afričke komisije za ljudska prava i prava naroda i

Konferencije šefova država i vlada OAJ.

Komisija, sastavljena od 11 članova, može primati saopštenja ugovornice da druga

ugovornica krši odredbe Povelje bilo direktno ili nakon što je na odnosna saopštenja

prethodno skrenula pažnju državi za koju smatra da je prekršila Povelju. Postupak se

okončava izveštajem Komisije koji se dostavlja državama u sporu i Konferenciji šefova i

vlada. Pored saopštenja koje podnose države ugovornice, Komisija može dvotrećinskom

većinom odlučiti da razmatra „druga saopštenja", ,tj. saopštenja pojedinaca i grupa.

Pored mera kontrole i nadzora, Komisija poseduje dva dodatna ovlašćenja - da podstiče

poštovanje ljudskih prava putem studija, seminara, konferencija, širenja informisanja i

saradnje sa lokalnim telima, kao i" da tumači odluke Povelje.

* Američki regionalni sistem. Kada je reč o izvorima američkog, regionalnog sistema

ljudskih prava, treba povući razliku između materijalnog i procesnog prava.

U materijalnopravnom smislu relevantan izvor prava je Američka konvencija o ljudskim

pravima (1969) koja je stupila na snagu 1978.

Pravo na i pravo azila su specifična, regionalna prava.

Konvencija ne sadrži ekonomsko-socijalna prava, pa, čak, ni pravo na obrazovanje.

Generalna skupština OAD je 1988. godine usvojila dodatni protokol koji se odnosi na

ekonomska, socijalna i kulturna prava.

Procesnopravna supstanca regionalnog američkog prava ljudskih prava derivira, kako iz

odredaba same Konvencije tako i iz prava Organizacije američkih država.

Stupanjem na snagu Interameričke konvencije o ljudskim pravima, Komisija je postala

jedan od organa nadležnih u odnosu na „pitanja koja se tiču ispunjavanja obaveza

preuzetih" Konvencijom.

Nadležnost Komisije je dvojaka:

a) obavezna nadležnost podrazumeva da prima peticije pojedinaca, grupa pojedinaca ili

nevladinih organizacija priznatih zakonom u državama ugovornicama o kršenju odredaba

Konvencije od strane države ugovornice; i

b) fakultativna nadležnost da prima i razmatra saopštenja u kojima jedna ugovornica tvrdi

da je druga ugovornica prekršila pravo utvrđeno Konvencijom.

Ekonomska, socijalna i kulturna, izuzev prava na sindikalno organizovanje i prava na

obrazovanje, su isključena iz nadležnosti Komisije i Suda. Komisija teži da iznađe

prijateljsko rešenje stvari, delujući, u stvari, kao neka vrsta diplomatskog foruma.

Međuamerički sud za ljudska prava čini kolegijum od sedam sudija koji se biraju među

pravnicima najviših moralnih kvaliteta i priznatim stručnjacima u oblasti ljudskih prava.

Sudije mogu biti državljani bilo koje članice OAD, bez obzira na to da li je ugovornica

Konvencije.

Nadležnost Suda je fakultativne prirode. Priznanje obavezne nadležnosti Suda može biti

opšte kada se odnosi na sve slučajeve koji se iznesu pred Sud - i specijalno, tj. u odnosu

konkretan slučaj.

Aktivna legitimacija pred Sudom rezervisana je za države ugovornice i samu Komisiju.

Pojedinci ili grupe pojedinaca ne mogu pokrenuti postupak pred Sudom.

Sud ima i savetodavnu funkciju koja je široko koncipirana.

U svom savetodavnom mišljenju o pravnim dejstvima Američke Deklaracije o pravima i

obavezama čoveka, Sud je, između ostalog, istakao đa poseduje savetodavnujurisdikciju

„u odnosu na bilo koju odredbu koja se bavi zaštitom ljudskih prava izloženoj u bilo kom

međunarodnom ugovoru primenljivom u američkim državama, nezavisno od toga da li je

bilateralan ili multilateralan, te bez obzira na osnovnu svrhu takvog ugovora i da li je

nečlanica interameričkog sistema ugovornica ili ima pravo da postane ugovornica tog

ugovora".

Presude Suda su konačne i obavezujuće (res iudicata).

* Evropski sistem. Sistem koji se obično naziva evropskim, obuhvata, u stvari, tri sistema

- sistem Saveta Evrope; sistem OEBS-a i sistem Evropske unije. Jedino bi se potonji mogao

nazvati evropskim u strogom smislu reči, budući da druga dva važe dobrim delom i van

Evrope.

- Sistem Saveta Evrope. Supstancijalni deo sistema Saveta Evrope čine Evropska

konvencija o ljudskim pravima (1950) i Protokoli uz Konvenciju koju su sukcesivno

donošeni.

Ovim instrumentima konstituisan je corpus građanskih i političkih prava za koji bi se

moglo reći da je specifičan u odnosu na corpus ustanovljen Paktom o građanskim i

političkim pravima.

Što se sistema nadzora i kontrole tiče, razlikuju se dve faze u njegovoj evoluciji:

a) prva faza, koja se može smatrati istorijskom, je trajala od stupanja Evropske

konvencije o ljudskim pravima na snagu pa do donošenja Protokola XI i

b) druga, aktuelna faza koja započinje primenom Protokola XI.

Prvu fazu je odlikovala tripartitna struktura mehanizma nadzora i kontrole nad

implementacijom odredaba Konvencije. Činila su je tri organa: Evropska komisija za

ljudska prava, Komitet ministara Saveta Evrope i Evropski sud za prava čoveka. U podeli

uloga između ova tri organa Komisija je delovala kao organ istrage i izmirenja, koja je, u

slučaju neuspeha, dostavljala izveštaj Komitetu ministara ili pokretala postupak pred

Evropskim sudom. Nadležnost Suda protezala se na strane ugovornice Konvencije koje su

prihvatile obaveznu nadležnost Suda ili dale svoj pristanak na nadležnost Suda u

posebnom slučaju.

U drugoj fazi, Protokol XI donosi kvalitativnu promenu u mehanizmu nadzora i kontrole

nad sprovođenjem Konvencije o ljudskim pravima, transformišući ga u mehanizam sudske

kontrole. Protokol ukida Evropsku komisiju za ljudska prava, a Evropski sud oprema

obaveznom nadležnošću.

Evropski sud za ljudska prava

- Sastav i organizacija Suda. Sudski kolegijum sastoji se od onoliko šudija koliko je strana

ugovofica Konvencije. Sudije bira Parlamentarna skupština Saveta Evrope većinom

glasova sa liste od tri kandidata koji svaka strana ugovornica predlaže. Sudije su

raspoređene u tri sekcije - dve od po deset sudija, a jedna od jedanaest - ustanovljene na

osnovu geografskog kriterijuma. Mandat sudija traje šest godina i mogu se ponovo birati.

Pored sudija organizacionu strukturu Suda čine Sekretarijat, čije se funkcije i organizacija

uređuju Poslovnikom, Suda i stručni saradnici.

Rad sudskog kolegijuma je, zbog velikog broja sudija (trenutno ih ima 46), specifičan u

poređenju sa drugim stalnim međunarodnim sudovima.

Odbori su sastavljeni od trojice sudija koji pripadaju istoj sekciji. Malo veće čini sedam

sudija među kojima je predsednik Veća, kao i nacionalni sudija. Sedamnaest sudija,

uključujući predsednika Suda i dva potpredsednika, čine Veliko veće. Članovi Veća se,

izuzev predsednika i potpredsednika, biraju izvlačenjem. U Veće ulazi i nacionalni sudija

države koja je stranka u postupku.

- Nadležnost Suda i njegovih tela. O nadležnosti Suda se može govoriti u dvojakom

smislu:

nadležnosti Suda kao organa zaduženog za sudsku kontrolu primene Evropske konvencije

o ljudskim pravima, i

nadležnosti tela Suda - odbora, Malog i Velikog veća - u postupanju u slučajevima koji se

pred Sud iznesu.

Nadležnost Suda se proteže na sve predmete koji se tiču tumačenja i primene Konvencije

i protokola uz nju. U sporovima oko nadležnosti odlučuje Sud.

Ratione materiae nadležnost Suda obuhvata:

a) međudržavne predstavke u smislu ukazivanja bilo koje strane ugovornice na svaku

povredu odredbi Konvencije i protokola od strane druge strane ugovornice;

b) individualne predstavke pojedinaca, nevladinih organizacija ili grupe lica koji tvrde da

su žrtve povrede prava ustanovljenih Konvencijom ili protokolima koje je prihvatila strana

ugovornica i

c) savetodavna mišljenja o pravnim pitanjima koja se tiču tumačenja.Konvencije i

protokola na zahtev Komiteta ministara.

U nadležnosti Malog i Velikog veća je donošenje odluke u meritumu, a nadležnost odbora

je, prema važećem rešenju, ograničena na odlučivanje o dopuštenosti predstavke.

Sudska, aktivnost se, uglavnom, odvija u Malim većima. Malo veće odlučuje ne samo o

osnovanosti predstavke kao meritornoj stvari, nego i o dopuštenosti predstavke u slučaju

kada u odboru nije postignuta jednoglasnost o nedopuštenosti predstavke.

Nadležnost Velikog veća je samostalna ili supsidijerna.

Samostalna je u odnosu na zahtev za savetodavno mišljenje i zahtev stranke u sporu da

se predmet presuđen od Malog veća iznese pred Veliko veće. U potonjem slučaju Veliko

veće deluje kao sud više instance.

Spor pred Sudom okončava se donošenjem presude ili prijateljskim poravnanjem.

Pravosnažnost je rezervisana za presude Velikog veća, dok presude malih veća stiču

pravosnažnost po ispunjenju utvrđenih uslova.

Sam postupak pred Sudom se, pored presude i prijateljskog poravnanja može okončati i

drugim načinima.

Presudom se utvrđuje povreda relevantnog prava sadržanog u Konvenciji i protokolima uz

nju, te pravična kompenzacija za povredu prava.

- Sistem OEBS-a. Sistem OEBS-a, mada je nesporno doprineo zaštiti ljudskih prava u

prostoru svog delovanja, ne bi se mogao nazvati specifičnim sistemom zaštite ljudskih

prava, budući da je reč prevashodno o bezbednosnom sistemu koji se bavi i ljudskim

pravima. Stoga se, kada je reč o OEBS-u, i ne govori o specifičnom corpus-u ljudskih

prava, već o „humanoj dimenziji" OEBS-a.

Zaštita ljudskih prava jedan je od deset temeljnih principa Helsinškog završnog akta o

bezbednosti i saradnji u Evropi potpisanog 1. avgusta 1975. godine od predstavnika 35

država Evrope te SAD i Kanade. Princip poštovanja ljudskih prava bio je deo šireg

političkog dogovora o bezbednosnom sistemu u Evropi u eri detanta, utemeljenog na

priznavanju političkog status quo u Evropi od strane članica zapadne koalicije i

prihvatanju saradnje u humanitarnoj oblasti, naročito upitanjima ljudskih kontakata,

informacija, kulture, presvete i obrazovanja, od strane članica istočnog bloka.

Helsinški akt nije bio pravno obavezujući, Konferencije koje su održane nakon Helsinške -

Beogradska (1977), Madridska (1979) i Bečka (1986) - bile su, uglavnom, „arene za

optužbe da članice sovjetskog bloka krše ljudska prava".

Od urušavanja sovjetskog bloka u devetoj deceniji prošlog veka KEBS na doktrini ljudskih

prava gradi relevantni osnov svog delovanja.

Obaveze koje su članice OEBS-a preuzele u domenu ljudskih prava nisu pravne nego

političke prirode. Otuda one se ne primenjuju kao pravne obaveze i ne mogu, recimo, biti

primenjene u sudskom postupku. Oslanjaju se na faktičku moć Organizacije i primenjuju u

maniru političkih odluka. Obaveznim ih čini, dakle; ne pravo, već političko obećanje koje

se ispunjava kombinovanim dejstvomformalnog autoriteta Organizacije i materijalnom

snagom pritiska Organizacije i njenih članica. Naziva se obično „mekim pravom" (soft

law).

OEBS ne poznaje ni sudsku kontrolu niti institut peticije kao relevantne oblike nadzora i

kontrole hadsprovođenjem u život preuzetih obaveza. Razvio je, međutim, razuđenu

institucionalnu mrežu u tu svrhu u kojoj centralno mesto pripada trima institucijama: Ured

OEBS-a za demokratske institucije i ljudska prava, Visoki komesar OEBS-a za nacionalne

manjine i OEBS-Ov predstavnik za slobodu medija.

Doprinos OEBS-a u materiji ljudskih prava može se ceniti u supstancijalnom smislu i u

smislu stepena implementacije ljudskih prava.

U supstancijalnom smislu, aktivnosti OEBS nisu dovele do suštinskog obogaćivanja

corpus-а ljudskih prava utvrđenih opštim međunarodnim pravom. Relativni izuzetak

predstavlja položaj manjina, posebno nacionalnih, ali je domašaj te pozitivne prakse

ograničen ratione loci na države nastale na prostoru bivšeg Sovjetskog Saveza i u istočnoj

Evropi, gde, takođe, nije konzistentno primenjivan.

U smislu primene standarda klasičnih građanskih i političkih prava doprinos OEBS-a je

značajan, mada u izvesnoj meri pod senkom pragmatičnih potreba u promociji utvrđenog

političkog modela demokratije.

- Sistem Evropske unije. O specifičnom sistemu ljudskih prava u Evropskoj uniji može se

govoriti tek od donošenja Povelje o fundamentalnim pravima koja je obavezujuću snagu

stekla 1. decembra 2009. godine, stupanjem na snagu Lisabonskog ugovora.

Povelja u osnovi predstavlja potvrdu prava utvrđenih Evropskom konvencijom o zaštiti

ljudskih prava i fundamentalnih sloboda obogaćenih elementima progresivnog razvoja.

Progresivni razvoj izražavaju, uglavnom, socijalna prava i prava radnika obuhvaćena tzv.

drugim naslovom kao što su pravo na odgovarajuće radne uslove, zaštita od

neopravdanog otkaza i pristup zdravstvenoj zaštiti.

Dometi Povelje o fundamentalnim pravima Evropske unije su, pravno gledano, ograničeni.

Corpus građanskih i političkih prava navedenih u Povelji se suštinski poklapa sa

odgovarajućim pravima i slobodama utvrđenim u Evropskoj konvenciji o zaštiti ljudskih

prava i fundamentalnih sloboda a članice Unije su pojedinačno vezane odredbama

Konvencije i njenih Protokola. Prava radnika su, istina, jedna inovacija koju Povelja donosi,

ali ona su već garantovana pravom Evropske unije."Sve ima svoje, i vatra i led, u kap se spoje, i cemer i med... Sve ima svoje, vrlina i greh, tuge postoje da bi prizvale smeh..."

Ribica

Forumas u usponu

Posts: 191

Joined: 14 Mar 2009 16:56

Top



84. POJAM MEĐUNARODNOG KRIVIČNOG PRAVA (MKP)

U formalnom smislu reči MKP bi se moglo odrediti kao sistem peremptornih normi opšteg

međunarodnog prava (jus cogens) koje za predmet imaju krivičnu odgovornost za

inkriminisane radnje ili propuštanja.

Međunarodno krivično procesno pravo bi predstavljalo sistem pravila međunarodnog

prava koja uređuju međunarodne postupke za gonjenje i suđenje licima koja se terete za



inkriminisane radnje i propuštanja.

U materijalnom smislu MKP je krivično pravo međunarodne zajednice. Zaštitni objekt MKP

su vrednosti i interesi međunarodne zajednice kao celine.

Svojstvo pravila MKP u sadašnjoj fazi razvoja moglo pripisati i pravilima međunarodnog

prava koja se odnose na krivičnopravnu materiju ali ne poseduju peremptornu prirodu.

Radi se o pravilima međunarodnog prava čiji je predmet i cilj krivično-pravni a odsustvo

peremptornosti tiče se stepena njihove - obaveznosti i domašaja ratione personae. U

svetlosti striktnog određenja MKP, moglo bi se reći da ovaj deo pravila, predstavlja pravila

MKP u fazi nastojanja ili dispozitivno krivično pravo.

85. PRAVNE PRETPOSTAVKE ZA NASTANAK I RAZVOJ MKP

Bilo je potrebno da se stekne par relevantnih pravnih pretpostavki, da bi se MKP moglo

konstituisati. Te pretpostavke su:

a) da se pojedinac neposredno podvrgne međunarodno-pravnoj regulativi, tj. da postane

adresat zapovesti, sadržanih u pravilima međunarodnog prava;

b) konstituisanje nove vrste međunarodnih protivpravnih akata koji, pored, za

međunarodno pravo standardne, građanske odgovornosti, traže i krivičnu odgovornost;

c) nastanak corpus-а peremptornih normi opšteg međunarodnog prava kao izvora

međunarodnih obaveza posebne pravne snage.

a) Dugo vremena su prava, obaveze i odgovornosti pojedinaca ulazili u domen

strogo unutrašnje nadležnosti država, bivajući van domašaja međunarodnog prava.

Pre nego što je pojedinac neposredno podvrgnut međunarodno-pravnoj

regulativi, postojale su u međunarodnom pravu zabrane čija je implementacija

podrazumevala i krivično kažnjavanje pojedinaca.

U materiji krivičnog prava, pojedinac postaje adresat međunarodnopravnih pravila

relativno kasno. Uzima se da prekretnicu u tom pogledu predstavlja suđenje

osumnjičenim vođama osovinskih sila pred vojnim tribunalima ustanovljenim posle

Drugog svetskog rata.

b) Međunarodno pravo je do početka XX veka za svoj predmet regulisanja imalo odnose

između država. Zato je i smatrano međudržavnim pravom. U odsustvu instituta krivične

odgovornosti država, krivična odgovornost pojedinaca se nametala kao odgovarajući oblik

odgovornosti za kršenje pravnih pravila međunarodnog prava - od suštinskog značaja za

zaštitu fundamentalnih interesa međunarodne zajednice kao celine.

c) Štiteći interese koji su u samoj osnovi konkretne zajednice, pravila krivičnog prava

poseduju apsolutno obaveznu snagu i po pravilu, bilo nacionalne ili međunarodne, ne

podležu dispoziciji subjekata.

Pripadnost corpus-u peremptornih normi opšteg međunarodnog prava je inherentno

svojstvo pravila međunarodnog krivičnog prava u materijalnom smislu reči. Pravila

međunarodnog krivičnog procesnog prava ne dele nužno to svojstvo samo po sebi, mada

ne smeju biti u sukobu sa bilo kojim pravilom peremptorne prirode.

86. OSNOVNE KARAKTERISTIKE MEĐUNARODNOG KRIVIČNOG PRAVA

Karakteristike MKP se mogu podeliti u dve osnovne grupe: jednu čine sistemske

karakteristike, a drugu pravno-tehničke.

Postoji nekoliko osnovnih sistemskih karakteristika međunarodnog krivičnog prava.

Osnovni subjekti međunarodnog prava - države i međunarodne javne organizacije - ne

podležu krivičnoj odgovornosti analogno krivičnoj odgovornosti pravnih lica u

nacionalnom krivičnom pravu.

Suverenost kao osnovni konstrukcioni princip države podrazumeva da država a priori ne

priznaje nikakvu vlast - ni zakonodavnu ni sudsku - iznad svoje, sopstvene. Međunarodno

krivično pravo je izraz ograničenja, ali ne i poništenja suverenosti država.

U domenu strukture pravila međunarodnog krivičnog prava, ova činjenica se izražava u

tome što su ta pravila nepotpuna. Deficitarna su, po pravilu, u nekim od relevantnih

elemenata bića krivičnog dela. Svoj normativitet iscrpljuju, po pravilu, u zabrani

određenog ponašanja (ius prohibitivum) koja nije praćena kvalifikacijom

krivičnih'posledica, tj. usloviina za represiju i kažnjavanje počinioca.

Postoji upadljiva nepodudarnost između kvalifikacije međunarodnih zločina koji čine

međunarodno krivično pravo i određenja međunarodnog krivičnog prava. Kvalifikacija

međunarodnih zločina kao peremptornih normi je gotovo univerzalno prihvaćena.

U neposrednoj vezi su i osobenosti legislativnih postupaka u međunarodnom poretku.

Pravila međunarodnog krivičnog prava su, za standarde striktne zakonitosti, nedovoljno

precizna, a uz to i nepotpuna. Krivični sudovi bi bili prirodni forum za kristalizaciju tih

pravila i popunjavanje pravnih praznina. Specifičnosti međunarodnog poretka su,

međutim, i pvde inhibirajući faktor. Do ustanovljenja Stalnog međunarodnog krivičnog

suda, pojam međunarodnog krivičnog pravosuđa se iscrpljivao u ad hoc tribunalima. Ovi

tribunali, kao izraz selektivne pravde i, delom, osvetničke pravde, dali su dvostruki

rezultat. S jedne strane, primenu ideje krivične pravde su ograničili u sva četiri relevantna

aspekta: personalno (ratione personae), vremenski (ratione temporis), prostorno (ratione

loci) i stvarno (ratione materiae). S druge strane, doprineli su, uz nesporne slabosti,

progresivnom razvoju međunarodnog krivičnog prava i pravne svesti međunarodne

zajednice o njegovojrelevantnosti.

Na Stalnom međunarodnom krivičnom sudu je zato težak i izazovan zadatak da

međunarodno krivično pravo, kako u pogledu njegove sadržine tako i u pogledu primene,

približi standardima striktne legalnosti.

Sistematskim slabostima međunarodnog krivičnog prava, pridružuju se i pravno-tehničke.

Dokazivanje postojanja i preciznog značenja običajnih, kao i intermedijanih pravila,

međunarodnog krivičnog prava je, u situaciji nepostojanja sveopštih multilateralnih

ugovora, delikatna operacija.

Moglo bi se reći daje upravo oslanjanje na nacionalnu sudsku praksu dovelo do ozbiljnih

manjkavosti opšteg dela međunarodnog krivičnog prava. Jurisprudencija dva ad hoc

tribunala, a delom i Statut Stalnog krivičnog suda, su u percepciji subjektivnih elemenata

zločina, oblika kriminalne odgovornosti, posebno tzv. zajedničkog zločinačkog poduhvata i

osnova isključivanja krivične odgovornosti, pretežno oslonjene na konstrukcije

nacionalnih sudova koji nemaju odgovarajuću osnovu u praksi većine država.

87. OPŠTI PRINCIPI MEĐUNARODNOG KRIVIČNOG PRAVA

Opšti principi međunarodnog krivičnog prava su fundamentalni pravni postulati na kojima

počiva međunarodno krivično pravo. Opšti principi tako shvaćeni čine pojedinačna pravila

međunarodnog krivičnog prava delom jedne konzistentne celine ili sistema, stvarajući

uslove za sistematsko tumačenje pojedinačnih pravnih pravila i popunjavanje pravnih

praznina kao osnova za ispunjenje garantivne funkcije međunarodnog krivičnog prava.

Opšti principi su imanentni svakoj grani prava.

U osnovi opšti principi međunarodnog krivičnog prava se poklapaju sa opštim principima

daleko razvijenijeg i efektivnijeg nacionalnog krivičnog prava. U tom smislu, može se

govoriti o riznici opštih načela krivičnog prava kao zajedničkoj pravnoj baštini. Neki od

principa međunarodnog krivičnog prava poseduju osobene karakteristike u poređenju sa

opštim principima nacionalnog krivičnog prava.

Osnovni opšti principi međunarodnog krivičnog prava su:

1. princip zakonitosti;

2. princip individualne krivične odgovornosti;

3. princip nezastarevanja.

* Princip zakonitosti. Princip zakonitosti, nulla crimen, nulla poena sine lege je,

izražavajući samu ideju prava i socijalnu svrhu krivičnog prava, na samom vrhu principa

međunarodnog prava. Sastoji se iz četiri dela:

1. nulla poena sine lege scripta. Ovaj deo principa zakonitosti isključuje primenu

nepisanog prava. Podrazumeva da krivična dela i kazne imaju biti utvrđene pisanim

pravom (ius scripta). Načelo zakonitosti nalaže da se običajna pravila uzimaju kao

relevantna pod uslovom da su jasno i nedvosmisleno utvrđena. Optimalne forme u tom

smislu bile bi utvrđivanje egzistencije i sadržine konkretnog običajnog pravila presudom

legalnog i nadležnog međunarodnog suda i/ili pretakanje običajnog u pisano pravo

postupkom kodifikacije u smislu člana 15. Statuta Komisije za međunarodno pravo.

2. nulla poena sine lege previa, tj. zabrana retroaktivne primene pravila međunarodnog

krivičnog prava, izuzev ako je novo pravilo blaže po učinioca. Budući da načelo

neretroaktivnosti nije peremptorne prirode, predmet je sučeljavanja dve suprotstavljene

doktrine - doktrine materijalne ili objektivne pravde, po kojoj svako štetno ponašanje

treba da podleže kažnjavanju bez obzira da li je u vreme kada je počinjeno bilo

inkriminisano, i doktrine striktne zakonitosti, koja podrazumeva da krivična odgovornost i

kazna mogu biti primenjeni samo u odnosu na ponašanje inkriminisano u momentu kada

je počinjeno.

Doktrina striktne zakonitosti stiče prevagu u međunarodnoj praksi donošenjem

instrumenata o pravima čoveka. Izričito je stipulisana u Paktu o građanskim i političkim

pravima Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima i Američkoj konvenciji o ljudskim

pravima. Načelo neretroaktivnosti je ugrađeno i u Statute dva ad hoc tribunala - za bivšu

SFRJ i Ruandu, ali bi se teško moglo reći da je striktno primenjivano.

Statut Stalnog krivičnog suda optira za princip neretroaktivnosti u članu 22. koji stipuliše

da lice nije krivično odgovorno na osnovu Statuta, izuzev ako ponašanje u pitanju, u

momentu kada se događa, konstituiše zločin u jurisdikciji Suda. Sud ima jurisdikciju samo

u odnosu na zločine počinjene nakon stupanja Statuta na snagu.

3. nulla poena sine lege certa, tj. da norme međunarodnog krivičnog prava moraju biti

precizne i određene.

U celini gledano, može se reći da dobar deo pravila međunarodnog krivičnog prava ne

odlikuje potrebna preciznost i određenost uporediva sa odgovarajućim karakteristikama

pravila nacionalnog krivičnog prava.

Statuti ad hoc tribunala i Stalnog međunarodnog krivičnog suda nisu od preterane koristi

u tom pogledu zbog svoje specifične prirode.

Stalni krivični sud je u delikatnoj poziciji da, vršeći nadležnost koja mu je dodeljena,

obavlja i kvazilegislativnu aktivnost kristalizacije nedovoljno preciznih pravila i

popunjavanja pravnih praznina materijalnog međunarodnog krivičnog prava držeći se

principa zakonitosti.

4. nulla poena sine lege stricta, tj. zabrana stvaranja prava putem analogije.

Član 22. Statuta Stalnog krivičnog suda utvrđuje da „definicija bića krivičnog dela mora

biti jasno utvrđena i ne sme se proširivati analogijom. U slučaju dvosmislenosti, definicija

se tumači u korist lica koja su pod istragom, protiv kojih se vodi krivični postupak ili im se

izriče presuda..."

U duhu principa striktne zakonitosti svaka analogija, bila zakonska ili pravna, zabranjena

je u svakom slučaju kada za posledicu ima stvaranje novog krivičnog dela ili

kvalifikovanog oblika osnovnog krivičnog dela. Dopuštena bi bila analogija koja ide u

korist okrivljenog, a koja nije u suprotnosti sa drugim krivičnopravnim normama i

principima.

Dopuštena bi, takođe, bila primena analogije u slučaju pravila sa generalnom klauzulom

na radnje ili dela suštinski slična onima koja su. navedena u konkretnom pravilu.

Primena analogije u međunarodnom krivičnom pravu je češća nego što na prvi pogled

izgleda.

Više razloga inspiriše međunarodne sudove i tribunale da pribegavaju analogiji. Najpre,

rudimentarnost međunarodnog krivičnog prava, s jedne strane, i potreba da se

sankcionišu neprihvatljiva ponašanja, s druge strane.

* Princip individualne i subjektivne krivične odgovornosti. Princip individualne i

subjektivne krivične odgovornosti, vladajući u međunarodnom krivičnom pravu izraz je

simultane primene dva relevantna kriterijuma odgovornosti - kriierijuma subjekta i

kriterijuma osnova - koji su, mada različite prirode, u pozitivnom krivičnom pravu stopljeni

u jednu celinu.

Individualna odgovornost, nasuprot kolektivnoj, podrazumeva da svako odgovara samo

za svoje postupke, a subjektivna, kao kontrast objektivnoj, da neko može odgovarati

samo ako je kriv, tj. ako postoji subjektivan odnos prema učinjenom delu.

U jurisprudenciji ad hoc Tribunala za bivšu Jugoslaviju, postoji, izgleda, izuzetak od

principa individualne odgovornosti u obliku „zajedničkog zločinačkog plana" i komandne

odgovornosti.

Što se tiče doktrine „zajedničkog zločinačkog plana", ona je sumnjiva kako u formalnom

tako i u materijalnom smislu.

U formalnom smislu, „zajednički zločinački plan" nije naveden u članu 7. Statuta Tribunala

za bivšu Jugoslaviju kao jedna od relevantnih radnji izvršenja niti u" Statutu figurira kao

samostalno delo.

U materijalnom smislu, inspirisana je pojmovima „zločinačke organizacije" i „zločinačke

zavere" iz Statuta Vojnog tribunala u Nirnbergu (članovi 9. i 10) koji su specifične prirode.

Pojam „zločinačkog udruženja" inače, nije uvršćen u kodifikaciju Nirnberških načela

usvojenu 1950. u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija na predlog Komisije UN za

međunarodno pravo.

Ni koncept komandne odgovornosti, kako je elaboriran u jurisprudenciji Tribunala, teško

da predstavlja običajno pravo. Pre bi se moglo reći da predstavlja kreativno,

kvazilegislativno tumačenje člana 86(2) Protokola I.

* Princip nezastarevanja. Mnoga nacionalna krivična zakonodavstva sadrže odredbe o

zastarevanju teških krivičnih dela, uključujući i međunarodne zločine.

Relevantni međunarodni instrumenti opredeljuju se za suprotno rešenje.

Član 29., Statuta Suda predviđa da .„zločini iz nadležnosti Suda ne zastarevaju".

Uvršćujući ga u opšte principe krivičnog prava, Statut nezastarevanju zločina daje

materijalnopravno značenje, mada je, po svojoj prirodi, zastarelost pre prepreka ili

smetnja za vršenje jurisdikcije.

Princip nezastarevanja međunarodnih zločina je progresivni razvoj u materiji

međunarodnog krivičnog prava, princip koji ne izražava važeće pravo. Odredbe o

nezastarelosti međunarodnih zločina postoje samo u potonjem i Konvenciji Ujedinjenih

nacija o nezastarevanju ratnih zločina i zločina protiv čovečnosti (1968).

Princip nezastarevanja međunarodnih zločina nužno proizlazi iz prirode pravila o

međunarodnim zločinima kao peremptornih pravila koja, po definiciji, ne trpe uslov ili

alternativu.

Dejstvo odredbe člana 29. Statuta može biti dalekosežno u pogledu odgovarajuće

nacionalne krivičnopravne regulative stranaka Statuta Suda po dva osnova.

Prvo, kao stranke Statuta države u postupcima pred domaćim sudovima ne bi mogle

prenebregnuti odredbu člana 29. u svetlosti pravila opšteg međunarodnog prava da se

država ne može pozivati na svoje unutrašnje zakonodavstvo u cilju oslobađanja od svojih

međunarodnih obaveza; i

Drugo, u sistemu komplementarnosti Stalnog suda i nacionalnih krivičnih sudova u

pogledu nadležnosti za međunarodne zločine, primena zastarelosti u postupku pred

nacionalnim sudovima bi mogla biti osnov zasnivanja nadležnosti Stalnog Suda.

Član 27. (Irelevantnost službenog položaja) Statuta predviđa da će se pravila Statuta

primenjivati „na sva lica bez ikakve razlike zasnovane na službenom položaju. Posebno,

službeni položaj šefa države ili vlade, člana vlade ili parlamenta, ili izabra-

nog.predstavnika ili vladinog službenika neće ni u kom slučaju izuzeti jedno lice od

krivične odgovornosti na osnovu ovog Statuta, niti će, sama po sebi, predstavljati osnov

za umanjenje kazne". Uz to, „imuniteti ili posebna proceduralna pravila koja se mogu

vezati za službeni položaj, bilo na osnovu nacionalnog ili međunarodnog prava, neće

predstavljati prepreku Suda u vršenju svoje nadležnosti nad takvim licem".

Statut, drugim recima, pravi razliku između funkcionalnih i personalnih imuniteta. Pod

funkcionalnim imunitetom shvata se sam službeni položaj u državnoj strukturi koja

izvesno lice ovlašćuje da dela u ime i za račun države, a pod personalnim specijalna

zaštita koju takva lica poseduju bilo po nacionalnom ili međunarodnom pravu.

88. ZLOČIN AGRESIJE

* Opšta razmatranja. Nirnberški tribunal, za koji se, u stvari, vezuje nastanak pravila

međunarodnog krivičnog prava stricto sensu, je naglasio da je „rat suštinsko zlo, jer

njegove posledice pogađaju ceo svet". Pokretanje agresivnog rata, „nije samo

međunarodni zločin, ono je vrhovni međunarodni zločin koji se od ostalih ratnih zločina

razlikuje samo u tome što u sebi sadrži nagomilano zlo u celini.

Agresija je inkriminisana Statutom Vojnog tribunala u Nirnbergu. Član 6(a) Statuta

utvrđuje:

„Zločin protiv mira, tj. planiranje, pripremanje, započinjanje ili vođenje agresorskog rata

kojim se krše međunarodni ugovori, sporazumi ili garancije, ili učestvovanje u nekom

zajedničkom planu ili zaveri za izvršenje ma kog od gore navedenih dela".

U okviru Ujedinjenih nacija doneta je serija akata u cilju kristalizacije i preciziranja pojma

agresije.

Rezolucija Generalne skupštine 95(1) od 11. decembra 1946. potvrđuje principe

međunarodnog prava priznate Statutom i presudom Tribunala. Zločin agresije, kao i ostali

zločini navedeni Statutom, potvrđen je Rezolucijom, što drugim recima, izražava poimanje

zločina agresije kao dela pozitivnog međunarodnog prava.

Generalna skupština Ujedinjenih nacija je 1974. godine donela Rezoluciju 3314 koja sadrži

jednu sveobuhvatnu definiciju agresije. Definicija pripada tipu mešovitih definicija

sastavljenih od opšte definicije i navođenja agresivnih radnji.

Opšta definicija određuje agresiju kao „upotrebu oružane sile jedne države protiv

suvereniteta, teritorijalne celine ili političke nezavisnosti druge države, ili koja je na ma

koji drugi način nespojiva s Poveljom Ujedinjenih nacija..."

Prvozapočeta upotreba sile je prima facie dovoljan dokaz o aktu agresije.

Agresivni akti obuhvataju, ali se ne iscrpljuju, u sledećem:

1. invazija ili napad na teritoriju jedne države od strane oružanih snaga druge države, ili

svaka vojna okupacija, čak i privremena, koja proizađe iz takve invazije ili napada, ili

svaka aneksija teritorije ili dela teritorije druge države upotrebom sile,

2. bombardovanje koje izvrše oružane snage jedne države protiv teritorije druge države ili

upotreba bilo kakvog oružja jedne države protiv teritorije druge,

3. blokada luka ili obala jedne države izvršena oružanim snagama druge,

4. napad oružanih snaga jedne države na kopno, more, vazdušni prostor ili mornaricu i

vazduhoplovmr flotu druge države,

5. korišćenje oružanih snaga jedne države koje se nalaze na teritoriji druge države na

osnovu sporazuma sa tom državom, suprotno uslovima predviđenim u sporazumu, ili,

pak, bilo kakav produžetak njihovog prisustva na toj teritoriji posle isteka sporazuma,

6. odluka jedne države da svoju teritoriju koju je stavila na raspolaganje drugoj državi,

ova druga država koristi za izvođenje akata agresije na treću državu,

7. odluka jedne države da, bilo u svoje ime ili u ime druge države, uputi oružane bande,

grupe, pripadnike neredovnih snaga ili najamnika da izvrše akte oružanog napada protiv

druge države, a da se ti akti po težini mogu uporediti sa navedenim aktima, ili značajno

učešće države u tome.

Konkretni akti, kao materijalni element zločina agresije, praćeni su subjektivnim

elementom - animus.

Rezolucija, takođe, kvalifikuje agresorski rat kao zločin protiv mira koji povlači

međunarodnu odgovornost.

Nacrt zločina protiv mira i bezbednosti čovečanstva koji je Komisija za međunarodno

pravo Ujedinjenih nacija donela nakon skoro pola veka rada, preuzimajući definiciju

zločina protiv mira iz člana 6(a) Statuta Nirnberškog tribunala, predviđa, takođe, da će

pojedinac koji, kao lider ili organizator, aktivno učestvuje ili naređuje planiranje,

pokretanje ili vođenje agresije počinjene od države biti odgovoran za zločin agresije.

* Statut Stalnog međunarodnog krivičnog suda. Statut Stalnog međunarodnog krivičnog

suda uvršćuje zločin agresije u najteže zločine koji se tiču međunarodne zajednice kao

celine i, kao takav potpada pod jurisdikciju Suda zajedno sa zločinom genocida, ratnim

zločinima i zločinima protiv čovečnosti.

Vršenje jurisdikcije Suda u odnosu na zločin agresije, međutim, suspendovano je do

usvajanja odredbe Statuta koja bi definisala zločin agresije i odredila uslove pod kojima bi

Sud vršio jurisdikciju.

Ovakvo rešenje je političko a ne pravno, i izražava nameru država sa velikim kapacitetom

vojne i faktičke moći, da zadrže slobodu delovanja u odnosu na temeljnu normu

pozitivnog međunarodnog prava - normu o zabrani upotrebe sile protiv političke

nezavisnosti i teritorijalnog integriteta država.

89. RATNI ZLOČINI

* Geneza i pravna priroda. Ratni zločini, kao pojam međunarodnog prava, javljaju se

relativno kasno, imajući u vidu dugu istoriju pravila ratovanja.

Kao zločini po međunarodnom pravu, ratni zločini se počinju konstituisati tek Statutom

Vojnog tribunala u Nirnbergu (1946) i Statutom Međunarodnog vojnog tribunala za Daleki

Istok (1948).

Statut Vojnog tribunala u Nirnbergu je u članu 6 (b) kao ratne zločine odredio „povrede

zakona i običaja rata. Takve povrede obuhvataju ali se na njih ne ograničavaju, ubistvo,

zlostavljanje ili odvođenje na prinudni rad ili za bilo koji drugi cilj civilnog stanovništva

okupirane teritorije ili u neku drugu okupiranu teritoriju, ubistvo ili zlostavljanje ratnih

zarobljenika ili lica na moru, ubijanja talaca, pljačkanje javne ili privatne imovine,

namerno razaranje gradova, varoši ili sela, ili pustošenje neopravdano vojnom potrebom".

Statut Tokijskog tribunala određuje ratne zločine kao „ugovorne ratne zločine naime,

povrede zakona i običaja rata..."

Koncept ratnih zločina je razvijan na tri nivoa:

1. Ženevskim konvencijama o zaštiti žrtava oružanih sukoba (1949). Doprinos četiri

Ženevske konvencije u konkretnoj stvari je dvojak. S jedne strane, proširile su krug

zaštićenih lica uključivanjem delova civilnog stanovništva zaraćenih strana i protegle

primenu Konvencija na unutrašnje oružane sukobe. S druge strane, ugovornice

Konvencija su se obavezale da predvide efektivne krivične sankcije u svom unutrašnjem

pravu za teška kršenja pravila Konvencija.

2. Kodifikacijskim zahvatima vršenim u Komisiji za međunarodno pravo Ujedinjenih nacija.

Specifičnost aktivnosti Komisije leži u činjenici da se ona koncentrisala na izradu krivičnog

kodeksa, dakle, akta koji bi sadržavao isključivo sekundarna pravila o krivičnoj

odgovornosti za kršenje materijalnih pravila o vođenju rata.

3. Statutima Međunarodnog krivičnog suda i ad hoc tribunala. Statuti međunarodnih

krivičnih sudova i tribunala nisu samo osnivački, ustavni akti ovih tela, već su, zbog

difuzne prirode izvora međunarodnog krivičnog prava, u isto vreme i krivični kodeksi.

Statut Stalnog međunarodnog krivičnog suda se može smatrati jedinom autoritativnom

pozitivnopravnom enumeracijom ratnih zločina.

Nijedan od formalnih izvora međunarodnog krivičnog prava ne sadrži opštu definiciju

ratnih zločina.

Ratni zločini predstavljaju kvalifikovan oblik kršenja relevantnih pravila prava oružanih

sukoba (ius in bello).

Pojam ratnih zločina podrazumeva kumulaciju par uslova:

1. Kršenje pravila prava oružanih sukoba koje je univerzalno prihvaćeno.

2. Kršenje mora biti „ozbiljno", „teško" ili „izuzetno teško" u smislu da izražava

suštinsko osporavanje vrednosti ili interesa koje se konkretnim pravilom štiti i da

ima teške posledice po žrtvu.

3. Kršenja pravila prava oružanih sukoba moraju biti inkriminisana, tj. određena kao

međunarodno krivično delo pravilom međunarodnog krivičnog prava.

4. Kršenje pravila oružanih sukoba mora biti počinjeno u vezi sa oružanim sukobom na

koji su ta pravila primenljiva.

Sam izraz „ratni zločini" se koristi u članu 8. Statuta kao generički izraz koji obuhvata

četiri grupe zločina.

U prvu grupu ulaze „teška kršenja Ženevskih konvencija od 12. avgusta 1949". Objekat

„teška kršenja" su opšteprihvaćena pravila ratovanja kvalifikovana članovima 50, 51, 130.

i 147. Prve, Druge, Treće i Četvrte ženevske konvencije koja se delom poklapaju sa

zločinima protiv humanosti. Što se kruga zaštićenih lica tiče, važno je napomenuti da je

on različit u svakoj od četiri Konvencije. Pojam „teške povrede" podrazumeva da

konkretna radnja mora biti na listi teških povreda koju svaka od četiri Ženevske

konvencije sadrži, a koja štiti posebnu vrstu žrtava.

Drugu grupu čine „druga ozbiljna kršenja zakona i običaja rata primenljivih u

međunarodnim oružanim sukobima". Obuhvata dvadeset i šest zabranjenih radnji koje se

tiču zabranjenih metoda i sredstava ratovanja.

Treća i četvrta - primenjuju se u nemeđunarodnim oružanim sukobima.

Ozbiljne povrede člana 3. zajedničkog za sve četiri Ženevske konvencije čine treću grupu

zločina po Statutu Stalnog krivičnog suda. Odnose se na zaštitu lica koja „ne uzimaju

aktivnog učešća u neprijateljstvima „uključujući" pripadnike oružanih snaga koji su

položili oružje i one pripadnike oružanih snaga koji su van borbe usled bolesti ranjavanja,

zarobljavanja ili bilo kog drugog razloga" (član 8(2,c) Statuta.

Četvrtu grupu ratnih zločina čine „ostala ozbiljna kršenja zakona i običaja primenljivih u

oružanim sukobima nemeđunarodnog karaktera".

Ova grupa zločina predstavlja progresivni razvoj u materiji ratnih zločina, partikularno

pravo u strukturi pozitivnog međunarodnog prava.

Što se subjektivnog elementa ratnih zločina tiče, na osnovu formulacija materijalnog

elementa moglo bi se reći da, po pravilu, podrazumeva umišljaj (dolus).

90. ZLOČINI PROTIV ČOVEČNOSTI

* Geneza i pravna priroda. Zločine protiv čovečnosti je iznedrio Statut vojnog Tribunala u

Nirnbergu. Član 6. (c) Statuta je zločine protiv čovečnosti odredio kao „Ubistvo,

istrebljenje, porobljavanje, deportaciju i ostala nečovečna dela protiv bilo kog civilnog

stanovništva, pre ili za vreme trajanja rata, ili proganjanje na političkoj, rasnoj ili verskoj

osnovi, koji su počinjeni ili su u vezi s izvršenjem bilo kog zločina koji spada u nadležnost

Tribunala i bez obzira na to da li se time vrše ili ne vrše povrede zakona zemlje gde su

zločini izvršeni".

Kao neka vrsta kišobran norme, član 6(c) Statuta obuhvata dve grupe zločina koji su

počinjeni ili su u vezi sa ratnim zločinima i zločinom protiv mira.

U prvu grupu ulaze dela ubistva, istrebljenja, porobljavanja, deportovanja i ostala

nečovečna dela, a u drugu proganjanje na političkoj, verskoj ili rasnoj osnovi.

Formulacija „bez obzira da li se vrše ili ne povrede zakona zemlje gde su zločini izvršeni"

in fine člana 6 (c) trebalo je da obezbedi primenljivost pravila na teritorijama. država čija

nacionalna krivična zakonodavstva nisu poznavala pobrojana dela, a posebno delo

proganjanja.

Član 6 (c).Statuta, kao partikularno pravo, prerastao je relativno brzo u corpus opšteg

međunarodnog prava.širokim prihvatanjem Nirnberških načela putem. Rezolucije o

potvrđivanju principa međunarodnog prava priznatih Poveljom Nirnberškog tribunala i

kodifikacijom Nirnberških principa od strane Komisije UN za međunarodno pravo 1950,

praćenom odgovarajućim prilagođavanjima relevantnih odredaba nacionalnih krivičnih za-

konodavstava. Izdvajaju se, pri tom, kao samostalna kategorija zločina, odvojena od

ratnih zločina i zločina protiv mira. Elementi samostalne prirode zločina protiv čovečnosti

sadržani su u samom tekstu člana 6 (c) Statuta, posebno u odredbi da se radi o zločinima

počinjenim „рге ili za vreme trajanja rata" što ih je jasno razlikovalo barem od ratnih

zločina, izražavajući, u osnovi, ideju zaštite osnovnih ljudskih prava, kako pojedinaca tako

i ljudskih grupa, za razliku od ratnih zločina i zločina protiv mira koji su dizajnirani

prvenstveno radi zaštite interesa država.

* Zločini protiv čovečnosti u pozitivnom međunarodnom pravn. U pozitivnom

međunarodnom krivičnom pravu, član 6 (c) Nirnberškog Statuta je, uz izvesne

modifikacije, ostao čvrsto normativno jezgro zločina protiv čovečnosti i, kao takav,

sastojak svih instrumenata koji se odnose na međunarodno krivično pravo.

Kao opšte karakteristike zločina protiv čovečnosti mogle bi se navesti:

1. nehumanost koja prouzrokuje velike patnje ili ozbiljne povrede fizičkog i mentalnog

integriteta. Radi se, dakle, o delima specifične težine koji pogubno utiču na ljudsku

egzistenciju, delo koje dira u same osnove ljudskog dostojanstva i čovečnosti.

2. deo su rasprostranjenog ili sistematskog napada. Na ovoj karakteristici zasniva se

specifična priroda zločina protiv čovečnosti. Da bi jedno krivično delo ma koliko teško

samo po sebi, potpalo pod zločin protiv čovečnosti neophodna je sistematska i masovna

akcija kao izraz formirane i dosledne nečovečnosti.

3. Objekat zločina je civilno stanovništvo.

Postoji uže i šire shvatanje civilnog stanovništva. Po užem shvatanju, objekat zaštite su

civili u strogom smislu reči, a po drugom i borci koji su iz raznih razloga onesposobljeni za

borbu (predali se, usled bolesti i si.). Preteže uže shvatanje.

4. Delo mora biti počinjeno na diskriminatornoj osnovi, naime, nacionalnoj,

političkoj, etničkoj, rasnoj ili religijskoj, bilo na jednoj ili više njih.

Diskriminatorna namera ispoljava se u biću zločina protiv čovečnosti u dva oblika:

1. kao opšta u odnosu na civilno stanovništvo kao zaštitni objekt, i

2. kao posebna kod dela proganjanja na nacionalnoj, političkoj, etničkoj, rasnoj

i religijskoj osnovi.

Materijalni element bića zločina protiv čovečnosti (actus reus) obuhvata široku listu

radnji. Statut Stalnog krivičnog suda navodi u članu 7. sledeće radnje:

a) ubistvo,

b) istrebljenje;

c) porobljavanje;

d) deportaciju ili prinudni transfer stanovništva,

e) zatvaranje ili drugo ozbiljno lišavanje fizičke slobode povredom fundamentalnih pravila

međunarodnog prava,

f) tortura;

g) silovanje, seksualno ropstvo, prinudna prostitucija, nasilna trudnoća, prinudna

sterilizacija ili bilo koji drugi oblik seksualnog nasilja odgovarajuće težine;

h) progon bilo koje prepoznatljive grupe ili kolektiviteta na političkoj, rasnoj, nacionalnoj,

etničkoj, kulturnoj, religijskoj, polnoj ili bilo kojim drugim osnovama koji su univerzalno

priznati kao nedozvoljeni po međunarodnom pravu,

i) prinudni nestanak lica,

j) zločin aparthejda,

k) ostali nehumani akti sličnog karaktera kojima se namerno nanose velike patnje ili

ozbiljna povreda tela ili mentalnog i fizičkog zdravlja.

U isto vreme, član 7. Statuta ne uvršćuje u zločine protiv čovečnosti kriminalne radnje

protiv kolektiviteta poput rasne diskriminacije, prinudnog lišavanja naroda suverenih

prava nad nacionalnim resursima ili prinudnog sprečavanja naroda u vršenju pravana

samoopredeljenje.

Što se subjektivnog elementa zločina protiv čovečnosti tiče, treba razlikovati subjektivni

element sastavnih elemenata zločina protiv čovečnosti i zločina protiv čovečnosti kao

takvih.

U odnosu na sastavne elemente ili radnje zločina subjektivni elemenat podrazumeva

umišljaj, uključujući kod nekih zločina i dolus eventualis. Diskriminatorna namera, opšta ili

posebna, traži, međutim, i specijalnu nameru kao dodatni, kvalifikatorni subjektivni

element.

91. ZLOČIN GENOCIDA

* Zločin genocida i pitanje odgovornosti. Iako je genocid kao pojava „u svim periodima

istorije izazivao velike štete čovečanstvu", zločin genocida je definisan u međunarodnom

pravu tek Konvencijom o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida iz 1948. godine.

Konvencija određuje genocid kao međunarodno krivično delo, bez obzira da li je izvršen

za vreme rata ili mira, koje se sastoji u namernom „delimičnom ili potpunom uništenju

jedne nacionalne etničke, rasne ili verske grupe kao takve".

Radnje izvršenja genocida su limitativno određene i obuhvataju:

a) ubistvo članova grupe;

b) tešku povredu fizičkog i mentalnog integriteta članova grupe;

c) namerno podvrgavanje grupe životnim uslovima koji treba da dovedu do njenog

potpunog ili delimičnog fizičkog uništenja;

d) mere uperene na sprečavanje rađanja u okviru grupe; i

e) prinudno premeštanje dece iz jedne u drugu grupu.

Ugovornice Konvencije su se obavezale da spreče vršenje zločina i da kazne počinioce

bez obzira da li su državni upravljači, funkcioneri ili obični pojedinci.

S obzirom na to da je sprečavanje genocida pitanje od univerzalnog interesa, Konvencija

utvrđuje da svaka strana ugovornica može zahtevati od nadležnih organa Ujedinjenih

nacija da preduzmu, mere koje budu smatrali za pogodne u cilju sprečavanja i

kažnjavanja dela genocida ili drugih dela kažnjivih po Konvenciji. U pogledu suđenja

licima optuženim za genocid, Konvencija ustanovljava dva pravila:

1. u skladu sa teritorijalnim principom krivične nadležnosti predviđa da će optuženi biti

predati na suđenje nadležnim sudovima države na čijoj teritoriji je određeno delo

izvršeno, i,

2. predviđa ustanovljenje Međunarodnog krivičnog suda koji će biti nadležan za one

članice - ugovornice koje budu priznale njegovu nadležnost.

Pored genocida, Konvencija kao kažnjive radnje utvrđuje i:

a) sporazum za izvršenje genocida,

b) neposredno i javno podsticanje na vršenje genocida,

c) pokušaj genocida,

d) saučesništvo u genocidu.

* Elementi zločina genocida. Radnje nabrojane u članu 2. Konvencije nisu genocidna dela

sama po sebi, već samo fizički ili materijalni izraz genocidne namere. U odsustvu

neposredne veze sa genocidnom namerom, dela nabrojana u članu 2. Konvencije su

kažnjiva krivična dela koja spadaju u skup drugih zločina, ratne zločine ili zločine protiv

čovečnosti.

Genocid kao zločin karakteriše subjektivni element - namera da se uništi nacionalna,

etnička, rasna ili verska grupa kao takva - element po kome se genocid razlikuje od

drugih međunarodnih zločina s kojima deli suštinski isti objektivni element.

Mogu se razlikovati četiri elementa genocidne namere:

a) stepen namere;

b) uništenje;

c) nacionalna, etnička, rasna ili verska grupa;

d) u celini ili delimično.

a) Stepen namere. Što se tiče stepena, namera da se uništi grupa, kao dolus specialis,

nalazi se u samom vrhu hijerarhije kažnjivih mentalnih stanja. Kao takva, ona isključuje

culpa, dolus eventualis (nebriga) ili nehat. Zločin genocida je „jedinstven zbog elementa

dolus specialis (posebne namere)", koja predstavlja u stvari konstitutivni element zločina

genocida.

b) Uništenje. Po članu 2. Konvencije izraz „da se uništi" označava materijalnu (fizičku i

biološku) vrstu genocida. Na fizički genocid odnose se radnje ubistva, teške povrede

fizičkog i mentalnog integriteta i podvrgavanja grupe životnim uslovima koji dovode do

njenog uništenja, dok biološki genocid podrazumeva mere uperene na sprečavanje

rađanja u okviru grupe i prinudno premeštanje dece iz jedne grupe u drugu.

Treba naglasiti da je delo prinudnog premeštanja dece uvršćeno u radnje izvršenja

genocida uz obrazloženje da ima fizičke i biološke efekte, jer mladim osobama nameće

životne uslove koji će im verovatno prouzrokovati ozbiljnu štetu ili čak smrt.

c) Obim uništenja. Što se tiče obima uništenja, iskristalisala su se dva kriterijuma u praksi

Tribunala za bivšu Jugoslaviju i Ruandu.

Jedan podrazumeva uništenje grupe u smislu same veličine grupe i njenog homogenog

brojčanog sastava (tzv. kvantitativni kriterijum). Odražava se po pravilu u obliku

„znatnog" dela, što znači „velike većine grupe koja je u pitanju".

Drugi kriterijum, međutim, odnosi se na uništenje elite ili vođa grupe, za koje se smatra

da su od znatne važnosti za njeno postojanje. Za ovaj kriterijum smatra se dovoljnim „ako

se uništenje odnosi na značajan segment grupe, kao što su vođe".

Kvantitativni kriterijum izgleda prikladniji, jer ga karakteriše objektivnost, koja proističe iz

same njegove prirode. Kvantitativni kriterijum je takođe primereniji slovu i duhu

Konvencije, prema kojoj grupa kao takva predstavlja krajnju metu, odnosno ciljnu žrtvu

zločina.

d) Objekt uništenja. Objekt uništenja je „nacionalna, etnička, rasna ili verska grupa kao

takva". Kvalifikacija izražava specifičan, kolektivni karakter zločina.

On se nalazi u zajedničkim karakteristikama žrtava - koje pripadaju nacionalnoj,

etničkoj, rasnoj ili verskoj grupi - kao isključivom svojstvu zbog kojeg su izložene

radnjama genocida. Genocid je usmeren na jedan broj pojedinaca kao grupe ili na

njih kao kolektiv, a ne ad personam (pasivni element kolektiviteta). Komisija za

međunarodno pravo izrazila je ovu ideju konstatacijom:

„Zabranjeno (genocidno) delo mora se izvršiti protiv pojedinca zbog njegove pripadnosti

konkretnoj grupi i kao dopunski korak u okviru opšteg cilja da se uništi grupa, namera

mora biti da se uništi grupa „kao takva", što znači kao poseban i različit entitet, a ne

samo neki pojedinci zbog svoje pripadnosti određenoj grupi"

Namera da se uništi grupa „kao takva" znači nameru da se uništi grupa kao poseban i

različit entitet. To proizlazi iz činjenice da delo genocida predstavlja ne samo napad na

pojedinca, već takođe i napad na grupu s kojom se pojedinac poistovećuje.

* „Kao takva". Reći „kao takva" predstavljaju, kad je reč o „nacionalnoj, etničkoj rasnoj ili

verskoj" grupi u smislu Konvencije o genocidu - kvalifikaciju kvalifikacije. Njima se

utvrđuje još jedan aspekt zahteva namere - da namera uništenja bude usmerena na

grupu kao zaštićenu grupu.

Sama grupa predstavlja krajnji cilj ili žrtvu prema kojoj je usmeren zločin genocida.

Međutim, da bi se ostvario cilj uništenja grupe, neophodno je da delo bude počinjeno

protiv pojedinaca koji sačinjavaju grupu kao neposrednih žrtava.

Da bi se kvalifikovala kao genocidna, namera mora biti usmerena na pojedince koji

predstavljaju grupu u svom kolektivnom kapacitetu, tj. kapacitetu pripadnika zaštićene

grupe čije je uništenje dodatni korak ka ostvarenju ukupnog cilja da se uništi grupa.

92. OSNOVI ISKLJUČENJA KRIVIČNE ODGOVORNOSTI

Pravila međunarodnog krivičnog prava o isključenju krivične odgovornosti su u fazi

nastajanja (in statu nascendi).

Statuti ad hoc tribunala ne sadrže pozitivne odredbe o isključenju krivične odgovornosti.

Jedino je u Pravilima procedure i dokazivanja predviđeno da odbrana može obavestiti

tužioca o nameri da istakne „alibi ili bilo koju posebnu odbranu, uključujući i onu koja se

tiče umanjene mentalne odgovornosti ili njenog nepostojanja/nedostatka".

Statut Stalnog krivičnog suda je, u stvari, jedini akt u međunarodnom krivičnom sudstvu

koji izričito i na pozitivan način utvrđuje osnove isključenja krivične odgovornosti. Član 31.

Statuta u tom smislu navodi:

1. mentalno oboljenje ili nedostatak;

2. opijenost;

3. samoodbranu;

4. prinudu, i

5. druge osnove koji proizlaze iz prava koje Sud primenjuje.

- Mentalno oboljenje. Član 31(1,a) Statuta Stalnog krivičnog suda predviđa isključenje

krivične odgovornosti lica koje boluje od mentalne bolesti ili nedostatka koja razara

njegovu/njenu sposobnost da oceni nezakonitost ili prirodu svog postupka ili sposobnost

da uskladi svoje postupke sa zahtevima prava. Dok mentalno oboljenje za posledicu ima

nepostojanje subjektivnog elementa međunarodnog zločina i, samim tim, isključuje

krivičnu odgovornost, odgovarajući

nedostatak, koji dovodi do umanjene uračunljivosti, predstavlja, po pravilu, samo

osnov za ublažavanje kazne.

Teret dokazivanja je na okrivljenom, s tim da nije dužan dokazati neuračunljivost već je

dovoljno da pruži dokaze koji rađaju razumnu sumnju da je uračunljiv. .

- Opijenost. Opijenost, usled upotrebe alkohola, droge ili bilo kog drugog

opojnog sredstva, može predstavljati osnov za isključenje odgovornosti ili olakšavajuću

okolnost, ukoliko se steknu dva uslova:

a) da se radi o teškoj opijenosti usled koje lice gubi sposobnost da oceni nezakonitost ili

prirodu svog postupka ili sposobnost da svoje postupke uskladi sa zahtevima prava, i,

b) da lice nije sebe voljno dovelo u stanje opijenosti u okolnostima kada je znalo, ili

zanemarilo rizik, da će, upravo zbog tog stanja, verovatno preduzeti inkriminisanu radnju.

Ovaj uslov je, u stvari, primena principa actio libera in causa.

Opijenost može biti osnov isključenja krivične odgovornosti za genocide.

- Samoodbrana. U konkretnom kontekstu radi se o ličnoj samoodbrani različitoj, mada ne

potpuno i apriorno odvojenoj, od prava države na samoodbranu otelotvorenoj u članu 51.

Povelje.

Statut Stalnog suda je određuje kao razumnu reakciju preduzetu od strane lica „da bi

odbranilo sebe ili drugo lice, odnosno, u slučaju ratnih zločina, da bi odbranilo imovinu

koja je neophodna za svoj opstanak ili opstanak drugih lica, ili kako bi odbranilo imovinu

koja je od bitne važnosti za izvršenje vojnog zadatka protiv preteče ili nezakonite

upotrebe sile, na način koji je srazmeran stepenu opasnosti po to lice, drugo lice ili

imovinu koja se štiti".

Odredba suštinski počiva na dva kumulativna uslova:

a) postojanju stvarne opasnosti od nezakonite upotrebe sile protiv lica i imovine.

b) razumna i srazmerna reakcija na takvo ponašanje koja, iako inkriminisana,

ne povlači krivičnu odgovornost.

Samoodbrana predstavlja opšte načelo krivičnog prava. Ugrađeno je, između ostalog, i u

Evropsku konvenciju o ljudskim pravima kao izuzetak od principa poštovanja prava na

život.

Smatra se, međutim, da samoodbrana ne predstavlja opravdanje za teška kršenja

međunarodnog humanitarnog prava.

- Prinuda i stanje nužde (exceptio casu necessitatis). Kodifikacije međunarodnog krivičnog

prava, po pravilu, ne prave razliku između prinude i stanja nužde, prihvaćenu u

nacionalnim krivičnim pravima.

Tako i Statut Suda predviđa:

„Radnja za koju se smatra da predstavlja zločin iz nadležnosti Suda je prouzrokovana

prinudom zbog neposredne pretnje smrću ili trajnom ili teškom telesnom povredom tog i

drugog lica, a lice postupi opravdano i razumno da bi izbeglo ovu pretnju, pod uslovom da

ono ne namerava da nanese veću štetu od one koju pokušava da izbegne. Ta pretnja

može:

a) poticati od drugih lica ili

b) nastupiti usled drugih okolnosti van kontrola tog lica".

Odredba obuhvata dva objektivna i jedan subjektivni element.

Objektivni elementi su:

a) neposredna pretnja smrću ili trajnom ili neposrednom telesnom povredom

protiv odnosnog lica ili drugog lica (prinuda) ili usled okolnosti koje su van kontrole

odnosnog lica (nužda);

b) nužna i razložna reakcija kako bi se ta pretnja izbegla.

Subjektivni elemenat podrazumeva nameru (dolus) da se reakcijom na pretnju ne

prouzrokuje veća šteta od one koja se pokušava izbeći.

- Zabluda u pogledu činjenica i prava. Zabluda u pogledu činjenica isključuje krivičnu

odgovornost ukoliko poništava subjektivni element zločina, jer actus

nonfacit reum nisi mens sit rea. Podrazumeva, dakle, kombinaciju dva uslova:

a) za predmet mora imati materijalni element zločina, i,

b) da je podobna da poništi nameru ili znanje (svest).

Restriktivna koncepcija zablude kao osnova za isključenje krivične odgovornosti je

posebno naglašena u odnosu na zabludu u pogledu prava. Odredba člana 32(2) Statuta

sadrži dva pravila:

a) zabluda u odnosu na pitanje da li određeno ponašanje predstavlja zločin u

nadležnosti Suda ne predstavlja osnov isključenja krivične odgovornosti. Domašaj

pravila nije ograničen na zabludu u pogledu nadležnosti Suda, već obuhvata i zabludu u

pogledu materijalnih pravila koja utvrđuju zločine u nadležnosti Suda, i

b) zabluda mora biti podobna da poništi subjektivni element zločina ili da ispunjava uslov

koji se tiče naredbe pretpostavljenog i unutrašnjeg pravnog propisa.

Uslov po kome zabluda u pogledu prava mora biti podobna da poništi subjektivni

elemenat zločina je teško dostižan.

Iako, po pravilu, naređenje pretpostavljenog ili odgovarajući pravni propis unutrašnjeg

prava ne predstavlja osnov isključenja krivične odgovornosti, ono, pod precizno

utvrđenim uslovima, može proizvesti takvo dejstvo. Radi se o tri relevantna uslova:

1. da je lice u pravnoj obavezi da se pokori naređenjima vlade ili pretpostavljenog;

2. da lice nije znalo da je naređenje nezakonito, i

3. da naređenje nije očigledno nezakonito. Naređenja da se počini genocid ili

zločini protiv humanosti su očigledno nezakonita.

Postoji jedna razlika u Statutu. Dok zabluda u pogledu činjenica sama po sebi predstavlja

osnov isključenja odgovornosti, zabluda u pogledu prava kao mogući osnov isključenja

odgovornosti podleže diskrecionoj oceni Suda.

- Ostali eventualni osnovi. Lista osnova koju Statut Suda sadrži nije iscrpljujuća, budući da

Statut utvrđuje i da Sud može „razmatrati i drugi osnov zaisključenje krivične

odgovornosti pored osnova na koji upućuje paragraf 1. kada takav osnov proizlazi" iz

prava koje Sud primenjuje. Postupak razmatranja u tom. smislu treba da bude utvrđen

Pravilima procedure i dokazivanja.

Osnovi koji ne isključuju odgovornost

- Princip Tu Quoque. Princip Tu Quoque, na koji se odbrana često pozivala u procesima

posle Drugog svetskog rata, podrazumeva opravdanje kršenjapravila humanitarnog prava

sličnim kršenjima druge zaraćene strane.

- Princip je, međutim, neprimenljiv kod pravila međunarodnog krivičnog prava koja

poseduju kogentni, apsolutno obavezni karakter, jer podrazumeva da konkretno pravilo

podleže derogaciji ako je prekršeno od druge strane.

- Naredba pretpostavljenog (superior order). Praksa međunarodnih vojnih sudova, za

razliku od neujednačene prakse nacionalnih krivičnih sudova, stoji na stanovištu da

naređenje pretpostavljenog ne predstavlja osnov isključenja krivične odgovornosti

potčinjenog, mada se može uzeti kao olakšavajuća okolnost prilikom odmeravanja kazne.

Statut Stalnog krivičnog suda predviđa da naređenje pretpostavljenog, bilo vojnog ili

civilnog, ne oslobađa krivične odgovornosti izuzev:

1. kada je lice bilo pravno obavezno da ispunjava naređenje;

2. kada lice nije znalo da je naređenje protivpravno, i,

3. kada naređenje nije bilo očigledno protivpravno. Očigledno protivpravno je naređenje

da se izvrši genocid ili zločin protiv čovečnosti."Sve ima svoje, i vatra i led, u kap se spoje, i cemer i med... Sve ima svoje, vrlina i greh, tuge postoje da bi prizvale smeh..."

Ribica

Forumas u usponu

Posts: 191

Joined: 14 Mar 2009 16:56

Top



93. POJAM ŽIVOTNE SREDINE I NJENE ZAŠTITE

Kao i u nekim drugim granama međunarodnog prava u fazi nastajanja, sam predmet ove

grane nije jasno i precizno određen. U opticaju su dve koncepcije životne sredine,

ekstenzivna i restriktivna.

Po ekstenzivnoj koncepciji životna sredina predstavlja jedinstvo spoljašnjeg, fizičkog

elementa i plodova čovekove aktivnosti, dok restriktivna koncepcija životnu sredinu svodi

na spoljašnji, fizički element kao okvir Ili podršku čovekove aktivnosti.

Ispravnija je ekstenzivna koncepcija ne samo zbog toga što se oslanja na očiglednu

činjenicu da su i plodovi ljudske aktivnosti deo životne sredine, već i zbog svojih širih,

pravno-političkih značenja.

Zaštita životne sredine podrazumeva, u osnovi, aktivnosti koje se odnose na zagađivanje

shvaćeno u smislu „neposrednog ili posrednog unošenja u okolinu od čoveka materija ili

energije koja rezultira štetnim efektima takve prirode da ugrožava ljudsko zdravlje,

oštećuje žive izvore i ekosistem, te umanjuje lepotu krajolika i druge zakonite upotrebe

okoline".

Ove aktivnosti obuhvataju:

1. sprečavanje dodatnih, novih oblika zagađivanja,

2. smanjenje postojećeg zagađivanja, i

3. očuvanje racionalne upotrebe prirode i njenih resursa.

94. IZVORI I RAZVOJ MEĐUNARODNOG PRAVA ZAŠTITE ŽIVOTNE SREDINE

Formalni izvori međunarodnog prava zaštite okoline su, u osnovi, izvori međunarodnog



prava pobrojani u članu 38. Statuta Međunarodnog suda pravde. Shvatanja po kojima

postoje izvesni specifični izvori međunarodnog prava zaštite okoline izražavaju

neprihvatljivu logiku postpozitivističke škole o međunarodnom pravu zaštite okoline kao

samodovoljnom pravu koji postoji nezavisno od opšteg međunarodnog prava.

O specifičnostima formalnih izvora međunarodnog prava zaštite okoline može se govoriti,

međutim, u smislu značaja koji pojedini izvori međunarodnog prava imaju u formiranju

tog prava, kao i o specifičnim odlikama pojedinih izvora u tom pogledu.

Dve su specifične odlike međunarodnih ugovora u ovoj oblasti: prvo, po pravilu to su

okvirni ili kišobran sporazumi koji sadrže pre opšte standarde i principe nego pravna

pravila sa preciznim normativnim sadržajem i, drugo, snažno su u svojim odredbama

oslonjeni na nalaze egzaktnih nauka.

Doprinos običajnopravnih pravila međunarodnom pravu zaštite sredine je, bar zasad,

uglavnom u konstituisanju opštih, rukovodnih načela. Činjenica da su ugovorna pravila o

zaštiti sredine najvećim delom standardi koji se priznaju aneksima iz ugovora i

nacionalnim pravom, ne isključuje, međutim, značajniju ulogu običaja pogotovo na

regionalnom nivou.

Oskudna ugovorna i običajna pravila otvaraju relativno širok prostor za prime-nu opštih

pravnih načela priznatih od strane prosvećenih naroda kristalizovanih u praksi

međunarodnih sudova.

„Meko pravo" uključujući i rezolucije nadležnih međunarodnih tela i organizacija, koje se

često kvalifikuje kao novi, specifični izvor međunarodnog prava zaštite okoline, u stvari

predstavlja izraz pravne svesti i, kao takvo, opšti rukovodni princip u stvaranju pravnih

pravila o zaštiti okoline kroz glavne formalne izvore međunarodnog prava.

95. OCENA STANJA MEĐUNARODNOG PRAVA ZAŠTITE ŽIVOTNE SREDINE

Izraz „međunarodno pravo zaštite životne sredine" se koristi u ponešto širokom i

nepreciznom smislu. Njime se, u stvari, obuhvataju dve stvari: politička saglasnost o

potrebi zaštite životne sredine utemeljena na izvesnim opštim principima koji

predstavljaju odgovarajući pravno-politički okvir ili, kako se često kaže „meko pravo", kao

i pravna pravila o zaštiti životne sredine stricto sensu redigovana sa osloncem na te

principe.

Politička saglasnost o nužnosti zaštite životne sredine, kao i o temeljnim premisama na

kojima ona treba da počiva, je ostvarena kroz seriju relevantnih akata donetih pod

okriljem Ujedinjenih nacija, a posebno Stokholmskom i Rio Deklaracijom.

Pretakanje te saglasnosti u corpus obavezujućih pravnih pravila je, međutim, u početnoj

fazi, i nije suštinski odmaklo od sektorske, fragmentarne pravne regulative koja je uz to,

po pravilu,sačinjena od okvirnih pravnih pravila ili standarda. I retke konvencije donete sa

ambicijom da predstavljaju univerzalni tip konvencija poput Okvirne konvencije UN o

klimatskim promenama (1992) ili Konvencije o biološkoj različitosti (1992) teško da će

uskoro izaći iz okvira partikularnog prava.

Zaštita životne okoline je znatno kvalitetnije urađena u evropskom regionalnom pravu

zahvaljujući jakim institucijama i relativnoj ekonomskoj i socijalnoj koheziji.

Konstituisanje jednog efektivnog međunarodnog prava zaštite životne sredine

podrazumeva zaključivanje multilateralnih ugovora koji bi obaveze država stipulisali u

formi striktnog prava (ius strictum). To je jedini pravnotehnički put koji državama

oduzima mogućnost da široko tumače svoje obaveze u zaštiti okoline.

Zaštita životne sredine je univerzalni interes međunarodne zajednice u celini. Kao takva

mora biti zajednička briga čovečanstva u smislu kolektivne obaveze država članica

međunarodne zajednice. Operacionalizacija te kolektivne obaveze je za države

neizvodljiva ako nanosi tešku i nepopravljivu štetu njihovom ekonomskom i socijalnom

razvoju koji može ići do tačke ugrožavanja prava na egzistenciju. Objektivne mogućnosti

država u ostvarenju zaštite životne sredine su različita. Na toj činjenici i počiva koncept

održivog razvoja kao ključni pojam projektovanog sistema zaštite životne sredine. Princip

zajedničke i diferencirane odgovornosti se ratione materiae mora protegnuti na oba

konstitutivna elementa koncepta održivog razvoja - kako ekološki tako i ekonomski.

I u pretpostavci konstituisanog međunarodnog prava zaštite okoline, postojeći

institucionalni mehanizam za nadzor i kontrolu primene je očigledno nedovoljan.

Upadljivo je da su sporovi oko zaštite okoline u maloj grupi specifičnih sporova koje

države, prihvatajući član 36(2) Statuta, isključuju iz obavezne nadležnosti Suda.

Na taj način se onemogućava popunjavanje nemalih pravnih praznina u međunarodnom

pravu zaštite okoline i kristalizacija relevantnih principa i pravnih pravila.

Izuzetan značaj koji zaštita životne sredine ima, traži potentnija i efektivnija tela od UNEP-

a. Jedan praktično mrtav organ Ujedinjenih nacija - Starateljski savet - bi mogao promeniti

svoju nadležnost i preuzeti brigu o očuvanju životne sredine.

Izgleda da samo sinhronizovana aktivnost međunarodne zajednice na pravnom i

institucionalnom planu, može obezbediti univerzalni interes zaštite životne sredine koja u

nekim svojim elementima, a naročito i značenjima, predstavlja zajedničku baštinu

čovečanstva.

96. SEKUNDARNA PRAVILA PRAVA ZAŠTITE ŽIVOTNE SREDINE

- ODGOVORNOST ZA ZAGAĐIVANJE

Pravila o odgovornosti za zagađivanje koja bi odgovarala slovu i duhu osnovnih principa

međunarodnog prava zaštite životne sredine tek se pomaljaju u međunarodnoj praksi.

Razlog valja tražiti prevashodno u oskudnosti i neodređenosti primarnih pravila

međunarodnog prava zaštite životne sredine koja bi trebalo da budu osnov i okvir za

konstrukciju pravila o odgovornosti kao sekundarnih pravila.

Opšti princip odgovornosti države za štete koje aktivnosti na njenoj teritoriji i teritoriji pod

njenom kontrolom prouzrokuju na teritoriji druge države, potvrđen u materiji zaštite

životne sredine Principom 21 Stokholmske i Principom 2 Rio Deklaracije, kao i

međunarodnoj sudskoj praksi, je fundamentalni princip u međunarodnom pravu zaštite

životne sredine. Princip nije konkretizovan u obliku specifičnih pravnih pravila primerenih

prirodi međunarodnog prava zaštite životne okoline. Shvatanje štete, oblika i osnova

odgovornosti zahtevaju konkretizaciju i prilagođavanje specifičnostima međunarodnog

prava zaštite životne sredine.

a) Pojam štete (damage) u međunarodnom pravu zaštite životne sredine ne poklapa se u

celini sa pojmom štete po opštim pravilima o odgovornosti države.

U smislu opštih pravila o odgovornosti, šteta podrazumeva posledice, bilo materijalne ili

moralne, koje proizlaze iz međunarodnog protivpravnog akta.

Potreba za specifičnim određenjem štete u međunarodnom pravu zaštite životne sredine

derivira iz činjenice da se svako zagađenje životne sredine ne kvalifikuje kao šteta, mada

to jeste u apstraktnom smislu. Vrhovni princip u međunarodnom pravu zaštite životne

sredine - princip održivog razvoja - kombinujući ekološki i ekonomski element, dopušta

zagađivanje koje „ne kompromituje sposobnost budućih.generacija u zadovoljavanju

njihovih vlastitih potreba".

Stoga pravo zaštite okoline traži specifično određenje štete.

U tom smislu, u međunarodnom pravu zaštite životne sredine su se iskristalisala dva

oblika štete:

šteta prouzrokovana fizičkim i pravnim licima i imovini na koju se, po pravilu, primenjuju

opšta ispecifična pravila o odgovornosti za materijalnu štetu.

šteta naneta životnoj sredini per se ili ekosistemu koja, kako stvari sada stoje, biva

predmet moralno-političke ili, čak, metafizičke odgovornosti.

Potonja šteta se i, po prirodi, razlikuje od štete nanete fizičkim i pravnim licima i imovini,

jer ne sadrži nužno elemenat prekograničnosti.

b) Što se odgovornosti (responsibility) za zagađivanje životne sredine tiče, treba naglasiti

da se sam termin u međunarodnom pravu široko i neprecizno koristi, tako da bez

odgovarajućeg prefiksa - „građanska", „moralna" i sl. - može izazvati nedoumice i

nesporazume.

U međunarodnom pravu zaštite životne sredine zastupljene su i moralna i građanska

odgovornost.

Moralna odgovornost, koja podrazumeva povredu pravila o zaštiti životne sredine kao

univerzalne vrednosti, predominantan je oblik odgovornosti za štete nanete životnoj

sredini. U praksi se kombinuje sa pozitivnim i negativnim merama, koje bi države

podstakle da obaveze u pogledu zaštite životne sredine poštuju i primenjuju. Pozitivne

mere obuhvataju, recimo, finansijsku pomoć, transfer tehnologije i drugu vrstu pomoći u

ispunjavanju preuzetih obaveza u pogledu zaštite životne sredine. Negativne su kaznene

mere koje se preduzimaju protiv strana ugovornica, pa čak, i neugovornica, koje ne

ispunjavaju obaveze zaštite životne sredine.

U načelu, navedene mere mogu biti primereno i korisno sredstvo za ostvarenje osnovnog

cilja zaštite životne sredine.

Neinstitucionalne mere, često dizajnirane u duhu „mekog prava su, po prirodi subjektivne

i, uglavnom, za adresate imaju nerazvijene zemlje. Institucionalne mere, pak, pogotovo

one koje se donose u Svetskoj banci, koja u materiji zaštite ima posebnu ulogu, teško

mogu izbeći uticaju vanpravnih momenata - odnosa snaga i oportuniteta - čime se

objektivno favorizuju razvijene zemlje kao največi zagađivači.

Građanska odgovornost države, bilo direktna ili kao odgovornost za fizička ili pravna lica

pod svojom jurisdikcijom (tzv. namesnička ili vikarna odgovornost), predviđena je u

međunarodnom pravu zaštite životne sredine, po pravilu, za štete nanete imovini i

fizičkim i pravnim licima. Efikasnija je od moralne odgovornosti, jer pored elemenata

osude određenog ponašanja, podrazumeva i uspostavljanje pređašnjeg stanja, ukoliko je

moguće, i kompenzaciju za pretrpljenu štetu.

Modelirana je u skladu sa opštim pravilima o odgovornosti ex delicto. Osobe-nost

sekundarnih pravila u oblasti zaštite životne sredine je, u konkretnoj stvari, u širokom

poimanju deliktne odgovornosti.

c) Od značajnog uticaja je osnov odgovornosti za štetu. Izgleda nesporno da je optimalna

odgovornost u oblasti zaštite životne sredine, kao i drugih dobara od univerzalnog

interesa, objektivna odgovornost. Ona je i predviđena u nekim ugovornim instrumentima

bilo kao jedini oblik odgovornosti ili kombinovana sa subjektivnom odgovornošću. Princip

objektivne odgovornosti u međunarodnom pravu zaštite životne sredine traži izvesna

prilagodavanja i dopune u svetlosti dva fundamentalna principa - principa održivog

razvoja i principa zajedničke i različite odgovornosti, barem kada su u pitanju štete

nanete životnoj sredini per se.

Iako se prihvati kao pravilo, objektivna odgovornost u oblasti zaštite okoline trpi

ograničenja. Jer, izgleda neprimenljiva u slučajevima kada je šteta prouzrokovana aktima

privatnih lica, fizičkih ili pravnih, koja ne deluju kao de iure ili de facto agenti države, jer

je tada eventualna odgovornost države rezidualna u okvirima tzv. vikarne ili namesničke

odgovornosti.

Objektivna odgovornost, za razliku od unilateralnih šteta, nije lako primenljiva kod

bilateralnih ili multirateralnih šteta, tj. šteta prouzrokovanih aktivnostima dve ili više

država.

U celini, može se reći da su pravila o odgovornosti za zagađivanje životne sredine

nedovoljno razvijena i da, štaviše, između tih pravila kao sekundarnih i primarnih pravila

koja utvrđuju standarde ponašanja u zaštiti životne sredine ne postoji poželjan sklad."Sve ima svoje, i vatra i led, u kap se spoje, i cemer i med... Sve ima svoje, vrlina i greh, tuge postoje da bi prizvale smeh..."

Ribica

Forumas u usponu

Posts: 191

Joined: 14 Mar 2009 16:56


Top



97. ARBITRAŽA

* Pojam i funkcije arbitraže. Arbitraža ima za cilj rešavanje sporova između država od

strane izabranih sudija na bazi poštovanja prava (član 37. Haške konvencije o mirnom

rešavanju sporova od 1907). Pribegavanje arbitraži podrazumeva obavezu izvršavanja

arbitražne presude u dobroj veri.

Konstitutivni elementi ustanove arbitraže:

a. arbitraža je izabrani sud;

b. sporovi koji se iznesu pred arbitražu rešavaju se na bazi međunarodnog prava;

c. arbitražna presuda je obavezna za strane u sporu.

Osnovna funkcija arbitraže je rešavanje sporova između država. Kao sudski organ

arbitraža se bavi pravnim sporovima. Stoga, veliki broj ugovora o arbitražnom rešavanju

sporova zaključenih posle Haške konferencije mira 1899. godine, sadrži rezerve na

osnovu kojih se iz nadležnosti sudova isključuju sporovi koji diraju „u vitalne interese,

nezavisnost ili čast" strana ugovornica.

Pored osnovne, arbitražnom sudu mogu biti pridodate i akcesorne funkcije. Recimo,

arbitražnom sudu se može staviti u nadležnost da formuliše izvesne preporukeili savete

koji nemaju karakter presude, tj. nemaju obaveznu snagu. Arbitražni sud može biti

ovlašćen da, u odsustvu pravnih pravila koja bi se primenila na konkretan spor, formuliše

pravna pravila na osnovu kojih bi se spor resio ili, čak, da ta pravila važe i pro futuro.

* Istorijat arbitražnog rešavanja sporova. Začetke arbitraže nalazimo u dalekoj prošlosti.

Prvi međunarodni ugovor koji se pominje u istoriji je neka vrsta arbitražnog kompromisa

između sumerskih gradova Lagoša i Ume. Razuđena praksa sklapanja arbitražnih ugovora

u antičkoj Grčkoj nastavlja se, u smanjenom obimu, i tokom srednjeg veka. U modernom

značenju, pojam arbitraža je tvorevina XVIII veka. Početni korak u konstituisanju tako

shvaćene arbitraže predstavlja Ugovor o prijateljstvu, trgovini i plovidbi između SAD i

velike Britanije 1974. godine. Nakon ovog zaključen je tokom XIX veka veliki broj

arbitražnih ugovora. Kvalitativnu promenu unosi arbitraža u slučaju „Alabama" (1872)

povodom spora koji je izbio između SAD i Velike Britanije usled toga što je Britanija,

dopuštajući izgradnju ratnog broda „Alabama", koji je u američkom građanskom ratu

1861-1865. godine bio u sastavu ratne flote južnih država, po tumačenju SAD prekršila

obaveze neutralne države.

Zahvaljujući dobrim delom uspešnom ishodu arbitraže u sporu „Alabama" jača ideja da se


arbitražom mogu rešavati i delikatni politički sporovi između država. Došlo se gotovo do

toga da se u arbitraži prepoznalo idealno sredstvo za očuvanje mira. Haške konvencije o

mirnom rešavanju sporova daju arbitraži centralno mesto. U ta rešenja ugrađena su i

dostignuća doktrine međunarodnog prava, jer su Haške konvencije pošle od projekta o

arbitražnom postupku formulisanih od strane Instituta za međunarodno pravo i

Interparlamentarne unije, krajem XIX veka. Minimalni elementi kompromisa ogledaju se u

ustanovljenju Stalnog arbitražnog suda. Izgrađen je sistem rezidualnih pravila o

arbitražnom postupku čime je unet elemenat stabilnosti u rešavanju sporova arbitražnim

putem.

Odredbe haških konvencija su imale znatnog uticaja na države. U periodu od 1907.

godine do izbijanja Prvog svetskog rata zaključeno je oko 70 dvostranih ugovora o

arbitraži. Novi elemenat razvoja arbitraže u ovom periodu ogleda se u tome da se, pored

tradicionalne tehnike bilateralnih ugovora, značaj arbitraže pokušava proširiti

organizovanim, kolektivnim naporima.

Na regionalnom, američkom planu, zaključuju se:

1) Ugovor od 1923. godine, kojim je pet centralnoameričkih država osnovalo Međunarodni

centralnoamerički tribunal koji je bio nadležan da rešava sve sporove ili pitanja koja

postoje ili se mogu pojaviti u odnosima ovih država, bez obzira na karakter ili poreklo, pod

uslovom da nisu rešena diplomatskim putem;

2) Međuamerički arbitražni ugovor od 1929. godine na osnovu koga su se stranke

ugovornice obavezale da arbitražnom tribunalu podnose na rešavanje sve sporove

međunarodnog karaktera koji su „podložni rešavanju na bazi primene pravnih principa".

U okviru Društva naroda od značaja su odredbe o arbitraži unete u Generalni akt o

mirnom rešavanju sporova od 1928. godine.

Ujedinjene nacije nisu bitno doprinele progresivnom razvoju arbitraže. Aktivnost

Organizacije se u ovom pogledu odvijala u dvostrukom pravcu. S jedne strane, OUN je, u

želji da u svoj sistem formalno uključi odredbe Generalnog akta koji je činio sastavni deo

sistema Društva naroda, rezolucijom Generalne skupštine (268 A/Š) usvojila Generalni akt

ne dirajući u njegov sadržaj. Akt se, po rezoluciji, primenjuje samo u odnosima između

država koje su mu pristupile i ni na koji način ne dira u prava ugovornica akta od 1928.

godine. S druge strane, Organizacija je, rukovođena namerom da kodifikuje pravila u vezi

arbitražnog postupka, poverila Komisiji UN za međunarodno pravo da priprema pravila o

arbitražnom postupku.

Komisija je, na osnovu izveštaja specijalnog izvestioca Sela, pripremila Nacrt konvencije o

arbitražnoj proceduri. Nacrt predstavlja osobenu kombinaciju elemenata kodifikacije i

progresivnog razvoja arbitražnog postupka. Elementi progresivnog razvoja ogledaju se

prvenstveno u priznanju nadležnosti Međunarodnog suda pravde u arbitražnom

postupku.

Razlika između arbitraže i stalnog međunarodnog sudstva. Nadležnost Suda pravde u

pogledu revizije i ništavosti arbitražnih presuda faktički bi vodila nekoj vrsti dvostepenosti

sudstva u međunarodnom poretku.

* Stalni arbitražni sud. Stalni arbitražni sud sa sedištem u Hagu osnovan je na Prvoj

haškoj konferenciji 1899. godine. Nadležan je za sve arbitražne slučajeve, izuzev ako se

stranke sporazumeju da osnuju poseban arbitražni sud (član 21). Nadležnost Stalnog

arbitražnog suda može se proširiti ratione personae i na sporove između država-nečlanica

ili sporove između država članica i država-nečlanica, ukoliko se one sporazumeju da

pribegnu rešavanju spora pred sudom (član 26). Države koje pribegavaju arbitraži

potpisuju poseban akt kojim se precizno utvrđuje predmet spora i ovlašćenja arbitra.

Sudije Stalnog arbitražnog suda biraju se tako što svaka ugovornica imenuje četiri ličnosti

priznate upućenosti u pitanja međunarodnog prava i najvišeg moralnog ugleda, koji se

ipso facto upisuju u listu arbitra koja se posredstvom Sekretarijata dostavlja svim

stranama ugovornicama. Dve ili više ugovornica mogu se sporazumeti da zajednički

imenuju jednog ili više arbitara. Mandat arbitara traje šest godina.

Spor se presuđuje od strane arbitara koje stranke u sporu izaberu sa liste. Ako takvog

sporazuma nema, svaka strana u sporu postavlja po dva arbitra, a ovi biraju

predsednika.

Sud ima dva organa: Stalni administrativni savet i Biro. Stalni administrativni savet

sačinjavaju diplomatski predstavnici strana ugovornica akreditovanih u Hagu.

Funkciju predsednika Saveta vrši ministar inostranih poslova Holandije. Biro Suda je

administrativni organ koji radi pod kontrolom Saveta. Biro vrši funkciju sekretarijata suda,

stara se o arhivi i obavlja administrativne poslove.

Jurisprudencija Stalnog arbitražnog suda nije naročito obimna. Do osnivanja Stalnog suda

međunarodne pravde države su petnaest puta iznosile sporove pred Stalni arbitražni sud.

Od osnivanja Stalnog suda međunarodne pravde, i inače retka obraćanja sudu su se još

više proredila do 1998. godine.

Od 1989. godine kada je Generalna skupština UN proklamovala „dekadu međunarodnog

prava" činjeni su napori da se oživi aktivnost Stalnog arbitražnog suda. Omogućeno je

nedržavnim entitetima, kompanijama i međunarodnim organizacijama, da budu stranke u

postupku pred arbitražama formiranim pod okriljem Stalnog arbitražnog suda. Od 1992.

do 1997. godine, usvojen je novi set fakultativnih pravila postupka.

Prvo su 1992. godine donesena Fakultativna pravila za arbitraže u sporovima između

dveju država. Naredne godine usvojena su Fakultativna pravila za arbitraže u sporovima

između dve strane od kojih je samo jedna država. 1996. godine su usvojena Fakultativna

pravila za arbitraže koje uključuju međunarodne organizacije i države, Fakultativna

pravila za arbitraže između međunarodnih organizacija i privatnih stranaka i Fakultativna

pravila za sve vrste sporova. U toku 1997. godine stupila su na snagu Fakultativna pravila

za koncilijaciju, Fakultativna pravila za koncilijaciju u sporovima koji se odnose na

prirodne resurse i okolinu, Fakultativna pravila za istražne (anketne) komisije. Usvojeni su

i novi modeli arbitražnih klauzula.

Došlo je i do iznošenja novih sporova pred Stalni arbitražni sud.

Stalni arbitražni sud nije organ koji rešava sporove već se u svakom konkretnom slučaju

sa liste arbitara ustanovljene pri Sudu formira arbitražni kolegijum koji presuđuje spor.

Ta lista sama po sebi ne predstavlja sudski kolegijum već je samo sredstvo koje treba da

olakša konstituisanje ad hoc arbitražnih sudova. Prema tome, valja povući razliku između

organizacionog okvira koji je stalan i arbitražnog suda koji se formira za presuđenje

konkretnog spora, a koji je ad hoc karaktera jer mu funkcija prestaje sa presuđenjem

spora.

* Struktura arbitražnog suda. Struktura ili kompozicija arbitražnog suda je od znatne

važnosti, jer se poverenje stranaka u arbitražni sud dobrim delom zasniva na poverenju u

ličnost arbitara.

Stranke u sporu tradicionalno poseduju potpunu slobodu u izboru arbitara. U prošlosti bilo

je uobičajeno da se arbitraža poverava pojedincu. Ova ličnost je figurirala kao arbitar ali

je u cilju razmatranja spora angažovala lice ili kolegijum upućene u međunarodno pravo.

Praksa da se rešenje spora poverava jednom arbitru trajala je do početka ovog veka. Pred

kraj ovog perioda su za arbitre određivani i istaknuti stručnjaci međunarodnog prava. Bilo

je i slučajeva da se nacionalnim sudovima poveri funkcija arbitara.

Od spora „Alabama" države se u postupku arbitraže, uglavnom, obraćaju:

1. ili mešovitim komisijama sastavljenim od po jednog ili dva nacionalna člana, tj. ličnosti

koje imenuju stranke u sporu (ovi članovi rešavaju u prvoj instanci) i trećeg ili petog člana

koga stranke biraju zajednički (arbitar) kome se slučaj podnosi na konk-rektnu odluku ako

se nacionalni članovi ne sporazumeju);

2. ili sudu sastavljenom od tri ili pet članova koji donose odluke većinskim glasanjem.

Haška konvencija od 1907. godine predviđa da svaka strana u sporu imenuje dva arbitra,

od kojih samo jedan može biti njeri državljanin ili je izabran među ličnostima koje je ta

stranka predložila za članove Stalnog arbitražnog suda. Ovako postavljeni arbitri

zajednički biraju neparnog člana koji obavlja funkciju predsednika. U slučaju podeljenih

glasova, izbor tog člana poverava se trećoj državi ili ličnosti izabranoj sporazumom

stranaka. Ukoliko se u ovom pogledu ne postigne sporazum, svaka strana u sporu

predlaže treću državu, a ove zajednički biraju predsednika. Ako u roku od dva meseca

ovako izabrane treće države ne postignu sporazum, pribegava se vučenju kocke.

Smisao ograničenja koje u pogledu izbora arbitara ostavlja konvencija jeste u tome da se

ograniči uticaj stranaka na izbor arbitara i tako naglasi nepristrasni i nezavisni karakter

suda. Korak dalje ide Generalni akt o mirnom rešavanju sporova kojiutvrđuje da se

arbitražni sud sastoji od pet članova, s tim što svaka strana u sporu imenuje po jednog

člana, dok ostala dva i predsednika biraju sporazumom iz reda državljana treće države

(član 22).

Pravila iz Haških konvencija i Generalnog akta su rezidualnog karaktera. U praksi stranke

u sporu postupaju i na drugačije načine. Znatni broj ugovora o arbitraži upućuje na

postupak koji se primenjuje prilikom konstituisanja komisije za mirenje. Ponekad se krug

potencijalnih kandidata za arbitre ograničava na listu arbitara pri Stalnom arbitražnom

sudu.

* Nadležnost. Nadležnost arbitražnih sudova je fakultativnog karaktera i zasniva se na

kompromisu. Drugim recima, arbitražni sud crpe svoju nadležnost iz saglasnosti stranaka

u sporu. Ta saglasnost se može postići u odnosu na konkretan spor (prigodna arbitraža) ili

odnosu na sporove određene vrste (institucionalna arbitraža).

Nadležnost u pogledu rešavanja sporova podrazumeva i nadležnost u pogledu donošenja

privremenih mera. Generalni akt predviđa u članu 33. da u svim slučajevima gde spor

predstavlja predmet arbitraže, naročito ukoliko se strane razilaze u pitanjima koja

proizlaze iz akata koji su već preduzeti ili se preduzimaju, arbitražni sud će u najkraćem

roku odrediti privremene mere.

Ratione personae, arbitraže su u smislu međunarodnog javnog prava nadležne da

rešavaju sporove između država. Pravilo po kome se samo države mogu pojaviti kao

parnične stranke pred sudom nije kod arbitraža tako strogo postavljeno kao kod Me-

đunarodnog suda pravde. U praksi je bilo slučajeva da arbitražni sudovi rešavaju sporove

između države u smislu međunarodnog prava i političko-administrativnih jedinica druge

države, sporove između država i međunarodnih organizacija, pa, čak, i sporove između

država i privatnih korporacija.

* Postupak pred stalnim arbitražnim sudom. I u pogledu pravila postupka od suštinskog je

značaja volja stranaka. Ugovori o rešavanju sporova arbitražnim putem na različit način

regulišu pitanje postupka. Nekim ugovorima stranke rezervišu pravo da u svakom

konkretnom slučaju odrede pravila postupka kompromisom. Izvesni ugovori ovlašćuju

arbitražne sudove da donesu sopstvena pravila postupka. Haška konvencija utvrđuje u

članu 74. da je arbitražni sud ovlašćen da „izda pravila postupka za vođenje spora, da

odluči o oblicima, redosledu i vremenu u kome svaka strana mora zaključiti svoje

argumente..."

Postupak pred arbitražnim sudom u načelu se sastoji iz dve razdvojene faze: pismene i

usmene faze. U pismenoj zastupnici podnose sudu i suprotnoj strani podneske,

protivpodneske, a po potrebi, replike i duplike. Podnesci se podnose u utvrđenom roku. Iz

razloga ekonomije postupka često se izostavlja usmena faza.

Stranke u sporu imaju pravo da postave delegate ili zastupnike da prisustvuju suđenju s

ciljem da posluže kao posrednici između stranaka i suda. Drugim recima, zastupnici ne

raspravljaju spor već samo predstavljaju stranu u sporu i u tom svojstvu su odgovorni za

odašiljanje i primanje podnesaka i protivpodnesaka; traže obaveštenja od zastupnika

druge strane i daju odgovore na zahteve i sl. Zastupnici su, takođe, ovlašćeni da sudu

usmeno iznesu one argumente za koje smatraju da idu u prilog njihovoj strani.

Postupak se okončava donošenjem presude. Presuda se donosi većinom glasova na tajnoj

sednici. Pored obrazloženja sadrži i imena arbitara.

* Pravo koje sud primenjuje. Arbitražni sud primenjuje pravo koje stranke utvrde u

kompromisu. Stranke to mogu da učine na dva načina:

a) enumeracijom pravnih pravila koje sud treba da primeni na konkretan slučaj; i

b) upućivanjem na odgovarajuće izvore.

Pored toga, moguće je da stranke stave u nadležnost sudu da formuliše pravna pravila

koja će poslužiti kao osnova za donošenje presude.

Upućivanje na odgovarajuće Formalne izvore može biti prećutno i izričito. Pre-ćutno se

zasniva na pretpostavci da je arbitražni sud kao međunarodni sud dužan da, u odsustvu

sporazuma stranaka o suprotnom, primenjuje međunarodno pravo. Predmet izričitog

upućivanja mogu biti različiti izvori. Generalni akt o mirnom rešavanju sporova (1928),

kao i znatan broj ostalih ugovora ovlašćuje sud da odluči „ех aequo et bono" ukoliko ne

postoji pravilo koje bi se na konkretni spor moglo primeniti na osnovu člana 38. Statuta

Stalnog suda međunarodne pravde. Dakle, u najvećem broju slučajeva stranke upućuju

arbitražni sud na odgovarajuća pravna pravila.

U odnosu na nepravne sporove, neki ugovori ovlašćuju sud da nađe „prijateljsko rešenje"

koje se ne zasniva na pravu. To se praktikuje onda kada rešenje političkog spora nije bilo

moguće postići mirnim putem ili ako sud nađe da spor nije arbitralne prirode. U ovim

slučajevima arbitražni sud deluje kao prijateljski arbitar ili izmiritelj.

* Karakter odluke arbitražnog suda. Odluka arbitražnog suda je, po svojoj pravnoj prirodi,

presuda. Presuda je konačna i protiv nje se ne može izjaviti žalba - res iudicata. Presuda

ima obaveznu snagu samo za stranke u sporu i u odnosu na konkretan slučaj.

Deo teorije i jurisprudencija Međunarodnog suda pravde stoje na stanovištu da se, pod

izvesnim uslovima, arbitražna presuda može poništiti. Praksa država i teorija kao moguće

osnove ističu razloge koji se tiču nadležnosti (ništavost arbitražnog kompromisa,

prekoračenje nadležnosti od strane arbitara, primena prava na koje sud nije bio ovlašćen

kompromisom), razloge koji se tiču pravila postupka (povreda pravila o jednakosti

stranaka pred sudom) i razloge koji se tiču samih arbitara (korupcija ili zabluda).

U uslovima decentralizovanog poretka kakav je međunarodni, izvršenje arbitražnih

presuda zasniva se u krajnjoj liniji na volji država. Klasično međunarodno pravo je

dopuštalo upotrebu prinudnih sredstava u slučaju da jedna strana iz neopravdanih

razloga odbije da izvrši arbitražnu presudu. Član 94. Povelje predviđa mogućnost davanja

preporuka ili preduzimanja drugih mera samo ako neka strana u sporu ne izvrši obaveze

na osnovu presude Međunarodnog suda pravde. Organizacija UN može preduzeti

odgovarajuće mere povodom neizvršenja arbitražne presude pod opštim uslovima

predviđenim u glavama VI i VII Povelje, ako usled neizvršenja presude nastane spor koji

može da ugrozi međunarodni mir i bezbednost.

Sa zanemarljivim izuzecima države su vrlo skrupulozno izvršavale arbitražne presude jer

je to pitanje časti i dostojanstva države.

98. IZBOR SUDIJA

* Izbor sudija. Postoje subjektivni i objektivni uslovi za izbor sudija Međunarodnog suda

pravde. Subjektivni uslovi utvrđeni su na opšti način članom 2. Statuta na osnovu koga se

sudije biraju bez obzira na njihovo državljanstvo iz reda ličnosti visokih moralnih kvaliteta

koji ispunjavaju uslove da u svojim zemljama zauzimaju najviša sudska zvanja ili su

priznati stručnjaci međunarodnog prava. Statut formuliše i uslov objektivnog karaktera -

da se prilikom izbora sudija vodi računa ne samo o tome da ličnosti koje budu izabrane

pojedinačno ispunjavaju potrebne uslove nego i da u Sudu kao celini budu zastupljeni

najvažniji oblici civilizacije i glavni sistemi sveta.

Subjektivni i objektivni uslovi za izbor sudije nisu u idealnom skladu. Uslov po kome se

sudije biraju „bez obzira na državljanstvo gubi na težini u kontekstu zahteva da se

prilikom izbora vodi računa o najvažnijim oblicima civilizacije i pravnim sistemima sveta.

Pored toga, Statut izričito predviđa da dvojica sudija ne mogu biti državljani iste države.

Predsednici Suda, sa izuzetkom za period 1994-1997, birani su iz reda nacionalnih sudija

stalnih članica Saveta bezbednosti, iako je do tada na snazi bila praksa da se sudije iz

stalnih članica Saveta, po pravilu, ne biraju na ovu funkciju.

Proces izbora sudija sastoji se iz dve sukcesivne faze: faze kandidovanja i faze izbora.

Faza kandidovanja je, po uzoru na Stalni sud međunarodne pravde, zasnovana na sistemu

indirektnog kandidovanja posredstvom instrumentarija nacionalnih grupa pri Stalnom

arbitražnom sudu. Sistem direktnog kandidovanja je svesno odstranjen da bi se

minimizirao uticaj političkog momenta prilikom konstituisanja Suda.

One članice UN koje nisu ugovornice Konvencije od 1907. biraju ad hoc nacionalne grupe

čiji je isključivi zadatak da kandiduju lica za sudije u Međunarodnom sudu pravde.

Najmanje tri meseca pre dana izbora Generalni sekretar UN pismeno obaveštava članove

arbitražnog suda koji predstavljaju stranke Statuta, kao i članove ad hoc nacionalnih

grupa i poziva ih da u određenom roku predlože ličnosti koje su u stanju da se prime

dužnosti sudija.

Nacionalnim grupama se preporučuje da se, pre nego što pristupe predlaganju kandidata,

posavetuju sa svojim najvišim sudom, pravnim fakultetima, kao i nacionalnim

akademijama i nacionalnim odeljcima akademija koje se bave proučavanjem prava.

Svaka nacionalna grupa predlaže najviše četiri kandidata, od kojih najviše dvojicu svojih

državljana. U praksi se međutim, predlaže, po pravilu jedan kandidat.

Države - stranke, koje nisu u isto vreme članice UN, imaju, na osnovu rezolucije

Generalne skupštine 264 (III) od 8. oktobra 1948. godine ista prava kao i članice u

pogledu kandidovanja lica za sudije Međunarodnog suda pravde.

Generalni sekretar sastavlja po alfabetskom redu listu predloženih ličnosti i dostavlja je

Generalnoj skupštini i Savetu bezbednosti.

Izbor se obavlja u ova dva politička organa UN. Generalna skupština i Savet bezbednosti

pristupaju izboru nezavisno jedno od drugog, na osnovu opštih proceduralnih pravila koja

važe u ovim organima. Izbor sudija je jedno od pitanja za koja se u Savetu bezbednosti ne

pravi razlika između stalnih i nestalnih članova.

Smatraju se izabranim oni kandidati koji dobiju apsolutnu većinu u Generalnoj skupštini i

Savetu bezbednosti. Iako su formalno svi kandidati jednaki u praksi je upadljivo da

naklonost izbornih organa uživaju kandidati članica UN.

Ako se posle prve izborne sednice ne popune sva mesta, održava se druga a po potrebi i

treća sednica. Ako posle treće sednice ostane neko nepopunjeno mesto, može se, na

zahtev Generalne skupštine ili Saveta bezbednosti, formirati mešovito telo sastavljeno od

po tri predstavnika Generalne skupštine i Saveta bezbednosti, da apsolutnom većinom

izabere za svako nepopunjeno mesto po jednog kandidata, koji se zatim predlaže

Generalnoj skupštini i Savetu bezbednosti da ga izaberu po uobičajenoj proceduri. U

slučaju da se mešovito telo jednoglasno saglasi, može se predložiti ličnost koja nije bila

na prvobitnom spisku koji je sastavio Generalni sekretar na osnovu predloga nacionalnih

grupa. Ako ovo telo ne uspe u svom zadatku, izabrane sudije u roku koji utvrdi Savet

bezbednosti popunjavaju prazna mesta iz reda kandidata koji su dobili barem jedan glas u

Generalnoj skupštini ili Savetu bezbednosti.

Sudije se biraju na period od 9 godina i mogu se ponovo birati. Da bi se obezbedio

kontinuitet u radu Suda, trećina sudija (5) bira se svake 3 godine.

99. ORGANIZACIJA SUDA

* Organizacija Suda. Međunarodni sud pravde je zbor nezavisnih sudija sa sedištem u

Hagu. Sud može zasedati i na drugim mestima kada god to smatra poželjnim. Ovom

mogućnošću Sud se do danas nije koristio.

Sudski kolegijum broji 15 sudija i taj broj, i pored znatnog povećanja broja država članica

Statuta. Sudije Međunarodnog suda pravde ne mogu vršiti nikakve političke ili upravne

funkcije, niti mogu u bilo kom predmetu pred Sudom nastupati kao zastupnici, savetnici ili

advokati. Takođe, ne mogu učestvovati u rešavanju nijednog predmeta u kome su ranije

učestvovali kao zastupnici, savetnici ili advokati jedne od stranaka, kao članovi državnog

ili međunarodnog suda, anketne komisije ili u bilo kom drugom svojstvu. U vršenju svoje

službe sudije uživaju diplomatske privilegije i imunitete. Obim privilegija i imuniteta sudija

odgovara onima koje opšte međunarodno pravo priznaje šefovima diplomatskih misija.

Predsednik Suda ima prvenstvo nad doajenom diplomatskog kora u Hagu. Privilegije i

imuniteti sudija Međunarodnog suda pravde ustanovljeni su razmenom nota između

predsednika Suda i ministra inostranih poslova Holandije koja je formalno potvrđena

rezolucijom Generalne skupštine 90.(1) od 11. decembra 1946. godine.

Iz reda sudija biraju se predsednik i potpredsednik na 3 godine, s tim što mogu biti

ponovo izabrani. Sud imenuje sekretara koji ima dvostruke funkcije - sudske i

diplomatske, s jedne strane, i administrativne, s druge. U statusnom pogledu sekretar

Suda izjednačen je sa pomoćnikom Generalnog sekretara UN.

Sud vrši svoje delatnosti u punom sastavu ili u većima. Ako sud dela u punom sastavu,

kvorum čine devetorica sudija. Postoje dve vrste veća Suda. Jedno se ustanovljava za

posebne vrste predmeta ili za konkretan predmet. Ako se veće formira za posebnu vrstu

sporova, kompoziciju veća utvrđuje Sud s tim što se veće mora sastojati od najmanje

trojice sudija. Ako se veće ustanovljava za poseban slučaj, broj sudija u veću određuje,

takođe, Sud, ali uz pristanak stranaka.

Druga vrsta su veća sa skraćenim postupkom. Sud ih sastavlja svake godine radi brzog

obavljanja predmeta. Sastoje se od petorice sudija.

Postupak pred većima može se zasnovati samo uz pristanak stranaka u sporu.

Kompozicija suda nije stalna, već se menja od spora do spora. Razlozi zbog kojih neki

sudija ne sudeluje u suđenju mogu biti različiti. Sudija ne može sudelovati u rešavanju

predmeta u kome je prethodno sudelovao kao zastupnik, savetnik ili advokat jedne od

stranaka, sudija državnog ili međunarodnog suda, anketne komisije ili u bilo kom drugom

svojstvu. Statut takođe utvrđuje da, zbog posebnih razloga, sudija može biti izuzet

prilikom rešavanja konkretnog predmeta. Odluku o tome donosi predsednik Suda ili sam

sudija, mada sudija, inače, nije ovlašćen da odbije da sudeluje u rešavanju spora. U

slučaju neslaganja predsednika i sudije, odluku donosi Sud. Kompozicija Suda može se

menjati i uključivanjem u Sud u punom sastavu ili veće Suda, tzv. sudije ad hoc

Ustanova ad hoc sudije ima dvostruku funkciju:

a) da izjednači položaj parničnih stranaka od kojih jedna ima svog državljanina u veću; i

b) da konstituiše formalnu jednakost parničnih stranaka kada nijedan od njih nema sudiju

svog državljanina u veću.

Ako Sud uvrsti u veće sudiju koji je državljanin jedne od parničnih stranaka (tzv.

nacionalni sudija), druga parnična stranka može da odabere jednu ličnost koja će da

sudeluje u svojstvu sudije."Sve ima svoje, i vatra i led, u kap se spoje, i cemer i med... Sve ima svoje, vrlina i greh, tuge postoje da bi prizvale smeh..."

Ribica

Forumas u usponu

Posts: 191

Joined: 14 Mar 2009 16:56

Top



100. NADLEŽNOST SUDA

* Uopšte o nadležnosti Suda. Nadležnost Međunarodnog suda pravde je

jedinstvena kategorija, tj. nadležnost je jedna i nedeljiva. Teorijski se, međutim, ona

može razlučiti na nadležnost ratione materiae, nadležnost ratione personae i nadležnost

ratione temporis.

Međunarodni sud pravde sam odlučuje o svojoj nadležnosti u konkretnom slučaju - tzv.

nadležnost za nadležnost. To proizlazi iz opšteg pravnog pravila da organ koji raspolaže



izvesnom jurisdikcijom ima pravo i obavezu da se izjasni o obimu svojih ovlašćenja. Kako

u međunarodnom poretku nema drugog stepena, ta ocena je konačna.

* Osnov nadležnosti Suda. S obzirom na pravni osnov, treba razdvojiti:

A. osnov nadležnosti suda u postupku rešavanja sporova;

B. osnov nadležnosti Suda u savetodavnom postupku.

A. U postupku rešavanja sporova osnov nadležnosti Suda je volja stranaka kao suverenih

jedinki. Stoga se i govori o konsenzualnom ili ugovornom osnovu nadležnosti Suda u

postupku rešavanja sporova. Kada Sud ispituje da li je nadležan ili ne, on, u stvari, ispituje

da li u tom smislu postoji pristanak stranaka. Budući da se zasniva na sporazumu

stranaka nadležnost Suda je uvek ograničenog karaktera, tj. postoji samo u onoj meri u

kojoj su je stranke prihvatile.

Što se tiče samog načina davanja pristanka, razlikujemo nekoliko slučajeva:

1. Kada se stranke u sporu koji je već izbio sporazumeju da rešenje spora nađu pred

Međunarodnim sudom pravde. U ovom slučaju stranke u sporu in concreto priznaju

nadležnost Suda. Ovaj sporazum se najčešće naziva kompromis.

2. Kada je, kako to određuje član 36.(1) Statuta, nadležnost Suda utvrđena ugovorima i

konvencijama na snazi. Naime, znatan broj ugovora - kako bilateralnih tako i

multilateralnih - sadrži tzv. kompromisne odredbe koje predviđaju jedan ili više načina

mirnog rešavanja određene vrste sporova. Među tim načinom često figurira i sudski, bilo

kao jedini bilo kao rezervni, tj. onaj koji se primenjuje u slučaju neuspeha diplomatskih

načina rešavanja sporova.

3. Kada država jednostranom deklaracijom prihvati fakultativnu klauzulu, tj. član 36.(2)

Statuta koji glasi: „Države stranke ovog Statuta mogu u svako doba izjaviti da priznaju -

ipso facto i bez posebnog sporazuma, prema svakoj drugoj državi koja primi istu obavezu

- nadležnost Suda u svim pravnim sporovima koji imaju za predmet:

tumačenje nekog ugovora;

svako pitanje međunarodnog prava:

postojanje bilo koje činjenice koja bi, ako se utvrdi, predstavljala kršenje neke

međunarodne obaveze;

prirodu ili veličinu dužne naknade zbog kršenja neke međunarodne obaveze".

Izjave o prihvatanju obavezne nadležnosti Suda daju se ili bezuslovno ili uz uslov

uzajamnosti od strane većeg broja država ili od strane određenih država ili za određeno

vreme.

Rezerve koje se pri tom ističu mogu biti trojake:

1. Ratione personae. Neke države koje su prihvatile fakultativnu klauzulu izuzimaju iz

tako ustanovljene nadležnosti suda sporove sa određenim državama. To se obično čini

opštim formulacijama, bilo pozitivnim, bilo negativnim.

2. Ratione materiae. Rezerve ove vrste su šarolike ali najveći broj izuzima iz nadležnosti

Suda sporove koji se tiču pitanja koja spadaju u domen unutrašnje nadležnosti. Kriterijum

za utvrđivanje prirode spora, tj. da li on po svojoj suštini ulazi u domen unutrašnje

nadležnosti ili je od međunarodnog interesa je dvojak: objektivan u slučaju kada se

priroda spora utvrđuje na osnovu međunarodnog prava ili subjektivan kada se priroda

spora utvrđuje na osnovu odluke same strane ili ustava i unutrašnjih propisa države. U

rezerve ove vrste spadaju i one na osnovu kojih se iz nadležnosti suda isključuju sporovi

za koje je predviđen neki drugi način mirnog rešavanja, sporovi za vreme trajanja

neprijateljstva, sporovi koji se tiču izvesnih multi-lateralnih ugovora i slično.

3. Ratione temporis. Ogledaju se u mogućnosti da se izjava o prihvatanju obavezne

nadležnosti opozove u svakom trenutku i rezervi po kojoj se izuzimaju sporovi koji se

odnose na činjenice ili situacije nastale pre određenog datuma.

Izjave o prihvatanju obavezne nadležnosti Međunarodnog suda pravde predaju se

Generalnom sekretaru UN koji prepiše izjava dostavlja strankama Statuta Suda i

Sekretaru Suda. S obzirom na načelo kontinuiteta Stalnog suda međunarodne pravde i

Međunarodnog suda pravde izjave o prihvatanju člana 36.(2) Statuta Stalnog suda

međunarodne pravde koji su na snazi, smatraju se među strankama Statuta obaveznim,

za preostalo vreme njihovog važenja i u skladu sa njihovim odredbama.

Izjave o prihvatanju nadležnosti Suda putem fakultativne klauzule predstavljaju

jednostrane pravne akte, čije je dejstvo zasnovano na načelu reciprociteta. Nadležnost

suda se, prema tome, prostire samo na države koje su prihvatile fakultativnu klauzulu i to

samo u obimu u kome se deklaracije o prihvatanju nadležnosti poklapaju.

4. Nadležnost Suda može biti zasnovana i prećutnim putem u toku samog postupka. Ta

ustanova je još u rimskom pravu poznata kao forum prorogatum. Ako, recimo, jedna

stranka iznese spor pred Sud, okolnost da u trenutku pokretanja postupka druga stranka

nije priznala nadležnost Suda u odnosu na konkretan slučaj ne dovodi nužno do toga da

se Sud oglasi nenadležnim. Druga strana može u toku postupka priznati nadležnost Suda.

Nadležnost Suda može biti ugovorena i formalnim putem do zaključenja usmenog dela

postupka.

B. Za razliku od postupka rešavanja sporova, nadležnost Međunarodnog suda pravde u

postupku davanja savetodavnog mišljenja se ne zasniva na konsenzualnoj osnovi, tj. na

sporazumu. Dajući savetodavno mišljenje Sud dejstvuje kao glavni sudski organ

Organizacije. Savetodavno mišljenje se ne daje državama, već organu ili organizaciji koja

ga traži.

Nadležnost Suda u savetodavnom postupku zasniva se neposredno na Povelji koja

predviđa da Generalna skupština, Savet bezbednosti kao i drugi organi i specijalizovane

agencije ovlašćeni od Generalne skupštine, mogu tražiti od Međunarodnogsuda pravde

savetodavno mišljenje o svakom pravnom pitanju i na Statutu po kome Sud ima

diskreciono pravo da postupa po tom zahtevu. Postupak se zasniva formalnim zahtevom

koji je, po svojoj prirodi, jednostrani akt.

Činjenica da Sud u savetodavnom postupku ne deluje na bazi saglasnosti, ne dira u

načelo suverenosti iz dva razloga: prvo, savetodavno mišljenje se ne daje državama niti

ga one mogu tražiti, i, drugo, savetodavno mišljenje nema obaveznu snagu.

* Oblici nadležnosti Suda

- Nadležnost ratione personae. U sporu pred Sudom samo se države mogu pojaviti u

svojstvu parničnih stranaka.

Sa stanovišta načina na koji se taj formalni uslov konstituiše razlikujemo tri grupe država

- potencijalnih parničnih stranaka.

1. U prvu grupu ulaze članice UN. Povelja predviđa da su „sve članice UN ipso facto

članice Statuta Međunarodnog suda pravde, budući da Statut Suda predstavlja sastavni

deo Povelje UN.

2. U drugu grupu ulaze nečlanice UN koje su stranke Statuta Međunarodnog suda pravde.

Statut predviđa mogućnost da se i stranke Statuta mogu obraćati Sudu. Uslovi pod kojima

država nečlanica UN može postati stranka Statuta Suda određuje se u svakom

konkretnom slučaju po podnošenju zahteva za pristupanje Statutu.

Druga prava koje države nečlanice UN crpu iz činjenice da su stranke Statuta, posebno u

vezi sa kandidovanjem i izborom sudija, utvrđena su rezolucijom Generalne skupštine 204

(III) od 8. oktobra 1948. godine.

3. U treću grupu ulaze države koje niti su članice UN niti su stranke Statuta, ali

se mogu obraćati Sudu pod uslovima koji određuje Savet bezbednosti „pridržavajući se

posebnih odredaba sadržanih u ugovorima na snazi." Ovlašćenja Saveta bezbednosti su

pri tom ograničena utoliko što ovi uslovi ni u kom slučaju ne smeju stavljatiparnične

stranke u nejednak položaj pred Sudom. Da bi se ove države obratile Sudu, neophodno je

da, u skladu sa rezolucijom Saveta bezbednosti 9 (1946), podnesu deklaraciju kojom se

obavezuju da prihvataju da u dobroj veri izvrše odluke Suda i da preuzmu sve obaveze

koje članice UN imaju na osnovu člana 94. Povelje. Deklaracija može biti posebna (odnosi

se na spor ili sporove koji su već iskrsli) ili opšta (odnosi se na sve sporove ili vrste

sporova koji su se pojavili ili bi se mogli pojaviti u budućnosti). Deklaracija se deponuje u

Sekretarijatu Suda.

Država koja nije stranka Statuta Suda niti je podnela deklaraciju u skladu sa rezolucijom

Saveta bezbednosti 9 (1946) nema pravo pristupa Sudu.

Međunarodne organizacije se ne mogu pojaviti pred Sudom kao stranke u sporu. To ne

znači da nemaju nikakvu procesnu ulogu, jer Sud može tražiti od javnih međunarodnih

organizacija obaveštenja u vezi sa sporovima koji se vode. Javne međunarodne

organizacije mogu takva obaveštenja slati i samoinicijativno. Ugovori o osnivanju nekih

specijalizovanih agencija (MOR, UNESCO, FAO i druge) predviđaju obavezu agencije da

Sudu dostavlja bilo koje obaveštenje koje bi Sud zatražio u skladu sa članom 34 Statuta.

Statut ne definiše izraz „javna međunarodna organizacija" ali se smatra da se odnosi na

međuvladine organizacije.

Procesna uloga međunarodnih organizacija je naglašenija u postupku davanja

savetodavnih mišljenja.

Tu možemo razlikovati dve situacije:

a) kada je međunarodna organizacija ovlašćena od Generalne skupštine da traži

savetodavno mišljenje o pravnim pitanjima koja proizlaze iz njene nadležnosti; i

b) kada se međunarodna organizacija pojavljuje pred Sudom na osnovu obaveštenja Suda

zato što Sud smatra daje u stanju da pruži podatke o relevantnom pravnom pitanju.

U prvom slučaju međunarodna organizacija ima mogućnost da u odgovarajućoj formi

pokrene savetodavni postupak. Zbog toga možemo zaključiti da u ovom slučaju

međunarodna organizacija ima punu procesnu sposobnost.

U drugom slučaju uloga međunarodnih organizacija je ograničenog karaktera. Svodi se na

pružanje podataka po pitanju o kome se traži savetodavno mišljenje i na stavljanje

primedbi na izjave koje su istim povodom dale druge međunarodne organizacije ili

države. Međunarodna organizacija u konkretnom slučaju nastupa u funkciji amicus curiae.

Statut i Pravila postupka uopšte ne pominju mogućnost da se pojedinac pojavi pred

Sudom. S obzirom na karakter pozitivnog međunarodnog prava, svaka rasprava o

pojedincu kao procesnom subjektu je de lege ferenda karaktera. No, to ne znači da

pitanja vezana na neki način za prava i interese pojedinaca ne mogu biti predmet ras-

prave pred Sudom.

- Nadležnost ratione materiae. Ako nadležnost Suda ratione materiae odredimo kao krug

poslova jednog Suda, onda možemo reći da je nadležnost Međunarodnog suda pravde

dvostruka:

da presuđuje, tj. da rešava „sve sporove koje stranke iznesu pred njega, kao i sve

slučajeve naročito predviđene Poveljom UN ili ugovorima i konvencijama na snazi";

da daje „savetodavno mišljenje o svakom pravnom pitanju na traženje svakog

organa ili ustanove ovlašćenog Poveljom UN ili u skladu sa njom";

Nadležnost Suda ratione materiae određena je funkcionalno, tj. svrhom zadacima i

ustrojstvom Suda s jedne strane, i konvencionalno, tj. sporazumom stranaka, s druge

strane.

Osnovni zadatak Suda je da rešava pravne sporove između država. U tom smislu, Savet

bezbednosti je dužan da vodi računa o tome da stranke pravne sporove po pravilu iznose

pred Međunarodni sud pravde u skladu sa Statutom Suda. Sud može raspravljati i one

sporove koji se odnose na pitanja unutrašnjeg prava ako odgovarajuće zadovoljenje nije

ostvareno posredstvom sudova u unutrašnjem pravnom poretku. Po pravilu su to situacije

kada neko strano fizičko ili pravno lice bude oštećeno radnjama ili propustima organa

domaće države pa, nakon što nije uspelo da ostvari zadovoljenje sredstvima koje

predviđa unutrašnji pravni poredak države štetnika, zahteva od svoje države da se

supstituiše umesto njega u međunarodnom sporu.

U jurisprudenciji nailazimo i na slučajeve da se Sud upušta u tumačenja pravila

unutrašnjeg prava povodom rešenja onih pitanja koja su incidentna ili prethodna u

odnosu na pitanja međunarodnog prava koje je Sud pozvan da rešava.

Sud je nadležan i da raspravlja sporove u pogledu činjenica ako se radi o ustanovljenju

činjenica koje bi, ako se njihovo postojanje utvrdi, predstavljale povredu neke

međunarodne obaveze.

Nadležnost Suda da odlučuje o predmetu spora obuhvata u sebi i nadležnost da odlučuje

o pitanju postojanja nekog drugog odnosa od koga ta odluka zavisi (prethodni prigovori).

U stvari, Sud se može upustiti u ocenu valjanosti formalnog akta kojim započinje

postupak iako nije zasnovao nadležnost u konkretnom slučaju.Ta mogućnost proizlazi iz

činjenice da je nadležnost Suda zasnovana na konsenzualnoj osnovi tj. saglasnošću volja

strana u sporu, dok se formalna valjanost akta kojim započinje postupak u tehničkom

smislu ceni na osnovu odredaba Statuta i Pravila postupka.

Kada je nadležnost Suda zasnovana u predmetu spora podrazumeva se da je u

nadležnosti Suda i da rešava incidentna pitanja (incidentna nadležnost). Pod ovom

nadležnošću se shvata donošenje odluke o privremenim merama, intervenciji i pret-

hodnim prigovorima. Incidentna nadležnost se, za razliku od nadležnosti u predmetu

spora, zasniva na nekoj objektivnoj činjenici kao što je zasnivanje postupka pred Sudom

(recimo, kod privremenih mera) ili presudi (kod tumačenja presude). Zbog toga se i može

nazvati inherentnom nadležnošću s tim što je suštinski vezana za postojanje nadležnosti

u glavnoj stvari.

Pored toga što rešava sporove između država, Sud može dati savetodavno mišljenje o

svakom pravnom pitanju na zahtev svakog organa ili ustanove koji budu Poveljom UN ili u

skladu sa njenim propisima ovlašćeni da traže to mišljenje. Da bi Sud dao savetodavno

mišljenje, potrebno je da se steknu dva uslova:

1. da je telo koje traži savetodavno mišljenje na to ovlašćeno Poveljom ili u skladu sa

njenim propisima, i

2. da je predmet zahteva pravno pitanje.

Na osnovu člana 96. Generalna skupština i Savet bezbednosti su izričito ovlašćeni da

traže savetodavno mišljenje o svakom pravnom pitanju. Drugi organi i specijalizovane

agencije mogu steći to pravo na osnovu ovlašćenja koje im Generalna skupština može

izdati u svako doba.

Predmet zahteva za davanje savetodavnog mišljenja može biti samo pravno pitanje.

Davanjem savetodavnog mišljenja po pitanju koje nije pravno, Sud bi postupio ultra vires.

Odluku o tome da li je konkretno pitanje pravno ili ne, donosi sam Sud.

Statut Suda kaže da Sud „može dati savetodavno mišljenje". Drugim recima, iako su

navedeni uslovi ispunjeni, Sud nije u obavezi da da savetodavno mišljenje ukoliko nađe

da postoje razlozi koji razmatranje zahteva za savetodavnim mišljenjem čine

neprikladnim.

Savetodavna mišljenja nemaju obaveznu pravnu snagu. Tela i organizacije koje su od

Suda zahtevale da da savetodavno mišljenje nisu u obavezi da ga poštuju. Kako,

međutim, Sud ima veliki autoritet, to se države i organizacije po pravilu ne ponašaju na

način koji je u savetodavnom mišljenju označen kao suprotan Povelji ili nekom

međunarodnom instrumentu. Ispravno je shvatanje da ta mišljenjapo svojoj pravnoj

prirodi nisu obavezna ali da se poštuju zbog svoje pravne zasnovanosti i autoriteta Suda.

Ponekad se stranke ugovornim putem obavezuju da će poštovati savetodavna mišljenja.

- Nadležnost ratione temporis. Nadležnost Suda ratione temporis je sekundarna, izvedena

nadležnost. Ne figurira kao samostalni oblik već je vezana za nadležnost ratione materiae

ili ratione personae.

To se formalno izražava u činjenici da se u sporazumu o ustanovljenju nadležnosti Suda

obično pojavljuje u obliku rezerve i to tako što se iz nadležnosti Suda isključuju sporovi

proizašli iz činjenica ili situacija koje su nastale pre nego što je sporazum o rešavanju

sporova sudskim putem stupio na snagu.

U postupku pred Sudom pitanje nadležnosti suda ratione temporis postavlja tek pošto je

ustanovljeno da je Sud ratione materiae nadležan da raspravlja konkretan spor. Jer, da bi

Sud bio nadležan u vremenskom aspektu, potrebno je da je nadležan u materijalnom

smislu, tj. da uopšte može da raspravlja o određenoj vrsti spora.

U praksi međunarodnih sudova nadležnost ratione temporis se ektenzivno tumači. Ako ne

postoje izričite odredbe, onda se odredba o sudskom rešavanju sporova tumači u smislu

da ne lišava Sud nadležnosti u odnosu na sve postojeće sporove koji se pred njega iznesu,

bez obzira da li su ti sporovi proizašli iz činjenica ili situacija koje su prethodile, ili

sledovale stupanju na snagu ugovora o sudskom rešavanju sporova.

Sud je formulisao opšte stanovište prema nadležnosti ratione temporis: „Sud je mišljenja

da se u slučaju sumnje, nadležnost koja se zasniva na jednom međunarodnom sporazumu

proteže na sve sporove koji su Sudu doneti posle donošenja takvog međunarodnog

sporazuma."

Međunarodno sudstvo uopšte prihvata pretpostavku o retroaktivnom dejstvu odredbi o

zasnivanju nadležnosti sudova u slučaju sporova između država. U prilog ovoj

pretpostavci ide i stanovište da se pri oceni svoje nadležnosti Sud vezuje za momenat

izbijanja spora.

101. POSTUPAK PRED SUDOM

Razlikujemo dve vrste postupka pred Sudom:

a) postupak u parnicama, i

b) postupak za davanje savetodavnih mišljenja.

* Postupak u parnicama. Parnica pred Sudom započinje na dva načina:

a) saopštenjem (notifikacijom) sporazuma o ustanovljenju nadležnosti Suda, i

b) pismenim zahtevom ili tužbom.

Ako su stranke postigle saglasnost da konkretni spor podvrgnu nadležnosti Suda tada bilo

koja od njih podnosi Sudu saopštenje. Saopštenje stranke mogu podneti i zajednički. Kako

je saopštenje formalni akt, to ga potpisuje zastupnik stranke, a uz njega, po pravilu, ide i

propratno pismo ministra inostranih poslova ili ambasadora te stranke akreditovanog u

Hagu.

Parnica započinje tužbom ako su se stranke unapred obavezale da će eventualne sporove

rešavati pred Sudom. Tužba je jednostrani akt čiji minimalni sadržaj propisujupravila

postupka. Pored naznačenja stranaka i predmeta spora tužba treba da sadrži i, što je

moguće preciznije, odredbu na kojoj se zasniva nadležnost Suda, te činjenice i osnove na

kojima počiva tužbeni zahtev. Originalni primerak tužbe potpisuje zastupnik stranke ili

diplomatski predstavnik stranke akreditovan u Hagu ili drugo ovlašćeno lice.

Sekretar Suda odmah obaveštava sve sudije na taj način što im dostavlja kopije posebnog

sporazuma ili tužbe kojom se slučaj podvrgava nadležnosti Suda. Na isti način sekretar

obaveštava i sve članice UN, kao i druge države koje su ovlašćene da se pojave pred

Sudom.

Parnične stranke predstavljaju zastupnici. U zastupanju mogu im pomagati pravni

savetnici i advokati.

Službeni jezici Suda su engleski i francuski. Pravilo je da se postupak vodi na jeziku o

kome se stranke sporazumeju. U odsustvu sporazuma svaka stranka se služi jezikom koji

izabere. Sud presudu izriče na službenim jezicima s tim što određuje koji se tekst ima

smatrati verodostojnim.

- Incidentni ili prethodni postupci. Postoje tri vrste incidentnih postupaka:

1. prethodni prigovori;

2. privremene mere;

3. intervencije.

1. Tužena strana može u roku koji je predviđen za dostavljanje odgovora na tužbu istaći

prethodne prigovore. Ovom institutu može pribeći i stranka koja formalno nema status

tužene strane u roku utvrđenom za podnošenje svog prvog podneska.

Prethodni prigovori se formulišu u posebnom dokumentu, mada izuzetno mogu

sačinjavati sastojak podneska stranke. Predmet prigovora može biti dvojak - ili se odnosi

na nadležnost Suda (npr. tvrdi se da ne postoji kompromis, da je istekao rok važnosti

ugovora ili odredbe o nadležnosti suda i slično) ili na neprihvatljivost tužbe (da nisu

iscrpljena sva sredstva predviđena unutrašnjim poretkom, da tužilac nema pravni interes

u.predmetu i slično).

Sud može doneti nekoliko odluka po prethodnim prigovorima:

a) može prihvatiti neki od istaknutih prigovora, i na taj način okončati spor. Spor se u tom

slučajumože ponoviti ako otpadne razlog zbog koga je Sud prihvatio prethodni prigovor

npr. u međuvremenu se iscrpu sva sredstva koja predviđa unutrašnji pravni poredak;

b) može odbiti prethodni prigovor i nastaviti sa postupkom:

c) može utvrditi da prigovori nemaju prethodni karakter, tako da Sud, donoseći odluku o

predmetu spora, rešava i pitanja koja su predmet prethodnih prigovora.

Ukoliko prethodni prigovor dira u tumačenje multilateralnog ugovora, Sekretar o

prethodnom prigovoru obaveštava sve strane ugovornice koje nisu stranke u sporu.

Jurisprudencija Međunarodnog suda pravde se odlikuje relativno velikim brojem

prethodnih prigovora. Uglavnom se tiču navodne nadležnosti Suda da raspravlja spor.

2. Privremene mere se izdaju na dva načina:

a) na osnovu zahteva za preduzimanje privremenih mera zaštite kada se tužitelj javlja

kao podnosilac zahteva;

b) pro prio motu od strane Suda.

Razlog izdavanja privremene mere je neposredna opasnost po pravo ili interes koji su

predmet spora. Zahtev za izdavanje privremenih mera može se podneti u bilo kojoj fazi

postupka. Zahtev treba da sadrži slučaj na koji se odnosi, prava koja treba zaštititi i mere

čije se izdavanje predlaže.

Rasprava o privremenim merama konstituiše posebnu fazu i ima prioritet u odnosu na sve

ostale slučajeve. Predsednik Suda po hitnom postupku saziva Sud na zasedanje i nakon

što primi potrebna objašnjenja stranaka Sud donosi odluku o privremenim merama u

formi naredbe. Po pravilu, postupak po privremenim merama traje oko 3 nedelje.

Donoseći odluku o privremenim merama, Sud nije vezan predlozima mera iznetim u

zahtevu za izdavanje.

Naredbu o privremenim merama Sud, ponekad, izdaje iako se prethodno nije izjasnio o

svojoj nadležnosti u glavnoj stvari povodom koje se podnosi zahtev za izdavanje tih mera.

3. Statut Suda predviđa dve vrste intervencija:

intervencija koja se zasniva na „zahtevu za dozvolu da se umeša (interveniše)";

intervencija koja se zasniva na „deklaraciji".

Država koja smatra da u sporu koji se rešava pred Sudom ima pravni interes koji može

biti ugrožen presudom, podnosi zahtev za dozvolu da interveniše, tj. umeša se u spor.

Zahtev treba da sadrži:

opis slučaja koji se sačinjava na osnovu informacija koje o zasnivanju postupka izdaju

Sekretar Suda i Generalni sekretar UN;

činjenice i prava koja opravdavaju intervenciju;

listu dokumenata koji potkrepljujuzahtev.

Odluka o zahtevu donosi se u formi presude. U slučaju da Sud dopusti intervenciju, te

država intervenient stupi u parnicu, obaveznost presude se proširuje i na intervenienta.

Druga vrsta intervencije odlikuje se time što se ne zasniva na diskrecionoj oceni Suda o

postojanju pravnog interesa treće države kao osnova za intervenciju, već na pretpostavci

da sama činjenica daje treća država strana ugovornica, višestranog ugovora čije su

strane ugovornice i države u sporu predstavlja dovoljan osnov za intervenciju.

Država koja želi da interveniše na osnovu člana 63. Statuta popunjava deklaraciju u

Sekretarijatu Suda. Krug država koje se obavezuju u podnetoj deklaraciji i tehnika

obaveštavanja su identične sa slučajem kada se intervencija zahteva na osnovu člana 62.

Statuta.

Za svaku državu koja pribegne intervenciji, tumačenje sadržano u presudi jednako je

obavezno kao i za stranke u sporu.

- Pismena faza postupka. Pismena faza se, uopšte uzev, sastoji u podnošenju pismenih

podnesaka i protivpodnesaka stranaka i obaveštenja Sudu. Odvija se simultano ili

konsekutivno. Simultani red podnošenja podnesaka, tradicionalno rezervisan za arbitražni

postupak, primenjuje se u slučajevima kada je postupak zasnovan notifikacijom posebnog

sporazuma o nadležnosti Suda. Sam sporazum stranaka obično određuje broj podnesaka i

redosled podnošenja. U odsustvu izričite odredbe ili sporazuma stranaka svaka podnosi

podnesak i protivpodnesak u utvrđenom roku.

Konsekutivni sistem se primenjuje ako je postupak započeo jednostranim aktom, tužbom

jedne stranke. U tom slučaju tužilačka strana podnosi podnesak a tužena odgovara

protivpodneskom. Ako se stranke slože i ako Sud nađe za potrebno, može se dozvoliti i

replika tužitelja (Reply) i duplika tuženog (Rejoinder).

Minimalni sadržaj podneska i protivpodneska je utvrđen pravilima postupka. Podnesak

treba da sadrži: navođenje relevantnih činjenica, pravni osnov i stanovište ili zaključak.

Protivpodnesak treba da sadrži: prihvatanje ili osporavanje činjenica iznetih u podnesku;

bilo koje dodatne činjenice ukoliko su neophodne; zapažanja koja se tiču pravnog osnova

društvenog zahteva, pravni osnov navoda u protivpodnesku i stanovište ili zaključak

tužene stranke.

Pismena faza postupka je poverljive prirode. Original svakog parničnog pismena potpisan

od zastupnika stranke dostavlja se Sekretaru Suda zajedno sa određenim brojem kopija

koje koriste druge strane u sporu, i sudije Suda. Pravilo o poverljivosti pismene faze

ublaženo je 1968. godine, tako da pismeni podnesci dospevaju u javnost nakon otvaranja

usmene rasprave. U tu svrhu podnesci se deponuju.

- Usmena faza postupka. Usmena faza postupka sastoji se iz saslušanja svedoka, veštaka,

zastupnika, savetnika i advokata od strane Suda Zakazuje se naredbom Suda ili

predsednika ukoliko Sud ne zaseda. Red zakazivanja rasprava određuje se na osnovu

pripremljenosti predmeta za raspravu, a ukoliko je za raspravu pripremljeno više

predmeta, merodavno je mesto predmeta u Upisniku. Prioritet se priznaje:

zahtevu za izricanje privremenih mera,

postupku izdavanja savetodavnih mišljenja ukoliko Sud nađe da zahtev za savetodavno

mišljenje zaslužuje urgentni tretman.

U principu rasprava je javna, ali se javnost može isključiti na zahtev stranaka ili po odluci

Suda

Red izlaganja stranaka određuje se sporazumom, a ako sporazuma nema, odlukom Suda.

Obično prvi govori zastupnik tužitelja. U postupku po prethodnom prigovoru obično prvi

govori zastupnik stranke koja ističe prigovor koji, inače, u glavnoj stvari ima status tužene

stranke.

Pre početka rasprave, Sud može ukazati strankama na tačke i pitanja na koja treba da

obrate posebnu pažnju. Tokom rasprave Sud može postavljati pitanja zastupnicima,

savetnicima i advokatima i tražiti od njih objašnjenje.

Svedoke i veštake ispituju zastupnici, savetnici ili advokati stranaka pod kontrolom

predsednika Suda. Pitanja im mogu postavljati i predsednik i sudije. Pre davanja iskaza

svedoci i veštaci polažu zakletvu. Sud može zahtevati od stranaka da pozovu svedoke ili

veštake, a može samoinicijativno ili po zahtevu stranaka tražiti obaveštenje od javne

međunarodne organizacije u vezi sa sporom koji se vodi. Ako nađe da su veštačenje ili

uviđaj neophodni Sud, nakon saslušanja stranaka, izdaje naredbu kojom utvrđuje predmet

veštačenja ili uviđaja, broj lica i način postavljanja lica koja treba da sprovedu veštačenje

ili uviđaj i postupak veštačenja ili uviđaja.

Nakon što su zastupnici, savetnici i advokati kompletirali svoja izlaganja, predsednik Suda

objavljuje okončanje usmene rasprave. Sud može, proprio motu, ponovo otvoriti raspravu

ukoliko nađe da je to neophodno. U svakom slučaju, po okončanju usmene rasprave

stranke nemaju pristup Sudu bilo da še radi o dodatnom pismenom materijalu ili novoj

činjenici izuzev ako nisu pozvane od Suda da to učine odnosno ako su se tokom rasprave

obavezale da podnesu izvesni dodatni materijal.

- Postupak pred većima. Član 26. Statuta predviđa mogućnost ustanovljenja jednog ili

više veća sastavljenih od najmanje trojice sudija za rešavanje određenih vrsta predmeta

(npr. predmeta po pitanjima rada i predmeta koji se odnose na prevoz i promet). U cilju

brzog obavljanja poslova Sud sastavlja svake godine veće od petorice sudija koje rešava

po kratkom postupku kada to stranke

zahtevaju.

Presuda koju izrekne Veće ima jednaku snagu kao i presuda koju izriče Sud u punom

sastavu.

Postupak pred specijalnim većima i većima sa sumarnim postupkom je, u osnovi,

regulisan istim pravilima kao i postupak pred Sudom u punom sastavu.

Pismeni postupak pred većima sastoji se od po jednog podneska svake strane. Veće

može, na predlog stranke ili po sopstvenoj inicijativi dozvoliti podnošenje novih pismenih

podnesaka u utvrđenim obaveznim rokovima. Usmeni postupak nije obavezan, jer na

predlog stranaka Veće može odlučiti da se usmeni postupak ne održi, mada i u tom

slučaju Veće može pozvati stranke da usmeno izlože potrebna objašnjenja ili da daju

obaveštenja.

* Postupak za davanje savetodavnih mišljenja. Organizacije ili ustanove

koje su ovlašćene da traže savetodavno mišljenje obraćaju se Sudu pisanim podneskom

koji precizno postavlja pitanje o kome se traži mišljenje. Pisanom zahtevu se prilažu sva

dokumenta koja mogu poslužiti razjašnjavanju pitanja.

Po prijemu zahteva sekretar Suda upućuje kopije zahteva kojima se traži savetodavno

mišljenje svim državama koje imaju pravo izaći pred Sud Pored toga, sekretar obaveštava

države koje imaju pravo izaći pred Sud i sve međunarodne organizacije koje po mišljenju

Suda ili ako on ne zaseda, po mišljenju predsednika Suda, mogu dati obaveštenja o

pitanju o kome se traži savetodavno mišljenje. Obaveštenje se daje posebnim i direktnim

saopštenjem da je Sud spreman primiti pismena izlaganja onih država i organizacija u

roku koji odredi predsednik ili saslušati izlaganja u javnoj sednici koja se zakazuje u tu

svrhu.

Ako bilo koja država ovlašćena da se pojavi pred Sudom ne primi posebno obaveštenje,

takva država može izraziti želju da podnese pismenu izjavu ili da bude saslušana. Odluku

o tome donosi Sud.

Državama ili organizacijama koje su podnele pismene ili usmene izjave, ili i jedne i druge,

dopušteno je da stavljaju primedbe na izjave koje su učinile druge države ili organizacije u

obliku, obimu i u rokovima koje u svakom pojedinom slučaju određuje Sud, ili, ako on ne

zaseda, predsednik Suda.

Odredbe Statuta o tehničkim pravilima postupka su šture. Odredbom člana 68. Sud je

ovlašćen da se rukovodi i odredbama Statuta koje se primenjuje na rešavanje sporova

ukoliko smatra da njihovoj primeni ima mesta.

Dve su bitne razlike između postupaka rešavanja sporova (kontenciozni postupak) i

postupka davanja savetodavnih mišljenja. Prva je da u savetodavnom postupku nema

stranaka u pravom smislu reči, jer se uloga država i međunarodnih organizacija svodi na

opskrbljivanje Suda potrebnim obaveštenjima, tj. države i organizacije nastupaju kao

amicus curiae. Druga se ogleda u relativno širokoj slobodi u odnosu na postupak. Pismeni

postupak je obično kraći, a po potrebi, može biti i izostavljen. Usmeni postupak se često

ne održava.

- Okončanje postupka pred Sudom. Postupak u parnicama se okončava na tri načina:

1. presudom,

2. povlačenjem tužbe,

3. poravnanjem.

Presuda se donosi na većanju koje se održava po okončanju rasprave. Većanje je tajno.

Sve odluke Suda donose se glasovima većine prisutnih sudija, a u slučaju da su glasovi

sudija podeljeni, odlučuje glas predsednika Suda ili sudije koji ga zamenjuje.

Presudu potpisuju predsednik i sekretar Suda. Ako presuda ne izražava jednodušno

mišljenje sudija, svaki sudija može da izloži odvojeno mišljenje. Razlikuju se, u stvari,

odvojeno (dissenting opinion) i individualno mišljenje (individual opinion). Odvojeno

mišljenje se izdaje u slučaju kada se sudija ne slaže ni sa dispozitivom odluke ni sa

obrazloženjem. Ovo mišljenje je obrazlaganje negativnog glasa sudije u Veću.

Presuda se donosi u povodu incidentnih pitanja u parnici i u odnosu na glavni spor (in

meritum).

Statut predviđa da presuda ima obaveznu snagu, ali pri tom postavlja ograničenja ratione

personae (presuda deluje samo između parničnih stranaka) i ratione materiae (samo u

odnosu na predmet spora). Presuda postaje obavezna u momentu kada se pročita na

javnoj sednici Suda. Presuda je obavezna i u odnosu na državu koja je intervenisala u

sporu po osnovu člana 63. Statuta.

Presuda Suda je konačna i bez priziva. U slučaju spora o smislu i domašaju presude, Sudu

pripada pravo da je tumači na zahtev svake strane. Ovde je reč o tzv. interpretativnim

presudama.

Presude se mogu podvrći reviziji na osnovu otkrića neke činjenice takve prirode koja bi

odlučujuće delovala, a koja je pre izricanja presude bila nepoznata Sudu i stranci koja

traži reviziju. Neznanje činjenice mora biti izvinjavajućeg karaktera, tj. da ga stranka nije

skrivala. Postupak revizije se pokreće „zahtevom za reviziju" a otvara se presudom Suda

koja izričito konstatuje postojanje nove činjenice, priznaje joj značenje osnova revizije i na

osnovu tog proglašava da je zahtev za reviziju prihvaćen. Subjektivni rok za podnošenje

zahteva je šest meseci računajući od momenta otkrića činjenice, a objektivni je deset

godina. Po proteku roka od deset godina zahtev za reviziju se ne može podneti.

Presude Suda su obavezujućeg karaktera. Članice UN su preuzele obavezu da će

prihvatiti odluku Međunarodnog suda pravde u svakom sporu u kome su stranke.

Pored presude, kao način prestanka parničnog postupka pred Sudom pojavljuju se i

povlačenje tužbe i poravnanje.

Ako je postupak zasnovan tužbom, tužilac može u bilo kom trenutku pismeno obavestiti

Sud da odustaje od tužbenog zahteva. Ako tužena strana od trenutka prijema

obaveštenja u Sekretarijatu Suda nije preduzela nijednu parničnu radnju, Sud ili

predsednik Suda u slučaju da Sud ne zaseda donosi naredbu kojom konstatuje prekid

postupka i nalaže brisanje spora iz Upisnika.

Stranke mogu u svako doba pre donošenja presude sklopiti sporazum o poravnanju o

kome obaveštavaju Sud, a mogu i uzajamnim sporazumom obavestiti Sud da prekidaju

postupak. U oba slučaja obaveštenje upućeno Sudu mora biti formalnog pismenog

karaktera.

U procesnom pogledu presuda, s jedne strane, i poravnanje odnosno povlačenje tužbe, s

druge strane, imaju iste efekte. No, razlika postoji u materijalnom smislu jer se presudom

spor okončava dok prekid postupka u slučaju poravnanja i povlačenja tužbe ne znači ipso

facto i rešenje spora.

Savetodavni postupak se, po pravilu, okončava davanjem savetodavnog mišljenja.

Mišljenje se proglašava na javnoj sednici o čemu prethodno moraju biti obavešteni

Generalna skupština i predstavnici članova UN, kao i predstavnici ostalih država i

međunarodnih organizacija kojih se to neposredno tiče.

102. STALNI MEĐUNARODNI KRIVIČNI SUD

Stalni međunarodni krivični sud (MKS) osnovan je Rimskim statutom, koji je stupio na

snagu 1. maja 2002. MKS poseduje subjektivitet kako u međunarodnom tako i u

unutrašnjem pravu država stranaka Statuta Suda. Za razliku od ad hoc tribunala za bivšu

SFRJ i Ruandu nije deo organizacione strukture Ujedinjenih nacija, već predstavlja

nezavisno sudsko telo.

Sud, poput specijalizovanih agencija, sklapa sporazum o odnosu sa Organizacijom

ujedinjenih nacija koji reguliše raznovrsne modalitete odnosa OUN i Suda.

MKS je složen organizam sastavljen iz nekoliko organa. To su:

a) predsedništvo;

b) Žalbeni deo, Pretresni deo i predsudeći deo;

c) ured tužioca i,

d) Sekretarijat.

Sudski kolegijum čini osamnaest sudija. Sudije se biraju sa dve liste - liste A na kojoj su

pravnici krivičari i liste B na kojoj su međunarodni pravnici specijalizovani za

međunarodno humanitarno pravo i međunarodna ljudska prava. Sa prve liste se bira

najmanje devet sudija a sa druge najmanje pet, a na naknadnim izborima koji se vrše

održava se ekvivalentni odnos sudija utvrđen dvema listama.

Sudije, kao i tužioca bira Skupština država stranaka Statuta.

Iz sudskog sastava bira se predsedništvo Suda koje se sastoji iz predsednika te prvog i

drugog potpredsednika. Predsedništvo je prevashodno odgovorno za normalno

funkcionisanje Suda, pod kojim se u konkretnom slučaju ne podrazumeva Ured tužioca.

Nadležnost MKS, iako jedna i jedinstvena, može se razmatrati u četiri vida:

1. nadležnost ratione materiae. Stvarna nadležnost Suda ograničena je na zločin

genocida, ratne zločine, zločine protiv čovečnosti i zločin agresije. U odnosu na potonji,

nadležnost Suda nije efektivna do donošenja odredbe Statuta Suda koja bi definisala

zločin agresije i odredila uslove pod kojima bi Sud vršio jurisdikciju.

2. nadležnost ratione personae. Stranka Statuta, po pravilu, priznaje nadležnost Suda u

odnosu na svoje državljane nezavisno od toga gde su zločini počinjeni. Ako je stranka

Statuta pokrenula istragu ili krivični postupak protiv svog državljanina ili, pak, našla da

nema mesta krivičnom gonjenju, slučaj je nedopustiv za Sud, pod uslovom da konkretna

stranka Statuta želi ili je u stanju sprovesti istragu i krivični postupak.

3. nadležnost ratione temporis Suda proteže se na zločine počinjene nakon stupanja na

snagu Statuta Suda u odnosu na svaku ugovornicu.

Nadležnost MKS je, za razliku od nadležnosti ad hoc krivičnih tribunala, komplementarna

sa nacionalnim krivičnim nadležnostima. U praktičnom smislu, to znači da je nadležnost

MKS, po pravilu, supsidijerna. Konstituiše se u dva slučaja:

kada država nije sposobna i voljna da sama pokrene i vodi postupak protiv lica za koje se

osnovano sumnja daje počinilo zločin iz stvarne nadležnosti Suda, i,

kada važnost slučaja traži postupak pred Sudom.

Postupak pred Sudom pokreću Savet bezbednosti UN, bilo koja država stranka Statuta i

tužilac proprio motu.

Savet bezbednosti može ne samo da uputi tužioca na neku „situaciju kada nađe da je

počinjen zločin iz nadležnosti Suda, već i da zatraži prekid istrage ili krivičnog progona.

Time se baca nemala senka na nezavisnost Suda koja je sama suština sudske funkcije.

Takođe, svaka strana ugovornica Statuta može tužiocu skrenuti pažnju na situaciju

ukoliko nađe da je počinjen zločin iz nadležnosti Suda, bez obzira na državljanstvo

osumnjičenog.

Ovlašćenja tužioca po Statutu MKS su znatno skromniji od onih koji poseduju tužioci ad

hoc tribunala. Suštinski u pravu MKS tužilac je pre stranka u sporu izjednačena sa

odbranom nego samostalni organ Suda.

Tužilac nema ovlašćenje da podigne optužnicu proprio motu. Nakon što prikupi

relevantna obaveštenja o navodnim zločinima iz nadležnosti Suda, bilo proprio motu ili od

Saveta bezbednosti, odnosno strane ugovornice Statuta, tužilac ceni da li ima osnova za

pokretanje istrage. Ukoliko nađe da postoji odgovarajuća osnova, istragu može pokrenuti

pošto od Predraspravnog veća dobije odgovarajuće ovlašćenje.

Pretresno veće donosi odluku nakon ocene dokaza i razmatranja čitavog toka postupka.

Okrivljeni ima pravo da se žali protiv interlokatornih odluka (npr. odluke o nadležnosti) i

osuđujuće presude. To pravo pripada i tužiocu, koji uz to žalbu može podneti i na

oslobađajuću presudu.

O žalbi odlučuje Žalbeno veće koje žalbu može odbiti, prihvatiti i osloboditi žalioca, te

vratiti slučaj na ponovno suđenje ili preinačiti kaznu.

Statut MKS poznaje i institut revizije presude.

Aktivnu legitimaciju za podnošenje zahteva za reviziju prema Statutu poseduju osuđeni i

tužilac. Pravni osnovi za podnošenje zahteva za reviziju obuhvataju:

otkriće nove činjenice koja nije bila poznata tokom postupka, a koja bi bila od odlučujuće

važnosti pri donošenju presude,

saznanje da je odlučujući dokaz bio lažan ili krivotvoren, i,

saznanje da su jedan ili više sudija teško prekršili svoju dužnost prilikom suđenja.

Zahtev za reviziju podnosi se Žalbenom veću koje ocenjuje opravdanost zahteva. Ukoliko

nađe da je zahtev opravdan, Žalbeno veće ima tri mogućnosti na raspolaganju:

da sazove Pretresno veće koje je donelo presudu,

da predmet dodeli drugom pretresnom veću, i,

da samo donese meritornu odluku.

103. OSTALI MEĐUNARODNI SUDOVI

Pored napred navedenih, uključujući i sudove koji deluju u regionalnim okvirima,

predominantna sudska tela koja odlikuje stalnost su administrativni sudovi. Nadležni su

za rešavanje radnih sporova između međunarodne organizacije i njenih službenika bilo

stalnih ili povremenih.

Administrativni sud sa najdužom tradicijom je Tribunal Međunarodne organizacije rada

osnovan u prvoj polovini prošlog veka. Poverena mu je i nadležnost da rešava radne

sporove u preko 30 međunarodnih organizacija kako univerzalnih (Organizacija UN za

obrazovanje, nauku i kulturu (UNESCO), Svetska zdravstvena organizacija (WHO), Svetska

metereološka organizacija i druge), tako i regionalnih (Evropska organizacija za atomsku

energiju, Evropski patenti sistem).

Vremenom su i druge međunarodne organizacije, posebno one koje deluju na

ekonomsko-finansijskom polju, osnovale svoje administrativne sudove poput Svet-ske

banke za obnovu i razvoj, Međunarodnog udruženja za razvoj i Međunarodne finansijske

korporacije.

Posebno mesto u grupi administrativnih sudova zauzima Administrativni sud Ujedinjenih

nacija. Osnovan od strane Generalne skupštine UN na osnovu člana 22. Povelje,

Administrativni sud je nezavisno sudsko telo nadležno da rešava sporove između

službenika i Organizacije UN u pogledu zakonitosti administrativnih odluka. Aktivna

legitimacija pred Sudom rezervisana je za službenike, budući da Generalni sekretar, koji

rukovodi administracijom Organizacije, ima na raspolaganju širok spektar mera u odnosu

na službenike.

Presude Administrativnog suda su konačne.

104. AD HOC MAĐUNARODNI SUDSKI ORGANI

Ad hoc međunarodni sudski organi konstituišu se, po pravilu, u krivičnopravnoj materiji. U

ovu grupu mogu se svrstati ad hoc krivični tribunali i tzv. hibridni ili mešoviti krivični

sudovi.

Era ad hoc krivičnih tribunala započinje osnivanjem Međunarodnog vojnog tribunala u

Nirnbergu (1945) i Međunarodnog vojnog tribunala za Daleki Istok u Tokiju (1946).

Nirnberški i Tokijski tribunal su promovisali ideju međunarodnog krivičnog sudstva što im,

samo po sebi, obezbeđuje posebno mesto u istoriji međunarodnog prava i pored pravnih

manjkavosti koje su im imanentne.

U poslednjoj deceniji XX veka osnovana su dva ad hoc krivična tribunala - Međunarodni

krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju (ICTY) i Međunarodni krivični tribunal za Ruandu

(ICTR).

Tribunal za bivšu Jugoslaviju osnovan je rezolucijom Saveta bezbednosti 827 od 25. maja

1993. donetom na osnovu Glave VII Povelje Ujedinjenih nacija.

Članom 1. Statuta Tribunala utvrđeno je da je nadležan za kažnjavanje lica odgovornih za

teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava počinjena na prostoru bivše SFRJ od

početka 1991. godine.

Nadležnost Tribunala ratione materiae obuhvata:

1. teška kršenja Ženevskih konvencija iz 1949;

2. kršenja zakona i običaja rata;

3. zločin genocida; i

4. zločine protiv čovečnosti.

Tribunal čine pretresna veća sastavljena od trojice sudija, koja donose presudu u prvom

stepenu, i Žalbenog veća od petorice sudija koje donosi konačnu presudu.

Tužilaštvo je deo unutrašnje strukture Tribunala. U praksi, tužilac Tribunala uživa visok

stepen samostalnosti i de facto je van kontrole sudske vlasti.

Međunarodni krivični tribunal za Ruandu osnovan je, takođe, rezolucijom Saveta

bezbednosti 995. od 11. novembra 1994.

U nadležnosti Tribunala je kažnjavanje za zločine počinjene u Ruandi kao i zločine

počinjene u susednim državama od strane građana Ruande.

Nadležnost Tribunala ratione materiae je specifična i obuhvata:

a) zločin genocida;

b) zločine protiv čovečnosti; i

c) kršenje člana 3. Ženevskih konvencija i Dopunskog protokola II.

Tribunal u Ruandi čine pretresna veća a funkciju Žalbenog veća obavlja Žalbeno veće

tribunala za bivšu Jugoslaviju. Do 2002. godine i funkciju tužioca ruandskog Tribunala

obavljao je tužilac Tribunala za bivšu Jugoslaviju.

Statuti oba Tribunala predviđaju primat u odnosu na nacionalne krivične sudove u slučaju

konkurentne nadležnosti bez obzira na fazu krivičnog postupka pred nadležnim

nacionalnim sudom.

Učinak Tribunala može se ceniti iz dva ugla. Tribunali su doprineli afirmaciji ideje

međunarodnog krivičnog pravosuđa koja je, nakon nirnberške i tokijske faze, gotovo

zamrla. Jurisprudencija Tribunala je potpomogla kristalizaciji i definitivnom prihvatanju

međunarodnog krivičnog prava kao podsistema međunarodnog prava. Tribunali su,

takođe, utrli put za formiranje stalnog Međunarodnog krivičnog suda u čijoj su konstrukciji

i pravu koje primenjuje prepoznatljivi uticaji prava i prakse dva Tribunala.

U ostvarivanju ideje međunarodne krivične pravde, kako samo osnivanje tako i praksa

Tribunala opterećeni su nemalim manjkavostima od kojih su neke direktno

suprotstavljenje supstitucijalnim značenjima krivične pravde.

Najpre, Tribunali su osnovani rezolucijama Saveta bezbednosti kao njegovi pomoćni

organi. Ovaj način osnivanja Tribunala opterećen je sa dve osnovne slabosti. Međunarodni

sudovi se ne mogu osnivati jednostranim aktima organa Ujedinjenih nacija. To, uostalom,

potvrđuje i način osnivanja stalnog Međunarodnog krivičnog suda. Pored toga, status

Tribunala kao pomoćnog organa Saveta bezbednosti je teško dovesti u sklad sa ne-

zavisnošću sudske funkcije

Nadležnost Tribunala je ograničena u svim relevantnim aspektima - ratione materiae,

ratione temporis, ratione loci i ratione personae

Kao takvi, Tribunali su oblici selektivne pravde koju nije lako dovesti u sklad sa samim

bićem krivične pravde.

Poslednjih godina formirano je nekoliko tzv. hibridnih ili mešovitih krivičnih sudova -

internacionalizovani nacionalni krivični sudovi i internalizovani međunarodni sudovi."Sve ima svoje, i vatra i led, u kap se spoje, i cemer i med... Sve ima svoje, vrlina i greh, tuge postoje da bi prizvale smeh..."

Ribica

Forumas u usponu

Posts: 191

Joined: 14 Mar 2009 16:56

Top





105. POJAM ORUŽANOG SUKOBA

Pojam oružanog sukoba određuje se zavisno od njegove prirode - da lije međunarodni ili

nemeđunarodni. Kao kriterijum razlikovanja oružanog sukoba uzimaju se njegovi učesnici

ili strane u sukobu.

Pod međunarodnim oružanim sukobima podrazumevaju se oružani sukobi između država

kao organizovanih političkih jedinki, koji zbog svog intenziteta podrazumevaju

angažovanje oružanih snaga država ili njihovih značajnih delova.

U međunarodne oružane sukobe spadali bi i oružani sukobi između međunarodnih vojnih

snaga koje deluju u ime Ujedinjenih nacija na osnovu Glave VII Povelje i oružanih snaga

države protiv koje se vojne mere preduzimaju.

U praksi se međunarodnim sukobima smatraju i pojedine vrste oružanih sukoba između

države i nedržavnih entiteta. Razlikuju se dve vrste ovakvih sukoba. Oružani sukobi

između kolonijalne sile i narodnooslobodilačkih pokreta su izričito određeni kao

međunarodni na osnovi I Dopunskog protokola koji predviđa da se njegove odredbe,

primenjuju i na oružane sukobe u kojima se „narodi bore protiv kolonijalne dominacije i

protiv rasističkih režima, koristeći se pravom na samoopredeljenje..." Oružani sukobi

između države i neteritorijalnih jediniki smatraju se, po pravilu, nemeđunarodnim. Praksa,

međutim, nije u tome ujednačena. Recimo SAD su, nakon 11. septembra 2001., stale na

stanovište da su nekoliko godina u međunarodnom oružanom sukobu sa Al-Kaidom, mada

zarobljene pripadnike te organizacije ne smatraju ratnim zarobljenicima. Oružana

intervencija SAD, potpomognutih članicama NATO-a, u Avganistanu pravdana je vezama

talibanske vlade u toj zemlji sa Al-Kaidom ili delovanjem Al-Kaide u toj zemlji. Građanski

rat u SFRJ je tretiran, posebno u jurisprudenciji Tribunala za bivšu Jugoslaviju, „kao

kombinacija međunarodnog i nemeđunarodnog oružanog sukoba".

Odnos između ratišta i bojišne prostorije nije statičan odnos već predstavlja funkcionalan

izraz dinamike izvođenja ratnih operacija.

106. FUNDAMENTALNI PRINCIPI PRAVA ORUŽANIH SUKOBA

U osnovi pravnih pravila koja uređuju vođenje neprijateljstava leže tri fundamentalna

principa: princip vojne potrebe, princip humanosti i princip viteštva.

Princip vojne potrebe derivira iz same prirode oružanog sukoba. Opredeljen ciljem

oružanog sukoba, a to je pobeda na bojnom polju, princip vojne potrebe sam po sebi ne

trpi bilo kakva objektivna, pravna ograničenja u vođenju rata. Pravo oružanih sukoba

suštinski svodi na skup neobavezujućih pravila čija bi se primena temeljila na

oportunitetu i osećanju svakog pojedinog vojnog komandanta, a ne na pravnoj obavezi.

Princip humanosti teži da postavi granice nasilju u oružanom sukobu tako što isključuje

primenu sredstava i načina ratovanja koji nanose prekomernu patnju ili su nepotrebni za

postizanje pobede. Princip humanosti je prevashodno idealne, moralne prirode.

Takvu prirodu ima i princip viteštva, izrastao iz moralnog kodeksa srednjovekovnih

viteških redova, koji je u prošlosti nalagao častan odnos prema pripadnicima viteških

redova druge zaraćene strane. Dakle, moglo bi se reći daje predstavljao ratione personae

ograničeni, staleški izraz načela humanosti.

Pravo oružanih sukoba od svog nastanka predstavlja normativni izraz kombinovanog

dejstva ova tri fundamentalna principa. Vremenom se, menjala samo relativna težina

fundamentalnih principa u njihovom međusobnom odnosu, posebno principa humanosti,

opredeljujući stepen humanizacije prava oružanih sukoba.

Humanizacija prava oružanih sukoba ima, međutim, svoje granice. Da bi bila delotvorna,

humanizacija prava oružanih sukoba u principu teško da može ići preko tačke koja zadire

u samu svrhu i cilj oružanog sukoba. A contrario, pretvara seu apstraktni princip koji

zaraćene strane ignorišu u većoj ili manjoj meri, vođene idejom vojne pobede zbog koje,

uostalom, i učestvuju u oružanom sukobu.

Princip humanosti je u corpus-u pravila prava oružanih sukoba najvišu tačku dosegao u

tzv. Ženevskom pravu koje se često i naziva humanitarnim pravom. Čine ga četiri

Konvencije:

1. Konvencija za poboljšanje položaja ranjenika i bolesnika u oružanim snagama u ratu,

2. Konvencija za poboljšanje položaja ranjenika, bolesnika i brodolomnika oružanih snaga

na moru,

3. Konvencija o postupanju sa ratnim zarobljenicima i

4. Konvencija o zaštiti građanskih lica za vreme rata - i dva Protokola - Protokol I o zaštiti

žrtava međunarodnih oružanih sukoba i Protokol II o zaštiti žrtava nemeđunarodnih

oružanih sukoba uz navedene Konvencije.

Smatra se da kvalifikaciju „humanitarno pravo" tzv. Ženevsko pravo zaslužuje zbog

brojnih pravila koja za cilj imaju da ublaže nepotrebne patnje i nasilje koje nije opravdano

vojnom potrebom. Tiču se posebno pripadnika oružanih snaga koji su ranjeni, bolesni ili

brodolomnici, civila na okupiranim i neprijateljskim teritorijama, posebnih kategorija civila

kao što su žene, deca i izbeglice te primene pravila ustanovljenih za međunarodne

sukobe i na sukobe nemeđunarodnog karaktera.

Razlika između dva dela prava oružanih sukoba - tzv. Haškog i Ženevskog ili

humanitarnog - je, što se tiče načela humanosti, pre kvantitativna nego kvalitativna,

razlika u stepenu a ne u vrsti.

Princip humanosti u tzv. Ženevskom pravu nije promovisan kao specifičan princip, nego je

njegova primena u oružanim sukobima proširena ratione personae i ratione materiae.

I Haško pravo je bilo motivisano načelom humanosti, mada je njegov relativni značaj bio

manji u poređenju sa Ženevskim pravom. I ne samo zbog toga što svako pravo koje

reguliše rat nosi direktno ili indirektno humanitarno značenje, već i zbog činjenice da je

načelo humanosti neposredno ugrađeno u konkretna pravila tzv. Haškog prava.

107. OGRANIČENJA U POGLEDU SREDSTAVA I NAČINA RATOVANJA

Opšte je prihvaćen princip da strane u sukobu nemaju neograničenu slobodu u izboru

sredstava i načina ratovanja. U pogledu sredstava ratovanja princip je konkretizovan,

uglavnom, kroz odgovarajuća pravila koja se tiču upotrebe konvencionalnog oružja i

oružja za masovno uništenje. U novije vreme teži se ustanovljenju pravnih pravila o tzv.

nesmrtonosnom oružju koje predstavlja osobenu kombinaciju elemenata svojstvenih

konvencionalnom oružju i oružju za masovno uništenje.

* Konvencionalno oružje. Relevantan oblik ograničenja upotrebe konvencionalnog oružja

izražava se u zabrani nanošenja suvišnih patnji. Opšte pravilo u tom pogledu može se

naći u preambuli Petrogradske deklaracije iz 1868. U Preambuli se naglašava daje „jedini

zakoniti cilj, koji treba da imaju pred sobom države za vreme rata, slabljenje vojne moći

neprijatelja; daje u tom cilju dovoljno staviti što veći broj ljudi van borbe; da bi ovaj cilj bio

prevaziđen upotrebom oružja koje bi nepotrebno uveličavalo patnje ljudi stavljenih van

borbe, ili im smrt učinilo neizbežnom; da će upotreba tih oružja biti, prema tome, u

suprotnosti sa zakonima humanosti".

Zabrana nanošenja, suvišnih patnji se izvorno odnosila na ranjenike. Vremenom se širio

domašaj primene pravila ratione personae tako da se danas odnosi na sva lica u

oružanom sukobu.

Konkretne norme koje deriviraju iz ovog pravila su:

a) operativni deo Petrogradske deklaracije iz 1968. godine, obavezuje ugovornice da

odustanu od upotrebe svih projektila ispod 400 grama težine koji bi bili eksplozivni ili

napunjeni eksplozivom ili zapaljivim materijama;

b) prva Haška deklaracija iz 1899. godine zabranjuje ugovornicama upotrebu zrna koja se

lako rasprskavaju ili šire u ljudskom telu. Šire tumačeno u ova sredstva spadaju i

rasprskavajuće bombe, koje su članice NATO-a široko upotrebljavale tokom oružanog

napada na SR Jugoslaviju 1999. godine;

c) zabranjena je upotreba svakog oružja koje je prvenstveno namenjeno da svojim

fragmentima nanosi povrede koje se u ljudskom telu ne mogu otkriti rendgenskim

zracima;

d) Protokol II uz pomenutu Konvenciju zabranjuje ili ograničava upotrebe mina, mina

iznenađenja ili drugih sredstava. Protokol definiše mine kao svako sredstvo postavljeno

ispod površine tla ili na tlu, ili u blizini tla ili druge površine, čija namena je da se rasprsne

ili eksplodira usled prisustva, blizine ili kontakta sa licem ili vozilom. Ostala sredstva koja

Protokol navodi podrazumevaju municiju i sredstva postavljena ručno, čija je namena da

ubijaju, ranjavaju ili nanesu štetu i koja se aktiviraju posle izvesnog vremena, automatski

ili daljinskom kontrolom.

Ova vrsta oružja je zabranjena u svim okolnostima protiv civilnog stanovništva, bilo u

ofanzivne ili defanzivne svrhe ili u svrhe represalija. Zabranjeno je, takođe, upotrebiti ovo

oružje bez pravljenja razlike u pogledu ciljeva. Protokol pod upotrebom bez pravljenja

razlika u pogledu ciljeva podrazumeva:

a) postavljanje takvog oružja na mestima koja nisu vojni ciljevi;

b) oružje koje uključuje način ili sredstva prenosa do cilja tako da ne može biti upravljeno

protiv konkretnog vojnog cilja;

c) i oružje od koga se može očekivati da slučajno prouzrokuje gubitke života civilnog

stanovništva, ranjavanje civilnih lica, pričinjavanje štete civilnim objektima i kombinaciju

takvih gubitaka i šteta, koji bi bili prekomerni u odnosu na konkretno i neposredno

očekivanu korist. Protokol II zabranjuje upotrebu zapaljivog oružja. Pod ovim oružjem

podrazumeva se svako oružje ili municija čija je osnovna namena da zapali predmete ili

nanese opekotine licima dejstvom plamena, toplote ili kombinacijom plamena i toplote

koji oslobađa hemijska reakcija supstance izbačene za cilj, bez obzira u kakvom se obliku

nalazilo (bacač plamena, granata, raketa, bomba i slično). Predmet zabrane su i šume i

druge vrste zelenog pokrivača, osim ako se ti prirodni elementine koriste za zaklanjanje,

prikrivanje ili maskiranje boraca ili drugih vojnih ciljeva, ili ako oni sami predstavljaju

vojne ciljeve.

* Nesmrtonosna oružja. Pod njim se podrazumeva širok spektar sredstava čija upotreba

nema za posledicu smrt ili teška telesna oštećenja već privremeno onesposobljavanje.

Obuhvataju, primera radi, snažne koncentracije elektromagnetskih talasa, tupe (gumene i

plastične) metke, specijalni gel koji onemogućava kretanje ljudi i vozila, te brojna

hemijska sredstva poput neuroleptika, anestitika, psihoaktivne droge koje stvaraju

dezorijentaciju u prostoru itd.

Ova oružja su namenjena kako za policijske tako i za vojne operacije. Upotreba ovih

oružja u vojnim operacijama dovela bi do radikalne, pa i revolucionarne promene, jer bi

ubijanje i trajno onesposobljavanje pripadnika protivničke strane zamenila, po pravilu,

njihovim privremenim onesposobljavanjem.

Upotreba „nesmrtonosnog oružja" nije predmet specifične međunarodnopravne

regulative. Ova činjenica čini upotrebu nesmrtonosnog oružja ilegalnom kada se koristi

protiv grupa ljudi, što je najčešći slučaj, u kojoj su lica koja po pravu oružanih sukoba

uživaju specifičnu zaštitu.

Posebno je sumnjiva legalnost upotrebe, pa i stokiranja i proizvodnje ovog oružja

hemijske prirode u svetlosti odredaba Konvencije o hemijskom i biološkom oružju.

Prema članu II Konvencije o hemijskom i biološkom oružju, toksična hemijska oružja su

zabranjena ukoliko ne izazivaju smrt ili povrede. Uz to, Konvencija izričito zabranjuje

upotrebu agenasa za kontrolu pobuna b oružanom sukobu, a pod ovim agensima

podrazumeva sredstva koja kod čoveka izazivaju iritaciju ili za posledicu imaju povremeno

fizičko onesposobljavanje.

* Oružje za masovno uništenje

- Hemijsko oružje. Pod hemijskim oružjem podrazumevaju se različite

hemijske supstance kao i njihove smeše koje se koriste u ratne svrhe, poput bojnih

otrova, izazivača požara (zapaljive bombe, defolinati, tj. uništivači lišća na drveću,

veštačke magle i slično).

Pravila ratovanja formulisana na haškim konvencijama mira nisu u potpunosti regulisala

upotrebu hemijskog oružja. Regulativa II Haške deklaracije bila je ratione materiae

ograničena na zabranu upotrebe projektila kojima je jedini cilj bio širenje zagušljivih i

otrovnih gasova. Ni Haški pravilnik nije bio lišen izvesnih nejasnoća. Otuda Ženevski

protokol od 17. juna 1925. godine, reafirmišući opštu zabranu utvrđenu Haškim pravilima,

utvrđuje inter allia, da je upotreba u ratu zagušljivih, otrovnih i drugih sličnih gasova, kao

i svih tečnosti, materija ili sličnih postupaka zabranjena te pravedno osuđena pravnim

mnjenjem celokupnog civilizovanog sveta.

Relevantnost zabrana utvrđenih Ženevskim protokolom potvrđena je u okviru UN

Rezolucijom Generalne skupštine od 16. decembra 1989. godine (2603A). 1993. godine

doneta je Konvencija o zabrani usavršavanja, proizvodnje i skladištenja hemijskog oružja.

- Biološko i bakteriološko oružje. Bakteriološka i biološka sredstva rata

se u međunarodnom pravu tretiraju kao jedinstvena kategorija. Široku, sintetičku

definiciju bioloških sredstava, koja obuhvataju i bakteriološka, dao je Specijalni komitet

Konferencije za razoružanje održane 1933. godine. Po toj definiciji podbiološkim ratnim

sredstvima se podrazumevaju svi patogeni mikrobi, virusi i si, zaraženi predmeti bez

obzira na to gde su rasipani, bilo da prouzrokuju oboljenja, momentalno ili nakon izvesnog

perioda inkubacije.

Zabrana upotrebe biološkog oružja utvrđena je Ženevskim protokolom od 1925. godine,

paralelno sa zabranom hemijskog oružja.

Aprila 1972. godine doneta je Konvencija o zabrani usavršavanja, proizvodnje i stvaranja

zaliha bakteriološkog (biološkog) i toksičkog oružja i o njihovom uništavanju. Konvencija

utvrđuje obavezu država članica da „nikada ni pod kojim okolnostima neće usavršavati,

proizvoditi, stvarati i na neki drugi način sticati ili čuvati:

1. mikrobiološke ili druge biološke agense ili toksine, bez obzira na njihovo poreklo i način

proizvodnje, koji po tipu i količini nisu namenjeni upotrebi u profilaktične, zaštitne ili

druge mirnodopske svrhe;

2. oružje, opremu ili vektore namenjene da koristi takve agense ili toksine u svrhe

neprijateljstva ili za oružani sukob".

Ratio donošenja ove Konvencije bio je u isključenju biološkog oružja iz ratnih arsenala. U

tom smislu Konvencija obavezuje države da unište ili prerade navedena sredstva, kako

ona koja se nalaze u njenom posedu, tako i ona koja su pod njenom jurisdikcijom ili

kontrolom.

- Nuklearno i termonuklearno oružje. Nuklearno i termonuklearno oružje obuhvata

eksplozivne naprave čija energija rezultira iz fisije i fuzije atoma, oslobađa ogromne

količine energije udružene sa moćnom i produženom radijacijom.

Osnovno pitanje koje se postavlja u vezi sa nuklearnim i termonuklearnim oružjem je

pitanje legalnosti njegove upotrebe u oružanom sukobu.

Po ovom pitanju mišljenja u teoriji su dijametralno suprotstavljena. Razlikujemo dva

osnovna pristupa pitanju legalnosti nuklearnog i termonuklearnog oružja. S jedne strane

je mišljenje po kome je upotreba nuklearnog oružja ilegalna, a sa druge, da međunarodno

pravo ne sadrži posebno pravilo kojim je zabranjena upotreba ovog oružja, te da, štaviše,

dopušta njegovu upotrebu u izvesnim slučajevima. I jedno i drugo mišljenje podupire se

odgovarajućim argumentima.

Pitanje legalnosti upotrebe nuklearnog i termonuklearnog oružja bilo je predmet

savetodavnog mišljenja Međunarodnog suda pravde donetog na zahtev Generalne

skupštine Ujedinjenih nacija (Res. 49/75k).

Mišljenje Suda može se svesti na dve osnovne tačke:

a) u međunarodnom pravu ne postoji univerzalno pravilo koje zabranjuje ili ovlašćuje na

pretnju nuklearnim oružjem i njegovu upotrebu;

b) u svetlosti pozitivnog prava nejasno je da li bi pretnja ili upotreba nuklearnog oružja u

izuzetnim slučajevima samoodbrane bila zakonita ili nezakonita.

Mišljenje Suda opterećeno je neodređenošću i ambivalentnošću koja proizlazi iz

naglašeno formalističkog pristupa.

Sud je, naime, negativan odgovor na pitanje koje mu je uputila Generalna skupština UN

implicite vezao za postojanje jedne specifične norme opšteg međunarodnog prava koja bi

za svoj neposredni predmet imala zabranu pretnje i upotrebe nuklearnog oružja.

To izvesno nije slučaj. Ali iz toga, međutim, ne sledi automatski zaključak da

međunarodno pravo ne zabranjuje upotrebu nuklearnog oružja i to iz dva osnovna

razloga.

S jedne strane, iako međunarodno pravo oružanih sukoba ne sadrži konkretnu normu o

opštoj i univerzalnoj zabrani pretnje ili upotrebe nuklearnog oružja, izvesno je da je

pretnja i upotreba nuklearnog oružja u direktnoj suprotnosti sa opšteprihvaćenim

principima prava oružanih sukoba koji izražavaju elementarne principe humanosti.

Exempli causa, nesporno je da bi upotreba nuklearnog oružja predstavljala su-

štinsko kršenje opšteprihvaćenog principa po kome je zabranjena upotreba oružja

koje prouzrokuje suvišne ili nepotrebne patnje.

S druge strane, u međunarodnoj praksi nalazimo obilje elemenata iz kojih se može

dijagnostikovati opšta pozicija međunarodne zajednice prema nuklearnom oružju. U tom

smislu posebno su relevantni međunarodni ugovori koji se neposredno odnose na

nuklearno oružje, koji iako ne sadrže opštu zabranu njegove upotrebe sadrže jake

elemente takve zabrane ili zabrana upotrebe nuklearnog oružja iz njih nužno proizlazi.

Navedeni pojedinačni akti imaju svoju osnovu u pravnom ubeđenju organizovane

međunarodne zajednice da je upotreba nuklearnog oružja protivna najvišim interesima

egzistencije te zajednice.

108. ZABRANJENI METODI RATOVANJA

Pravila koja se tiču zabranjenih metoda ratovanja temelje se na principima humanosti i

viteštva u vođenju oružanih operacija. Ustanovljavaju nekoliko relevantnih zabrana:

a) zabrana ratne perfidije. Ratna lukavstva se dele na dozvoljena i nedozvoljena.

Dozvoljena ratna lukavstva poput zaseda, simulacije napada, maskiranja oružja i vojnih

objekata i sl. su inherentni sastojak vojne veštine i široko se praktikuju.

Nedozvoljena ratna lukavstva ili perfidije obuhvataju:

- nepravilnu upotrebu bele zastave primirja;

- nepravilnu upotrebu znakova raspoznavanja predviđenih Ženevskim konvencijama.

Uopšte uzev, radi se o znakovima za identifikaciju, sanitetskog i verskog osoblja,

sanitetskih jedinica i transporta Crvenog krsta i Crvenog polumeseca;

- upotrebu znaka i uniformi Ujedinjenih nacija bez ovlašćenja organizacije, te nepravilnu

upotrebu zastave, vojnih obeležja ili uniforme neprijateljske strane, upotrebu zastave,

vojnih obeležja ili uniforme država koje nisu strane u sukobu;

- zaključivanje sporazuma o prekidu vatre s namerom da se druga strana iznenadno

napadne;

- ubijanje, povređivanje ili zarobljavanje neprijatelja pribegavanjem perfidiji.

Kao što I Dopunski protokol određuje, perfidija obuhvata „akte koji, računajući na

poverenje neprijatelja, navodi neprijatelja da veruje da je obavezan, ovlašćen ili dužan da

obezbedi zaštitu, prema pravilima međunarodnog prava primenljivom u oružanom

sukobu, sa namerom da se to poverenje izneveri".

b) zabrana izgladnjivanja.

Izgladnjivanje civilnog stanovništva, koje je vekovima bilo opšteprihvaćen metod

ratovanja, pogotovo kod opsada utvrđenih mesta i naselja, zabranjeno je I Dopunskim

protokolom.

c) zabrana uništavanja i zaplene imovine koja pripada drugoj zaraćenoj strani.

Staro je pravilo da neprijateljski vojni predmeti, kao što su oružje, municija, oprema i

dokumentacija - tzv. ratni plen - a po nekim shvatanjima, i, uopšte, pokretna javna dobra,

pripadaju strani koja ih je zaplenila. Ratni plen strana u sukobu koristi bez ograničenja, a

u slučaju vojne potrebe može ga i uništiti.

Što se ostale imovine neprijateljske strane tiče, povlači se stroga razlika između javne i

privatne imovine u slučaju okupacije.

Pokretna javna imovina, koja može da se koristi za vojne operacije poput javnih fondova,

gotovine, prevoznih sredstava i dr. „podleže oduzimanju". U odnosu na nepokretnu javnu

imovinu, okupirajuća vojna sila ima pravo plodouživanja. Uništavanje ili zaplena je

zabranjena, izuzev u slučaju imperativne vojne potrebe.

Za razliku od javne imovine, privatna imovina je, u principu, nepovrediva. Dva su izuzetka

od nepovredivosti privatne svojine: rekvizicije i kontribucije.

Haški pravilnik uređuje rekvizicije na sledeći način:

„Rekvizicije u robi i usluge mogu biti tražene od opština i stanovnika samo za potrebe

okupacione vojske. One moraju biti u skladu sa mogućnostima zemlje i takve prirode da

ne obavezuju stanovništvo na učestvovanje u ratnim operacijama protiv otadžbine. Te

rekvizicije i usluge mogu da budu tražene samo sa ovlašćenjem komandanta u

okupiranom mestu. Davanja u naturi biće, koliko je to moguće, plaćena u gotovom; ako

ne, za njih se mora dati priznanica i plaćanje iznosa će se obaviti što je moguće pre".

Kontribucije su, pak, davanja u novcu fizičkih i pravnih lica preko uobičajenih davanja koje

duguju teritorijalnom suverenu.

d) nepovredivost parlamentara.

Parlamentari su lica vojna ili druga, ovlašćena od komandanta jedne strane u oružanom

sukobu, da komandantu druge strane prenesu poruku ili da vode pregovore o relevantnim

pitanjima.

Nepovredivost parlamentara je staro pravilo, duboko ukorenjeno u praksi i pre nastanka

međunarodnog prava. Potvrđuje ga i Haški pravilnik. Status nepovredivosti parlamentar

uživa od momenta stupanja na teritoriju pod neprijateljskom kontrolom do napuštanja te

teritorije.

e) zabrana uskraćivanja milosti.

I Dodatni protokol pravilo izražava na sledeći način: „Zabranjeno je narediti da ne sme biti

preživelih, kao i pretiti protivniku u tom smislu ili voditi neprijateljstva na toj osnovi".

Uz ovu opštu zabranu ide i specifična zabrana napada na lice onesposobljeno za borbu.

Pod takvim licem podrazumeva se:

1. svako lice koje je u vlasti neprijateljske strane,

2. svako lice koje nije sposobno da se brani, i

3. svako lice koje izražava nameru da se preda.

109. EFEKTIVNOST PRAVA ORUŽANIH SUKOBA

Pravila prava oružanih sukoba, kao integralnog dela međunarodnog prava, ustanovljavaju

perfektne pravne obaveze. Obaveznost ovih pravila je, međutim, jedna stvar, a njihova

efektivnost je druga stvar.

Efektivnost prava oružanih sukoba stoji u neposrednoj vezi sa dva pitanja:

1. pitanjem pravne prirode i karakteristika pravila prava oružanih sukoba u smislu da li

ona predstavljaju opšteobavezno ili partikularno pravo; i

2. pitanjem kvaliteta mehanizama za međunarodni nadzor i kontrolu primene

prava oružanih sukoba.

1. Dok za tzv. Haško pravo važi da izražava kodifikaciju običajnog prava koje deluje erga

omnes, priroda tzv. Ženevskog ili humanitarnog prava, posebno pravila Dopunskih

Protokola I i II, predmet je kontroverzi.

U međunarodnoj studiji Komiteta Crvenog krsta, kao i u dobrom delu teorije, pravila

Ženevskog prava se kvalifikuju kao opšteprihvaćena pravila koja izražavaju ustaljenu i

konzistentnu praksu kako u međunarodnim tako i u nemeđunarodnim oružanim

sukobima.

Drugo je shvatanje da Ženevsko pravo, ili barem deo tog prava otelotvoren u IV

Konvenciji i, posebno Dopunskim protokolima iz 1977, predstavlja partikularno pravo koje

važi samo između strana ugovornica.

U jednoj stvari, međutim, oba dela prava oružanih sukoba - naročito Ženevsko - imaju

zajedničku karakteristiku - nedovoljno su precizna, utemeljena na subjektivnom pojmu

„vojne potrebe", a u primeni oslonjena na široke i subjektivnim tumačenjima podložne

kriterijume poput kriterijuma ,,u najvećoj mogućoj meri", „kada to okolnosti dopuštaju" i

slično.

Što se „Haškog" prava tiče, ono, pored toga, suštinski nije adaptirano prirodi oružanog

sukoba u današnje vreme i napretku vojne tehnologije. Stvoreno u doba kada je rat bio

sukob vojski, kao naoružanog dela naroda, vođen oružjima čije je dejstvo, po pravilu, bilo

moguće kontrolisati, ono ne odgovara današnjem, totalnom ratu koji angažuje ukupne

potencijale zaraćene strane uz upotrebu novih oružja sa dejstvima koja je teško, a kod

nekih, i nemoguće, kontrolisati.

2. Međunarodni nadzor nad primenom prava oružanih sukoba poverava se alternativno:

a. sili zaštitnici pod kojom se podrazumeva neutralna država koja nastupa kao

zaštitnik interesa jedne zaraćene strane u smislu poštovanja prava oružanih sukoba

od druge zaraćene strane i

b. Međunarodnom komitetu Crvenog krsta ili drugoj humanitarnoj organizaciji.

Slabost sistema sile zaštitnice, zbog koje se gotovo i ne primenjuje u novijoj praksi, leži u

uslovu saglasnosti kako obe zaraćene strane tako i same neutralne države koja bi trebalo

da deluje kao sila zaštitnica. Pored toga, njeno delovanje u tom svojstvu zavisi i od njenog

faktičkog kapaciteta u međunarodnim odnosima.

Za odgovarajuću aktivnost Crvenog krsta nije neophodna saglasnost zaraćenih strana, jer

je ona u pojedinim stvarima utemeljena na Ženevskim konvencijama. Međutim, aktivnost

Crvenog krsta je faktički ograničena, jer da bi utvrdio kršenja relevantnih pravila na

nesumnjiv način potrebno je istraživanje na terenu koje je teško sprovesti bez saradnje sa

zaraćenim stranama.

Pravo oružanih sukoba, kao corpus pravila koja bi trebalo primenjivati u jednom

supstancijalno nepravnom stanju, teško da može biti efektivno u pravom značenju. Vojna

pobeda, kao sam unutrašnji ratio oružanog sukoba, jednostavno ne trpi jaka pravna

ograničenja koja stoje na putu njenog ostvarivanja. U izboru između vojne pobede i

poštovanja prava oružanih sukoba, zaraćene strane nemaju prevelik prostor. Otuda je i

efektivnost prava oružanih sukoba u konkretnim slučajevima rezultat kako odnosa prema

pravu oružanih sukoba tako i faktičkog kapaciteta države u međunarodnim odnosima, jer

izgleda očigledno da ratujuće strane sa većim kapacitetom vojne i političke moći rede

bivaju izložene kolektivnoj osudi i sankcijama za kršenje pravila oružanih sukoba.

110. ODGOVORNOST ZA KRŠENJE PRAVA ORUŽANIH SUKOBA

Kršenje prava oružanih sukoba povlači dvostruku odgovornost: odgovornost države kao

zaraćene strane i individualnu odgovornost.

Odgovornost države dizajnirana je u skladu sa opštim pravilima o odgovornosti države.

Specifična je u odnosu na građansku odgovornost koja se, po pravilu, utvrđivala

finansijskim odredbama mirovnih ugovora (reparacione klauzule).

U novijoj praksi, javlja se začetak naknade štete odlukom nadležnog međunarodnog tela.

Rezolucijom 687 od 1. jula 1991. godine osnovana je posebna Komisija za kompenzacije

UN, kao pomoćni organ Saveta bezbednosti.

Na samopomoći je zasnovana i ustanova ratnih represalija, u praksi možda najefikasnija

mera odvraćanja ratujuće strane od kršenja prava oružanih sukoba. Ratne represalije

podrazumevaju akte, koji su kao takvi protivni međunarodnom pravu, a koje ratujuća

strana preduzima kao odgovor na protivpravne akte druge ratujuće strane kako bi se ona

navela da svoje ponašanje uskladi sa pravilima prava oružanih sukoba.

Individualna krivična odgovornost vuče koren iz prošlosti. Dugo vremena ona, budući da

je primenjivana pred nacionalnim, krivičnim sudovima pobedničke strane prema

pripadnicima oružanih snaga, i civilima pobeđene strane, predstavljala, u stvari,

specifičan oblik represalija. Nosila je jaka obeležja pobedničke pravde, jer pripadnici

oružanih snaga pobedničke strane, po pravilu, nisu bili podvrgavani krivičnom postupku.

Ideja o krivičnoj odgovornosti lica koja krše pravila prava oružanih sukoba, nezavisno od

njihove pripadnosti, institucionalizovana je po prvi put u licu Stalnog međunarodnog

krivičnog suda. Do njene pune realizacije, međutim, dug je put zbog nespremnosti država

sa velikim kapacitetom moći da prihvate nadležnost Suda.

Međunarodno Javno pravo skripta 110 pitanja

Documents