Medjunarodno Javno Pravo - Skripta IU Brcko

Prof. dr Nenad Avramović Prof. dr Miloš Marković

MEðUNARODNO JAVNO PRAVO

INTERNACIONALNI UNIVERZITET

BRČKO, 2013.

1

SADRŽAJ

I POJAM MEðUNARODNOG JAVNOG PRAVA................................................................6 1. Odreñivanje termina.................................................................................................... .....6

2. Definisanje meñunarodnog javnog prava ........................................................................7

3. Odnos unutrašnjeg i meñunarodnog prava ................................................................. .....8 3.1. Dualistička teorija.........................................................................................................................8 3.2. Monistička teorija.........................................................................................................................9

4. Značaj i funkcije meñunarodnog javnog prava..............................................................10

II IZVORI MEðUNARODNOG JAVNOG PRAVA......................................................... ...13

POJAM I VRSTE IZVORA...................................................................................................13

1. Meñunarodno običajno pravo.........................................................................................14

2. Opšta pravna načela........................................................................................................16

3. Sudska praksa i doktrina.................................................................................................17

4. Suñenje po pravdi........................................................................................................ ...18

5. Jednostrani pravni akti država..................................................................................... ...19 5.1. Jednostrana izjava ......................................................................................................................19 5.2. Notifikacija ................................................................................................................................19 5.3. Protest ........................................................................................................................................20 5.4. Priznanje ....................................................................................................................................20 5.5. Estopel .......................................................................................................................................20

III MEðUNARODNO UGOVORNO PRAVO.....................................................................21

MEðUNARODNI UGOVORI..............................................................................................21

1. Vrste meñunarodnih ugovora.........................................................................................22 1.1. Naziv ..........................................................................................................................................23 1.2. Struktura teksta ugovora.............................................................................................................23 1.3. Ugovorne strane..........................................................................................................................24

2. Proces zaključivanja meñunarodnih ugovora.............................................................. ...25 2.1. Ratifikacija .................................................................................................................................26 2.2. Prihvatanje, odobravanje i pristupanje.......................................................................................27 2.3. Stupanje na snagu ugovora ........................................................................................................28 2.4. Rezerve na ugovore....................................................................................................................29

3. Izvršenje i dejstvo ugovora.............................................................................................30 3.1. Tumačenje meñunarodnih ugovora.............................................................................................30 3.2. Suspenzija, prestanak i povlačenje iz ugovora...........................................................................31 3.3. Ugovori koji su u sukobu sa imperativnom normom meñunarodnog prava.......................... ....34 3.4. Ništavost ugovora ......................................................................................................................34 3.5. Relativni uzroci ništavosti..........................................................................................................35

IV SUBJEKTI MEðUNARODNOG PRAVA.......................................................................37 1. Meñunarodna zajednica kao subjekt meñunarodnog prava............................................38

2. Pojedinci kao subjekti meñunarodnog prava..................................................................38

2

DRŽAVA KAO SUBJEKT MEðUNARODNOG PRAVA....................................................39

1. Kriterijumi državnosti....................................................................................................39 1.1. Stanovništvo...............................................................................................................................39 1.2. Suverenost državne vlasti...........................................................................................................40 1.3. Državna teritorija........................................................................................................................41

2. Državne granice........................................................................................................... ...42 2.1. Vrste državnih granica................................................................................................................43

2.1.1 Veštačke granice.............................................................................................................. ....43

2.1.2. Prirodne granice.................................................................................................................43 2.2. Sticanje državne teritorije...........................................................................................................44

3. Priznanje države.............................................................................................................45 3.1. Vrste i oblici priznanja ...............................................................................................................46 3.2. Priznanje vlada ...........................................................................................................................47 3.3. Osnovna prava i obaveze država ...............................................................................................48 3.4. Sukcesija država.........................................................................................................................50

4. Meñunarodnopravna odgovornost države......................................................................52 4.1. Oblici odgovornosti države.........................................................................................................54 4.2. Imuniteti strane države...............................................................................................................55

MEðUNARODNE ORGANIZACIJE...................................................................................56

1. Geneza opštih meñunarodnih organizacija.................................................................. ...57

2. Društvo naroda...............................................................................................................58

3. Organizacija Ujedinjenih nacija.....................................................................................59 3.1. Osnivanje Ujedinjenih nacija......................................................................................................59 3.2. Članstvo u Ujedinjenim nacijama...............................................................................................60 3.3. Organi Ujedinjenih nacija...........................................................................................................61

3.3.1. Generalna skupština ..........................................................................................................61

3.3.2. Savet bezbednosti...............................................................................................................63

3.3.3. Ekonomski i socijalni savet................................................................................................64

3.3.4. Starateljski savet.................................................................................................................65

3.3.5. Sekretarijat UN...................................................................................................................66

4. Meñunarodne organizacije od posebnog značaja za Bosnu i Hercegovinu...................66 4.1. Savet Evrope...............................................................................................................................66

4.1.1. Evropski sud za ljudska prava........................................................................................ ....67 4.2. Severnoatlanski pakt............................................................................................................... ....68

4.2.1. NATO kao deo novog poretka............................................................................................69 4.3. Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj............................................................................70 4.4. Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju........................................................................71 4.5. Evropska unija............................................................................................................................72

4.5.1. Politički i ekonomski aspekti evropskih integracija...........................................................72

4.5.2. Evropska zajednica za ugalj i čelik....................................................................................72

4.5.3. Evropska zajednica za atomsku energiju ...........................................................................73

4.5.4. Evropska ekonomska zajednica.........................................................................................74

4.5.5. Reforme Ekonomske zajednice..........................................................................................75

4.5.6. Osnivanje i struktura Evropske unije.................................................................................76

4.5.7. Reforme Evropske unije ....................................................................................................77

4.5.8. Sporazum iz Lisabona........................................................................................................78

3

V REŠAVANJE SPOROVA....................................................................................................80 1. Mirno rešavanje meñunarodnih sporova........................................................................80

2. Diplomatski načini rešavanja sporova ...........................................................................80

3. Sudski način rešavanja sporova........................................................... ...........................83

4. Arbitraža................................................................................. .......................................83

5. Meñunarodni sudovi.......................................................................................................85

6. Meñunarodni sud pravde................................................................................................86 6.1. Nadležnost Meñunarodnog suda pravde.....................................................................................87 6.2. Postupci pred Meñunarodnim sudom pravde......................................................................... ....88 6.3. Sporedni postupci.......................................................................................................................89

VI DIPLOMATSKO I KONZULARNO PRAVO................................................................91

DIPLOMATSKO PRAVO .....................................................................................................91

1. Pojam i vrste diplomatije................................................................................................92 1.1. Bilateralna i multilateralna diplomatija......................................................................................92 1.2. Stalna i ad hoc diplomatija.........................................................................................................93 1.3. Samit i posrednička diplomatija ................................................................................................93

2. Organi države u meñunarodnim odnosima.....................................................................94

3. Uspostavljanje diplomatskih odnosa..............................................................................95

4. Diplomatska misija.........................................................................................................96 4.1. Funkcije diplomatske misije.......................................................................................................98 4.2. Privilegije i imuniteti diplomatskih misija.................................................................................99 4.3. Privilegije i imuniteti članova misije........................................................................................100 4.4. Privilegije i imuniteti administrativnog i poslužnog osoblja misije.........................................102 4.5. Trajanje imuniteta.....................................................................................................................102

5. Pogoršanje i prekid diplomatskih odnosa.................................................................... .103

6. Specijalne misije...........................................................................................................104 6.1. Sedište, sastav i funkcije specijalne misije...............................................................................105 6.2. Specijalne misije i diplomatski odnosi................................................................................... ..106 6.3. Olakšice, privilegije i imuniteti specijalne misije i njenih članova..........................................107

7. Konzularno pravo i konzularni odnosi.........................................................................108 7.1. Konzularne funkcije..................................................................................................................108 7.2. Otvaranje i rang konzulata .......................................................................................................109 7.3. Privilegije i imuniteti konzulata................................................................................................110 7.4. Imuniteti i privilegije konzularnih funkcionera i članova konzulata........................................110

8. Multilateralna diplomatija............................................................................................111 8.1. Stalne misije..............................................................................................................................112 8.2. Funkcije stalne misije...............................................................................................................113 8.3. Misije država nečlanica............................................................................................................114 8.4. Sedište i status misije................................................................................................................116 8.5. Privilegije i imuniteti članova misije........................................................................................116 8.6. Delegacije pri organima meñunarodnih organizacija i na meñunarodnim konferencijama.....117 8.7. Delegacije posmatrača pri organima meñunarodnih organizacija i na konferencijama...........118

VII MEðUNARODNO KRIVIČNO PRAVO ...................................................................120

1. Pojam i razvoj meñunarodnog krivičnog prava............................................................120 2. Meñunarodni krivični sud.............................................................................................122

4

2.1. Nadležnost Meñunarodnog krivičnog suda..............................................................................123

VIII MEðUNARODNO REČNO PRAVO.........................................................................125

1. Pojam, vrste i značaj meñunarodne reke......................................................................125

2. Vanplovidbeno korišćenje meñunarodnih reka............................................................126

3. Režim plovidbe Dunavom............................................................................................127

4. Režim plovidbe Rajnom...............................................................................................128

IX PRAVO MORA................................................................................................................130 1. Unutrašnje morske vode.............................................................................................. .131

1.1. Nadležnosti obalne države........................................................................................................131

2. Arhipelaško more..........................................................................................................133

3. Teritorijalno more ........................................................................................................133 3.1. Ograničenja suvereniteta..........................................................................................................134

4. Spoljni morski pojas.....................................................................................................136

5. Epikontinentalni pojas..................................................................................................136

6. Isključiva ekonomska zona...........................................................................................137

7. Otvoreno more..............................................................................................................139

8. Moreuzi........................................................................................................................140

9. Morski kanali................................................................................................................142

X MEðUNARODNO PRAVO ZAŠTITE ŽIVOTNE SREDINE.....................................144

LITERATURA......................................................................................................................148

5

6

I POJAM MEðUNARODNOG JAVNOG PRAVA

1. ODREðIVANJE TERMINA

Odreñivanje izraza koji će na najadekvatniji način prezentovati pojam ove pravne grane danas u pravnoj doktrini nije posebno apostrofirano. Doduše, termin „meñunarodno pravo” egzistira od kraja XVIII veka. Smatra se da ga je u pravni sistem uveo Džeremi Bentam,

1

a i danas je prisutan zajedno sa terminom meñunarodno javno pravo kao preovlañujući. U vreme Bentama izraz meñunarodno pravo je na realan, društveno prihvatljiv, način definisalo pravnu granu u nastajanju. I danas shvatanja o pojmu i predmetu Meñunarodnog prava nisu jedinstvena.

Jedni, polazeći od izvornog stava i širokog tumačenja, smatraju da meñunarodno pravo ureñuje odnose izmeñu svih subjekata meñunarodnog prava. Drugi, koji uporište za svoj stav nalaze u stavu Stalnog meñunarodnog suda pravde, izjednačavaju ga sa meñudržavnim pravom, odnosno sa pravom koje reguliše odnose izmeñu suverenih država.

2

Preovlañujuće mišljenje danas je da je meñunarodno pravo ono koje „više ne reguliše odnose izmeñu država, već i odnose izmeñu država i meñunarodnih organizacija, izmeñu pojedinih meñunarodnih organizacija, kao i njihove unutrašnje odnose, i još šire – odnose izmeñu naroda, kao nosilaca suvereniteta i prava na samoopredeljenje”.

3

U tom kontekstu meñunarodno pravo, kao širi i opštiji pojam, smatraju neki pravni pisci da se deli na meñunarodno javno i meñunarodno privatno pravo. Pri tom meñunarodno javno reguliše odnose izmeñu država, odnose izmeñu država i meñunarodnih organizacija, unutar i izmeñu meñunarodnih organizacija u njihovim odnosima kao nosilaca suverenosti (dakle, javnopravne odnose), a meñunarodno privatno pravo za predmet regulisanja ima odnose izmeñu država povodom odnosa pojedinaca (odnosno privatno-pravne odnose). Meñutim, ova podela meñunarodnog prava danas nema previše pristalica. Privatnopravni odnosi sa elementom inostranosti nisu izvor samo meñunarodnog privatnog, već istovremeno i meñunarodnog javnog prava, jer se de facto, ali i de iure radi o meñunarodnim odnosima. Takoñe i pojedinac i njegov status, inače subjekt meñunarodnog privatnog prava, po nekim autorima,

4

predmet su regulisanja normama meñunarodnog javnog prava.

Pre uvoñenja termina meñunarodno pravo, u pravnoj teoriji Srednjeg veka preovladavao je termin pravo naroda. Ovaj naziv koristili su italijanski pisci XV i XVI veka, u vreme nastanka meñunarodnog prava, izjednačavajući ga, u velikoj meri pogrešno, sa ius gentium, koji je zajedno sa ius civile, primenjivao praetor peregrinus, kao deo unutrašnjeg rimskog prava. Naime, ius gentium, za razliku od ius civile koji se primenjivao samo na grañane Rima, je kao predmet regulisanja imao odnose svih drugih naroda, koji su živeli u granicama rimske države

1 Bentham Jeremy, 1748-1832, engleski društveni i politički teoretičar, pristalica liberalnog ekonomskog koncepta A. Smita i D. Rikarda.

2 Stalni Meñunarodni sud pravde u slučaju Lotus, 1927. 3 Pravna enciklopedija, Savremena administracija, Beograd, 1979., strana 686. 4 Verdross, A.: Volkerrecht, Wien, 1964, s. Magarašević, I.: Osnovi meñunarodnog prava i meñunarodnih

odnosa, sv. I Novi Sad, 1974, s. 1.

7

i pri tom se služili svojim pravom.

U istoriji je poznat i termin „meñudržavno pravo”, koji je lansirala nemačka pravna škola. Njegov domet imao je smisla samo do osnivanja prvih meñunarodnih organizacija, to jest do početka XX veka, jer je podrazumevao izučavanje pravnih pravila koja regulišu samo države kao subjekte meñunarodnog prava.

U novije vreme razvojem unipolarnog sveta i težnjom da se meñunarodna zajednica predstavi kao poseban entitet, promoteri globalizacije predlažu termin „transnacionalno pravo”. Pod njim podrazumevaju sve odnose, bez obzira na oblast u kojoj se realizuju, sa meñunarodnim karakterom, odnosno koje u svom biću uključuju prelazak nacionalnih granica. „Drugi alternativni termin čije se uvoñenje predlaže je termin ‘supranacionalno pravo’ (supranational law). Osnovni smisao ovog termina je u tome da ukaže na viši, superiorniji položaj meñunarodnog prava u odnosu na volju država, ili, čak, pravo koje za adresate ima neposredno pojedince”.

5

2. DEFINISANJE MEðUNARODNOG JAVNOG PRAVA

Odreñivanje termina meñunarodnog prava i njegove promene tokom istorije ukazuju na društvenu uslovljenost termina misaonim sadržajem pojma koji predstavlja. Vremenska promenljivost determinanti koje odreñuju pojam ove grane prava manifestuju se kroz promenu subjekata, predmeta izučavanja, funkcije koje obavljaju, načina nastanka i karaktera pravnih pravila...

Osnivanjem prvih meñunarodnih organizacija krug subjekata čiji pravni položaj i odnose reguliše sistem pravnih pravila meñunarodnog prava proširen je, pored država, i na organizacije (odnose izmeñu meñunarodnih organizacija i odnose meñunarodnih organizacija i država), ali i na čoveka i druge jedinke od meñunarodnog interesa. Funkcionisanje sistema pravnih normi meñunarodnog prava od najveće je važnosti za ureñenje odnosa u meñunarodnoj zajednici, koju čine suverene države. Nastanak i izgradnja organizovane meñunarodne zajednice inicirana je potrebom regulisanja pravnih odnosa koji će garantovati bezbednost u planetarnim okvirima, te rešavanje sporova izmeñu država mirnim putem.

Meñunarodno pravo je instrument artikulisanja interesa meñunarodne zajednice, odnosno meñunarodnih odnosa. Njime se usklañuju interesi pojedinih država ili pojedinaca sa interesima meñunarodne zajednice ili čovečanstva u oblastima kao što su globalne klimatske promene ili druga globalna pitanja okoline, kulturno i materijalno nasleñe čovečanstva i meñunarodni zločini.

6

Procedura donošenja akata meñunarodnog prava poštuje suverenitet država, pa je donošenje propisa, po pravilu, izraz saradnje, koordinacije i usaglašene volje država. Meñunarodno pravo, meñutim, poznaje i norme, doduše izuzetno, opšteg univerzalnog i obavezujućeg dejstva, koje kao ius cogens obavezuju sve države, bez obzira na činjenicu da su one izraz slobodne i suverene volje svih država. Ius cogens pravna pravila izuzetak su od konsenzualne prirode izrade pravnih propisa meñunarodnog prava.

S obzirom na krug subjekata koje obuhvata, odnosno prostornog važenja, pravna pravila meñunarodnog prava dele se na univerzalna, regionalna i partikularna. Univerzalna pravila imaju opšti domen primene – obavezuju jednako sve države. Regionalna meñunarodna pravila predstavljaju konsenzus država članica jedne regije i najčešće se pod njima podrazumeva pravo regionalne meñunarodne organizacije, a po načinu nastanka ta pravna pravila mogu da

5 Kreća M.: Meñunarodno javno pravo, Pravni fakultet, Beograd, 2010, str. 26. 6 Etinski, R.: Meñunarodno javno pravo, Pravni fakultet, Novi Sad, 2007, str. 3.

8

budu rezultat ugovora ili pak običaja. Partikularna pravila su najužeg dejstva i obuhvataju pravila koja se donose i obavezuju dve ili više država.

Delotvornost i efikasnost pravnih pravila meñunarodnog prava dilema je stara koliko i samo meñunarodno pravo. Činjenica je da meñunarodna zajednica nema aparat državne prinude koji bi obezbeñivao primenu sankcija u slučaju povrede pravno obavezujućeg ponašanja. Ipak, iza meñunarodnog prava stoji dve ili više suverenih država i sa svojim aparatima izvršne, sudske i zakonodavne vlasti obezbeñuju i proces donošenja, ali i primene pravnih pravila, pa i izvršenje sankcija, koje nije bezuslovno ni u unutrašnjem pravu. Svakako da sankcije u meñunarodnom pravu imaju mnoge specifičnosti u odnosu na one u unutrašnjem pravnom poretku, ali su evidentno prisutne i ispoljavaju se u političkom, ekonomskom ili oružanom obliku. Sudsku zaštitu meñunarodnog prava meñunarodna zajednica ostvaruje putem neobavezne, fakultativne nadležnosti meñunarodnih sudova koji su, kao uostalom i sudovi u državama, samo pokušaj i način obezbeñenja nezavisne i objektivne primene prava. U praksi pravna stanovišta meñunarodnih sudova često imaju obavezujuće dejstvo i na pravosudni sistem država.

Navedene karakteristike direktno odreñuju sadržaj pojma meñunarodnog prava kao sistema pravnih pravila koja regulišu osnivanje, pravni položaj i odnose država, meñunarodnih organizacija i drugih subjekata meñunarodnog prava, kao i pravni položaj i odnose drugih jedinki od meñunarodnog interesa.

3. ODNOS UNUTRAŠNJEG I MEðUNARODNOG PRAVA

Intenziviranje meñunarodne saradnje u savremenom svetu rezultiralo je povećanjem broja subjekata i polja delatnosti odvijanja te saradnje, ali je dovelo i do razvoja meñunarodnog prava. Osnovni principi funkcionisanja država u meñunarodnim odnosima zasnovani na jednakosti i suverenosti i dalje su dominantni, ali i podložni korekcijama koje zahteva usaglašeno i sinhronizovano delovanje meñunarodne zajednice. Otuda i problem koje se nameće kako u praksi tako i u teoriji prava, jeste pitanje odnosa izmeñu meñunarodnog i unutrašnjeg prava. U teoriji meñunarodnog prava ovaj odnos je opredeljen kroz dve relativno suprotstavljene doktrine: dualističku i monističku.

3.1. DUALISTIČKA TEORIJA

Dualistička teorija polazi od pretpostavke da meñunarodno i unutrašnje pravo funkcionišu kao dva odvojena, ravnopravna i nezavisna pravna sistema, pri čemu meñunarodno pravo reguliše odnose izmeñu država, a unutrašnje ili državno pravo propisuje okvir delovanja pravnih i fizičkih lica unutar teritorije jedne države. Osnivač i najistaknutiji pedstavnik dualističke škole Hans Tripel smatra da je volja države meritorni pokretač i izvor unutrašnjeg prava, dok je sporazum zajedničkih volja država izvor meñunarodnog prava. Izmeñu pravila ova dva nezavisna pravna sistema ne može ni da doñe do sukoba, a razlog leži u činjenici da regulišu odnose različite po karakteru (meñunarodne odnosno unutrašnje) i po subjektima na koje se odnose (države, pravna i fizička lica).

Ova koncepcija počiva na suverenitetu države, te u skladu sa njom, državi u odnosu na meñunarodnu zajednicu pripada primat u odnosu na meñunarodnu zajednicu. „Organi vlasti i sudovi u okviru jedne države ne priznaju nikakvu suverenu vlast iznad svog samostalnog, nacionalnog suvereniteta”, pa kao takvi „oni primenjuju samo ona pravila meñunarodnog

9

prava za koja im to bude nareñeno putem domaće pravne norme, koja je za njih obavezna”.7

U skladu sa nevedenim organi države dužni su da, u slučaju nesaglasnosti unutrašnjeg sa meñunarodnim pravom, primenjuju unutardržavne propise. S obzirom na teritorijalno važenje unutrašnjeg prava, koje je omeñeno nacionalnim državnim granicama, otvoreno je pitanje prostornog važenja meñunarodnog prava. Izuzev teritorija koje su pod neposrednom meñunarodnom jurisdikcijom, u skladu sa usvojenim principima dualističke teorije, meñunarodno pravo nema drugi samostalni domen teritorijalne primene. Na područiju suverene države pravna pravila meñunarodnog prava organi države primenjuju samo ukoliko je inkorporirano u domaće zakonodavstvo i predstavlja njen imperativ.

3.2. MONISTIČKA TEORIJA

Druga teorijska koncepcija o odnosu izmeñu meñunarodnog i unutrašnjeg prava polazi od činjenice da je pravni poredak jedinstven, a da su meñunarodno i državno pravo delovi jednog sistema, te da se nalaze u posebnom interakcijskom odnosu. No, pristalice monističke teorije imaju različit stav po pitanju značaja i važnosti pravnih pravila meñunarodnog, odnosno unutrašnjeg prava. Doktrinarni stav monističke teorije, koji zagovara primat unutrašnjeg nad meñunarodnim pravom, pojavio se u pravnoj nauci krajem XIX veka. U značajnoj meri on je bio izraz i politike sile, ali i stanja nedovoljno razvijenih meñunarodnih odnosa toga vremena. Ova teorija kasnije „je prihvaćena i od nacionalsocijalističkih teoretičara i poslužila je kao opravdanje nemačkom imperijalizmu.”

8

Drugi doktrinarni stav monističke teorije daje primat meñunarodnom pravu u odnosu na unutrašnje i njegovo nastajanje se vremenski poklapa sa stvaranjem Društva naroda, kao prve univerzalne meñunarodne organizacije, i razvojem multilateralnih odnosa posle Prvog svetskog rata. Doktrinarne pretpostavke za primat meñunarodnog prava nad unutrašnjim pravom rezultat su različitih pogleda teoretičara.

„Unutrašnje pravo je delegirano meñunarodno pravo, jer meñunarodna zajednica poseduje vlast koja je nezavisna od ljudi koji žive na odreñenoj teritoriji. Vlast meñunarodne zajednice izvodi se iz različitih hipoteza kao npr. pravne norme pacta sunt servanda (Kelsen), osećanja pravde (Le Fir) ili pravne svesti i meñunarodne solidarnosti (Digi) itd.”

9

Pristalica ove monističke opcije je i američki teoretičar Filip Džesap, koji „polazeći od ideje univerzalnosti ljudskih problema, i složenih odnosa u meñunarodnoj zajednici smatra da postoji samo jedno transnacionalno pravo, koje reguliše odnose i položaj pojedinaca, kompanija, država, organizacija država ili drugih grupa”.

10

Ideja o stvaranju „transnacionalnog prava” vremenski se poklapa sa posthladnoratovskim periodom, odnosno sa praktičnom realizacijom globalizma i njegovom promocijom u meñunarodnim odnosima. Globalizam promoviše meñunarodne aspekte saradnje, koji su nesumnjivo u ekspanziji, na račun unutrašnjeg prava, a sve promene u unutrašnjoj sferi determinisane su meñunarodnim faktorima. Interesantno je da se stanovišta američkih teoretičara poklapaju sa aktuelnim interesima spoljne politike Sjedinjenih Američkih Država i nastankom unipolarnog sveta u kom ključnu ulogu igra jedina supersila savremenog sveta.

Pitanje odnosa meñunarodnog i unutrašnjeg prava je sa aspekta njegove primene još značajnije. Piripadnost meñunarodoj zajednici države, generalno, manifestuju kroz prihvatanje opštih pravila meñunarodnog prava, a neke opšte ugovore većina država je

7 Bartoš, M.: Meñunarodno javno pravo, Beograd, 1954. 8 Schecher, L. : Deutsches Aussenstaatsrecht, Berlin, 1933, preneto iz Avramov, S., Kreća, M.: Meñunarodno

javno pravo, Službeni glasnik, Beograd, 2008, str. 44. 9 Janković, B., Radivojević, Z.: Meñunarodno javno pravo, Niš, 2005. 10 Jessup, C. Ph.: Transnational Law, New-Haven, 1956.

10

prihvatila, kao conditio sine qua non meñunarodne saradnje. Sa druge strane, svaka država ima posebno ugovorno pravo, koje je rezultat ostvarivanja njihovih interesa, kako kroz bilateralnu, tako i višestranu saradnju.

Odgovornost države iz ugovora zaključenog sa nekim drugim meñunarodnopravnim subjektom proizilazi iz preuzete obaveze iz meñunarodnog ugovora na osnovu pravila meñunarodnog prava. Obaveze iz meñunarodnog ugovora po organe države i prave subjekete unutrašnjeg prava nastupaju posle propisane implementacije meñunarodnog ugovora u unutrašnji pravni sistem. Pri tom, pojedini meñunarodni ugovori mogu se neposredno primenjivati, dok je za druge potrebna „unutrašnja dogradnja”.

11

Većina država Evrope kroz odredbe svog pozitivnog prava stoji na principima monističke teorije sa primatom meñunarodnog prava. Materija je, naravno, predmet ustavno-pravne regulative, ali najviši pravno-politički akti država, uprkos razlikama formalno-pravnog definisanja, suštinski sadrže slične osnovne maksime. One se ispoljavaju kroz formulacije „opšta pravila meñunarodnog prava i meñunarodni ugovori deo su unutrašnjeg pravnog sistema”

12

ili „ispravno ratifikovani ili potvrñeni meñunarodni ugovori ili sporazumi će, posle njihovog objavljivanja, prevladati zakone, pod uslovom da svaki sporazum ili ugovor primenjuje druga strana”.

13

I Ustav Republike Srbije iz 2006. godine sadrži slično rešenje, pa su „opšteprihvaćena pravila meñunarodnog prava i potvrñeni meñunarodni ugovori sastavni deo pravnog poretka Republike Srbije i neposredno se primenjuju...”.

14

O primatu meñunarodnog prava nad unutrašnjim govori i praksa meñunarodnih sudova. Tako, opšte je poznato da u slučaju da su pravila unutrašnjeg prava u suprotnosti sa meñunarodnim obavezama države, pa usled njihove primene nastupi šteta za drugu državu, članicu meñunarodne zajednice, postojaće meñunarodno-pravna odgovornost države za pretrpljenu štetu. Iako se obaveznost presuda meñunarodnih sudova odnosi uvek na konkretan slučaj i na odreñene subjekte, pa ista nema snagu precendenta, savetodavno mišljenje stalnog Suda meñunarodne pravde „opšte je prihvaćeno načelo meñunarodnog prava da u odnosima izmeñu sila, ugovornih strana, odredbe unutrašnjeg prava ne mogu imati prevagu nad ugovorom”,

15

ima daleko širi značaj od mišljenja suda u konkretnom predmetu. Takoñe treba imati u vidu da meñunarodni sud primenjuje meñunarodno pravo, dok nacionalni sudovi propise unutrašnjeg prava, odnosno i meñunarodnog prava, koji su na propisan način postali deo državnog prava.

4. ZNAČAJ I FUNKCIJE MEðUNARODNOG JAVNOG PRAVA

Generalnu odliku unutrašnjeg prava kao sistema društvenih normi, koji sankcioniše državna prinuda sa ciljem da održe dati društveni poredak, poseduje, u opštem smislu, i meñunarodno javno pravo. Uvažavajući razlike u pogledu izvora, sankcija i subjekata sistem pravila meñunarodnog prava normativni je odraz društvenih odnosa u meñunarodnoj

11 Države članice Evropske unije harmonizaciju zakonodavstva vrše preko sekundarnih izvora komunitarnog prava, tj. uputstava, koje donose organi Unije. Države članice uputstva ne primenjuju neposredno, već prema članu 249. stav 3. Ugovora o Evropskoj zajednici „uputstvo obavezuje svaku državu članicu kojoj je upućeno u pogledu ciljeva koji treba da postignu, prepuštajući nacionalnim organima da izaberu formu i sredstva izvršenja”.

12 Član 15. stav 4. Ustava Ruske Federacije. 13 Član 55. Ustava Francuske. 14 Član 16. stav 2, Ustava Republike Srbije. 15 Navedeno savetodavno mišljenje Stalni sud meñunarodne pravde doneo je još daleke 1930. godine u vezi

sa tumačenjem Konvencije zaključene izmeñu Bugarske i Grčke po pitanju recipročne emigracije (Ser. B. No. 17. p. 32).

11

zajednici, te je kao takav podložan promenama koje meñunarodni odnosi diktiraju. Te promene intenzivirane su naročito uvoñenjem multilateralizma početkom XX veka. Primena naučno-tehnoloških dostignuća u privredi, saobraćaju, ali i drugim oblastima društvenih aktivnosti, rezultirala je razvojem i specijalizacijom postojećih i stvaranjem i širenjem novih oblika meñunarodnih odnosa. Na normativnom planu regulacija navedenih odnosa dovela je, naročito posle osnivanja Organizacije ujedinjenih nacija, do stvaranja novih grana meñunarodnog javnog prava. Dakle, period posle Drugog svetskog rata odlikuje kodifikacija ugovornog, diplomatskog i konzularnog prava, saobraćajnog (pomorskog, železničkog, rečnog, poštanskog, vazduhoplovnog), krivičnog, administrativnog, medicinskog, humanitarnog, kosmičkog...

Do toga perioda klasično meñunarodno pravo, koje je kao subjekte poznavalo isključivo države, delilo se na meñunarodno ratno i meñunarodno mirnodopsko pravo. Doduše, i osnivanje OUN, kao univerzalne političke organizacije, inicirano je strahotama dva svetska rata i rastućim bezbednosnim rizicima i za cilj je imalo stvaranje meñunarodnog pravnog mehanizma za očuvanje svetskog mira. Uostalom, to potvrñuje i sam uvod Povelje Organizacije ujedinjenih nacija – „Mi, narodi Ujedinjenih nacija rešeni da spasemo buduća pokolenja užasa rata, koji je dvaput u toku našeg života naneo čovečanstvu neopisive patnje...”

Na taj način „rat je izopšten iz meñunarodnih odnosa, a u cilju obezbeñenja mira konstruisan je sistem kolektivne bezbednosti. Sistem kolektivne bezbednosti utemeljen Poveljom predstavlja, u stvari, pokušaj da se ojača i normativno zaokruži sistem čije su osnove postavljene u Društvu naroda.”

16

Doprinos meñunarodnog javnog prava u očuvanju mira i bezbednosti kroz regulisanje spornih meñudržavnih odnosa kroz utvrñivanje pravnih pravila, ali i delatnost meñunarodnih organizacija je, nema sumnje, veoma značajan. Meñunarodno mirnodopsko pravo je istovremeno bila alternativa ratovima, ali je poslužilo i kao uspostavljanje principa jednakosti pravnih subjekata u meñunarodnim odnosima. Uporedo sa izgradnjom sistema odnosa koji ne počiva na dominaciji jačeg, a čemu je doprinela i ravnoteža snaga dva suprotstavljena ideološka, ekonomska i vojna bloka u vreme trajanja Hladnog rata, veliki broj država stekao je nezavisnost od kolonijalne uprave dojučerašnjih država kolonizatora.

Stvaranjem novih, nezavisnih i suverenih država menjali su se i meñunarodni odnosi, a sa njima „ubrzano se humanizuje meñunarodno pravo formulisanjem pravnih pravila i standarda o pravima i slobodama pojedinaca i kolektiviteta. Doneta je serija obavezujućih pravnih akata koji ureñuju kako opšta prava i slobode pojedinaca, tako i položaj pojedinih kategorija lica.”

17

Proces sistematizacije, sakupljanja i sreñivanja prevashodno običajnih pravnih pravila, koji je započet u okvirima meñunarodnog prava krajem XIX veka, nastavljen je u okviru Društva naroda, da bi puni zamah doživeo kroz delatnost organizacije Ujedinjenih nacija. Istorija meñunarodnog prava beleži prvu kodifikaciju na Bečkom kongresu, koji je održan 1815. godine i tom prilikom je doneta Deklaracija protiv trgovine crncima. Završnim aktom utvrñena načela o slobodi plovidbe na meñunarodnim rekama, Švajcarska proglašena za stalno neutralnu državu, a u domenu diplomatskog prava, odnosno diplomatskog prezeansa, donet Pravilnik o rangu diplomatskih predstavnika.

Pariski kongres održan 1856. godine izvršio je kodifikaciju pravila meñunarodnog pomorskog prava, a 1864. godine u Ženevi je doneta Konvencija o sudbini ranjenika i bolesnika u suvozemnom ratu, koje su revidirane 1906, 1929. i 1949. godine. Za najpotpuniju

16 Kreća, M.: Meñunarodno javno pravo, Pravni fakultet, Beograd, 2010, str. 44. 17 Kreća, M.: Meñunarodno javno pravo, Pravni fakultet, Beograd, 2010, str. 45 .

12

kodifikaciju u takozvanoj prvoj fazi razvoja meñunarodnog prava18

slovi kodifikacija pravila iz oblasti meñunarodnog ratnog prava usvojena na Haškim konvencijama 1899. i 1907. godine.

Dalja kodifikacija takoñe se odvijala u domenu pojedinih oblasti meñunarodnog prava, a ne kao opšta, koja bi podrazumevala celovitu i sveobuhvatnu sistematizaciju pravila meñunarodnog javnog prava. Inače kodifikaciju koja proizvodi javne meñunarodne učinke vrše države kao nosioci meñunarodnog pravnog subjektiviteta i ona predstavlja zvaničnu kodifikaciju.

19

Iako se pod pojmom kodifikacije, prima facie, misli na proces uvoñenja nepisanih pravila u sistem ugovornih, dakle, pisanih pravila, proces kodifikacije može da obuhvati i ostale izvore meñunarodnog prava, poput pravila sadržanih u pojedinim ugovorima, opšta načela prava, pa i pravila utvrñena jednostranim pravnim aktima država od značaja za meñunarodni javni poredak.

Posle osnivanja Ujedinjenih nacija, Poveljom je zadatak kodifikacije poveren Generalnoj skupštini, koja je radi realizacije cilja usvojenog članom 13. Povelje, taj zadatak poverila posebnoj Komisiji UN za meñunarodno pravo. Predloge najpoznatijih meñunarodnih kodifikovanih akata poput: Konvencije o pravu mora iz 1958, Konvencije o diplomatskim odnosima iz 1961, Konvencije o konzularnim odnosima iz 1963, Konvencije o specijalnim misijama iz 1969, Konvencije o ugovornom pravu iz 1969, Konvencije o sukcesiji država u odnosu na meñunarodne ugovore iz 1978. godine i niz drugih.

Pitanje kodifikacije meñunarodnog trgovinskog prava povereno je posebnoj Komisiji UN za meñunarodno trgovinsko pravo (UNCITRAL), a značajan doprinos na planu unapreñenja saradnje dale su i druge specijalizovane ogranizacije i tela OUN, poput Konferencije UN o trgovini i razvoju, Ekonomske komisije UN...

18 Po stanovištu jednog broja pravnih pisaca, meñu kojima je i prof. R. Etinski, u istorijskom razvoju meñunarodnog prava razlikuju se dve epohe. Prva započinje antičkim civilizacijama i traje do kraja Prvog svetskog rata, kada započinje druga epoha, koja traje i danas.

19 Pored zvanične, u teoriji su poznate još i doktrinarna kodifikacija, koju vrše naučnici i poluzvanična kodifikacija koju vrše pojedine profesionalne organizacije, poput Instituta za meñunarodno pravo, Svetsko udruženje za meñunarodno pravo i Američko udruženje za meñunarodno pravo.

13

II IZVORI MEðUNARODNOG JAVNOG PRAVA

POJAM I VRSTE IZVORA

Društvena činjenica ili odnos je stvarni uzrok nastanka prava, kao društvene pojave. Dakle, u najširem smislu to bi bilo materijalno odreñenje izvora prava, relativno nezavisno od vladajućih doktrinarnih učenja u raznim epohama, koje su izvor prava tražili u prirodi, ljudskom razumu klasnoj borbi, tj. materijalnoj proizvodnji, potrebi zaštite društvenih interesa, društvenom ugovoru... Na navedeni način materijalne izvore prava definiše unutrašnje pravo i opšta teorija prava. Za razliku od njih materijalne izvore meñunarodnog javnog prava odlikuje niz specifičnosti. Tako je sila kao sankcija samo relativno prisutna u meñunarodnom pravu i zavisi direktno od stvarnih meñunarodnih odnosa i ravnoteže snaga, koje takoñe diktiraju i pravna pravila.

Otuda su materijalni izvor meñunarodnog javnog prava društveni odnosi koje odlikuje sukob političkih, državnih, ekonomskih, geopolitičkih ili nekih drugih interesa od značaja za funkcionisanje i opstanak meñunarodne zajednice, te ih je neophodno regulisati i usmeravati pravnim normama meñunarodnog karaktera.

Upravo formalni izvor meñunarodnog javnog prava je normativni izraz, odnosno konstatacija materijalno (društvenim uslovima i meñunarodnim odnosima) determinisane postojeće norme. Na navedeni način nastaju opšti pravni akti meñunarodnog prava, koji sadrže opšte pravne norme koje regulišu društvene odnose u meñunarodnoj zajednici. Formalne izvore u meñunarodnom poretku stvaraju samo subjekti meñunarodnog prava po strogo utvrñenoj proceduri. Proces usvajanja meñunarodnih akata odlikuje demokratičnost postupka i jednak procesnopravni položaj subjekata meñunarodnog prava, čime se, formalno, neutrališu negativni uticaji „moćnih” subjekata meñunarodne zajednice.

Savremena meñunarodnopravna doktrina i praksa imaju relativno jedinstven stav po pitanju hijerarhije formalnih izvora meñunarodnog prava. U suštini, prihvaćena je klasifikacija koju je utvrdio Statut Meñunarodnog suda pravde, odredbama člana 38. koji glasi:

1. „Sud, čija je dužnost da svoje odluke u sporovima koji su izneti pred njega donosi saglasno meñunarodnom pravu, primenjuje:

a) meñunarodne konvencije, bilo opšte, bilo posebne, koje predstavljaju pravila izričito priznata od strane država u sporu;

b) meñunarodni običaj, kao dokaz opšte prakse koja je prihvaćena kao pravo;

c) opšta pravna načela koja priznaju prosvećeni narodi;

d) u granicama odredbe člana 59. sudske odluke i učenja najpozvanijih stručnjaka meñunarodnog javnog prava različitih naroda, kao pomoćno sredstvo za utvrñivanje pravnih pravila.

2. Ova odredba ne ograničava pravo Suda da jedan spor rešava ex aequo et bono, ako parnične stranke na to pristanu.”

14

Saglasno citiranoj odredbi kao glavni izvori meñunarodnog prava utvrñeni su meñunarodni ugovori, meñunarodna običajna pravila i opšta pravna načela, dok se u pomoćne formalne izvore ubrajaju sudske odluke i učenja najpoznatijih stručnjaka za meñunarodno pravo. Redosled primene glavnih formalnih izvora meñunarodnog prava sačinjen je shodno njihovoj utvrñenoj važnosti, što znači da sudovi najpre primenjuju meñunarodne ugovore, ukoliko isti postoje i mogu da se primene. U slučaju da ugovora nema, primenjuju se običajna pravna pravila i, na kraju, opšta pravna načela. Pomoćni izvori prava predstavljaju mehanizme za utvrñivanje značenja pravnih pravila.

Uloga i zadatak meñunarodnih sudova identičan je ulozi i zadatku sudova u unutrašnjem pravnom sistemu. Sudovi, naime, utvrñuju činjenično stanje u svakom konkretnom slučaju, te na isto primenjuju opšte pravne norme donoseći odluke sa obavezujućom pravnom snagom za stranke u sporu. Sudske odluke u navedenom kontekstu doprinose jasnoći tumačenja meñunarodnopravnih pojmova i instituta, te na taj način učvršćuju meñunarodni poredak. Meñunarodna jurisprudencija pokazuje da u hijerarhiji pomoćnih formalnih izvora meñunarodnog prava sudska praksa ima daleko veći značaj nego doktrinarni stavovi najpozvanijih pravnih teoretičara.

Izvor meñunarodnog prava predstavljaju i pravno obavezujuće odluke meñunarodnih organizacija, dok je značaj pravno neobavezujućih odluka organizacija srazmerno manji. Shvatanja teoretičara u pogledu pravne obavezanosti jednostranih akata država su podeljena. Retki su oni koji ih svrstavaju u meñunarodne izvore, jer su izraz jednostrane volje države što je suprotno izvorima meñunarodnog prava kao izrazu saglasnosti volja dva ili više subjekata meñunarodnog prava. Meñunarodno pravno dejstvo u odreñenim situacijama, meñutim, jednostranim pravnim aktima se ne može osporiti.

1. MEðUNARODNO OBIČAJNO PRAVO

Običaj se uglavnom definiše kao društvena norma zasnovana na dugotrajnom ponavljanju koje je prešlo u naviku i dobilo karakter društvene obaveznosti. Ustaljena praksa ponašanja meñunarodnih subjekata osnov je izgradnje običajnih pravnih pravila. Meñutim, da bi običaj prerastao u meñunarodno običajno pravo neophodna je pravna svest o obaveznosti običaja (opinio iuris sive necessitatis). Meñunarodna običajna pravila nastaju u praksi država, meñunarodnih organizacija i drugih subjekata meñunarodnog prava, kada oni steknu opinio iuris obaveznosti, a sa ciljem da pravno urede konkretne meñunarodne odnose.

Ovakav stav o meñunarodnom običajnom pravnom pravilu prihvatio je i Statut Meñunarodnog suda pravde sa ne baš najsrećnijom jezičkom formulacijom da se meñunarodni običaj odreñuje „kao dokaz opšte prakse prihvaćene kao pravo”.

20

Statut Meñunarodnog suda pravde je meñunarodnom običaju dao status izvora meñunarodnog prava. Pri tom je zasigurno imao u vidu da se radi o najstarijem i dugo godina unazad jedinom izvoru meñunarodnog prava, koji je, uz to, specifičnost samo meñunarodnog prava.

Ovaj opšteusvojeni pojam meñunarodnih običajnih pravila sadrži i objektivni ili materijalni i subjektivni ili psihički supstrat. Materijalni elemenat je sadržan u opštoj praksi, a subjektivni u psihičkom poimanju obaveznosti meñunarodnih subjekata tj. opinio iuris.

Praksa država i meñunarodnih organizacija ispoljava se kroz delatnost i ponašanja državnih odnosno organa meñunarodnih organizacija. Da bi ta ponašanja subjekata

20 Član 38. stav 1.b. Statuta Meñunarodnog suda pravde.

15

meñunarodnog prava dobila epitet „opšta” ona moraju da budu prihvaćena od većine članica meñunarodne zajednice kroz jednoobrazno i sukcesivno ponavljanje istog spoljnjeg akta u odreñenim meñunarodnim okolnostima. Pri tom, opštost ili univerzalnost ne zahteva uniformno prihvatanje pravila od apsolutno svih subjekata, već od pretežnog broja u kontinuiranom periodu.

21

Naravno, pri tom treba imati u vidu prostorno važenje meñunarodnog običajnog prava i podelu običaja po ovom kriterijumu. Sa aspekta važenja običajnih pravnih pravila, razlikuju se opšti ili univerzalni običaji i partikularni meñunarodni običaji. Dok univerzalni meñunarodni običaji imaju globalni domen primene i važe za celu meñunarodnu zajednicu, partikularni običaji se dele na regionalne i lokalne. Regionalno meñunarodno običajno pravo vezano je samo za praksu ograničenog broja država koje imaju za cilj ostvarivanje odreñenih zajedničkih interesa i, po pravilu, za odreñeni geografski region. Za razliku od regionalnog lokalna običajna pravila primenjuju se u odnosima izmeñu dve države.

I pojam opšte prakse, shodno navedenoj podeli meñunarodnih običaja, treba primeniti u odnosu na odgovarajući broj subjekata u zavisnosti da li se radi o univerzalnim, regionalnim ili lokalnim običajnim pravilima. Značaj i važnost meñunarodnih običajnih pravila upravo je srazmerna broju subjekata primene, a u procesnom smislu pretpostavka je da Meñunarodni sud pravde univerzalne meñunarodne običaje poznaje, dok strane u postupku partikularne običaje na koje se pozivaju moraju i da dokazuju.

Meñunarodni običaji moraju da imaju jednoobraznost, kontinuitet i učestalost primene. I dok su jednoobraznost i kontinuitet primene prakse meñunarodnih običaja nesporni za njihovu primenu, učestalost ponavljanja običaja direktno je uslovljena učestalošću meñunarodnih odnosa iz kojih proizilaze. Vreme stvaranja meñunarodnog običajnog pravila takoñe je promenljiva kategorija uslovljena učestalošću meñunarodnih odnosa. Nekada je za stvaranje običajnog pravila trebalo da proñe desetine, pa i stotine godina primene opšte prakse, ali je povećanom učestalošću konkretnih savremenih oblika meñunarodnih odnosa taj rok višestruko skraćen. Tako je za prihvat i primenu meñunarodnih pravila o ustanovljenju stalnih misija pri Ujedinjenim nacijama ili o epikontinentalnom pojasu bilo potrebno svega desetak godina, a teorija i praksa pokazuju da je za formiranje pojedinih običaja potrebno i svega nekoliko dana.

22

Nije, meñutim, svako ustaljeno i kontinuirano ponašanje meñunarodnih subjekata meñunarodno običajno pravilo. Da bi opšta praksa postala meñunarodni običaj potrebna je, pored materijalnih pretpostavki, i svest o pravnoj obaveznosti na odgovarajuće ponašanje. I upravo taj subjektivni elemenat tvori razliku izmeñu prostog običaja i pravila kurtoazije, sa jedne strane, i običajnog pravnog pravila, sa druge. Primera radi pravilo o pozdravljanju brodova na otvorenom moru je prost običaj, dok je pružanje privilegije stranom diplomatskom predstavniku da lovi u odreñenom regionu kurtoazno pravilo. Naravno, i kurtoazno pravilo, a i prost običaj mogu vremenom da prerastu u običajno pravno pravilo, kao što je to bio slučaj sa davanjem sudskog imuniteta stranim diplomatskim predstavnicima.

21 U jurisprudenciji Stalnog suda meñunarodne pravde i Meñunarodnog suda pravde formulacije koje se odnose na kvalifikaciju ovog pojma su, pored ostalih i „jednoobrazna meñunarodna praksa”, „na praksu gotovo univerzalnu”, „na kontinuiranu praksu na konstantnu tradiciju”, „konstante”, „stalna praksa”...

22 Tako je lansiranjem prvog veštačkog satelita u kosmos od strane Sovjetskog Saveza 1957. godine nastalo običajno pravilo o slobodi kosmosa. Tada je, naime, SSSR lansirao prvi satalit koji je nekoliko desetina puta obleteo zemlju krećući se iznad teritorije i nadvazdušnog prostora niza zamalja, a da nijedna od njih nije zbog toga čina uložila protest. Prihvatajući navedenu praksu države su preko rezolucije koju je donela Generalna skupština UN legalizovali običajno pravilo o slobodi kosmosa, a kosmički prostor je prećutno dobio status dobra od opšteg interesa (res communis omnium). S obzirom na izuzetno kratko vreme trajanja nastanka ovog običaja isti je u teoriji meñunarodnog prava dobio naziv „instant” ili momentalni meñunarodni običaj, za razliku od tradicionalnih običajnih pravila.

16

Inače, pravna svest nije pretpostavljeni elemenat običajnog pravila, već je dužnost država i meñunarodnih organizacija kao subjekata meñunarodnog prava da je kroz svoju praksu na jasan, vidljiv i kontinuiran način promovišu.

Već iz jezičke formulacije Statuta Meñunarodnog suda da se meñunarodni običaj odreñuje „kao dokaz opšte prakse prihvaćene kao pravo” proizilazi vremenska komponenta stvaranja običajnog pravila diktirana stvaranjem opšte praksa ponašanja. Meñunarodni odnosi iniciraju navedenu praksu, a od značaja i učestalosti ponavljanja meñunarodnih odnosa zavisi i proces ujednačavanja prakse i stvaranja pravne svesti o obaveznosti ponašanja odnosno stvaranja običajnog pravnog pravila. Meñunarodni ugovor ili drugi akt je često instrument pravnog ujednačavanja istorodne, a može da bude i faktor ujednačavanja i raznolike meñunarodne prakse. Ista dejstva, po principu argumentum e contrario, može da ima i sudska odluka, jer meñunarodno pravo nije prihvatilo precedentno svojstvo sudskih odluka, te iste obavezujuće deluju samo prema stranama u konkretnom spornom slučaju.

23

Univerzalno običajno pravilo je izraz volje meñunarodne zajednice, koja se izražava uglavnom prećutnim pristankom većine država. Ali, prihvat običajnog pravila može biti u suprotnosti sa interesima nekih država, pa je njihovo legitimno pravo da prekinu proces formiranja pravila obezbeñenjem adekvatnog broja država koje su protiv istog. Pored kolektivnog akt protivljenja može biti individualni izraz dat kroz protest, pokretanje sudskog ili arbitražnog postupka, protiv jedne ili više država zbog sporne prakse, glasanja protiv u organima meñunarodnih organizacija. Proces gašenja i prestanka meñunarodnog pravnog pravila suprotan je njegovom nastanku. Tako „nestankom jednog od dva elementa nužna za pojavu običajnog pravila gasi se ovo pravilo. Ako nestane pravnog uverenja o obaveznosti pravila, pravno pravilo pretvara se u puki običaj. Prestankom odgovarajuće prakse nestaje svako pravilo”.

24

2. OPŠTA PRAVNA NAČELA

U klasifikaciji glavnih formalnih izvora meñunarodnog prava treće mesto, iza ugovornog prava i meñunarodnih običajnih pravila, zauzimaju opšta pravna načela. Ovaj status dao im je Statut Meñunarodnog suda pravde, koji predviña da sporove koji su podneti Sudu rešava saglasno meñunarodnom pravu i primenjuje prema članu 38. stav 1. tačka c. i „opšta pravna načela priznata od civilizovanih naroda”. Pomenutim članom Statuta odreñen je i redosled primene izvora, pa opšta pravna načela Meñunarodni sud primenjuje tek ukoliko nema meñunarodnih ugovornih i običajnih pravila.

Stanovišta pravnih teoretičara u pogledu odreñivanja pojma opštih pravnih načela nisu, meñutim, jedinstvena.

Tako, jedni prihvataju veoma široku formulaciju i pod opštim pravnim načelima podrazumevaju najopštije pravne principe koji su zajednički svim vrstama prava (meñunarodnom, transnacionalnom i supranacionalnom), kao i razvijenim pravnim sistemima država bez obzira na oblik civilizacije kojoj pripadaju.

25

Drugo mišljenje, koje je u našoj teoriji preovlañujuće, smatra da su „opšta pravna načela

23 Iako je Stalni sud meñunarodne pravde u slučaju Lotus (iz 1927) svojom presudom prihvatio tursku jurisdikciju nad francuskim brodom za akte učinjene na otvorenom moru, kasnija meñunarodna praksa prihvatila je suprotan pravni rezon i putem priznavanja isključive jurisdikcije države čiju zastavu brod vije za akte učinjene na otvorenom moru izgradila meñunarodno običajno pravilo.

24 Etinski, R.: Meñunarodno javno pravo, Pravni fakultet, Novi Sad, 2007, str. 14. 25 Degan, V. ð.: Meñunarodno pravo, Pravni fakultet u Rijeci, Rijeka, 2006, str. 74. Slične stavove ima i

Verdross, A.: Forbidden Treaties in International Law”, AJIL, 1937. No. 4, str. 571–577.

17

apstraktne norme, izvedene iz niza pravila koja se primenjuju u unutrašnjim porecima država, koje ulaze u sastav meñunarodne zajednice”.

26

Shvatanje koje u našoj pravnoj teoriji dominira čini nam se prihvatljivije, jer odvaja opšta pravna načela i načela meñunarodnog prava. Naime, načela meñunarodnog prava treba da budu rezultat volje meñunarodne zajednice koja se izražava kroz ugovorno ili, pak, običajno pravo. A, oba ova izvora imaju primat u primeni prilikom rešavanja sporova od strane Meñunarodnog suda pravde u odnosu na opšta pravna načela. Nadalje, svrha primene opštih pravnih načela iz unutrašnjeg pravnog sistema (in foro domestico) je u popunjavanju pravnih praznina, kojih je meñunarodno pravo, ali i praksa, u momentu donošenja Statuta Meñunarodnog suda pravde bilo prepuna, s obzirom da se radi o savremenoj pravnoj grani sa veoma kratkom tradicijom.

Prilikom primene opštih pravnih načela Meñunarodni sud pravde će, od strane u sporu koja je njihovu primenu tražila, zahtevati da taj pravni princip važi kao opšte pravno načelo u pretežnom broju država koje pripadaju različitim pravnim sistemima (evropskom ili kontinentalnom, muslimanskom, anglosaksonskom). Upravo na naj način se tumači i sintagma „priznata od civilizovanih naroda” iz člana 38. stav 1. tačka c. Statuta Meñunarodnog suda pravde, što potvrñuje da se pod opštim pravnim načelima podrazumevaju pravila koja odražavaju osnovne pojmove prava i pravde koje mora imati i poštovati svaki pravni sistem bez obzira na društveno-istorijsku samosvojnost, kulturnu tradiciju i religijsko opredeljenje. U opšta pravna načela ugrañene su univerzalne društvene i pravne vrednosti i principi, koji su sadržani u svim pravnim sistemima u svetu.

Sa druge strane, načela meñunarodnog prava nastala su kao izraz zajedničke volje meñunarodne zajednice i predstavljaju normativni izraz interesa koji se ispoljavaju kroz meñunarodne odnose. Ona neposredno proizilaze iz meñunarodnog običajnog ili ugovornog prava, a posredno izvor uglavnom nalaze u unutrašnjim pravnim sistemima, i svoju verifikaciju ostvaruju kroz praksu i presude meñunarodnih sudova. Kao načela meñunarodnog prava egzistiraju, primera radi, načelo ravnopravnosti država, načelo mirnog rešavanja sporova...

3. SUDSKA PRAKSA I DOKTRINA

Sudska praksa i doktrina najpozvanijih stručnjaka javnog prava raznih naroda predstavljaju pomoćni izvor meñunarodnog prava, odnosno pomoćno sredstvo za utvrñivanje pravnih pravila.

27

Ova kao i odredba člana 59. Statuta koja kaže da „odluka Suda ima obaveznu snagu samo prema strankama u sporu i u odnosu na taj slučaj”, upućuje da je meñunarodno pravo prihvatilo evropsko kontinentalno pravno stanovište, a ne anglosaksonsko prava, u pogledu uloge i mesta sudske prakse u stvaranju pravnih pravila.

Pod sudskom praksom u meñunarodnom pravu podrazumevaju se odluke Meñunarodnog suda pravde, arbitražnih sudova, a u novije vreme, i drugih regionalnih ili specijalizovanih meñunarodnih, pa čak i nacionalnih sudova po meñunarodnim pitanjima. Meñutim, generalno, kao formalni supsidijarni izvor meñunarodnog prava, najveći značaj imaju odluke Meñunarodnog suda pravde, koji je svoju sudsku praksu nastavio na svom prethodniku Stalnom sudu meñunarodne pravde. Autoritet Meñunarodnog suda pravde proizilazi iz činjenice da se radi o glavnom sudu organizacije Ujedinjenih nacija, te da u njegov sastav ulaze najpoznatiji pravnici iz svih poznatih pravnih sistema država sveta.

Iako je Statut Meñunarodnog suda pravde prihvatio stav kontinentalnog prava da Sud nije legislativni, već organ koji primenjuje apstraktna pravna pravila na konkretni slučaj, značaj

26 Avramov, S., Kreća, M.: Meñunarodno javno pravo, Službeni glasnik, Beograd, 2008, str. 64. 27 Član 38. stav 1. tačka d. Statuta Meñunarodnog suda pravde.

18

sudskih odluka, kao izvora prava, je značajno veći nego u evropskom pravu. Osnovni razlog za to leži u činjenici da Sud često presuñuje na osnovu neodreñenih običajnih pravnih pravila, pa zauzimanje stava u tumačenju običaja predstavlja putokaz za buduće slučajeve. Drugačije postupanje istog Suda u novim slučajevima bilo bi dokaz pravne nedoslednosti, što ne odgovara autoritetu ustanove ni sudija. Eventualno nepozivanje na pozvanu sudsku praksu Meñunarodnog suda pravde od strane drugih sudova ili arbitraža bilo bi izraz nepoštovanja vodeće meñunarodne pravosudne instance, ali i postupak koji doprinosi izgrañivanju nekonzistentne meñunarodne jurisprudencije. Povećanjem broja meñunarodnih sudskih instanci „stanje nalaže potrebu izgradnje institucionalnih veza izmeñu meñunarodnih sudova koja bi omogućila koherentnu i jednoobraznu primenu meñunarodnog prava. Razumno je očekivati da bi u tom sistemu centralno mesto pripalo Meñunarodnom sudu pravde”.

28

Uloga teorije u tumačenju pravnih propisa kao izvora meñunarodnog prava daleko je manja nego sudske prakse. Doduše, doktrinarni stavovi istaknutih pravnika u vreme neizgrañenog sistema meñunarodnog prava i siromašne sudske prakse u ranijem periodu bili su autoritativan izvor izgradnje i tumačenja pravnih pravila. Danas se doprinos teorije ispoljava kroz doktrinarnu sistematizaciju i tumačenje novih pravnih pravila pozitivnog meñunarodnog prava, ali i na uticaj na institucije koje rade na izradi nacrta konvencija, kakve su Institut za meñunarodno pravo ili, pak, Komisija za meñunarodno pravo Ujedinjenih nacija.

4. SUðENJE PO PRAVDI

Načelno, sporove, koji su pred njim pokrenuti, meñunarodni sud rešava saglasno meñunarodnom pravu. Ipak, Statut Meñunarodnog suda pravde predviña i da ta „odredba ne prejudicira pravo Suda da jedan spor rešava ex aequo et bono, ako stranke na to pristanu”.

29

Premda je suñenje po pravdi i pravičnosti u Statutu stavljeno u kontekst izvora po svojoj prirodi pravičnost ne može biti formalni izvor meñunarodnog prava. Pravičnost se kao pojam definiše kao „siguran i spontan osećaj pravednog i nepravednog, naročito kada se sagledava kroz presuñivanje nekog konkretnog i posebnog slučaja”.

30

Pravda i pravičnost se, dakle, ne smeju zanemariti u postupku primene pravnih pravila na pojedinačne slučajeve, a služe i kao osnova za nastanak pravnih pravila. U društvenom i filozofskom kontekstu načelo pravičnosti, kao put do pravde, svoju osnovu gradi na moralnim društvenim načelima. Ili, kako reče profesor Kreća, pravo bez pravičnosti je lišeno svoje krajnje, idealne funkcije, tako da bi se moglo reći da je pravičnost metafizika suština prava kao realnog fenomena.

U postupku primene meñunarodnog prava o pravičnosti se raspravlja infra legem, praeter legem i contra legem.

Pravičnost infra legem odlikuje svaku primenu prava od strane suda, kako unutar državnog teritorija, tako i u okvirima meñunarodne zajednice, kada primenjuje meñunarodno pravo. Načelo pravičnosti obavezuje sudiju i bez zahteva stranaka, a posebno je ispoljeno kroz domen slobode diskrecionog odlučivanja (pri proceni štete, kod odmeravanja visine štete, kod ocene dokaza, kod raspodele troškova postupka...). Prilikom primene načela pravičnosti sud je ograničen imperativnim propisima koje mora dosledno da primenjuje.

Odlučivanje po pravičnosti praeter legem vezano je za one slučajeve u meñunarodnom pravu koji nisu obuhvaćeni pravom, već postoje pravne praznine. U tim situacijama

28 Jenninngs, R.: „The International Court of Justice after Fifty Years”, AJIL, 1995, Vo. 89, str. 493–505. 29 Član 38. stav 2. Statuta Meñunarodnog suda pravde. 30 Lalande, A.: Vocabulaire technique et crtique de la philosophie, 9e edition, Paris, 1962, p. 293.

19

odgovornost i ovlašćenja sudija su posebno naglašena, ali i poverenje stranaka u njihove stručne kompetencije i moralne vrednosti u primeni načela pravičnosti, s obzirom da nedostaju primenjive pravne norme pozitivnog prava.

Primena načela pravičnosti contra legem najčešće se vezuje sa posebno ovlašćenje koje su stranke dale sudu da njihov spor reši ex aequo et bono, dakle, u skladu sa stavom 2. člana 38. Statuta Meñunarodnog suda pravde. I pored toga što su stranke dale nedvosmislen pristanak da sud spor rešava po načelima pravičnosti, „sud ni tada ne smije činiti ništa što ne smiju niti stranke pri sklapanju ugovora. Presuda ne smije prekoračiti niti jedno imperativno pravilo općega meñunarodnog prava (ius cogens), jer bi to i ugovor činilo ništavim.”

31

5. JEDNOSTRANI PRAVNI AKTI DRŽAVA

Jednostrane akte država predstavljaju različiti pravni akti koje na osnovu unutrašnjeg zakonodavstva države donose kolektivni ili inokosni državni organi sa ciljem da proizvedu odreñene meñunarodnopravne posledice. Ove akte mogu da, u okviru svojih ovlašćenja, a po proceduri predviñenoj unutrašnjim pravom, donose parlament ili vlada kao kolektivni organ ili šef države, predsednik vlade ili ministar inostranih poslova, kao individualni organi. Jednostrani pravni akti predstavljaju, u načelu, manifestaciju volje jednog subjekta i kao takvi ne mogu da budu pravila meñunarodnog prava i osnov za obavezivanje drugih subjekata meñunarodnog prava. Ipak, izuzetno jednostrani akt države može da bude formalni izvor meñunarodnog prava.

32

Jednostrani akti država vrlo često se primenjuju u diplomatskoj komunikaciji izmeñu država u meñunarodnim odnosima. U jednostrane pravne akte država spadaju: jednostrana izjava, notifikacija, protest, priznanje i estopel.

5.1. JEDNOSTRANA IZJAVA

Jednostrana izjava države predstavlja akt države koji u njeno ime daje predsednik zemlje, predsednik vlade, ministar inostranih poslova ili neko treće ovlašćeno lice sa namerom da ista proizvede odreñene meñunarodnopravne posledice. Jednostrana izjava se najčešće daje u pisanoj formi, ali i usmeno data izjava proizvodi isto dejstvo pod uslovom da je jasno, voljno i nedvosmisleno učinjena sa utvrñenom namerom proizvoñenja odreñenog dejstva. Jednostrana izjava može da bude učinjena ponuda, koja prihvaćena od druge strane za posledicu ima zaključenje meñunarodnog sporazuma, ali može da bude i izraz prihvata ponude. Jednostranom izjavom država može da prihvati obavezu prema drugoj ili drugim državama, a takoñe može da se odrekne nekog svog prava.

5.2. NOTIFIKACIJA

Notifikacija je jednostrani pravni akt kojim država službeno obaveštava drugu državu ili druge meñunarodne subjekte o činjenicama ili dogañajima od značaja za odvijanje meñunarodnih odnosa. Notifikacije se dele na obavezne i dobrovoljne. Neobavezne

31 Degan, V. ð.: Meñunarodno pravo, Pravni fakultet u Rijeci, Rijeka, 2006, str. 66. 32 Na osnovu odredbe člana 5. Konvencije o ribolovu i očuvanju bioloških bogatstava otvorenog mora iz

1958. godine, obalna država može donositi jednostrane, odgovarajuće mere, u cilju očuvanja morskog bo-gatstva, u bilo kom prostoru otvorenog mora, uz njezino teritorijalno more, ukoliko pregovori sa zaintereso-vanim državama ne dovedu do sporazuma, u roku od šest meseci. Jednostrani akt države u navedenom slučaju nije donet samo u interesu te države, već i meñunarodne zajednice u celini.

20

notifikacije su pravilo i u praksi su najčešće notifikacije promene šefa države, imenovanja ministra inostranih poslova, oblika državnog ureñenja i vlade... Države i drugi meñunarodni subjekti ne mogu se smatrati obaveznim da postupaju na odreñen način ili da poštuju odreñena prava u meñunarodnim odnosima ukoliko nisu obaveštene o činjenicama koje bi ih obavezivale na to.

Obavezne notifikacije su retke u meñunarodnopravnoj praksi i proizilaze iz obavezujućih meñunarodnih pravila.

33

5.3. PROTEST

Protest je jednostrano javno obaveštenje kojim država osporava punovažnost jednog izvršenog ili nameravanog pravnog akta, postupka, zahteva ili držanja. Može da se izrazi pismenim putem, usmeno ili konkludentnim radnjama, a meñunarodnopravnu validnost dobija kada se saopšti preko diplomatskih predstavnika. Uobičajeno je da se protest podnosi odmah ili u razumnom roku po saznanju za sporni akt. U slučaju izostanka protesta smatralo bi se da se država saglašava sa novonastalim stanjem i da se odriče svojih prava. Otuda je protest način da se zaustavi promena odreñene pravne situacije ili, recimo, proces stvaranja običajnog pravnog pravila i njegovog dejstva prema državi koja protestuje.

5.4. PRIZNANJE

Priznanje je jednostrani akt kojim država ili neki drugi meñunarodni subjekt prihvata neku novu pravnu situaciju. Najčešće se ispoljava kao prizanje države, vlade ili granice, prihvatanje statusa ustanika, a izražava se pismenim putem i konkludentnim radnjama, a reñe prećutno. Iako je priznanje individualni pravni čin države ono može biti dato i kolektivno (kroz zaključeni višestrani ugovor ili odlukom na meñunarodnoj konferenciji). Priznanje je po pravilu neopoziv čin, iako su u istoriji meñunarodnog prava poznati slučajevi i uslovnog priznanja.

34

5.5. ESTOPEL

Estopel je institut preuzet iz anglosaksonskog prava i predstavlja potvrdu poštovanja načela doslednosti u meñunarodnim odnosima. Država koja je u odreñenom meñunarodnom odnosu izrazila svoj jasan i nedvosmislen stav koji je proizveo pozitivne posledice po nju samu, a štetne za neku treću zemlju treba da bude dosledna u pridržavanju datog stava. U slučaju promene svog stava „suprotna država može da spreči po nju štetne posledice promene stava putem estopela”.

35

33 Tako se odredbom člana 84. Haške konvencije o mirnom rešavanju meñunarodnih sporova predviña notifikacija neutralnim silama o otpočinjanju neprijateljstava na osnovu člana 2. Haške konvencije od 1907.

34 Srbija je Berlinskim ugovorom iz 1878. godine stekla nezavisnost pod uslovom da garantuje ravnopravnost svih grañana bez obzira na religijsku opredeljenost.

35 Etinski, R.: Meñunarodno javno pravo, Pravni fakultet, Novi Sad, 2007, str. 22.

21

III MEðUNARODNO UGOVORNO PRAVO

MEðUNARODNI UGOVORI

Najbrojniji i, svakako, jedan od najznačajnijih izvora meñunarodnog prava, koji i u proceduralnom smislu omogućava autonomiju volje meñunarodnih subjekata predstavlja meñunarodni ugovor. Preko ugovora se na transparentan način promoviše i reguliše i meñunarodna saradnja koja se, generalno, odvija na principima koji važe i u unutrašnjem pravu. Ipak, specifičnosti meñunarodnih ugovora, subjekti zaključivanja, ratifikacija, način primene i najveći broj drugih pitanja koja su kroz neujednačenu primenu izazivala nedoumice, razrešena su kroz kodifikaciju ugovornog prava i donošenjem Konvencije o ugovornom pravu usvojene u Beču 1969. godine. Konvencija o ugovornom pravu odnosi se samo na ugovore koji zaključuju države kao subjekti meñunarodnog prava pro futuro, a da pri tom ni sva pitanja, poput klauzule najpovlašćenije nacije, nisu istom regulisana.

Meñusobna ugovorna saradnja država i meñunarodnih organizacija regulisana je posebnom Konvencijom o pravu ugovora izmeñu država i meñunarodnih organizacija ili meñunarodnih organizacija usvojenoj na konferenciji koju su sazvale UN u Beču 1986. godine.

„Meñunarodni ugovor predstavlja pravni akt, proizvod saglasnosti volja dvaju ili više subjekata meñunarodnog prava, izražene preko nadležnih organa u cilju stvaranja recipročnih prava i obaveza”.

36

Sličnu definiciju meñunarodnog ugovora sadrži i Bečka konvencija o ugovornom pravu iz 1969. godine.

37

U meñunarodnoj praksi je uobičajena pisana, pa čak i svečana forma u kojoj se ugovori zaključuju. Meñutim, stav i meñunarodne teorije, a takoñe i prakse, je da meñunarodni ugovori proizvode pravne posledice i ako su zaključeni i u usmenoj formi, pa čak i prećutno, što govori da se odredbe Konvencije o obaveznoj pismenoj formi ne tumače i primenjuju stricto sensu. U prilog tome govori i presuda Stalnog suda meñunarodne pravde u sporu izmeñu Norveške i Danske po pitanju Istočnog Grenlanda.

38

Da bi meñunarodni ugovor proizvodio pravne posledice on mora biti u skladu sa ius cogens normama meñunarodnog prava, a njegov predmet pravno dopustiv. Imperativnim pravilima meñunarodna zajednica štiti svoje osnovne interese, te ona deluju u interesu svih. Otuda ugovori koji su zaključeni suprotno ius cogens normama apsolutno su ništavi. Ugovor se smatra pravno nedopustivim ukoliko postoji materijalna, odnosno fizička nemogućnost njegovog izvršenja.

39

36 Avramov, S., Kreća, M.: Meñunarodno javno pravo, Službeni glasnik, Beograd, 2008, str. 57. 37 U članu 2. stav 1. a) stoji da je „ugovor meñunarodni sporazum koji je u pismenom obliku sklopljen

izmeñu država i ureñen meñunarodnim pravom, bilo da je sadržan u jedinstvenoj ispravi ili u dvema ili u više povezanih isprava i bez obzira na njegov poseban naziv”.

38 U navedenom sporu Stalni sud meñunarodne pravde je zauzeo stav da je izjava ministra spoljnih poslova „data u ime svoje vlade kao odgovor na zahtev diplomatskih predstavnika strane sile, po pitanjima koje spadaju u delokrug njegovog rada, je obavezna za zemlju kojoj pripada ministar”.

39 Meñunarodni ugovor o iskorišćavanju svemira za koji trenutno ne postoje tehničke mogućnosti realizacije

22

Slobodno izražena i izričita saglasnost meñunarodnopravnog subjekta uslov je punovažnosti ugovora. Ugovori kod kojih izražena volja stranaka ne odgovara njihovoj stvarnoj volji mogu da budu uzrok apsolutne ili relativne ništavosti tih ugovora. Mane volje koje su razlog apsolutne ništavosti ugovora su prinuda izvršena nad ovlašćenim predstavnikom države ili prinuda izvršena nad samom državom ugovornicom. Mane volje koje mogu da budu uzrok relativne ništavosti ugovora su zabluda, prevara i korupcija predstavnika države i one mogu da budu razlog ništavosti samo ako se oštećena strana na nju pozove. U navedenim slučajevima primenjuje se analogija iz unutrašnjeg prava, ali ista mora da uvaži specifičnosti grane prava u kojoj se primenjuje.

1. VRSTE MEðUNARODNIH UGOVORA

S obzirom na broj ugovornih strana u postupku zaključenja ugovora razlikujemo dvostrane (bilateralne) i višestrane ili multilateralne ugovore. I dok su bilateralni ugovori rezultat saglasnosti volja dve ugovorne strane, multilateralni sporazumi kao učesnike imaju tri ili više strana ugovornica. Da bi ugovor dobio epitet meñunarodnog pravnog izvora sve ugovorne strane moraju imati status subjekta meñunarodnog prava.

Meñunarodni ugovori se zaključuju izmeñu tačno utvrñenog broja ugovornih strana, koje i obavezuju. U zavisnosti od činjenice da li su originarne ugovorne strane dozvolile pristupanje novih, naknadnih, ugovornih strana postojećem ugovoru razlikujemo otvorene ugovore (gde je dozvoljena mogućnost pristupa) i zatvorene ugovore (gde je osnovnim tekstom ugovora zabranjeno pravo pristupanja stranama koje nisu učestvovale u njegovom donošenju). Postoje u praksi i tzv. poluotvoreni ugovori, gde je za pristupanje novih strana ugovornica potrebna saglasnost origiranarnih ugovornih strana.

Sa obzirom na činjenicu teritorijalnog važenja meñunarodne ugovore delimo na generalne, ili opšte, i regionalne. Meñunarodno pravno dejstvo generalnih ugovora ima opšti domen primene (u principu važi za celu meñunarodnu zajednicu), dok regionalni sporazumi važe za države jednog regiona u svetu.

Prema sadržaju predmeta i odnosa koje regulišu meñunarodni ugovori mogu biti: politički, ekonomski, administrativni, grañansko-pravni, tehnički, ugovori proceduralnog karaktera... U okviru ovako široko definisanog predmeta moguće su dalje klasifikacije ugovora koje diktira navedena vrsta društvenih odnosa. Ovoj vrsti ugovora ne pripadaju tzv. politički sporazumi, za koje jedan broj pravnih pisaca smatra da ih države zaključuju sa namerom da se njima obavezu politički ili moralno, ali ne i pravno. S obzirom na organizaciju i način donošenja odluka država, posebno u meñunarodnom opštenju, ali i jurisprudenciju Meñunarodnog suda pravde, koja i usmeno iznete stavove ovlašćenih predstavnika država uzima kao zvanične, jasno je da ovakav stav nema uporište u meñunarodnom pravu, te da nema pravno neobavezujućih ugovora.

U ranijoj meñunarodnopravnoj doktrini podela na legislativne i kontraktualne ugovore imala je veći značaj nego što ga ima danas. Kriterijum za ovu podelu meñunarodnih ugovora je njihovo vremensko važenje. Naime, legislativni ugovori ili ugovorni zakoni su oni koji sadrže opšta pravila meñunarodnog prava, pa je adekvatno njihovom značaju, i vremensko važenje dugotrajno. Sa druge strane kontraktualni ugovori po pravilu imaju uži predmet regulisanja, dve ugovorne strane i kratkoročna prava i obaveze strana ugovornica. Danas u praksi ova podela nema veći značaj, jer i kontraktualni ugovori često imaju osobenosti legislativnih sporazuma.

bio bi primer pravno nedopustivog ugovora danas.

23

1.1. NAZIV

U meñunarodnopravnom opštenju uobičajen i najčešći naziv za sporazume subjekata je meñunarodni ugovor. On se upotrebljava kada su predmet sporazuma trgovinski poslovi i kada se radi o osnivačkom aktu meñunarodnih organizacija. Termin „konvencija” upotrebljava se kao oznaka meñunarodnih akata kojima se stvaraju meñunarodna pravna pravila opšteg karaktera (Bečka konvencija o diplomatskim odnosima, Bečka konvencija o konzularnim odnosima, Konvencija o privilegijama i imunitetima Ujedinjenih nacija i specijalizovanih ustanova...). Izraz „pakt” treba da naglasi svečani karakter meñunarodnog sporazuma, koji uz to ima i izraženu političku dimenziju (Pakt Društva naroda, Brijan-Kelogov Pakt...). U istom smislu koristi se i izraz „povelja”.

Meñunarodni ugovori koji za predmet imaju regulisanje odnosa ekonomskog, tehničkog, finansijskog, humanitarnog, pa i vojnog karaktera nazivaju se meñunarodnom saobraćaju sporazumima. Naziv deklaracija se koristi kada se govori o jednostranom pravnom aktu, ali i o ugovoru u kom se izlažu zajednička politička shvatanja, pa čak i pravna načela. Termin protokol se koristi za meñunarodne sporazume kojim se menjaju ili dopunjuju meñunarodni ugovori, te se upotrebljava kao dopunski ugovor. U meñunarodnoj komunikaciji termin „kompromis” koristi se za one sporazume koji kao način rešavanja eventualnih sporova predviñaju arbitražu. Meñunarodni sporazum kojim se neko aktuelno pitanje rešava sporazumom koji ima prelazni, odnosno privemeni karakter, naziva se modus vivendi.

Sporazumi koje zaključuje Sveta stolica sa trećim državama, a koje za predmet imaju regulisanje statusnog položaja Katoličke crkve nazivaju se konkordati. Pored navedenih sinonima, koji kao što je rečeno, imaju svoju primenu u specifičnim meñunarodnim odnosima koje regulišu, u meñunarodnom saobraćaju se koriste još i termini kartel, finalni akt, generalni akt, pactum de contrahendo...

1.2. STRUKTURA TEKSTA UGOVORA

Meñunarodnim pravom nije utvrñena struktura ugovora koji se zaključuju. Meñutim, meñunarodna praksa uglavnom je definisala sastavne delove koje ugovori sadrže. U kompoziciji ugovora danas razlikujemo: naslov, uvodni deo ili preambulu, dispozitivni deo i prelazne ili završne odredbe.

Identifikacija meñunarodnih ugovora vrši se pomoću naslova, koji može da bude zavaničnog ili nezvaničnog karaktera. Zvanični naziv odreñuje najpre vrstu ugovora (povelja, konvencija, deklaracija, protokol), a potom i njegov predmet tj. odnose koje reguliše (na primer Konvencija o uklanjanju svih oblika rasne diskriminacije). Nezvanični nazivi daju se onim ugovorima koji nemaju naziv u izvornom tekstu, a najčešće su u pitanju ugovori zaključen i razmenom nota ili usmeni sporazumi. Uz naslov obično ide i datum zaključenja ugovora, a često i imena ugovornih strana.

Uvodni deo ili preambula ugovora sadrži ciljeve koje stranke žele da postignu i motive koji su ih rukovodili da pristupe zaključenju ugovora. Uobičajena je praksa da se u uvodu bilateralnih ugovora navode i imena punomoćnika strana ugovornica, a u novije vreme i objašnjenje izraza koji se koriste u daljem tekstu ugovora, koje se mogu naći i u centralnom delu ugovora.

Prava i obaveze ugovornih strana konstatovane su u najvažnijem centralnom ili dispozitivnom delu ugovora. Dispozitivne odredbe grupisane su u članove, a kod obimnijih ugovora članovi su grupisani u odeljke, delove i glave.

Prelazne ili završne odredbe sadrže opšta pravila vezana za stupanje na snagu i funkcionisanje ugovora. Njima se precizira stupanje na snagu ugovora, postupak izmena i

24

dopuna, stavljanje rezervi, prestanak važenja ugovora, broj primeraka ugovora, način rešavanja sporova...

Završne odredbe sadrže vreme i mesto zaključenja ugovora, i potpise ovlašćenih predstavnika strana ugovornica.

Uobičajeno je da tekst meñunarodnog ugovora bude sadržan u jednom dokumentu, premda praksa poznaje i slučajeve da ugovor bude sadržan u više dokumenata. Pored standardnog u praksi se pojavljuju i ugovori u uprošćenoj formi poput razmene nota, memoranduma o saglasnosti.

Elemenat standardne forme meñunarodnih ugovora u vreme kada se meñunarodno pravo konstituisalo kao grana prava i kada je uticaj religije na državu bio daleko veći, je takozvani istorijski deo ili invokacija. Invokacija je kroz prizivanje na božanstva obavezivala ugovorne strane da savesno ispune preuzete obaveze. Danas elemente invokacije sadrže samo konkordati, meñunarodni ugovori koje zaključuje Vatikan.

Odabir jezika za zaključenje ugovora autonomno je pravo ugovornih strana. Kada se radi o bilateralnim ugovorima isti se zaključuje, po pravilu, na jezicima ugovornih strana, a ponekad i na (diplomatskom) jeziku treće države kao trećem ili jedinom. Kada je u pitanju multilateralni ugovor on se zaključuje na jednom ili više diplomatskih jezika. Za višestrane ugovore koji se sklapaju u okviru Ujedinjenih nacija koriste se arapski, kineski, španski, engleski, francuski i ruski jezik. Kod ugovora koje zaključuju meñunarodne organizacije izmeñu sebe ili sa trećom državom koristi se jedan od diplomatskih jezika.

Navedena pravila o jeziku zaključivanja meñunarodnih ugovora konstituisana su kroz vekovnu praksu meñunarodnog opštenja. No, treba reći da se u kasnom srednjem veku kao nezvanični diplomatski jezik koristio latinski, pa odmah potom francuski, a u XX veku engleski jezik. Zvanični službeni jezici organizacije Ujedinjenih nacija su engleski, francuski, ruski, kineski i španski jezik.

1.3. UGOVORNE STRANE

Epitet meñunarodnog ugovora imaju samo oni ugovori koje su zaključili subjekti meñunarodnog prava. Ugovorna sposobnost suverenih država i njihov status meñunarodnog subjekta nikad nije dovoñena u pitanje, a stipulacijom „svaka država ima sposobnost da sklapa ugovore” predviñena je kao pravno pravilo Bečkom konvencijom o ugovornom pravu iz 1969. godine.

40

U praksi je dosta nedoumica izazvalo pitanje da li ugovornim kapacitetom raspolažu i federalne jedinice jedne složene države. Nacrt Konvencije o ugovornom pravu iz 1969. godine je predvideo odgovor na dilemu, ali isti nije postao deo važeće Konvencije. Ipak, odredba iz Nacrta da „države članice federalnog saveza mogu imati sposobnost sklapanja ugovora ako se na tu sposobnost pristaje u saveznom ustavu i u granicama u njemu propisanim”, postala je opšte pravno načelo.

Drugom Bečkom konvencijom o ugovornom pravu iz 1986. godine meñunarodnopravni subjektivitet dat je i meñunarodnim organizacijama. Pravni osnov ugovorne sposobnosti meñunarodnih organizacija je akt o osnivanju ili ustavni akt, što potvrñuje tezu da je ugovorna sposobnost meñunarodne organizacije izvedenog karaktera. Ovakav stav potvrñuje i jurisprudencija Meñunarodnog suda pravde „...meñunarodne organizacije su subjekti meñunarodnog prava koje, za razliku od država, ne uživaju opštu nadležnost. Meñunarodne organizacije odreñuju se „načelom specijalnosti”, tj. države koje su ih osnovale daju im odreñena ovlašćenja čije su granice odreñene funkcijom zajedničkih interesa, a promicanje

40 Član 6. Bečke konvencije o ugovornom pravu iz 1969.

25

kojih su im te države poverile”.41

Prema tome, osnivačkim aktom ili statutom meñunarodne organizacije imaju ograničen ugovorni kapacitet. Ali dok ograničena ugovorna sposobnost meñunarodne organizacije deluje erga omnes, ugovorna sposobnost ustanika u nekom oružanom sukobu važi samo u odnosu na državu koja ih je priznala.

2. PROCES ZAKLJUČIVANJA MEðUNARODNIH UGOVORA

Sklapanje meñunarodnih ugovora je, obzirom na značaj subjekata pregovaranja i važnost odnosa koji su predmet sporazumevanja, po pravilu dugotrajan i složen postupak koji treba da dovede do saglasnosti volja ugovornih strana. Praksa meñunarodnog opštenja poznaje, po složenosti procedure, dva načina sklapanja ugovora i to: pojednostavljeni i složeni postupak.

Jednostavna procedura zaključivanja ugovora sastoji se u razmeni isprava ili nota ugovornih strana, koje putem istih za rezultat imaju saglasnost volja za zaključenje ugovora. Tako se sklopljen ugovor sastoji iz više meñusobno povezanih isprava, odnosno iz ponude jedne ugovorne strane i bezrezervnog prihvata istovetne ponude od strane druge ugovornice sa izraženom namerom da sporazum proizvede meñunarodnopravne posledice. Na ovaj način, razmenom nota, u praksi se najčešće zaključuju ugovori izmeñu država i meñunarodnih organizacija. Zaključivanju ugovora razmenom nota po pravilu prethode pregovori koji treba da dovedu do usaglašavanja teksta sporazuma. Ugovorom sklopljenim razmenom nota ugovorne strane mogu predvideti ratifikaciju kao način izražavanja pristanka na preuzete meñunarodne obaveze radi vezivanja ugovorom.

Složeni postupak ili „potpuna procedura sklapanja meñunarodnih ugovora sastoji se od dve faze: izrade teksta ugovora i davanja pristanka radi vezivanja ugovorom. Izrada teksta ugovora odvija se, opet, kroz pregovore, usvajanje teksta i overavanje teksta.”

42

Pregovori su pretpostavka svake saglasnosti volja i osnov nastanka meñunarodnih ugovora. Pregovore u ime meñunarodnih subjekata vode posebno ovlašćena lica. Unutrašnjim propisima najviše pravne snage poslovi zastupanja države povereni su šefu države, predsedniku vlade i ministru inostranih poslova, te otuda, njima nije potrebno podnošenje posebnog punomoćja za zastupanje države u meñunarodnim odnosima, koje se odnose na zaključenje ugovora. Ovlašćenja u procesu usvajanja meñunarodnih ugovora ex officio imaju i šefovi diplomatskih misija u pregovorima sa državom u kojoj su akreditovani i predstavnici države na meñunarodnoj konferenciji ili kod meñunarodne organizacije. Granice ovlašćenja i lica koja zastupaju meñunarodne organizacije propisane su njihovim osnivačkim aktima.

Pored navedenih lica državu u procesu meñunarodnog pregovaranja mogu, na osnovu punomoćja koje je izdao nadležni organ države, zastupati i druga lica. U slučaju da opunomoćeno lice prekorači ovlašćenje iz punomoćja ugovor će biti ništavan izuzev ukoliko ga država naknadno ne potvrdi. Proces pregovaranja obuhvata raspravu o cilju i predmetu ugovora, te pravima i obavezama ugovornih strana, a završava se usvajanjem teksta ugovora. Usvajanje teksta ugovora vrši se jednoglasnim pristajanjem svih država koje su učestvovale u njegovoj izradi, osim kada se isti usvaja na meñunarodnoj konferenciji, kada je dozvoljena dvotrećinska ili neka druga dogovorena većina strana ugovornica.

41 Izvod iz savetodavnog mišljenja Meñunarodnog suda pravde iz 1996. datog na zahtev Svetske zdravstvene organizacije o zakonitosti upotrebe od država nuklearnog oružija u oružanom sukobu.

42 Etinski, R.: Meñunarodno javno pravo, Pravni fakultet, Novi Sad, 2007, str. 33.

26

Verodostojnost i konačnost teksta ugovora overava se od strane učesnica saglasno njihovom dogovoru, a ukoliko njega nema overa se vrši potpisom, potpisom ad referendum ili parafom teksta ugovora ili završnog akta konferencije od strane predstavnika tih država. Posle overe ili autentifikacije tekst ugovora više se ne može menjati. Overa teksta ugovora potpisivanjem predstavlja načelnu spremnost ugovorne strane za potpis ugovora. Sa druge strane overa teksta ugovora potpisom ad referendum proizvodi dejstvo tek kada ga potvrdi vlada, a sličan postupak je predviñen i kod overe ugovora u celini ili svake stranice pojedinačno parafom.

Ipak, sva tri načina overe teksta ugovora (potpisivanjem, potpisom ad referendum i parafom) mogu istovremeno biti i čin konačnog potpisivanja ugovora. To svojstvo imaće akt potpisivanja kod overe teksta ugovora, ukoliko je to predviñeno samim ugovorom, ukoliko proizilazi iz punomoćja predstavnika ugovornica i ukoliko je to bilo dogovoreno u postupku pregovora. Isti efekat konačnog potpisivanja ugovora imaće i overa teksta ugovora putem potpisa ad referendum, kada država ugovornica to potvrdi, a parafiranje teksta važiće kao potpis ugovora, ako se utvrdi da su se države koje su učestvovale u pregovorima tako dogovorile.

2.1. RATIFIKACIJA

Etimološki ratifikacija, izraz novolatinskog porekla, označava saglasnost odnosno potvrñivanje. U kontekstu procesa zaključivanja meñunarodnih ugovora ratifikacija predstavlja završni konstitutivni akt ugovorne procedure. U materijalnom smislu ona predstavlja izjavu volje države da prihvata obavezu preuzetu potpisivanjem meñunarodnog ugovora.

Pojedini pravni pisci43

elemente pojma ratifikacije u smislu današnjeg meñunarodnog prava nalaze u drevnom Egiptu i starom Rimu, ali prvi meñunarodni ugovor koji sadrži odredbe o obavezi ratifikacije je iz 561. godine i zaključen je izmeñu vizantijskog cara Justinijana i persijskog cara Kosroesa. U doba apsolutističkih monarhija ratifikacija je bila obavezna i bila je izraz apsolutne vlasti suverena, koji je obaveznim formalnim aktom verifikovao rad pregovarača koji su u njegovo ime zaključivali ugovor.

Kao završni deo procedure meñunarodnog ugovaranja ratifikacija mora da bude ugovorena. To je, uostalom, predviñeno i Konvencijom o ugovorom pravu gde se „pristanak države da bude vezana ugovorom izražava putem ratifikacije: 1) ako ugovor predviña da se pristanak izrazi ratifikacijom; 2) ako je na drugi način utvrñeno da su se države koje su učestvovale u pregovorima dogovorile da je potrebna ratifikacija; 3) ako je predstavnik te države potpisao ugovor pod rezervom ratifikacije; ili 4) ako namera te države da potpiše ugovor pod rezervom ratifikacije proizilazi iz punomoćja njenog predstavnika ili je izražena u toku pregovora.”

44

Ratifikacija je, prema tome, elemenat dispozitivnog karaktera, a svoju obaveznost crpi iz ugovora.

Ratifikacija deluje pro futuro i nema retroaktivno dejstvo. Ugovor, po pravilu, stupa na snagu ratifikacijom izuzev ukoliko samim ugovorom nije precizirano da stupa na snagu potpisivanjem. Država ima suvereno pravo da ugovor ili ratifikuje ili pak odbije njegovu ratifikaciju. Uslovna ratifikacija po pravilu nije dozvoljena iako je u meñunarodnoj praksi bilo slučajeva uslovne ratifikacije.

Procesom ratifikacije, koji ima svoju unutrašnju i spoljnu komponentu, po pravilu, zaključuju se ugovori od najvećeg interesa za državu. Unutrašnjim zakonodavstvom država

43 Frangulis: Theorie et pratique des Traties international, 1936, str. 3. I Bartoš, M.: Meñunarodno javno pra-vo, Beograd, 1954, str. 60–61.

44 Član 14. stav 1. Bečke konvencije o ugovornom pravu.

27

propisuju se organi nadležni za ratifikaciju meñunarodnih sporazuma. Praksa iz vremena apsolutnih monarhija da meñunarodne ugovore ratifikuje isključivo šef države danas je zadržana samo u nekoliko država (Saudijska Arabija, Jordan, Maroko i Vatikan). U najvećem broju savremenih država proces ratifikacije poveren je zakonodavnom telu. U Republici Srbiji organ zadužen za ratifikaciju meñunarodnih ugovora je Narodna skupština. U pravu nekih država (SAD, Velike Britanije, Italije) predviñeno je da ratifikaciju vrši šef države, a da se za izvesne kategorije ugovora zahteva prethodno odobrenje parlamenta.

Ratifikacioni dokument u ime države potpisuje šef države, kao pisani akt koji se u slučaju bilateralnih sporazuma razmenjuje sa drugom državom ugovornicom i sadrži konstataciju o prihvatu istog i prava i obaveza koje proizilaze iz njega. Kod multilateralnih ugovora usvojenih u meñunarodnoj organizaciji ratifikacioni dokument sadrži naziv ugovora, datum donošenja i opis priloga i deponuje se u organizaciji ili državi donošenja. Pošto je za stupanje na snagu višestranih ugovora neophodan odreñen broj ratifikacija, depozitar je u obavezi da sa prijemom poslednje neophodne ratifikacije obavesti zemlje potpisnice o stupanju na snagu ugovora. U zakonodavstvu Srbije u nadležnosti Predsednika Srbije je ovlašćenje za izdavanje i potpisivanje ratifikacionog dokumenta.

Analogno aktu ratifikacije, kojim države prihvataju meñunarodni sporazum, svoju volju za prihvatom meñunarodnog ugovora meñunarodne organizacije izražavaju kroz akt formalne potvrde. Ovaj akt donosi odgovarajući organ meñunarodne organizacije i, po profesoru Etinskom, u slučaju: 1) da je ugovorom tako predviñeno, 2) ukoliko je na neki drugi način utvrñeno da su države i organizacije ili meñunarodne organizacije koje su učestvovale u pregovorima dogovorile formalne potvrde o donošenju akta; 3) ako je ugovor u ime organizacije potpisan pod uslovom donošenja akta formalne potvrde; i 4) ako namera te organizacije da potpiše ugovor pod rezervom formalne potvrde proizilazi iz punomoćja njenog predstavnika ili je izražen u toku pregovora.

45

2.2. PRIHVATANJE, ODOBRAVANJE I PRISTUPANJE

Razlozi praktičnosti i jednostavnosti uveli su u meñunarodnu praksu, pored ratifikacije, jednostavnije forme pristanka na posledice usvajanja meñunarodnih ugovora. Prihvatanjem ugovora (akcesija) države izražavaju pristanak na obaveze iz ugovora, a sam prihvat je moguć ukoliko je predviñen ugovorom ili dogovoren na neki drugi način. Instrument o prihvatu ugovora izdaje šef vlade ili ministar inostranih poslova po proceduri koja je brža i jednostavnija od ratifikacije, na koju veoma podseća ako izdavanju akta o prihvatanju ugovora prethodi potpisivanje ugovora. Sa druge strane, čin prihvata ugovora ima dosta sličnosti sa pristupanjem ugovoru, ukoliko je prihvatanje ugovora radnja koja prethodi potpisivanju ugovora.

Odobravanje ugovora kao način obavezivanja države meñunarodnim dužnostima relativno je nova ustanova završnog čina zaključenja ugovora prisutna u meñunarodnoj praksi poslednjih pola veka. Meñunarodni ugovor odobrava vlada svojim aktom, pa je i postupak odobravanja prostiji i znatno brži nego ratifikacija. Akt odobrenja može da prethodi potpisivanju, ali i usledi posle potpisivanja meñunarodnog ugovora. Ukoliko akt vlade sledi posle potpisivanja ugovora njime mogu da budu naknadno odobrena prekoračenja ovlašćenja njenog predstavnika pri potpisivanju ugovora.

Pristupanje ugovoru je izraz pristanka države ili meñunarodne organizacije na ugovor u čijem sklapanju nije učestvovala kao ugovorna strana, ili pak jeste učestvovala, ali ga nije u predviñenom roku prihvatila. Konvencija o ugovornom pravu predviña pristupanje države

45 Više o aktu formalne potvrde: Etinski, R. op. cit. str. 40.

28

ugovoru u tri slučaja: 1) ako ugovor predviña da ovaj pristanak može ta država da izrazi putem pristupanja; 2) ako je na drugi način utvrñeno da su se države koje su učestvovale u pregovorima dogovorile da ta država može da izrazi pristanak putem pristupanja; ili 3) ako su se sve članice docnije dogovorile da ta država može da izrazi ovaj pristanak putem pristupanja.

Prema tome, mogućnost pristupanja meñunarodnim ugovorima je različita. Takozvanim zatvorenim ugovorima nije predviñeno pristupanje trećih država ili je, pak, izričito zabranjeno. U zatvorene ugovore spadaju dvostrani i višestrani ugovori čiji je predmet regulisanja ograničen na ugovorne strane. Dakle, samo naknadnim dogovorom ili promenom ugovora država potpisnica treća država može da pristupi ugovoru. Kod poluotvorenih ugovora, kakvi su, recimo, ugovori koji se sklapaju u okviru regionalnih organizacija moguć je naknadan pristup samo država iz toga regiona.

46

Zajedničko i za zatvorene i poluotvorene ugovore je da je proces pristupanja ugovoru vezan za činjenicu da je pomenuti ugovor stupio na pravnu snagu. Kod otvorenih ugovora, čiji je cilj da se artikuliše volja meñunarodne zajednice i da im pristupi što veći broj država, treće države mogu istim pristupiti i pre stupanja na snagu navedenih ugovora. Takva je situacija sa univerzalnim ugovorima sklopljenim, primera radi, u okviru Ujedinjenih nacija, kojim slobodno mogu pristupiti sve države članice OUN.

Pristupanje meñunarodnim ugovorima se može izvršiti jednostranim i dvostranim aktom. Kod zatvorenih i poluotvorenih ugovora proces pristupanja se obavlja u formi dvostranog pravnog akta – sporazuma o pristupanju koji se zaključuje izmeñu strana ugovornica i države koja pristupa. Ukoliko treća država pristupa univerzalnom ugovoru proces pristupanja se odvija jednostranim aktom. Odluku i akt o pristupanju donosi organ države u čijoj je nadležnosti ratifikacija meñunarodnih ugovora i isti dostavlja depozitaru ugovora, koji o činjenici pristupanja obaveštava sve ugovornice.

2.3. STUPANJE NA SNAGU UGOVORA

Meñunarodni ugovor stupa na snagu na način i u vreme koji su utvrñeni njegovim odredbama ili sporazumno izmeñu država koje su učestvovale u pregovorima. Ukoliko ugovor ne sadrži takve odredbe ili nema sporazuma pregovarača, ugovor stupa na snagu kada sve države koje su učestvovale u pregovorima daju svoj pristanak za obavezivanje ugovorom. Država koja je naknadno izrazila pristanak da bude obavezana ugovorom koji je već stupio na pravnu snagu, svoje obaveze prema tom ugovoru preuzima od datuma pristupanja ugovoru ukoliko nije drugačije odreñeno.

Višestrani meñunarodni ugovori često svoje stupanje na snagu uslovljavaju ratifikacijom odreñenog broja država. Univerzalni paktovi o ljudskim pravima svoje stupanje na snagu uslovili su ratifikacijom 35 država, dok je Konvencija o pravu mora svoje stupanje na snagu uslovila ratifikacijom 60 država i protekom od jedne godine od 60. ratifikacije.

I pre stupanja na snagu, a odmah po usvajanju teksta ugovora, primenjuju se odredbe ugovora koje regulišu overavanje teksta, davanje pristanka država da budu obavezane ugovorom, način i datum stupanja na snagu, rezerve, funkcije depozitara, a takoñe i sva ostala pitanja koja se nužno postavljaju pre stupanja ugovora na snagu.

Osnovno je pravilo da se ugovor u celosti primenjuje od dana stupanja na snagu. Meñutim, Konvencija o ugovornom pravu predviña da se ugovor ili njegov deo mogu privremeno primenjivati i pre stupanja na snagu, ako je to ugovorom predviñeno ili ako su se

46 Pristup ovim ugovorima dozvoljen je državama članicama regionalne meñunarodne organizacije ili ostalim državama u regionu (evropskim zemljama za ugovore koje se sklapaju u Savetu Evrope primera radi).

29

države koje su učestvovale u pregovorima dogovorile na drugi način. Privremena primena ugovora ili njegovog dela prestaje prema državi ugovornici ukoliko nije drugačije predviñeno, kada ta država obavesti ostale ugovorne strane o svojoj nameri da ne postane članica ugovora.

Odredbama ugovora ili na drugi način ugovorne strane mogu da odrede depozitara čiji je zadatak da obezbedi čuvanje originalnog teksta ugovora, punomoćja učesnika, prima potpise ugovora i sve instrumente i saopštenja u vezi sa tim ugovorom. U ulozi depozitara mogu da se nañu jedna ili više država ili meñunarodna organizacija, odnosno njen sekretarijat.

Meñunarodni ugovori se, analogno donetim propisima u unutrašnjem pravu, objavljuju. Još Paktom o Društvu naroda bila je predviñena obaveza prijave, odnosno registracije ugovora u Sekretarijatu Društva koji je iste objavljivao, kao uslov njegove punovažnosti. U suprotnom, sankcija za neregistrovanje je bila neobaveznost ugovora. Slične odredbe sadrži i Povelja Ujedinjenih nacija koja predviña obavezu registracije ugovora kod Sekretarijata OUN, pa njegovo objavljivanje. Na meñunarodni ugovor ili sporazum koji nije registrovan u Sekretarijatu nijedan član UN neće se moći pozvati ni pred jednim organom Organizacije UN.

2.4. REZERVE NA UGOVORE

Pod rezervom se podrazumeva jednostrana formalna izjava kojom država želi da isključi ili izmeni pravno dejstvo nekih odredaba ugovora u pogledu primene na tu državu. Država rezervu daje prilikom potpisivanja, ratifikovanja, prihvatanja ili odobravanja ugovora ili prilikom pristupanja tom ugovoru.

47

Rezerva na ugovor je, dakle, jednostrani akt države kojim ona dovodi u pitanje primenu nekih odredbi meñunarodnog ugovora. Iako to Konvencija o ugovornom pravu eksplicitno ne navodi i ona posredno institut rezervi vezuje za višestrane ugovore. Jer, rezerva podneta na dvostrani ugovor značila bi odbijanje istog i novu ponudu za produžetak pregovora, pa se otuda u meñunarodnoj doktrini kao apsolutno preovlañujući stav podnošenje rezervi vezuje sa multilateralne ugovore.

Uvoñenje pojma rezervi u meñunarodno ugovorno pravo je, na prvi pogled, cotradictio in adjecto. Jer davanje rezervi na ugovore uvodi nesklad u jednoobrazan način regulisanja i usložnjava odnose u meñunarodnoj zajednici ali, sa druge strane, daje državama šansu da kroz ustanovu rezervi prihvate multilateralne ugovore koji im u celosti ne odgovaraju te na taj način unaprede meñunarodne odnose i omoguće širu primenu meñunarodnog prava. Stavljanje rezervi, shodno članu 19. Konvencije o ugovornom pravu, dozvoljeno je izuzev u tri slučaja: 1) ako je zabranjeno ugovorom; 2) ukoliko dozvoljava samo odreñene rezerve; i 3) ukoliko je rezerva nespojiva sa predmetom i ciljem ugovora.

U meñunarodnoj ugovornoj praksi rezerve na ugovor država podnosi kada želi da ograniči teritorijalnu primenu ugovora (tzv. „kolonijalne klauzule” kada se isključuju iz primene ostrva odnosno ranije kolonije ili područija slobodnih carinskih zona) ili kada iz primene savezna država želi da isključi federalnu jedinicu (tzv. federalne klauzule).

Da bi rezerva na multilateralni ugovor proizvela pravna dejstva potrebno je da druge ugovorne strane izričito ili prećutno daju svoju saglasnost na rezervu. Ukoliko je višestrani ugovor sa ograničenim brojem država da bi rezerva proizvodila dejstvo sa njom treba da se saglase sve države. Ukoliko je, pak, u pitanju multilateralni ugovor sa većim brojem država podneta rezerva delovaće na države koje su istu prihvatile na bazi uzajamnosti, a ne i na države koje su izjavile prigovor na rezervu. I rezerva i prigovor na rezervu zahtevaju jasnu definiciju i pisanu formu i dostavljaju se svim ugovornim stranama. Ukoliko je rezerva izneta na osnivački akt meñunarodne organizacije proizvela pravne posledice mora biti prihvaćena od nadležnog organa te organizacije.

47 Član 2. pod d) Konvencije o ugovornom pravu definiše pojam rezerve na ugovore.

30

U praksi meñunarodnog ugovaranja rezerva se najčešće podnosi u momentu potpisivanja ugovora. Rezerva može da bude povučena u svakom trenutku i za njeno povlačenje nije potreban pristanak države koja je prihvatila rezervu. Povlačenje rezerve, ali i primedbe na rezervu, ima dejstvo u odnosu na neku drugu državu ugovornicu tek kada ta država o tome dobije saopštenje.

3. IZVRŠENJE I DEJSTVO UGOVORA

Iz konstatacije da je ugovor saglasnost volja i zakon za ugovorne strane proizilazi jedno od osnovnih načela prava uopšte,a posebno ugovornog – pacta sunt servanda (ugovori se moraju poštovati). Značaj ovog načela je takav da je ono postalo običajno pravilo opšteg meñunarodnog prava, a i odrednica Konvencije o ugovornom pravu koja kaže: „Svaki ugovor na snazi vezuje članice i one treba da ga dobronamerno izvršavaju.”

48

U izvršavanju ugovora koji su na snazi i preuzetih obaveza države treba da postupaju u skladu sa dobrim namerama (bona fides). Razlog za neizvršenje preuzetih obaveza iz meñunarodnog ugovora može da bude viša sila, nužda ili faktička nemogućnost izvršenja. Razlog za neizvršenje obaveza po meñunarodnom ugovoru ne mogu da budu pravila unutrašnjeg prava, jer je pretpostavka da se pre vezivanja ugovorom vodilo računa o nacionalnim interesima i eventualnim ustavnim ograničenjima. Ugovori pravne posledice proizvode samo za ugovorne strane, a za treće države samo u slučaju da je ona saglasna sa tim ugovorom.

Načelno, ugovori se donose da bi proizvodili dejstva pro futuro i, shodno tome, obavezuju njegove stranke tek od dana kada stupe na snagu. Retroaktivna primena je moguća ukoliko proizilazi iz odredbi ugovora ili je na drugi način utvrñena izmeñu ugovornih strana, a u skladu je sa ciljem ugovora. U tom kontekstu, situacije i akti koje su se izmeñu ugovornih strana zbile pre stupanja, a potom i posle stupanja na snagu ugovora, a odnose se na ugovor, smatra se da podležu primeni toga ugovora.

Sa aspekta prostorne primene, po pravilu, ugovor vezuje svaku državu članicu u pogledu cele njene teritorije. Meñutim, postoje ugovori koji državu obavezuju kao pravnog subjekta, a da se pitanje teritorijalne primene ne postavlja, poput ugovora o rešavanju sporova sudskim putem ili ugovora o ustanovljenju meñunarodne organizacije. U meñunarodnoj ugovornoj praksi egzistiraju i ugovori ograničenog prostornog dejstva, kakav je na primer Ugovor o priznanju suvereniteta Norveške nad Špicberškim ostrvima iz 1920. godine ili ugovori sa kolonijalnom ili federalnom klauzulom, te ugovori o meñunarodnim rekama.

U pogledu hijerarhije obaveza ustanovljenih meñunarodnim pravom smatra se da preimućstvo u primeni imaju obaveze na osnovu Povelje OUN u odnosu na obaveze iz drugih meñunarodnih ugovora. U slučaju da iste ugovornice zaključe kasniji ugovor koji se razlikuje od ranijeg, važi pravilo lex posterior derogat legi priori, jer je logična pretpostavka da su ugovorne strane novim ugovorom stari htele staviti van snage i na novi način regulisati odnose.

3.1. TUMAČENJE MEðUNARODNIH UGOVORA

Misaoni postupak kojim se utvrñuje prava sadržina i smisao nejasnih ili višeznačnih ugovornih odredbi ili ugovora u celini predstavlja tumačenje ugovora. Pošto je ugovor saglasnost volja ugovornih strana ka ostvarenju odreñenog i pravnog cilja logično je da su one same njegovi najkompetentniji tumači. Meñutim, različito tumačenje ugovornih odredbi od

48 Član 26. Konvencije o ugovornom pravu.

31

strana ugovornica neretko je u praksi predmet spora. U unutrašnjem, a u meñunarodnom ugovornom pravu još više, neadekvatan ili nejasan jezički izraz meterijalne zbilje je uzrok višeznačnosti tumačenja ugovora. Sporne odredbe ugovora pravna doktrina tumači na različite načine pri čemu su dominantna tri teoretska metodološka pristupa.

Namera ugovornih strana prilikom zaključenja ugovora ključna je za odreñivanje cilja tumačenja po pristalicama subjektivne teorije. Po njima cilj ugovora leži u „zajedničkoj nameri stranaka”

49

pa je i cilj ugovora adekvatno utvrñen, ako je utvrñena volja ugovarača.

Pristalice objektivnog ili tekstualnog metoda polaze od teksta ugovora koji predstavlja pisani jezički izraz volje ugovornih strana. Tumačenje ugovora svodi se na utvrñivanje pravog značenja teksta ugovornih odredbi ili odreñenih izraza.

Funkcionalni ili teleološki način tumačenja ugovora polazi od predmeta i cilja ugovora, a u skladu sa njima se tumače i odredbe reči i pojmovi upotrebljeni u tekstu ugovora.

Konvencija o ugovornom pravu iz 1969. godine kao osnovu za tumačenje uzima objektivni pristup polazeći od prezumpcije da je namera ugovornih strana izražena kroz usaglašeni tekst ugovora. Ovo pravilo prihvatila je i Komisija UN za meñunarodno pravo, ali i meñunarodna jurisprudencija izražena kroz praksu Meñunarodnog suda pravde. Iako osnova tumačenja tekstualni pristup nije jedini, jer se nejasni izrazi i ugovorne odredbe tumače u skladu sa predmetom i ciljem (teleološki pristup), ali i drugim ugovornim instrumentima vezanim za predmet tumačenja (subjektivni pristup), kao dopunskim sistemima tumačenja.

Konvencija utvrñuje opšte pravilo o tumačenju kroz odredbu „ugovor se mora dobronamerno tumačiti prema uobičajenom smislu koji se mora dati izrazima u ugovoru u njihovom kontekstu i u svetlosti njegovog predmeta i njegovog cilja.”

50

Kroz generalno pravilo iznet je i opšti princip – dobre namere (bona fides) koji leži u osnovi principa pacta sunt servanda, ali i jezičko pravilo tumačenja izraza koje po opštosti tumačenja prevazilazi uske pravne okvire značenja izraza. Prilikom tumačenja ugovora Konvencija kao pravilo utvrñuje da se postupak tumačenja odvija u skladu sa meñunarodnim pravom doprinoseći na taj način izgradnji i poštovanju meñunarodnog pravnog poretka.

3.2. SUSPENZIJA, PRESTANAK I POVLAČENJE IZ UGOVORA

Suspenzija primene predstavlja privremenu obustavu dejstva ugovora. Kako se meñunarodni ugovori zaključuju sa namerom izvršenja, u praksi veoma retko dolazi do njihove suspenzije. Ipak, Konvencija o ugovornom pravu iz 1969. godine predvidela je da u toku izvršenja može doći do suspenzije ugovora shodno njegovim odredbama ili putem pristanka svih članica. Pri tom, do obustave primene ugovora može doći u odnosu na sve ili jednu odreñenu članicu.

51

Konvencija, meñutim, predviña i situaciju da kod višestranih ugovora do suspenzije može doći na osnovu sporazuma samo izmeñu nekih članica. Kao uslov za zaključenje ovakvog sporazuma Konvencija predviña da je takva mogućnost predviñena ugovorom ili, pak, nije zabranjena ugovorom. U slučaju da suspenzija ugovora nije zabranjena do privremene obustave izvršenja može doći samo pod uslovom da: 1) obustavljanje izvršenja ne ide na uštrb ni uživanja prava ni izvršenja obaveza ostalih ugovornih članica; i 2) da nije nesaglasno sa predmetom i ciljem ugovora.

Dogovorena suspenzija oslobaña članice ugovora, meñu kojima je primena ugovora obustavljena, obaveze izvršenja dužnosti u meñusobnim odnosima za period ukidanja i pri

49 Parry C.: The Law of Treaties, in Sorensen’s Manuel of Public International Law, New York, 1968, str. 210. 50 Član 31. tačka 1. Konvencije o ugovornom pravu. 51 Član 57. Konvencije o ugovornom pravu iz 1969.

32

tom ne dira u druge pravne odnose utvrñene ugovorom. S obzirom na privremeni karakter suspenzije, za vreme perioda obustavljanja članice su u obavezi da se uzdrže od svakog akta koji bi bio smetnja ponovljenoj primeni ugovora.

Prestanak ugovora ili povlačenje jedne članice oslobaña sve ili datu ugovornu stranu obaveze izvršavanja ugovora i predstavlja legitimno pravo strana ugovornica koje proizilazi iz dispozitivne prirode ugovornog prava. Stoga i prestanak dejstva ugovora ili povlačenje jedne članice može nastati u skladu sa ugovornim odredbama i, u svakom trenutku, uz pristanak svih članica, posle savetovanja sa ostalim državama ugovornicama. Prestanak ugovora, dakle, oslobaña njegove stranke obaveze da nastave sa njegovim izvršenjem i nema štetnih posledica za prava, obaveze ili pravni položaj ugovornih strana koje su proistekle na osnovu dotadašnjeg izvršenja ugovora.

Razlog za prestanak višestranog ugovora u kome je broj njegovih članica pao ispod broja potrebnog za stupanje na snagu može da bude osnov prestanka tog ugovora samo u slučaju da je samim tim ugovorom tako odreñeno.

Pravilo je da gašenjem dejstva ugovora prestaju da važe sve odredbe toga ugovora. Meñutim, u slučaju da neka pravila iz ugovora predstavljaju suštinu i izraz su opštih običajnih pravila koja su na snazi, ili su u toku primene tog ugovora dobila status opštih običajnih pravila koja važe za sve države, prestanak dejstva ugovora neće značiti i prestanak obaveza iz ugovora koje odgovaraju (novo)važećim običajnim pravilima.

Neretko se dešava da meñunarodnim ugovorima ne budu predviñene odredbe koje regulišu gašenje, otkazivanje ili povlačenje iz ugovora. Taj deficit ugovora može da bude rezultat namere ili, pak, pravno-tehničke omaške ugovornih strana. Ukoliko ugovor ne sadrži odredbe o njegovom gašenju i ne predviña da se može otkazati ili iz njega povući, ne može biti predmet otkazivanja ili povlačenja, osim: 1) ako nije utvrñeno da je to bila namera članica da prihvate mogućnost otkazivanja ili povlačanja; ili 2) ako pravo otkazivanja ili povlačenja ne može da se izvede iz prirode ugovora. U slučaju da ugovorna strana želi da se otkaže ili se povuče iz ugovora, a da pri tom ugovorom nisu stipulisane te odredbe, ta strana ugovornica dužna je da najmanje dvanaest meseci unapred obavesti ostale ugovorne strana o svojoj nameri. Na taj način blagovremenom notifikacijom štite se interesi ostalih ugovornica.

Iz prirode ugovora kao pravnog akta koji nastaje i zasnovan je na saglasnosti volja sledi da dejstva ugovora mogu prestati, takoñe, sporazumom stranaka koje su ga zaključile. U praksi je pravilo da se naknadno zaključeni ugovor izmeñu istih ugovornih strana i po istom predmetu donosi u formi prethodnog ugovora. Meñutim, za punovažnost naknadnog ugovora nije bitna forma ugovora, već saglasnost volja ugovornih strana. Izričito ukidanje prethodnog ugovora od strane ugovornica ne stvara dileme ni u teoriji ni u meñunarodnoj ugovornoj praksi. U kasniji ugovor jednostavno se unosi abrogaciona ili ukidajuća odredba.

Prećutno gašenje ugovora ili obustavljanje njegove primene iz razloga zaključenja docnijeg ugovora predviñeno je članom 59. Konvencije o ugovornom pravu. Raniji ugovor, u skladu sa članom 59. Konvencije, prestaje da važi prećutnim putem ako iste strane ugovornice zaključe novi ugovor o istom predmetu. Dakle, uslovi formalne prirode su da se radi o istom predmetu ugovora i istim ugovornim stranama. Materijalni uslovi za prećutan prestanak ugovora su: 1) da iz docnijeg ugovora proističe namera strana ugovornica da novim ugovorom treba da regulišu predmet prethodnog, ili 2) ako su odredbe novog ugovora nesaglasne sa odredbama ranijeg ugovora do te mere da je nemoguće primenjivati istovremeno oba ugovora.

Prećutno obustavljanje primene ranijeg ugovora iz razloga zaključenja novog ugovora je moguće ako proizilazi iz docnijeg ugovora ili ako je na drugi način utvrñeno da je to bila namera članica.

Prestanak ugovora kao posledica njegovog kršenja moguć je samo ukoliko se radi o

33

povredi bitnih odredaba ugovora, odnosno odredbi čije ostvarenje je bitno za ostvarenje predmeta i cilja, s tim da Konvencija o ugovornom pravu iz 1969. godine pravi razliku u pogledu gašenja dvostranih i višestranih ugovora. Tako kršenje bitnih odredbi dvostranih ugovora od strane jedne ugovorne strane daje pravo drugoj članici da se pozove na kršenje kao razlog za prestanak ugovora ili njegovu suspenziju u celini ili delimično.

Sa višestranim ugovorima situacija je znatno složenija. Kada multilateralni ugovor krši jedna ugovorna strana ostale članice mogu, uz jednoglasan sporazum, da obustave primenu ugovora u celini ili delimično ili da ga okončaju u odnosima izmeñu njih samih i države kršitelja ili izmeñu svih članica. Konvencija posebnu zaštitu pruža oštećenoj strani ugovornici koja je pogoñena kršenjem ugovora ovlašćujući je da se na njega pozove kao na razlog obustavljanja primene ugovora u celini ili delimično u odnosima izmeñu nje i države kršitelja.

52

Omogućavanjem individualne reakcije oštećenoj ugovornici dato je pravo zaštite pojedinačnog interesa u slučaju kršenja suštinskih odredbi ugovora, ali je sa druge strane omogućeno funkcionisanje višestranog ugovora izmeñu prekršioca prema ostalim ugovornicama.

Prestanak ugovora zbog nemogućnosti izvršenja ispoljava se u situacijama kada u toku izvršenja ugovora nastupe okolnosti koje eliminišu faktičku mogućnost izvršenja ugovora. Doktrina meñunarodnog prava naknadnu nemogućnost izvršenja ugovora objašnjava kroz fizičku nemogućnost izvršenja, odnosno istu poistovećuje sa nestankom predmeta ugovora. Kao primer se navodi ugovor koji za predmet ima prokopavanje tunela, što se kasnije pokaže kao nemoguća misija.

Isto stanovište zastupa i pozitivno meñunarodno pravo kroz odredbe Konvencije o ugovornom pravu koja predviña da se ugovorna strana može pozvati na nemogućnost izvršenja ugovora kao razlog za njegov prestanak ili za povlačenje iz njega, ako ova nemogućnost proizilazi iz konačnog nestanka ili uništenja predmeta neophodnog za njegovo izvršenje. Ukoliko se radi o privremenoj nemogućnosti ista može da bude razlog za obustavu primene ugovora.

53

Pri tom strana ugovornica se može pozvati na nastanak situacije koja čini izvršenje nemogućim, te tražiti prestanak ugovora, povlačenje iz njega ili njegovu suspenziju, samo ukoliko nemogućnost izvršenja nije proizvod kršenja obaveza ugovora ili meñunarodnog prava od strane članice koja se poziva na nju.

Suštinska promena okolnosti (rebus sic stantibus) može takoñe da bude razlog za prestanak ugovora u slučaju da sam ugovor ne predviña odredbe koje regulišu načine prestanka ugovora. Institut rebus sic stantibus u meñunarodno pravo uveden je krajem XVI veka, a deo meñunarodnog pravnog poretka postao je krajem XIX i početkom XX veka. U drugoj polovini XIX veka postao je i sastavni deo meñunarodne sudske prakse.

Klauzula rebus sic stantibus postala je i sastavni deo Konvencije o ugovornom pravu iz 1969. godine.

54

Da bi bila razlog prestanka ugovora ili povlačenja iz njega, promena okolnosti mora da bude suštinskog karaktera i da bitno menja predmet i cilj ugovora u momentu izvršenja istog u odnosu na trenutak zaključenja ugovora. Bitnost promene okolnosti odnosi se samo na obaveze strane ugovornice koje treba da budu predmet izvršenja ugovora, a sa njihovom promenom fundamentalno je poremećena ekvivalencija prava i obaveza ugovornih strana. Bitna promena okolnosti ne odnosi se na prestacije ugovornih strana koje su izvršene.

52 Član 60. pod b) Konvencije o ugovornom pravu. 53 Član 61. Konvencije o ugovornom pravu. 54 Član 62. stav 1. Konvencije o ugovornom pravu: „Suštinska promena okolnosti nastala s obzirom na

okolnosti koje su postojale u momentu zaključenja ugovora i koju stranke nisu predvidele, ne može se navesti kao razlog prestanka ugovora ili povlačenje iz njega osim ako: a) postojanje tih okolnosti predstavlja suštinsku osnovu pristanka na obavezivanje stranaka; i ako b) je dejstvo te promene korenita primena domašaja obaveza koje preostaju da se izvrše u skladu sa ugovorom.”

34

Da bi klauzula rebus sic stantibus mogla biti razlog prestanka ugovora, okolnosti od suštinskog značaja za pristanak stranaka da budu vezane ugovorom, u momentu zaključenja ugovora moraju da budu nepredvidive. Naime, ukoliko je u momentu zaključenja ugovora na osnovu svih činjenica mogla da bude predviñena, predvidiva ili da se pretpostavi promena bitnih okolnosti u vreme izvršenja ugovora, ta promena okolnosti neće biti razlog za prestanak ili povlačenje iz ugovora. Navedene promene, iako suštinskog karaktera, dakle, nisu imale notu nepredvidivosti i na osnovu redovnog razvoja dogañaja mogle su da se predvide ili pretpostave.

Premda opšte pravilo, klauzula rebus sic stantibus, ne primenjuje se kod svih ugovora meñunarodnog prava. Članom 62. stav 2. Konvencije predviñeno je da se kao suštinska promena okolnosti i razlog prestanka ugovora ne može navesti ugovor kojim se odreñuje granica. Kao drugi izuzetak Konvencija je utvrdila suštinsku promenu okolnosti koja je nastala kao posledica kršenja ugovornih obaveza ili pravila meñunarodnog prava od strane ugovornice koja se poziva na promenu okolnosti.

3.3. UGOVORI KOJI SU U SUKOBU SA IMPERATIVNOM NORMOM MEðUNARODNOG PRAVA

Imperativne norme postale su elemenat meñunarodnog prava tek osnivanjem univerzalnih organizacija, najpre Društva naroda, a posebno Organizacije ujedinjenih nacija. Kroz usvajanje osnivačkih akata, naročito Povelje UN, stvorene su osnove meñunarodno-pravnog poretka i ustanovljena hijerarhija meñunarodnih akata. Tako „u slučaju sukoba izmeñu obaveza članova Ujedinjenih nacija po ovoj Povelji i njihovih obaveza po nekom drugom meñunarodnom sporazumu, prevagu će imati njihove obaveze po ovoj Povelji.”

55

Drugim rečima, da bi dvostrani i višestrani ugovor proizvodio pravne posledice mora da bude u skladu sa kogentnim normama meñunarodnog prava. Ovaj koncept prihvatila je Konvencija o ugovornom pravu iz 1969. godine, koja peremptornu (apsolutno obavezujuću) normu meñunarodnog prava definiše kao normu prihvaćenu i priznatu od celokupne meñunarodne zajednice, kao normu od koje nije dopušteno nikakvo odstupanje, i koja može biti izmenjena samo jednom novom normom opšteg meñunarodnog prava koja ima isto dejstvo. Doktrinarna i praktična dilema oko jedinstvenog tumačenja pojma meñunarodne zajednice rešena je tako što je ista definisana kao preovlañujuća ili velika većina država, te da pojedinačna neprihvatanja kogentnih normi od strane država ne bi dovodila u pitanje stav da se radi o odluci meñunarodne zajednice.

Kao pravnu posledicu suprotnosti ugovora koji se zaključuje sa peremptornom normom opšteg meñunarodnog prava Konvencija propisuje ništavost ugovora. Shodno navedenom sledi da predmet ugovora mora da bude u skladu sa ius cogens normama meñunarodnog javnog prava, koje deluju kao limitirajući faktor autonomije volje ugovornih strana.

3.4. NIŠTAVOST UGOVORA

Skrivene okolnosti i mane koje su postojale u trenutku zaključenja ugovora, mogu da izazovu prestanak dejstva ugovora, odnosno ništavost, kada doñe do spoznaje tih nedostataka. Odlike ništavosti kao instituta grañanskog prava u principu je preuzelo i meñunarodno pravo uz uvažavanje specifičnosti koje odlikuju meñunarodne subjekte i odnose koje ti subjekti regulišu. Konvencija o ugovornom pravu tako ne pravi razliku izmeñu osnova apsolutne i relativne ništavosti, a posledica ništavosti je da odredbe ugovora koji je proglašen ništavim

55 Član 103. Povelje Ujedinjenih nacija.

35

gube pravnu snagu ob initio.

Ipak, kao apsolutne uzroke ništavosti ugovora, dakle one uzroke koji se ne mogu naknadno otkloniti i ugovor osnažiti sporazumom stranaka, Konvencija predviña: 1) prinudu nad predstavnikom države; 2) prinudu nad državom, i 3) sukob sa normom ius cogens.

Prinuda nad predstavnikom države ili meñunarodne organizacije ispoljava se nanošenjem fizičkog ili stavljanje u izgled nekog drugog zla predstavniku države ili njemu bliskog lica sa ciljem da on izjavi volju saglasno interesima drugog pregovarača. Upotrebljena sila, odnosno pretnja, pri tom mora da bude ozbiljna i protivpravna radnja upotrebljena u toku odvijanja procesa pregovora, odnosno potpisa ugovora ili u toku postupka ratifikacije.

56

Prinuda nad državom izvršena putem pretnje ili upotrebom sile protivna načelima meñunarodnog prava predviñenim Poveljom Ujedinjenih nacija takoñe je osnov apsolutne ništavosti ugovora. Za razliku od prinude nad predstavnikom države gde su predmet prinude lična dobra i vrednosti pojedinca, objekt prinude nad državom je državni interes. Iako bi se iz teksta Konvencije

57

prinuda stricto sensu vezivala za prinudu oružanim putem, u pravnoj doktrini, ali u pozitivnom meñunarodnom pravu

58

je prisutno shvatanje o ekstenzivnom tumačenju koje pored oružane, odnosno vojne, obuhvata i političku i ekonomsku prinudu. Kao primer prinude nad državom u istoriji meñunarodnih odnosa navodi se sporazum iz Minhena iz 1938. godine zaključen izmeñu Nemačke, Italije, Velike Britanije i Francuske. Pomenutim sporazumom Čehoslovačkoj je nametnuto da ustupi Sudete Nemačkoj, a da Čehoslovačka pri tom nije bila strana u ugovoru niti je sudelovala u pregovorima, a sam ugovor je uz protest izvršila. Posle izbijanja Drugog svetskog rata taj Sporazum su proglasile ništavim, najpre Britanija i Francuska 1942, pa Italija 1944. i Nemačka 1966. godine.

O ništavosti ugovora čije su odredbe u sukobu sa normom ius cogensa bilo je reči u prethodnom naslovu, a ovaj osnov nužno kao posledicu ima ništavost meñunarodnog ugovora.

3.5. RELATIVNI UZROCI NIŠTAVOSTI

Ostali osnovi ništavosti ugovora koje navodi Konvencija o ugovornom pravu su: prevara, zabluda, korupcija predstavnika države, propisi unutrašnjeg prava o nadležnosti za zaključenje ugovora i posebna ograničenja ovlašćenja da se izrazi pristanak države na obavezivanje ugovora. Navedeni osnovi predstavljaju uzroke relativne ništavosti ugovora. Do ništavosti ugovora na osnovu relativnih uzroka doći će pod uslovom da se država koja na to ima pravo pozove na uzrok ništavosti u primerenom roku. U suprotnom, ukoliko se država izričito saglasi bilo izjavom ili njena saglasnost proizilazi iz njenog ponašanja, te izvršavanja ugovora bez protesta ugovor će proizvoditi pravna dejstva.

Prevara predstavlja obmanjujuću radnju ili postupak (podvalu, zlonamerno predstavljanje, laž) jedne države u procesu pregovaranja sa drugom državom koji ima za cilj da kod ove druge stvori lažnu predstavu o predmetu ugovora i izazove njen pristanak da bude

56 U istoriji meñunarodnih odnosa poznat je slučaj prinude učinjen od strane japanskih pregovarača i vojnika preduzet prema korejskom caru i ministrima sa ciljem pribavljanja njihovog pristanka na Ugovor o ustanovljenju japanskog protektorata nad Korejom iz 1905. godine.

57 Član 52. Konvencije o ugovornom pravu glasi: „Ništavan je svaki ugovor čije je zaključenje postignuto pretnjom ili upotrebom sile kršenjem principa meñunarodnog prava koji su uneti u Povelju Ujedinjenih nacija.”

58 Naime, Deklaracijom o zabrani vojne, političke i ekonomske prinude pri zaključenju ugovora koja je sastavni deo Završnog akta Konferencije o ugovornom pravu, izmeñu ostalog, predviñeno je da se „svečano osuñuje pretnja ili upotreba pritisk u svakom obliku, bilo vojnom, političkom ili ekonomskom od bilo koje države da bi prinudila drugu državu da izvrši neki akt u vezi sa zaključenjem ugovora kršeći principe suverene jednakosti država i slobodnog pristanka”.

36

vezana ugovorom. S obzirom da proces meñunarodnog pregovaranja odlikuje poverenje i savesnost ugovornica, te da je taj proces složen i vremenski dug, prevare u meñunarodnoj ugovornoj praksi su retke, a kada se oštećena država pozove na prevaru ona može da bude izrok ništavosti ugovora.

Zabluda je pogrešna ili netačna predstava o nekoj činjenici ili situaciji koje su od suštinskog značaja za zaključenje i postoji u momentu zaključenja ugovora. Ukoliko je pogrešnu ili netačnu predstavu lažnim prikazivanjem izazvala jedna ugovorna strana navodeći drugu da zaključi ugovor radi se o prevari. Meñutim, ukoliko je država koja učestvuje u pregovorima svojim postupcima i radnjama doprinela sopstvenoj zabludi ne može se pozivati na istu. Zabluda ne može biti uzrok ništavosti ukoliko su okolnosti i činjenice vezane za predmet ugovora bile takve da je svaka ugovorna strana morala znati pravo stanje stvari, odnosno da je bila upozorena na mogućnost zablude.

Slučajevi pozivanja na zabludu kao osnov ništavosti ugovora u meñunarodnom pravu su retki, jer dug period pregovaranja i složenost i važnost postupka, odlična su preventiva za spoznaju ključnih činjenica od strane država ugovornica. To je i jedan od razloga, pored instituta ignoratio iuris nocet, isključenja zablude u pogledu prava, kao samostalnog osnova ništavosti.

Zabluda koja se odnosi samo na redakciju teksta ne ide na štetu njegove važnosti, već se ispravka greške vrši u skladu sa odredbama člana 79. Konvencije o ugovornom pravu.

59

Korupcija predstavnika države ili meñunarodne organizacije je osnov ništavosti

ugovora novijeg vremena. Ugovorna strana, čiji je izraženi pristanak vezanosti ugovorom proizvod korupcije njenog predstavnika neposrednim ili posrednim delovanjem neke druge države koja je učestvovala u pregovorima, može se pozvati na ovu korupciju. Podmićivanje ili korupcija koja čini osnov ništavosti ugovora mora da bude od odlučujućeg uticaja na predstavnika države pri zaključenju ugovora.

Propisi unutrašnjeg prava o nadležnosti za sklapanje ugovora mogu da budu osnov za ništavost ugovora samo pod uslovom da je kršenje odredbi njenog unutrašnjeg prava u vezi sa nadležnošću za zaključivanje ugovora, kao izraz manjkavosti njenog pristanka, bilo očigledno i ako se odnosilo na neko pravilo unutrašnjeg prava od suštinskog značaja. Očiglednost povrede propisa unutrašnjeg prava se manifestuje objektivnom spoznajom svake države koja u tom kontekstu postupa shodno uobičajenoj praksi ili dobronamerno. Shodno navedenom, predmet očigledne povrede mogu biti suštinski bitne norme unutrašnjeg, po pravilu ustavnog prava, kojim se reguliše nadležnost za sklapanjem meñunarodnih ugovora, ali samo kao izuzetak.

Posebno ograničenje ovlašćenja da se izrazi pristanak države ili meñunarodne organizacije može da bude osnov ništavosti ugovora, pod uslovom da je ostalim državama koje su učestvovale u pregovorima to ograničenje saopšteno, pre izražavanja ovog pristanka. Ograničenje ovlašćenja odnosi se na obim prava predstavnika da izrazi pristanak na vezivanje ugovorom.

„Pravilo se ne odnosi na ovlašćenje predstavnika za overavanje teksta ugovora, dakle parafiranje ili potpisivanje teksta ad referendum, odnosno kada sledi ratifikacija.”

60

59 „Ako, posle overavanja teksta ugovora države potpisnice i države ugovornice sporazumno ustanove da ovaj tekst sadrži grešku, na jedan od sledećih načina, pristupa se ispravci greške, osim ako pomenute države ne odluče o nekom drugom načinu ispravke: a) ispravkom teksta u odgovarajućem smislu parafiranjem ispravke od strane propisno ovlašćenih predstavnika; b) izmenom instrumenata ili razmenom instrumenata u kojima je navedena ispravka o kojoj je dogovoreno da se unese u tekst; c) izradom ispravljenog teksta celog ugovora prema postupku koji je korišćen u originalnom tekstu.

60 Etinski, R.: Meñunarodno javno pravo, Univerzitet u Novom Sadu, Novi Sad, 2002, str. 73.

37

IV SUBJEKTI MEðUNARODNOG PRAVA

Ukoliko je meñunarodno pravo sistem pravnih pravila koja u najvećoj meri regulišu odnose izmeñu država, a nema sumnje da jeste, tvrdnja da su države subjekt meñunarodnog prava nema spora. Taj aksiom važi za sva vremena i sve doktrinarne stavove nezavisno da li su proizvod istorijske prošlosti, aktuelnog trenutka ili predvidive budućnosti meñunarodnog prava. Gro meñunarodnih ugovora van pravnog dejstva ili onih na snazi zaključile su države regulišući meñusobne odnose. I običajna pravna pravila nastala su kroz praksu primene država. Države su, takoñe, aktivni stvaraoci meñunarodnih organizacija kroz čiju delatnost ostvaruju svoje univerzalne ili regionalne interese. Na taj način one postaju originerni subjekt meñunarodnog prava i činilac izvedenog subjektiviteta meñunarodnih organizacija, koji je direktno determinisan saglasnošću volja država osnivača utvrñenom osnivačkim ugovorom.

Države su, dakle, subjekt meñunarodnog prava i kao takve poseduju odreñena svojstva priznata meñunarodnim pravnim sistemom. Države poseduju pravnu sposobnost predviñenu meñunarodnim pravom i mogu da budu nosilac prava i obaveza u meñunarodnim odnosima. Da bi država mogla da preduzima izvorne dužnosti i da bude kreator meñunarodnog prava, ona mora da poseduje i takozvanu delatnu sposobnost.

Delatna sposobnost sastoji se od poslovne, deliktne i procesne sposobnosti. Poslovna sposobnost ispoljava se kao mogućnost sticanja i raspolaganja pravima i obavezama. Deliktna sposobnost ogleda se u mogućnosti kršenja meñunarodne obaveze. Procesna sposobnost sastoji se od mogućnosti pokretanja meñunarodnih postupaka radi ostvarivanja svoga prava.

61

Pored navedenih sposobnosti država, kao meñunarodni subjekt sa suverenitetom, uživa i imunitet od nacionalne jurisdikcije. Sudski imunitet države ispoljava se u meñunarodnom pravu kao nemogućnost da se državi kao meñunarodnopravnom subjektu sudi pred bilo kojim sudom bez njenog pristanka. Na osnovu odredaba unutrašnjeg zakonodavstva, a to pravo predviñeno je i meñunarodnim propisima država, ima pravo i obavezu zaštite svojih državljana i van granica svoje jurisdikcije. Takvo pravo i obaveza konstituisana je i za meñunarodne organizacije u pogledu zaštite svojih službenika.

Nosioci meñunarodnopravnog subjektiviteta su subjekti meñunarodnog javnog prava, dok status meñunarodnog subjekta poseduje svako pravno ili fizičko lice koje može da učestvuje u društvenom odnosu sa inostranim subjektom ili u odnosu koji se proteže na najmanje dve suverene državne teritorije.

Konstitutivnim aktom meñunarodne organizacije precizirani su ciljevi, odnosno funkcije koje države osnivači preko organizacije žele da postignu. S obzirom da su prve meñunarodne organizacije kao produkt izvedenih interesa država nastale tek u XIX, a posebno u XX veku, proizilazi da su subjekti meñunarodnog prava podložni promenama i odraz su konkretnih meñunarodnih odnosa u datom vremenu. Danas je stav pravne nauke u pogledu meñunarodnopravnog subjektiviteta meñunarodnih organizacija, manje- -više jedinstven. Kao

61 Menzel-Ipsen, V Lkerrect, Minhen, 1979, str. 99. preneto iz Etinski, R.: Meñunarodno javno pravo, Univerzitet u Novom Sadu, Novi Sad, 2002, str. 83.

38

tvorevine država meñuvladine organizacije imaju status meñunarodnih subjekata. Status meñunarodnog subjekta mogu da dobiju i priznati ustanici kao privremeni subjekti koji se bore za vlast u nekoj državi, pod uslovom da su priznati. Pozitivno meñunarodno pravo nameće dilemu: Da li status meñunarodnog subjekta ima „meñunarodna zajednica” odnosno „čovečanstvo” i pojedinac, odnosno fizičko lice?

1. MEðUNARODNA ZAJEDNICA KAO SUBJEKT MEðUNARODNOG PRAVA

U nekim meñunarodnim aktima koji regulišu materiju kosmičkog prava, prava mora, pa i

ugovornog prava, pominje se „čovečanstvo”,62

odnosno „meñunarodna zajednica”.63

Intenzivna meñunarodna saradnja država postaje imperativ savremenog društva, pa i uslov opstanka. Otuda se globalni ili univerzalni interes manifestuje kao potreba meñunarodne zajednice tj. čovečanstva, a on je, nema sumnje, takoñe derivat država, koje kroz meñunarodnu zajednicu artikulišu svoje generalne interese. Tako Konvencija Ujedinjenih nacija o pravu mora iz 1982. godine u delu koji se odnosi na iskorišćavanje morskog dna i podzemlja koje se nalazi izvan granica nacionalne jurisdikcije država propisuje: „Zona i njena

bogatstva su zajednička baština (opšte dobro) čovečanstva.”64

Pri tom, meñunarodnu zajednicu treba shvatiti u najširem kontekstu pojma koji apstrahuje najširi kaleidoskop preovlañujučih interesa, koji nameću suverene države kao članice meñunarodne zajednice saglasno realnom uticaju koji ostvaruju u meñunarodnim odnosima u konkretnom vremenskom intervalu. Premda su stanovišta „meñunarodne zajednice” prevashodno izraz dominacije političkog, ekonomskog i svakog drugog uticaja vodećih država savremenog sveta u meñunarodnim aktima prisutna su i odreñenja kosmopolitskog karaktera. Korišćenje prirodnih bogatstava Meseca ili rudnog bogatstva morskog dna i podmorja izvan nacionalne jurisdikcije država, koje su kao opšte vrednosti poverene

čovečanstvu.65

Čovečanstvo, prema tome, ispoljava odreñene elemente meñunarodnopravnog subjektiviteta u nekim novim domenima meñunarodnih odnosa. Ukoliko se trend integracionih procesa na globalnom nivou nastavi, za očekivati je da se skup izvedenih ovlašćenja meñunarodne zajednice kao subjekta meñunarodnog prava u vremenu pred nama proširi, a na uštrb suverenih ovlašćenja država.

2. POJEDINCI KAO SUBJEKTI MEðUNARODNOG PRAVA

Fizička lica, kao pojedinci, su u krajnjoj liniji izvedeni adresati pravila meñunarodnog prava ma koliko ona bila opšteg karaktera. Pored pravnih odnosa koje reguliše unutrašnje, odnosno državno pravo i meñunarodno pravo, propisuju se pravila koja, u krajnjoj liniji, regulišu odnose izmeñu ljudi. Naravno, najveći deo prava predviñenih meñunarodnim pravilima čiji su adresati fizička lica ostvaruje se posredstvom država kojim pojedinci

62 Član 11. Sporazuma o delatnostima država na Mesecu i drugim nebeskim telima od 18. decembra 1979. :”Mesec i njegova prirodna bogatstva predstavljaju zajedničku baštinu čovečanstva...”

63 Član 53. Bečke konvencije o pravu ugovora, izmeñu ostalog kaže: „...imperativna norma opšteg meñunarodnog prava je norma koju je prihvatila i priznala čitava meñunarodna zajednica država...”

64 Član 136. Konvencije UN o pravu mora iz 1982. 65 „Istraživanje i iskorišćavanje svemira, uključivši Mesec i druga nebeska tela, moraju se obavljati na

dobrobit i u interesu svih zemalja, bez obzira na stupanj njihovog ekonomskog i naučnog razvoja i moraju biti na dobrobit celog čovečanstva.” Iz člana 1. stav 1. Ugovora iz 1967. godine.

39

pripadaju. Iako je ideja o čoveku pojedincu kao neposrednom korisniku prava koje predviña meñunarodno pravo bila prisutna od ranije, o meñunarodno-pravnom subjektivitetu fizičkih osoba sa pokrićem govori se tek u drugoj polovini XX veka.

Doduše, prvi pokušaji davanja meñunarodnog subjektiviteta pojedincu zabeleženi su

Versajskim ugovorom66

posle Prvog svetskog rata. Razvoj meñunarodnog prava posle II svetskog rata išao je u smeru priznavanja osnovnih ljudskih prava i sloboda pojedincu, čak i nasuprot državi. Ovakav razvoj posledica je teških kršenja osnovnih prava čoveka najpre u ratu, a potom i u miru, na što je meñunarodna zajednica reagovala propisivanjem „meñunarodnih zločina” i ustanovljenjem direktne odgovornosti pojedinaca za izvršene zločine na meñunarodnom nivou. Suñenje Meñunarodnog krivičnog suda u Nirnbergu i Tokiju za zločine počinjene u Drugom svetskom ratu uspešan je pokušaj utvrñivanja meñunarodne odgovornosti fizičkih lica i podrška daljem razvoju ratnog prava.

Meñunarodni ugovori u slučaju plebiscita predviñaju direktna prava i obaveze pojedincu. Meñunarodnopravni osnov imaju i ovlašćenja i dužnosti sudija meñunarodnih sudova i funkcionera meñunarodnih organizacija, a direktna primena meñunarodnog prava predviñena je i za nacionalne manjine, apartride i izbeglice. Iako navedeni primeri ukazuju na meñunarodno-pravni subjektivitet fizičkih lica čini se da je stanovište profesora Bartoša da je čovek samo refeleksni subjekt kome prava ne pripadaju neposredno, već kroz opšti meñunarodni poredak, najbliže trenutnoj objektivnoj stvarnosti.

DRŽAVA KAO SUBJEKT MEðUNARODNOG PRAVA

1. KRITERIJUMI DRŽAVNOSTI

Organizacija i funkcionisanje država predmet su izučavanja mnogih pravnih disciplina. Meñunarodno javno pravo sagledava državu u kontekstu odnosa prema drugim državama, kao ravnopravne i pravno jednake aktere meñunarodnih odnosa. U stvarnosti funkcionisanje država de facto vrlo često odudara od pravnog položaja države de iure. Ipak, važeća meñunarodna pravna pravila, a i pravna doktrina jedinstveni su u definisanju zajedničkih kriterijuma državnosti. Da bi jedna teritorijalna i društvena zajednica mogla da se smatra državom, neophodna su tri konstitutivna elementa: 1) postojano odnosno stalno stanovništvo, 2) utvrñena teritorija, i 3) suverena državna vlast.

1.1. STANOVNIŠTVO

Država kao organizovana društvena zajednica polazi od ljudi kao konstitutivnog elementa na utvrñenoj teritoriji. Bez stanovništva, odnosno stalno naseljenih ljudi na jednoj teritoriji nema ni države. Otuda Antartik, kao nenaseljena omeñena oblast, ne može da dobije atribute državnosti. Sa druge strane, stanovništvo mora da bude stalno naseljeno na tačno utvrñenoj teritoriji, kako bi uz organizovanu i suverenu vlast ispunio kriterijum državnosti. Nomadska plemena, bez obzira na postojanje organizovane vlasti i stalnost plemenskog sastava, nemaju odreñenu teritoriju te im meñunarodno pravo uskraćuje status meñunarodnog subjekta i

66 Članovima 299–304. Versajskog ugovora bilo je predviñeno osnivanje mešovitih arbitražnih sudova, koji su imali zadatak da rešavaju sporove izmeñu državljana savezničkih sila koji su svoja potraživanja mogli direktno ostvarivati protiv pobeñenih država.

40

elemente državnosti.

Stalnost i sastav stanovništva u državi su relativno promenjive kategorije. Gro stanovništva čine državljani odreñene države, koji pri tom ne moraju govoriti ni isti jezik niti imati isto etničko poreklo. U tom slučaju govorimo o nacionalnim manjinama, dok manji deo populacije čine stranci. Nacionalne manjine uživaju poseban položaj utvrñen unutrašnjim pravom, kao i stranci. Njihova minimalna prava utvrñena su i meñunarodnim konvencijama. Državljani jedne države, po pravilu, imaju najveći stepen prava, ali i obaveza u okviru nacionalne jurisdikcije. Etnička nehomogenost stanovništva jedne države neretko može da bude destabilizirajući politički faktor i da ugrožava stabilnost i opstanak države. Primeri iz ne tako davne istorije pokazuju da je to problem čak i onih država koje važe za društvene zajednice organizovane na najvišim demokratskim principima.

Brojnost stanovništva nije kriterijum koji ograničavajuće deluje u smislu sticanja meñunarodnopravnog subjektiviteta neke države. Danas status države imaju i društvene zajednice sa 150 hiljada stanovnika, pa i manje, a da na svojoj teritoriji ne ostvaruju sve atribute suverenosti (bezbednosnu, ekonomsku ili neku drugu), što predstavlja problem i na nivou meñunarodne zajednice.

1.2. SUVERENOST DRŽAVNE VLASTI

Država kao organizovana društvena i politička zajednica na utvrñenoj teritoriji funkcioniše preko svojih organa koji vrše efektivnu vlast. Suverenost, kao atribut državne vlasti u meñunarodnom pravu, definiše se kao vrhovna vlast države na njenoj teritoriji koja isključuje vlast drugih država i pri tom je samostalna i nezavisna od neke više vlasti. Suverena vlast države izvornog je karaktera i nju poseduju u izvornom smislu samo države. Vlast meñunarodnih organizacija je izvedena i preneta vlast od strane država u obimu koji je neophodan za realizaciju ciljeva meñunarodne organizacije.

Suprematija državne vlasti i njeno efektivno vršenje na celom područiju države pretpostavka je meñunarodnog priznanja države. I ovo pravilo meñunarodna praksa je demantovala tako što su neke države i bez ostvarenja uslova vršenja efektivne vlasti na celoj teritoriji ostvarile meñunarodno priznanje.

67

Očigledno je da su kriterijumi državnosti opšte pravne pretpostavke koje, zavisno od političkih interesa najmoćnijih, mogu ali i ne moraju, da budu odlučujuće za meñunarodno priznanje država. Na taj način dolazi i do apsolutne relativizacije svih kriterijuma državnosti, a posebno suverene državne vlasti, čije postojanje i efektivno vršenje je preduslov nastanka i priznanja novih država, ali i njihovog opstanka u meñunarodnoj zajednici.

Promene u poimanju pojma suverenosti odlike su novih tendencija u meñunarodnom pravu, koje suverenost više ne tretiraju kao apsolutnu vlast na nacionalnoj teritoriji. Shvatanja koja negiraju koncept državnog suvereniteta kao jednog od postulata meñunarodnog prava proizvod su dela američke meñunarodnopravne doktrine poslednjih nekoliko decenija ere globalizma. Ovaj koncept polazi od razvoja globalne ekonomije i finansija u transnacionalnim okvirima koji je evidentan, pa ga projektuje i na sferu meñunarodnih odnosa ukidajući nacionalne granice država i geopolitiku. Umesto pripadnosti nacionalnoj državi i njenoj suverenoj vlasti preko transnacionalnih kompanija bio bi uveden princip zasnovan na geoekonomici i lojalnosti multinacionalnoj kompaniji. Ovakva shvatanja, čini se, imala su u odreñenom smislu uticaj i na političke odluke SAD na meñunarodnom planu. Doduše, istorija

67 Tako je Republika Hrvatska u januaru 1992. godine doživela meñunarodno priznanje, a da je pri tom trećina njene teritorije bila okupirana, odnosno pod nadzorom snaga Ujedinjenih nacija. Primer Bosne i Hercegovine je još drastičniji. BIH je kao država dobila meñunarodno priznanje i status članice UN 1992. godine, a da je njena vlast u Sarajevu kontrolisala samo manji deo teritorije BIH.

41

XX veka beleži doktrine koje eliminišu ili ograničavaju nacionalni suverenitet kao načelo meñunarodnog prava. Derogiranje nacionalnog suvereniteta u okviru nacističke ideologije trebalo je da podrži pravo na neograničenu intervenciju i svetska osvajanja. U okviru razvoja socijalističke zajednice država na čelu sa Savezom sovjetskih socijalističkih republika posle Drugog svetskog rata razvijena je teorija ograničenog suvereniteta. Prema toj teoriji u odnosima izmeñu socijalističkih država suverenitet tih država je ograničen „višim interesima socijalističke zajednice kao celine”. I upravo „višim interesima” pravdana je vojna intervencija SSSR i na društvene i političke reforme u Čehoslovačkoj 1968. godine, odnosno u Avganistanu 1979. godine.

Radikalne teorije o ukidanju odnosno, ograničenju nacionalnog suvereniteta ostavile su, dakle, krajnje negativne učinke na polju prakse meñunarodnih odnosa. Ipak, razvoj meñunarodne zajednice uslovljen naučno-tehnološkim progresom, neophodnošću ekonomske saradnje i determinisan ukupnim odnosom čoveka prema prirodi, kao uslov opstanka ljudske vrste uslovljava ograničenja nacionalnog suvereniteta na uštrb ostvarenja univerzalnih i opštih ciljeva meñunarodne zajednice. U tom kontekstu i suverenost državne vlasti ograničena je imperativnim pravilima meñunarodnog prava koje uvažava načelo o pravnoj jednakosti svih država u meñunarodnoj zajednici. Meñunarodno pravo, braneći načelo nacionalne suverenosti, zabranjuje mešanje jedne države u unutrašnje stvari druge i, naravno, zabranu intervencije, ali istovremeno državni suverenitet ograničava ukoliko je to neophodno za obezbeñenje mira i bezbednosti u svetu.

1.3. DRŽAVNA TERITORIJA

Organi jedne države suverenu vlast vrše u okviru tačno utvrñene teritorije. Državna teritorija podrazumeva kopnenu oblast sa zemljinom utrobom ispod nje, vodene površine koje čine reke, jezera i površina teritorijalnog mora i vazdušnu oblast koja se nalazi iznad kopnenih i vodenih površina državnog područja. Shvatanja da brodovi u plovidbi na otvorenom moru, avioni u letu, te diplomatska predstavništva u inostranstvu predstavljaju delove državne teritorije u kretanju, odnosno zgradu u svojini države,prevaziñene su akreditacije. Zgrada ambasade uživa eksteritorijalni status, a saobraćajna sredstva poseduju odreñene pogodnosti koje im pruža meñunarodno pravo radi lakšeg funkcionisanja odnosa u okviru meñunarodne zajednice. Jedinstvenost kopnenog, vodenog i vazdušnog prostora državne teritorije obezbeñuje se vršenjem efektivne i suverene vlasti od strane organa te države i u granicama njenog suvereniteta.

Jedna suverena vlast na utvrñenoj državnoj teritoriji opšte je pravilo meñunarodnog prava. I od ovog pravila postoji izuzetak. Istorija meñunarodnih odnosa poznaje institut coimperiuma, koji je nastao još u srednjem veku kao kompromisno rešenje dinastičkih sporova nastalih u pogledu raspodele porodičnih poseda. Coimperium predstavlja vršenje zajedničke vlasti dve ili više država nad odreñenim područjem. Kako coimperium predstavlja kompromisno rešenje nastalo u vreme feudalnih suverena, njegova primena u novijoj istoriji retko je predstavljala način za rešavanje spornih pitanja u vršenju efektivne vlasti na odreñenoj teritoriji. Primer coimperiuma nalazimo u Konvenciji iz 1887. godine zaključenoj izmeñu Velike Britanije i Francuske, a zarad vršenja zajedničke vlasti na ostrvima Novi Hebridi kao spornom kolonijalnom posedu, prema kome su obe kolonijalne sile gajile vlasničke ambicije.

Sa druge strane, geografske granice države, pored toga što predstavljaju granične linije izmeñu država, istovremeno su i teritorijalne granice ovlašćenja nacionalnih organa vlasti. Da bi država dobila meñunarodni subjektivitet njene granice moraju, po pravilu, biti striktno utvrñene. Istorija meñunarodnog prava, meñutim, puna je primera meñunarodnog priznanja

42

država pre nego što su njene granice bile utvrñene.68

2. DRŽAVNE GRANICE

Državna teritorija je trodimenzionalni prostor sa stalnim stanovništvom na kom se preko državnih organa vrši efektivna vlast. Područije države omeñeno je državnim granicama, koje dele teritorije dve države ili područje jedne države od slobodnog mora pretpostavljenim vertikalnim ravnima koje se protežu kopnenom površinom, vazdušnim prostorom iznad njega i zemljinom utrobom ispod granične linije do visine odnosno dubine vršenja efektivne vlasti. Državne granice se utvrñuju bilateralnim ili multilateralnim meñunarodnim ugovorima susednih država ili na meñunarodnim konferencijama. Kopnene granice utvrñene meñunarodnim ugovorima su trajnog karaktera i ne mogu se menjati jednostranim aktima država.

Za razliku od suvozemnih granica pomorske granice odreñuju se u skladu sa nacionalnom jurisdikcijom, te su podložne promenama na osnovu jednostranih akata države. Ženevska Konvencija o teritorijalnom moru i spoljnjem morskom pojasu iz 1982. godine utvrdila je da se spoljnji morski pojas ne može protezati izvan područija šireg od 24 n/m računajući od polaznih linija od kojih se meri širina teritorijalnog mora. Konvencija pod spoljnjim morskim pojasem podrazumeva zonu otvorenog mora koja se graniči sa teritorijalnim morem, a obalnim državama prepušta odreñivanje širine i teritorijalnog mora i spoljnjeg morskog

pojasa u skladu sa odredbama Konvencije.69

Institut spoljnjeg morskog pojasa, prema Konvenciji, treba da omogući obalnoj državi vršenje nadzora u toj zoni kako bi država sprečila na svom područiju i teritorijalnom moru povrede zakona o carinskom, fiskalnom, sanitarnom i nadzoru nad useljavanjem i sankcionisala kršenje tih zakona.

Teorija meñunarodnog prava pravi razliku izmeñu meñunarodnih i nacionalnih granica. Meñunarodne granice predstavljaju linije razdvajanja izmeñu suverenih država, dok nacionalne granice odvajaju prostor pod nacionalnom jurisdikcijom na moru i u vazduhu od zajedničkog dobra meñunarodne zajednice ili res communis. Sa stanovišta prakse meñunarodnih odnosa, naravno, mnogo su značajnije meñunarodne granice, koje su utvrñene u skladu sa pravilima meñunarodnog prava, predstavljaju pravno obavezujuće akte za sve članice meñunarodne zajednice.

U okviru teritorijalne organizacije države nalazimo na granice opštinskih područija, regiona, pokrajina, pa i federalnih jedinica. Sa stanovišta meñunarodnog prava radi se o administrativnim granicama koje države utvrñuju svojim unutrašnjim pravom. Do raspada bivše SFR Jugoslavije administrativne granice nisu imale značaja za regulisanje meñunarodnih odnosa, ali su granice izmeñu federalnih jedinica eks Jugoslavije poslužile kao linije razgraničenja novoformiranih država na tom prostoru.

68 Takav je bio slučaj sa Belgijom 1830. godine. U toku Prvog svetskog rata priznato je nekoliko novih država, a da pri tom njihove granice nisu bile tačno utvrñene. Sličan primer je i priznanje Izraela kao države 1948. godine, a da njegova teritorija nije imala tačno utvrñene granice. I meñunarodno priznanje nezavisnosti Republike Hrvatske 1992. godine nije pratilo prethodno tačno utvrñivanje graničnih linija prema susednim državama.

69 Ranijom Konvencijom o teritorijalnom moru i spoljnjem morskom pojasu obalnim državama bilo je dopušteno da se spoljnji morski pojas ne može protezati izvan područija od 12 n/m počev od polazne pozicije od koje se meri širina teritorijalnog mora. Nekadašnja SFR Jugoslavija je svojim Zakonom o obalnom moru, spoljnjem morskom pojasu i epikontinentalnom pojasu od 1965. godine širinu teritorijalnog mora utvrdila na 10 n/m, a spoljnji morski pojas na 2 n/m. Izmenom navedenog zakona iz 1979. godine pojas teritorijalnog mora je proširen na 12 n/m, dok je spoljnji morski pojas naprosto prestao da postoji.

43

2.1. VRSTE DRŽAVNIH GRANICA

2.1.1 Veštačke granice

U zavisnosti od kriterijuma odreñenja državne granice se dele na prirodne i veštačke, pri čemu astronomske granice predstavljaju poseban vid veštačkih granica. Granice koje predstavljaju niz povezanih tačaka u ravni bez posebno odreñenog oslonca u prirodnim orijentirima veštačkog su karaktera. One su rezultat sporazuma različitih suvereniteta i po pravilu su pravolinijske, a dve teritorije razdvajaju kroz pustinjske ili ravničarske predele.

Astronomske ili geometrijske granice razdvajaju dva državna teritorija takoñe pravim linijama, što je i razlog njihovog svrstavanja u veštački odreñene granice. Geometrijske granice prate astronomski utvrñene paralele geografske širine ili meridijane geografske dužine ili idu pravom linijom paralelno sa obalom mora ili reke. Astronomskim granicama kolonijalne sile su omeñavale prostore u Aziji, Africi i Americi prilikom kolonijalnih osvajanja, kako bi izbegle meñusobne sukobe oko podele teritorija. U novijoj istoriji poslednja utvrñena granica na ovaj način je granica izmeñu Severne i Južne Koreje, koja prati 38. paralelu. „Ove granice je teško precizno utvrditi, jer projektovane ravne linije gotovo da je nemoguće adekvatno primeniti na reljef zemlje. Otuda su te granice danas izvor mnogih sporova izmeñu afričkih i azijskih država.”

70

Kao formulu za rešenje graničnih problema, koje posle sticanja nezavisnosti od kolonijalnog ropstva ima veliki broj afričkih država, iste su pokušale naći primenom pravila uti posedetis. Na ovom principu, prihvatajući pravila političke podele kolonija od strane kolonijalne uprave Španije, rešene su granične dileme južnoameričkih država. Primena političkog principa uti posidetis na sporove afričkih država nije, meñutim, dala očekivane rezultate, pa su granični problemi neretko izvor neprijateljstava, pa i rata.

2.1.2. Prirodne granice

Prirodne granice, za razliku od veštačkih, prate prirodne orijentire, poput planinskih venaca, klisura, reka, jezera, kao tački vezivanja zamišljenih graničnih ravni. Njihova egzaktnost je nesporna, pa postupak utvrñivanja granica čine bržim i efikasnijim, a u primeni ostvarivanja suverene vlasti susednih država stvaraju manje problema i retko su uzrok graničnih nesuglasica. Meñunarodnopravna doktrina utvrdila je odreñene principe koji se primenjuju prilikom odreñivanja granica pod uslovom da granične linije nisu drugačije utvrñene meñunarodnim ugovorom.

Tako, ukoliko granična linija ide neplovnom rekom, ide njenom sredinom, a kao merilo se uzima najniži vodostaj neplovne reke. Ukoliko meñunarodna granica ide plovnom rekom linija razdvajanja ide telvegom, odnosno plovnim tokom glavne struje (maticom) koja se koristi za nizvodni saobraćaj. U slučaju pomeranja rečnog toka koje je neznatno, menja se i granica i to u korist države u kojoj je to pridodato zemljište nastalo pomeranjem rečnog toka. Meñutim, ako je reka naglo napustila svoje korito, granična linija ostaje ista, a reka pripada državi na čije je područije skrenula, pod uslovom da su države ugovornice u ugovor unele klauzulu o stalnosti i nepromenjivosti granica. Rečna ostrva prate sudbinu teritorije države zavisno od granične linije.

Ukoliko granica ide vodenom površinom manjeg jezera, jezero se deli izmeñu graničnih država, a u slučaju da se granična linija povlači velikim jezerom meñunarodnim sporazumom graničnih država odreñuje se širina teritorijalnih voda, a preostali, po pravilu centralni deo vodene površine, proglašava slobodnom vodom.

Najmarkantniji prirodni orijentiri su planinski vrhovi, koji su efikasne tačke vezivanja

70 Više o savremenim problemima državnih granica: Convern D. „Nationalism, Boundaire and Violence”, Millennium, V. N 3/1999.

44

graničnih linija u planinskim područijima. Drugi reñi način odreñivanja granica je vododelnica izmeñu vodenih tokova odnosno rečnih slivova.

Postupak utvrñivanja graničnih linija je složen i veoma odgovoran i odvija se u dve faze. Prva faza, ili delimitacija, je deo u kom se na osnovu geografskih karata i druge dokumentacije utvrñuje granična linija kao predmet meñunarodnog sporazuma od strane diplomata i eksperata dve ili više država. Druga faza, ili demarkacija, odnosno ucrtavanje, predstavlja nastavak realizacije postignutog sporazuma, ali utvrñivanjem granica na terenu. Ovaj posao se realizuje od strane mešovitih komisija dve ili više država i na kopnenoj granici se obeležava stubovima. Paritetna komisija pri tom, po pravilu, ima ovlašćenje na mala odstupanja od utvrñene linije da bi graničnu liniju najoptimalnije postavila na terenu. Postupak utvrñivanja graničnih linija je od najveće važnosti za stabilnost dobrosusedskih odnosa država, jer istorija pokazuje da je u poslednja tri veka čak 170 ratova u Evropi voñeno kao posledica graničnih nesuglasica. Poput granica i granične prelaze države utvrñuju sporazumno po meñunarodno standardizovanoj proceduri.

Značaj granica utvrñenih meñunarodnim ugovorima i priznatih meñunarodnim pravom je priznat meñunarodnim konvencijama

71

i predstavlja jedno od načela meñunarodnog mira i bezbednosti u svetu i u slučaju sukcesije država ta promena ne utiče na granicu, prava i obaveze uspostavljene ugovoroma koje se odnose na režim granica.

2.2. STICANJE DRŽAVNE TERITORIJE

Pravila sticanja svojine u stvarnom pravu po analogiji, sa odreñenim specifičnostima, svoj osnov primene imaju i u meñunarodnom pravu. Sticanje državne teritorije u skladu sa meñunarodnim pravom moguće je na originaran (izvorni) i derivativan (izveden) način. Sticanje državne teritorije nasilnom promenom granica od strane drugog suvereniteta ili kao posledica pretnje silom nije dozvoljeno imperativnim normama meñunarodnog prava.

72

Izvorni načini sticanja svojine su u onim slučajevima kada teritorija, koja je predmet sticanja nije pod vlašću bilo koje države. Na originaran način država svojinu stiče: mirnom okupacijom, priraštajem i održajem.

Mirna okupacija podrazumeva sticanje suverenosti na području koje do tada nije pripadalo nijednoj državi (terra nullius). Da bi okupacija proizvela meñunarodnopravno dejstvo neophodno je da su je izvršili organi države, na „ničijoj” teritoriji uspostavili suverenu vlast, te da je država koja je izvršila okupaciju o tome obavestila članove meñunarodne zajednice. S obzirom na današnju geopolitičku kartu sveta sticanje nekog područija mirnim zauzećem veoma je retka pojava u meñunarodnom pravu, za razliku od doba kolonijalnih osvajanja kada je bio širokom primenjivan pravni osnov.

Priraštaj predstavlja ipso facto izvorni način sticanja prava svojine zasnovan na prirodnom ili, pak, ljudskom aktivnošću izazvanom uvećanju državne teritorije. Uvećanje područja priraštajem (accessio) odigrava se na graničnoj reci ili na teritorijalnom moru. Odronjavanje obale usled delovanja rečne struje na jednoj i stvaranje nanosa na drugoj obali dovodi do smanjenja teritorije na jednoj i uvećanja područija u drugoj državi. Ukoliko se usled nanosa pojavi ostrvo ono pripada državi sa čije strane granične linije je stvoreno. Slična situacija moguća je i povlačenjem teritorijalnog mora prirodnim putem ili, pak, veštačkim

71 Bečka Konvencija o sukcesiji država u pogledu meñunarodnih uovora iz 1978. Član 11. i 12. i Bečka Konvencija o pravu ugovora iz 1969. godine član 62. stav 2.

72 Deklaracija o načelima meñunarodnog prava o prijateljskim odnosima i saradnji izmeñu država iz 1970. godine doneta u skladu sa Poveljom OUN sadrži, izmeñu ostalog, i odredbu: „... Područje neke države ne može biti predmet sticanja od strane neke druge države, koja je posledica pretnje silom ili upotrebe sile. Nikakvo sticanje teritorije koje proizilazi iz pretnje silom ili upotrebe sile neće se priznati...”

45

delovanjem čoveka koji isušivanjem mora, izgradnjom sidrišta ili lukobrana pripaja novi deo teritorije postojećem područiju.

73

Održaj (usucapio) je sporan kao način sticanja državne teritorije i u praksi i u doktrini meñunarodnog prava. Pravni pisci koji prihvataju održaj smatraju da se on ispoljava u vidu pozitivnog i negativnog održaja. Pozitivni održaj dokazuje se faktima vršenja efektivne vlasti od strane sticaoca u dužem vremenskom intervalu, dok se negativni vid dokazuje prikazom odsustva svake druge suverene vlasti nad spornom teritorijom koja je predmet održaja. Pristalice instituta održaja, meñutim, nisu jedinstveni u stavu koliki je protek vremena neophodan za sticanje državne svojine održajem.

74

Cesija (ustupanje) predstavlja derivatni način sticanja državne teritorije, a svoj pravni osnov nalazi u meñunarodnom ugovoru izmeñu dve države. Ustupanje državne teritorije kroz istoriju imalo je različite forme, te je svoj osnov u Srednjem veku imalo u testamentarnom nasleñivanju, te darovnom (svadbenom) ugovoru. Kasnije ustupanje državne teritorije postalo je predmet ugovora o kupoprodaji,

75

razmeni ili ustupanju.76

Ustupanju teritorija nekoj drugoj državi prethodi po pravilu neposredno izjašnjavanje stanovništva oblasti koja menja suverenitet ili plebiscit.

77

Promene državnih granica, a time i povećanje ili smanjenje državne teritorije, moguće su i odlukama meñunarodnih konferencija na kojim su kroz istoriju velike sile odlučivale o rešavanju spornih teritorijalnih pitanja. Sporove izmeñu država koje za predmet imaju teritorije mogu na osnovu datih ovlašćenja da rešavaju meñunarodne arbitraže ili Meñunarodni sud pravde.

3. PRIZNANJE DRŽAVE

Da bi nova država postala subjekt meñunarodnog prava i ravnopravan učesnik meñunarodnih odnosa pored tri elementa državnosti, teritorije, stanovništva i suverene vlasti u praksi se postavlja i pitanje meñunarodnog priznanja nove države. Stvaranje nove države, u principu, moguće je na dva načina. Prvi je ujedinjenjem dve ili više država. U tom slučaju, meñunarodnopravni subjektiviteti država koje se spajaju, po pravilu, nestaju na uštrb novoformirane države. Drugi način stvaranja nove države je otcepljenje stanovništva dela teritorije jedne države od postojeće i stvaranje nove države. Meñunarodna doktrina i praksa nemaju po pitanju priznanja država jedinstven stav. Obzirom na pravne učinke i posledice priznanja novih država razlikuju se konstitutivna i deklarativna teorija.

Po pristalicama konstitutivne teorije akt priznanja nove države ima konstitutivno dejstvo i kroz njega nova država stiče meñunarodnopravni subjektivitet. U skladu sa efektima koje proizvodi, meñunarodno priznanje nove države predstavljalo bi četvrti konstitutivni element državnosti. Inače, sam čin priznanja je diskreciono pravo države koje proizilazi iz načela

73 Holandija je u periodu od 1500. do 1858. godine isušivanjem Severnog mora povećala svoju kopnenu oblast za 355.000 hektara plodnog poljoprivrednog zemljišta, a poslednjih nekoliko decenija XX veka pristupili su isušivanju morskog zaliva Zojders sa istim ciljem.

74 Jedni teoretičari predlažu period koji je predviñen propisima unutrašnjeg zakonodavstva, dok drugi zagovaraju vreme od 50 do 100 godina.

75 Carska Rusija je 1867. godine za 7.200.000 dolara prodala Aljasku Sjedinjenim Američkim Državama. 76 Rusija je ugovorom o razmeni zaključenim sa Japanom 1875. godine razmenila Kurilska ostrva za

Sahalinska, a Kraljevina SHS ustupila je 1923. godine Rumuniji grad Žombolj za neka sela u istočnom Banatu.

77 Stanovnici Sarske oblasti, koja je posle Prvog svetskog rata bila pod meñunarodnom upravom, 1935. godine plebiscitom su odlučili da se pripoje Nemačkoj.

46

državne suverenosti, što je činjenica koja nije sporna u meñunarodnom pravu. Konstitucionalisti smatraju da se činom priznanja države faktičko stanje pretvara u pravno. Konstitucionalna teorija je u mnogim segmentima nedorečena

78

te otuda danas ima mali broj pristalica.

Pisci koji zastupaju deklarativnu teoriju priznanja novih država smatraju da je priznanje države ograničeno na meñunarodne odnose, to jest da se tim diskrecionim aktom samo potvrñuje životnost i delotvornost elemenata državnosti koja već postoji na unutrašnjem planu i u meñunarodnim odnosima. Ovo je vladajuće mišljenje i u meñunarodnopravnoj doktrini, koja stoji na stanovištu da država postoji kao subjekt meñunarodnog prava i kada nije priznata te da je nosilac prava i obaveza koje proizilaze iz imperativnih normi meñunarodnog prava.

79

Diskrecioni akt priznanja nove države diktiran je nacionalnim interesima države koja ga donosi i on u suštini predstavlja političku odluku koja je sredstvo za realizaciju političkih, ekonomskih, bezbednosnih ili, pak, ideoloških interesa.

80

Priznanje novostvorene države je neopoziv akt sa retroaktivnim dejstvom što mu daje dodatni značaj. Otuda prizanje ne sme biti preuranjeno, tj. kriterijumi državnosti moraju biti ispoštovani do kraja. U suprotnom, preuranjeno priznanje nove države, osim što je zabranjeno, može da se okvalifikuje i kao mešanje u unutrašnje stvari neke države.

3.1. VRSTE I OBLICI PRIZNANJA

Kompleksno priznanje nove države najčešće se vrši donošenjem jednostranog pravnog akta i njime se de iure vrši priznanje novostvorenog meñunarodnog subjekta. Priznanje de iure vrši se formalnim aktom neopozivog karaktera i sa retroaktivnim dejstvom, a on je osnov za uspostavljanje diplomatskih, konzularnih i svih drugih oblika saradnje.

Za razliku od priznanja de iure, priznanje nove države de facto je privremenog karaktera, opozivo je i nema retroaktivno pravno dejstvo. U principu kod de facto priznanja radi se o zaključenju ugovora sa novoformiranom državom, koji ima krajnje ograničene i praktične ciljeve, kojim država koja vrši priznanje de facto ostvaruje neke svoje interese. U meñunarodnoj praksi de facto priznanje, po pravilu, prethodi priznanju de iure nove države.

Akt priznanja nove države može da bude izričit, a ispoljava se u formi jednostrane izjave ili zaključenju dvostranog ili višestranog ugovora. Prećutno priznanje nove države takoñe se vrši zaključenjem meñunarodnih ugovora sa istom, ali bez eksplicitnih odredbi o izričitom priznanju ili kroz akte propuštanja koji se smatraju kao akti priznanja.

81

Obzirom na broj država koje daju priznanje novoj državi razlikujemo pojedinačna i kolektivna priznanja. Priznanje nove države je, najčešće, individualni čin diskrecionog karaktera postojeće države inspirisan odreñenim interesima. Sa druge strane, kolektivno

78 Konstituciona teorija ne daje odgovor na pitanje zašto nepriznata država mora da se poštuje kongentne norme meñunarodnog prava poput zabrane pretnje ili upotrebe sile u meñunarodnim odnosima ili poštovanja osnovnih ljudskih prava i sloboda.

79 Područje nepriznate države koja ispunjava kriterijume državnosti, posebno efektivnu vlast, ne smatra se kao terra nillius i ne može se sticati okupacijom niti preletati bez odobrenja. Takoñe, brodovi nepriznate države koji plove na otvorenom moru sa njenom zastavom nisu bez nacionalne pripadnosti.

80 Tako su SAD 1903. godine, samo tri dana od proglašenja nezavisnosti i otcepljenja Paname od Kolumbije, priznale Panamu i odmah zatim zaključile ugovor o izgradnji Panamskog kanala sa novoformiranom državom. Pre otcepljenja Paname kolumbijski parlament je odbio ratifikaciju ugovora o izgradnji kanala. Primer ideološke solidarnosti kroz akt priznanja je priznanje vlade Alžira 1962. godine od strane SSSR-a, odmah nakon prestanka neprijateljstava sa Francuskom.

81 Davanjem egzekvature (saglasnost na imenovanje konzula) konzulu novoformirane države država prijema čini prećutno priznanje nepriznate države.

47

priznanje daju dve ili više država zajedničkim aktom koji se donosi na konferencijama ili kongresima. I kolektivno priznanje je, u suštini, skup pojedinačnih priznanja država. Aktuelno je pitanje da li priznanje nove države i prijem u UN predstavlja i njeno meñunarodno priznanje. Prijem u UN istovremeno znači i priznanje subjektiviteta nepriznate države od strane ove meñunarodne organizacije, a može da znači i prećutno priznanje od strane država članica UN koje su za priznanje glasali. Istorija meñunarodnih odnosa poznaje slučajeve kolektivnog nepriznavanja nove države.

82

Priznanja novoformiranih država od strane postojećih su u principu bezuslovna. Meñutim, u praksi se dešava da se priznanje nove države uslovljava od strane države koja daje priznanje.

83

Meñunarodna praksa poznaje i slučajeve kada nepriznata država svoje priznanje uslovljava.

Kao primer može se navesti NR Kina koja je sopstveno priznanje od strane trećih država uslovljavala izričitim priznanjem druge strane da vladu NR Kine smatra jedinom legalnom vladom Kine.

84

3.2. PRIZNANJE VLADA

Priznanje nove države, ukoliko je ona ostvarena legalnim sredstvima i u skladu sa meñunarodnim pravom, istovremeno znači i priznanje vlade. Ali, ukoliko u jednoj državi usled državnog udara ili revolucionarnim putem, ili usled neprijateljske okupacije doñe do nasilnog svrgavanja legalne vlasti, postavlja se pitanje meñunarodnog priznanja nove vlade. U skladu sa pravilom meñunarodnog prava da je priznanje države neopoziv akt, promena vlasti u priznatoj zemlji, bez obzira na neustavnost postupka te promene, trebala bi da bude isključivo unutrašnja stvar te države.

85

Objektivne pretpostavke za priznanje vlada su: vršenje efektivne vlasti na tačno utvrñenoj teritoriji, spremnost vlade da izvršava meñunarodne obaveze i demokratska podrška stanovništva izvršenim promenama. U navedenom kontekstu promena vlada izvršena pod spoljnim pritiskom ili usled okupacije bila bi argument za nepriznavanje vlade. Iz navedenog je vidljivo da je čin priznanja nelegalnih vlada u najvećoj meri politički motivisan i direktno determinisan nacionalnim interesima države koja daje priznanje.

Meñunarodna praksa pokazuje da i priznanja vlada mogu da budu uslovna i bezuslovna. Priznanje vlade SSSR od strane SAD 1933. godine bilo je uslovljeno pružanjem zaštite ekonomskih interesa američkih grañana nastanjenih u SSSR-u, dok su SAD kao recipročnu meru priznale sovjetsku vladu kao pravnog sukcesora nekadašnje ruske carske vlade.

U meñunarodnopravnoj doktrini i praksi početkom XX veka priznanje vlada bila je izražena forma ideološke borbe, koja je zasnovana na stavu da vlade koje doñu na vlast revolucijom ili državnim udarom ne treba da budu priznate. U teoriji i praksi meñunarodnog prava ovaj stav poznat je kao Tobarova doktrina.

86

82 Skupština Društva naroda 1933. godine donela je Rezoluciju o nepriznavanju Mandžurije kao nove države. Rezolucija je bila politički izraz i protest meñunarodne zajednice protiv formiranja nove države nastale upotrebom sile u meñunarodnim odnosima.

83 Završnim aktom Berlinskog kongresa iz 1878. godine Srbija i Crna Gora su priznate kao nezavisne države pod uslovom da garantuju jednaka grañanska i politička prava svim državljanima bez obzira na religijsko opredeljenje i veroispovest.

84 La documentation Francaise, No 75, juli 1975; Avramov Kreća, op.cit.,str. 89, fus 11. 85 Ovaj stav poznat je u teoriji meñunarodnog prava kao Estradova doktrina, po meksičkom ministru

inostranih poslova koji ga je izneo 1930. godine. Iako duboko pravnički utemeljen ovaj logički sud nije u praksi usvojen.

86 Ministar inostranih poslova Ekvadora Tobar izneo je ovaj stav, koji je kasnije, polazeći od teorije ustavnog legitimiteta, prihvatio predsednik SAD Vudro Vilson i koristio kao polaznu osnovu za gušenje

48

U slučaju izbijanja grañanskog rata u jednoj zemlji aktuelno je pitanje priznanja ustanika. Meñunarodno pravo za priznanje ustanika traži efektivno vršenje vlasti na utvrñenoj teritoriji, postojanje lokalne suverene vlasti i poštovanje zakona i običaja rata i ratnog prava od strane organizovanih vojnih jedinica ustanika.

3.3. OSNOVNA PRAVA I OBAVEZE DRŽAVA

Shvatanja o osnovnim pravima i obavezama država rezultat su ideje škole prirodnog prava. Analogno učenju o prirodnim pravima koje čovek stiče roñenjem i države svojim nastankom i postojanjem u meñunarodnoj zajednici postaju nosioci osnovnih i neotuñivih prava. Različita doktrinarna shvatanja osnovnih prava i obaveza država rezultirala su donošenjem partikularnih pozitivnih rešenja u meñunarodnom pravu. Tako, danas i pored činjenice da nekoliko najvažnijih akata meñunarodnog prava

87

sadrži, izmeñu ostalih, i odredbe o osnovnim pravima i dužnostima država, nemamo akt koji ih eksplicitno utvrñuje. Naime, Deklaracija o pravima i dužnostima država čiji nacrt je još 1949. godine predložila Komisija za meñunarodno pravo nikada nije usvojen, a i neka druga regionalna i politička rešenja

88

nikada nisu naišla na opšte prihvatanje od strane meñunarodne zajednice.

Adekvatna sistematizacija osnovnih prava i obaveza država ne postoji ni u teoriji, a ni u meñunarodnoj legislativi, što je osnovni razlog različite prezentacije pravnih pisaca. Teoretičari se manje-više slažu u stavu da striktno razdvajanje prava i obaveza država nije ni potrebno i da svakom pravu odgovara kao refleksija odgovarajuća obaveza. Sa druge strane, nema dileme da je Povelja UN osnovni konstitutivni akt imperativnog dejstva sa kojim moraju da budu usaglašena sva druga meñunarodna pravila.

Deklaracija o načelima meñunarodnog prava o prijateljskim odnosima i saradnji izmeñu država iz 1970. godine, definišući opšta načela meñunarodnog prava koja obavezuju sve države sveta, posredno prezentuje i dužnosti država. Deklaracija iz 1970. godine utvrñuje sedam načela, i to: 1. načelo zabrane upotrebe sile; 2. načelo mirnog rešavanja meñunarodnih sporova; 3. načelo neintervencije; 4. dužnost država da meñusobno sarañuju u skladu sa Poveljom UN; 5. načelo ravnopravnosti i samoopredeljenja naroda; 6. načelo suverene jednakosti država; 7. načelo poštovanja prihvaćenih meñunarodnih obaveza u dobroj veri.

Pravo na suverenu jednakost država je jedno od elementarnih prava države i manifestuje se u slobodnom i nezavisnom vršenju jurisdikcije na svojoj utvrñenoj teritoriji i prema licima i stvarima koje joj teritorijalno i personalno pripadaju. Vrhovna vlast nad teritorijom i stanovništvom nije apsolutna i ograničena je imperativnim pravilima meñunarodnog prava kojim je utvrñen meñunarodni poredak. Iz suverenosti države proizilazi i pravna jednakost država te da je subjekt meñunarodnog prava. U formalnom smislu ona se manifestuje i pravom na glas koji svakoj državi pripada u meñunarodnom opštenju i glasanju, pravu da kod zaključivanja dvostranih ugovora jedan primerak bude na jeziku svake države. Jedini izuzetak predviñen je davanjem statusa stalnih članica u Savetu bezbednosti UN: SAD,

revolucionarnih pokreta u Srednjoj i Južnoj Americi. 87 Prava i dužnosti država sadrži u članu 2. i 12. Povelja OUN iz 1945. godine, Deklaracija UN o načelima

meñunarodnog prava o prijateljskim odnosima i saradnji izmeñu država iz 1970. godine, Konvencija o pravima i dužnostima država Panameričke lige doneta u Montevideu 1933. godine sa Protokolom o neintervenciji iz Buenos Airesa iz 1936. godine i Povelja o osnivanju Organizacije američkih država iz Bogote doneta 1948. godine.

88 Lideri nesvrstanih su u Nju Delhiju 1954. godine utvrdili pet principa miroljubive koegzistencije i to: 1. uzajamno poštovanje teritorijalne celovitosti i nezavisnosti; 2. uzdržavanje od agresije; 3. nemešanje u unutrašnje poslove druge države; 4. ravnopravnost i uzajamna korist; 5. miroljubiva koegzistencija. Takoñe Konferencija azijskih i afričkih država iz aprila 1955. godine u Bandungu utvrdila je deset principa kroz koje se manifestuju osnovna prava i dužnosti država.

49

Kini, Velikoj Britaniji, Francuskoj i sada Rusiji.

Načelo zabrane upotrebe sile u suštini sadrži dužnost uzdržavanja od pretnje silom ili upotrebe sile i kao „prirodno pravo” države pravo na individualnu i kolektivnu samoodbranu. Još je Pakt Društva naroda iz 1919. godine otpočinjanje rata uslovio obaveznim mirenjem suprotstavljenih strana kao uslovom „legalnosti”. Kao protivpravno voñenje nacionalne politike rat je „zabranjen” Brian – Kelogovim paktom 1928. godine, a potpunu obaveznost ova zabrana je stekla tek usvajanjem Povelje UN kroz član 2. stav 4, koji glasi: „Članice se u svojim meñunarodnim odnosima uzdržavaju od pretnje silom ili upotrebe sile, koje su uperene protiv teritorijalne celovitosti ili političke nezavisnosti bilo koje države, ili su na bilo koji način nespojive sa ciljevima Ujedinjenih nacija.” Upotreba sile ili pretnja silom zabranjena je meñunarodnim pravom, agresivni rat je označen kao zločin protiv mira, a eventualno sticanje teritorije ratom je nezakonito. Iz zabrane pretnje i upotrebe sile proizilazi pravo država na samoodbranu, koja treba da bude srazmerna upotrebljenoj sili.

89

Pravo na samoodbranu nema, meñutim, legalnost ukoliko se radi o preduzimanju oružanih akcija kao aktu preventivne ili pretpostavljene samoodbrane. Istorija meñunarodnih odnosa beleži niz slučajeva zloupotrebe prava na samoodbranu.

90

U poslednje vreme promoviše se novi oblik oružane intervencije poznat kao humanitarna intervencija, koja ima za cilj sprečavanje i zaustavljanje teških i masovnih oblika povreda ljudskih prava ili meñunarodnog humanitarnog prava. I dok oružana intervencija koja za motiv ima humanitarne razloge ima legalitet ukoliko je izvršena na osnovu odluke Saveta bezbednosti, za „humanitarne” oružane intervencije bez odluke Saveta bezbednosti UN možemo reći da predstavljaju kršenje meñunarodnog prava.

Obaveza rešavanja sporova mirnim putem obavezuje države članice meñunarodne zajednice da sve sporove koji mogu da ugroze meñunarodni mir i bezbednost rešavaju mirnim putem. U realizaciji ove obaveze državama je ostavljena sloboda izbora načina ostvarenja ove imperativne norme meñunarodnog prava. Države koje su u konfliktu mogu da se odluče za pregovore, arbitražu, anketu ili neki drugi način mirnog rešavanja sporova. Ukoliko sporazumni način rešenja spora nije moguć strane u sporu problem iznose pred Savet bezbednosti ili Generalnu skupštinu UN, a ukoliko su u pitanju pravni sporovi pred Meñunarodni sud pravde. U slučaju da se radi o sporu koji može stvarno ugroziti održanje meñunarodnog mira i bezbednosti, Savet bezbednosti može odlučiti da donese preporuku o rešenju spora.

91

Načelo ravnopravnosti i samoopredelenja naroda iz Deklaracije iz 1970. godine sadrži pravo naroda na samoopredelenje. Kao jedno od ključnih načela meñunarodnog prava predviñeno je Poveljom UN, ali i nizom drugih meñunarodnih konvencija.

92

I pored toga, ovo načelo je u kontradikciji sa načelom teritorijalne celovitosti, političke nezavisnosti i nepromenjivosti granica postojećih država u svetskoj zajednici. Pozivanje na ovo pravo bilo je posebno korišćeno u periodu borbe protiv kolonijalne dominacije. Insistiranje na ovom pravu, bez poštovanja teritorijalnog integriteta danas, kada postoji veliki broj naroda a znatno

89 U članu 51. Povelje UN se kaže: „Ništa u ovoj Povelji ne dira u prirodno pravo individualne ili kolektivne samoodbrane u slučaju oružanog napada na nekoga člana Ujedinjenih nacija sve dok Savet bezbednosti ne preduzme mere potrebne za održavanje meñunarodnog mira i bezbednosti...”

90 Nacistička Nemačka je pred Nirnberškim sudom invaziju na Norvešku 1941. godine obrazlagala kao akt samoodbrane od navodne opasnosti od savezničkog iskrcavanja u toj zemlji. SAD su 1986. godine bombardovale ciljeve na teritoriji Libije i tu akciju nazvale preventivom protiv libijskog terorizma. I danas se mnoge oružane akcije nekih država u svetu obrazlažu kao akcije preventivne samoodbrane.

91 Član 37. stav 2. Povelje UN. 92 Pravo naroda na samoopredeljenje sadržano je i u članu 1. Meñunarodnog pakta o grañanskim i političkim

pravima iz 1966. godine i članu 1. Meñunarodnog pakta o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima iz 1966. godine.

50

više etničkih manjina koje žele nezavisne države, predstavlja realnu pretnju za meñunarodni mir i bezbednost.

Obaveza saradnje meñu državama i savesno ispunjavanje obaveza u skladu sa Poveljom UN

Bez obzira na razlike u političkim i društvenim sistemima postoji obaveza država da bez diskriminacije sarañuju u raznim oblastima meñunarodnih odnosa u cilju održanja meñunarodnog mira i bezbednosti, podizanja nivoa ekonomskog razvoja i izgradnje opšteg blagostanja čovečanstva. Saradnja država treba da se odvija na principima suverene jednakosti i neintervencije država u svim sferama meñunarodnih odnosa, a naročito na ekonomskom, socijalnom, kulturnom, tehničkom i trgovačkom polju.

Načelo savesnog ispunjavanja obaveza dužnost je svake države u skladu sa Poveljom UN, ali i na osnovu opštepriznatih načela i pravila meñunarodnog prava. Savesnost u izvršavanju opštih obaveza, ali i onih preuzetih na osnovu meñunarodnih ugovora, pretpostavka je funkcionisanja meñunarodnog poretka. U slučaju kada su obaveze preuzete na osnovu meñunarodnih ugovora u suprotnosti sa obavezama iz Povelje UN, postoji suprematija pravnih pravila UN.

Postoji obaveza država da svoja prava vrše na savestan način, dakle bona fide, te na taj način doprinose i ostvarenju principa pacta sunt servanda, koji je fundamentalni princip meñunarodnog ugovornog prava. Iako je postulat postupanja u dobroj veri vezan za opšte principe i osnovna akta meñunarodnog prava intencija je da sesavesnost u izvršavanju obaveza prenese i u sva ponašanja u meñunarodnim odnosima.

3.4. SUKCESIJA DRŽAVA

Sukcesija predstavlja promenu teritorijalnog suvereniteta izvršenu u skladu sa meñunarodnim pravom kojom država sledbenik (sukcesor) stiče teritoriju i ulazi u deo pravnih odnosa države prethodnice kao nosilac prava i obaveza. A contrario, promena teritorijalnog nosioca vlasti suprotna meñunarodnom pravu ne predstavlja sukcesiju.

Institut sukcesije na meñunarodnom planu regulisan je sa Bečkom konvencijom o sukcesiji država u odnosu na meñunarodne ugovore iz 1978. godine i Bečkom konvencijom o sukcesiji država u odnosu na državnu imovinu, arhive i dugove iz 1983. godine. Meñunarodna običajna pravila nisu jedinstvena i pitanje sukcesije država regulisano je u skladu sa specifičnostima i istorijskim okolnostima u kojima se sukcesija odvijala. U nedostatku kodifikacionog akta i standardizovane običajne prakse pitanje sukcesije neretko je sa kriterijuma pravnog rezonovanja skliznu u domen političkih interesa.

Sukcesiju može da karakteriše gubitak (države prethodnice) ili pak sticanje meñunarodnog subjektiviteta (za državu sukcesora), što zavisi od načina izvoñenja teritorijalne promene. Ustupanje ili cesija postoji kad država prethodnica ustupa deo svoje teritorije državi sukcesoru, a da pri tom obe zadržavaju meñunarodnopravni subjektivitet.

93

Ujedinjenjem ili spajanjem dve ili više država prethodnica nastaje nova država sukcesor sa meñunarodnopravnim subjektivitetom, dok svoju državnost države koje se spajaju gube.

94

Pripajanje ili asimilacija je oblik sukcesije pri kom se država prethodnica pripaja i gubi ili utapa svoju državnost u državi kojoj se pripaja i čiji deo postaje. Primer pripajanja je asimilacija Demokratske Republike Nemačke i njeno uključenje u Saveznu Republiku

93 Mirovni ugovorom iz Pariza iz 1947. godine bivšoj Jugoslaviji Italija je ustupila Slovensko primorje, Istru, Rijeku, Zadar, Cres, Lošinj i Lastovo umanjivši svoju na račun teritorije Jugoslavije.

94 Arapska Republika Jemen i Demokratska Narodna Republika Jemen spojile su se 1990. godine u novu državu Republiku Jemen.

51

Nemačku 1990. godine.

Secesija ili odvajanje prisutna je u slučajevima kada se jedan ili više delova teritorije odvoji od države prethodnice i stekne meñunarodni subjektivitet, koji je zadržala i država prethodnik. Putem secesije posle Drugog svetskog rata veliki broj kolonija stekao je nezavisnost odvajanjem od kolonijalnih metropola.

95

Raspad ili disolucija je oblik sukcesije u kom se država prethodnik raspada, gubi svoju državnost, a na njenoj teritoriji se formiraju dve ili više novih država sukcesora, kao nosioci meñunarodnog subjektiviteta.

96

Podela (partition) predstavlja opciju u kojoj dve ili više država podele treću državu sukcesora, gaseći joj državnost, i na konto njene teritorije povećaju svoja državna područija. Podela je oblik sukcesije iz perioda dominacije politike sile u meñunarodnim odnosima, pa danas, čini se, nije previše aktuelna.

97

Pitanje sukcesije primenjuje se i na meñunarodne organizacije, s tim da ona nije produkt teritorijalnih promena, već prenosa nadležnosti na novu organizaciju koji se vrši ugovorom. Obaveza država sukcesora je da meñunarodnim ugovorom ili, pak, nacionalnim zakonodavstvima reše pitanje državljanstva te prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja i drugih stečenih prava, kao i svojinskih prava pravnih i fizičkih lica.

Države sukcesori koje su nezavisnost stekle u procesu dekolonizacije nisu u obavezi da održavaju na snazi neki ugovor, niti da postane članica tog ugovora bez obzira na činjenicu da su na dan sukcesije ti ugovori bili na snazi na toj teritoriji. Meñutim, ovo pravilo važi samo za proces dekolonizacije, iako je tim državama dopuštena opcija države ugovornice.

U slučaju spajanja dve ili više država u novi entitet ugovori prethodnica obavezuju deo teritorije prenet u državu sukcesora, a kada se ugovor notifikuje može da važi i za celu teritoriju nove države. U situaciji kada doñe do secesije ili raspada države prethodnice na dve ili više država, ugovori koji su važili za prethodnu državu važe i za države sukcesore, izuzev ako je to nespojivo sa predmetom i ciljem ugovora.

Sukcesija država ne dira u granice utvrñene ugovorom kao i prava i obaveze regulisane ugovorom koje se odnose na režim granice. Njime se ne dira, takoñe, ni u teritorijalne režime ustanovljene ugovorom, odnosno država sledbenica stupa u prava i obaveze sadržane u takvim teritorijalnim režimima.

98

Opšte pravilo je da nepokretna državna imovina, kao i pokretna imovina države prethodnice vezana za delatnost i teritoriju države, prelazi na državu sukcesora. Pokretna imovina čija vezanost za odreñenu teritoriju nije isključiva u slučaju sukcesije deli se saglasno doprinosu njenom stvaranju, odnosno uticaju koju ima na funkcionisanje države sukcesora.

U pogledu javnih dugova, kada je u pitanju sukcesija, isti sa države prethodnice prelaze na državu sukcesora u pravedenoj srazmeri prelaska prava i dobiti i toga duga. A kao javni, odnosno državni dugovi, smatraju se sve finansijske obaveze koje država prethodnica ima prema drugim državama, meñunarodnim organizacijama i ostalim subjektima meñunarodnog prava. Državni dug pri sukcesiji država raspadom prelazi na države sukcesore u pravičnoj

95 Kroz proces dekolonizacije veliki broj država stekao je secesijom nezavisnost od V. Britanije, Francuske, Holandije, Belgije i Portugala posle Drugog svetskog rata. Bangladeš, koji je i de facto bio odvojen od Pakistana secesijom je stekao nezavisnost 1971. godine.

96 Primer za disoluciju je raspad Austro-ugarske i Otomanskog carstva posle Prvog svetskog rata, te SSSR-a i Češčko-Slovačke 1991. odnosno 1992. godine. Meñunarodna zajednica je i raspad SFR Jugoslavije svrstala pod disoluciju, ali je obzirom na argumente na koje se pozvala to bila više politička nego pravna kvalifikacija.

97 Primer je Sporazum iz 1939. godine kojom su Nemačka i SSSR su podelili teritoriju Poljske. Ovaj akt, meñutim, nikada nije dobio meñunarodno priznanje.

98 Etinski, R.: Meñunarodno javno pravo, Univerzitet u Novom Sadu, Novi Sad, 2002, str. 103.

52

srazmeri. Ista je situacija i sa procesom ujedinjenja dve ili više država u novu državu, koja preuzima i javne dugove prethodnica. Ovo opšte pravilo o prelasku državnih dugova na države sledbenice, meñutim, ne važi kada su u pitanju države sukcesori koje su nezavisnost stekle u procesu dekolonizacije.

Državna arhiva u slučaju sukcesije država predmet je, kao specifičan vid, državne imovine prenosa na novu državu i, po pravilu, se reguliše sporazumom. U nedostatku sporazuma Konvencija predviña da na državu sukcesora prelazi deo državnih arhiva države prethodnice koji je neophodan za redovno funkcionisanje upravnih organa područja na koje se odnosi sukcesija i deo državnih arhiva države prethodnice koji se odnosi u celosti ili pretežno na teritoriju koja je predmet sukcesije države. Kod sukcesije je uobičajeno da državni arhivi države prethodnice, bilo da su u njenom pritežanju ili u svojini nekog trećeg, moraju ostati dostupni za korišćenje i kopiranje svim zainteresovanim korisnicima, a posebno državama sukcesorima.

Jedna od promena koju sukcesija proizvodi u meñunarodnim odnosima je i pitanje: Da li država sukcesor po automatizmu postaje član meñunarodne organizacije, ako je država prethodnica bila u članstvu te meñunarodne organizacije? Države koje su nezavisnost stekle u procesu dekolonizacije primane su u članstvo OUN po utvrñenoj proceduri. Članstvo država sukcesora u meñunarodnoj organizaciji, meñunarodna praksa pokazuje, direktno zavisi od volje država članica, koja se izražava u skladu sa osnovnim aktima tih meñunarodnih organizacija.

4. MEðUNARODNOPRAVNA ODGOVORNOST DRŽAVE

Opšte pravno pravilo da svaki protivpravni delikt postavlja pitanje odgovornosti i prouzrokuje obavezu za štetnika da otkloni njegove štetne posledice iz domena unutrašnjeg preneto je i u meñunarodno pravo. Pored ustanovljenih prava i obaveza država za ostvarenje i funkcionisanje meñunarodnog poretka kao celine bilo je neophodno izgraditi koncept odgovornosti država za protivpravne akte. U meñunarodnom pravu postavlja se pitanje grañanske, političke i krivične odgovornosti država. U pogledu krivične odgovornosti država preovlañujući stav doktrine i prakse je da se protiv države, kao pravnog lica, ne može voditi krivični postupak, te da je krivična odgovornost uvek individualna i vezuje se za pojedince.

Pitanje političke odgovornosti država aktuelizovano je stvaranjem Društva naroda i posebno Ujedinjenih nacija, a usled kršenja meñunarodnih pravila ustanovljenih radi očuvanja mira i bezbednosti u svetu. Politička odgovornost država kao posledica povrede meñunarodnih mirovnih normi utvrñuje se u postupku pred organima univerzalnih meñunarodnih organizacija, odnosno danas Ujedinjenih nacija.

Grañanska odgovornost države na meñunarodnom planu nastala je kao rezultat odgovornosti država za štetu nanetu strancima i njihovoj imovini stipulisanu najpre meñunarodnim ugovorima, a potom i običajnim pravom. Proces kodifikacije običajnih pravila o odgovornosti država posle Drugog svetskog rata nastavljen je u režiji Komisije UN za meñunarodno pravo. Komisija je sačinila Nacrt članova o odgovornosti država, koji je, iako neobavezujućeg karaktera, akt kodifikacionog značaja i predviña meñunarodnu odgovornost države za protivpravne delikte.

Pravna doktrina je osnov grañanske meñunarodnopravne odgovornosti države bazira na subjektivnom odnosu i nepostojanju krivice kao uslovu odgovornosti. Po tom osnovu nauka meñunarodnog prava razlikuje subjektivnu i objektivnu teoriju. Pristalice subjektivne teorije

99

99 � Rodonačelnikom subjektivne teorije o osnovu grañanske odgovnosti država smatra se Hugo Grocijus, a

53

o osnovu grañanske odgovornosti države smatraju da bez krivice nema ni protivpravnog akta, pa prema tome ni odgovornosti države. Za zastupnike teorije subjektivne odgovornosti potrebno je utvrditi uzročno-posledičnu vezu izmeñu radnje ili propuštanja radnje od strane države kao povrede meñunarodne norme i štete koja je iz nje proizašla.

Za razliku od njih zagovornici objektivne teorije100

zastupaju stanovište da je meñunarodni delikt jedna realna činjenica za čiji nastanak nije bitan psihološki odnos predstavnika države koji čini prekršaj meñunarodne norme u ime države. U meñunarodnoj doktrini i praksi objektivna teorija je preovlañujuća, ali nije isključiva. Naime, odgovornost države vezuje se za teritoriju na kojoj ona vrši suverenu vlast i protivpravne akte nastale na njenoj teritoriji. Pri tom, država se neće smatrati odgovornom za štetu koja je nastala kao rezultat oružane pobune ili nemira nelegalnih grupa koje privremeno ili trajno drže pod svojom kontrolom deo državne teritorije na kojoj je nastupila šteta. Ipak, ukoliko pobunjenički pokret preraste u novu vlast ili, pak, uspe da na delu teritorije formira novu državu, kontinuitet odgovornosti preneće se na novu vlast, odnosno, u drugom slučaju biće ustanovljena meñunarodna odgovornost novoformirane države. Načelo objektivne odgovornosti država u meñunarodnom pravu gotovo bez izuzetka primenjuje se u pogledu odgovornosti za opasne stvari i na delatnostima država kojima je zajednički visok stepen rizika. Navedene aktivnosti država koje nose objektivne rizike regulisane su brojnim meñunarodnim sporazumima poput: Konvencije o šteti prouzrokovanoj trećim državama, stranim vazduhoplovima na zemlji iz 1952. godine, Konvencije o grañanskoj odgovornosti za nuklearne štete iz 1963, Konvencije o grañanskoj odgovornosti za štete izazvane zagañivanjem naftom iz 1969, Konvencije o meñunarodnoj obavezi naknade štete pričinjene od strane vasionskih letelica iz 1972. godine i dr.

Postojanje meñunarodnopravnog delikta pretpostavlja povredu meñunarodne obaveze od strane te države činjenjem ili propuštanjem činjenja. Kao objektivni elemenat protivpravnost je relevantna samo ukoliko je ispoljena prema meñunarodnom, ali ne i prema unutrašnjem pravu. Pripisivost navedenog činjenja, odnosno nečinjenja, je subjektivni elemenat i kao takav se vezuje za državu, i na bazi njega se utvrñuje njena meñunarodnopravna odgovornost u skladu sa Konvencijom.

Ponašanje organa države, teritorijalne jedinice, ili tela ovlašćenog da vrši elemente državne vlasti, koji je delovao u tom svojstvu, smatraće se aktom države prema meñunarodnom pravu, čak ako je u konkretnom slučaju organ prekoračio svoju nadležnost prema unutrašnjem pravu ili prekršio instrukcije koje se odnose na njegovu aktivnost.

101

Država je, dakle, odgovorna za akte svih svojih organa bez obzira na visinu nivoa predstavljanja u meñunarodnim odnosima i zakonodavni, sudski ili izvršni karakter poslova organa predstavljanja i zastupanja. Povreda meñunarodne obaveze neke države postoji kada akt te države nije u skladu sa onim što ta obaveza od nje zahteva, bez obzira na njeno poreklo ili prirodu.

102

Kao pretpostavka odgovornosti države za povredu meñunarodnog prava neophodno je nastupanje štete za oštećenu državu, koja može da bude materijalna i nematerijalna. Bez obzira na vid štete, država – štetnik je dužna da nadoknadi štetu ili izvrši povraćaj u preñašnje stanje.

Ipak, država koja je svojim činjenjem ili propuštanjem izvršenja obaveze prouzrokovala štetu, neće odgovarati za istu ukoliko se radi o okolnostima koje isključuju protivpravnost akta. Prema Nacrtu pravila Komisije za meñunarodno pravo okolnosti koje isključuju protivpravnost su: saglasnost, odnosno pristanak povreñene države, samoodbrana preduzeta u skladu sa Poveljom Ujedinjenih nacija, protivmere preduzete u pogledu akta protivnog

istaknuti predstavnici su i Nemac Fon List i Italijan Sperduti. 100 Najpoznatiji predstavnici objektivne teorije odgovornosti su Anzilotti, Meron, Jessap i Menzel. 101 Član 10. Nacrta pravila o odgovornosti države. 102 Član 12. Nacrta pravila o odgovornosti države.

54

meñunarodnom pravu, više sile, krajnje nužde, odnosno nesreće i stanja nužde.

4.1. OBLICI ODGOVORNOSTI DRŽAVE

Direktna odgovornost države predstavlja odgovornost države za akte koje u vršenju ili propuštanju svojih nadležnosti čine zakonodavni, sudski ili izvršni organi države. Ali, pored odgovornosti za formalne organe državnog aparata država direktno odgovara i za radnje ili akte propuštanja lica ili grupa lica koja de facto nastupaju u svojstvu zastupnika države. Da bi postupanje ovih lica za posledicu imalo odgovornost države, neophodna je stvarna ili efektivna vlast države nad njima, koja se ispoljava kroz finansiranje njihove delatnosti, plaćanje lica ili, naprosto, kroz poznavanje činjenica.

Odgovornost države za delatnost zakonodavnih organa postoji kada oni ne donesu potrebne zakone ili druge propise koji su preduslov za izvršavanje meñunarodnih obaveza države ili u slučaju da donesu zakone koji nisu u skladu sa meñunarodnim obavezama države, pa usled njihove primene doñe do povreda meñunarodnog prava.

Sudska vlast, iako nezavisna u sistemu organizacije vlasti unutar države i statusno jednaka sa zakonodavnom i izvršnom vlašću, konstitutivni je deo državne suverenosti i, prema tome, i njeni akti su osnov odgovornosti države ako su suprotni meñunarodnom pravu. Ukoliko sudski organi, nevršenjem preuzetih meñunarodnih obaveza povreñuju meñunarodnopravne norme, onemogućavanjem strancu da ostvaruje svoja prava u postupku ili neopravdanim odugovlačenjem postupka uzurpiraju njegova prava, čine opstrukciju pravosuña. I dok je uskraćivanje i otežavanje pravosudne zaštite vremenski dug i prikriven način protivpravnog postupanja odgovornost države za sudske odluke donete na štetu stranca kršenjem meñunarodnih obaveza, utvrñuje se i dokazuje znatno brže i efikasnije.

Meñunarodnopravna direktna odgovornost države proteže se i na akta izvršnih organa, kako onih najviših, tako i najnižih ukoliko su izvršena u okviru zakonskih ovlašćenja i u okviru nadležnosti organa utvrñenih zakonom. Ukoliko izvršni organ izvrši protivpravni meñunarodni delikt protivno svojim ovlašćenjima, takoñe postoji odgovornost države, ali je ona ovoga puta vikarna.

U slučaju vikarne ili namesničke odgovornosti, čiji najispravniji naziv je odgovornost države za akt privatnih lica, država odgovara za činjenja ili propuštanja činjenja pojedinaca, grupa lica ili pravnih lica koje su preduzeli u svoje ime i za svoj račun i pri tom pričinili štetu stranim pravnim ili fizičkim licima ili drugoj državi. Osnov vikarne odgovornosti države leži u činjenici da ona nije preduzela sve mere kako bi ostvarila svoju meñunarodnu obavezu sprečavanja protivpravnog akta ili, pak, nije sankcionisala donosioca takvog akta.

Narušavanje principa ostvarivanja najviše vrhovne vlasti na području države od strane pobunjeničkih ili ustaničkih pokreta u prvi plan stavlja odgovornost države za nezakonite akte ustanika ili pobunjenika. U situaciji kada je usled akata ustanika nastupila šteta, i pored činjenice da su državni organi preduzeli sve mere na njenom sprečavanju, pa je nelegalni pokret prestao sa dejstvima, nema odgovornosti države. Meñutim, ukoliko bi ustanak pobunjenika rezultirao smenom legalne vlasti, pa nova vlast nastavila državnopravni kontinuitet prethodne, odgovornost države je evidentna.

Ne postoji odgovornost države za posledice koje pogañaju strance na njenoj teritoriji, a proizvod su terorističkih akata u slučaju da je država izmirila svoje meñunarodne obaveze u suzbijanju terorizma.

Svaki protivpravni delikt je za posledicu imao nastupanje štete zahteva utvrñivanje odgovornosti štetnika i nadoknadu štete. U stvari, država koja je odgovorna za akt protivan meñunarodnom pravu dužna je, ukoliko on i dalje traje, da ga obustavi i pruži garancije da se on neće ponoviti. Protivpravnim aktom može da se nanese materijalna i nematerijalna šteta, a

55

obaveza odgovorne države je da je potpuno nadoknadi. U zavisnosti od prirode i okolnosti izvršenog delikta, oblika i visine štete naknada može biti izvršena kroz povraćaj u preñašnje stanje (restitutio in integrum), novčano obeštećenje i satisfakciju ili zadovoljenje, kao pojedinačne vidove obeštećenja ili kroz kombinaciju navedenih formi.

Ukoliko su u pitanju štete moralne naravi, po članu 37. Nacrta Konvencije, odgovorna država ima obavezu da pruži zadovoljenje za povredu prouzrokovanu svojim aktom u onom obimu u kome se povreda ne može nadoknaditi vraćanjem u preñašnje stanje ili novčanom naknadom. Zadovoljenje se može pružiti priznanjem učinjene povrede, izjavom žaljenja, formalnim izvinjenjem ili na neki drugi prigodan način srazmeran učinjenoj povredi. Zadovoljenje pri tom ne sme biti učinjeno u obliku koji je ponižavajući za odgovornu državu.

U meñunarodnopravnoj praksi prisutna je isplata ex gratia, kao naknada štete odgovorne države za protivpravni akt po priznanju, ali bez utvrñivanja pravnog osnova odgovornosti i visine štete u propisanom postupku. Naknada ex gratia je, po pravilu, priznanje krivice za štetu i najčešće je motivisana humanitarnim razlozima, a ponekad i željom da se izbegne utvrñivanje stvarne visine štete, troškova postupka i izbegne medijska promocija štetnog dogañaja.

103

4.2. IMUNITETI STRANE DRŽAVE

Imunitet strane države može se definisati kao izuzimanje države iz sudske odnosno jurisdikcije izvršnih organa države foruma u pogledu izvršenja na državnoj imovini. Imunitet strane države konstituisan je kao načelo meñunarodnog prava krajem XIX veka, a direktno proizilazi iz načela suverenosti i formalno-pravne jednakosti država u meñunarodnom pravu. U praksi imunitet se manifestuje legitimnim pravom strane države da odbije nadležnost pravosudnih i izvršnih organa države foruma, kao i obavezom države sedišta da ne zahteva od druge države da se podvrgne jurisdikciji njenih unutrašnjih organa. Pri tom, autonomno pravo strane države je i da se pristane na nadležnost organa druge države.

Nauka meñunarodnog prava poznaje dva parktična pristupa pitanju imuniteta strane države. Prvi pristup, koji pripada manje-više bliskoj istoriji, vezan je za angloameričku jurisprudenciju i ispoljava se kroz poštovanje apsolutnog imuniteta strane države bez obzira da li strana država nastupa kao nosilac javnih ili komercijalnih ovlašćenja.

Drugi, i danas preovlañujući koncept odgovornosti, koji je razvijen u evropskom kontinentalnom pravu, polazi od ograničenog ili funkcionalnog imuniteta strane države. Po ovom sistemu strana država je izuzeta od nadležnosti organa druge države samo u pogledu akata koje je donela kao nosilac suverenih ovlašćenja. U pogledu, pak, akata koje država donosi kao ravnopravan subjekat nekog pravnog odnosa, van javnih ovlašćenja, pravilo o imunitetu se ne primenjuje. Strana država, dakle, uživa imunitet od sudske nadležnosti, ali i imunitet od zaplene ili izvršenja državne imovine, ukoliko ista služi za obavljanje javnih funkcija. A contrario, imovina države koja služi u komercijalne svrhe mogla bi biti predmet izvršenja. Meñunarodna praksa ni po ovom, kao ni opredeljenju za koncept ograničene ili apsolutne odgovornosti države nije jedinstvena.

Kodifikacija akata meñunarodnog prava po pitanju odgovornosti država nije izvršena, a

103 Početkom juna 1945. godine u mañarskom vazdušnom prostoru od strane dva sovjetska lovca oboren je putnički belgijski avion i tom prilikom je život izgubio radiotelegrafista u avionu. Zvanični organi SSSR-a su tvrdili da nisu odgovorni za navedeni dogañaj, ali su udovici poginulog radiotelegrafiste isplatili 500.000 belgijskih franaka. Vlada SAD je izvršenjem probe hidrogenske bombe 1954. godine u blizini Japana kontaminirala atmosferu i pomorski svet nanevši povrede i japanskim ribarima, te je predložila isplatu novčane nadoknade ex gratia u iznosu od 2 miliona dolara japanskoj državi, kao potpuno namirenje za posledice štetnog dogañaja.

56

sve konvencije koje regulišu navedenu materiju polaze od koncepta ograničenog imuniteta država.

104

No, i pored toga sprovoñenje u praksu koncepta o funkcionalnom imunitetu država nosi problem neizgrañenog standarda za razlikovanje akta javne i komercijalne prirode, te utvrñenja državne imovine za javne i privredne (komercijalne) potrebe države.

Odricanje od imuniteta države mora da bude izričito i nedvosmisleno i odnosi se na svaki postupak koji se vodi pred sudskim ili izvršnim organima neke druge države.

MEðUNARODNE ORGANIZACIJE

Meñunarodna praksa sve je bogatija, pa su akteri meñunarodnih odnosa, osim država i meñunarodnih vladinih organizacija, sve češće i entiteti u okviru država (pokrajine, federalne jedinice, gradovi, regije), multinacionalne kompanije, pojedinci i nevladine organizacije nacionalnog ili meñunarodnog dometa. Meñunarodna pravna doktrina priznaje navedenu realnost, ali nesporni nosioci pravnog subjektiviteta u meñunarodnom pravu su države i meñudržavne organizacije.

Meñunarodne nevladine organizacije predstavljaju institucionalni oblik meñunarodne saradnje čiji subjekti nisu države, a kao osnivači se javljaju pojedinci, grupe, udruženja ili ustanove iz različitih zemalja u najrazličitijim oblastima ljudskog delovanja, sa ciljem ostvarivanja zajedničkih interesa. Pored meñunarodnih nevladinih organizacija postoje i nevladine nacionalne organizacije čija je delatnost podreñena nacionalnom suverenitetu i odvija se u granicama jedne zamlje. Pretpostavka delovanja i nacionalnih, a i meñunarodnih nevladinih organizacija je saglasnost organa suverene državne vlasti teritorije na kojoj deluju. Nevladine organizacije se osnivaju na principima dobrovoljnosti i, za razliku od multinacionalnih kompanija, osnivački motiv nije obavljanje profitne nego društveno-korisne delatnosti za čije ostvarenje državna vlast nije zainteresavana uopšte ili ne u dovoljnoj meri.

105

Meñunarodne vladine organizacije, sa druge strane, predstavljaju trajniji institucionalni oblik saradnje država članica na ostvarenju zajednički postavljenih ciljeva. Osnivački akt meñunarodnih vladinih organizacija je višestrani ugovor i njime države članice prenose na meñunarodnu organizaciju deo svojih suverenih ovlašćenja. Osnivački ugovor ima istovremeno i obeležja ustavnog akta organizacije i njime se propisuju, pored ostalog, i: ciljevi osnivanja, nadležnosti organizacije, ustrojstvo i prava i obaveze organa, uslovi za sticanje te gubitak članstva, način finasiranja...

Meñunarodnim vladinim organizacijama današnjeg tipa prethodili su kongresi i diplomatske konferencije u kojima je učestvovalo više država, a potom u drugoj polovini XIX veka i administrativne unije ili upravni savezi.

106

Nastanak meñunarodnih organizacija determinisan je, ali i limitiran, interesima i

104 Evropska konvencija o imunitetetu država usvojena u okviru Saveta Evrope iz 1972. godine, Konvencija UN o sudskom imunitetu država i njihove imovine iz 2004. godine, Bečka konvencija o diplomatskim odnosima iz 1961. godine, Bečka konvencija o konzularnim odnosima iz 1963. godine i dr.

105 Prva nevladina organizacija pod imenom „Dobrovoljno udruženje gospoña Sv. Vinsenta” osnovano je 1617. godine u Engleskoj sa ciljem da materijalno i moralno pomognu siromašnima. Na inicijativu švajcarskog humaniste Henri Dunanta 1863. godine osnovan je Meñunarodni komitet Crvenog krsta, koji kao humanitarna organizacija postoji i danas.

106 U prvoj polovini XIX veka prvi institucionalni oblici trajnijeg tipa bile su rečne komisije, a u drugoj polovini su to bile administrativne unije sa stalnim sekretarijatom i periodičnim konferencijama država. Prva organizacija toga tipa bila je osnovana 1865. godine sklapanjem Meñunarodne telegrafske konvencije koja danas deluje kao Meñunarodna unija za telekomunikacije, pa Opšta poštanska unija iz 1874. godine...

57

potrebama naroda država članica. No, oblici i obim saradnje, geografski okvir delovanja, brojnost članstva i pravna obaveznost odluka neki su od kriterijuma razlikovanja meñunarodnih organizacija.

O meñunarodnim vladinom organizacijama govorimo kao o subjektima meñunarodnog prava čiji su članice države dok to, ponovimo, nije slučaj sa nevladinim organizacijama.

Države svoje multilateralne odnose, u najvećem broju slučajeva, rešavaju kroz osnivanje organizacija u odreñenoj sferi meñunarodnih odnosa. Dakle, specijalizovane meñunarodne vladine organizacije institucionalni su okvir rešavanja odreñenih pitanja.

107

S druge strane nalaze se tzv. opšte meñunarodne organizacije u čijoj nadležnosti je najveći broj meñunarodnih aspekata saradnje. Danas nema mnogo organizacija opšteg tipa jer je objektivno teško postići konsenzus po velikom broju različitih aktivnosti. Najpoznatija opšta meñunarodna organizacija je Organizacija ujedinjenih nacija u čijoj nadležnosti je saradnja u oblasti politike, bezbednosti, ekonomije, socijalnih pitanja, kulturne saradnje...

Ukoliko se kao kriterijum za podelu meñunarodnih organizacija uzme brojnost država članica one se dele na univerzalne i regionalne meñunarodne organizacije. Regionalne meñunarodne organizacije okupljaju zemlje odreñenog geografskog regiona, a svrha formiranja im je unapreñenje regionalne meñunarodne saradnje najčešće u sferi ekonomije (Evropska zajednica za ugalj i čelik, Evropska ekonomska zajednica, OPEK...). Meñunarodne organizacije univerzalnog tipa imaju ambiciju ili, pak, obuhvataju sve države na zemlji. Tipičan primer meñunarodne organizacije univerzalnog karaktera je Organizacija ujedinjenih nacija.

Subjekti osnivanja meñunarodnih organizacija, odnosno njihove članice, su države koje u meñunarodnom pravu uživaju de iure isti stepen prava i obaveza. Nastanak meñunarodnih organizacija, u stvari, predstavlja delegiranje dela suverene vlasti sa države na organizaciju, što se reguliše osnivačkim aktom. Otuda i najveći deo meñunarodnih organizacija danas funkcioniše, odnosno donosi odluke na bazi konsenzusa država članica. Ili, odluke velike većine meñunarodnih organizacija danas nisu obavezujućeg karaktera za države članice, a takve organizacije su koordinirajuće. Za razliku od koordinirajućih meñunarodna praksa poznaje i meñunarodne organizacije nadnacionalnog karaktera čije odluke imaju obavezujuće dejstvo i neposredno su primenjive na teritoriji država članica. U drugoj polovini XX veka Evropska zajednica za ugalj i čelik je funkcionisala kao nadnacionalna organizacija, a danas je to po velikom broju pitanja Evropska unija.

1. GENEZA OPŠTIH MEðUNARODNIH ORGANIZACIJA

Vekovima je najvažnija svrha organizovanja meñunarodne saradnje država za cilj imala očuvanje trajnog mira u meñunarodnim odnosima. U Srednjem veku radilo se o pojedinačnim pokušajima vezanim za krizni region i uspostavljanje mira izmeñu država. Uspostavljanjem prvih stalnih formi bilateralnog opštenja izmeñu država u XVI veku dvostrani meñunarodni odnosi dobijaju novu dimenziju i predstavljaju osnov za razvoj multilateralne diplomatije, čiji neposredni povod su opet bili sukobi država.

Meñunarodna potraga za mirom, posle Napoleonovih osvajačkih ratova početkom XIX veka, rezultirala je ustanovljavanjem saveza najvećih evropskih sila ili Svete alijanse na Berlinskom kongresu 1815. godine. Alijansu su u trenutku osnivanja činili Rusija, Austrija,

107 Broj specijalizovanih meñunarodnih vladinih organizacija danas je ogroman. U oblasti svetskih finansija najznačajnije su Meñunarodni monetarni fond i Svetska banka za obnovu i razvoj, a u trgovini Svetska trgovinska organizacija.

58

Pruska i Velika Britanija, a od 1818. godine i Francuska. Sveta alijansa je imala za cilj održati mir na principima legitimiteta i zadržati postojeći satus quo u meñunarodnim odnosima država Evrope. Do sredine XIX veka Sveta alijansa je zadržala obrise zajedničkog delovanja, da bi u drugoj polovini XIX veka politički legitimitet prešao u celosti na vodeće evropske države.

2. DRUŠTVO NARODA

Bez institucionalnog meñunarodnog tela svet je ubrzo zapao u krizu koja je rezultirala najvećim oružanim sukobom u svetskoj istoriji – Prvim svetskim ratom. Posledice Prvog svetskog rata bile su inicijalna kapisla za stvaranje Društva naroda kao meñunarodne organizacije. Inicijativu za osnivanje Društva naroda dao je američki predsednik Vudro Vilson i Društvo naroda je osnovano Paktom na Mirovnoj konferenciji 1919. godine, kao prvim delom Ugovora o miru sa Nemačkom, Austrijom, Mañarskom i Bugarskom.

Već sam nastanak Društva naroda izazvao je dosta polemika u meñunarodnoj pravnoj doktrini. Osnivači Društva naroda bile su države članice, potpisnice mirovnih ugovora i države pozvane da pristupe Paktu do proleća 1920. godine. Članstvo u Društvu naroda je, meñutim, mogla da stekle svaka država na osnovu odluke Skupštine Društva naroda donete dvotrećinskom većinom. Pored Skupštine, glavni organi Društva naroda bili su Savet i Stalni sekretarijat kao glavni administrativni organ, na čijem čelu se nalazio generalni sekretar. Savet Društva su činili stalni predstavnici savezničkih država pobednica, te nestalni članovi koje je birala Skupština.

108

Cilj osnivanja Društva naroda bilo je očuvanje meñunarodnog mira i unapreñenje meñunarodne saradnje, a sedište organizacije je bilo u Ženevi. Ugovor o sedištu sa Švajcarskom za sve vreme rada Društva naroda nije, meñutim, potpisan, pa je status organizacije ureñen takozvanim modus vivendi, odnosno razmenom diplomatskih pisama izmeñu Generalnog sekretara Društva naroda i Vlade Švajcarske, kojim je Društvu naroda priznat meñunarodnopravni subjektivitet.

109

Rad Društva naroda u startu je bio osuñen na neuspeh. Država inicijator ideje o formiranju Društva naroda Sjedinjene Američke Države nezadovoljne tekstom Ugovora odbile su da pristupe organizaciji, dok SSSR do 1934. godine nije primljen u članstvo, čime su dve vodeće svetske sile bile isključene iz procesa odlučivanja u Društvu naroda. Svoje diplomatske odnose sa Društvom naroda Sjedinjene Države su održavale preko svojih konzularnih predstavništava u Ženevi. Sa druge strane, Francuska i Velika Britanija, iako sa odlučujućim stvarnim uticajem na meñunarodna kretanja, nisu imale stalne misije u sedištu organizacije.

I upravo ovakva konstalacija odnosa vodećih država sveta toga vremena doprinela je neefikasnom radu Društva naroda na polju očuvanja meñunarodnog mira i bezbednosti. Društvo naroda nije adekvatno i efikasno reagovalo na agresiju Japana na Mandžuriju 1931. godine, te Italije na Etiopiju 1936. godine, što je doprinelo njegovom slabljenju, pa i konačnom, de facto, prestanku rada 1940. godine. Formalno-pravni prestanak rada Društva naroda usledio je šest godina kasnije na zasedanju skupštine Društva aprila 1946. godine u Ženevi. Sva imovina Društva naroda preneta je na novu svetsku organizaciju – Ujedinjene nacije, koja je u meñuvremenu osnovana.

108 U trenutku osnivanja stalne članice Saveta Društva bile su Francuska, Italija, Japan i Velika Britanija, a 1926. godine za stalnu članicu je primljena Nemačka. Japan i Nemačka su Društvo naroda napustili 1933. godine, a odmah po prijemu stalna članica Društva postao je SSSR, koji je zbog agresije na Finsku isključen iz Društva. Društvo naroda napustila je i Italija 1937. godine.

109 Avramović, N.: Diplomatsko i konzularno pravo, Privredna akademija, Novi Sad, 2006, str. 85.

59

3. ORGANIZACIJA UJEDINJENIH NACIJA

3.1. OSNIVANJE UJEDINJENIH NACIJA

Društvene protivrečnosti, osvajačke ambicije Sila osovine (Nemačke, Italije i Japana), kriza meñunarodnih odnosa i neefikasan mehanizam Društva naroda da održi mir i bezbednost u meñunarodnom poretku koji se uspostavljao, dovele su do novog oružanog sukoba svetskih razmera – Drugog svetskog rata. I upravo Drugi svetski rat i njegove katastrofalne posledice bili su dodatni stimulans za realizaciju ideje održanja meñunarodnog mira putem univerzalne meñunarodne organizacije.

Nekoliko dogañaja meñunarodnog značaja ukazuju na genezu ideje stvaranja nove meñunarodne univerzalne organizacije. Već u avgustu 1941. godine sastanak američkog predsednika Ruzvelta i ministra predsednika Velike Britanije Vinstona Čerčila rezultirao je proklamacijom u kojoj su iznete osnovne smernice spoljne posleratne politike poznate pod nazivom „Atlanska povelja”.

110

U toku 1943. godine predstavnici vlada SAD, SSSR-a, Kine i Velike Britanije u Deklaraciji o opštoj bezbednosti, koja je doneta u Moskvi i otuda poznatija kao Moskovska deklaracija, istakli su „potrebu stvaranja, u što skorije vreme, jedne meñunarodne organizacije zasnovane na načelu suverene jednakosti svih miroljubivih država i otvorene za prijem u članstvo svim državama, velikim i malim, radi očuvanja meñunarodnog mira i bezbednosti.”

U Dambarton-Oksu u Sjedinjenim Državama 1944. godine projektovana je buduća meñunarodna organizacija sa pet glavnih organa: Generalnom skupštinom, Savetom bezbednosti, Meñunarodnim sudom, Ekonomsko-socijalnim većem i Sekretarijatom. Pripremljeni nacrt Povelje nije sadržao odredbe o Starateljskom veću, a ni o značaju glasa stalnih članica u Savetu bezbednosti o čemu je kompromis postignut na konferenciji na Jalti koja je održana u februaru 1945. godine.

Osnivačka konferencija Ujedinjenih nacija održana je od 25. aprila do 26. juna 1945. godine u San Francisku i na njoj je 50 država osnivača usvojilo tekst Povelje i Statut Meñunarodnog suda pravde. Povelja Ujedinjenih nacija stupila je na snagu 24. oktobra 1945. godine ratifikacijom od strane pet velikih sila i većine država osnivača, te se taj dan slavi kao Dan Ujedinjenih nacija. Tekst Povelje UN sastavljen je na pet svetskih jezika: engleskom, kineskom, ruskom, francuskom i španskom.

U toku te i naredne godine tri postojeće meñunarodne univerzalne organizacije – Meñunarodna unija za telekomunikacije, Svetski poštanski savez i Meñunarodna organizacija rada pridružile su se Ujedinjenim nacijama. Posle usvajanja Povelje UN osnovane su i brojne nove organizacije sa namerom da postanu specijalizovane ustanove i to: Svetska banka za obnovu i razvoj, Meñunarodni monetarni fond, Meñunarodna organizacija za civilno vazduhoplovstvo (ICAO), Organizacija UN za obrazovanje, nauku i kulturu (UNESCO), Organizacija za poljoprivredu i ishranu (FAO) i Svetska zdravstvena organizacija (WHO).

Ujedinjene nacije su osnovane kao mirovna meñunarodna organizacija univerzalnog sastava. Od 50 država osnivača danas u svom sastavu imaju 192 države članice i bave se najširim aspektima meñunarodnih odnosa što Organizaciji UN daje atribut opšte organizacije. Povelja UN, kao osnivački akt, propisuje organizaciju UN, ali istovremeno i predstavlja multilateralni meñudržavni ugovor sa najširim konsenzusom država u okviru svetske

110 Atlanska povelja predstavlja bilateralni akt neformalnog dejstva, a kao osnovne principe posleratne politike navodi: nepromenjivost granica država koja bi bila suprotna volji naroda, pravo naroda na izbor legitimnih organa vlasti i oblika vladavine, slobodu trgovine i odricanje od upotrebe sile u meñunarodnim odnosima.

60

zajednice. Navedene odlike, kao i principi koje sadrži Povelja, čine je i aktom koji predstavlja svojevrsnu vrstu ustava svetske zajednice i pravnu osnovu izgradnje meñunarodnog poretka, koji je izgrañen na načelu suverene jednakosti država. U hijerarhiji propisa meñunarodnog prava Povelja se nalazi na najvišem mestu, te ostali ugovori moraju biti u skladu sa njom.

Donošenje Povelje je imalo za cilj uspostavljanje sistema kolektivne bezbednosti, a sva ostala načela nalaze se u funkciji ostvarenja cilja. Povelja UN je kao ciljeve Ujedinjenih nacija utvrdila: održavanje meñunarodnog mira i bezbednosti i princip rešavanja meñunarodnih sporova mirnim putem; razvoj prijateljskih odnosa zasnovanih na načelu ravnopravnosti i samoopredeljenja naroda; ostvarenje meñunarodne saradnje rešavanjem društvenih, privrednih, kulturnih ili humanitarnih meñunarodnih problema, rad na unapreñenju poštovanja ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Povelja Ujedinjenih nacija u realizaciji predviñenih ciljeva utvrdila je sledeća načela delovanja: načelo suverene jednakosti svih država članica, savesnost ispunjavanja meñunarodnih obaveza, rešavanje meñunarodnih sporova mirnim putem, uzdržavanje odosno zabrana upotrebe sile u meñunarodnim odnosima, načelo poštovanja teritorijalnog integriteta i političke nezavisnosti svake države.

3.2. ČLANSTVO U UJEDINJENIM NACIJAMA

Sve države koje su uzele učešće, pa potom i ratifikovale Povelju UN, na osnivačkoj konferenciji u San Francisku 1945. godine predstavljaju članove osnivače Ujedinjenih nacija. Za razliku od njih, preko 140 država koje su kasnije postale članice UN, prošle su proceduru prijema predviñenu Poveljom. Naknadno primljene države članice, shodno članu 4. Povelje koji je potvrñen i stavom Meñunarodnog suda pravde moraju ispuniti sledeće uslove: 1) da se radi o molbi države; 2) da je podnosilac miroljubiva država; 3) da je saglasna da bezuslovno prihvati obaveze iz Povelje; 4) da je sposobna da izvršava te obaveze; i 5) da je voljna da ih izvršava.

Dakle, procedura prijema predviña podnošenje molbe sa izjavom o prihvatu obaveza utvrñenih Poveljom. Verodostojnost činjenica razmatra Savet bezbednosti na osnovu čije preporuke Generalna skupština UN donosi odluku o prijemu glasanjem dvotrećinske većine prisutnih država članica. U prvih deset godina delovanja Ujedinjenih nacija primljeno je svega devet novih država članica da bi od 1955. godine praksa prijema bila manje ograničena ideološko-političkim sukobima dva suprotstavljena bloka država na čelu sa SAD i SSSR-om u hladnoratovskom razdoblju.

111

Sve države članice imaju pravo učešća i glasanja na redovnim i vanrednim zasedanjima Generalne skupštine UN. Države članice mogu birati i biti izabrane za nestalnu članicu Saveta bezbednosti, za članicu Ekonomsko i socijalnog veća, člana Meñunarodnog suda pravde, generalnog sekretara UN i druge organe. Sve članice UN mogu postati članice specijalizovanih ustanova UN bilo notifikacijom pristupa ili kroz jednostavnu proceduru prijema.

112

Premda prijem nove države u članstvo UN predstavlja, kao i priznanje od drugih država, deklaratorni akt, praktični značaj prijema manifestuje se kroz lakše uključivanje u

111 Gotovo sve suverene države sveta danas su članice Ujedinjenih nacija. Čak i vekovima neutralna Švajcarska je na svoj zahtev postala članica UN, doduše tek 2002. godine, iako je sedište mnogih organa Društva naroda nekad, te UN danas , desetinama godina bilo na teritoriji upravo te zemlje. Vatikan je jedina država, premda specifična, koja nije podnela molbu za prijem u UN, iako je članica nekih specijalizovanih ustanova UN, a u svojstvu posmatrača prisustvuje konferencijama pod pokroviteljstvom UN.

112 Jedino je članstvo u MMF-u i Svetskoj banci nešto složenije i zahteva ispunjenje dodatnih ekonomsko-finansijskih uslova.

61

meñunarodne odnose i svetsku zajednicu.

Interesantno je da se delokrug prava koji predviña Povelja za države članice kroz meñunarodnu praksu smanjivao u odnosu na stipulaciju datu članom 2. tačka 7. Povelje.

113

Naime, pitanje zaštite čovekove sredine nekada u isključivom domenu unutrašnje nadležnosti država, sve više je u domenu meñunarodnog prava.

Suverena jednakost država članica, kao jedan od osnovnih principa Povelje UN, narušena je davanjem posebnog statusa stalnim članicama Saveta bezbednosti u pogledu statusa i „važnosti” glasa, kao uslovu za donošenje odluke.

114

Takoñe, poseban status stalne članice Saveta bezbednosti uživaju i u pogledu isključenja iz UN. Naime, članom 6. Povelje predviñeno je da odluku o isključenju države članice UN iz Organizacije donosi Generalna skupština na preporuku Saveta bezbednosti. Pošto je za odluku Saveta bezbednosti potrebna jednoglasnost stalnih članica to se u slučaju veta odluka ne može doneti.

Država članica UN koja je u zaostatku sa uplatom svog finansijskog doprinosa Organizaciji gubi pravo učešća u Generalnoj skupštini, izuzev ako Skupština u slučaju izuzetnih okolnosti ne odluči drugačije. Uslov za tzv. „malu suspenziju” je da je iznos zaostalih uplata jednak ili veći od visine dvogodišnje obaveze države članice. Ukoliko je Savet bezbednosti preduzeo preventivnu ili prisilnu akciju protiv države članice Generalna skupština može na preporuku Saveta bezbednosti privremeno suspendovati vršenje prava i povlastica po osnovu članstva u svim organima UN. Posledice tzv. „velike suspenzije” može ponovo uspostaviti Savet bezbednosti svojom odlukom.

Povelja UN predviña institut isključenja države članice od strane Generalne skupštine, a na preporuku Saveta bezbednosti. U praksi dosadašnjeg rada nije zabeležen nijedan slučaj isključenja kao posledica povrede načela predviñenih Poveljom.

115

Negativna iskustva funkcionisanja Društva naroda, gde je postojala mogućnost povlačenja iz članstva Organizacije, nagnala su pisce Povelje da takvu odredbu izostave. No, bez obzira na to donošenje odluke države članice o povlačenju iz UN legitimno je pravo svake države.

116

3.3. ORGANI UJEDINJENIH NACIJA

Kao opšta svetska organizacija Ujedinjene nacije svoje aktivnosti predviñene Poveljom ostvaruju kroz rad glavnih i pomoćnih organa. U skladu sa članom 7. Povelje kao glavni organi Ujedinjenih nacija osnovani su i funkcionišu: Generalna skupština, Savet bezbednosti, Ekonomski i socijalni savet, Starateljski savet, Meñunarodni sud i Sekretarijat. U slučaju potrebe mogu biti osnovani i pomoćni organi.

3.3.1. Generalna skupština

Generalna skupština predstavlja organ najvišeg demokratskog legitimiteta koji okuplja predstavnike svih država članica. Svaka članica može da ima delegaciju sastavljenu od najviše

113 Član 2. tačka 7. Povelje glasi: „Ništa u ovoj Povelji ne ovlašćuje Ujedinjene nacije da se mešaju u pitanja koja se po suštini nalaze u unutrašnjoj nadležnosti svake države niti zahteva od članova da takva pitanja iznose na rešavanje na osnovu ove Povelje; ali ovo načelo neće uticati na primenu prinudnih mera predviñenih u glavi VII.”

114 Članom 23. Povelje kao stalni članovi Saveta bezbednosti predviñeni su Kina, Francuska, SSSR (danas Ruska Federacija), Ujedinjeno Kraljevstvo Velike Britanije i Severne Irske i Sjedinjene Američke Države.

115 Meñunarodna praksa beleži da je Indonezija u januaru 1965. godine privremeno istupila iz UN u znak protesta što je Malezija izabrana za nestalnu članicu Saveta bezbednosti, da bi u septembru 1966. godine donela odluku o vraćanju u UN.

116 Povlačenja država privremenog karaktera iz specijalizovanih ustanova UN takoñe je bilo. SAD su se povukle iz MOR-a 1977, a vratile 1982, Singapur i V. Britanija iz UNESCO-a.

62

pet predstavnika, koje su prilikom glasanja ravnopravne i imaju jedan glas. Generalnoj skupštini u radu pomaže niz stalnih,

117

ali ad hoc komiteta, koji se bave raznim aspektima meñunarodne saradnje, ali i proceduralnim pitanjima.

Generalna skupština održava redovna godišnja zasedanja u septembru, a vanredna zasedanja u slučaju potrebe saziva generalni sekretar na zahtev Saveta bezbednosti ili većine članica Ujedinjenih nacija. Skupština za svako zasedanje bira predsednika, koji rukovodi njenim radom do okončanja redovnog zasedanja. U vreme trajanja svog mandata on predsedava i vanrednim zasedanjima Generalne skupštine.

Poveljom UN je predviñena opšta nadležnost Generalne skupštine i konstatovano njeno pravo da raspravlja o svim pitanjima iz delokruga predviñenog Poveljom. S obzirom da u sastav Generalne skupštine ulaze predstavnici bezmalo celokupne meñunarodne zajednice ona predstavlja svojevrstan svetski parlament. Uprkos širokom dijapazonu nadležnosti i političkom značaju Generalna skupština ne može da donosi preporuke po nekom spornom pitanju ukoliko je ono predmet rasprave u Savetu bezbednosti, izuzev ukoliko to Savet od nje ne zatraži. Takoñe, nadležnosti Generalne skupštine se u celosti ispoljavaju kroz eventualno donošenje preporuke o nekom spornom pitanju koje može da ugrozi svetski mir. Generalna skupština niukom slučaju ne može da preduzima konkretne mere, jer je to isključiva nadležnost Saveta bezbednosti.

Kao predstavnički organ sa najvišim demokratskim kapacitetom Generalna skupština razmatra godišnje izveštaje generalnog sekretara, Saveta bezbednosti i drugih organa Ujedinjenih nacija. Kontrolne funkcije Generalne skupštine ispoljavaju se kroz odobravanje ugovora koje izradi Ekonomsko socijalni savet i Starateljski savet. Tim ovlašćenjima se potvrñuje teza o odgovornosti skupštine za rad ovih organa i za oblast ekonomske i socijalne saradnje država. Generalna skupština razmatra i donosi budžet Ujedinjenih nacija i sve budžetske i finansijske sporazume sa finansijskim organizacijama.

Generalna skupština bira nestalne članice Saveta bezbednosti, članove Ekonomsko-socijalnog saveta i dopunske članove Starateljskog saveta, dok zajedno sa Savetom bezbednosti bira sudije Meñunarodnog suda pravde. Neke odluke Generalna skupština donosi na preporuku Saveta bezbednosti, poput odluke o prijemu novih država članica, odluku o isključenju iz članstva, te odluke o izboru nestalnih članica Saveta bezbednosti i izboru generalnog sekretara. Generalna skupština može da dâ ovlašćenje organima Ujedinjenih nacija, izuzev Saveta bezbednosti, i specijalizovanim agencijama da mogu tražiti Savetodavno mišljenje Meñunarodnog suda pravde iz okvira njihove nadležnosti.

Svoje odluke Generalna skupština po važnim pitanjima donosi dvotrećinskom većinom prisutnih članova koji glasaju. U važna pitanja spadaju: preporuke o održavanju meñunarodnog mira i bezbednosti, izbor nestalnih članova Saveta bezbednosti, izbor članova Ekonomskog i socijalnog saveta, izbor članova Starateljskog saveta, izbor novih članova u Ujedinjene nacije, obustavljanje prava i povlastica po osnovi članstva, isključivanje članova, pitanja koja se tiču primene sistema starateljstva i budžetska pitanja.

118

Odluke o drugim pitanjima, meñu kojima su i odreñivanje dopunskih pitanja o kojima će odlučivati dvotrećinskom većinom, Generalna skupština donosi prostom većinom prisutnih članova koji glasaju.

Iako bi se iz sastava predstavničkog tela, delokruga nadležnosti i njenog značaja to moglo zaključiti Generalna skupština nije zakonodavni organ Ujedinjenih nacija. Svoje odluke

117 Stalni pomoćni organi Generalne skupštine su: Komitet za politiku i bezbednost, Specijalni politički komitet, Komitet za privredu i finansije, za socijalna, humanitarna i kulturna pitanja, za starateljstvo, za upravna i budžetska pitanja i za pravna pitanja, Komitet za pitanja procedure, Verifikacioni komitet, Komitet za upravna pitanja i Komitet za doprinose.

118 Član 18. Tačka 2. Povelje UN.

63

Generalna skupština donosi u formi preporuka – rezolucija koje generalno nemaju obavezujuće dejstvo. Obavezujuće dejstvo imaju samo odluke vezane za rad Sekretarijata, Ekonomsko-socijalnog i Starateljskog saveta, te za realizaciju budžetskih pitanja, dok ostale nemaju.

3.3.2. Savet bezbednosti

Savet bezbednosti, kao izvršni organ Ujedinjenih nacija, sastoji se iz 15 članova od kojih je pet stalnih. Status stalnog člana Saveta bezbednosti imaju Kina, Francuska, SSSR (danas Ruska Federacija), Velika Britanija i Sjedinjene Američke Države, dok nestalnih članova ima deset i bira ih Generalna skupština na period od dve godine. Do izmena Povelje 1963. godine broj nestalnih članova Saveta bezbednosti iznosio je šest, a ukupan broj članova Saveta bezbednosti 11 članova.

Pri izboru nestalnih članova Saveta bezbednosti Generalna skupština rukovodi se sa dva kriterijuma. Prvi je subjektivan i predstavlja političku ocenu doprinosa člana Ujedinjenih nacija održanju meñunarodnog mira i bezbednosti i ostalim ciljevima UN. Drugi kriterijum je objektivan i podrazumeva pravičnu geografsku raspodelu prilikom izbora članova. Pravična geografska raspodela je utvrñena Rezolucijom Generalne skupštine 1963. godine pod nazivom „Pitanje pravičnog predstavništva u Savetu bezbednosti i Ekonomsko-socijalnom savetu”. Ovom Rezolucijom povećan je broj nestalnih članova Saveta sa 6 na deset i utvrñena pravična geografska matrica zastupljenosti država. Po toj matrici od 10 nestalnih članova Saveta bezbednosti pet je iz država Azije i Afrike, jedna iz Istočne Evrope, dve iz država Latinske Amerike, i dve iz država Zapadne Evrope i ostalih država.

Sednicama Saveta bezbednosti rukovodi predsednik čiji mandat traje mesec dana, a smenjuje se po automatizmu u skladu sa alfabetskim redom država članica. Inicijativu za sazivanje sednice Saveta bezbednosti može dati svaki član Saveta pojedinačno, Generalna skupština ili država direktno. Stalni pomoćni organ Saveta bezbednosti je Komitet vojnog štaba u čiji sastav ulaze načelnici štabova stalnih članova Saveta bezbednosti i njihovi predstavnici.

Savet bezbednosti može da osniva pomoćne organe potrebne za obavljanje njegovih zadataka, bilo kao stalne ili ad hoc.

Savet bezbednosti, za razliku od Generalne skuštine koja ima opšte ingerencije, nadležan je za rešavanje specijalizovanih pitanja sa praktičnim rešenjima. Jedan broj odluka Saveta bezbednosti ima obavezujuće dejstvo za sve države članice, na šta su se članice UN obavezale članom 25. Povelje.

119

Glavni zadatak i ovlašćenje Saveta bezbednosti je prvenstveno odgovornost za održavanje meñunarodnog mira i bezbednosti. U vršenju navedenih ovlašćenja on može da preduzme preventivne ili prinudne mere, uljučujući i kolektivnu oružanu intervenciju, kao jedino moguće rešenje sa namerom da se uspostavi meñunarodni mir i bezbednost.

Posebna ovlašćenja Savetu data su prilikom mirnog rešavanja sporova, postupka u slučaju ugrožavanja i narušavanja mira, agresije, regionalnog rešavanja sporova i regulisanja meñunarodnog starateljstva.

120

Navedena ovlašćenja Saveta propisana su VI, VII, VIII i IX glavom Povelje UN. U vršenju ovih dužnosti Savet bezbednosti deluje u saglasnosti sa ciljevima i načelima Ujedinjenih nacija, a transparentnost u radu obezbeñena je kroz podnošenje redovnih godišnjih, a po zahtevu i vanrednih izveštaja Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija.

119 Član 25. Povelje glasi: „Članovi Ujedinjenih nacija saglasni su da prihvate i izvršavaju odluke Saveta bezbednosti u saglasnosti sa ovom Poveljom”.

120 Janković, M.B.: Meñunarodno javno pravo, Naučna knjiga, Beograd, 1981, str. 168.

64

U okviru izbornih ovlašćenja Savet bezbednosti bira odvojeno i nezavisno zajedno sa Generalnom skupštinom sudije Meñunarodnog suda pravde. Pre donošenja odluke o prijemu u članstvo UN, suspenziji članskih prava, isključenju iz članstva i izboru za Generalnog sekretara, koje su u nadležnosti Generalne skupštine, Savet bezbednosti daje preporuku, bez koje nema odluke Skupštine. Savet bezbednosti vrši kontrolu nad starateljskim područijima i nad regionalnim sporazumima, a istovremeno je i garant izvršenja presuda Meñunarodnog suda pravde ukoliko su stranke odbile dobrovoljno izvršenje.

Saglasno načelu suverene jednakosti država svaki član Saveta bezbednosti prilikom odlučivanja i glasanja raspolaže jednim glasom. Ukoliko Savet bezbednosti odlučuje o proceduralnim pitanjima za donošenje odluke potreban je potvrdan glas devet članova, a po svim ostalim pitanjima takoñe devet glasova uključujući potvrdne glasove stalnih članova. Dakle, negativan glas jednog od pet stalnih članova Saveta bezbednosti sprečava donošenje odluke o najvažnijim pitanjima mira i bezbednosti. Iako se u Povelji ne spominje u praksu odlučivanja Saveta bezbednosti time je praktično uveden institut veta, koji je naročito (zlo)upotrebljavan u vreme Hladnog rata, kao političko--pravno sredstvo za ostvarenje interesa Istočnog, odnosno Zapadnog bloka. Uvoñenjem veta u meñunarodnu praksu istovremeno je narušen i princip suverene jednakosti država bez odgovarajućih meñunarodno prihvaćenih kriterijuma.

121

Promene u meñunarodnim odnosima i uticaj država na njih se značajno promenio u odnosu na period usvajanja Povelje UN. Umesto bipolarnog sveta poslednjih dve decenije u meñunarodnim odnosima dominira jedna super sila – Sjedinjene Američke Države, a uticaj mnogih država koje su bile na marginama svetske politike značajno je porastao. Otuda, sve su glasniji zahtevi da se status stalnih članica Saveta bezbednosti dodeli i Indiji, kao drugoj najmnogoljudnijoj naciji rastuće ekonomije, Japanu, kao do juče drugoj ekonomskoj sili savremenog sveta, Nemačkoj, kao najproduktivnijoj privredi Evropske unije, Nigeriji, kao lideru afričkog kontinenta ili Brazilu kao vodećoj državi Latinske Amerike.

3.3.3. Ekonomski i socijalni savet

Jedan od glavnih izbornih organa Ujedinjenih nacija posvećen pitanjima ekonomske i socijalne politike predstavlja Ekonomsko-socijalni savet. Od 1971. godine broji 54 člana

122

koje bira Generalna skupština na osnovu kriterijuma pravične geografske raspodele utvrñenim pravilom da u sastav Saveta ulazi: 14 članova iz Afrike, 11 iz Azije, 10 iz Latinske Amerike, 13 članova iz Zapadne Evrope i ostalih država i 6 članova iz Istočne Evrope. Mandat članova Ekonomsko-socijalnog saveta traje tri godine, a izbor jedne trećine članova obavlja se svake godine kako bi bio obezbeñen kontinuitet delovanja organa. Stalni članovi Saveta bezbednosti u praksi uživaju isti status i u Ekonomsko-socijalnom savetu, ali bez pravnog osnova u Povelji.

U skladu sa nazivom opredeljeni su i zadaci i ovlašćenja, pa je Savet nadležan za formulisanje i koordinaciju ekonomskih, društvenih, kulturnih, vaspitnih, zdravstvenih i srodnih oblasti delovanja. U navedenim oblastima koje prati Savet priprema izveštaje i preporuke koje daje Generalnoj skupštini, članovima UN i agencijama, te priprema nacrte

121 Konstelacija aktera meñunarodne saradnje i koncept meñunarodnih odnosa u toku i po završetku Drugog svetskog rata kao pet velikih sila izbacio je Kinu, Francusku, SSSR, SAD i Veliku Britaniju i one su dobile epitet pet stalnih članica Saveta bezbednosti. Sa današnjeg aspekta, ako bi kao kriterij uzeli veličinu teritorije, broj stanovnika ili ekonomsku snagu država, V. Britanija i Francuska, epitet jedne od pet velikih sila ne bi mogle da dobiju.

122 Izvorni tekst Povelje UN predviñao je da Ekonomsko-socijalni savet broji 18 članova, ali je povećanjem broja članica UN u dva navrata povećan i broj članova Ekonomsko-socijalnog saveta. Amandmanom iz 1963. broj članova povećan je na 27, a današnji broj utvrñen je amandmanom iz 1971. godine.

65

konvencija i podnosi ih Generalnoj skupštini. Ekonomsko-socijalni savet organizuje i konferencije iz navedenih oblasti kojima, pored vlada i nevladine organizacije, pristup imaju i eksperti.

Svoje odluke Ekonomsko-socijalni savet donosi prostom većinom glasova članova koji su prisutni i glasaju. Zasedanja Saveta održavaju se u Ženevi dva puta godišnje – u proleće i u jesen. Odluke odnosno preporuke Ekonomsko-socijalnog saveta nemaju obavezujući karakter i njih praktično usvaja Generalna skupština. Obzirom na širok dijapazon pitanja kojima se bavi Savet, saglasno potrebi, osniva stalne i ad hoc komitete na principu pravedne geografske zastupljenosti članova.

Znatan deo rada Ekonomsko-socijalnog saveta prenet je na stalne odbore i komisije. Najproduktivniji stalni odbori su Odbor za sprečavanje kriminala i nadzor nad kriminalom, Odbor za nauku i tehnologiju i Odbor za transnacionalne kompanije. Zapažene delatnosti Saveta odvijaju se i preko komisija od kojih su najznačajnije: Statistička komisija, Demografska komisija, Komisija za opojne droge, Komisija za ljudska prava i zaštitu manjina, Komisija za pravni položaj žena...

Meñunarodnoj ekonomskoj saradnji Ekonomsko-socijalni savet posvetio je veliku pažnju, a rad je organizovan na regionalnoj privrednoj osnovi. Regionalne ekonomske komisije osnovane su za Evropu sa sedištem u Ženevi, za Latinsku Ameriku sa sedištem u Santjagu, za Aziju i Pacifik sa sedištem u Bankoku, za Afriku sa sedištem u Adis Abebi i za Zapadnu Aziju sa sedištem u Bejrutu.

3.3.4. Starateljski savet

Nadzor nad vršenjem meñunarodnog sistema starateljstva Povelja Ujedinjenih nacija poverila je posebnom organu – Starateljskom savetu. Slične nadležnosti Društvo naroda u pogledu vršenja nadzora nad mandatnim sistemom poverilo je Savetu kao opštem organu.

Poput Ekonomsko-socijalnog i Starateljski savet je potčinjen Generalnoj skupštini i, praktično, predstavlja njen pomoćni organ. Zadužen je za pitanja sprovoñenja sistema starateljstva, koji podrazumeva unapreñenje političkog, ekonomskog, socijalnog i prosvetnog napretka stanovništva teritorija pod starateljstvom i njihov progresivni razvoj u pravcu samouprave ili nezavisnosti. Sistem starateljstva, pored opštih ciljeva utvrñenih Poveljom, ima zadatak da podstiče poštovanje prava čoveka i osnovnih sloboda za sve bez obriza na rasu, pol, jezik ili veru i da podstiče osećanje meñusobne zavisnosti naroda sveta.

Starateljski savet nema institucionalno utvrñen broj članova, već on zavisi od broja država kojima su poverene na upravljanje teritorije pod starateljstvom. U skladu sa članom 86. Povelje Starateljski savet čine: a) članovi koji upravljaju teritorijama pod starateljstvom, b) stalni članovi Saveta bezbednosti (ukoliko nisu uključeni da upravljaju teritorijama pod starateljstvom pod c), koji ne upravljaju teritorijama i d) onoliko ostalih članova koje na tri godine izabere Generalna skupština koliko se pokaže potrebnim da bi se obezbedilo da ukupan broj članova Starateljskog saveta bude podjednako podeljen izmeñu ovih članova Ujedinjenih nacija koji upravljaju teritorijama pod starateljstvom i onih koji to ne čine.

Starateljski savet odluke donosi većinom glasova prisutnih članova, a radi uspešnog obavljanja poverenih poslova ovlašćen je da osniva stalne i ad hoc komitete kao pomoćne organe. U kontekstu ostvarenja svojih zadataka Starateljski savet pod okriljem Generalne skupštine razmatra izveštaje koje podnosi administrativna vlast, zajedno sa administrativnom vlašću prima i ispituje peticije i vrši povremene obilaske teritorija pod starateljstvom.

Starateljski savet stavljen je na marginu meñunarodnih zbivanja u procesu dekolonizacije 60-tih godina prošlog veka sa usvajanjem Deklaracije o davanju nezavisnosti svim kolonijalnim narodima od strane Generalne skupštine, a potreba za radom Starateljskog saveta

66

danas gotovo i da ne postoji.123

3.3.5. Sekretarijat UN

Sekretarijat je jedan od šest glavnih organa Ujedinjenih nacija. Čine ga Generalni sekretar i odgovarajući broj meñunarodnih službenika, administrativno-tehničkog i drugog osoblja i on služi kao pomoćni i izvršni organ svih ostalih organa Ujedinjenih nacija. Sekretarijat je svoju organizaciju upodobio organizaciji i delatnostima koje se obavljaju u okviru Ujedinjenih nacija. Podeljen je na osam odelenja, i to: 1) Odeljenje za probleme mira i bezbednosti; 2) Odeljenje za ekonomska pitanja; 3) Odeljenje za socijalna pitanja; 3) Odeljenje za starateljstvo; 4) Odeljenje za pravna pitanja; 5) Odeljenje za informacije; 6) Odeljenje za konferencije, prevodilačku službu, biblioteku i opšte poslove, i 8) Administrativno-finansijsko odeljenje.

Generalnog sekretara imenuje Generalna skupština, na preporuku Saveta bezbednosti donetu dvotrećinskom većinom uz saglasnost svih stalnih članova, i njegov mandat traje pet godina. On organizuje i rukovodi radom Sekretarijata i odgovara za njegov rad. Aktivno učestvuje u pripremi i održavanju svih sastanaka Generalne skupštine, Saveta bezbednosti, Ekonomsko-socijalnog i Starateljskog saveta, daje sugestije za rad Saveta bezbednosti. O svom radu podnosi godišnji izveštaj Generalnoj skupštini.

Generalni sekretar imenuje osoblje Sekretarijata u skladu sa pravilima koje donosi Generalna skupština UN. Zahvaljujući svojoj funkciji „glavnog administrativnog službenika Ujedinjenih nacija” Generalni sekretar ima veliki politički uticaj u meñunarodnim odnosima, a posebno u rešavanju sukoba. U okviru službe Generalnog sekretara vrši se registracija i depozit meñunarodnih ugovora i sporazuma, koje su zaključile članice Ujedinjenih nacija.

4. MEðUNARODNE ORGANIZACIJE OD POSEBNOG ZNAČAJA ZA BOSNU I HERCEGOVINU

Pored Organizacije ujedinjenih nacija, koja je conditio sine qua non svakog sadržaja udžbenika meñunarodnog prava, u svetu postoji znatan broj kako univerzalnih, tako i regionalnih meñunarodnih organizacija. Samo nabrajanje organizacija i njihov prikaz dali bi enciklopedijsku dimenziju radu, pa je opredeljenje autora da prezentuje one meñunarodne organizacije koje u sadašnjem trenutku imaju posebnu važnost za Bosnu i Hercegovinu, ali i druge zemlje regiona Balkanskog poluostrva. U navedenom kontekstu biće opisane: Savet Evrope, Severnoatlanski pakt, Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj, Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju i nešto detaljnije Evropska unija.

4.1. SAVET EVROPE

Savet Evrope predstavlja političku i ideološku osnovu za integraciju zapadnoevropskih država posle Drugog svetskog rata. Kao meñunarodna regionalna organizacija država osnovan je ugovorom koji je potpisan 5. maja 1949. godine u Londonu izmeñu Velike Britanije, Francuske, Irske, Švedske, Danske, Norveške, Italije, Belgije, Holandije i Luksemburga. Cilj Saveta Evrope defininisan je članom 1. Statuta kao „ostvarenje uskog jedinstva meñu njegovim članovima, obezbeñenje društveno-ekonomskog i socijalnog napretka u cilju zaštite

123 Starateljski savet je suspendovao svoje aktivnosti kada je poslednje starateljsko područije Palau na Pacifiku steklo nezavisnost 1. oktobra 1994. godine. Danas je u članstvu Starateljskog saveta samo pet stalnih članica Saveta bezbednosti. (Yearbook of the United Nations, 1998. strana 1444.)

67

i unapreñenja ideala i načela na kojima počiva zapadna civilizacija i demokratija”. Promovišući ideološke ciljeve zapadne demokratije, jer ne treba zaboraviti da je to period hladnoratovske podele sveta, Savet Evrope ističe svoju otvorenost za prijem svake države koja razvija višestranačku demokratiju, stara se o vladavini prava i ostvaruje adekvatnu zaštitu ljudskih i manjinskih prava i sloboda.

Savet Evrope kao otvorena meñunarodna organizacija, danas broji 47 država članica. One su kao uslov za članstvo u Savet Evrope ratifikovale Evropsku konvenciju o ljudskim pravima i osnovnim slobodama čoveka, ali su morale da zadovolje i minimalne standarde u pogledu demokratije i zaštite ljudskih i manjinskih prava. Srbija je status članice Saveta Evrope dobila 2003. godine.

124

Sedište Saveta Evrope je u Strazburu. S obzirom na pobude i ciljeve osnivanja i političke mehanizme delovanja, Savet Evrope je po svom karakteru parlamentarno telo. Politički i meñunarodni karakter ove organizacije porastao je u periodu tranzicije bivših država socijalističkog bloka. I tada, a i danas, Savet Evrope i Evropska unija vodile su, kao i NATO, sinhronizovanu politiku širenja i prijema zamalja Centralne i Istočne Evrope u zapadnoevropske integracije.

125

Glavni organi Saveta Evrope su: Parlamentarna skupština, Komitet ministara, Kongres lokalnih i regionalnih organa vlasti, Evropski sud za ljudska prava i Sekretarijat.

Premda organ sa najvišim političkim i društvenim legitimitetom Parlamentarna skupština Saveta Evrope nije organ odlučivanja, a takoñe, nema ni prerogative nacionalnih skupština država članica. Parlamentarna skupština je savetodavni organ

126

i na njenom dnevnom redu se mogu naći sva pitanja izuzev onih vezanih za odbranu, a rezultat rada su preporuke koje se upućuju Komitetu ministara i državama članicama. Skupština nema ni zakonodavna ni izvršna ovlašćenja, ali svojim rezolucijama i preporukama na indirektan način ostvaruje politički uticaj na države članice. Plenarna zasedanja Parlamentarne skupštine održavaju se četiri puta godišnje.

Komitet ministara je organ Saveta Evrope sa najširim ovlašćenjima i nosilac je prava odlučivanja. Sastavljen je od ministara inostranih poslova država članica. Odluke donosi na predlog Parlamentarne skupštine, Kongresa ili po sopstvenoj inicijativi. Komitet ministara sastaje se na ministarskom nivou, po potrebi jednom mesečno, a najmanje dva puta godišnje, a na nivou stalnih predstavnika u Savetu Evrope jednom nedeljno. Komitet ministara nadležan je za kontrolu i nadzor ispunjavanja meñunarodno preuzetih dužnosti. On predstavlja i zastupa Savet Evrope u spoljnim odnosima.

Izvršni organ Saveta Evrope je Sekretarijat. Na čelu Sekretarijat nalazi se generalni sekretar, koji je odgovoran za organizaciju i rad stručnih službi, sprovoñenje budžeta i programa rada Saveta. Ulogu konsultativnog organa u Savetu Evrope od 1994. godine obavlja Kongres lokalnih i regionalnih organa vlasti i on ima za cilj povećanje političkog uticaja lokalnih i regionalnih organa vlasti i dalju demokratizaciju političkog života Evrope. Kongres je podeljen na Veće regiona i Veće lokalne samouprave.

4.1.1. Evropski sud za ljudska prava

Organ Saveta Evrope koji vrši pravosudne ingerencije je Evropski sud za ljudska prava.

124 Srbija i Crna Gora su primljene u Savet Evrope 3. aprila 2003. godine, a njeno članstvo Srbija je nastavila po načelu kontinuiteta, dok je Crna Gora u Savet primljena 2007. godine.

125 U maju 2004. godine od 10 novoprimljenih država u Evropsku uniju 8 su bile bivše socijalističke država, odnosno republike koje su pre toga postale članice Saveta Evrope. Isti slučaj je bio i sa Rumunijom i Bugarskom, koje su pre članstva u EU 1.1.2007. godine postale članice Saveta Evrope. Takoñe, sve države zapadnog Balkana koje su u nekoj od faza priključenja Evropskoj uniji (Hrvatska, Albanija, BJR Makedonija, BIH, Crna Gora i Srbija) postale su članice Saveta Evrope.

126 Parlamentarna skupština je početkom 2007. godine brojala 315 članova i isto toliko zamenika.

68

Savet Evrope ga je osnovao posebnom konvencijom koja nosi naziv Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda iz 1950. godine, a koja je stupila na snagu tri godine kasnije. Konvencija je za polaznu osnovu imala Univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima Organizacije ujedinjenih nacija iz 1948. godine, a ideja je bila, u skladu sa osnivačkim ciljevima Saveta Evrope, dalji razvoj zaštite ljudskih prava i sloboda utvrñivanjem posebne specijalizovane sudske instance.

Značaj Konvencije ogleda se u činjenici da je prvi put u istoriji meñunarodnog prava omogućeno pojedincu da traži zaštitu svojih prava pred meñunarodnim sudskim institucijama. Do tada to pravo bilo je rezervisano isključivo za države. Usvajanje, odnosno ratifikacija Konvencije o zaštiti ljudskih prava i sloboda od strane države, preduslov je za punopravno članstvo i prijem u Savet Evrope. Prijemom u Savet Evrope države članice preuzimaju na sebe obavezu da svoje zakonodavstvo apsolutno usaglase sa Konvencijom, te ukoliko do povrede ljudskih prava i sloboda doñe da predvide delotvorne nacionalne mehanizme zaštite istih.

Evropski sud za ljudska prava broji onoliko sudija koliko Savet Evrope ima država članica. Sudije na period od šest godina bira Parlamentarna skupština, a da pri tom ne postoji ograničenje broja mandata. Svake tri godine bira se polovina sudija i na taj način se obezbeñuje kontinuitet sudijskog odlučivanja. Sudije iz svojih redova, na plenarnoj sednici, biraju predsednika i dva potpredsednika. Sud sudi u većima od sedam sudija, a kada odlučuje o važnim pitanjima, te o tumačenju Konvencije ili protokola, odlučuje u Velikom veću koje broji 17 sudija. Kada odlučuje o prihvatljivosti predstavke Sud zaseda u odborima koji broje tri sudije. Postupak pred sudom vodi se na engleskom ili francuskom jeziku, koji su službeni jezici suda. Postupak pred Evropskim sudom za ljudska prava je u načelu javan, formalan i pismen.

127

4.2. SEVERNOATLANSKI PAKT

Vojnopolitička meñunarodna organizacija pod imenom Severnoatlanski pakt ili NATO (North Atlantic Treaty Organization) osnovana je na inicijativu Sjedinjenih Američkih Država posle Drugog svetskog rata. Ugovor o formiranju pakta potpisan je 4. aprila 1949. godine u Vašingtonu od strane SAD, Kanade, Velike Britanije, Francuske, Italije, Danske, Belgije, Holandije, Luksemburga, Portugala, Norveške i Islanda.

U osnivačkoj fazi NATO je naznačen kao odbrambeni regionalni vojni savez čija je delatnost usaglašena sa Poveljom Ujedinjenih nacija, a za cilj osnivanja je imao poboljšanje efikasnosti u odbrani država članica u Evropi i Severnoj Americi. Ključno mesto Severnoatlanske alijanse predstavlja zahtev i obaveza država članica da priteknu u pomoć napadnutoj zemlji članici neophodnim sredstvima, uključujući i upotrebu oružane sile.

Sa znatno manje uspeha zemlje NATO-a razvijale su političku, ekonomsku i kulturnu saradnju eliminišući razlike i unapreñujući atlanske zajednice.

Sedište Severnoatlanskog pakta je u Briselu. Glavni organ NATO-a je Savet koga čine predstavnici država članica na nivou ambasadora. Savetu, koji se sastaje jednanput nedeljno predsedava generalni sekretar NATO-a. Savet NATO-a na nivou ministara inostranih poslova i ministara odbrane država članica sastaje se dva puta godišnje, a u slučaju izuzetno značajnih pitanja bezbednosti, održavaju se sastanci šefova država i/ili vlada. Savet odluke donosi konsenzusom, tj. jednoglasno, a aktima NATO-a nije predviñena mogućnost preglasavanja prilikom odlučivanja iz domena nadležnosti Saveta.

127 Usmena rasprava se održava samo izuzetno u situacijama kada su iskazi stranaka i svedoka neophodni radi utvrñivanja materijalne istine.

69

Generalni sekretar Severnoatlanskog pakta predsedava sednicama Saveta, a u slučaju njegove sprečenosti zamenik. Samo na sednicama Saveta NATO-a na kojim se vrši izbor generalnog sekretara predsedava Dekan Saveta.

128

Formalno pravno predstavnici država članica u Savetu NATO-a zastupaju interese svojih država ili vlada, ali jednoglasnost kao način donošenja odluka upućuje na hegemonistički uticaj predstavnika Sjedinjenih Država i drugih vodećih zemalja u donošenju odluka. Savet NATO-a ostvaruje političku kontrolu nad vojnim i civilnim strukturama upravljanja Alijanse. U civilne strukture upravljanja Severnoatlanskog pakta spadaju: Izvršni sekretarijat, Kancelarija za bezbednost, Kancelarija za menadžment, Kancelarija za finansijsku kontrolu i Kancelarija za medije i informisanje. Daleko razvijeniju vojnu strukturu NATO-a čine Vojni komitet, Komitet za planiranje odbrane i strategijski komandanti.

U trenutku osnivanja Severnoatlanski pakt je formirao zajedničke vojne snage. Njih čine vojni kontingenti koji obrazuju države članice sa ciljem odbrane njihovih teritorija. Polje dejstva zajedničkih vojnih snaga vremenom se proširilo i van teritorija država članica kao prevencija od eventualne agresije. Širenje vojno-političkog uticaja NATO na odreñeni način legalizovano je i za vojne akcije koje se preduzimaju pod okriljem organizacije Ujedinjenih nacija. Zajedničke vojne snage NATO-a, shodno utvrñenoj vojnoj doktrini, nameni i opredeljenim ciljevima, organizovane su u tri strukturna elementa, i to: Snage za neposredan i brz odgovor, Glavne odbrambene snage i Dodatne snage.

4.2.1. NATO kao deo novog poretka

Osnovna ideja formiranja i koncepta delovanja NATO saveza temelji se na opasnosti od Sovjetske hegemonije i širenju komunističke ideologije. Kada je devedesetih godina prošlog veka SSSR dezintegrisan, a posle rušenja Berlinskog zida došlo do ujedinjenja Zapadne i Istočne Nemačke, pa raspuštanja Varšavskog pakta kao vojnog saveza socijalističkih država, osnivački motivi NATO su pukli kao mehur od sapunice.

Umesto raspuštanja NATO savez je jednostranim aktom, Deklaracijom o miru i saradnji, promovisan u „agensa promena” u posthladnoratovskom periodu i dodeljena mu je ključna uloga u izgradnji „novog poretka” u Evropi.

129

Deklaracijom se NATO proglašava glavnim meñunarodnim faktorom za regulisanje kriza, a pored očuvanja mira i bezbednosti sa vojnom dimenzijom, naglašene su i njegove aktivnosti na političkom, socijalnom i ekonomskom planu te predviñena povećana saradnja sa Evropskom unijom i Organizacijom za evropsku bezbednost i saradnju.

Umesto defanzivnog saveza, kakav je bio u periodu „hladnog rata”, NATO se transformiše u ofanzivni savez sa ambicijom da od Saveta bezbednosti preuzme ulogu vrhovnog arbitra u sistemu kolektivne bezbednosti utvrñene Poveljom Ujedinjenih nacija. Formalno-pravni uslov za uključenje u mirovne operacije Ujedinjenih nacija NATO je stekao kroz zaključeni program saradnje sa UN. Meñutim, svoj izmenjeni, ofanzivni karakter, NATO je iskazao kroz borbene akcije izvedene bez odluke Saveta bezbednosti u nekoliko navrata u poslednjih dvadesetak godina.

130

Svoj ekspanzionistički karakter u poslednje dve decenije NATO savet je ispoljio i kroz razvoj koncepta „Partnerstvo za mir”, kroz koji je politiku proširenja, izmeñu ostalog, usmerio prema bivšim socijalističkim državama Centralne i Istočne Evrope. Kroz koncept

128 Dekan Saveta NATO-a je najstariji stalni predstavnik sa najdužim stažom predstavnika u rangu ambasadora. U diplomatskoj hijerarhiji odgovarao bi mestu neke vrste doajena diplomatskog kora.

129 Avramov S., Kreća M.: Meñunarodno javno pravo, Službeni list, Beograd, 2008, str. 268. 130 Bez odluke Saveta bezbednosti NATO je preduzeo borbene akcije protiv bosanskih Srba za vreme

sukoba u BIH, 1999. godine bombardovao SR Jugoslaviju i 2003. izvršio agresiju na Irak.

70

„Partnersto za mir” NATO pakt sa pojedinačnom državom uspostavlja saradnju za čiju realizaciju država kandidat treba da ostvari standarde demokratske kontrole nad vojnim snagama, koji podrazumavaju javnost planiranja i finansiranja oružanih formacija. Uključivanje u „Partnerstvo za mir” podrazumeva i razvoj vojne saradnje sa NATO-om kroz prihvatanje standarda Alijanse u planiranju, obuci, tehnici, oružiju i dejstvima. Praktično, uspešna saradnja u procesu „Partnerstvo za mir” preduslov je za članstvo u Severnoatlanskom savezu kroz zajedničke vežbe i planiranje odbrane.

„Studija o proširenju”, koju je Savet NATO-a usvojio 20. septembra 1995. godine, pokazala je u proteklih 15 godina ambiciju Alijanse da u svoje redove primi bivše države Istočnog bloka, što nailazi na protivljenje Rusije. Očito je da prijem bivših socijalističkih država u NATO predstavlja vojno-bezbednosni preduslov i njihove integracije u regionalne organizacije zapadnih država, posebno u Evropsku uniju.

131

Svernoatlanski savez trenutno broji 28 država članica.

132

Srbija je 14. decembra 2006. godine potpisala ugovor o saradnji sa NATO-om i postala članica „Partnerstva za mir”. Izgradnja koncepta univerzalne bezbednosti u režiji NATO alijanse kao njegovog garanta ima dosta oponenata meñu azijskim, ali i evropskim i drugim zemljama sveta.

4.3. ORGANIZACIJA ZA EKONOMSKU SARADNJU I RAZVOJ

Meñunarodna organizacija koja je u sferi ekonomije zemalja Zapadnog sveta odigrala, a i danas ima, značajnu ulogu je Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD). Doduše, kada je 16. aprila 1948. godine osnovana od strane zamalja korisnica Maršalovog plana nosila je naziv Organizacija za evropsku ekonomsku saradnju (OEED). Zadatak joj je bio da na najbolji način organizuju realizaciju i korišćenje sredstava Maršalovog plana koja su bila namenjena za obnovu ratom razrušenih privreda zapadnoevropskih država. Kao glavni kreditori SAD i Kanada su dobili status pridruženih članica ove evropske ekonomske organizacije.

Tek krajem 1960. godine na osnovu ugovora došlo je do reorganizacije Evropske ekonomske organizacije za saradnju, i u skladu sa njom i do promene naziva u Organizaciju za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD). Članstvo u OECD-u nije teritorijalno omeñano, te su članice ove organizacije 30 država sveta i to: Austrija, Belgija, Danska, Francuska, Velika Britanija, Grčka, Irska, Island, Italija, Luksemburg, Norveška, Holandija, Portugal, Švedska, Turska, Švajcarska, Kanada, SAD, Nemačka, Španija, Finska, Japan, Australija, Novi Zeland, Južna Koreja, Mañarska, Meksiko, Poljska, Slovačka i Češka..

Na taj način Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj je postala, umesto regionalne evropske, organizacija koja ima širu dimenziju i ciljeve, ali i ideološki predznak koji odlikuje takozvane zemlje prevashodno razvijene zapadne demokratije.

Cilj OECD-a je da ubrza ekonomski razvoj država članica kroz liberalizaciju trgovine i uklanjanje prepreka koje koče slobodnu razmenu roba i usluga posebno u domenu meñunarodnih plaćanja. U okviru Organizacije za evropsku ekonomsku saradnju stvorena je Evropska platna unija 1950. godine, koja je kasnije 1959. godine zamenjena Evropskim monetarnim sporazumom.

131 Svega pet država članica NATO-a nisu i članice Evropske unije, s tim da SAD i Kanada po geografskom kriterijumu ne ispunjavaju uslove za članstvo, Turska ima status potencijalnog kandidata, a Norveška i Island na referendumu nisu prihvatili članstvo u Evropskoj uniji.

132 Članice Nato saveza su: Belgija, Bugarska, Češka, Danska, Estonija, Kanada, Francuska, Grčka, Italija, Island, Mañarska, Letonija, Litvanija, Luksemburg, Holandija, Nemačka, Norveška, Portugal, Poljska, Rumunija, Slovačka, Slovenija, Španija, Turska, Valika Britanija, SAD, a na 60. godišnjicu u članstvo su primljene i Albanija i Hrvatska.

71

Znatan deo aktivnosti OECD-a usmeren je na koordinaciju ekonomskih planova država članica, a sa ciljem povećanja efikasnosti njihovih nacionalnih ekonomija. Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj, pri tom, delatnost gradi na principima dobrovoljne saradnje država članica, a ne kroz razvoj nadnacionalnih elemenata, koji su, recimo, prisutni u Evropskoj uniji.

Glavni organ OECD je Savet u koji ulaze predstavnici svih država članica. Savet odluke donosi jednoglasno, a u slučaju da predstavnik neke države izjavi da njegova država nije zainteresovana za odreñeno pitanje, to neće biti prepreka za donošenje odluke, koja će obavezivati ostale članice OECD-a.

Operativni organ Saveta je Izvršni komitet koji broji sedam članova. Savet OECD-a, odnosno njegov pravni prethodnik, bili su inicijatori osnivanja specijalizovanih tela koja deluju u okviru Organizacije poput Evropske produktne agencije, Evropske konferencije ministara za transport, Evropske agencije za nuklearnu energiju i drugih.

4.4. ORGANIZACIJA ZA EVROPSKU BEZBEDNOST I SARADNJU

Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) rezultat je razvoja sistema bezbednosti i saradnje na evropskom kontinentu i njegova institucionalna forma. Pre osnivanja OEBS-a kao meñunarodne organizacije pitanja bezbednosti u Evropi rešavana su kroz sistem tematski organizovanih diplomatskih konferencija. U stvari, proces izgradnje evropskog koncepta bezbednosti i saradnje započeo je 1975. godine, kada je na diplomatskoj konferenciji u Helsinkiju usvojen Završni akt i pitanje ljudskih prava stavljeno u žižu meñudržavnih odnosa tada ideološki podeljene Evrope. U Helsinkiju je, praktično, ustanovljena Konferencija o evropskoj bezbednosti i saradnji ili KEBS, kao način rasprave o sistemu evropske bezbednosti i saradnje.

Završni akt iz Helsinkija utvrdio je ili, bolje reći, preuzeo deset principa bezbednosti iz Povelje UN, koji predstavljaju osnovu evropskog bezbednosnog sistema. To su: načelo suverene jednakosti, uzdržavanje od upotrebe i pretnje silom, nepovredivost granica, poštovanje teritorijalnog integriteta država, princip mirnog rešavanja sporova, zabrana mešanja u unutrašnje poslove država, poštovanje ljudskih prava i osnovnih sloboda, uključujući slobodu misli, savesti, veroispovesti i ubeñenja, princip ravnopravnosti i pravo naroda na samoopredeljenje, saradnja meñu državama i načelo savesnog izvršavanja obaveza.

KEBS, kao multilateralni skup evropskih država o pitanjima bezbednosti, na konferenciji u Parizu 1990. godine usvojio je „Parisku povelju za novu Evropu” i njome utvrdio osnove institucionalizacije konferencije. Tome je svakako doprineo i kraj Hladnog rata, koji se poklopio sa ovom konferencijom. Kao tela konferencije ustanovljeni su: Konferencija šefova država i vlada, Ministarski savet koga čine ministri spoljnih poslova država, Komitet visokih funkcionera (kasnije nazvan Visoki savet), predsedavajući Konferencije i „trojka”

133

i, naravno Sekretarijat na čelu sa generalnim sekretarom. Konačna transformacija KEBS-a u Organizaciju za evropsku bezbednost i saradnju izvršena je 1994. godine na sastanku u Budimpešti, a tela KEBS-a postala su organi OEBS-a sa svim ingerencijama predviñenim aktima ove meñunarodne organizacije. Pored Ministarskog saveta, Stalnog saveta, Visokog saveta i Sekretarijata, u red organa OEBS-a spada i Ekonomski forum, koji raspravlja pitanja ekonomske tranzicije i Parlamentarnu skupštinu u svojstvu savetodavnog organa koga čine predstavnici parlamenata država članica. U obiman aparat organa OEBS-a ulaze i Kancelarija za demokratske institucije i ljudska prava, Centar za prevenciju sukoba, Visoki komesar za nacionalne manjine i Predstavnik za slobodu medija.

133 „Trojku” su činili predsedavajući ministar inostranih poslova države u kojoj se održava sastanak, te ministar države bivše i buduće predsedavajuće u KEBS. Mandat predsedavajućeg traje jednu godinu.

72

Ideju o stvaranju Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju imale su i Istok i Zapad Evrope. Meñutim, dok su zemlje Zapadne Evrope za cilj imale stvaranje OEBS-a kao organizacije koja će se na meñunarodnom planu baviti zaštitom ljudskih prava i sloboda, Rusija je stvaranje OEBS-a videla kao instituciju za rešavanje antagonizama izmeñu dva vojna bloka koja nestaju.

134

Danas OEBS funkcioniše kao tipična meñunarodna organizacija, gde se za članice, bez konsenzusa ne mogu konstituisati meñunarodne obaveze. Ovakav način odlučivanja često je dovodio do blokada u radu pa se u slučaju spora iz konsenzusa izuzimaju strane u sporu.

Posle raspada SSSR-a i SFR Jugoslavije broj zemalja članica Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju iznosi 53. Službenici OEBS-a, kako stalni, tako i povremeni, uživaju imunitete, privilegije i olakšice kao i diplomatski agenti. Sedište OEBS-a nalazi se u Beču.

4.5. EVROPSKA UNIJA

Evropska unija je danas meñunarodna organizacija kontinentalnih pretenzija, koja ima 27 država članica, i sa mnogim karakteristikama koje je čine organizacijom sui generis. Evropska unija je od ideje do stvaranja organizacije sa trenutnim ovlašćenjima prošla složen proces integracija koji je praktične korake imao sredinom XX veka, a ideološke znatno ranije.

4.5.1. Politički i ekonomski aspekti evropskih integracija

Složeni meñunarodni odnosi posle okončanja Drugog svetskog rata nasledili su zadovoljstvo saveznika posle pobede nad fašističkom koalicijom. Podela Nemačke na zone uticaja Sjedinjenih Američkih Država, Velike Britanije i Francuske, sa jedne, i SSSR, sa druge strane, ubrzo je dovela do dijametralno različitih stavova o budućnosti Nemačke. Zapadna Nemačka, na zahtev Vlade SAD, uz saglasnost Velike Britanije i Francuske, dobila je samostalnost i Ustav integracijom teritorija koje su bile pod okupacionom vlašću te tri savezničke države.

Davanje nezavisnosti i formiranje Savezne Republike Nemačke dovelo je do konfrontacije na spoljnopolitičkom i ideološkom planu izmeñu SAD i SSSR-a, a potom i stvaranja Demokratske Republike Nemačke pod patronatom Sovjetskog Saveza. Navedene meñunarodne okolnosti diktirale su tempo integracionih saveza evropskih država u političkoj, vojno-bezbednosnoj i ekonomskoj sferi. Sve ekonomske meñunarodne organizacije regionalnog tipa osnovane posle Drugog svetskog rata izgrañivana su na univerzalnom principu poštovanja jednakosti i suverenosti država. Jedina meñunarodna organizacija zapadnoevropskih država toga doba, koja je po svom karakteru bila nadnacionalna bila je Evropska zajednica za ugalj i čelik.

4.5.2. Evropska zajednica za ugalj i čelik

Ugovor o osnivanju Evropske zajednice za ugalj i čelik potpisan je u Parizu 18. aprila 1951. Godine izmeñu Francuske, SR Nemačke, Italije, Belgije, Holandije i Luksemburga da bi, godinu dana kasnije, ratifikacijom stekao pravnu validnost. Načela za stvaranje evropske integracije za ugalj i čelik izneo je francuski ministar inostranih poslova Robert Šuman u svojoj deklaraciji 9. maja 1950. godine.

135

134 I dok je Varšavski pakt 90-tih godina prošlog veka prestao da postoji, NATO savez je izvršio transformaciju i utvrdio svoje ciljeve saglasno promenama u svetu i interesima SAD.

135 U stvari idejni kreator evropske ekonomske integracije šest država u oblasti uglja i čelika bio je francuski ekonomski diplomata Žan Mone, koji je osmislio razvoj zajednice na principima solidarnosti i ravnomernog razvoja.

73

Polaznu osnovu predstavljala je eliminacija francusko-nemačkih antagonizama, a prvi korak koji je, pored političkog imao i ekonomski koncept, je stvaranje zajedničke uprave i tržišta glavnog industrijskog energenta toga doba – uglja, i osnovne komponente u industriji oružija – čelika. Proizvodnja uglja i čelika predstavlja kapitalnu privrednu delatnost i zahteva velika ulaganja za koji strateški interes ima država, jer predstavlja osnovu ekonomskog razvoja zemlje. Ovakav položaj stvara odlične uslove za razvoj monopola, što je imalo negativne implikacije izmeñu dva svetska rata i bilo osnova za jačanje Nemačke i razvoj vojne industrije.

Posebno izražena kartelizacija i koncentracija preduzeća javila se u Rurskom basenu izmeñu dva rata, što je presudno uticalo na izgradnju Hitlerove vojne moći. Stoga, Šuman i Mone predlažu fuziju nacionalnih tržišta u jedno evropsko tržište uglja i čelika.

136

Stvaranje zajedničkog tržišta i nezavisne uprave jednako zastupljenih država članica sprečiće stvaranje nacionalnih i drugih monopola, pospešiti zajedništvo, ubrzati stabilan ekonomski rast privreda, pozitivno uticati na životni standard i stvoriti dobru ekonomsku osnovu za razvoj procesa integracije.

Ugovor o stvaranju Evropske zajednice za ugalj i čelik zaključen je na period od 50 godina, pa je EZUČ kao meñunarodnopravni subjekt prestao da postoji 2002. godine posle isteka ugovora. Supranacionalnost je ključni atribut koji odlikuje Evropsku zajednicu za ugalj i čelik i razlikuje se od drugih meñunarodnih organizacija ekonomskog tipa. Najvažniji organi Zajednice su: Visoka vlast, Savet ministara, Skupština i Sud.

Visoka vlast je organ koji je u funkcionisanju EZUČ imao najveća ovlašćenja i u njegov sastav je ulazio po jedan visoko stručan predstavnik svake države. Za izbor kandidata u Visoku vlast bila je neophodna saglasnost svih zemalja članica. U svom radu članovi Visoke vlasti, kao danas članovi Evropske komisije, bili su nezavisni od vlada država iz kojih potiču i od nje nisu primali instrukcije niti su mogli biti opozvani. Odluke i preporuke koje je donosila Visoka vlast bile su obavezne i direktno primenjive u svim državama članicama.

Nacionalni interesi u Evropskoj zajednici za ugalj i čelik bili su zaštićeni kroz Savet ministara, organ sa tipičnim sastavom i nadležnostima kao kod drugih meñunarodnih organizacija. Članovi Saveta iznosili su i branili interese svojih vlada. Organ koji je trebalo da opravda demokratski legitimitet meñunarodne organizacije je skupština EZUČ. Članove Skupštine Zajednice birali su nacionalni parlamenti država članica, a odluke Skupštine, kao i Saveta ministara, bile su uglavnom savetodavnog karaktera. Skupština je bila zadužena i za kontrolu Visoke vlasti, kojoj je 2/3 većinom mogla da izglasa i nepoverenje.

Sudsku funkciju u EZUČ obavljao je poseban Sud u čijoj nadležnosti je bila kontrola zakonitosti akata Visoke vlasti, ali i sprovoñenje i tumačenje ugovora o osnivanju Zajednice. Sud Zajednice bio je preteča Evropskog suda pravde. Pozitivni efekti funkcionisanja EZUČ stimulativno su delovali na proces integracija u zemljama Zapadne Evrope i potvrdili ispravnost Moneovih vizija o postupnosti stvaranja jedinstvene Evrope.

4.5.3. Evropska zajednica za atomsku energiju

Naučno-tehnološki progres je atomsku energiju već sredinom 60-tih godina izbacio u prvi plan kao energent budućnosti. To je bio i osnovni razlog što je šest država EZUČ-a 25. marta 1957. godine potpisalo ugovor o osnivanju Evropske zajednice za atomsku energiju (EUROATOM). Kao ciljevi novoformirane Evropske zajednice za atomsku energiju (EZAE) predviñeni su: stvaranje uslova za ubrzan rast grana atomske energije u mirnodopske svrhe, unapreñivanje istraživanja i razvoja u toj oblasti, olakšice pri ulaganju, uspostavljanje

136 Goldman B., Lyon-Caen A. Vogel L. „Droit commercialeuropeen Dalloz, 5 edition, 1994, str. 544 i 545.

74

jedinstvenih standarda zaštite i sigurnosti, primena prava svojine u pogledu specijalnih fosilnih materijala, omogućavanje redovnog i pravednog snabdevanja rudama i nuklearnim gorivom, stvaranje zajedničkog tržišta specijalizovanog meterijala i opreme i razvijanje programa za upotrebu atomske energije u mirnodopske svrhe.

137

Organizaciono ustrojstvo institucija Evropske zajednice za atomsku energiju koncipirano je po uzoru na EZUČ, s tim da je Komisija kao izvršni organ imala znatno manja ovlašćenja od Visoke vlasti, a zakonodavna ovlašćenja su preneta na Savet ministara.

Koncept posebnih izvršnih i zakonodavnih organa sve tri zajednice,138

čija su sedišta pri tom bila u Briselu i Luksemburgu, stvarao je niz praktičnih problema u redovnom funkcionisanju institucija. Do spajanja saveta ministara u jedan zajednički Savet, odnosno komisija i Visoke vlasti u Komisiju sve tri zajednice, došlo je donošenjem posebnog ugovora 1965. godine, koji je stupio na snagu 1967. godine. Na taj način ostvareno je funkcionalno jedinstvo zakonodavne i izvršne vlasti sve tri zajednice, dok su zajedničku funkciju Parlament i Sud obavljali od osnivanja Evropske ekonomske zajednice i Evropske zajednice za atomsku energiju. Posle usvajanja Ugovora o fuziji sve tri zajednice se u javnosti jedinstveno nazivaju Evropska zajednica, premda se meñunarodnopravni subjektivitet i način donošenja odluka u principu nije promenio. Naime, sada su jedinstveni organi Evropske zajednice prilikom odlučivanja donosili odluke za svaku zajednicu posebno.

4.5.4. Evropska ekonomska zajednica

Pozitivna iskustva u funkcionisanju Evropske zajednice za ugalj i čelik, ali carinske unije zemalja Beneluksa (Belgije, Holandije i Luksemburga), koji postoji još od 1948. godine, bili su razlog za inicijativu o proširenju integracionih procesa Evrope šestorice na trgovinsku saradnju, saobraćaj i atomsku energiju. Razlike u konceptualnom pristupu stvaranju Evropske ekonomske zajednice, koje je Velika Britanija imala u odnosu na zemlje „šestorke” isključile su je iz Rimskih ugovora. Velika Britanija se zalagala za koncept zone slobodne trgovine, ali u okviru Organizacije za evropsku ekonomsku saradnju, što je za zemlje EZUČ bilo neprihvatljivo.

Projekat ujedinjenja „šestorice” okončan je potpisivanjem Rimskih ugovora o osnivanju Evropske ekonomske zajednice i Evropske zajednice za atomsku energiju 1957. godine. Ugovor o osnivanju EEZ potpisan je na neodreñeno vreme i njime je organizacija stekla status meñunarodnopravnog subjekta.

139

Osnovna ideja osnivanja EEZ i EZAE bila je formiranje carinske unije u okviru Evropske ekonomske zajednice, smanjenje trgovinskih barijera u meñusobnoj razmeni zemalja članica i formiranje zajedničke carinske politike prema trećim državama. Ovakva trgovinska politika, nadalje, ima za cilj uspostavljanje zajedničkog tržišta i stvaranje uslova za slobodan protok roba, ljudi, usluga i kapitala, te usklañivanje drugih politika na nivou Zajednice.

Institucionalni okvir Evropske ekonomske zajednice koncipiran je po uzoru na Evropsku zajednicu za ugalj i čelik, uz odreñene razlike. Po uzoru na Evropsku zajednicu za ugalj i čelik Komisija je dobila izvršne prerogative i nadnacionalna ovlašćenja, ali daleko užeg dejstva od one koje je imala Visoka vlast. Savetu ministara, kao tipičnom organu meñunarodnih organizacija, data su zakonodavna ovlašćenja. Ingerencije Skupštine Evropske

137 Jovanović, M.: European Economic Integration – Limits and Prospects, Edward Elgar Cheltenham, 2004, str. 14.

138 Istovremeno sa osnivanjem EVROATOM-a potpisan je i ugovor o osnivanju Evropske ekonomske zajednice u Rimu, pa su od 1958. postojale tri ekonomske integracije šest evropskih država.

139 I ugovor o osnivanju Evropske zajednice za atomsku energiju zaključen je na neodreñeno vreme, a EVROATOM je stekao status meñunarodnopravnog subjekta. Oba Rimska ugovora stupila su na snagu 1. januara 1958. godine.

75

ekonomske zajednice bile su konsultativne i kontrolne u odnosu na Komisiju i Savet, dok je delatnost Suda bila kontrola sprovoñenja ugovora i njihovo tumačenje. Skupština sa sedištem u Strazburu i Sud Evropske zajednice za ugalj i čelik sa sedištem u Luksemburgu bili su zajednički organi sve tri zajednice. Saradnja komisija kao izvršnih organa i Saveta ministara kao zakonodavnih institucija tri zajednice odvijala se redovno i pored činjenice da su Komisije EEZ i EZUČ zasedale u Briselu, a Visoka vlast EZUČ u Luksemburgu.

Stvaranje zajedničkog evropskog tržišta šest zemalja EEZ postignuto je ukidanjem carina i drugih dažbina i taksi u meñusobnoj trgovini već 1968. godine. Uz uvoñenje zajedničke carinske tarife prema trećim državama zaokružen je projekat stvaranja carinske unije, a u javnosti i spoljnopolitičkoj komunikaciji EEZ je nazivana Zajedničkim evropskim tržištem narednih četvrt veka.

4.5.5. Reforme Ekonomske zajednice

U funkcionisanju Evropske ekonomske zajednice, a od Ugovora o fuziji organa i Evropske zajednice kao celine, bilo je ozbiljnih kriza i nesporazuma. Francuska se zalagala za konfederalnu evropsku zajednicu jakih i suverenih država što je za posledicu imalo blokadu odlučivanja ako je neka od država bila protiv odluke većine u Savetu ministara.

140

Sa druge strane, zemlje Beneluksa su se zalagale za federalnu koncepciju razvoja i prijem Velike Britanije čijim članstvom bi bila sprečena francuska hegemonija. Politička kriza našla se na dnevnom redu Konferencije na vrhu šestorice održane u Hagu 1969. godine i rezultirala je odlukom o proširenju Zajednice i odlukama o neophodnosti reformskih promena, te povećanju nadležnosti Parlamenta.

Pregovori o proširenju Evropske zajednice voñeni od 1970. do 1972. godine rezultirali su prijemom Velike Britanije, Irske i Danske u članstvo dok su grañani Norveške na referendumu odbili ulazak u Evropsku zajednicu. Razvoju zajedništva doprineli su i praktični politički potezi šefova država i vlada članova Zajednice. Oni su 1974. godine osnovali tj. ozvaničili Evropski savet kao organ Zajednice koji se održava najmanje dva puta godišnje. Zadatak Evropskog saveta, koji je praktično samit šefova država i/ili vlada članica Evropske zajednice, je utvrñivanje političkih smernica razvoja i ubrzanje integracionih procesa Zajednice. Povodi za reformske procese na polju ekonomije bili su očigledni. Privreda Zajednice bila je u očitoj krizi koja se manifestovala kroz pad produktivnosti, povećane troškove proizvodnje i smanjenje konkurentske sposobnosti u odnosu na kompanije iz SAD i Japana, čime je ceo koncept integracije evropskih država doveden u pitanje.

Politika širenja Evropske zajednice prijemom novih država članica nastavljena je 1981. godine, kada je status desete države Evropske zajednice dobila Grčka, a pet godina kasnije i dve države sa Iberijskog poluostrva – Španija i Portugal. Uporedo sa politikom širenja, odnosno prijema novih država članica, odvijao se i proces političkih i ekonomskih reformi.

U političkom smislu Jedinstveni evropski akt, koji je donet 1986. godine, je verifikovao političke ambicije Zajednice, u sferi ekonomije nastavio reformski proces, a u domenu institucionalnog prava Zajednice utvrdio trase jačanja nadnacionalnih elemenata u odlučivanju i izboru njenih organa.

141

Jedinstveni evropski akt (JEA) je zacrtao izgradnju jedinstvenog tržišta kao višu fazu tržišnog privreñivanja od zajedničkog tržišta, te stvaranje monetarne unije. Evropski

140 Kao posledica ovakvog političkog koncepta Francuzi su tražili da svoje odluke Savet ministara donosi jednoglasno, pa su rad Zajednice tokom 1965. godine blokirali neučestvovanjem u radu Saveta politikom tzv. „prazne stolice”.

141 Avramović, N.: Pravo Evropske unije, Pravni fakultet za privredu i pravosuñe, Novi Sad, 2009, str. 38.

76

parlament je 1979. godine prvi put konstituisan na neposrednim izborima u državama članicama, a JEA mu je proširio krug ovlašćenja davanjem zakonodavnih i nadležnosti iz domena spoljne politike čineći ga organom sa nadnacionalnim ovlašćenjima. Kroz JEA Evropski savet je dobio pravni osnov za svoje delovanje. Jedinstveni evropski akt je značajno ograničio jednoglasnost u donošenju odluka Saveta ministara, koji je do tada neretko blokirao sistem odlučivanja čineći Zajednicu inertnom i nedovoljno efikasnom. Većinsko odlučivanje od 1987. godine postalo je pravilo u postupku donošenja odluka Saveta ministara. Jedinstveni evropski akt je predvideo osnivanje Prvostepenog suda, koji zajedno sa Evropskim sudom pravde čine pravosudni sistem Evropske zajednice.

4.5.6. Osnivanje i struktura Evropske unije

Proces reformi Evropske zajednice u ekonomskoj sferi odvijao se manje- -više u kontinuitetu, kako kroz sprovoñenje politika produbljavanja odnosa, tako i kroz politiku širenja Zajednice na nove države članice. Prvi pokušaji stvaranja političke i odbrambene zajednice zapadnoevropskih država iz pedesetih godina prošlog veka nisu realizovani zbog neusaglašenih političkih interesa. Ideja o razvoju političke integracije oživljena je Jedinstvenim evropskim aktom, kao preteči zajedničke spoljne i bezbednosne politike, ali i zacrtane dalje ekonomske reforme.

Kao rezultat političkih, društvenih i ekonomskih usaglašavanja u februaru 1992. godine dvanaest država članica Evropske zajednice potpisale su u Mastrihtu Ugovor o osnivanju Evropske unije. Ugovor iz Mastrihta predstavlja nadgradnju koncepta Evropske zajednice sa svoje tri zajednice koje objedinjava. Proces ratifikacije ugovora zbog različitih procedura u zemljama članicama potrajao je do 1. novembra 1993. godine, kada je Ugovor stupio na snagu.

142

Prema Ugovoru iz Mastrihta struktura Evropske unije najčešće se uporeñuje sa hramom od tri stuba. Prvi stub su u momentu prihvatanja ugovora, pa do 2002. godine činile tri evropske zajednice.

143

S obzirom da je Evropska unija preuzela tri zajednice, kao i njihove zajedničke institucije i organe, a da pri tom nema svoje posebne organe proizilazi zaključak o „jedinstvenom institucionalnom okviru”

144

sva tri stuba Unije. Organi Evropske zajednice, kao i ona sama, konstitutivni su deo Unije i jedinstveni okvir odlučivanja u okviru prava i dužnosti Evropske unije, te su sva pitanja iz njihove nadležnosti preneta u prvi stub Unije.

Demokratski legitimitet Evropske zajednice/unije povećan je kroz institucionalne reforme organa. Ugovorom je osnovan novi savetodavni organ Unije, Komitet regiona, pa Finansijski sud, koji je ustanovljen sa zadatkom da vrši računovodstvenu kontrolu trošenja sredstava. Delokrug pitanja o kojim Savet ministara Evropske unije odlučuje kvalifikovanom većinom umesto konsenzusom je proširen, a mandat Komisije je sa četiri povećan na pet godina, dok su nadležnosti Parlamenta u zakonodavnoj sferi povećane. Generalno, prvi, osnovni stub Evropske unije odlikuje način odlučivanja koji potencira nadnacionalni i nezavisni karakter Unije.

Na taj način je konfederalistički princip koji se u konstituisanju i funkcionisanju meñunarodnih organizacija ispoljava kroz koordinaciju nacionalnih politika ustupio prvenstvo federalističkom. Mastriški ugovor je, naime, išao u pravcu izgradnje nadnacionalnog koncepta organizacije koji predviña izgradnju zajedničke politike i donošenje odluka zasnovanih na

142 Ratifikacija Ugovora iz Mastrihta bila je dovedena u pitanje u Danskoj, gde su bila potrebna dva referenduma za njegovo prihvatanje, pa i Nemačkoj, gde je Ustavni sud potvrdio pravnu valjanost Ugovora o osnivanju Evropske unije.

143 Evropska ekonomska zajednica, Evropska zajednica za atomsku energiju i Evropska zajednica za ugalj i čalik koja je 2002. godine prestala da postoji.

144 Član 3. Ugovora o osnivanju Evropske unije.

77

ograničenom državnom suverenitetu.

Za razliku od prvog, drugi i treći stub Evropske unije, kao način funkcionisanja organa pretpostavljaju odgovornost država članica za formulisanje i sprovoñenje politike Unije, koja se gradi na usklañivanju nacionalnih interesa. Dakle, drugi i treći stub Evropske unije počivaju na meñudržavnoj saradnji država članica, koja je jasno orijentisana ka konsenzusu. Ovde dominiraju oblici odlučivanja na meñuvladinom nivou, a time jednoglasnost u Savetu ministara i dalje predstavlja pravilo kod usvajanja odluka, dok je uloga Komisije i Parlamenta značajno ograničena.

145

Drugi stub Evropske unije predstavlja zajednička spoljna i bezbednosna politika, a njeni konstitutivni elementi su: očuvanje zajedničkih vrednosti, interesa i nezavisnosti, bezbednost, solidarnost, očuvanje mira, meñunarodna saradnja, jačanje demokratije i kvaliteta života i poštovanje ljudskih prava i osnovnih sloboda. Većinsko odlučivanje je predviñeno kao mogućnost pod uslovom da se odvija u saglasnosti sa opšteprihvaćenim smernicama Evropskog saveta, koji odluke donosi jednoglasno. Najznačajnije odluke u sferi spoljne i bezbednosne politike Evropske unije donosi Evropski savet, koji je pokretač reformi i zajedničkih akcija. Organ Unije u čijoj je nadležnosti donošenje odluka po tekućim poslovima je Savet ministara EU.

Treći stub Evropske unije predstavlja policijska i pravosudna saradnja u krivičnim predmetima. Ona za cilj ima stvaranje prostora slobode, bezbednosti i prava grañanstva EU, a služi i kao dodatno sredstvo za dostizanje kvaliteta i obezbeñenje unutrašnjeg tržišta.

Ovaj cilj treba da se postigne prvenstveno pomoću tri različita sredstva:

1) putem tešnje saradnje izmeñu policijskih, carinskih i drugih nadležnih organa država članica i uključivanja Evropske policijske službe (Europol);

2) putem tešnje saradnje pravosudnih organa;

3) putem usklañivanja krivičnih propisa u državama članicama.

Poslednje dve mere obuhvaćene su pojmom saradnje pravosudnih organa u krivičnim predmetima.

146

Otvaranje unutrašnjih granica izmeñu zemalja članica Evropske unije sa ciljem pospešivanja razvoja slobode kretanja ljudi, roba, usluga i kapitala kao negativnu posledicu imalo je drastično smanjenje bezbednosnih i kontrolnih mera nastalih ukidanjem pograničnih kontrola. Ugovor iz Mastrihta je potvrdio potrebu za policijskom saradnjom naročito u oblastima borbe protiv nelegalne trgovine drogom, radioaktivnim i nuklearnim supstancama, krijumčarenja ljudi, trgovine belim robljem, terorizma, pranja novca, dečije pornografije i falsifikovanja.

4.5.7. Reforme Evropske unije

Ugovor iz Mastrihta, kao osnivački akt meñudržavnog karaktera koji je neposredno po usvajanju ratifikovalo 12 država članica Evropskoj uniji nije dao svojstvo subjekta meñunarodnog prava. Iako prepoznatljiva kao poseban meñunarodni entitet u globalnim razmerama za Evropsku uniju se ne može pouzdano tvrditi ni da je meñunarodna organizacija, a još manje država sa elementima federalnog ili konfederalnog ureñenja. Iz ovakvog negativnog odreñenja nesumnjivo proizilazi heterogen pravni položaj i svojstva Unije koji ukazuje da u momentu stvaranja države osnivači nisu imali, jasnu predstavu o budućnosti i perspektivi Unije. Ovakav zaključak sledi i kao rezultat objektivnog tumačenja teksta

145 Udo Didrihs, Vesels, V.: Evropska unija od A do Š, K. Adenauer, 2005, str. 116 i 117. 146 Miler P.K., Graf Kainer: Evropa od A do Š, Konrad Adenauer, Beograd, 2005, str. 307.

78

ugovora, koji je uobičajen u meñunarodnom javnom pravu, ali i subjektivnog tumačenja koje polazi od namere ugovornih strana, koji se koristi u grañanskom pravu.

Ideja o pravnom subjektivitetu Evropske unije bila je, naravno, prisutna u momentu zaključenja ugovora u Mastrihtu. Meñutim, države članice su smatrale da bi davanje subjektiviteta Evropskoj uniji smanjivalo kompetencije država članica u oblasti zajedničke spoljne i bezbednosne politike i saradnje u oblasti pravosuña i unutrašnjih poslova, što nije bio interes članica u tom trenutku.

Ni kasniji pokušaji prilikom zaključivanja Sporazuma iz Amsterdama i Nice nisu odagnale dilemu i Unija nije de iure dobila pravni subjektivitet sve do zaključivanja i ratifikacije Sporazuma u Lisabonu iz 2007. godine. Iako je de iure stekla meñunarodnopravni subjektivitet lisabonskim sporazumom, de facto EU je od svog formiranja zaključivala meñunarodne sporazume sa državama i meñunarodnim organizacijama, donosila svake godine budžet i sticala i raspolagala imovinom, što su generalno odlike meñunarodnopravnih subjekata.

Kao sui generis sledbenik Evropske zajednice i Unija je nastavila proces reformi dvostrukim kolosekom. Proces širenja Unije nastavljen je 1995. godine prijemom Švedske, Finske i Austrije u punopravno članstvo, što je zahtevalo, pored ostalog, i adekvatnu reformu institucija. Sporazum iz Amsterdama 1997. godine

147

kao odgovor na promenjene okolnosti predvideo je reformu institucija kroz povećanje demokratičnosti odlučivanja i efikasnosti delovanja u uslovima članstva 15 država.

Dalji proces reformi EU nastavljen je Sporazumom iz Nice, koji je zaključen 2001, a stupio na snagu 2003. godine. Primenu Sporazuma iz Nice pratilo je peto proširenje Evropske unije, a na ekonomsko-finansijskom planu početak rada monetarne unije, ustanovljenje evra kao zajedničke valute i uspostavljanje evro-zone. Istovremeni prijem deset novih država u Evropsku uniju 2004. godine označen je kao politika „velikog praska”.

148

Sporazum iz Nice izvršio je novu preraspodelu glasova u Parlamentu i umesto 700 poslanika, koliko je predviñao Sporazum iz Amsterdama, maksimalan broj poslanika limitirao na 732. Šesto proširenje Evropske unije usledilo je 1. januara 2007. godine i u članstvo su primljeni Bugarska i Rumunija, posle neuspelog referenduma o prihvatu Predloga Ustava za Evropu 2005. godine.

4.5.8. Sporazum iz Lisabona

Sledeći ideju da Uniju treba razvijati ili ugasiti kao oblik meñunarodnog organizovanja, šefovi država i vlada država članica rešili su da inoviraju neuspeli proces donošenja Ustava iz 2004. godine. Konsenzus je postignut na samitu lidera država članica kada je 13. decembra 2007. godine potpisan Ugovor o funkcionisanju Evropske unije u Lisabonu. Koncept transformacije Evropske unije u jedinstvenu državnu strukturu, zasnovan na Predlogu Ustava Evropske unije je propao, a Sporazum iz Lisabona, čini se, nema za cilj stvaranje složene države, već dalju reformu Zajednice više država. Doduše, konsenzus oko prihvatanja Sporazuma iz Lisabona nije postignut lako, jer na prvom referendumu u Irskoj većina grañana je bila protiv, pa je stupanje na snagu Sporazuma prolongirano za kraj 2009. godine.

Sporazum iz Lisabona doneo je niz reformskih odluka. Unija je dobila svog predsednika koga biraju šefovi država i vlada država članica na dve i po godine, umesto rotirajućeg predsedavajućeg koga svakih šest meseci smenjuju države članice po utvrñenom redosledu.

147 Sporazum iz Amsterdama usvojen je 1997. godine, a na pravnu snagu stupio je 1. maja 1999. godine posle ratifikacije.

148 Prvog maja 2004. godine članice Evropske unije postale su: Estonija, Letonija, Litvanija, Poljska, Češka, Slovačka, Slovenija, Mañarska, Kipar i Malta.

79

Funkciji Visokog predstavnika za spoljne poslove i bezbednost dodata je i funkcija komesara za spoljne poslove, pa Evropska unija, kao i sve države, praktično dobija i funkciju ministra spoljnih poslova.

U cilju povećanja efikasnosti Evropske komisije kao izvršnog organa smanjen je broj komesara i predviñeno je da Komisija počev od 2014. godine neće imati 27 članova, koliko ima danas kada svaka država članica ima po jednog predstavnika. Članovi Komisije će se birati na osnovu ravnopravnog sistema rotacije, koji jednoglasno utvrñuje Evropski savet, a stav je da broj evropskih komesara ne prelazi 2/3 broja država članica, što bi u ovom trenutku značilo da Komisija ne bi smela da ima više od 18 komesara. Pravo legislativne inicijative, koje je bilo u isključivoj nadležnosti Evropske komisije, po Sporazumu ili Lisabona, ima i jedna četvrtina država članica.

Odredbe o spoljnoj politici i bezbednosti i po Lisabonskom ugovoru su van komunitarnog prava pa, prema tome, i van nadležnosti Evropskog suda pravde. Novina u segmentu spoljne politike i bezbednosti je isticanje klauzule o solidarnosti i zajedničkoj odbrani. Unija i države članice u slučajevima elementarnih nepogoda, prirodnih kataklizmi i terorističkih napada na neku od zemalja članica, preduzimaju mere solidarnosti svim raspoloživim sredstvima. Solidarnost na delu iskazana je poslednje tri godine, kada je državama koje su pretrpele najteže posledice usled globalne finansijske krize dodeljena pomoć od strane Evropske unije.

149

U domenu zajedničke odbrane Ugovor iz Lisabona predviña saradnju u okviru posebne Evropske agencije za odbranu, ali i formiranje jedinica za hitne intervencije koje bi delovale na bazi šire saradnje zemalja članica.

Lisabonski sporazum je otklonio jednu dilemu, koja je stvorena osnivačkim ugovorom iz Mastrihta – Evropska unija je dobila i formalnopravno status meñunarodnopravnog subjekta. Ustanovljenjem meñunarodnopravnog subjektiviteta stvorena je pravna pretpostavka za jačanje spoljnopolitičkog i pravnog kapaciteta Unije na kreiranje meñunarodnih odnosa.

149 Finansijska kriza pogodila je sve države EU, a posebno Grčku. To je primoralo zemlje EU da saniraju grčki deficit u iznosu od preko 300 milijardi evra, što je izazvalo dosta nesuglasica meñu državama članicama, ali i pokrenulo zahtev za odgovornijim ponašanjem država evrozone.

80

V REŠAVANJE SPOROVA

1. MIRNO REŠAVANJE MEðUNARODNIH SPOROVA

Meñunarodna saradnja, ali i konflikti koji je neizbežno prate, osnovne su razvojne determinante meñunarodnog prava. Štaviše, destruktivna uloga meñunarodnih sporova, kriza, pa i ratova, usporila je razvoj meñunarodne zajednice i brži napredak naroda i država. Otuda se i neophodnost izgradnje mehanizama mirnog rešavanja sporova, ukoliko neposredni pregovori strana u konfliktu ne bi dali rezultate, javila relativno rano. Prvi multilateralni meñunarodni ugovori koji su predviñali odredbe o mirnom rešavanju sporova bile su Haške konvencije o mirnom rešavanju sporova iz 1899. i 1907. godine. I Društvo naroda čiji je nastanak proizvod krize u meñunarodnim odnosima, a ono samo pokušaj stvaranja organizacije za održavanje mira i bezbednosti, delom je odgovorilo svojoj nameni. U okviru Društva naroda usvojen je Ženevski protokol o mirnom rešavanju meñunarodnih sporova 1924. godine, a Skupština Društva naroda usvojila je 1929. godine Generalni akt o mirnom rešavanju meñunarodnih sporova.

Posle Drugog svetskog rata Povelja Ujedinjenih nacija predstavlja institucionalni akt najvišeg meñunarodnog značaja koji promoviše mir i bezbednost u svetu. Od meñunarodnih ugovora regionalnog dejstva treba pomenuti i Evropsku konvenciju o mirnom rešavanju sporova iz 1957. i Konvenciju o koncilijaciji i arbitraži u okviru Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju iz 1992. godine.

Generalno, meñunarodni sporovi mogu da se rešavaju mirnim i prinudnim sredstvima. Kako je Poveljom Ujedinjenih nacija rešavanje meñudržavnih sporova putem rata zabranjeno o mirnom rešavanju sporova govori se uglavnom sa dva aspekta. I teorija i meñunarodna praksa, uglavnom, stoje na stanovištu da postoji diplomatski i pravosudni način mirnog rešavanja sporova. Razlika izmeñu njih sastoji se u složenosti postupka, izboru izvora za presuñenje i, naročito, u obimu u kom su sporne strane u obavezi da prihvate odluke koje proizilaze iz sprovedenog postupka.

150

2. DIPLOMATSKI NAČINI REŠAVANJA SPOROVA

Diplomatija kao delatnost u užem smislu vezuje se za spoljnopolitičku aktivnost države prema drugoj državi ili prema meñunarodnoj organizaciji, kao subjektu meñunarodnog prava.

151

Kao aktivnost diplomatija podrazumeva širok spektar dejstava koji se razlikuju po nivou i broju učesnika, predmetu opštenja, načinu realizacije i značaju i posledicama po meñunarodne odnose.

U diplomatske načine za mirno rešavanje sporova spadaju: direktni diplomatski pregovori,

150 Više o mirnom rešavanju sporova: Tomšić I. „Mirno rešavanje sporova”, Jugoslovenska revija za meñunarodno pravo broj 2/1958, str. 292–293.

151 Avramović N.: Diplomatsko i konzularno pravo, Privredna akademija, Novi Sad, 2006, str. 9.

81

dobre usluge, posredovanje, mirenje i anketne (istražne) komisije.

Diplomatski pregovori, ako je kriterijum podele broj učesnika, mogu da budu dvostrani ili bilateralni i višestrani ili multilateralni. Pregovori su u materijalnom smislu pretpostavka, a u procesnom prvi korak ka mirnom rešavanju sporova. Vode ih ovlašćeni predstavnici suverenih država na ravnopravnoj osnovi, a pozitivna odlika im je veća fleksibilnost u traženju rešenja spora, mogućnost, ali ne i obaveza, primene meñunarodnog prava i neopterećenost formalnom procedurom postupka. Pretpostavka uspešnosti diplomatskih pregovora je kompromisno rešenje, koje treba da neutrališe subjektivnost strana u sporu, kao lošu stranu pregovaranja. U slučaju neuspeha pregovora rešenje spora može se naći u nekoj od ostalih načina rešavanja sporova.

Multilateralni diplomatski pregovori vode se u okviru meñunarodnih organizacija ili na meñunarodnim konferencijama i kongresima.

Dobre usluge predstavljaju jedan od načina diplomatskog rešavanja sporova koji podrazumeva učešće treće neutralne države (ili istaknutih pojedinaca), koje savetom ili na drugi način strane u konfliktu dovode u kontakt u cilju rešavanja i postizanja adekvatnog rešenja. Inicijativu za angažovanje treće strane sa ciljem pružanja dobrih usluga mogu da daju strane u sporu ili pak treća strana. Bitna odrednica dobrih usluga, koja ih razlikuje od posredovanja, je činjenica da treća strana ne učestvuje u procesu pregovoranja, već isključivo u uspostavljanju kontakta strana u sporu.

Istorija diplomatije beleži niz uspešnih pružanja dobrih usluga od strane trećih koji su doveli do rešavanja meñunarodnih konflikata.

152

U ulozi treće strane pored država i istaknutih pojedinaca često se nañu i Ujedinjene nacije, koje preko Saveta bezbednosti nude dobre usluge. Iako je u praksi bilo pokušaja institucionalizacije dobrih usluga

153

meñunarodna praksa pokazuje da su se dobre usluge gotovo bez izuzetka pružale zavisno od iskazane potrebe od slučaja do slučaja ili ad hoc. Dejstvo dobrih usluga prestaje uspostavljanjem pregovaračkog procesa izmeñu strana u sporu ili, pak, neuspostavljanjem istih.

Posredovanje ili medijacija je oblik diplomatskog načina rešavanja sporova mirnim putem u kom treća strana u ulozi posrednika aktivno učestvuje u postupku prevladavanja oprečnih interesa strana u sporu. U ulozi posrednika mogu se naći treće, odnosno države koje nisu u sporu ili, pak, istaknuti pojedinci. Predlog za angažovanje posrednika mogu da daju strane u sporu ili, pak, treće države ili meñunarodne organizacije. Ipak, za angažovanje posrednika u nekom sporu neophodna je saglasnost stranaka u sporu. Posrednik je, za razliku od trećeg koji pruža dobre usluge, neposredni učesnik pregovora i on pruža aktivne predloge za rešavanje spora, čije usvajanje je ipak u kompetenciji strana u sporu. Posredovanje u nekim sporovima može da bude i rezultat, odnosno posledica ugovornih odredbi, koje su stranke prihvatile kao način rešavanja eventualnih sporova koji proiziñu iz primene ugovora. U ulozi posrednika može da se nañe jedno ili više lica (država). Kao slučajevi kolektivnog posredovanja u posebno važnim konfliktima organizuju se meñunarodni kongresi ili konferencije.

154

Meñunarodnu praksu novijeg doba155

odlikuje posredovanje u kom aktivno

152 Dobre usluge predsednika SAD dovele su 1905. godine do okončanja Rusko-japanskog rata i zaključenja mirovnog ugovora u Portsmautu. Zahvaljući dobrim uslugama rešen je i teritorijalni spor izmeñu Tajlanda i Francuske 1946. godine.

153 Tako je Jugoslavija 1950. godine podnela Generelnoj skupštini UN predlog za formiranje stalnog komiteta za dobre usluge, ali se o istom Generalna skupština nije izjasnila.

154 Bezbednosna pitanja Evrope u drugoj polovini XIX veka rešena su kroz održavanje Berlinskog kongresa 1878. godine, kao specifičan vid kolektivnog posredovanja.

155 Prilikom sukoba na prostoru bivše SFR Jugoslavije tokom devedesetih godina prošlog veka formirana je tzv. Kontakt grupa (u kojoj su pored ostalih učešeće uzeli i SAD, Velika Britanija i Rusija) koja je posredovala izmeñu strana u sukobu. Rezultat posredovanja je zaključenje Dejstonsko-pariskog mirovnog sporazuma iz 1995. godine, kojim je okončan rat u BIH.

82

učešće uzimaju Ujedinjene nacije. Pored Saveta bezbednosti čija uloga u očuvanju mira i bezbednosti je neupitna, sve više se u ulozi posrednika nalazi generalni sekretar Ujedinjenih nacija. Osnovna komparativna prednost medijacije u odnosu na druge načine rešavanja sporova mirnim putem leži u njenom neformalnom karakteru i postupku koji je osloboñen proceduralnih ograničenja.

Anketne komisije su institucionalizovane kao mehanizam za iznalaženje rešenja mirnim putem u meñunarodnim sporovima još Haškim konvencijama iz 1899. i 1907. godine. Po pravilu se koriste ukoliko diplomatski načini rešavanja sporova ne daju rezultat, a za cilj imaju ispitivanje i rasvetljavanje činjenica koje su predmet konflikta. Anketne komisije, dakle, formiraju se kao nezavisan, nepristrasan i stručan organ sastavljen od predstavnika trećih država koji treba da utvrdi sve relevantne okolnosti nastanka spora. O utvrñenim činjenicama komisija podnosi izveštaj stranama. Izveštaj nema obavezujući karakter, a njegov značaj i težinu procenjuju stranke u sporu.

Meñunarodna praksa pokazuje da anketne komisije mogu da imaju stalni i ad hoc karakter, kao i da im države nerado ukazuju poverenje. Kao način za utvrñivanje činjenica prilično često se koriste u sporovima koji potiču iz graničnih incidenata. Generalna skupština i Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija u skladu sa Poveljom imaju ovlašćenja da stranama u sporu preporuče anketne komisije.

Mirenje ili koncilijacija je relativno nov način rešavanja meñunarodnih sporova mirnim putem. Za razliku od diplomatskih načina koncilijacija je proceduralno složeniji modus rešavanja sporova, jer podrazumeva aktivno učešće treće strane u rešavanju spora. Izmiritelj, pored toga što utvrñuje činjenično stanje poput anketne komisije, ulazi i u pravni meritum konflikta i strankama predlaže rešenje spora. Predloženi način rešavanja spora, meñutim, ne obavezuje stranke, što je istovremeno i osnovna razlika izmeñu arbitraže i koncilijacije. Doduše, postoji izuzetak od navedenog pravila. Naime, neki višestrani meñunarodni ugovori daju obaveznu snagu izveštajima komisije za mirenje izjednačavajući je sa obavezujućim dejstvom arbitražne odluke.

156

Ulogu koncilijatora najčešće vrši kolektivno telo čijeg člana ili članove imenuju stranke, dok predsedavajućeg članovi komisije biraju sporazumno.

Kako mirenje ima elemente i diplomatskog i sudskog načina rešavanja sporova, a pri tom je veoma fleksibilno, relativno brzo je dobilo meñunarodnu verifikaciju kao način rešavanja sporova. Mnogi višestrani meñunarodni ugovori predvideli su je kao način rešavanja sporova,

157

koji po pravilu prethodi sudskom način.

Ukoliko postupak mirenja ne donese rezultat, stranke u roku od mesec dana mogu pribeći arbitražnom rešavanju spora. Pošto je postupak mirenja uglavnom neobavezujućeg karaktera, a iznet je pred komisiju za mirenje u situaciji da je prethodno pokrenut sudski postupak za rešavanje spora, komisija za mirenje će odložiti razmatranje spora dok se sud ne izjasni o sukobu nadležnosti.

Obaveza mirnog rešavanja meñunarodnih sporova jedan je od osnovnih principa ustanovljenih Poveljom UN. Generalna skupština i Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija ovlašćeni su da raspravljaju o svim pitanjima koja se tiču održavanja meñunarodnog mira i bezbednosti na inicijativu bilo koje države članice ili nečlanice ili generalnog sekretara. U slučaju da spor može da ugrozi meñunarodni mir i bezbednost bezuslovna je obaveza država

156 Odredbe o obaveznosti izveštaja za mirenje koncilijatora sadrže Konvenciju o režimu plovidbe Dunavom iz 1948, Mirovni ugovor izmeñu Italije i Jugoslavije iz 1947. godine.

157 Koncilijacija je kao način rešavanja sporova mirnim putem predviñena Konvencijom o eliminaciji svih oblika rasne diskriminacije iz 1965, Paktu o grañanskim i političkim pravima čoveka iz 1966. godine, Konvenciji o ugovornom pravu iz 1969. godine, Konvenciji o meñunarodnoj odgvornosti za štetu koju prouzrokuju kosmički objekti iz 1971, Konvenciji o zaštiti ozonskog omotača...

83

da isti iznesu pred Savet bezbednosti. U toj situaciji odluke Ujedinjenih nacija su obavezujuće za strane u sporu, dok u svim ostalim situacijama stranama u sporu ne može da bude nametnuto rešenje.

3. SUDSKI NAČIN REŠAVANJA SPOROVA

Pored diplomatskog načina meñunarodni sporovi se mogu rešavati mirnim načinom putem suda. U najopštijem smislu pod meñunarodnim sudskim organima podrazumevaju se stalni meñunarodni sudovi i arbitraže. Osnovna razlika izmeñu diplomatskog i sudskog načina rešavanja sporova mirnim putem sadržana je u složenijoj proceduri rasprave, sa jedne strane, i obaveznosti presude kao konačnog rešenja spora donete od treće strane, i dok su kod diplomatskih načina treće strane dovodile u vezu stranke u sporu, utvrñivale relevantne činjenice, vodile postupak mirenja, pa i predlagale rešenja spora, a konačnu odluku o rešenju konflikta donosile strane u sporu, kod sudskog načina rešavanja sporova konačnu presudu donosi sud ili arbitraža, a strane u sporu su dužne da je izvrše. Dakle, kod sudskog načina rešavanja sporova sud ili arbitraža spor rešavaju primenom prava na konkretan slučaj.

Pri tom, treba naglasiti da postoje odreñene razlike izmeñu arbitražnog i sudskog načina rešavanja sporova. Te razlike se manifestuju u sledećem:

Prvo, stranke u arbitražnom postupku su u situaciji da biraju arbitre (jednog ili dva zavisno od broja članova veća)

158

dok kod meñunarodnih sudova, po pravilu, to nije slučaj.159

Drugo, stranke u arbitražnom postupku imaju veću slobodu izbora pravnih pravila na osnovu kojih će veće rešiti spor, kao i da se u nedostatku pravnih pravila odluče na primenu principa ex aequo et bono. Suñenje po načelu pravičnosti ni u kom slučaju ne znači neprimenu prava.

Treće, arbitražni postupak je manje formalan od procedure koja je predviñena kod Meñunarodnog suda pravde ili nekog drugog meñunarodnog suda.

Četvrto, sud postoji kao stalna i unapred odreñena institucija dok arbitraža može da egzistira i kao stalna ali i kao ad hoc način rešavanja sporova osnovana radi ešavanja samo konkretnog spora.

4. ARBITRAŽA

Arbitraža predstavlja način za rešavanje sporova izmeñu država i drugih meñunarodnih subjekata od strane izabranih sudija koji na osnovu poštovanja prava donose obaveznu i, po pravilu, konačnu presudu za strane u sporu.

160

Smatra se da je prvi slučaj i osnova arbitražnog rešavanja meñudržavnih sporova na principima koji važe danas bio Ugovor o prijateljstvu, trgovini i plovidbi izmeñu SAD i

158 U slučaju da arbitražno veće broji tri člana, po jednog arbitra biraju strane u sporu, a predsednika veća biraju arbitri. U situaciji da veće broji pet članova svaka od strana u sporu imenuje dva arbitra od kojih je jedan, po pravilu, državljanin strane u sporu, a arbitri biraju predsedavajućeg veća.

159 Kod Meñunarodnog suda pravde stranke neposredno mogu da biraju tzv. ad hoc sudiju u konkretnom sporu, ali su njegove mogućnosti zaštite interesa stranke proceduralno ograničene.

160 Pravilo koje je u meñunarodnom javnom pravu prisutno da su arbitraže nadležne za rešavanje sporova izmeñu država nije isključivo. Tako su u praksi arbitražni sudovi rešavali sporove izmeñu država i meñunarodnih organizacija i država i privatnih korporacija (spor izmeñu SSSR i Lena Goldfiels kompanije iz 1925. godine).

84

Velike Britanije (Jay Treaty) iz 1974. godine. Inače, prvi meñunarodni ugovor koji se pominje u istoriji je neka vrsta arbitražnog sporazuma izmeñu sumerskih gradova Lagoše i Ume.

161

Praksa arbitražnog načina rešavanja sporova bila je razvijena i u antičkoj Grčkoj, a znatno manje u Srednjem veku, da bi moderne postavke dobila krajem XVIII veka.

Poseban značaj za razvoj arbitražnog rešavanja sporova imaju Haške konvencije o mirnom rešavanju sporova. Na Prvoj haškoj konferenciji 1899. godine osnovan je Stalni arbitražni sud sa ciljem da rešava sporove izmeñu država članica, ali i država-nečlanica na osnovu sporazuma. Sedište Stalnog arbitražnog suda je u Hagu, a sud ima Stalni administrativni savet i Biro kao stalne organe. Članstvo Stalnog administrativnog saveta čine diplomatski predstavnici država članica, a predsedava mu ministar inostranih poslova Holandije, dok je Biro administrativni organ, tj. sekretarijat Suda. Iako osnovan sa velikim ambicijama Stalni arbitražni sud nije ostvario značajniju arbitražnu praksu, ali je sa druge strane doprineo nastanku stalnih meñunarodnih sudova. Dobar deo presuda doneo je arbitar pojedinac, ali Haškom konvencijom o mirnom rešavanju sporova iz 1907. godine utvrñen način izbora tri, odnosno pet arbitara, što je dodatno razrañeno Generalnim aktom.

Pravni osnov za uspostavljanje nadležnosti meñunarodne arbitraže leži u dobrovoljnom pristanku strana na takav način rešavanja spora i izvršenje obaveze koja proizilazi iz presude. Pristanak strana na arbitražu može se dati putem arbitražne klauzule, kao dela dvostranog ili višestranog ugovora za sve buduće sporove koji proisteknu iz tih ugovora. Arbitraža se može ugovoriti kao način rešavanja spora koji je već nastao povodom izvršenja nekog meñunarodnog ugovora kroz zaključivanje arbitražnog kompromisa. Arbitražni kompromis je, prema tome, meñunarodni ugovor koji strane odreñuju predmet spora, način imenovanja arbitara, pa i pravna pravila na osnovu kojih će se rešiti spor, pravila postupka, rok za izricanje presude, jezik na kom će se postupak voditi i izreći presuda, sedište rada... Arbitražnim kompromisom se mogu propisati pravila za rešavanje konkretnog slučaja, ili se, pak, pozvati na primenu konkretnog meñunarodnog prava.

U slučaju da su odredbe arbitražnog kompromisa i ugovora o arbitraži nejasne ili nepotpune, arbitri primenjuju opšta pravna načela i običajna pravna pravila. Stranke kompromisom mogu ugovoriti odlučivanje na osnovu načela pravičnosti (ex aequo et bono), ali mogu naložiti i arbitrima da propišu buduće pravno ureñenje odnosa meñu stranama. Ukoliko kompromis ne sadrži nikakve odredbe koje bi bile osnov za odlučivanje, arbitražni sud će spor rešiti na osnovu opštih pravila meñunarodnog prava.

Prilikom rešavanja spora arbitri su vezani predmetom koji je definisan arbitražnim sporazumom. Arbitražni postupak je, u principu, u pisanom obliku, a samo izuzetno, ukoliko se strane dogovore ili, pak, to odluči arbitar, održava se i usmena rasprava. Usmena rasprava se, u principu, vodi uz isključenje javnosti, ukoliko arbitar uz saglasnost strana u sporu ne odluči drugačije. U arbitražnom postupku svaku od strana zastupa agent koji je u svojstvu službenog predstavnika svoje vlade. Zastupniku (agentu) u radu mogu da pomažu advokati i savetnici.

Arbitražni postupak se okončava presudom koja je pravosnažna i, po pravilu, je i konačna ukoliko strane ne ugovore drugačije. Presuda se donosi većinom glasova i sadrži obrazloženje. Saopštava se na javnoj sednici kojoj prisustvuju strane u sporu. Ukoliko strane u sporu ne prisustvuju izricanju presude iste se javno objavljuje i od tog trenutka njeno dejstvo je obavezujuće. Izvršenje presude obaveza je strana u sporu u skladu sa opštim načelom meñunarodnog prava pacta sunt servanda. Naknadna tumačenja nejasne presude daje arbitražno veće koje je istu i donelo.

Prilikom arbitražnog rešavanja sporova i donošenja presuda moguće je nastupanje

161 Bartoš, M. op. cit. str. 57.

85

okolnosti koje mogu da budu razlog za pokretanje postupka dokazivanja ništavosti presude. Razlog za ništavost presude može da bude ništavost kompromisa ili ugovora o arbitraži, bitno prekoračenje nadležnosti arbitražnog veća, u pogledu predmeta spora ili osnova za odlučivanje, bitna povreda postupka, korupcija člana arbitražnog veća ili donošenje presude bez obrazloženja. U meñunarodnoj praksi ovakve situacije su, na sreću, retke, ali u slučaju njihovog nastupanja to je razlog za pokretanje novog arbitražnog postupka ili pokretanje postupka pred nekim stalnim meñunarodnim sudom.

Učešće umešača u arbitražnom postupku moguće je uz pristanak strana u sporu i odluku predsedavajućeg, pod uslovom da intervenijent dokaže svoj pravni interes. U tom slučaju presuda arbitražnog suda biće obavezujuća i za državu intervenijenta.

5. MEðUNARODNI SUDOVI

Izgradnju meñunarodnog pravnog sistema pratio je, doduše ne tako konzistentan i uspešan kao izgradnja pravnog sistema kod država na unutrašnjem planu, i proces formiranja meñunarodnih sudova. Najpre su, shodno regionalnoj prirodi meñunarodnog udruživanja, stvarani sudovi za rešavanje svih vrsta meñunarodnih sporova tog regiona, da bi potreba za izgradnjom svetskog meñunarodnopravnog poretka rezultirala osnivanjem suda čiji je zadatak očuvanje univerzalnog meñunarodnog pravnog poretka. Bez obzira na personalnu i teritorijalnu nadležnost zadatak svih meñunarodnih sudova bio je tumačenje i primena opštih pravila na konkretne slučajeve.

Istorija meñunarodnog prava beleži da je prvi stalni meñunarodni sud regionalnog karaktera bio Centralnoamerički sud, koji je osnovan Konvencijom iz 1907. godine na period od deset godina.

162

Prvi meñunarodni sud formiran u okviru univerzalne organizacije je Stalni sud meñunarodne pravde nastao 1920. godine usvajanjem Statuta Suda od strane Saveta Društva naroda. Stalni sud meñunarodne pravde delovao je kao sud opšte nadležnosti u periodu od 1922. do 1940. godine kada je Nemačka izvršila okupaciju Holandije.

163

Meñunarodni sud pravde, kao jedan od šest glavnih organa Ujedinjenih nacija, osnovan je 1945. godine, a njegov statut sastavni je deo Povelje UN.

Značajno unapreñenje multilateralnih odnosa u periodu posle Drugog svetskog rata doprinelo je stvaranju niza političkih i ekonomskih meñunarodnih organizacija, a sa njima i više stalnih meñunarodnih sudova sa specijalizovanom nadležnošću. Nadležnost tih sudova odreñena je osnivačkim multilateralnim ugovorima i proteže se, po pravilu, na države ugovornice, odnosno članice tih organizacija i pravnim i fizičkim licima iz tih država.

Evropski sud za ljudska prava, sa sedištem u Strazburu, osnovan je Evropskom konvencijom o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda iz 1950. godine. Deluje kao pravosudna instanca Saveta Evrope, meñunarodne političke organizacije koja okuplja trenutno 47 evropskih država. Nadležan je za povrede prava iz obredbi Konvencije i protokola koji su doneti kao dopuna Konvencije.

Slične nadležnosti ima i Meñuamerički sud za ljudska prava koji je osnovan Američkom

162 Države Centralne Amerike, i to: Gvatemala, Honduras, Kostarika, Nikaragva i El Salvador osnovale su Konvencijom sud na 10 godina sa namerom da se njegovo dejstvo produži. Centralnoamerički sud je, meñutim, radio samo u periodu od 1908. do 1917. godine i za to vreme doneo deset odluka.

163 U tom periodu Sud je izrekao 31 presudu i dao 27 savetodavnih mišljenja. Statut Suda ratifikovale su u startu 32 države, da bi u momentu faktičkog prestanka rada ratifikaciju izvršilo 50 država članica. Stalni meñunarodni sud pravde formalno je ukinut 1946. godine, kada je ukinuto i Društvo naroda.

86

konvencijom za ljudska prava iz 1969. godine. Sedište Meñuameričkog suda je u San Hozeu u Kostariki, a uz Sud deluje i Meñuamerička komisija za ljudska prava.

U okviru današnje Evropske unije deluje Evropski sud pravde sa sedištem u Luksemburgu. Evropski sud pravde pravni je sledbenik Suda Evropske zajednice za ugalj i čelik, pa Suda Evropske zajednice, a od 1993. godine je pravosudni organ Evropske unije nadležan, pored ostalog, i za tumačenje odredbi osnivačkih ugovora i za sporove izmeñu država članica.

Meñunarodni sud za pravo mora ustanovljen je 1996. godine kao sud specijalne nadležnosti Konvencijom o pravu mora iz 1982. godine. Sedište Suda nalazi se u Hamburgu.

Nezavisno sudsko telo nadležno za zločine genocida, ratne zločine, zločine protiv čovečnosti i zločin agresije je Stani meñunarodni krivični sud osnovan Rimskim statutom iz 2002. godine. On je nezavisno meñunarodno sudsko telo i deluje van sistema Ujedinjenih nacija. Za razliku od Stalnog meñunarodnog krivičnog suda u okviri sistema Ujedinjenih nacija deluju dva ad hoc tribulala, i to: Haški tribunal za bivšu SFR Jugoslaviju i Tribunal za Ruandu. Navedeni krivični sudovi nisu, meñutim, nadležni da presuñuju sporove izmeñu država.

6. MEðUNARODNI SUD PRAVDE

Meñunarodni sud pravde je glavni sudski i jedan od šest najvažnijih organa Ujedinjenih nacija. Sud deluje u skladu sa Statutom koji je zasnovan na Statutu Stalnog suda meñunarodne pravde i sastavni je deo Povelje UN. Shodno navedenom svi članovi UN su istovremeno i strane Statuta Meñunarodnog suda pravde. Država koja nije članica UN može da postane strana Statuta Meñunarodnog suda pravde pod uslovima koje odredi Generalna skupština na preporuku Saveta bezbednosti.

Meñunarodni sud pravde sastoji se od 15 nezavisnih sudija, koje u složenom postupku biraju Generalna skupština i Savet bezbednosti sa liste lica koju su predložile nacionalne grupe Stalnog arbitražnog suda. Mandat sudija traje devet godina, sa mogućnošću reizbora, a svih 15 sudija moraju biti različitog državljanstva. Za sudije se predlažu istaknuti pravnici visokih moralnih osobina, koji ispunjavaju uslove za obavljanje najviših sudskih funkcija u njihovim zemljama ili su poznati pravni stručnjaci u oblasti meñunarodnog prava.

Svake tri godine biraju se petorica novih sudija i na taj način obezbeñuje kontinuitet rada Suda. Za vreme trajanja svoga mandata sudije ne mogu biti smenjene osim ako su po jednoglasnom mišljenju ostalih sudija prestali da ispunjavaju tražene uslove. U vršenju pravosudne funkcije sudije uživaju diplomatske privilegije i imunitete, kao i šefovi diplomatskih misija, dok predsednik Suda ima pravo prvenstva nad doajenom diplomatskog kora u Hagu.

Predsednik i podpredsednik biraju se iz reda sudija na period od tri godine, sa pravom izbora na još jedan trogodišnji mandat. Sudske, diplomatske i administrativne funkcije u ime Suda obavlja sekretar koga imenuje Meñunarodni sud pravde.

Ako Sud u veće ne uvrsti nijednog sudiju koji je državljanin stranaka u sporu, svaka od tih stranaka može pristupiti izboru jednog sudije za taj slučaj koji mora ispunjavati kriterijume za izbor stalnih sudija.

164

Statutom predviñene obaveze Sud vrši u punom sastavu ili u većima. Kada odlučuje u punom sastavu za kvorum je neophodno devet sudija. Zavisno od predmeta spora Sud može

164 Član 31. Statuta Meñunarodnog suda pravde.

87

da radi u većima od tri ili pet sudija. Prema Statutu165

kada se bavi radnim ili sporovima u vezi sa tranzitom i saobraćajem, Sud odlučuje u većima od trojice sudija. Takoñe Sud ima pravo da, zavisno od konkretnog spora, obrazuje veće čiji broj sudija će uskladiti sa strankama u sporu.

Statut omogućava Sudu da svake godine u cilju ekspeditivnosti postupka formira veće od pet sudija koji će, uz saglasnost stranaka u sporu, odlučivati u skraćenom postupku. Skraćeni postupak podrazumeva voñenje spora bez usmenog dela postupka.

6.1. NADLEŽNOST MEðUNARODNOG SUDA PRAVDE

Stranke u postupku koji se vodi pred Meñunarodnim sudom pravde mogu da budu samo države. Iako pravna i fizička lica ne mogu da imaju status stranke u postupku pred Meñunarodnim sudom dosadašnja sudska praksa pokazuje da je u značajnom broju sporova diplomatsku zaštitu potraživanja pojedinaca svojih državljana preuzimala njihova država u svojstvu tužioca.

Pretpostavka za uspostavljanje nadležnosti Meñunarodnog suda pravde pored prihvatanja Statuta Suda je i pristanak država. Bez pristanka država u sporu nema ni uspostavljanja nadležnosti Suda. Sud, meñutim, može odlučivati i u sporovima u kojima jedna ili obe države nisu stranke Statuta, ali samo pod uslovom da je ta, odnosno obe države, deponovala svoju izjavu o prihvatanju nadležnosti u skladu sa Statutom kod sekretara Suda. Inače, saglasnost na nadležnost Suda stranke mogu dati za neki spor koji već postoji, ili u pogledu budućih sporova koji mogu nastati.

Nadležnost Meñunarodnog suda pravde se prostire na sve sporove koje stranke iznesu pred njega, a isto tako i na sve slučajeve posebno predviñene u Povelji Ujedinjenih nacija ili u važećim ugovorima i konvencijama.

166

Pravilo je da Sud sporove rešava u skladu sa meñunarodnim pravom. Pri tom Sud primenjuje opšte i posebne meñunarodne konvencije priznate od strana u sporu, meñunarodne običaje, opšta pravna načela priznata od strane civilizovanih naroda i, kao pomoćno sredstvo za utvrñivanje pravnih pravila, sudske odluke i doktrinu najpozvanijih stručnjaka javnog prava raznih naroda. Statut, meñutim, dopušta mogućnost da, ako to stranke u sporu izričito zatraže, spor reši po načelu pravičnosti (ex aequo et bono), što se do danas nije dogodilo.

Statut takoñe predviña jednostranu izjavu prihvata fakultativne klauzule, tj. nadležnosti Suda za buduće sporove sa svakom drugom državom koja je prihvatila istu obavezu. Na bazi uzajamnosti, i bez posebnog sporazuma uspostavlja se nadležnost Suda o svim pravnim sporovima koji se odnose na: a) tumačenje nekog ugovora; b) svako pitanje meñunarodnog prava; c) postojanje bilo koje činjenice koja bi, ako se utvrdi, predstavljala kršenje neke meñunarodne obaveze; d) prirodu ili obim obeštećenja zbog kršenja neke meñunarodne obaveze.

167

Nadležnost Meñunarodnog suda pravde u postupku rešavanja sporova se, prema tome, gradi na sporazumu stranaka.

U nadležnosti Meñunarodnog suda pravde je i davanje savetodavnog mišljenja o svakom pravnom pitanju na zahtev Generalne skupštine, Saveta bezbednosti ili drugih organa i specijalizovanih ustanova koje na to ovlasti Generalna skupština UN.

168

Ova nadležnost Suda zasnovana je direktno na odredbama Povelje Ujedinjenih nacija, ali i Statuta koji Sudu daje diskreciono pravo da postupi ili ne po tom zahtevu.

169

165 Član 26. stav 1. Statuta Meñunarodnog suda pravde. 166 Član 36. stav 1. Statuta Meñunarodnog suda pravde. 167 Član 36. stav 2. Statuta Meñunarodnog suda pravde. 168 Član 96. Povelje Ujedinjenih nacija. 169 Član 65. Statuta Meñunarodnog suda pravde.

88

6.2. POSTUPCI PRED MEðUNARODNIM SUDOM PRAVDE

S obzirom na predmet i stranke koje mogu da pokrenu postupak pred Meñunarodnim sudom pravde uslovno razlikujemo dva osnovna postupka. Prvi je, de facto, postupak koji se vodi izmeñu država sa odlikama parničnog postupka, a, drugi, postupak koji Sud vodi povodom davanja savetodavnog mišljenja na zahtev Saveta bezbednosti, Generalne skupštine ili nekog organa ili specijalizovane agencije UN po ovlašćenju Generalne skupštine.

Savetodavni postupak se može okončati proglašenjem savetodavnog mišljenja ili, pak, povlačenjem zahteva za davanje savetodavnog mišljenja od strane podnosioca. Ukoliko se postupak okončava davanjem savetodavnog mišljenja, što je najčešći slučaj, proglašenje mišljenja se vrši na javnoj sednici kojoj prisustvuju podnosioci zahteva i predstavnici država i meñunarodnih organizacija koje su neposredno zainteresovane za savetodavno mišljenje o pravnom pitanju. Savetodavno mišljenje Suda nije pravno obavezujućeg karaktera, ali značaj institucije koja ga donosi daje mu meñunarodni kredibilitet.

Postupak koji se vodi pred Sudom, a povodom spora izmeñu država, predstavlja, u stvari, parnični postupak predviñen Statutom, odnosno Poslovnikom Suda. Postupak se vodi, saglasno sporazumu stranaka, na jednom od dva službena jezika Suda – francuskom ili engleskom, ili pak po zahtevu stranke i odobrenju Suda na nekom trećem jeziku. Postupak pred Sudom počinje saopštavanjem (notifikacijom) kompromisa obe stranke ili pismenom tužbom upućenom sekretaru koji sadrže predmet spora i stranke u sporu. Stranke u sporu predstavljaju zastupnici kojima Sud dostavlja sve spise o sporu. Agentima pred Sudom mogu pomagati savetnici i advokati.

Osnovni postupak u kom se utvrñuje meritum spora sastoji se iz pismenog i usmenog dela. U pisanoj fazi postupka Sudu i strankama u sporu dostavljaju se podnesci, protivpodnesci, odgovori, dokazni spisi i isprave. Navedeni akti dostavljaju se, pored ostalih, i sekretaru Suda i u vreme pismenog dela postupka imaju poverljiv karakter.

Usmeni postupak sastoji se u saslušanju svedoka, veštaka, zastupnika, savetnika i advokata pred Sudom.

170

Usmenom raspravom rukovodi predsednik, u slučaju njegove sprečenosti podpredsednik, a ako su obojica sprečeni da predsedavaju, predsedava najstariji sudija. Usmena rasprava pred Sudom je javna. Javnost se može isključiti na zahtev strana u sporu ili po odluci Suda. Uobičajeno je da prvi govori zastupnik tužitelja, premda red izlaganja može da bude utvrñen sporazumom stranaka ali i odlukom Suda. Svedoci i veštaci pre davanja iskaza polažu zakletvu, a njihovo ispitivanje vrše zastupnici i advokati strana u sporu pod kontrolom predsednika Suda. Nakon završetka dokaznog postupka Sud zaključuje usmenu raspravu i Sud se povlači na većanje o odluci. Većanje Suda je tajno, a odluke se donose većinom prisutnih sudija. U slučaju jednake podele glasova, predsednik ili sudija koji ga zamenjuje ima odlučujući glas.

171

Presuda se objavljuje na javnoj sednici čitanjem i ima obavezujuće dejstvo samo prema strankama u sporu i u odnosu na konkretan slučaj. Presuda je konačna i stranke na nju nemaju pravo žalbe. U situaciji kada presuda u celini ili delimično ne predstavlja jednodušno mišljenje sudija, svaki sudija je ovlašćen da dâ odvojeno mišljenje.

172

Dakle, odvojeno mišljenje je izraz negativnog glasanja u Veću i neslaganja sa izrekom presude i njenim obrazloženjem. Za razliku od odvojenog mišljenja, sudija može da izrazi i individualno mišljenje, pri čemu se slaže sa izrekom, ali ne i argumentima iznetim u obrazloženju.

Prihvatanjem nadležnosti Meñunarodnog suda pravde stranke su se obavezale i na izvršavanje njegovih presuda. Ukoliko stranka u sporu ne ispuni obaveze nametnute

170 Član 43. stav 5. Statuta Meñunarodnog suda pravde. 171 Član 55. stav 2. Statuta Meñunarodnog suda pravde. 172 Član 57. Statuta Meñunarodnog suda pravde.

89

presudom Suda, druga stranka se može obratiti Savetu bezbednosti u čijoj nadležnosti je davanje preporuke ili izricanje mera koje bi trebalo preduzeti u cilju izvršenja presude.

Presude Meñunarodnog suda pravde mogu se podvrći reviziji samo u slučaju da se radi o otkriću neke nove odlučne činjenice koja nije bila poznata pre izricanja presude ni Sudu ni stranci u sporu koja zahteva obnovu, a da nepoznavanje te činjenice nije posledica nemarnosti. Subjektivni rok za reviziju iznosi šest meseci od otkrića ove činjenice, a objektivni je deset godina od dana izricanja presude.

Parnični postupak pred Sudom može biti, pored presude, okončan i povlačenjem tužbe i poravnanjem stranaka.

Povlačenje tužbenog zahteva od strane tužioca moguće je pod sledećim kumulativno ispunjenim uslovima. Prvo, da je tužilac pismeno obavestio Sud o odustanku od tužbenog zahteva. Drugo, da tužena strana do podnošenja obaveštenja o odustanku od tužbenog zahteva nije preduzela nijednu parničnu radnju. I, treće, da Sud donese naredbu o prekidu postupka i brisanju spora iz Upisnika. U slučaju da je tužena strana preduzela neku parničnu radnju do prijema obaveštenja od odustanku od tužbe, Sud odreñuje rok u kom se tužena strana ima izjasniti o predloženom prekidu postupka. Ukoliko tužena strana prihvati prekid ili se ne izjasni u predviñenom roku postupak se prekida. U slučaju prigovora tužene strane postupak se nastavlja.

Pre donošenja presude stranke mogu u svakom trenutku postupka sklopiti sporazum o poravnanju o čemu obaveštavaju Sud. Sporazum o poravnanju sačinjava se u pisanoj formi i dostavlja Sudu koji donosi rešenje o prekidu postupka i brisanju spora iz Upisnika.

6.3. SPOREDNI POSTUPCI

Pored osnovnog postupka koji za cilj ima rešavanja spora u meritumu, neka uzgredna pitanja, koja su od značaja za rešenje spora, rešavaju se u sporednim postupcima pred Meñunarodnim sudom pravde. U sporedne ili incidentne postupke spadaju: postupak u vezi sa prethodnim prigovorima, postupak u vezi sa privremenim merama i postupak intervencije treće države u spor.

Prethodni prigovor podnosi, po pravilu, tužena strana u roku koji je predviñen za dostavljanje odgovora na tužbu. Ulaže se u pisanom obliku i njime se osporava nadležnost Suda ili opravdanost tužbe.

173

Podnošenje prethodnih prigovora ima za posledicu suspendovanje osnovnog postupka, pa Sud traži izjašnjenje tužioca po prigovoru, a potom zakazuje usmenu raspravu po prigovorima. Na kraju sporednog postupka po prigovorima Sud izriče presudu kojom može usvojiti prigovore u celosti i proglasiti se nenadležnim (tada je odlučen i osnovni spor u meritumu) ili, pak, odbaciti sve ili neke prethodne prigovore i nastaviti rešavanje osnovnog spora.

Postupak izdavanja privremenih mera zaštite može da se pokrene u bilo kojoj fazi glavnog postupka. Zahtev za izricanje privremenih mera, po pravilu, podnosi tužilac, ali je ta mogućnost ostavljena i Sudu. Zaštita prava i interesa koji su predmet spora je razlog za pokretanje postupka za izdavanje privremenih mera. Postupak je hitan, a za cilj ima sprečavanje daljeg pogoršavanja sporne situacije. O zahtevu za preduzimanje privremenih mera može da se izjasni i druga strana do okončanja usmene rasprave. Sud u ovom sporednom postupku odlučuje naredbom i nije ograničen zahtevom za sprovoñenje privremenih mera. Naredba ima pravno obavezujuće dejstvo i pored stranaka dostavlja se i Savetu bezbednosti.

173 Sud ne bi bio nadležan u slučaju nepostojanja kompromisa, dok bi tužbeni zahtev bio neprihvatljiv u situaciji da tužilac nema pravni interes u sporu.

90

Pravo treće države da interveniše, tj. da se umeša u parnicu pred Sudom, njihovo je legitimno pravo. Statut Meñunarodnog suda pravde predviña pravo na intervenciju treće države po dva osnova. U prvom slučaju treća država može da podnese zahtev Sudu za intervenciju ukoliko smatra da će njen pravni interes biti povreñen u sporu koji se vodi. U zahtevu za intervenciju treća država treba da obrazloži cilj intervencije i svoj pravni interes koji je ugrožen kroz spor suprotstavljenih strana. Ukoliko sud dopusti intervenciju treće države u parnici presuda ima obavezujuće dejstvo i za umešača.

Drugi osnov za intervenciju treće strane u parnici imamo kod višestranih meñunarodnih ugovora. Naime, ukoliko je predmet spora dve parnične strane tumačenje ili pravo iz višestranog ugovora, svaka od strana ugovornica ima pravo intervencije u toj parnici. Treća država koja želi da interveniše po tom osnovu dužna je dostaviti Sudu izjavu o intervenciji do okončanja pismenog dela postupka. Presuda u postupku u kom je učešće uzeo i intervenijent jednako obavezuje kako parnične strane tako i umešača.

91

VI DIPLOMATSKO I KONZULARNO PRAVO

DIPLOMATSKO PRAVO

Diplomatsko i konzularno pravo predstavlja deo meñunarodnog javnog prava. Predmet izučavanja diplomatskog i konzularnog prava su pravna pravila koja regulišu odnose izmeñu država, država i meñunarodnih organizacija i unutar meñunarodnih organizacija.

Nastanak i razvoj diplomatskog i konzularnog prava vezuje se za formiranje prvih država, ali pravu ekspanziju ostvaruje tek u prvoj polovini XX veka, kada je svest o potrebi organizovanog funkcionisanja meñunarodne zajednice rezultirala osnivanjem meñunarodnih organizacija univerzalnog karaktera. Istorija diplomatskog i konzularnog prava na meñunarodom nivou beleži prve značajne dokumente početkom XIX veka, kada je na Bečkom kongresu donet Pravilnik o rangu diplomatskih predstavnika (Bečki reglman), koji je 1918. godine Protokolom iz Ahena dopunjen.

Moderno diplomatsko i konzularno pravo kodifikovani su usvajanjem niza meñunarodnih konvencija koje čine osnovu i predstavljaju izvor savremenog diplomatskog i konzularnog prava. Na predlog Komisije Ujedinjenih nacija za meñunarodno pravo , koje je sačinjeno na inicijativu Jugoslavije 1961. godine izvršena je kodififikacija savremenog diplomatskog prava donošenjem Bečke konvencije o diplomatskim odnosima. Dve godine kasnije, 1963. godine, takoñe u Beču, izvršena je kodifikacija konzularnog prava donošenjem Konvencije o konzularnim odnosima.

Pored dve navedene konvencije, značajan izvor diplomatskog prava su Konvencija o specijalnim misijama iz 1969. godine, Konvencija o sprečavanju i i kažnjavanju krivičnih dela protiv lica pod meñunarodnom zaštitom, uključujući i diplomatske agente iz 1973. godine, Bečka konvencija o predstavljanju država u njihovim meñusobnim odnosima sa meñunarodnim organizacijama univerzalnog karaktera iz 1975. godine. Navedenih pet konvencija čini savremeni corpus diplomaticus odnosno predstavlja kodifikaciju diplomatskog i konzularnog prava, te reguliše materiju specijalnih i stalnih misija, uključujući posebno i meñunarodnu zaštitu diplomata.

Pored osnovnih dokumenata značajne izvore diplomatskog prava čine i: Konvencija o privilegijama i imunitetima specijalizovanih agencija iz 1947. godine i Konvencija i o privilegijama i imunitetima Ujedinjenih nacija iz 1946. godine, te Sporazum o sedištu Ujedinjenih nacija zaključen izmeñu OUN i Sjedinjenih Američkih Država iz 1947. godine. Navedenim izvorima svakako treba dodati i Povelju Ujedinjenih nacija, statute specijalizovanih agencija UN, te brojne bilateralne konvencije i meñunarodne sporazume.

92

1. POJAM I VRSTE DIPLOMATIJE

Neodvojivi deo diplomatskog i konzularnog prava predstavlja diplomatija kao društvena kategorija i kompleksan i višeznačan pojam. Nastanak diplomatije vezuje se, takoñe, za formiranje prvih država, što mu pored istorijsko- -društvene daje i pravnu komponentu. Sama reč „diplomatija” vodi poreklo od grčke reči diploma i etimološki označava akt suverena presavijen na pola. Diplomatija od najranijih dana podrazumeva pregovore na najvišem nivou dobijajući na taj način, pored ostalog, atribut meñunarodne, odnosno meñudržavne delatnosti.

Diplomatija kao delatnost u užem smislu vezuje se za spoljnopolitičku aktivnost države prema drugoj državi ili prema meñunarodnoj organizaciji, kao subjektu meñunarodnog prava. Diplomatija kao delatnost, u širem smislu, prevazilazi koncept spoljnopolitičke delatnosti subjekta meñunarodnog prava i meñunarodnih odnosa. Pod diplomatijom u najopštijem smislu, u narodnom govoru, podrazumeva se sposobnost, spretnost odnosno umešnost u voñenju nekog posla.

174

Nema sumnje da je diplomatija i kao delatnost, a naročito kao organizacija, konstitutivni elemenat spoljne politike koju pravna država vodi u meñunarodnoj komunikaciji sa drugim državama ili meñunarodnim organizacijama kao subjektima meñunarodnih odnosa. Koncept spoljne politike svake države utvrñuju njeni izvršni i zakonodavni organi saglasno osnovnom pravnom i političkom aktu svake zemlje – Ustavu, pa je ona u tom smislu i odraz unutrašnje političke i ekonomske i opšte društvene stvarnosti. Tako utvrñeni osnovni ciljevi spoljne politike ostvaruju se kroz diplomatsku aktivnost nadležnih državnih organa koji predstavljaju i zastupaju interese država u meñunarodnim odnosima.

1.1. BILATERALNA I MULTILATERALNA DIPLOMATIJA

U zavisnosti od kriterijuma klasifikacije postoji nekoliko vrsta diplomatije. S obzirom na činjenicu da li u diplomatskoj aktivnosti učestvuju predstavnici dve ili više država, razlikuju se bilateralna i multilateralna diplomatija.

175

Bilateralna diplomatija je oblik meñunarodnih odnosa izmeñu dve države bilo da se odvija kroz povremene ili stalne diplomatske kontakte. Prvi oblici bilateralne diplomatije datiraju iz vremena i pre formiranja prvih država, a formu stalne diplomatske misije dobijaju u XVI veku. U modernom konceptu razvoja i organizacije država i meñunarodne zajednice bilateralna diplomatija predstavlja osnov za pripremu i izradu nacrta meñunarodnih dokumenata i nezaobilazni deo ostvarenja i primene meñunarodnih pravila. Rad diplomatskih službi na bilateralnom nivou baza je i za kasnije postizanje saglasnosti šefova država ili vlada koja nastaje kao rezultat pregovora stalne, povremene ili samit diplomatije. O neophodnosti bilateralne, uprkos ekspanzije multilateralne diplomatije u poslednjih pola veka govori podatak da se broj predstavništava, a ni broj diplomatskih agenata koji učestvuju u bilateralnoj diplomatiji, ne smanjuje.

Diplomatski odnosi izmeñu više država ili multilateralna diplomatija dobijaju na značaju osnivanjem meñunarodnih organizacija univerzalnog karaktera, najpre Društva naroda, a potom, posle Drugog svetskog rata, i Organizacije ujedinjenih nacija i drugih meñunarodnih organizacija. Istorija diplomatije beleži prve oblike multilateralne diplomatije još u Starom veku, a pravi početak je XIX vek kada su kroz meñunarodne dogovore velike sile kreirale odnose na evropskom kontinentu. Uticaj velikih sila na oblikovanje meñunarodne politike od tada do danas menjao je forme i intenzitet, a nadmoć argumenata sile nad snagom argumenata

174 Stojsković M.: Predgovor knjige Miodraga Mitića „Diplomatija – delatnost, organizacija, veština, profesija”, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1999, str. 1.

175 Avramović N.: Diplomatsko i konzularno pravo, Privredna akademija, Novi Sad, 2006, str. 15.

93

u manjoj ili većoj meri odlika je bipolarnog sveta u periodu posle Drugog svetskog rata, ali i perioda razvoja savremenog globalnog društva.

Globalizacija privrede, politike i prava daje novi podsticaj razvoju multilateralne diplomatije kroz procese kodifikacije i unifikacije, a pad Berlinskog zida 1989. godine simbolični je početak izgradnje savremenog unipolarnog sistema meñunarodnih političkih i privrednih odnosa.

1.2. STALNA I AD HOC DIPLOMATIJA

Ukoliko je kriterijum za podelu diplomatije vremenski period u kome se spoljnopolitičke aktivnosti obavljaju, diplomatija se deli na stalnu i ad hoc diplomatiju. Stalna diplomatija podrazumeva otvaranje i funkcionisanje stalnih diplomatskih misija država članica u okviru Ujedinjenih nacija i drugih meñunarodnih organizacija i, naravno, diplomatsko-konzularnih predstavništava u državi prijema. Stalne diplomatske misije i akreditovana diplomatsko-konzularna predstavništva osnov su organizacije i funkcionisanja svake diplomatske službe. Za razliku od stalne diplomatske službe, koja je proizvod novije istorije, ad hoc diplomatija stara je koliko i civilizacija.

176

Povremene ili specijalne misije u odnosima izmeñu država, a i u odnosima izmeñu država i meñunarodnih organizacija, sredstvo su i način za ostvarivanje različitih, posebno spoljnotrgovinskih ciljeva meñunarodnih subjekata. Činjenica da izmeñu država pri tom postoji stalni, institucionalni oblik diplomatskih odnosa je bez značaja. S obzirom na to da se specijalne misije formiraju u cilju realizacije odreñenog zadatka u tačno odreñenom ograničenom vremenskom intervalu, ad hoc diplomatija u teoriji i praksi slovi kao efikasna i svrsishodna diplomatska aktivnost.

1.3. SAMIT I POSREDNIČKA DIPLOMATIJA

Samit diplomatija ili diplomatija na vrhu je forma diplomatske aktivnosti koja podrazumeva učešće šefova država ili vlada svih ili više suverenih zemalja. Kongresi velikih sila na kojim su njihovi suvereni u XIX veku krojili sudbinu evropskih naroda i granica država bili su uvertira moderne samit diplomatije druge polovine XX i početka XXI veka. Krize manifestovane u dva svetska rata u XX veku inicirale su konferencije velike trojice u Teheranu, Jalti i Potsdaunu i trasirale eru diplomatije na vrhu i značaj lidera svetskih sila u kreiranju meñunarodne politike.

Diplomatija na vrhu ispoljava se u formi bilateralne (uz učešće šefova država ili vlada dve države) i multilateralne (uz učešće lidera tri ili više država ili vlada) diplomatije. Samit diplomatija je neretko i institucionalizovana i egzistira kao stalna ili redovna (poput redovnih godišnjih sastanaka, (npr. Grupe G-7 odnosno G-8) na multilateralnom planu i redovnih polugodišnjih, na primer nemačko-francuskih samita na predsedničkom bilateralnom nivou.

Pored stalne, samit diplomatija veoma je značajna i kroz ad hoc diplomatiju koja se ispoljava i kroz bilateralni i multilateralni oblik. Ad hoc samiti na vrhu, meñutim, mnogo su češći kao ceremonijalni ili komemorativni, nego kao oblici rešavanja nekog važnog spoljnopolitičkog pitanja. Samit diplomatija unela je i ličnu notu u strogi diplomatski protokol, koji je uobičajen u diplomatskoj komunikaciji pri rešavanju najsloženijih pitanja

176 „Neki autori tvrde da je nastala u davna vremena, kada su naši preci shvatili da je korisnije da saslušaju poruku susednog plemena nego da pojedu njenog donosioca (kako je do tada bilo uobičajeno)” citat iz knjige Mitić M. Diplomatija kao sredstvo za promociju, ostvarivanje i zaštitu poslovnih interesa, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 2003, str. 8.

94

spoljne politike.177

Diplomatsko posredovanje izmeñu dve (ili više) suprotstavljenih država od strane posrednika iz neutralne zemlje u cilju pronalaženja kompromisa u rešavanju spornog pitanja naziva se posrednička ili šatl diplomatija. Posrednik, pored prenošenja poruka izmeñu strana sa suprotnim interesima, prenosi i stavove meñunarodne zajednice i, naravno, zemlje koja ga je akreditovala.

2. ORGANI DRŽAVE U MEðUNARODNIM ODNOSIMA

Države i meñunarodne organizacije kao subjekti meñunarodnog prava meñusobno opšte preko svojih organa, čiji status, ovlašćenja i obaveze subjekti utvrñuju unutrašnjim zakonodavstvom, odnosno usvojenim pravnim pravilima. Ovlašćenja organa predstavljanja subjekata meñunarodnog prava utvrñena su i ograničena, pored unutrašnjih popisa, i prihvaćenim pravilima meñunarodnog prava.

Državu kao subjekta meñunarodnog prava u meñunarodnim, dakle diplomatskim, odnosima predstavljaju: šef države, predsednik Vlade, ministarstvo inostranih poslova, diplomatsko-konzularna predstavništva i specijalne misije.

Šef države, predsednik Vlade i ministar inostranih poslova spadaju u takozvane unutrašnje organe država, čiji su izbor, nadležnosti, obaveze i odgovornosti propisani unutrašnjim zakonodavstvom zemlje. Stoga se i stepen ovlašćenja, naziv i delokrug nadležnosti razlikuje od države do države, premda po meñunarodnom pravu sve izjave i istupi navedenih organa proizvode jednake pravne posledice u meñunarodnom pravu. Države imaju obavezu da se meñusobno obaveštavaju o personalnim promenama na navedenim funkcijama.

Šef države je najviši organ zastupanja i predstavljanja zemlje. Pri tom, sa aspekta meñunarodnog prava, nije od značaja da li se radi o izbornom ili naslednom šefu države. Naime, bez obzira na oblik vladavine i činjenicu da li su šefovi država predsednici republike ili suvereni u monarhijama, carevinama ili kneževinama, njihova prava, obaveze, imuniteti, privilegije i olakšice prilikom obavljanja spoljnopolitičkih dužnosti u ime svoje države su isti. Šef države za vreme službenog boravka u stranoj zemlji uživa potpuni imunitet od krivičnog, grañanskog i upravnog sudstva u državi prijema, a isti stepen privilegija i imuniteta imaju i članovi njegove porodice i lica u njegovoj pratnji.

Za šefa države, ali i predsednika vlade, koji rukovodi najvišim organom izvršne vlasti i ministra inostranih poslova, koji vodi državni resor zadužen za spoljne poslove, uključujući i sva diplomatska i konzularna predstavništva i stalne misije pri meñunarodnim organizacijama, po pravilu, nije potrebno posebno punomoćje za zastupanje države u meñunarodnim odnosima. Predsednik vlade u oblasti spoljne politike nekih država ima čak veća ovlašćenja od šefa države. Tako na samitima na vrhu Grupe 8 najrazvijenijih zemalja sveta, Veliku Britaniju, Japan, Kanadu, Nemačku i Italiju predstavljaju predsednici vlada, koji ravnopravno učestvuju u radu sa predsednicima Ruske Federacije, SAD i Francuske.

Pored šefova država i vlada, koji zastupaju državu u zemlji i inostranstvu, postoji poseban resor u okviru vlade, koji se bavi spoljnim poslovima i najčešće se naziva ministarstvo inostranih poslova. Ministarstvom, po pravilu, rukovodi ministar, koji je i starešina diplomatskih i konzularnih predstavništava u inostranstvu i misija pri meñunarodnim

177 Novija istorija beleži niz susreta nemačkog kancelara Helmuta Kola i ruskih predsednika Gorbačova, pa Jeljcina, i kasnije kancelara Šredera i ruskog lidera Vladimira Putina. Do juče su bili aktuelni susreti na vrhu predsednika SAD Džordža Buša i Ruske Federacije Vladimira Putina, a danas predsednika SAD Baraka Obame i ruskog predsednika Medvedeva.

95

organizacijama.

Veličina, organizaciona struktura i broj zaposlenih u ministarstvu inostranih poslova zavise od veličine, ekonomske snage, interesa i ambicije koju zamlja ima u sferi meñunarodnih odnosa. Od države do države, ti činioci se razlikuju, pa su i organizacione strukture ministarstava inostranih poslova zemalja različite, kao što je različit i broj zaposlenih, broj, sastav i organizaciona šema diplomatskih misija. Ipak, uobičajeno je da ministarstvo inostranih poslova u osnovi, a takva je i organizaciona struktura većine zemalja, imaju najmanje tri sektora. To su: politički sektor u čiji sastav ulaze poslovi bilateralne i multilateralne diplomatije, konzularni i sektor meñunarodne ekonomske saradnje.

Pored navedena tri sektora, kao posebne službe ili u okviru sektora, organizovani su: personalno-pravni, dokumentacioni, arhivski, protokolarni, analitički, meñunarodno-pravni i drugi poslovi, zatim organizacioni deo zadužen za informisanje, nauku i kulturu, služba bezbednosti, prevodilačka služba, sekretarijat... Ciljevi spoljne politike i ekonomske mogućnosti svake države diktiraju broj diplomatsko-konzularnih predstavništava u inostranstvu, odnosno diplomatskih misija pri meñunarodnim organizacijama.

178

Pored navedenih lica u meñunarodnom opštenju često se održavaju sastanci na ministarskom nivou, gde se u ulozi predstavnika država pojavljuju resorni ministri koji pokrivaju oblast koja je predmet samita.

3. USPOSTAVLJANJE DIPLOMATSKIH ODNOSA

Prve stalne diplomatske misije, kao oblik saradnje dve države u oblasti spoljnih poslova, potiču iz druge polovine XIV veka, i prvi su institucionalni oblik diplomatije. Preko diplomatskih predstavništava, kao državnih organa, odvija se deo ukupnih bilateralnih diplomatskih aktivnosti čiji su subjekti suverene države. Akreditovanjem misije u drugoj zemlji države koriste aktivno pravo poslanstva (ius legationis), odnosno pasivno pravo poslanstva, tj. pravo da prime diplomatsku misiju druge zemlje na svojoj teritoriji. Dvostrana ili bilateralna diplomatija, meñutim, obuhvata odnose, aktivnosti i saradnju izmeñu zvaničnih organa dve države u čijoj nadležnosti su poslovi spoljne politike.

Funkcionisanje diplomatskih odnosa podrazumeva, najpre, njihovo uspostavljanje i, iako se radi o dve različite pravne radnje, praktično uspostavljanje bilateralnih odnosa što prati otvaranje diplomatskih misija, kao druga pravna radnja u logičnom sledu dogañaja. Uslov za uspostavljanje diplomatskih odnosa je uzajamna saglasnost volja država, koja se ispoljava kroz sporazum dveju vlada. Sporazum vlada dve države može biti zaključen u formi meñunarodnog ugovora o uspostavljanju odnosa ili kroz razmenu nota ili pisama kao proceduralnu formu ili, pak, kroz zajedničko saopštenje ili kominike vlada ili ministara inostranih poslova, pa do, izuzetno, proste saglasnosti volja predstavnika dve države.

Iako sporazum redovno prati uspostavljanje diplomatskih odnosa, njegovo zaključenje ne mora da znači i automatsko otvaranje diplomatskih misija. Diplomatska komunikacija se, naime, može obavljati i preko diplomatskih misija države koja je stacionirana u nekoj trećoj državi ili diplomatskog predstavnika koji već ima jednu akreditaciju u nekoj trećoj zemlji. Osnovno pravilo bilateralne diplomatije jeste reciprocitet u odnosima dve države. Dilema pri izradi Bečke konvencije o diplomatskim odnosima je bila: da li ustanoviti jedinstvenu klasu šefova diplomatskih predstavništava i da li meñu klase šefova diplomatskih misija treba unositi poslanike, kojih je u diplomatskoj praksi posle Drugog svetskog rata bilo sve manje?

178 Broj članova diplomatske misije neke države pri meñunarodnim organizacijama utvrñen je ili osnivačkim ugovorima ili, pak, statutima tih organizacija.

96

Bečka konvencija o diplomatskim odnosima iz 1961. godine potvrdila je stanovište o tri klase diplomatskih predstavnika, koji mogu da budu u svojstvu šefa misije. Na taj način ona je priznala postojanje instituta poslanstva. Te tri klase su:

a) ambasadori ili nunciji, odnosno diplomatski predstavnici Svete stolice akreditovani kod šefova država i drugi šefovi misija odgovarajućeg ranga;

b) poslanici, opunomoćeni ministri ili internunciji (diplomate Svete stolice odnosno Vatikana) akreditovani kod šefova država; i

c) otpravnici poslova akreditovani kod ministra spoljnih poslova.

Uvoñenjem tri klase diplomatskih predstavnika koji imaju svojstvo šefa misije državama je data mogućnost iznijansiranog delovanja u manifestaciji svoga stava smanjivanjem ili povećanjem klase šefa diplomatskog predstavništva od ambasadora do otpravnika poslova ili obrnuto, u zavisnosti od činjenice da li se diplomatski odnosi zaoštravaju ili, pak, razvijaju u pozitivnom smeru.

Dakle, savremena diplomatija danas kao diplomatska predstavništva uglavnom poznaje ambasade kojima rukovode ambasadori. U zemljama Komonvelta, meñutim, status ambasade uživa Visoki komesarijat čiji je šef visoki komesar, a diplomatska misija Vatikana je nuncijatura sa nuncijem (u katoličkim) i pronuncijem u drugim državama. Libijska Džamahirija svoje misije u inostranstvu naziva Narodnim biroima. Sovjetski savez je u periodu izmeñu dva rata za šefove misija imenovao opunomoćene ministre.

4. DIPLOMATSKA MISIJA

Diplomatska misija nema status pravnog lica već predstavlja organ države koja je akredituje. Misija, takoñe, nastupa u ime države akreditacije. Iako Bečka konvencija o diplomatskim odnosima ne predviña različit rang misija već samo različite klase šefova misija, imenovanje šefa misije u rangu poslanika automatski odreñuje misiju u rangu poslanstva, što sa postavljanjem šefa misije u rangu otpravnika poslova ne mora da bude slučaj.

Bez obzira na rang diplomatskom misijom rukovodi šef misije, čije su postavljanje, funkcije, privilegije i imuniteti, kao i prestanak, takoñe propisani meñunarodnim pravom.

Pravilo je da su diplomatske misije locirane u administrativnim i kulturnim centrima – prestonicama država prijema. Takoñe, bez obzira na veličinu i ekonomsku snagu zemlje, diplomatska predstavništva, u principu, imaju politički, ekonomski i konzularni sektor, odnosno odeljenje. Osobljem i poslovima sektora rukovode diplomate koji su najviši po rangu posle šefa misije. Meñutim, generalni konzulati i konzulati mogu da budu organizovani i van diplomatskih predstavništava, dakle i lokacijski na drugom sedištu. Primera radi, većina država u Sjedinjenim Američkim Državama, pored ambasada, koje su smeštene u Vašingtonu, ima i posebno organizovana konzularna predstavništva koja se nalaze u Njujorku ili nekom drugom većem gradu, gde za to postoji opravdan interes.

Pored tri osnovna uobičajena sektora diplomatske misije neretko se, u zavisnosti od intersa države akreditacije, obrazuju i kulturno-informativno, a u državama koje prihvataju vojne izaslanike i vojno predstavništvo, odnosno Biro vojnog atašea. Biro vojnog atašea, opet može da ima jednog ili više delegiranih vojnih predstavnika. Pored diplomatskog osoblja, u sastav diplomatske misije ulaze i neophodno administrativno-tehničko i poslužno osoblje.

Po uspostavljanju diplomatskih odnosa sledi otvaranje diplomatskih misija i imenovanje diplomatskih predstavnika koji će obavljati dužnost šefa misije. Izbor šefa misije vrši država

97

akreditacije, ali da bi šef misije mogao da stupi na dužnost neophodna je saglasnost države prijema ili agreman. Agreman se traži diplomatskim putem, verbalnom notom, usmenim ili pismenim putem neformalnim podneskom uz dostavu biografije kandidata za šefa misije. Pravilo je da se agreman traži pre objavljivanja javnosti imena kandidata za šefa misije, jer odluka o saglasnosti na predlog je suvereno pravo države prijema, koji ona nije dužna da obrazlaže.

Država prijema, takoñe, nije vezana ni rokom u kome treba da se izjasni povodom zahteva za izdavanje agremana, ali je uobičajeno da to izjašnjenje usledi najdalje u roku od dva-tri meseca. Ukoliko u navedenom roku agreman ne bude dat smatra se da je isti prećutno odbijen. Država prijema nije u obavezi da obrazlaže razloge za odbijanje agremana, ali su oni po pravilu političke prirode i odražavaju stanje ukupnih političkih odnosa dve države.

Bez dobijanja agremana države prijema praksa objavljivanja imenovanja šefa misije od strane države akreditacije smatra se kao uvreda i nipodaštavanje suverenosti države prijema.

179

Odluka o davanju ili uskraćivanju agremana, po pravilu, proizvodi recipročne mere države akreditacije. Pravilo je da se zbog odbijanja agremana diplomatski odnosi spuštaju na nivo otpravnika poslova. Saglasnost na postavljenje lica za šefa diplomatske misije pri meñunarodnoj organizaciji ne traži se od države sedišta te meñunarodne organizacije, a u praksi su neretko prisutni slučajevi da je diplomata istovremeno šef misije pri meñunarodnoj organizaciji i ambasador svoje zemlje, gde mu je agreman neophodan.

Agreman država prijema daje u vidu diplomatske note, a potom šef države prijema potpisuje ukaz o imenovanju šefa predstavništva. Prilikom stupanja na dužnost ambasador predaje originale akreditivnih pisama šefu države zemlje prijema, a njihove kopije ministarstvu inostranih poslova. Funkciju šefa misije, pored ambasadora, prema Bečkoj konvenciji o diplomatskim odnosima, mogu vršiti i poslanik ili opunomoćeni ministar akreditovan kod šefa države, ali i stalni otpravnik poslova akreditovan od ministarstva inostranih poslova države akreditacije kod ministarstva države prijema. Od stalnog otpravnika poslova treba razlikovati otpravnika poslova ad interim koji, u slučaju privremene sprečenosti šefa misije, istog zamenjuje.

U pogledu vojnih diplomatskih izaslanika Bečka konvencija o diplomatskim odnosima nije uslovila njihov prijem obaveznom saglasnošću države prijema, već je pravo odluke o potrebi izdavanja prethodne saglasnosti ostavila državama da o njemu suvereno odlučuju. Praksa pokazuje da je većina država koja se izjasnila za prijem vojnih izaslanika tražila saglasnost na akreditaciju vojnih predstavnika. Ova saglasnost države prijema naziva se konsantman.

Akreditacija ostalih članova diplomatske misije vrši se bez posebne saglasnosti države prijema u broju koji, ukoliko nije preciziran meñunarodnim bilateralnim sporazumom, smatra se razumnim i normalnim s obzirom na okolnosti države prijema, odnosno potrebe misije. Spisak članova osoblja misije država akreditacije dve-tri nedelje pre odlaska saopštava državi prijema dajući joj mogućnost da izvrši procenu njihove diplomatske prihvatljivosti. Za članove diplomatske misije postavljaju se državljani zemlje akreditacije, a samo izuzetno državljani zemlje prijema, u kom slučaju je neophodna prethodna saglasnost države prijema.

Pored članova osoblja misije, u koje ulaze šef misije i svi članovi osoblja sa diplomataskim svojstvom, personal misije čine i članovi administrativnog i tehničkog i poslužnog osoblja. Administrativno-tehničko osoblje misije čine članovi misije koji su zaposleni u administrativnoj i tehničkoj službi misije, dok su članovi poslužnog osoblja

179 Istorija diplomatije beleži da je ruski car Nikolaj 1832. godine, posle objavljivanja imenovanja lorda Kaninga za britanskog ambasadora u Rusiji od strane britanskih vlasti odbio agreman engleskom lordu, što je dovelo do daljeg zaoštravanja diplomatskih odnosa izmeñu dve zemlje.

98

zaposleni na poslužnim dužnostima u misiji.

4.1. FUNKCIJE DIPLOMATSKE MISIJE

Kodifikacija diplomatskog prava koja je izvršena Bečkom konvencijom o diplomatskim odnosima iz 1961. godine predstavlja konstataciju funkcija koja je vekovima pre toga uspostavljena meñunarodnim običajnim pravom. Štaviše, Konvencija samo na najopštiji način vrši nabrajanje funkcija ostavljajući prostor da životna realnost obogati pravno pravilo. Konvencija predviña da se funkcije diplomatske misije naročito sastoje u:

a) predstavljanju države koja akredituje kod države kod koje se akredituje;

b) zaštiti u državi kod koje se akredituje interese države koja akredituje i njenih državljana, u granicama koje dopušta meñunarodno pravo;

c) pregovaranju sa Vladom države kod koje se akredituje;

d) obaveštavanju svim dozvoljenim sredstvima o uslovima i razvoju dogañaja u državi kod koje se akredituje i podnošenje izveštaja o tome Vladi države koja akredituje;

e) unapreñenju prijateljskih odnosa izmeñu države koja akredituje i države kod koje se akredituje.

180

Samim nabrajanjem nije ograničen broj funkcija, a Konvencija je predvidela da diplomatska misija, prema njenim kriterijumima, nema zabranu ni u obavljanju konzularnih funkcija.

Predstavljanje države je i u običajnom i meñunarodnom javnom pravu prva, osnovna i verovatno, istorijski gledano, i najstarija funkcija diplomatske misije. S obzirom na oblik vladavine, predstavljanje država je evoluiralo iz predstavljanja vladara nekad, kada je preko suverena posredno reprezentovana i država, do predstavljanja države od strane izabranog šefa države.

Predstavljanje države, kao funkciju misije, prevashodno vrši šef misije u državi prijema, ali i drugi članovi diplomatske misije. Predstavljanje države ima, u načelu, dva aspekta. Prvi je protokolarni ili ceremonijalni u kom, naravno u svečanim prilikama, centralno mesto pripada šefu misije zemlje akreditacije. Drugi aspekt je pravni, i on se manifestuje kroz davanje i prijem izjava u ime zemlje akreditacije. Poslednjih decenija predstavljanje države akreditacije dobilo je nove sadržaje, jer se diplomatski agenti sve češće javljaju kao promoteri privrednih subjekata i ekonomskih interesa svoje zemlje. Predstavljanje država od strane diplomatske misije, ipak, ima ograničen domen. Na formalnom, a time i na praktičnom planu, diplomatska misija nije ovlašćena da se direktno obraća šefu države, već svoj delokrug poslova obavlja u komunikaciji sa ministarstvom inostranih poslova.

Pravno, organizaciono i funkcionalno velika je uloga diplomatske misije u zaštiti interesa države koja je akredituje, te njenih pravnih i fizičkih lica. Konvencija predviña i istovremeno ograničava ovu zaštitu „u granicama koje dopušta meñunarodno pravo” uz uvažavanje suvereniteta i teritorijalnog integriteta države prijema, nepovredivosti meñunarodno priznatih granica, poštovanje principa mirnog rešavanja meñunarodnih sporova i nemešanja u unutrašnje stvari drugih država. Domen zaštite ugroženih prava fizičkih i pravnih lica zemlje akreditacije u nadležnosti je ipak konzularne službe diplomatske misije u zemlji prijema. U slučajevima kad konzularna intervencija nije dala očekivani rezultat, a povreda prava i interesa ima veću težinu, pitanje se može podići na nivo diplomatske intervencije koju vrši šef misije ili rukovodilac političkog sektora misije prema političkom odeljenju ministarstva inostranih poslova zemlje akreditacije.

180 Član 3. Konvencije o diplomatskim odnosima.

99

Diplomatska misija je često pokretač pregovora, inicijator predloga, neposredni ili posredni pregovarač u procesu rešavanja otvorenih pitanja izmeñu države akreditacije i države prijema. Otvaranje i ustanovljenje rada diplomatske misije u nekoj zemlji rezultat je potrebe za izgradnjom bilateralnih ekonomskih odnosa na trajnijoj osnovi, a pregovaranje sa vladom države prijema, odnosno nadležnim ministarstvima funkcija misije koja treba da dovede do zacrtanog cilja.

Dobra informisanost diplomatske misije pretpostavka je uspešnog obavljanja poslova i misije i ministarstva inostranih poslova kao pretpostavljenog organa. Bečka konvencija o diplomatskim odnosima predviña kao funkciju diplomatske misije i obaveštavanje svim dozvoljenim sredstvima o uslovima i razvoju dogañaja u državi kod koje se akredituje i podnošenju izveštaja o tome vladi države koja vrši akreditaciju. Spisak dozvoljenih oblika obaveštavanja nije ograničen ali, shodno opštim principima meñunarodnog prava, te nacionalnim zakonodavstvima država, nisu dozvoljene špijunaža i drugi nedozvoljeni oblici obaveštavanja.

Kreativna uloga diplomatske misije posebno je potencirana poslednjom navedenom funkcijom u Konvenciji – „unapreñenjem prijateljskih odnosa i razvijanju privrednih, kulturnih i naučnih odnosa izmeñu države kod koje se akredituje”.

181

4.2. PRIVILEGIJE I IMUNITETI DIPLOMATSKIH MISIJA

Diplomatska misija, odnosno diplomatsko-konzularno predstavništvo, je državni organ zemlje akreditacije. Diplomatska misija nema svojstvo pravnog lica, već svoj pravni subjektivitet ispoljava kroz diplomatsko predstavljanje, zaštitu interesa i drugih diplomatskih funkcija države akreditacije u državi prijema. Regulišući materiju diplomatskih odnosa, Bečka konvencija je pošla od stanovišta da će privilegije i imuniteti doprineti unapreñenju prijateljskih odnosa meñu država bez obzira na razlike njihovih ustavnih i društvenih sistema, stavom da „cilj pomenutih privilegija i imuniteta nije da se daje prednost pojedincima, već da se obezbedi uspešno izvršenje funkcija diplomatskih misija”. U tom kontekstu država prijema ima obavezu pružiti pomoć, u skladu sa nacionalnim zakonodavstvom, pri kupovini ili uzimanju u zakup prostorija za potrebe misije, odnosno za rešavanje stambenih pitanja članova misije.

Konvencija je prihvatila tezu o funkcionalnom imunitetu i predstavničkom karakteru misije i istovremeno odbacila prevaziñenu teoriju o eksteritorijalnosti, kao pravnom osnovu te povlastice.

Iako je u postupku usaglašavanja stavova pre, a i posle usvajanja Konvencije, bilo različitih mišljenja država u pogledu vrste i obima privilegija, princip diplomatskog reciprociteta u bilateralnim odnosima uslovio je visok stepen jedinstva davanjem prostorijama misije prava nepovredivosti. Pravo nepovredivosti misije može biti narušeno od organa države prijema, samo uz pristanak šefa misije, u slučajevima požara i drugih akcidenata koji ugrožavaju bezbednost ljudi i imovine većeg obima.

Uslovljavanje ulaska organa države prijema saglasnošću šefa misije odredba je koja je sprečila niz mogućnosti za zloupotrebu eventualnim objektiviziranjem uslova za povredu prostorija misije u potencijalno normativno propisanim slučajevima. Država prijema je u obavezi da preduzme sve mere u cilju sprečavanja nasilnog ulaska u prostorije misije, njeno oštećenje i narušavanje mira i dostojanstva i misije i osoblja. Prostorije, inventar i prevozna sredstva misije ne mogu biti predmet nikakvog pretresa, rekvizicije, zaplene ili mera izvršenja. Isticanje zastave i grba na zgradi i vozilima misije neotuñivo je pravo šefa i diplomatske misije države akreditacije i ujedno obaveza organa države prijema da im pruži

181 Član 3. tačka e) Bečke konvencije o diplomatskim odnosima.

100

punu zaštitu.

Poput misije i arhiva i spisi misije su apsolutno nepovredivi bez obzira na vreme i mesto gde se nalaze. Zaštita od krañe, povrede ili uništenja službenih akata i šifarskih materijala i dokumenata proteže se i u situacijama pogoršanja, prekida diplomatskih odnosa i ratnog stanja. Konvencija garantuje slobodu kretanja i slobodu opštenja diplomatske misije sa ministarstvom inostranih poslova zemlje prijema, a preko njega i drugim organima, državljanima, Vladom, i diplomatskim predstavništvima trećih država.

Nepovredivost službene prepiske diplomatske misije predmet je zaštite države prijema, ali i diplomatske misije koja u cilju bezbednosti u prepisci upotrebljava šifru. Dešifrovanje poverljivih podataka uvek je bilo u interesu države prijema ili neke treće zemlje, pa je prisluškivanje telefonskih razgovora i ugradnja aparata za te namene u prostoriji misije neretko bila razlog za pogoršanje diplomatskih odnosa dve zemlje. Uz pristanak države u kojoj je akreditovana, diplomatska misija može postaviti i sopstvenu otpremnu radio stanicu.

Posebne mere zaštite uživa i diplomatska valiza.182

Diplomatska valiza mora biti propisno obeležena i može sadržati samo dokumente i predmete za službenu upotrebu te kao takva ne sme biti otvarana ni zadržana. U slučajevima veoma poverljive korespodencije diplomatsku valizu prati posebno zadužen diplomatski kurir, koji svoj status i valizu potvrñuje posebnim službenim dokumentom.

Država koja akredituje i šef misije osloboñeni su svih državnih, regionalnih i komunalnih poreza i taksi za prostorije misije čiji su oni vlasnici ili zakupci, izuzev ako se ne radi o porezima i taksama koje se ubiraju kao naknada za posebno izvršene usluge. Takse i dažbine koje ubira misija za službene radnje (prevashodno se misli na usluge i radnje konzularne službe) osloboñene su svakog poreza i taksi.

4.3. PRIVILEGIJE I IMUNITETI ČLANOVA MISIJE

Važna pretpostavka za uspešno izvršenje funkcija diplomatske misije kao predstavnika države jeste privilegovan status članova misije, odnosno šefa i članova osoblja misije. Uloga i značaj članova misije razlikuje se u zavisnosti od njihovog statusa, a on je različit kod članova diplomatskog, administrativno-tehničkog i poslužnog osoblja misije. Stepen imuniteta i privilegije diplomatskog osoblja (diplomatskih agenata), dakle, osoba koje imaju diplomatsko svojstvo je naravno najveći, što potvrñuje i Konvencija odredbom: ličnost agenata je neprikosnovena.

Diplomatski predstavnik ne može biti podvrgnut nikakvom obliku lišenja slobode, a država prijema dužna je da prema njemu postupa sa dužnim poštovanjem, uz uvažavanje njegove ličnosti, slobode i dostojanstva. Ipak, radnja legitimisanja diplomatskih agenata u opravdanim okolnostima, preduzeta od strane organa države prijema, smatra se dupuštenom.

183

Diplomatski status agenta, pored privilegija i imuniteta, stvara, sa druge strane, moralnu obavezu strogog poštovanja zakonodavstva države prijema i uzdržavanje od mešanja u unutrašnje poslove zemlje domaćina. Jer, u slučajevima, kada javnim nastupom ili bahatim ponašanjem, evidentno nipodaštava državu u kojoj je akreditovan, rizikuje da bude proglašen za personu non grata, odnosno nepoželjnu ličnost.

184

Uprkos privilegijama i imunitetima, broj, težina i učestalost ugrožavanja bezbednosti

182 Diplomatska valiza u doslovnom smislu predstavlja tašnu ili paket sa pečatom ministarstva inostranih poslova ili diplomatske misije.

183 Prilikom saobraćajne kontrole, licima sa diplomatskim statusom, meñutim dozvoljeno je uzimati krv na analizu ili ih primoravati na alkotestiranje, te ih kažnjavati za izvršene prekršaje u saobraćaju.

184 Bahato ponašanje diplomatskog agenta u državi prijema bilo bi, pored ostalog, i učestalo i kontinuirano vršenje istovrsnih saobraćajnih prekršaja u nekom dužem periodu.

101

života i tela diplomata na meñunarodnom planu rezultirala je usvajanjem Konvencije o sprečavanju i kažnjavanju zločina protiv meñunarodno zaštićenih lica uključujući i diplomatske predstavnike 1973. godine.

Sveobuhvatna zaštita diplomatskih predstavnika ostvaruje se i kroz nepovredivost privatnog stana i službene prepiske. Bečka konvencija o diplomatskim odnosima preuzela je odredbe meñunarodnog običajnog prava u oblasti sudskog imuniteta diplomatskih predstavnika. Diplomatski agent je u potpunosti izuzet iz krivične jurisdikcije države prijema, bez obzira na to da li je krivično delo izvršio u obavljanju službene dužnosti ili van nje.

Diplomatski predstavnik, meñutim, može da odgovara za krivično delo pred sudom države u koju je akreditovan pod uslovom da se država akreditacije odrekne imuniteta, što se u praksi vrlo retko dešava. Odricanje od imuniteta uvek mora da bude izričito. Odricanje od sudskog imuniteta u pogledu grañanske parnice ili zahteva upravnog postupka ne smatra se odricanjem od imuniteta u pogledu mera za izvršenje presude, za koje je odreñeno posebno odricanje. Lice sa diplomatskim svojstvom nije obavezno ni da svedoči.

Imunitet od krivičnog sudstva obuhvata i izuzimanje od odgovornosti za prekršaje za čije procesuiranje su nadležni sudski ili policijski organi države prijema. Sa druge strane, državi prijema na raspolaganju je uvek mogućnost proglašenja diplomate za personu non grata.

Diplomatski predstavnik uživa i imunitet od grañanskog i upravnog sudstva, ali Konvencija predviña tri izuzetka od navedenog pravila kada se radi o:

a) nekoj stvarnoj tužbi koja se tiče privatne nepokretnosti na teritoriji države prijema, osim ako diplomatski predstavnik poseduje tu nepokretnost za račun države imenovanja za potrebe misije;

b) tužbi koja se tiče nasleña, u kojoj se diplomatski predstavnik pojavljuje kao izvršilac testamenta, administrator, naslednik ili legatar po privatnom osnovu, a ne u ime države imenovanja;

c) tužbi koja se tiče slobodne profesije ili trgovačke delatnosti, ma kakva ona bila, koju vrši diplomatski predstavnik u državi prijema izvan svojih službenih prostorija.

185

Samo u navedena tri slučaja dozvoljena je i mera izvršenja protiv diplomatskog predstavnika. Diplomatski predstavnik se ne može pozvati na diplomatski imunitet i u slučaju da sam tužbom pokrene postupak, a usledi protivzahtev neposredno vezan za osnovni zahtev. Diplomatski predstavnik uživa sudski imunitet procesnog karaktera, jer se na njega ne primenjuje procesno pravo države prijema u oblasti krivičnog, grañanskog i upravnog sudstva, i ovaj imunitet potiče od funkcije koju obavlja predstavljajući državu akreditacije.

Lice sa diplomatskim statusom pri tom se ne oslobaña, na primer, krivične odgovornosti, jer može biti izvedeno pred sud države imenovanja, pored već pomenute solucije da odgovora pred sudom države prijema u slučaju odricanja od imuniteta države imenovanja.

Takoñe, lice sa diplomatskim statusom je, u načelu, osloboñeno plaćanja svih poreza i taksa, ličnih ili stvarnih, državnih, regionalnih ili komunalnih.

U državi u kojoj su akreditovani lica sa diplomatskim svojstvom su osloboñena svih ličnih davanja, svake javne službe i vojnih nameta poput rekvizicija, kontribucija i vojnog smeštaja. Slobodan, privilegovan uvoz predviñen je za predmete namenjene za službene potrebe misije, predmete namenjene za ličnu upotrebu i smeštaj diplomatskog agenta i članova njegove uže porodice. Diplomatski agent je osloboñen pregleda ličnog prtljaga, osim ako postoje ozbiljni razlozi da se u prtljagu nalaze predmeti koji ne uživaju povlašćen status ili predmeti čiji je uvoz ili izvoz zabranjen ili podleže karantinskim propisima države prijema. I u tim spornim situacijama pregled prtljaga se može vršiti samo u prisustvu diplomatskog agenta ili njegovog

185 Član 31. Bečke konvencije o diplomatskim odnosima.

102

ovlašćenog predstavnika. Navedene privilegije diplomatskog osoblja važe i za članove uže porodice privilegovanih diplomatskih predstvnika, pod uslovom da nisu državljani države prijema.

Članovi diplomatske misije koji imaju državljanstvo države prijema ili su stalno u njoj nastanjeni uživaju takozvani funkcionalni imunitet. Naime, njihov imunitet i privilegije vezani su samo za radnje učinjene u vršenju službenih zadataka, a suvereno pravo države prijema je da li će im taj obim privilegija i imuniteta proširiti.

4.4. PRIVILEGIJE I IMUNITETI ADMINISTRATIVNOG I POSLUŽNOG OSOBLJA MISIJE

Administrativno i tehničko osoblje misije i članovi njihovih porodica, koji čine deo njihovog domaćinstva uživaju sve privilegije i imunitete uključujući i imunitet od krivične jurisdikcije, kao i diplomatsko osoblje, pod uslovom da nisu državljani zemlje u kojoj se akredituju ili da u njoj imaju stalno prebivalište. Ipak, za razliku od diplomatskih agenata, administrativno i tehničko osoblje i članovi njihovih porodica nisu osloboñeni plaćanja carine prilikom uvoza (osim za predmete koje uvezu prilikom prvog doselenja u državu prijema), niti su izuzeti od pretresa ličnog prtljaga.

Za ovo osoblje imunitet od grañanskog i upravnog sudstva ograničen je samo za postupke učinjene u vršenju njihovih službenih radnji, dok je on kod diplomatskih predstavnika znatno širi. I dok je obim privilegija i imuniteta administrativog i tehničkog osoblja i članova njihovih porodica koji nisu državljani ili nisu stalno nastanjeni u državi prijema gotovo izjednačen sa diplomatskim predstavnicima, članovi njihovih porodica, koji imaju državljanstvo ili su stalno nastanjeni u državi prijema, su bez privilegija i imuniteta, osim u dva slučaja.

Prvi slučaj je da prilikom napuštanja države prijema u vreme ratnog sukoba mora da im se olakša odlazak, a drugi, da će u slučaju smrti postupak sa pokretnom imovinom biti identičan kao da je nastupila smrt diplomatskog predstavnika.

Članovi poslužnog osoblja diplomatske misije koji nisu državljani države prijema ili koji nemaju u njoj stalno prebivalište uživaju imunitet za postupke učinjene u vršenju dužnosti, osloboñenje od poreza i taksa na plate koje primaju za svoju službu i izuzeti su od primene zakona o socijalnom osiguranju.

Članovi poslužnog osoblja i članovi njihovih porodica, ako nisu državljani zemlje prijema ili stalno nastanjeni u njoj, imaju pravo na privilegovan položaj prilikom napuštanja zemlje u slučaju oružanog sukoba i pravo na postupak u pogledu pokretne imovine u slučaju smrti koji važi za diplomatske predstavnike. Članovi njihovih porodica pri tom ne uživaju nikakav imunitet. Privatna posluga članova diplomatske misije, pod uslovom da nisu državljani države prijema ili koji nisu u njoj stalno nastanjeni, osloboñena je od poreza i taksa koje prima za svoju službu.

Za razliku od dovedene posluge, domaća privatna posluga ne uživa nikakve privilegije. Članovi porodice i dovedene i domaće privatne posluge ne uživaju nikakav poseban tretman.

4.5. TRAJANJE IMUNITETA

Pitanje trajanja diplomatskog imuniteta posebno se aktuelizuje njegovom primenom na konkretan slučaj i tada može dobiti prenaglašen značaj, pa čak i uticati na kvalitet diplomatskih odnosa dve države. Početak primene privilegija i imuniteta Bečka konvencija o diplomatskim odnosima vezuje za stupanje na teritoriju države prijema radi preuzimanja svoje službe ili za notifikaciju kod ministarstva inostranih poslova ili drugog ugovorenog organa

103

države prijema lica za diplomatsku službu.

Prestanak trajanja imuniteta i privilegija lica koje imaju pravo na njih vezuje se za napuštanje zemlje tog lica po isteku razumnog roka. Kao osnovi prestanka funkcija egzistiraju: opoziv, prekid zbog rata izmeñu države slanja i države prijema, prestanak države akreditacije i/ili države prijema.

186

Imunitet za postupke koje lice učini u vršenju svojih funkcija kao član misije se nastavlja. Opravdanje za ovaj stav leži u činjenici da za dela izvršena u službenom svojstvu posle prestanka svoje misije diplomatski predstavnici ne odgovaraju.

Sudski imunitet diplomatskih predstavnika pored države prijema misije važi i prema trećim zemljama. Privilegije i imuniteti su u funkciji uspešnog izvršenja diplomatske službe. Sa druge strane, diplomatski predstavnik ne sme da obavlja u državi prijema profesionalnu ili trgovačku delatnost radi lične zarade.

U pogledu dileme da li smrću diplomate prestaje i imunitet, teorija i praksa meñunarodnog prava daju negativan odgovor.

187

Takoñe, u slučaju smrti ovlašćenog lica, članovi njegove porodice i dalje uživaju privilegije i imunitete do isteka razumnog roka koji im je potreban da napuste teritoriju države prijema.

Interesantno pravno pitanje je: Kome pripada pravo na odricanje od imuniteta? Stav teorije meñunarodnog prava je da je za odricanje od diplomatskog imuniteta neophodna odluka ovlašćenog organa države imenovanja odnosno šefa misije. Odricanje od imuniteta za šefa diplomatske misije daje ministar inostranih poslova države akreditacije. Dakle, za odricanje od imuniteta nije dovoljno odricanje samog nosioca imuniteta, jer je imunitet dat državi akreditacije, kao subjektu meñunarodnog prava, a ne pojedincu.

5. POGORŠANJE I PREKID DIPLOMATSKIH ODNOSA

Pogoršanje političkih odnosa izmeñu dve države, koje može da rezultira i ratom, pa i prekidom diplomatskih odnosa izmeñu dve države, nažalost, prisutno je i u savremenim diplomatskim odnosima. Zahlañenje u bilateralnim odnosima izmeñu dve države može da se manifestuje kroz:

– nepostavljanje novog ambasadora u slučaju redovnog odlaska sa funkcije prethodnog;

– diskretno povlačenje šefa misije na kraće ili duže vreme;

– opoziv ambasadora i snižavanje ranga diplomatske misije na rang stalnog otpravnika poslova ili otpravnika poslova ad interim;

– odbijanje agremana za ambasadora od strane države prijema;

– povlačenje većine ili celokupnog sastava diplomatskog osoblja misije uz zadržavanje samo jednog člana administrativno-tehničkog osoblja;

– zatvaranje diplomatske misije.

Sve nabrojane mere kao demonstracija nezadovoljstva u bilateralnim odnosima po pravilu su uzajamnog karaktera i, naravno, posledica. Pogoršanje bilateralnih odnosa ne mora uvek da bude rezultat direktne volje dve države, već može da bude rezultat obavezujućih odluka meñunarodnih organizacija.

188

186 Više o trajanju imuniteta Lauterpacht, Internanational Law, 1970, pp. 32–57. 187 Posle smrti jednog istočnonemačkog diplomate 1984. godine, koja je nastupila kao posledica

saobraćajne nezgode, imunitet je bio razlog za odbijanje izvršenja istražnih radnji nad telom poginulog. 188 Tako su kao rezultat odluke Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija o uvoñenju meñunarodnih sankcija

prema Saveznoj republici Jugoslaviji od 31. maja 1992. godine da se „redukuje nivo osoblja diplomatskih misija i konzulata” mnoge zemlje preduzele mere iz arsenala pogoršanih meñunarodnih političkih odnosa.

104

Zatvaranje diplomatske misije ne mora, meñutim, da znači i prekid diplomatskih odnosa, jer druga zemlja ne mora da zatvori svoju diplomatsku misiju. Diplomatsko predstavništvo može da bude zatvoreno i iz razloga ekonomske celishodnosti, nedostatka finansijskih sredstava, i u tom slučaju, diplomatski odnosi se, po pravilu, prenose na misiju koja se nalazi u susednoj državi ili pri meñunarodnoj organizaciji.

Povlačenje celokupnog diplomatskog osoblja misije uz zadržavanje samo jednog člana administrativno-tehničkog osoblja mera je koja prethodi prekidu diplomatskih odnosa ili, pak, njihovom uspostavljanju preko diplomatskih misija dve države u trećoj zemlji.

Za razliku od uspostavljanja odnosa dve države za koje je neophodna obostrana saglasnost, za prekid diplomatskih odnosa potrebna je jasno izražena slobodna jednostrana volja jedne države. Prekid diplomatskih odnosa nesporno je pravo svake države i odraz je državne suverenosti.

Do prekida diplomatskih odnosa najčešće dolazi usled izraženog neprijateljskog ili malo prijateljskog stava u nekom aktu jedne države prema drugoj državi. Razlog za prekid diplomatskih odnosa može biti promena ustavnog ureñenja, koja može da nastane i kao posledica nasilne promene vlasti. U tom slučaju prekid diplomatskih odnosa dolazi kao posledica eventualnog nepriznavanja države ili nove vlade. U diplomatskoj praksi bivše Jugoslavije zebeleženo je nekoliko slučajeva prekida diplomatskih odnosa.

189

Vojna agresija i ratna dejstva takoñe su jedan od čestih razloga za prekid diplomatskih odnosa.

190

Izbijanje raznih sukoba nije uvek i razlog za prekid diplomatskih odnosa niti za zatvaranje misije. Tako oružani sukob izmeñu Irana i Iraka, tokom poslednje decenije XX veka nije bio dovoljan razlog za prekid diplomatskih odnosa ni zatvaranje diplomatskih misija.

6. SPECIJALNE MISIJE

Stalni oblici diplomatskog opštenja na bilateralnoj i na multilateralnoj osnovi i konzularnog opštenja na bilateralnoj bazi dominantni su u savremenom meñunarodnom pravu. Istorija diplomatije, meñutim, pokazuje da je povremena ili ad hoc diplomatija imala svoje mesto u celoj istoriji ljudskog društva. Štaviše, prvi oblici bilateralne diplomatije ispoljavali su se kroz delatnost specijalnih misija, koje su bile privremenog karaktera i imale za zadatak rešavanje najvažnijih pitanja (poput rata i mira) ili bile ceremonijalnog karaktera (inauguracija vladara, druge svečanosti ili sahrane). Povodi za nastup specijalnih misija ostali su isti i danas, ali je broj oblika veći i raznovrsniji, a specijalne misije postale su i forme multilateralne diplomatske aktivnosti. Ipak, ona osobina specijalnih misija koja se nije menjala tokom istorije je njena privremenost.

I upravo značaj koji specijalne misije imaju u diplomatskoj komunikaciji država izmeñu sebe, pa i sa meñunarodnim organizacijama, te posebnost odnosa koje treba regulisati, uslovili su donošenje posebne Konvencije o specijalnim misijama, koja je usvojena u Njujorku 1969. godine.

189 U vreme „hladnog rata” 1957. godine, Savezna Republika Nemačka prekinula je diplomatske odnose sa Jugoslavijom jednostrano je „kažnjavajući” zbog uspostavljanja diplomatskih odnosa sa Demokratskom Republikom Nemačkom. Konzularni odnosi dve države, meñutim, nastavljeni su, a konzularnu zaštitu jugoslovenskih interesa obavljala je služba pri ambasadi Švedske u SR Nemačkoj.

190 Vlada SR Jugoslavije prekinula je privremeno diplomatske odnose 1999. godine sa Sjedinjenim Američkim Državama, SR Nemačkom, Francuskom i Velikom Britanijom zbog njihove uloge u organizaciji i realizaciji napada NATO pakta na našu zemlju. Direktna posledica prekida odnosa sa tim zamljama bila je zatvaranje diplomatskih misija tih zemalja u SR Jugoslaviji i Jugoslavije u tim državama.

105

Konvencija definiše specijalnu misiju „kao privremenu misiju koja predstavlja državu, koju šalje jedna država drugoj državi, uz pristanak ove poslednje, da sa njom raspravlja odreñena pitanja ili da u njoj izvrši odreñeni zadatak”.

191

Privremeni karakter specijalne misije i saglasnost dve države osnova su organizovanja specijalne misije koja, uz to, ima i tačno odreñen zadatak i polje delatnosti. Iako iz same definicije proizilazi da je ustanova specijalnih misija institut i instrument dvostrane diplomatije, u daljem tekstu Konvencija o specijalnim misijama pruža neke elemente upotrebe specijalnih misija i kroz multilateralnu aktivnost.

U svim varijantama upućivanja za specijalnu misiju je neophodna prethodna saglasnost države prijema. Saglasnost države u koju se upućuje specijalna misija daje se diplomatskim putem ili na drugi dogovoreni obostrano prihvatljiv način. Suvereno pravo države prijema je da bez obrazloženja svoje odluke može da obavesti državu akreditacije da je bilo koji predstavnik države imenovanja, član specijalne misije, persona non grata i da je bilo koji član osoblja misije neprihvatljiv. Država imenovanja, u tom slučaju, dužna je opozvati lice o kome je reč ili će okončati njegove funkcije u specijalnoj misiji.

S obzirom na to da šefu specijalne misije nije potreban agreman države prijema, početak funkcije specijalne misije vezuje se za trenutak stupanja u službeni dodir misije sa Ministarstvom inostranih poslova odnosno drugim dogovorenim organom. Diplomatska komunikacija države imenovanja sa specijalnom misijom odvija se direktno ili preko stalne diplomatske misije u državi prijema.

Konvencija o specijalnim misijama utvrdila je i prezeans (red prvenstva) šefova specijalnih misija. Red prvenstva izmeñu specijalnih misija koje se nañu na teritoriji države prijema odreñuje se, izuzev ako ne postoji sporazum, prema alfabetu imena država koji se koristi u protokolu države na čijoj se teritoriji misije nalaze. Kada je povod susretanja dve ili više specijalnih misija proslava ili druga svečanost, red prvenstva odreñuje se prema protokolu koji je na snazi u državi prijema.

6.1. SEDIŠTE, SASTAV I FUNKCIJE SPECIJALNE MISIJE

Specijalna misija smeštena je prema zajedničkom dogovoru dve države u mestu sedišta svoje aktivnosti, a ukoliko ono nije dogovoreno, sedište specijalne misije je mesto u kom se nalazi ministarstvo inostranih poslova države prijema, što je obično prestonica države prijema. Država prijema ima obavezu da pomogne državi akreditacije, ako ova to zatraži, da pronañe prostorije za rad i smeštaj članova misije.

Složenost i važnost pitanja koja rešava specijalna misija diktiraju i diplomatski nivo sastava misije, koji se prezentuje nivoom prezeansa šefa specijalne misije. U zavisnosti od važnosti problema, na čelu specijalne misije mogu se naći šef države, predsednik vlade, ministar inostranih poslova ili neki drugi ministar, te savetnik ministra ili, pak, ekspert iz dotične oblasti. Kada se šef države nalazi na čelu specijalne misije, on u državi prijema ili trećoj državi uživa olakšice, privilegije i imunitete koje meñunarodno pravo prizaje šefovima država u zvaničnoj službenoj poseti pored privilegija i imuniteta koje mu priznaje Konvencija o specijalnim misijama.

Na čelu specijalne misije države imenovanja mogu se naći ministar inostranih poslova, drugi ministar, savetnik ministra, ekspert. Kada se navedena lica nañu u sastavu specijalne misije države imenovanja, oni pored privilegija i imuniteta predviñenih Konvencijom o specijalnim misijama uživaju i privilegije koje im priznaje meñunarodno pravo.

Sadržina odnosno pitanje koje je iniciralo osnivanje specijalnih misija takoñe je kriterijum za njihovo klasifikovanje. Problem kojim se bave specijalne misije može da bude političke,

191 Član 1. Konvencije o specijalnim misijama iz 1969. godine.

106

privredne, kulturne, sportske, naučne ili neke druge oblasti života i rada. Po pravilu, pitanja političke prirode su najsloženija i ona se rešavaju na najvišem nivou. Uobičejeno je da se specijalne misije osnivaju ad hoc, dakle, za rešavanje jednog državnog pitanja i da je njihovo trajanje vremenski limitirano od nekoliko dana do nekoliko meseci.

6.2. SPECIJALNE MISIJE I DIPLOMATSKI ODNOSI

Odluka o uspostavljanju diplomatskih odnosa izmeñu dve države preduslov je za otvaranje stalnih diplomatskih predstavništava zemlje akreditacije u državi prijema. Za slanje i primanje specijalnih misija ne samo da nije potrebno postojanje diplomatskih i konzularnih odnosa izmeñu države slanja i države prijema, već nije nužno ni da države jedna drugu priznaju.

Specijalne misije pojavljuju se kao put za uzajamno priznanje dve države i potom uspostavljanje diplomatskih odnosa. U tom kontekstu, specijalne misije ostvaruju, ponekad, i funkcije stalnih diplomatskih misija.

192

Iako po tematici uska i politički relativno nezavisna od ukupnih diplomatskih i konzularnih odnosa izmeñu dve države ustanova specijalnih misija uspostavljena izmeñu dve države, a da pri tom države ne priznaju jedna drugu, nameće pitanje: Da li prijem specijalne misije znači istovremeno i priznanje te države?

Odgovor na ovo kompleksno političko i pravno pitanje Konvencija o specijalnim misijama nije dala, jer on prevazilazi njenu temu i ciljni okvir. Nema sumnje da akt slanja specijalne misije, a takoñe i radnja prijema specijalne misije, ipso facto, znači i uzajamno meñusobno priznavanje dve države. Pravnu verifikaciju činjeničnog stanja Konvencija o specijalnim misijama nije dala, ostavljajući specijalne misije pravno nezavisnim i od akata meñunarodnog priznanja dve države.

Obrazovanje specijalnih misija nije smetnja za funkcionisanje stalnih diplomatskih misija, jer je njihova delatnost ograničena na pitanja koja su im stavljena u zadatak, a nadležnost specijalnih misija proizilazi iz ad hoc sporazuma zainteresovanih država o njihovom upućivanju i primanju. Prema tome, rad specijalnih misija je relativno nezavisan od funkcionisanja stalne misije, a sporazumom o uspostavljanju specijalne misije su po pravilu, isključena ovlašćenja stalnog diplomatskog predstavništva okvirima nadležnosti specijalne misije. U praksi šef diplomatske misije ad hoc ili drugi član uspostavlja kontakt sa sagovornicima specijalne misije zemlje prijema ili protokolom ministarstva inostranih poslova. U specijalnim misijama visokog ranga šef stalne diplomatske misije obavezno je član specijalne misije.

Prestanak funkcija specijalne misije vezan je za sporazum o njenom uspostavljanju, a Konvencija predviña prestanak rada specijalne misije i sporazumom samih država, ispunjenjem zadataka misije, istekom roka odreñenog za rad specijalne misije koji naknadnim dogovorom može biti produžen, jednostranim saopštenjem države akreditacije o okončanju ili opozivu specijalne misije i jednostranim saopštenjem države prijema da smatra da je specijalna misija završena. Takoñe, prekid diplomatskih i konzularnih odnosa izmeñu države slanja i države prijema prouzrokuje, sam po sebi, i okončanje specijalne misije koja je u toku.

192 Tako istorija diplomatije beleži da je Jugoslavija u periodu neuspostavljenih diplomatskih odnosa sa Španijom, na čijem se čelu nalazio generalisimus Franko, posle Drugog svetskog rata održavala odnose preko specijalnih misija. Takoñe, posle pobede Oktobarske revolucije i formiranja Saveza Sovjetskih Socijalističkih Republika, sa komunističkom vladom na čelu, mlada sovjetska država bila je nepriznata od niza zapadnih kapitalističkih zemalja. Diplomatski odnosi izmeñu SSSR-a i tih država godinama su održavani preko specijalnih misija, koje su naizmenično slate iz jedne u drugu zemlju.

107

6.3. OLAKŠICE, PRIVILEGIJE I IMUNITETI SPECIJALNE MISIJE I NJENIH ČLANOVA

Poput ostalih kodifikacionih konvencija meñunarodnog prava i Konvencija o specijalnim misijama, stvarajući elementarne uslove za rad misije, propisuje olakšice neophodne za ispunjenje njenih funkcija vodeći računa o prirodi i zadatku specijalne misije.

Država akreditacije i članovi specijalne misije koji rade za njen račun oslobañaju se svih državnih, regionalnih ili opštinskih poreza i taksa na ime prostorija koje koristi specijalna misija uz uslov da nisu u pitanju porezi i takse koji se ubiraju na ime naknade za posebno izvršene usluge. Službene prostorije specijalne misije su nepovredive. Službenici države prijema mogu ući u prostorije specijalne misije samo uz pristanak šefa specijalne ili u slučaju potrebe šefa stalne diplomatske misije, a smatraće se da je ovaj pristanak dobijen u slučaju požara ili druge nesreće, pod uslovom da izričiti pristanak šefova specijalne ili stalne diplomatske misije nije moguće dobiti.

Preduzimanje svih odgovarajućih mera kako bi se sprečilo da prostorije specijalne misije budu zauzete ili oštećene, a mir misije i njeno dostojanstvo narušeno, obaveza je države prijema. Kao i kod diplomatskih i konzularnih misija prostorije specijalne misije, njen nameštaj, imovina i prevozna sredstva izuzeti su od pretresa, rekvizicije, zaplene ili druge mere izvršenja.

Arhiva, dokumenti i službena prepiska specijalne misije su nepovredivi. Država prijema dužna je da obezbedi članovima specijalne misije slobodu boravka i kretanja na svojoj teritoriji u meri koja je potrebna za ispunjenje funkcije specijalne misije u zonama gde je pristup zabranjen ili posebno regulisan iz razloga nacionalne bezbednosti. Zaštita slobode opštenja specijalne misije u službene svrhe takoñe je predmet zaštite države prijema, te u tom smislu specijalna misija može da postavlja i koristi otpremnu radio stanicu, uz pristanak države prijema.

Iz razloga celishodnosti i ekonomičnosti specijalna misija koristi sredstva sedentne diplomatske misije države slanja, uključujući i valizu i kurire. Valiza specijalne misije ne sme da bude otvorena ni zadržana i mora da nosi vidljive spoljne oznake službenih dokumenata ili predmeta.

Članovi diplomatskog osoblja specijalne misije ne mogu da budu podvrgnuti nikakvom obliku hapšenja ili pritvaranja, a obaveza države prijema je da postupa prema njima sa dužnim poštovanjem i uvažavanjem ličnosti i dostojanstva. I privatni stanovi članova specijalne misije uživaju nepovredivost i zaštitu kao i prostorije specijalne misije. Pored uživanja imuniteta od krivičnog sudstva države prijema članovi diplomatskog osoblja misije uživaju imunitet i od grañanskog i upravnog sudstva države prijema, uz izuzetke koje predviña Bečka konvencija o diplomatskim odnosima i u slučaju kada se radi o tužbi za naknadu štete koja je nastala iz nesrećnog slučaja prouzrokovanog korišćenjem prevoznog sredstva izvan službene dužnosti zainteresovanog lica.

Predstavnici države imenovanja u specijalnoj misiji i članovi diplomatskog osoblja osloboñeni su obaveze svedočenja. Članovi porodica predstavnika države akreditacije u specijalnoj misiji i članovi diplomatskog osoblja misije uživaju privilegije i imunitete kao i članovi diplomatskog osoblja misije, ako ih prate i pod uslovom da nisu državljani države prijema ili da u njoj nemaju stalno prebivalište.

Članovi administrativnog i tehničkog osoblja specijalne misije uživaju pun imunitet od krivičnog sudstva, dok je imunitet od grañanskog i upravnog sudstva ograničen na postupke

108

učinjene isključivo u vršenju službene dužnosti.

7. KONZULARNO PRAVO I KONZULARNI ODNOSI

Konzularni odnosi su meñunarodno-pravni odnosi koje ustanovljavaju dve države na bazi reciprociteta dajući pravo organima one druge države i prihvatajući obavezu da omoguće ostvaranje tog prava da na teritoriji te druge države obavljaju konzularne funkcije. Organi države koja ih akredituje, prilikom obavljanja konzularnih funkcija, primenjuju svoje nacionalno zakonodavstvo na teritoriji druge države i na taj način ograničavaju nadležnosti organa države prijema. Ipak, ovo ograničenje suverenosti ispoljava se na bazi reciprociteta, što je jedna od odlika pravnih pravila koja regulišu konzularne odnose.

S obzirom na subjekte, način uspostavljanja, organizaciju i posebno na predmet konzularnih odnosa, u širem kontekstu, konzularni odnosi su deo ukupnih diplomatskih odnosa dve države, pod uslovom da oni egzistiraju. Pravni izvori koji regulišu konzularne odnose su meñunarodni ugovori, meñunarodno običajno pravo, kao i propisi unutrašnjeg nacionalnog prava. Meñunarodni ugovori, s obzirom na broj učesnika, mogu biti dvostrani ili bilateralni i višestrani ili multilateralni.

Bilateralni ugovori koji neposredno regulišu konzularne odnose zaključuju se izmeñu dve države pod nazivom konzularne konvencije. Konzularnim konvencijama se regulišu odreñene funkcije i ovlašćenja konzula u posebnim oblastima (konvencije o pravnoj pomoći, dvostrani ugovori o zapošljavanju, dvostrani ugovori o socijalnom osiguranju). Multilateralni ugovori regulišu neposredno konzularnu materiju, a najznačajniji akt je Bečka konvencija o konzularnim odnosima iz 1963. godine, kako po broju država koje su je ratifikovale, tako i po obimu materije koju reguliše. I dok je Bečka konvencija o diplomatskim odnosima kodifikacija meñunarodnog diplomatskog običajnog prava, Konvencija o konzularnim odnosima je, u velikoj meri, i unifikacija pravnih rešenja iz oblasti konzularnih odnosa, a delom i kodifikacija konzularnog običajnog prava.

Kao značajne multilateralne izvore konzularnog prava treba pomenuti i Havansku konvenciju o konzularnim predstavnicima iz 1928. godine i Hašku konvenciju o grañanskom postupku iz 1954. godine. Unutrašnji izvori konzularnog prava su propisi kojima država utrñuje organizaciju konzularne službe, način imenovanja konzula, prava i dužnosti svojih konzularnih predstavništava u inostranstvu.

7.1. KONZULARNE FUNKCIJE

Dok obavljanje diplomatskih funkcija, po pravilu, predstavlja političku akciju u odnosu na državu u kojoj je akreditovana diplomatska misija, vršenje konzularnih funkcija je uglavnom konkretna aktivnost preduzeta kod organa, koji u okviru redovnog postupka, u državi prijema rešava sporno pitanje.

Najširi krug konzularnih funkcija sastoji se u zaštiti interesa države akreditacije i njenih državljana, fizičkih i pravnih lica, u granicama koje dopušta meñunarodno pravo. U tom kontekstu najznačajnije i najbrojnije su konzularne funkcije koje se preduzimaju prema uhapšenim, povreñenim, bolesnim i poslovno nesposobnim licima svojim državljanima u državi prijema, te poslovi starateljstva, matičarski poslovi i pomoć prilikom pravnog zastupanja u grañanskim i krivičnim postupcima. Konzulati ostvaruju nadzor i inspekciju nad pomorskim i rečnim brodovima, koji imaju državljanstvo te države i nad vazduhoplovima registrovanim u njoj, kao i nad posadom. Izdaju pasoše i putne isprave državljanima države imenovanja i neretko deluju u svojstvu javnog beležnika i vršenju izvršnih funkcija

109

administrativne prirode.

Funkcija razvoja trgovinskih, ekonomskih, kulturnih i naučnih odnosa izmeñu države imenovanja i države prijema i uopšte unapreñenje prijateljskih odnosa odvija se kroz blagovremeno obaveštavanje države akreditacije i davanje obaveštenja zainteresovanim licima. Na realizaciji spleta ovih konzularnih funkcija posebno se ističu, pored karijernih, i počasni konzuli.

Počasni konzuli su, za razliku od karijernih koji su profesionalne diplomate i državljani države imenovanja, po pravilu uspešni poslovni ljudi državljani države prijema čiji je prevashodni zadatak unapreñenje društvenih odnosa dve zemlje, a sekundarni zastupanje interesa pravnih i fizičkih lica države imenovanja.

193

U savremenoj diplomatiji broj počasnih konzula je daleko veći od broja karijernih, a ranije isticani problem neposedovanja državljanstva države imenovanja je prevaziñen. Počasni konzul inkorporiran je kao institut u Bečku konvenciju o konzularnim odnosima, a u meñunarodnu praksu kao opšteprihvaćeno rešenje sa brojnim prednostima.

Konzulati manji deo svojih funkcija obavljaju rešavajući pitanja državljana zemlje prijema i trećih država. Navedenim licima konzulati izdaju vize radi ulaska u zemlju akreditacije, a takoñe im izdaju ili overavaju dokumenta kojima se dokazuje imovinsko, porodično ili neko drugo faktičko pitanje, a dokumenta su im potrebna u postupku koji se vodi pred organima države imenovanja.

7.2. OTVARANJE I RANG KONZULATA

Konzulat se, po Bečkoj konvenciji, može otvoriti samo uz saglasnost države prijema i po pravilu mu prethodi odluka o uspostavljanju konzularnih odnosa izmeñu dveju država. U slučaju da nema saglasnosti države prijema na otvaranje konzulata konzularne funkcije obavljaće konzularno odeljenje diplomatske misije. Prilikom otvaranja konzulata država prijema daje saglasnost i na sedište, rang konzulata i konzularno područije, koje se odreñuje na bazi teritorijalne podele utvrñene ustavnim ureñenjem države prijema.

Zavisno od ranga konzulata194

šefovi konzulata dele se na četiri klase, i to: a) generalne konzule, b) konzule, c) vicekonzule i d) konzularne agente.

195

Klasu i promenu klase konzula odreñuje država imenovanja uz odobrenje odnosno saglasnost države prijema. Kriterijum za odreñivanje klase konzula su značaj područja konzulata u političkom i ekonomskom životu zemlje, kao i brojnost sopstvenih državljana na konzularnom područiju. Šefove konzulata imenuje država akreditacije, a vršenje funkcija odobrava im država prijema. Uobičajeno je da generalne konzule imenuje šef države ili drugi organ koji vrši imenovanje ambasadora, dok imenovanje konzula, vicekonzula i konzularnih agenata vrši ministar inostranih poslova ili vlada.

Država prijema izdaje dozvolu za obavljanje funkcija šefa konzulata ili egzekvaturu. Egzekvaturu izdaje šef države ili ministar inostranih poslova države prijema u zavisnosti od činjenice ko je potpisnik patentnog pisma države imenovanja. Suvereno pravo države prijema je ovlašćenje da odbije egzekvaturu. Država prijema pritom nije u obavezi da navodi razloge odbijanja, osim u slučaju ako je ta obaveza predviñena dvostrukim konzularnim sporazumom izmeñu dve države zaključenim pre usvajanja Bečke konvencije o konzularnim odnosima.

I za povlačenje egzekvature važe isti principi kao i za diplomatske agente, pa država

193 Više o počasnim konzulima vidi: Avramović N.: Diplomatsko i konzularno pravo, Privredna akademija, Novi Sad, 2006, str. 69–72.

194 Postoje četiri vrste konzulata, i to: generalni konzulat, konzulat, vicekonzulat i konzularna agencija. 195 Član 9. stav 1. Bečke konvencije o konzularnim odnosima.

110

prijema u svako doba može konzularnog funkcionera proglasiti za personu non grata. U teoriji i praksi meñunarodnog prava traženje i davanje egzekvature konzularnom funkcioneru nametalo je i pravnu dilemu: Da li taj postupak istovremeno znači i priznanje te države?

Pitanje priznavanja država je daleko kompleksnije da bi bilo rešeno kroz institute konzularnog prava. Ipak, imenovanje konzularnog funkcionera i patentno pismo sa zahtevom za egzekvaturu države imenovanja upućeni državi prijema, kao i davanje egzekvature od strane države prijema su nesumljivo suvereni akti dveju država, pa se na osnovu njih može posredno izvesti zaključak o de facto priznanju državnog statusa.

7.3. PRIVILEGIJE I IMUNITETI KONZULATA

Nesmetano bavljenje konzularnim funkcijama obaveza je koju država prijema preuzima prema konzulatu i njegovim članovima, pošto se uspostave konzularni odnosi i otvori konzulat. U tu svrhu, meñunarodno pravo ustanovilo je odreñene olakšice, privilegije i imunitete, koje su kodifikovane Bečkom konvencijom o konzularnim odnosima i, čiji je cilj da se obezbedi uspešno ispunjenje konzularnih funkcija.

Država prijema u obavezi je da omogući državi imenovanja da kupi, izgradi ili uzme u zakup prostorije potrebne za konzulat, kao i da pomogne u rešavanju stambenih pitanja članova konzulata. Država akreditacije ima pravo da istakne svoju nacionalnu zastavu i grb na zgradi konzulata i na zgradi stanovanja šefa konzulata, te na prevoznim sredstvima koja se upotrebljavaju u službene svrhe.

Prostorije konzulata, koje se koriste isključivo za službene potrebe, nepovredive su i organi države prijema ne mogu ući u njih bez odobrenja šefa konzulata, lica koje on odredi ili šefa diplomatske misije države imenovanja. Ipak, za razliku od prostorija diplomatske misije čiji je imunitet apsolutan, Bečka konvencija o konzularnim odnosima, formulacijom „smatraće se da je dobijen pristanak šefa konzulata u slučaju izbijanja požara ili drugog nesrećnog slučaja koji zahteva neposredne mere zaštite,”

196

pružila je konzularnim prostorijama niži nivo zaštite. Prostorije, nameštaj, prevozna sredstva i dobra konzulata ne mogu biti predmet rekvizicije ili javnog interesa, a u slučaju neophodnosti primene mere eksproprijacije, ta mera države prijema ne sme biti prepreka vršenju konzularnih funkcija, a državi imenovanja u slučaju njene primene biće isplaćena brza i adekvatna naknada.

Arhiva i dokumenti konzulata su nepovredivi i u konzularnim prostorijama i van njih, a obaveza države prijema da poštuje konzularnu arhivu ostaje i posle zatvaranja konzulata, pa čak i prekida konzularnih odnosa i u slučaju oružanog sukoba. Službena prepiska konzulata je nepovrediva i država prijema je dužna da štiti slobodu opštenja konzulata, koja se na službenom planu manifestuje kroz opštenje sa svojom vladom i njenim organima (ministarstvo inostranih poslova i druga ministarstva, lokalni organi, diplomatska misija, druga konzularna predstavništva), sa meñunarodnim organizacijama, sa diplomatskim misijama i konzulatima trećih zemalja, sa državljanima svoje zemlje.

Pravilo o nepovredivosti važi i za konzularnu valizu, kao pouzdan način transporta konzularne pošte. I stalni i povremeni kuriri uživaju imunitet, a u slučaju da su državljani države prijema ili treće zemlje, potrebna je saglasnost države prijema.

7.4. IMUNITETI I PRIVILEGIJE KONZULARNIH FUNKCIONERA I ČLANOVA KONZULATA

Država prijema postupaće prema konzularnim funkcionerima sa dužnim poštovanjem i

196 Član 31. stav 2. Bečke konvencije o konzularnim odnosima.

111

preduzeće sve odgovarajuće mere da bi se sprečila svaka povreda njihove ličnosti, slobode i dostojanstva.

197

Ipak, za razliku od diplomatskih, konzularni funkcioneri mogu biti uhapšeni ili pritvoreni na osnovu sudske odluke, ali samo u slučaju težeg krivičnog dela.

198

Drugi osnov za zatvaranje, odnosno ograničenje slobode kretanja konzularnih funkcionera, je sprovoñenje izvršenja pravosnažne sudske odluke. Funkcioner ne može biti zatvoren radi izdržavanja kazne koju je izrekao neki upravni organ.

Država prijema dužna je da obavesti šefa konzulata u najkraćem roku o svim preduzetim merama protiv osoblja konzulata. Ako su te radnje usmerene protiv šefa konzulata o njima se obaveštava država akreditacije. S obzirom na nizak nivo zaštite konzularnih funkcionera, što je u praksi dovodilo i do pogoršavanja političkih odnosa izmeñu država, jedan broj zemalja je dvostranim konzularnim konvencijama znatno proširio imunitete konzularnih funkcionera.

199

Sve bilateralne konzularne konvencije zaključene izmeñu SSSR-a i država tadašnjeg Varšavskog pakta sadržale su, takoñe, odredbu o uzajamnom priznanju potpunog imuniteta konzularnih funkcionera od krivičnog sudstva.

Konzularni funkcioneri i konzularni službenici ne podležu nadležnosti sudskih i upravnih vlasti države prijema za dela izvršena u vršenju konzularnih funkcija, a za lica koja su državljani države prijema taj imunitet je još uži i odnosi se samo na „službene akte”. Ovaj imunitet ne primenjuje se u slučaju podizanja grañanske tužbe koja je proistekla iz ličnih odnosa, te na tužbu koju je podnelo treće lice za štetu proisteklu iz udesa prouzrokovanog vozilom, brodom ili vazduhoplovom u državi prijema. Konzularni funkcioner će, meñutim, uživati imunitet od grañanskog sudstva države prijema u slučaju tužbe za štetu koju je naneo stranki nevršenjem ili nepravilnim vršenjem konzularne službe.

Članovi konzulata u obavezi su da svedoče u sudskom i upravnom postupku, izuzev kada se radi o izjašnjavanju o činjenicama koje se tiču vršenja njihovih funkcija, a nemaju obavezu ni da podnose na uvid prepisku i službene dokumente u vezi sa tim. Odricanje od imuniteta i privilegija za članove konzulata može izvršiti samo država imenovanja, a odricanje od imuniteta u odnosu na jurisdikciju u pogledu tužbe u grañanskom ili upravnom postupku ne smatra se da povlači odricanje od imuniteta u pogledu mera izvršenja presude, za koje je potrebno posebno odricanje.

8. MULTILATERALNA DIPLOMATIJA

Multilateralna diplomatija predstavlja diplomatske odnose koji se odvijaju izmeñu tri i više država organizovanih od strane država ili meñunarodnih organizacija ili pod okriljem meñunarodnih organizacija u formi konferencija ili predstavljanje država u njihovim odnosima sa meñunarodnim organizacijama. Diplomatska istorija beleži prve oblike multilateralne diplomatije još u Starom veku, ali pravi početak je XIX vek, kada su kroz meñunarodne dogovore velike sile kreirale odnose na evropskom kontinentu. Svoju pravu ekspanziju multilateralna diplomatija doživljava u drugoj polovini XX veka osnivanjem

197 Član 40. Bečke konvencije o konzularnim odnosima. 198 Iako Bečka konvencija o konzularnim odnosima ne definiše pojam teškog krivičnog dela, a stanovišta

krivično-pravnih sistema država su različita, najčešće primenjivani kriterijum za težinu krivičnog dela je najmanje zaprečena kazna u trajanju od pet godina.

199 Tako su Sjedinjene Američke Države zaključile ugovore sa Sovjetskim Savezom, Kinom, Bugarskom, Poljskom, Rumunijom i Filipinima u kojim uzajamno priznaju potpuni imunitet svojih konzularnih funkcionera od krivičnog sudstva. Statement by Selna Roosvelt, Cief of Protocol before US Senate Commit-tee on Foreign Relations, 5. August 1987, Mccalahan, str. 246. Preneto iz ðorñević S., Mitić M.: Diplo-matsko i konzularno pravo, Javno preduzeće Službeni list, Beograd, str. 216.

112

mnogobrojnih meñunarodnih organizacija.

Meñunarodne organizacije su subjekti meñunarodnog prava i u, najširem smislu, pod tim pojmom se podrazumevaju, pored meñudržavnih, i organizacije koje nemaju državni karakter i čije članove čine privatna lica ili udruženja. Ove druge meñunarodne organizacije spadaju u kategoriju meñunarodnih nevladinih organizacija i premda imaju odreñen uticaj na kreiranje meñunarodnog javnog mnjenja, nisu predmet izučavanja ni diplomatskog ni meñunarodnog prava.

Članovi meñunarodnih državnih ili vladinih organizacija su uglavnom suverene države, ali je moguć i slučaj posebnog pridruženog položaja i nesuverenih pokreta ili entiteta, koji deo svojih suverenih nadležnosti prenose na meñunarodne organizacije. Formalno-pravni osnov za osnivanje i funkcionisanje meñunarodnih organizacija je multilateralni meñudržavni sporazum, a svaka od organizacija, prava, dužnosti i odgovornosti svojih članica i nadležnosti, delatnosti i druga pitanja vezana za izbor, organizaciju i rad svojih organa propisuju statutom ili drugim aktom. Navedenim aktima reguliše se oblast delatnosti u kojoj meñunarodna organizacija ima posebno utvrñene zadatke i ovlašćenja, a takoñe i privilegije i imunitete koje imaju predstavnici u tim organizacijama i njeni službenici.

Diplomatski predstavnici jedne države deluju o okviru multilateralne diplomatije na osnovu pravila meñunarodnog prava, koje važi za mañunarodne organizacije čije sedište je na teritoriji neke treće države članice ili nečlanice te meñunarodne organizacije. Odnos države sedišta i meñunarodne organizacije je regulisan posebnim sporazumom koji uvažava sve specifičnosti tog meñunarodnog odnosa. Pored predstavnika država koji se nalaze u stalnim misijama kod meñunarodnih organizacija diplomatski status treba regulisati funkcionerima i službenicima te meñunarodne organizacije.

8.1. STALNE MISIJE

Preteče multilateralne diplomatije predstavljaju zajednička tela i komisije koje su države obrazovale radi rešavanja odreñenih zajedničkih predmeta, pa i političkih pitanja koja su opterećivala njihove meñusobne odnose. Članovima tih diplomatskih misija države potpisnice meñunarodnih ugovora davali su odreñene diplomatske privilegije, imunitete i povlastice. Svakako da pored političkih pitanja razvoj multilateralne diplomatije determinisala je i ekspanzija meñunarodne trgovine i privrede, koja je došla kao posledica tehničko-tehnološkog napretka u oblasti saobraćaja i komunikacija.

Delokrug poslova i karakter diplomatskih odnosa koji se uspostavlja na relaciji stalnih diplomatskih misija u bilateralnoj diplomatiji bitno se razlikuje od nadležnosti i položaja stalnih diplomatskih misija pri meñunarodnim organizacijama. Prvo, to potvrñuju i različiti meñunarodni kodifikacioni dokumenti kao izvori prava. Stalna diplomatska misija u bilateralnoj diplomatiji regulisana je Bečkom konvencijom o diplomatskim odnosima, a stalna diplomatska misija pri meñunarodnim organizacijama Bečkom konvencijom o predstavljanju država u njihovim odnosima sa meñunarodnim organizacijama univerzalnog karaktera.

200

Drugo, kao subjekti stalnih diplomatskih misija bilateralne diplomatije pojavljuju se suverene države, dok se kod stalnih diplomatskih misija pri meñunarodnim organizacijama u ulozi subjekta pojavljuju države, sa jedne, a meñunarodna organizacija, sa druge strane, dajući ovom društveno-pravnom odnosu novu dimenziju.

Treće, odnos izmeñu država kao subjekata meñunarodnog prava preko klasičnih stalnih diplomatsko-konzularnih predstavništava bilateralne diplomatije je direktan, a države su

200 Više o tome: Mitić M.: „Bečka konvencija o predstavljanju država u njihovim odnosima sa meñunarodnim organizacijama univerzalnog karaktera”, Meñunarodni problemi, 1976, broj 1.

113

nosioci punog suvereniteta, dok se odnos izmeñu država u okviru meñunarodnih organizacija odvija preko organa te meñunarodne organizacije i u domenu delatnosti osnivanja te meñunarodne organizacije, a ne u okviru svog punog suvereniteta.

I, četvrto, odnos koji se uspostavlja izmeñu akreditovane stalne diplomatske misije i države prijema koja, da podsetimo, može ali i ne mora da bude članica meñunarodne organizacije, je dvostrani pravni odnos dva suverena subjekta meñunarodnog prava.

Peto, šef države prijema daje ili odbija da pruži agreman šefu stalne diplomatske misije države akreditacije, dok administrativnim postupkom meñunarodne organizacije rukovodi generalni sekretar koji nema ta ovlašćenja, jer su stalni diplomatski predstavnici misija država akreditovani kod meñunarodne organizacije, a ne kod generalnog sekretara.

Stalna diplomatska misija pri meñunarodnoj organizaciji, pored države koja ju je akreditovala, podrazumeva i pravni odnos sa meñunarodnom organizacijom, ali i državom sedišta meñunarodne organizacije. Prvi meñunarodno-pravni odnos, koji odražava suštinu multilateralne diplomatije, uspostavlja se izmeñu stalne misije države akreditacije i meñunarodne organizacije. Druga vrsta odnosa uspostavlja se izmeñu meñunarodne organizacije i države sedišta meñunarodne organizacije. Ovaj odnos se, po pravilu, reguliše posebnim sporazumom. I treći, odnos se aktuelizuje samo u posebnim situacijama izmeñu diplomatskih predstavnika stalne misije pri meñunarodnoj organizaciji i države prijema.

Stalna diplomatska misija pri meñunarodnim organizacijama predstavlja državu i učestvuje u pregovorima sa organizacijom ili misijom u okviru organizacije i njenih organa, vrši zaštitu interesa države u organizaciji i obavlja i druge aktivnosti, koje se odvijaju u sedištu meñunarodne organizacije. Dužnost stalnih diplomatskih misija pri meñunarodnim organizacijama je i da radi na ostvarenju načela, ciljeva i zadataka organizacije. Realna potreba za regulisanjem pravnog položaja stalnih misija država pri meñunarodnim organizacijama ukazala se odmah po osnivanju Ujedinjenih nacija. Generalna skupština UN 1948. godine usvojila je Rezoluciju 257 (III) o stalnim misijama pri Ujedinjenim nacijama. Rezolucija je pošla od činjenice da su stalne misije država članica u funkciji realizacije ciljeva i načela Ujedinjenih nacija. Rezolucijom je propisan način imenovanja stalnih predstavnika, njihova notifikacija generalnom sekretaru, obaveza podnošenja izveštaja o punomoćjima stalnih predstavnika država akreditovanih kod Ujedinjenih nacija na redovnim zasedanjima Generalne skupštine UN.

Navedena rezolucija bila je osnov za donošenje Bečke konvencije o predstavljanju država u njihovim odnosima sa meñunarodnim organizacijama univerzalnog karaktera 1975. godine. Konvencija je, iako kodifikacioni akt u domenu multilateralne diplomatije, obuhvatila samo, u skladu sa svojim nazivom, meñunarodne organizacije univerzalnog karaktera,

201

i to: Ujedinjene nacije, njene specijalizovane organizacije, Meñunarodnu organizaciju za atomsku energiju, i svaku drugu sličnu organizaciju koja po sastavu svoga članstva i zadacima ima širok meñunarodni karakter. Pored predstavljanja država u njihovim odnosima sa nabrojanim meñunarodnim organizacijama Konvencija ureñuje i predstavljanje država na konferencijama koje se sazivaju od strane ili pod pokroviteljstvom takvih organizacija. Tamna strana u primeni Bečke konvencije o predstavljanju država je činjenica da su države sedišta tih meñunarodnih organizacija, Poput Sjedinjenih Američkih Država, Švajcarske, Kanade i Francuske bile uzdržane, a Belgija čak glasala protiv njenog usvajanja.

8.2. FUNKCIJE STALNE MISIJE

Dva aspekta odreñuju okvir funkcija stalnih misija država akreditovanih kod

201 Avramović N.: Diplomatsko i konzularno pravo, Privredna akademija, Novi Sad, 2006, str. 87.

114

meñunarodnih organizacija univerzalnog karaktera. Prvo, država akreditacije, po pravilu član meñunarodne organizacije univerzalnog karaktera, donosi suverenu odluku o uspostavljanju stalne misije pri meñunarodnoj organizaciji. I, drugo, meñunarodna organizacija svojim pravilima reguliše vršenje delatnosti stalne misije. Naravno, pri svemu tome treba imati u vidu i sadržaj funkcija stalnih misija, koji se sastoji, shodno članu 6. Konvencije, u :

a) obezbeñenju predstavljanja države imenovanja pri organizaciji;

b) održavanju veza izmeñu države imenovanja i organizacije;

c) voñenju pregovora sa organizacijom i u okviru organizacije;

d) upoznavanju sa delatnošću organizacije i podnošenju izveštaja o tome Vladi države imenovanja;

e) obezbeñenju učešća države imenovanja u delatnostima organizacije;

f) zaštiti interesa države menovanja u odnosu na organizaciju;

g) radu na ostvarivanju ciljeva i načela organizacije saradnjom sa organizacijom i u okviru organizacije.

Nabrojane funkcije stalne misije pri meñunarodnim organizacijama ne razlikuju se mnogo od funkcija diplomatske misije u državi prijema uz, naravno, puno uvažavanje specifičnosti subjekata, okvira delatnosti, kruga pitanja, sagovornika i slično.

Predstavljanje države imenovanja, kao zadatak stalne misije pri meñunarodnim organizacijama, ograničeno je na meñunarodnu organizaciju kao izvedenog subjekta meñunarodnog prava, kome je osnivačkim aktom ili statutom organizacije poveren odreñeni delokrug delatnosti.

Meñutim, pored predstavljanja države u okviru organizacije, stalna misija predstavlja državu akreditacije i u kontaktima sa drugim stalnim misijama u okviru organizacije ostvarujući na taj način stalnu komunikaciju koja može da ima i bilateralna obeležja.

U ostvarenju zaštitne funkcije stalne misije pri meñunarodnim organizacijama prisutne su iznijansirane razlike u odnosu na istu funkciju koju obavlja stalna diplomatska misija u bilateralnim odnosima. Crtu ispod koje se ne može ići u odbrani interesa svoje države lakše je povući u bilateralnim odnosima nego u odnosima koji se profiliraju u okviru meñunarodnih organizacija, gde je kaleidoskop interesa daleko veći. Sličan pristup neophodan je i u voñenju pregovora sa organizacijom i u okviru organizacije.

Specifičnost multilateralne diplomatije u odnosu na bilateralnu odslikava rad na ostvarivanju ciljeva i načela organizacije, saradnjom sa organizacijom i u okviru organizacije. Svaka društvena, a posebno organizacija meñunarodnog karaktera, svojim osnivačkim i drugim aktima utvrñuje ciljeve osnivanja, načela organizacije i postupanja, područije delatnosti, postupak i izbor organa, prava i dužnosti država članica i druga pitanja. Da bi organizacija funkcionisala, svaka država članica dužna je da pruži svoj doprinos ostvarivanju zajedničkih ciljeva. I dok je za države članice meñunarodne organizacije postojanje prava na ustanovljenje stalnih misija logična i normalna posledica članstva u organizaciji, problem se otvara za države nečlanice kroz pitanje: Mogu li one otvarati stalne misije pri meñunarodnoj organizaciji?

Bečka konvencija o predstavljanju država u njihovim odnosima sa meñunarodnim organizacijama univerzalnog karaktera, na gornje pitanje, dala je logičan odgovor.

8.3. MISIJE DRŽAVA NEČLANICA

Države nečlanice mogu, ako to pravila organizacije dozvoljavaju, uspostaviti stalne misije posmatrača radi obezbeñenja predstavljanja države imenovanja, zaštite njenih interesa,

115

upoznavanja sa delatnošću organizacije, podnošenju izveštaja Vladi i unapreñenju saradnje sa organizacijom i voñenju pregovora sa njom.

Autori Konvencije pošli su od činjenice da članovi meñunarodnih organizacija svojim osnivačkim aktom, statutom ili nekim drugim aktom utvrñuju organizaciju, način rada i članstvo u organizaciji. S obzirom na to da su države članice u meñunarodnu organizaciju prenele deo svojih suverenih ovlašćenja, logično je da upravo one odlučuju o svim bitnim pitanjima organizacije rada meñunarodne organizacije pa, prema tome, i utvrñivanju prava na osnivanje stalnih misija država nečlanica.

Uvažavajući različite interese država i njihove ekonomske mogućnosti Bečka konvencija o predstavljanju država predvidela je i mogućnost višestrukog akreditovanja istog lica u svojstvu šefa misije kod dve ili više meñunarodnih organizacija, odnosno imenovanje šefa predstavništva u svojstvu člana diplomatskog osoblja neke druge svoje misije. Konvencija je, takoñe, predvidela mogućnost da država imenovanja može akreditovati člana diplomatskog osoblja misije u svojstvu šefa misije kod drugih meñunarodnih organizacija ili imenovati člana osoblja misije u svojstvu člana osoblja neke druge svoje misije.

Takoñe, dve ili više država mogu akreditovati isto lice u svojstvu šefa misije kod iste meñunarodne organizacije. Akreditaciju šefa stalne misije vrši šef države, predsednik Vlade, ministar inostranih poslova ili drugi nadležni organ države imenovanja, ukoliko je to dopušteno pravilima meñunarodnih organizacija.

Država imenovanja akreditivnim pismima daje obim ovlašćenja svom stalnom predstavniku u svojstvu delegata odnosno delegata, stalnog posmatrača pri jednom ili više organa meñunarodne organizacije, odnosno organizacija.

Šef misije nema obavezu podnošenja punomoćja u predstavljanju države kod usvajanja ugovora izmeñu države i meñunarodnih organizacija, ali tu obavezu ima kada potpisuje ugovor izmeñu države i organizacije izuzev ukoliko se iz prakse organizacije ili drugih okolnosti jasno ne vidi da su strane imale nameru da odustanu od podnošenja punomoćja.

Bečka konvencija o predstavljanju država u pogledu broja osoblja misije prihvatila je stanovište konvencija koje regulišu diplomatske, odnosno konzularne odnose te Konvencije o specijalnim misijama. Tako broj osoblja misije ne treba da prelazi okvire normalnog i razumnog, a uvažavajući funkciju organizacije, potrebe misije i okolnosti i uslove u državi sedišta.

Dakle, kriterijume za broj osoblja misije utvrñuju meñunarodna organizacija, država imenovanja, ali i država sedišta sporazuma, odnosno organizacije. Suvereno pravo države je da imenuje stalno osoblje u meñunarodnoj organizaciji, ali pravilima meñunarodne organizacije su odreñeni kriterijumi, izbor, broj i sastav organa koji predstavljaju organizaciju. Akt o organizaciji i radu meñunarodne organizacije usvojile su države članice.

Sa druge strane, sporazumom izmeñu meñunarodne organizacije i države sedišta reguliše se niz pitanja, a izmeñu ostalog, i brojnost meñunarodne organizacije kojoj država sedišta obezbeñuje smeštajne, radne, bezbednosne i druge uslove za funkcionisanje.

Razuman i normalan broj članova misije, otuda, treba da bude tripartitni kompromis država imenovanja i sedišta i meñunarodne organizacije.

U suprotnom, država sedišta koja, vrlo često nije ni član meñunarodne organizacije mogla bi da uzurpira pravo odreñivanja broja stalnog diplomatskog osoblja pri meñunarodnoj organizaciji u situaciji kada nema pravo da uskraćuje saglasnost na imenovanje niti pravo da nekog proglasi za nepoželjnu, odnosno neprihvatljivu osobu.

Takvu odredbu predviña rezolucija Kongresa Sjedinjenih Američkih Država o usvajanju Sporazuma o sedištu Ujedinjenih nacija iz 1947. godine utvrdivši mogućnost donošenja odluke o ograničenju i sprečavanju ulaska članovima stalnih misija država sa kojima SAD ne

116

održava diplomatske odnose.

8.4. SEDIŠTE I STATUS MISIJE

Pravilo je da se misije otvaraju u mestu sedišta meñunarodne organizacije. Ipak, ukoliko pravila organizacije to dozvoljavaju, a uz prethodnu saglasnost države sedišta, država imenovanja može otvoriti misiju ili kancelariju misije i van mesta sedišta meñunarodne oranizacije. Mora se priznati da su otvaranja misija van sedišta u diplomatskoj praksi izuzetno retka, jer su skopčani sa nizom praktičnih teškoća.

Misija, kao predstavnik države imenovanja, ima pravo da na svojim prostorijama ističe, slično praksi bilateralnih diplomatskih misija i konzularnih službi, grb i zastavu države imenovanja. Isto pravo pripada i šefu misije i kad se radi o njegovoj rezidenciji i prevoznim sredstvima.

U pronalasku službenih prostorija misije pod razumnim uslovima, te adekvatnih stanova za članove misije državi imenovanja, pomoć pružaju meñunarodna organizacija i država sedišta. Pored ove pomoći, država sedišta odobrava misiji i druge olakšice potrebne za obavljanje njenih funkcija. Meñunarodna organizacija pruža pomoć misiji u ostvarenju tih olakšica i daje misiji olakšice iz svoje nadležnosti odlučivanja.

U ostvarenju privilegija i imuniteta misije i njenog članstva meñunarodna organizacija pruža pomoć i državi imenovanja i državi sedišta. Ova odredba Konvencije obavezuje meñunarodnu organizaciju utvrñujući joj dužnost posredovanja izmeñu države imenovanja i države sedišta u slučaju pogoršanja ili, pak, prekida diplomatskih odnosa. Adekvatno zaštiti koju uživaju prostorije diplomatske misije u bilateralnoj diplomatiji, Konvencija o predstavljanju država predviña i nepovredivost prostorija misije pri meñunarodnoj organizaciji dajući mogućnost organima države sedišta da u prostorije misije mogu ući samo uz pristanak šefa misije. U nadležnosti organa države sedišta je zaštita prostorija misije od nasilnog ulaska ili oštećenja i sprečavanja narušavanja reda i mira.

Prostorije, vozila i ostala imovina misije uživaju imunitet od jurisdikcije države sedišta u pogledu mera pretresa, rekvizicije ili mera izvršenja. Prostorije misije osloboñene su državnih, regionalnih i opštinskih poreza i taksa, osim poreza i taksa koje predstavljaju naknadu za posebno učinjene usluge. Arhiva i službeni dokumenti misije nepovredivi su u svako doba, a Konvencija garantuje i slobodno opštenje misije u službene svrhe svim sredstvima uključujući i kurire i poruke poslate teleksom ili šifrom, pa i otpremnom radio stanicom za čije korišćenje je bio potreban pristanak države sedišta. Diplomatska valiza misije se ne sme otvarati, a službena prepiska je nepovrediva, kao i stalni ili ad hoc kurir.

8.5. PRIVILEGIJE I IMUNITETI ČLANOVA MISIJE

Ličnost šefa misije i članova diplomatskog osoblja misije je neprikosnovena. Oni uživaju pun imunitet od krivičnog sudstva države sedišta i ne mogu biti podvrgnuti nikakvom hapšenju niti pritvoru. Prema ličnosti šefa misije i članovima osoblja diplomatske misije, država sedišta se odnosi sa dužnim poštovanjem i preduzima sve mere zaštite njihove ličnosti, slobode i dostojanstva. Navedena lica uživaju imunitet i od grañanskog i upravnog sudstva osim u slučaju da se postupak odnosi na privatnu nepokretnu imovinu u državi sedišta, a ista ne služi za potrebe misije, ako se radi o postupku nasleñivanja i ako se posupak vodi povodom spora nastalog na osnovu profesionalne trgovačke delatnosti koje diplomatsko osoblje vrši van službene dužnosti.

Navedena lica nisu u obavezi da se u postupku pojavljuju u ulozi svedoka. Privatni stanovi šefa i članova diplomatskog osoblja misije, kao i njihova imovina, dokumenti i prepiska,

117

uživaju nepovredivost i zaštitu, kao i prostorije misije.

Država imenovanja može se odreći sudskog imuniteta šefa misije i članova diplomatskog osoblja misije i lica koja uživaju imunitet izjavom koja mora biti izričita i decidna. Navedena lica osloboñena su obaveze davanja po propisima o socijalnom osiguranju države sedišta, a osloboñeni su i svih poreza i taksa izuzev onih koje su uključene u cenu roba ili usluga, koje se odnose na privatne nepokretnosti i na posebne usluge. Šef i članovi diplomatskog osoblja misije osloboñeni su pregleda ličnog prtljaga, te carine na predmete namenjene za ličnu potrošnju i za službene potrebe misije.

Članovi porodica šefa i članova diplomatske misije, koji čine deo njihovog domaćinstva, uživaju takoñe privilegije i imunitete odreñene Konvencijom, ako nisu državljani države sedišta i ako u državi sedišta nemaju stalno prebivalište. Takoñe, članovi administrativnog i tehničkog osoblja misije i članovi njihovih domaćinstava, uživaju odreñene privilegije i imunitete osim ako nisu državljani države sedišta ili lica sa stalnim mestom prebivališta u državi sedišta.

Članovi poslužnog osoblja misije uživaju privilegije i imunitete u pogledu postupaka učinjenih u vršenju svojih funkcija i osloboñeni su poreza i taksa na plate pod uslovom da nisu državljani niti imaju stalno prebivalište na teritoriji države sedišta.

Opšte je pravilo da šef i članovi diplomatskog osoblja misije, ako su državljani države sedišta, odnosno lica koja u njoj imaju stalno prebivalište, uživaju samo sudski imunitet i neprikosnovenost u pogledu službenih radnji učinjenih u vršenju svojih funkcija.

202

Šef misije i članovi diplomatskog osoblja misije ne smeju u državi sedišta vršiti profesionalnu ili trgovačku delatnost u lične svrhe. Sa druge strane, članovima porodica šefa i članova diplomatskog osoblja i administrativno-tehničkog osoblja misije nije zabranjeno bavljenje trgovačkom ili drugom profesionalnom delatnošću radi lične zarade, ali oni pri tom ne uživaju nikakve privilegije ili imunitete u pogledu radnji koje obavljaju u vezi sa tom delatnošću.

8.6. DELEGACIJE PRI ORGANIMA MEðUNARODNIH ORGANIZACIJA I NA MEðUNARODNIM KONFERENCIJAMA

Bečka konvencija o predstavljanju država u njihovim odnosima sa meñunarodnim organizacijama univerzalnog karaktera ovlašćuje državu da može uputiti delegaciju u organ meñunarodne organizacije ili na konferenciju, ali da se ovaj postupak, kao i upućivanje jedne iste delegacije u ime dve ili više država u organ ili konferenciju, vrši u skladu sa pravilima organizacije. Imenovanje članova delegacije je suvereno pravo države, a akreditive šefu i članovima delegacije izdaje šef države, predsednik Vlade, ministar inostranih poslova ili drugi nadležni organ države imenovanja pod uslovom da to dopuštaju pravila organizacije ili pravila procedure konferencije. Slobodu izbora delegata Konvencija je, ipak, ograničila državi imenovanja.

Broj članova delegacije ne sme da preñe granicu razumnog i normalnog što podrazumeva uvek konkretan pristup koji uvažava pravila meñunarodne organizacije, odnosno konferencije, funkcije i potrebe delegacije i okolnosti i uslove države prijema. Tako, na primer, Generalna skupština Ujedinjenih nacija je ograničila delegaciju jedne zamlje na pet delegata. Takoñe, pravilo je da članovi diplomatskog osoblja delegacije budu državljani zemlje imenovanja. Meñutim, ukoliko se šef delegacije ili drugi delegat ili član osoblja diplomatske delegacije imenuje iz redova države sedišta, saglasnost te države se podrazumeva ako je obaveštena o imenovanju grañana države sedišta, a nije na taj predlog dala nikakav odgovor.

202 Avramović N.: Diplomatsko i konzularno pravo, Privredna akademija, Novi Sad, 2006, str. 92.

118

Država imenovanja obaveštava organizaciju, odnosno konferenciju, o sastavu, funkcijama, zvanjima i rang listi članova delegacije, o dolasku i odlasku svih članova delegacije i drugih lica koja ih prate, adresi službenih prostorija i privatnom smeštaju članova delegacije i drugim pitanjima značajnim za obezbeñenje rada i smeštaja delegacije.

U slučaju odsustva šefa delegacije nadležni organ države imenovanja odreñuje vršioca dužnosti iz reda članova delegacije i o tome obaveštava organizaciju, odnosno konferenciju ili, u tu svrhu, imenuje drugo lice van delegacije izdajući mu akreditive u proceduri predviñenoj za imenovanje šefa delegacije.

Redosled prvenstva (prezeans) meñu delegacijama odreñuje se prema abecednom redu imena država koji se primenjuje u organizaciji, a taj redosled primene se razlikuje od organizacije do organizacije.

203

U Ujedinjenim nacijama, redosled delegacija se utvrñuje prema engleskom alfabetu, ali se početno slovo svake godine izvrši kockom. Parlamentarna skupština Saveta Evrope odreñuje redosled prvenstva po godinama starosti, a na zasedanju Saveta prezeans utvrñuje na bazi francuskog alfabeta. Organizacija američkih država redosled prvenstva utvrñuje prilikom svakog zasedanja kockom.

Kada se u ulozi šefa delegacije nañe šef države ili član kolegijalnog organa koji vrši ulogu šefa države, on u državi sedišta ili trećoj državi uživa, pored privilegija i imuniteta predviñenih Konvencijom o predstavljanju država i olakšice, privilegije i imunitete koji se priznaju šefovima država po meñunarodnom pravu. Saglasno svom rangu, pored beneficija predviñenih Konvencijom o predstavljanju država, u državi sedišta ili u trećoj državi posebne olakšice, privilegije i imunitete po meñunarodnom pravu uživaju i šef Vlade, ministar inostranih poslova ili drugo lice visokog ranga kada je u ulozi šefa delegacije.

Državnim delegacijama u meñunarodnim organizacijama i na meñunarodnim skupovima, u skladu sa Konvencijom, pripadaju posebne povlastice i imuniteti kojim omogućavaju putovanje, slobodu kretanja i opštenja. Ličnost šefa delegacije, ostalih delegata i članova diplomatskog osoblja je neprikosnovena. Oni uživaju i imunitet od krivičnog, grañanskog i upravnog sudstva u pogledu svih radnji učinjenih prilikom vršenja službenih funkcija. Navedena lica osloboñena su plaćanja svih poreza i taksa, carinskih formalnosti i plaćanja carine na predmete namenjene za službenu ili ličnu upotrebu, te propisa države sedišta o obavezama iz socijalnog osiguranja.

Pravo šefa delegacije, delegata i članova diplomatskog osoblja delegacije na privilegije i imunitete počinje stupanjem na teritoriju države sedišta ili, ako je u toj državi, notifikacijom njegovog imenovanja u državi sedišta. Prestanak privilegija i imuniteta vezuje se za trenutak napuštanja zemlje ili po isteku razumnog roka datog u tu svrhu.

Funkcija šefa delegacije ili bilo kog delegata ili člana diplomatskog osoblja delegacije prestaje notifikacijom države imenovanja meñunarodnoj organizaciji ili konferenciji i završetkom zasedanja organa ili konferencije.

8.7. DELEGACIJE POSMATRAČA PRI ORGANIMA MEðUNARODNIH ORGANIZACIJA I NA KONFERENCIJAMA

Slanje državne delegacije u svojstvu posmatrača u organ meñunarodne organizacije ili na meñunarodnu konferenciju je proceduralni korak koji prethodi stvaranju uslova za učlanjenje države imenovanja u meñunarodnu organizaciju.

204

Uvažavajući ovu činjenicu Bečka konvencija o predstavljanju država predvidela je takvu mogućnost kao opšte pravo svih država. Ipak, upućivanje delegacije u svojstvu posmatrača u organ ili na konferenciju, po

203 Avramović N.: Diplomatsko i konzularno pravo, Privredna akademija, Novi Sad, 2006, str. 93. 204 Avramović N.: Diplomatsko i konzularno pravo, Privredna akademija, Novi Sad, 2006, str. 93.

119

Konvenciji, može se odvijati u skladu sa pravilima meñunarodne organizacije. Uz atribut posmatrača ove delegacije imaju i različite funkcije u odnosu na delegacije država članica u meñunarodnoj organizaciji.

Stalne posmatračke misije predstavljaju i štite državu imenovanja pri meñunarodnoj organizaciji i unapreñuju saradnju sa organizacijom i njenim članstvom. Delegacija, dakle, jednom rečju stvara uslove za učlanjenje države koja ju je akreditovala u članstvo te organizacije pružajući istovremeno i obaveštenje centrali u zemlji o svim relevantnim odnosima u organizaciji.

Bečka konvencija je jednostavnom formulacijom izjednačila status delegacije posmatrača i u pogledu olakšica, privilegija i imuniteta sa stalnim diplomatskim delegacijama država članica meñunarodnih organizacija i na meñunarodnim konferencijama.

Sa druge strane, Konvencija, nije regulisala status priznatih pokreta za nacionalno osloboñenje kao posmatrača pri meñunarodnim organizacijama. To pitanje regulisano je posebnom rezolucijom kojom se pozivaju države da delegatima priznatih pokreta za nacionalno osloboñenje pruže olakšice, privilegije i imunitete nužne za izvršenje njihovih zadataka. Ova rezolucija doneta je upravo Bečkom konvencijom o predstavljanju država na inicijativu Jugoslavije i Pokreta nesvrstanih, a uz žestoko protivljenje najrazvijenijih zemalja Zapada.

120

V MEðUNARODNO KRIVIČNO PRAVO

1. POJAM I RAZVOJ MEðUNARODNOG KRIVIČNOG PRAVA

Intenzivan naučno-tehnološki napredak i primena savremenih dostignuća u svakodnevnom životu petpostavka su unapreñenja i multilateralnih odnosa i postepenog, ali stalnog razvoja meñunarodne zajednice. Izgradnju i stvaranje instituta i vrednosti meñunarodne zajednice pratila je i izgradnja meñunarodno utvrñenih pravnih pravila. Ustanovljenje pravnog poretka meñunarodne zajednice podrazumeva zaštitu vrednosti utvrñenih meñunarodnim pravom. U navedenom kontekstu meñunarodno krivično materijalno pravo za zaštitni objekt imalo bi usvojene vrednosti meñunarodne zajednice kao celine, koje se štite sistemom imperativnih normi meñunarodnog prava propisanih za zabranjena ponašanja ili pak propuštanja.

Sa druge strane, meñunarodnim krivičnim procesnim pravom utvrñen je meñunarodni postupak gonjenja i suñenja, odnosno utvrñivanja krivične odgovornosti za lica koja se terete za izvršenje meñunarodno inkriminisanih radnji ili propuštanja.

Kako se nastanak meñunarodnog krivičnog prava vezuje za konstituisanje meñunarodne zajednice jasno je da su nacionalna krivična zakonodavstva bila osnova razvoja meñunarodnog krivičnog prava (MKP). U stvari, internacionalizaciju nacionalnih krivičnih prava uslovila je potreba za eksteritorijalnom primenom nacionalnih krivičnih prava. Dalji proces internacionalizacije nacionalnih krivičnih prava bio je embrion nastanka nadnacionalnog meñunarodnog krivičnog prava, kao posebne grane meñunarodnog javnog prava. Iako je pokušaja za stvaranje meñunarodnog krivičnog prava bilo u XIX veku

205

kao jedan od povoda može se oceniti i pokušaj savezničkih sila da sude posle Prvog svetskog rata nemačkom caru Vilhemu II. Nemački vladar se spasao bekstvom u Holandiju, koja je odbila zahtev za njegovu ekstradiciju, pozivajući se na pravilo nullum crimen sine lege.

206

Prva neposredna meñunarodno krivično pravna pravosudna iskustva od neprocenjivog značaja za razvoj MKP vezuju se za rad ad hoc meñunarodnih vojnih tribunala osnovanih posle Drugog svetskog rata u Nirnbergu i Tokiju. Tribunal u Nirnbergu osnovan je meñunarodnim ugovorom zaključenim izmeñu Francuske, SAD-a, Velike Britanije i SSSR-a

207

, čije su sudije izrekle presude nemačkim nacistima optuženim za ratne zločine, zločine protiv mira i zločine protiv čovečnosti. Povreda načela zakonitosti nulla crimen, nulla poena sine lege, na koju su se pozivali branioci nacista, jer je Statut Suda u Nirnbergu koji je sadržao inkriminisana dela usvojen posle meñunarodnih zločina koji su već počinjeni, odbačena je od strane suda. Nirnberški tribunal je procenio da bi nekažnjavanje najtežih zločina optuženih bilo suprotno univerzalnom načelu pravde, ali i da su njihovim izvršenjem teško povreñena pravila humanitarnog prava utvrñena Haškim konvencijama i drugim meñunarodnim

205 Predlog za formiranje stalnog meñunarodnog krivičnog suda 1882. godine izneo je Gistav Mojnije. Po zamisli Mojnijea, inače jednog od osnivača Crvenog krsta, sud je trebalo da sankcioniše povrede pravila ustanovljenih Ženevskim konvencijama iz 1864. godine.

206 Dimitrijević V., Račić O., ðerić V., Papić T., Petrović V.,Obradović S.: Osnovi meñunarodnog prava, Beogradski centar za ljudska prava, Beograd, 2007, str. 231.

207 Ugovoru o gonjenju i kažnjavanju glavnih ratnih zločinaca Evropske osovine i ustanovljenju Statuta Meñunarodnog vojnog tribunala zaključenom 8. avgusta 1945. godine kasnije je pristupilo još 19 država.

121

ugovorima i opšteprihvaćenim običajima.208

Meñunarodni krivični ad hoc tribunal u Tokiju osnovan je naredbom američkog generala Mekartura. Sudio je po sopstvenim pravilima u veću sastavljenom od 11 sudija iz različitih zemalja, i sve postupke pokrenute protiv 28 japanskih političara i oficira okončao osuñujućim presudama.

Istovremeno, uočene slabosti meñunarodnog krivično-pravnog sistema otklanjane su kroz intenzivirane kodifikacione aktivnosti organa Ujedinjenih nacija. Najpre je na III zasedanju Generalne skupštine Ujedinjenih nacija u decembru 1948. godine usvojena Konvencija o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida. Potom su na diplomatskoj konferenciji Ujedinjenih nacija u Ženevi 1949. godine usvojene: Konvencija o zaštiti civilnih lica za vreme rata, Konvencija o postupanju sa ratnim zarobljenicima, Konvencija o poboljšanju položaja ranjenika i bolesnika suvozemnih vojnih snaga i Konvencija o poboljšanju položaja ranjenika, bolesnika i brodolomnika pomorskih oružanih snaga. Usvojene su, takoñe, i Konvencija o nezastarevanju ratnih zločina i zločina protiv čovečnosti i Konvencija o zaštiti kulturnih dobara u slučaju oružanih sukoba.

Pojavni oblici protivpravnih ponašanja ne ispoljavaju se samo kroz oružane sukobe, pa je na meñunarodnom planu trebalo sankcionisati i razne vidove diskriminacija. Ujedinjene nacije su 1965. godine usvojile Konvenciju o uklanjanju svih oblika rasne diskriminacije, a 1973. godine Konvenciju o suzbijanju i kažnjavanju zločina aparthejda. Države su ratifikacijom ovih dokumenata preuzele obavezu suzbijanja i kažnjavanja krivičnih dela zasnovanih na rasnoj diskriminaciji.

Internacionalizacija vazduhoplovnog putničkog saobraćaja ubrzo je donela u praksu otmice aviona i druge napade na bezbednost lica i imovine u civilnom vazdušnom saobraćaju. Reakcija meñunarodne zajednice bila je brza i ubrzo su pod okriljem Ujedinjenih nacija donete Konvencija o suzbijanju nezakonitih akata usmerenih protiv bezbednosti civilnog vazduhoplovstva iz 1970. godine (poznata kao Haška konvencija) i Konvencija o suzbijanju nezakonitih akata usmerenih protiv bezbednosti civilnog vazduhoplovstva iz 1971. godine (takozvana Montrealska konvencija). Države potpisnice ove dve konvencije su istovremeno preuzele obavezu i u sopstvena nacionalna krivična zakonodavstva ugradile krivična dela o zaštiti vazduhoplova i bezbednosti letenja predviñena odredbama Haške i Montrealske konvencije.

Iako stricto sensu ne pripadaju korpusu dokumenata meñunarodnog krivičnog prava nesumnjivo veliki značaj za njegov razvoj i primenu imaju neka opšta akta koja je usvojila meñunarodna zajednica: Deklaracija o pravima čoveka, Meñunarodni pakt o grañanskim i političkim pravima, Pakt o ekonomskim i socijalnim pravima, te tematski nešto uži dokumenti kao Jedinstvena konvencija o drogama i Konvencija o psihotropnim supstancama.

Pravila utvrñena Nirnberškim suñenjem prihvaćena su od strane Komisije UN za meñunarodno pravo, a ideja o stvaranju stalnog Meñunarodnog krivičnog suda, zbog složenih meñunarodnih odnosa u meñunarodnoj zajednici u drugoj polovini XX veka, realizovana je tek 1998. godine.

Pre toga, rezolucijama Saveta bezbednosti UN osnovana su dva ad hoc meñunarodna krivična suda, i to Meñunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju

209

i Meñunarodni krivični tribunal za Ruandu.

210

Meñunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju osnovan je

208 Nirnberški Statut i presude potvrdila je i Generalna skupština UN rezolucijom 95 (I) iz 1946. godine. 209 Meñunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju osnovan je Rezolucijom Saveta bezbednosti UN

broj 827 od 25. maja 1993. godine. 210 Meñunarodni krivični tribunal za Ruandu osnovan je Reolucijom broj 955 Saveta bezbednosti UN 8.

novembra 1994. godine sa ciljem da sankcioniše zločin genocida koji su Huti počinili nad Tutsima u Ruandi 1994. godine.

122

sa ciljem da izvede pred lice pravde odgovorne za kršenje meñunarodnog prava na područiju bivše Jugoslavije, obezbedi pravdu žrtvama, uspostavi mir i spreči dalje širenje zločina. U stvarnoj nadležnosti Haškog tribunala, koji sudi na osnovu Statuta koji je usvojio Savet bezbednosti i Pravila o postupku i dokazima, koja su usvojile sudije Tribunala na plenarnoj sednici, su teške povrede Ženevskih konvencija, kršenje zakona i običaja rata, genocid i zločini protiv čovečnosti.

Haški tribunal ima primat nad domaćim sudovima i može preuzeti domaće istrage bez obzira na fazu, ako je to u interesu pravde. Sudska veća se formiraju od 16 stalnih sudija i 9 sudija ad litem, koja procesuiraju teška kršenja meñunarodnog humanitarnog prava počinjena na teritoriji bivše Jugoslavije od 1991. godine. Haški tribunal je nezavistan u vršenju svoje pravosudne funkcije, a postupak pred sudom ima elemente i kontinentalnog i anglosaksonskog pravnog sistema, odnosno kontradiktornog i inkvizitorskog krivičnog postupka. Premda su meñunarodna pravna shvatanja na stanovištu da Pravilnik o postupku i dokazima sadrži sve meñunarodno priznate garancije, te da sadrži načela prezumpcije nevinosti, pravo na suñenje bez nepotrebnog odugovlačenja, pravo optuženog da ispita svedoke koji ga terete i pravo na žalbu, dosadašnja sudska praksa obilovala je brojnim propustima, posebno na štetu osumnjičenih lica srpske nacionalnosti, što u domaćoj javnosti stvara utisak neprincipijelnog i nepravičnog deljenja pravde.

2. MEðUNARODNI KRIVIČNI SUD

Pet decenija rada Komisije UN za meñunarodno pravo na kodifikaciji krivičnog prava okončano je usvajanjem Statuta Meñunarodnog krivičnog suda na Konferenciji UN u Rimu 17. jula 1998. godine. Statut je, meñutim, stupio na snagu 1. jula 2002. godine, odnosno tek kada je ratifikovan od 60 država sveta, koliko je bilo neophodno za početak rada MKS. Sud je svečano otvoren 11. marta 2003. godine sa sedištem u Hagu, kada su i sudije položile svečanu zakletvu. Do februara 2008. godine 105 država potpisalo i ratifikovalo Rimski statut što je više od polovine ukupnog broja zemalja sveta.

211

Ono što MKS umanjuje kredibilitet je podatak da Rimski statut nisu potpisale vodeće sile meñunarodne zajednice SAD, Kina, Indija i Rusija, te niz zemalja čija bezbednosna stabilnost premašuje njihove teritorijalne granice poput Irana, Iraka, Izraela i Ukrajine.

Pored Statuta MKS sudi na osnovu dokumenata Elementi krivičnih dela i Pravila o postupku i dokazima, koji su takoñe usvojeni na Rimskoj konferenciji. Izmena ovih akata u nadležnosti je Skupštine država članica. Skupštinu MKS čini po jedan predstavnik država članica koje su prihvatile Statut i u njenoj nadležnosti su izmene i dopune Statuta, izbor Predsedništva, tužilaca i sudija. Službeni jezici Meñunarodnog krivičnog suda su: arapski, engleski, francuski, kineski, ruski i španski, a na zahtev stranke u postupku Sud može odrediti da se ona koristi i nekim drugim jezikom. Uobičajeno radni jezici Suda su engleski i francuski.

Inače, organi Meñunarodnog krivičnog suda su Predsedništvo, tri sudska odelenja (sudeće, žalbeno i odeljenje za prethodni postupak), Kancelarija tužioca i Sekretarijat. Predsedništvo sačinjavaju predsednik i dva podpredsednika koji se biraju na period od tri godine sa mogućnošću reizbora. Upravljanje MKS je njegova osnovna funkcija, ali pri tom ne odgovara za rad tužilaštva.

211 Pored njih još 41 država je potpisala, ali ne i ratifikovala Rimski statut. Interesantno je da je od početka rada MKS otvorio istrage zbog osnovane sumnje da su počinjeni meñunarodni ratni zločini u Severnoj Ugandi, Demokratskoj Republici Kongo, Centralnoafričkoj Republici i Darfuru. Krajem januara 2011. godine Statut Meñunarodnog krivičnog suda potpisalo je i ratifikovalo 114 država.

123

Sastav Suda čini 18 sudija sa mogućnošću da na predlog Predsedništva Skupština država članica broj sudija može da poveća. Sudije se biraju tajnim glasanjem na predlog država članica iz redova istaknutih stručnjaka iz oblasti krivičnog, te meñunarodnog prava. Sudeće i predpretresno odeljenje broje najmanje po šest sudija pretežno krivičara, dok žalbeno odeljenje čine predsednik i četiri sudije mahom iz reda stručnjaka za meñunarodno pravo. U okviru odeljenja formiraju se kao manja operativna tela sudska veća.

Sudije iz jednog odeljenja ne mogu biti angažovani u drugom s tim da je ovo pravilo apsolutno kada je u pitanju žalbeno odeljenje. Kod sudija pretresnog i predpretresnog odelenja moguće je izuzetno i prebacivanje iz jednog u drugo u slučaju povećanog obima posla, s tim da sudija predpretresnog veća ne može učestvovati u suñenju u istom predmetu u sastavu pretresnog veća.

212

Iako je organizacioni deo stalnog Meñunarodnog krivičnog suda Kancelarija tužioca je u svom radu samostalna i nezavisna. Tužiocu u radu pomaže jedan ili više zamenika koji se biraju na period od devet godina, bez prava na reizbor, iz reda istaknutih pravnika sa visokim moralnim kvalitetima iz država članica.

Poslovi administrativno-tehničkog karaktera u nadležnosti su Sekretarijata Suda. Na čelu Sekretarijata nalazi se sekretar koga biraju sudije tajnim glasanjem na period od pet godina, sa mogućnošću još jednog izbora.

2.1. NADLEŽNOST MEðUNARODNOG KRIVIČNOG SUDA

Meñunarodni krivični sud je stalna i nezavisna pravosudna institucija koja sudi licima optuženim za najteže zločine za koje je zainteresovana meñunarodna zajednica, i to: krivičnim delima genocida, krivičnim delima protiv čovečnosti, ratnim zločinima i krivičnim delom agresije.

Teritorijalna nadležnost MKS prostire se na područja država potpisnica Statuta, a na osnovu posebno zaključenog ugovora i na teritoriju države koja nije potpisnica Statuta. Savet bezbednosti UN može svojom odlukom da nadležnost MKS proširi i na državu koja nije prihvatila nadležnost MKS.

213

Personalna nadležnost MKS utvrñena je na punoletna fizička lica državljane država potpisnica Statuta ili državljana država koje su prihvatile ad hoc nadležnost ili je ona utvrñena odlukom Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija. Rimski statut ne predviña osloboñenje od krivične odgovornosti za lica kojim je utvrñen imunitet kao nosiocima državnih funkcija na osnovu pravila nacionalnih krivičnih zakonodavstava. Na imunitet se ne mogu pozvati optuženi, ali se može pozvati država u slučaju kada bi postupajući po nalogu suda povredila svoju obavezu utvrñenu nekim višestranim ili bilateralnim meñunarodnim ugovorom koju je preuzela.

Za razliku od ad hoc meñunarodnih krivičnih tribunala, koji su predviñali retroaktivnu primenu propisa koje su sami doneli,

214

odredbe Rimskog statuta Sud će primenjivati samo na krivična dela koja su učinjena posle usvajanja Statuta od strane države protiv čijih se državljana vodi postupak za utvrñivanje krivične odgovornosti.

Ustanovljenje nadležnosti Meñunarodnog krivičnog suda na osnovu rezolucije Saveta bezbednosti nije jedini uticaj političko-diplomatskog organa UN na nezavisnost Suda. Rimskim statutom predviñeno je da Savet bezbednosti UN može odložiti istragu ili optuženje

212 Ignjatović, A., Kokolj, M., ðurić, A.: Meñunarodno krivično pravo, Privredna akademija, Novi Sad, 2009, str. 172.

213 Član 12. Rimskog statuta Meñunarodnog krivičnog suda, koji je izveden iz šireg konteksta odredbi Glave VII Povelje UN, koje se odnose na uspostavljanje meñunarodnog mira i bezbednosti.

214 Doduše, ad hoc meñunarodni krivični tribunali su tražili i uslov da su dela optuženih bila predviñena i priznata meñunarodnim običajnim pravom kao krivična dela u vreme njihovog izvršenja.

124

za jednu godinu, te da se ta odluka može i obnavljati ukoliko je to u interesu meñunarodnog mira i bezbednosti.

Stalni Meñunarodni krivični sud sudi na osnovu odredbi primarnih izvora meñunarodnog krivičnog prava odnosno Rimskog statuta, Elemenata krivičnih dela i Pravila o postupku i dokazima, a potom i drugih relevantnih meñunarodnih ugovora, te opštih načela i pravila meñunarodnog prava odnosno opštih načela krivičnog prava koja su odlika svih glavnih pravnih sistema država sveta.

MKS će biti nadležan za voñenje postupka za ratne zločine koji su deo državne politike i na taj način ugrožavaju interese meñunarodne zajednice. U suprotnom, u suñenju za navedena dela primat će imati nacionalni krivični sudovi, izuzev u slučajevima kada države nisu voljne ili nisu sposobne da sude. Stalni Meñunarodni krivični sud ne može preuzimati slučajeve iz nadležnosti nacionalnih sudova protivno volji pojedine države, niti suditi u već presuñenom predmetu od strane nacionalnog suda (non bis in idem).

215

U pogledu nadležnosti ad hoc meñunarodnih tribunala za bivšu Jugoslaviju i Ruandu i nacionalnih sudova tih zemalja situacija je drugačija. Ad hoc meñunarodni tribunali imaju primat u slučaju sukoba nadležnosti nad nacionalnim sudovima, tako što u svakom trenutku postupka mogu tražiti prenos nadležnosti. Odluka ad hoc tribunala u nekom predmetu se tretira kao presuñena stvar (res iudicata) za nacionalne sudove, dok presuda nacionalnog suda može da bude, pod odreñenim uslovima, predmet suñenja meñunarodnog privremenog tribunala.

215 Ignjatović, A., Kokolj M., ðurić A.: Meñunarodno krivično pravo, Privredna akademija, Novi Sad, 2009, str. 171.

125

VIII MEðUNARODNO REČNO PRAVO

1. POJAM, VRSTE I ZNAČAJ MEðUNARODNE REKE

Sve do početka XIX veka i ustanovljenja koncepta slobode plovidbe reke su bile isključivo objekt nacionalnog zakonodavstva i suverene vlasti države kroz čiju su teritoriju proticale. Od 1815. godine završnim aktom Bečkog kongresa

216

pored nacionalne reke, nad kojom je država imala punu jurisdikciju, u meñunarodne odnose uveden je pojam meñunarodne reke. Status meñunarodne reke dobile su plovne reke koje protiču ili čine granicu izmeñu više država i pri tom se one ili njihove pritoke ulivaju u more, a status i režim korišćenja su regulisani meñunarodnim ugovorom. Po uzoru na slobodu plovidbe otvorenim morem Bečki kongres je proglasio slobodu plovidbe meñunarodnim rekama u Evropi za trgovačke brodove ne samo pribrežnih

217

nego svih drugih država.

Meñunarodno-pravna rešenja Bečkog kongresa razrañena su, potom, Konvencijom o režimu plovnih puteva od meñunarodnog značaja Statutom usvojenim u Barseloni 1921. godine, koja je za države potpisnice i danas na snazi. Barselonskom konvencijom potvrñena je sloboda plovidbe za sve države stranke Konvencije izuzimajući kabotažu

218

, utvrñene su obaveze održavanja plovnih puteva za pribrežne države i utvrñeno pravo na naplatu dažbina za održavanje i unapreñenje plovnosti reka, te ustanovljena mogućnost upravljanja meñunarodnim rekama pojedinačno (svaka država na svojoj teritoriji), regionalno (sve pribrežne države zajedno) ili meñunarodno, uz učešće pribrežnih i trećih država zajedno.

219

Suprotno očekivanju Barselonsku konvenciju nisu ratifikovale mnoge države, meñu kojima i Argentina, Rusija, Sjedinjene Države, Turska i niz drugih, pa ni sloboda plovidbe za trgovačke brodove svih zemalja na meñunarodnim rekama nije postala univerzalno načelo.

Meñunarodne reke se odreñuju kao reke koje razdvajaju teritorije dve ili više država (tzv. granične reke) i reke koje protiču kroz teritorije dve ili više država (sukcesivne reke).

220

Očito je, dakle, da je status i nacionalnih i meñunarodnih reka vezan za teritorijalni suverenitet države kojoj pripadaju, odnosno kroz koju protiču. Reka, meñutim, ne predstavlja samo vodenu masu koja teče rečnim koritom, već uključuje i nadzemne, površinske i podzemne vode koje pripadaju njenom slivu. Shvatajući integrisanost navedenih voda u meñunarodnom pravu utvrñen je pojam drenažnog bazena „kao geografsko područije koje se prostire na područiju dve ili više država, odreñeno granicama vodomeñe sistema voda, uključujući površinske i podzemne

216 Predstavnici Austrije, Francuske, Portugala, Pruske, Rusije, Španije, Švedske i Velike Britanije su na Bečkom kongresu ustanovili pravo slobode plovidbe na meñunarodnim rekama za sve države pod uslovom da je njen status i režim utvrñen meñunarodnim ugovorom.

217 Pribrežne države su sve države koje imaju obalu na nekoj reci, za razliku od pojma obalne države koji se odnosi na države koje imaju izlaz na more.

218 Pod kabotažom se podrazumeva prevoz robe i putnika izmeñu luka u okviru jedne pribrežne države. Ovo pravo rezervisano je za rečne prevozioce upravo te države.

219 Više o tome: Degan, V. Meñunarodno pravo, Pravni fakultet Sveučilišta u Rijeci, Rijeka, 2006, str. 613.

220 Kreća, M.: Meñunarodno javno pravo, Pravni fakultet, Beograd, 2010, str. 805.

126

vode koje se ulivaju u zajedničko ušće.”221

I drugi meñunarodno prihvaćeni termin – sistem meñunarodnog vodenog toka ima slično značenje. Generalna skupština UN definisala ga je kao sistem površinskih i podzemnih voda koje preko njihovih fizičkih veza konstituišu jedinstvenu veličinu i utiču u zajedničko ušće.

222

Organska povezanost navedenih voda determiniše način korišćenja vodnih tokova i, naravno, proizvodi zajedničke posledice u slučajevima njihovog zagañenja, što implicira i meñunarodno pravne posledice.

Rečni tokovi kao prirodni fenomeni nastaju i traju onaj vremenski period koji im determiniše sklop opštih prirodnih faktora, a retki pokušaji ljudi da se veštačkim putem isti promeni do sada su bili bez uspeha. Prirodne promene rečnog toka stvaranjem novog rečnog korita proizvode ne samo geografske već i meñunarodno-pravne posledice u slučajevima da se radi o graničnoj reci. Takoñe, formiranjem novih država dojučerašnje nacionalne reke postaju meñunarodne, kakav je slučaj sa rekom Savom.

223

Geneza nastanka meñunarodnog rečnog prava vezana je za korišćenje reka kao plovnog puta i prevashodno razvoj trgovine kao privredne delatnosti. I ovaj razvoj determinisan je ekonomskim benefitima rečne plovidbe. Doduše, komparativne prednosti vodenog transporta svih vrsta kabastih, a posebno rasutih tereta, brodovima na moru i rekama u odnosu na ostale vrste transporta (posebno vazdušni, ali i drumski i železnički) ogledaju se u nekoliko puta jeftinijoj ceni prevoza po jedinici proizvoda. Otuda, stalna tendencija razvoja rečnog vodenog transporta aktuelno je ekonomsko opredeljenje pribrežnih država od ustanovljavanja ove vrste transporta do danas.

2. VANPLOVIDBENO KORIŠĆENJE MEðUNARODNIH REKA

Značaj meñunarodnih reka, pored plovnosti kao faktičke odlike, sa razvojem nauke i tehnologije je dobio nove upotrebne vanplovidbene dimenzije. Naime, meñunarodna reka može biti korišćena i kao turistička destinacija, sredstvo za irigacione radove koji povećavaju proizvodne kapacitete pribrežnih država, kao energetski potencijal u proizvodnji elektične struje ili, pak, u industrijske svrhe.

Koliki je značaj korišćenja meñunarodnih reka u vanplovidbene svrhe govori i podatak da je Generalna skupština Ujedinjenih nacija maja 1997. godine usvojila Konvenciju o pravu neplovidbenog korišćenja meñunarodnih vodotokova. Inače, dosadašnja praksa meñunarodnog rečnog prava puna je primera da su pribrežne (sukcesivne i granične) države oblast vanplovidbenog korišćenja meñunarodnih reka regulisale dvostranim meñunarodnim sporazumima.

Upravo korišćenje meñunarodnih reka u vanplovidbene svrhe uzdrmalo je čvrsti stav o apsolutnoj dominaciji načela suverenosti pribrežne države na svooj teritoriji koja uključuju i korišćenje meñunarodne reke nezavisno od interesa druge pribrežne države. Meñunarodno pravo zabranjuje vršenje teritorijalnog suvereniteta nad delom meñunarodne reke koje bi bilo na štetu korišćenja meñunarodne reke, odnosno ograničavalo teritorijalni suverenitet druge pribrežne države na njenom području. Zaustavljanje ili, pak, skretanja toka sukcesivne meñunarodne reke na području sopstvene države i korišćenje vode koje bi za posledicu imalo poremećaj u korišćenju vodnog toka susedne države suprotno je načelima meñunarodnog prava.

221 Član II, Helsinških pravila usvojenih od strane Udruženja za meñunarodno pravo 1966. godine. 222 UN General Assembly, 46. Session, Supp. No. 10 (A/46/10), 1991, str. 173. 223 Tipičan primer je reka Sava, koja je za vreme postojanja bivše SFRJ bila najveća nacionalna reka te

države, da bi raspadom Jugoslavije prerasla u meñunarodnu reku kao sukcesivna (u odnosu na Sloveniju, Hrvatsku, BIH i Srbiju), odnosno kao granična reka Hrvatske i BIH.

127

U novije vreme korišćenje meñunarodnog vodnog toka „na pravičan i razuman način” ugroženo je otpadnim kanalizacijskim vodama iz gradskih sredina, otpadnim privrednim vodama hemijskih i drugih fabrika prljave industrije, hemijskim otpadom i drugim zagañenjima koja menjaju sastav i kvalitet rečne vode, a time negativno utiču na zdravlje i bezbednost ljudi, floru i faunu, te ukupnu životnu sredinu.

Konvencija o pravu neplovidbenog korišćenja meñunarodnih vodnih tokova podrazumeva saradnju pribrežnih država pri korišćenju meñunarodnih vodnih tokova sklapanjem sporazuma o zaštiti životne sredine i osnivanjem meñunarodnih tela za nadzor i praćenje aktivnosti. Sporazumima je moguće i poželjno utvrditi prioritete u korišćenju vodnih tokova, koji mogu da budu i proizvod meñunarodnih običaja. No, i pored svega, korišćenje rečnih tokova uključuje i rizik zagañenja reke i prouzrokovanje štete pribrežnim državama. Konvencija kao preduslov za utvrñivanje odgovornosti u slučajevima nastanka štete na meñunarodnim vodnim tokovima predviña kumulativno nastupanje jednog objektivnog i jednog subjektivnog uslova. Objektivni uslov je da je nastupila štetna posledica značajna, a subjektivni da pri tom država koja je „proizvela” štetnu posledicu nije ispoljila dužnu pažnju. Naravno, u svakom konkretnom slučaju utvrñuju se sve relevantne okolnosti od značaja za nastanak štetnog dogañaja, a Konvencija pribrežne države upućuje na sporazumne načine rešavanja sporova u skladu sa bilateralnim i multilateralnim ugovorima koje zaključuju pribrežne države.

3. REŽIM PLOVIDBE DUNAVOM

Meñunarodni karakter i plovnost od Ulma u Nemačkoj do ušća u Crno more rukavcem Sulina uslovili su potrebu za meñunarodnim regulisanjem providbe Dunavom još u XIX veku. Načelo slobode plovidbe utvrñeno za trgovačke brodove svih država sveta još Pariskim ugovorom iz 1856. godine važi, osim u ratnim vremenima, i danas, premda su meñunarodni mehanizmi odlučivanja nešto drugačiji.

Naime, osnove meñunarodnog režima plovidbe utvrñene su Konvencijom o režimu plovidbe Dunavom usvojenom i potpisanom od strane pribrežnih državu u Beogradu 18. avgusta 1948. godine.

224

Izmena granica i proglašenje novih država nastalih raspadom SFR Jugoslavije i SSSR-a uslovila je donošenje dopunskog protokola na Beogradsku konvenciju 1998. godine, kojim je utvrñen aktuelni krug država koje se smatraju potpisnicama Beogradske konvencije i članovima Dunavske komisije.

225

Beogradskom konvencijom utvrñena je sloboda plovidbe za državljane, robu i trgovačke brodove svih država na „bazi ravnopravnosti, u pogledu lučkih i plovidbenih taksa, kao i u pogledu uslova trgovačke plovidbe”.

226

Pravo kabotaže, odnosno mesni prevoz putnika i roba, rezervisan je samo za brodove pribrežne države. Plovidba ratnim, policijskim i carinskim brodovima dozvoljena je samo na vlastitim teritorijalnim vodama, a vodama susedne pribrežne države samo na osnovu meñudržavnih sporazuma. U isto vreme plovidba Dunavom

224 Beogradsku konvenciju potpisale su 1948. godine Čehoslovačka, Mañarska, Jugoslavija, Bugarska, Ruminija, Sovjetski Savez i Ukrajina. Nemačkom je u to vreme upravljala Saveznička kontrolna komisija, dok je Austrija Konferenciji prisustvovala u svojstvu posmatrača, a potpisala Konvenciju naknadno tek 1960. godine. Beogradskoj dunavskoj konferenciji prisustvovale su i Francuska, Velika Britanija i SAD, ali su one odbile Dunavsku konvenciju, jer im nije odobreno članstvo u Dunavskoj komisiji.

225 Na osnovu Dopunskog protokola potpisnicama Beogradske konvencije se smatraju: Nemačka, Austrija, Slovačka, Hrvatska, SR Jugoslavija (danas Srbija), Bugarska, Rumunija, Moldavija, Ruska Federacija i Ukrajina, Službeni list SRJ, Meñunarodni ugovori broj 6/1998.

226 Član 1. Beogradske konvencije o režimu plovidbe Dunavom od 18. avgusta 1948. godine, Meñunarodni ugovori FNRJ, sv. br. 2/1949. godine, stupila na snagu 11. maja 1949. godine.

128

ratnim brodovima nepribrežnih država je zabranjena. U nadležnosti dunavskih zemalja je regulisanje prava ulaska stranih brodova u luke, utovar i istovar robe, ukrcaj i iskrcaj putnika, kao i vršenje sanitarne carinske i policijske kontrole.

U cilju praktične primene glavnog dostignuća – ustanovljenog jednoobraznog režima plovidbe celim tokom Dunava – Konvencija je formirala Dunavsku komisiju u čiji sastav je ušao po jedan predstavnik isključivo pribrežnih država. Dunavska komisija ima status pravnog lica, svoj pečat i zastavu i u svom radu je nezavisna. Sedište Komisije se nalazi u Budimpešti, njeni članovi uživaju diplomatski imunitet, a službene prostorije, arhiva i dokumentacija su nepovredivi. Položaj, prava i obaveze Dunavske komisije utvrñeni su Konvencijom o imunitetima i privilegijama Dunavske komisije iz 1964. godine.

Premda su nadležnosti Dunavske komisije uglavnom savetodavne prirode, Komisija donosi: opšti plan velikih radova koji je u interesu plovidbe i daje savete u pogledu njegove realizacije, ujednačuje pravila o rečnoj bezbednosti, utvrñuje jednoobrazan sistem održavanja plovnih puteva i ureñuje osnovna pitanja plovidbe i koordinira rad hidrometeoroloških službi na Dunavu i izdaje jedinstveni hidrometereološki bilten. Rad Dunavske komisije finansira se doprinosima država članica. Komisija za obavljanje posebnih radova može naplaćivati posebne takse. Visinu plovidbenih i lučkih taksi odreñuje i naplaćuje svaka pribrežna država u saglasnosti sa Komisijom.

Konvencijom o režimu plovidbe Dunavom osnovane su posebne rečne uprave, i to: od ušća Sulinskog kanala do Braile sovjetsko (danas rusko) – rumunska uprava, a sektoru ðerdapa uprava Srbije i Rumunije. Zadaci ove dve rečne administracije su izvoñenje hidrotehničkih radova i regulisanje plovidbe tim sektorom.

Beogradska konvencija je u pogledu nastanka eventualnog spora predvidela mirno diplomatsko rešavanje eventualnih sporova pregovorima izmeñu država članica. Ukoliko sporno pitanje ne bude rešeno pregovorima Konvencija predviña da se zahtev za rešavanje spora podnosi Komisiji za mirenje, koju čine po jedan predstavnik strana u sporu, a trećeg člana odreñuje predsednik ili Dunavska komisija kao celina. Budući da su odluke Komisije za mirenje definitivne i obavezne za sporne strane, primećuje se da je ona, u stvari, arbitražni sud.

227

4. REŽIM PLOVIDBE RAJNOM

Meñunarodni značaj kontinentalnih razmera reka Rajna stekla je otvaranjem plovidbenog kanala izmeñu Bamberga i Kelhajma u Nemačkoj i spajanjem sa rekom Dunav 1986. godine, postajući, na taj način, svojevrstan most izmeñu Atlanskog okeana i Crnog mora. Inače, osnove plovidbe Rajnom, kao meñunarodnom rekom Zapadne Evrope, utvrñene su Revidiranom konvencijom o plovidbi Rajnom koja je zaključena u Manhajmu 17. oktobra 1868. godine. Revidirana konvencija koja je predviñala slobodu plovidbe za brodove svih nacija radi prevoza roba i putnika je tokom 1979. godine izmenjena i utvrñen režim plovidbe rekom Rajnom koji je i danas na snazi.

228

Važeći režim plovidbe rekom Rajnom predviña slobodu plovidbe za brodove koji pripadaju rajnskoj plovidbi, a čine ih brodovi pribrežnih država i brodovi zemalja Evropske ekonomske zajednice. Navedeni brodovi ovlašćeni su da vrše prevoz robe i putnika na reci Rajni i njenim pritokama i vodenim putevima koji povezuju Rajnu sa otvorenim morem. Uslovi transporta robe i putnika brodova koji ne pripadaju

227 Bartoš, M.,: Meñunarodno javno pravo, II, 1956, str. 103. fus. 3. 228 Dodatnim protokolom br. 2 i Protokolom o potpisivanju uz Dodatni protokol br. 2. usvojenim u

Strazburu 17. oktobra 1979. godine izvršena je izmena Revidirane konvencije o plovidbi na Rajni.

129

rajnskoj plovidbi izmeñu mesta koja se nalaze na pomenutim vodenim putevima i mesta u jednoj trećoj državi odrediće se sporazumom zaključenim izmeñu dve zainteresovane strane. Centralna komisija za plovidbu Rajnom će se konsultovati pri zaključenju takvog sporazuma.

229

Shodno iznetom proizilazi da plovidba Rajnom nije jednaka za brodove svih država pod istim uslovima, te da ne postoji potpuna sloboda plovidbe za brodove nepribrežnih država. Ovome treba dodati i da je donošenje regulative o plovidbi kanalom Rajna–Dunav u nadležnosti Nemačke, ali i EU čiji je Nemačka član. Ipak, mogućnost korišćenja kanala Rajna-Dunav za države korisnice ovih plovnih puteva postoji sklapanjem dvostranih ugovora.

229 Etinski, R.: Meñunarodno javno pravo, Univerzitet u Novom Sadu, Novi Sad, 2002, str. 384.

130

IX PRAVO MORA

Da je more fizički fenomen planetarnog značaja odavno nije sporno. Prvo, jedinstvena i nedeljiva vodena površina svetskog mora pokriva skoro 71% ukupne površine planete Zemlje, što je gotovo tri puta više nego površina kopna. Drugo, morska bogatstva značajan su izvor hrane za obalne i druge narode, a morsko dno značajan resurs energije i prirodnih bogatstava. I, treće, morski putevi su oduvek bili jeftin, a veći deo istorije, i jedini put za savladavanje prostranstava i veza meñu udaljenim narodima i državama. Potreba za regulisanjem prava mora na meñunarodnom nivou pratila je sveopšti civilizacijski napredak čovečanstva kroz istoriju. Izgradnja pravila meñunarodnog prava mora odvijala se kroz legitimne zahteve obalnih morskih država za proširenje suverene vlasti nad morskim prostorima, sa jedne strane, i borbe neobalnih država za osiguranjem slobode plovidbe za sve, sa druge strane.

Otuda je izgradnju običajnog meñunarodnog prava mora skoro do XX veka pratila šarolikost izgrañenih stavova zasnovanih na ostvarenju vojnih, ekonomskih, istorijskih, trgovačkih ili nekih drugih interesa, kolonijalnih ili pak, regionalnih sila. Istorija pokazuje da je za kodifikaciju prava mora na svetskom nivou bilo neophodno osnivanje univerzalne meñunarodne organizacije. Prvi pokušaj kodifikacije prava mora, kroz donošenje meñunarodnog ugovora, rezultat je aktivnosti Društva naroda tokom tridesetih godina XX veka. Pokušaj usvajanja meñunarodne konvencije u Hagu 1930. godine nije urodio plodom, pa je pravo mora i dalje bilo regulisano na osnovu običaja i ugovorne prakse obalnih država. Relativno brzo, u okviru Ujedinjenih nacija, nastavljen je proces kodifikacije, pa su 1958. godine u Ženevi na konferenciji usvojene četiri konvencije, i to: Konvencija o teritorijalnom moru i spoljnjem morskom pojasu, Konvencija o otvorenom moru, Konvencija o ribarenju i očuvanju bioloških bogatstava otvorenog mora i Konvencija o epikontinentalnom pojasu. Proces meñunarodne kodifikacije prava mora, meñutim, zaokružen je donošenjem Konvencije o pravu mora, koja je usvojena 10. decembra 1982. godine u Montego Beju na Jamajci. Njome je konačno usvojena precizirana širina teritorijalnog mora, te spoljnjeg morskog pojasa, granica epikontinentalnog pojasa, „legalizovan” postupak tranzitnog prolaska stranih brodova meñunarodnim tesnacima, ustanovljeno arhipelaško more...

Ključno pitanje za utvrñivanje polaznih osnova za regulisanje suverenih prava obalnih država na morskim površinama je preciziranje bazne linije. Doduše, pravna dilema odreñivanja osnovne linije rešena je presudom Meñunarodnog suda pravde u britansko-norveškom sporu o ribolovu iz 1951. godine.

230

Meñunarodno opšteprihvaćenom pravilu da se polazna linija odreñuje normalnom polaznom linijom oseke duž obale, presudom Meñunarodnog suda pravde dodato je i pravilo koje podrazumeva da u slučajevima posebno izražene horizontalne razuñenosti obale, obalna država (kao Norveška u spornom predmetu) može polaznu liniju odrediti povlačenjem pravih linija koje spajaju istaknute tačke na kopnu i

230 Velika Britanije je, naime, pokrenula spor protiv Norveške osporavajući meñunarodnopravnu legalnost utvrñivanja bazne linije kroz povlačenje ravnih polaznih linija, umesto da polaznu liniju odredi, što je do tada predstavljalo meñunarodni običaj, odreñivanjem linija oseke duž obale.

131

na ostrvima. Pri tom prave polazne linije ne mogu se znatno udaljiti od generalne linije obale, a unutrašnje morske vode obuhvaćene njima moraju biti povezane sa kopnom ne samo u geografsko-fizičkom nego i u ekonomskom smislu. Ovo pravno stanovište Meñunarodnog suda pravde postalo je sastavni deo Konvencija o pravu mora.

1. UNUTRAŠNJE MORSKE VODE

Delovi mora koji se nalaze od utvrñene bazne linije prema kopnu i najtešnje su povezani sa njim predstavljaju unutrašnje morske vode. U unutrašnje morske vode spadaju: morske površine luka, more do niske linije oseke uključujući najviši nivo plime, ušća reka, zalivi i delovi mora izmeñu ostrva u slučajevima kada se polazna linija utvrñuje pravim crtama.

Obalna država, po pravilu, ima pun suverenitet nad unutrašnjim morskim vodama, morskim dnom, podmorjem i vazdušnim slojem iznad unutrašnjih morskih voda. Polazna ili bazna linija unutrašnjih morskih voda u tom kontekstu istovremeno predstavlja spoljnu granicu unutrašnjih morskih voda.

Isključiva suverenost obalne države nad unutrašnjim morskim vodama ograničena je osnovnim pravom država na saobraćaj, pa je dopušteno stranim trgovačkim brodovima da plove tim vodama radi ulaska ili izlaska iz luka

231

otvorenih za meñunarodni saobraćaj. Ostvarenje osnovnog prava države na saobraćaj obalna država može da uslovi odreñivanjem posebnih uslova za plovidbu brodova na nuklearni pogon, tankera sa naftom, motornim uljem ili nekim drugim opasnim teretom, pa i davanjem posebnog odobrenja. Slični uslovi predviñeni su i za uplovljavanje ratnih brodova.

Pravo plovidbe stranih trgovačkih brodova kroz luke otvorene za meñunarodni promet uključuje lokalni promet robe i usluga (kabotažu) izmeñu luka obalne države, samo ako je to posebno ugovoreno. Pravo pristupa stranih trgovačkih brodova lukama otvorenim za meñunarodni promet roba i usluga, naravno, podrazumeva i pravo prolaska kroz delove reke, kanala, jezera ili zaliva koji vode do te luke, kao što je to slučaj kod luka u Londonu, Roterdamu ili Hamburgu, koje slove za najveće u svetskim razmerama.

1.1. NADLEŽNOSTI OBALNE DRŽAVE

Prilikom plovidbe kroz unutrašnje morske vode i boravka u luci strani trgovački brod je pod jurisdikcijom obalne države. Ipak, ukoliko su izvršioci krivičnih dela članovi posade stranog trgovačkog broda, a delo ne povreñuje interese obalne države i njen javni poredak, praksa, koja je dobila meñunarodni karakter, jeste da se obalna država uzdržava od svoje krivične jurisdikcije. Krivične nadležnosti obalne države, u takvim situacijama, aktiviraju se na zahtev zapovednika broda ili konzula države kojoj brod pripada.

Ni u oblasti grañanske jurisdikcije obalna država ne aktivira svoju nadležnost u sporovima izmeñu kapetana, oficira i posade broda. Meñutim, ukoliko su u pitanju sporovi iz prava putnika i lica koja nisu članovi posade, ustanovljava se grañanska jurisdikcija obalne države. U nadležnosti grañanskog pravosuña obalne države je i sprovoñenje izvršnog postupka plenidbom broda na osnovu pravosnažne presude radi namirenja novčanih potraživanja od vlasnika broda, koja ne moraju da potiču od poslovne delatnosti broda.

Ratni i drugi službeni brodovi strane države, ukoliko im je dopušten pristup luci, izuzeti su od krivične i grañanske jurisdikcije obalne države, kao i članovi posade za dela izvršena

231 Kao morske luke u skladu sa Konvencijom i Statutom o meñunarodnom režimu morskih luka iz 1923. godine odreñene su sve luke u koje redovno uplovljavaju brodovi koji se bave pomorskom trgovinom.

132

prilikom vršenja službene dužnosti na brodu ili kopnu. Članovi posade, meñutim, nisu osloboñeni krivične ni grañanske odgovornosti za dela učinjena mimo službene dužnosti na kopnu. Strani ratni i službeni brodovi izuzeti su od grañanske jurisdikcije obalne države u slučajevima sudara, pružanja pomoći, spašavanja, zagañenja životne sredine i sporova o svojini nad brodom. Oštećeno lice u navedenim slučajevima, naknadu štete moći će da potražuje direktno pred nadležnim sudom države čiji je ratni ili službeni brod istu prouzrokovao.

S druge strane, obaveza stranih ratnih i službenih brodova je da poštuju policijske, carinske, sanitarne propise koji regulišu plovidbu i druge propise obalne države. U suprotnom, ukoliko mera upozorenja ne da efekte, stranom državnom brodu, može se uskratiti gostoprimstvo, a u slučajevima kada posada i brod ugrožavaju bezbednost obalne države mogu se primeniti i mere samoodbrane.

Zalivi predstavljaju istaknute uvale koje se usecaju u kopno pri čemu površina mora u zalivu mora biti jednaka ili veća od površine polukruga kome je prečnik linija povučena preko ulaza u zaliv. Da bi se zaliv smatrao unutrašnjim morskim vodama neophodno je da obe njegove obale pripadaju jednoj državi, te da širina ulaza u zaliv ne bude veća od 24 nautičke milje. Ako linija najniže oseke ulaznih vrata zaliva premašuje 24 n/m odreñuje se režim otvorenog ili slobodnog mora, a kako obale zaliva pripadaju dvema ili više država ustanovljava se režim teritorijalnih voda, pa i otvorenog, odnosno slobodnog mora.

Meñunarodna praksa obalnih država pokazuje izjednačenost u vršenju suverenih prava nad unutrašnjim morskim vodama zaliva čije ulazne linije premašuju dužinu od 24 nautičke milje. Ovu istorijsku praksu priznale su i kodifikacione meñunarodne konvencije o pravu mora, priznavanjem instituta „istorijskog zaliva”. Preovlañujuće mišljenje u meñunarodnom pravu je da su istorijski zalivi svoj status stekli na osnovu dugogodišnjeg vršenja jurisdikcije obalne države, kao objekt vršenja suverenih prava, a da je kroz navedeni vremenski period vršenja vlasti ista priznata izričito ili prećutno od strane trećih država.

232

Obalne države koje, pored kopnene teritorije, poseduju i niz ostrva (arhipelag), poput Grčke i Norveške, izborile su pravo da u unutrašnje morske vode uvrste morske površine izmeñu prave polazne linije koja spaja najisturenije tačke na ostrvima i na kopnu. Ovo pravilo brani se argumentima da glavna kopnena teritorija i ostrva čine geografsku, ekonomsku i političku celinu. Legalnost ove koncepcije potvrñena je presudom Meñunarodnog suda pravde u sporu oko ribolova.

233

Pod unutrašnjim ili zatvorenim morima meñunarodno pravo podrazumeva morske prostore koji su okruženi kopnom jedne države i pri tom su preko prirodnih moreuza u plovnoj vezi sa otvorenim morima. Meñunarodnopravne sličnosti sa tretmanom zaliva su nesumnjive. U navedenom kontekstu Kaspijsko, Aralsko ili, pak, Mrtvo more, nemaju status zatvorenog mora, jer nemaju prirodnu plovnu vezu sa otvorenim morima. Kaspijsko i Aralsko more su, takoñe i slatkovodni, pa ako se prihvati da su jezera slatkovodna, a mora slane vode, ni po tom kriterijumu ne spadaju u mora.

Prostor, odnosno more izmeñu linije najniže i najviše vode (oseke i plime) takoñe spada pod pravni režim unutrašnjih morskih voda. Taj prostor je posebno značajan ukoliko obalna država veštačkim putem (nasipanjem) pomera liniju najniže tačke vode, što čine Holandija ili Japan, povećavajući na taj način svoju kopnenu površinu.

232 Na status istorijskog zaliva poziva se, na primer, Kanada kod Hadsonovog zaliva koji je širok od 60-100 n/m, Libija na zaliv Sidra širine preko 250 n/m, Tunis kod zaliva Gales koji je širok 50 milja...

233 ICJ Reports 1951, str. 131. Preuzeto od Kreće, M., Meñunarodno javno pravo, Pravni fakultet, Beograd, 2010, str. 346.

133

2. ARHIPELAŠKO MORE

Arhipelag predstavlja grupu više ostrva koja pripadaju istoj državi, nalaze se na relativno malom rastojanju i meñusobno su povezana tako da čine prirodnu geografsku celinu. A contrario, arhipelašku državu čine jedan ili više meñusobno geografski, politički, društveno i ekonomski, pa i istorijski povezanih arhipelaga, čiju kopnenu teritoriju čine isključivo ostrva. Kao novi institut u meñunarodno pravo uvedene su Konvencijom o pravu mora iz 1982. godine kao rezultat nastanka novih okeanskih država arhipelaške strukture i njihove težnje za zaštitom svojih ekonomskih interesa kroz proširenje suvereniteta nad novim morskim površinama. Dakle, po definiciji pojam arhipelaške države, a ni pojam arhipelaškog mora, ne konzumira obalne države sa arhipelagom ostrva, kao nastavkom kopnene teritorije (poput Grčke), a ni kopnene države u čijem sastavu se nalazi i udaljeni arhipelazi (poput SAD i Havajskih ostrva), već se odnosi isključivo na okeanske ostrvske države.

Arhipelaško more predstavlja morski prostor arhipelaške države koji nastaje spajanjem pravih arhipelaških linija koje povezuju krajnje tačke najudaljenijih spoljnih ostrva i nadvodnih grebena, kao spoljnih granica arhipelaškog mora, kojim su, naravno, obuhvaćena i glavna ostrva, dok unutrašnju granicu arhipelaškog mora čini linija oseke duž obale ostrva (u slučaju da država nema unutrašnje morske vode), odnosno prave polazne linije kao odrednice spoljne granice unutrašnjih morskih voda. Pri tom Konvencija odreñuje da odnos kopnene površine i arhipelaškog mora izmeñu navedenih linija mora da se kreće u rasponu od 1:1 do 1:9.

234

Arhipelaške linije moraju da prate opštu konfiguraciju arhipelaga i ne smeju odvajati teritorijalno more druge države od slobodnog mora. U skladu sa Konvencijom režim arhipelaškog mora arhipelaška država mora izričito proglasiti, kako bi imao meñunarodne efekte.

Arhipelaško more, njegovo dno i podmorje, kao i vazdušni prostor i, naravno, teritorijalno more, kopnena površina ostrva i unutrašnje morske vode su pod suverenitetom arhipelaške države. Suverena vlast arhipelaške države na arhipelaškom moru ograničena je, sa jedne strane, pravom prolaza stranih brodova i, sa druge strane, pravima susednih država.

Konvencija je usvojila pravo neškodljivog prolaska za trgovačke i ratne brodove svih država kroz arhipelaško more, ali je ostavila mogućnost arhipelaškoj državi da iz razloga svoje bezbednosti može privremeno obustaviti neškodljivi prolazak stranih brodova, bez diskriminacije istih. Arhipelaška država odreñuje plovne puteve i vazdušne koridore za prelet vazduhoplova, a izmenu plovnih puteva potvrñuje Meñunarodna pomorska organizacija.

Prava susednih država ustanovljena meñunarodnim ugovorima ili, pak, običajnom praksom korišćenja morskih voda koje su kasnije postale arhipelaške, arhipelaška država dužna je u celosti ispoštovati. Ovo ograničenje suvereniteta odnosi se, po pravilu, na ostvarenje tradicionalnih ribolovnih prava susednih država koja su neprenosiva.

3. TERITORIJALNO MORE

Obalno ili teritorijalno more predstavlja morski pojas koji se prostire od obale ili linije unutrašnjih morskih voda, odnosno pravih arhipelaških linija

235

jedne države do širine od 12

234 Konvencija o pravu mora iz 1982. godine predviña kao dodatni uslov da dužina pravih arhipelaških linija ne sme prelaziti 100 nautičkih milja, s tim da dozvoljava da do 3% od svih povučenih linija može dostići do 125 milja.

235 Kod arhipelaških država posle unutrašnjih morskih voda sledi pojas arhipelaškog mora, pa teritorijalno more.

134

nautičkih milja prema otvorenom moru. Teritorijalno more, vazdušni stub iznad njega, podmorje i morsko dno ispod teritorijalnog mora nalaze se pod suverenom vlašću obalne države, koja ima isključivo pravo korišćenja prirodnih bogatstava u navedenom pojasu. I dok je pravni režim teritorijalnog mora jedinstveno ureñen meñunarodnim pravom, širinu teritorijalnog mora svaka država odreñuje svojim pravnim propisima do širine koja ne prelazi 12 n/m. Do usvajanja Konvencije o pravu mora 1982. godine širina teritorijalnog mora odreñivana je različito od države do države,

236

ali je pravo država na punu širinu od 12 milja preraslo u opšte pravilo običajnog prava mora.

Pravo obalnih država koje imaju ostrva je da odrede granice teritorijalnog mora oko svojih ostrva, pa i stena, bez obzira da li su naseljena ili ne. Ovo pravo važi samo za ostrva kao prirodne delove kopna okružene vodom, a ne i za veštačka ostrva i ureñaje koje su proizvod ljudske aktivnosti. U slučaju da obale dve države nalaze jedna naspram druge ili se dodiruju širina teritorijalnog mora odreñena je središnjom crtom ili ekvidistancom, koja je jednako udaljena od polaznih linija obalnih država. Pravilo ekvidistance trpi izuzetek samo u slučaju drugačijeg sporazuma obalnih država, istorijskih i nekih drugih posebnih okolnosti koje determinišu drugačije razgraničenje. Mesta na moru koja služe brodovima za sidrenje i utovar i istovar robe, a izvan su granica teritorijalnog mora, smatraju se kao deo teritorijalnog mora.

Suverenost obalne države nad teritorijalnim morem je nesporna. Ona se manifestuje kroz vršenje: zakonodavne, sudske i policijske vlasti, ureñenje plovidbe, obavljanje sanitarnog i carinskog nadzora, isključivo pravo eksploatacije pomorskog blaga, isključivo pravo na kabotažu, odnosno redovan prevoz putnika i robe izmeñu svih pristaništa iste države, propisivanje pomorskog ceremonijala i drugo.

237

3.1. OGRANIČENJA SUVERENITETA

Suverenitet vlasti jedne države, meñutim, nije apsolutan, kako na kopnenoj teritoriji, tako i na prostorima teritorijalnog mora. Obalna država ima ustanovljenu meñunarodnu „dužnost trpljenja neškodljivog prolaska koja se odnosi na brodove svih država, kako obalnih i neobalnih, kao i na sve vrste brodova – trgovačke, ratne, ribarske i dr.”

238

Obalna država, meñutim, nije u obavezi da trpi prelet stranih vazduhoplova preko svog teritorijalnog mora.

Pri tom pod prolaskom se podrazumeva plovidba obalnim morem: radi presecanja istog, radi ulaska u ili izlaska iz unutrašnjih morskih voda, te radi pristajanja uz sidrišta ili uz lučke ureñaje. Prolazak stranog broda obavlja se u kontinuitetu i bez nepotrebnog odugovlačenja, a zaustavljanje i usidravanje van plana plovidbe je opravdano u slučajevima izazvanim višom silom i radi pružanja pomoći licima i brodovima u slučajevima pomorskih i drugih nesreća.

Kao neškodljiv prolazak Konvencija o pravu mora je označila prolazak broda koji „ne narušava mir, poredak ili bezbednost obalne države”.

239

Prolazak stranog broda teritorijalnim morem smatraće se škodljivim: ako ugrožava bezbednost i mir uopšte te posebno obalne

236 Dugo godina širina teritorijalnog mora iznosila je tri morske milje, koliki je bio domet topovskog ñuleta, a time i stvarna vlast obalne države. Širina teritorijalnog mora od 3 milje nije, meñutim, nikada postala univerzalno pravilo, pa su skandinavske zemlje utvrñivale širinu obalnog mora na 4 milje, Holandija i Španija na 6. Prilikom vršenja carinskih nadležnosti Francuska je širinu teritorijalnog mora odreñivala sa 6 milja, Italija 10, a Rusija i SAD sa 12 milja. Pre usvajanja jedinstvenog pravila Konvencijom iz 1982. godine neke nerazvijene države odreñivale su širinu teritorijalnog mora i 200 milja.

237 O pravnom režimu teritorijalnog mora v. Brawn, International Law of the See, Chapter 6; churchil, Law, International Law of the Sea, Chapter 4. Preuzeto od Kreće, M. Meñunarodno javno pravo, Pravni fakultet, Beograd, 2010, str. 350.

238 Vukas B.: Ureñenje meñunarodne plovidbe po Konvenciji Ujedinjenih naroda o pravu mora”, Pomor-ski zbornik 1983, (Rijeka), str. 43–71.

239 Član 14. stav 4. Konvencije o pravu mora.

135

države, ukoliko održava vojnu vežbu ili obuku oružjem, ako obavlja obaveštajnu ili propagandnu delatnost na uštrb odbrane i bezbednosti obalne države, prima na brod ili spušta sa njega vojne ureñaje, uključujući i vazduhoplove, ukrcava ili iskrcava robu, novac ili lica suprotno carinskim, fiskalnim, zdravstvenim iseljeničkim i drugim propisima obalne države, ukoliko zagañuje životnu sredinu, vrši ribolovnu ili istraživačku delatnost, meša se u sistem komunikacija i vrši svaku delatnost koja nije u neposrednom odnosu sa prolaskom.

Sa druge strane obalna država ima pravo da ureñuje, u skladu sa Konvencijom o pravu mora, sva pitanja vezana za neškodljiv prolazak stranih brodova kroz teritorijalno more bez pravne i stvarne diskriminacije. Takoñe, obalna država, ukoliko to nameću potrebe bezbednosti, može privremeno da obustavi vršenje prava neškodljivog prolaska stranih brodova u zonama u kojima je bezbednost države ugrožena.

Strana podmornica prilikom prolaska kroz teritorijalno more dužna je da plovi na površini mora i sa istaknutom zastavom zemlje kojoj pripada. U slučaju da strani ratni brod prilikom prolaska kroz teritorijalno more ne poštuje propise obalne države, ista može da zahteva njegovo isplovljavanje, a u slučaju agresije primeniti mere samoodbrane u skladu sa meñunarodnim pravom. Prolazak broda kroz teritorijalno more ne može biti razlog za ubiranje takse, ali obalna država može da naplaćuje uobičajenu naknadu bez diskriminacije za pružene konkretne usluge stranom brodu. Kako je ribolovna delatnost stranog broda u teritorijalnim vodama zabranjena, prilikom prolaska ribarski pribor i oprema, po pravilu, moraju biti zapečaćeni ili uskladišteni.

Prilikom prolaska kroz teritorijalne vode strani trgovački brod se nalazi pod krivičnom jurisdikcijom obalne države. Meñunarodna praksa poznaje, u načelu, dve situacije. Prva, kada je krivično delo učinjeno za vreme prolaska teritorijalnim morem, a bez ulaska u unutrašnje morske vode i, drugu, kada je delo učinjeno u teritorijalnom moru posle izlaska iz unutrašnjih morskih voda. I dok je u drugom slučaju nadležnost krivičnog pravosuña obalne države bez ograničenja, te organi obalne države mogu preduzimati sve mere radi kažnjavanja kršenja njenih zakona, dotle u prvoj situaciji za ostvarenje krivične jurisdikcije obalne države bilo bi potrebno ostvariti neke preduslove.

Da bi bila uspostavljena nadležnost krivičnog suda obalne države potrebno je alternativno ostvarenje jednog od četiri uslova, i to: 1) da posledice izvršenog krivičnog dela pogañaju i obalnu državu; 2) ako se krivičnim delom remeti javni red i mir obalne države i red u teritorijalnom moru; 3) ako se radi o krivičnim delima nedozvoljene trgovine opojnom drogom i psihotropnim supstancama; ili 4) ako kapetan broda ili diplomatski agent ili konzularni funkcioner države kojoj strani brod pripada zatraže intervenciju organa obalne države.

Grañanska jurisdikcija nad stranim trgovačkim brodom može se zasnovati u toku preduzimanja mera izvršenja ili mera obezbeñenja ako su te mere u vezi sa obavezama koje je brod preuzeo ili u vezi sa odgovornošću koju je izazvao u toku plovidbe kroz vode obalne države.

240

Uspostavljanje grañanske jurisdikcije, meñutim, iz razloga celishodnosti, ne bi došlo u obzir ako bi strani brod prilikom neškodljivog prolaska kroz teritorijalno more trebalo zaustaviti ili skrenuti sa puta zbog procesuiranja lica koje se nalazi na brodu.

Iako se nacionalna jurisdikcija obalne države ne primenjuje na ratni ili drugi službeni brod strane države, prilikom korišćenja prava neškodljivog prolaska kroz teritorijalne vode obalne države, ratni brod je dužan da u celosti ispoštuje regulativu obalne države.

240 Član 20. stav 2. Konvencije o teritorijalnom moru.

136

4. SPOLJNI MORSKI POJAS

Legitimna težnja obalnih država241

da pomere svoje spoljne granice teritorijalnog mora prema slobodnom moru, uspostavljanjem dela državne suverenosti na novim morskim prostorima, stvorila je pretpostavke za nastanak novog instituta meñunarodnog prava – spoljnjeg morskog pojasa.

Svoj meñunarodnopravni status spoljni morski pojas dobio je usvajanjem Konvencije o teritorijalnom moru i spoljnjem morskom pojasu u Ženevi 1958. godine. Širina spoljnjeg morskog pojasa i teritorijalnog mora zajedno, po Konvenciji iz 1958., nije smela prelaziti 12 morskih milja. Konvencijom je, takoñe, utvrñen i pravni režim spoljnjeg morskog pojasa.

Konvencija o pravu mora iz 1982. godine prihvatila je tezu da je spoljnji morski pojas deo otvorenog mora naslonjen na granice teritorijalnog mora ustanovljen radi sprečavanja vršenja carinskih, poreskih, sanitarnih i prekršaja zakona i propisa o useljavanju obalne države. Ali, pored preventivne Konvencija iz 1982. prihvatila je i kontrolnu i represivnu ulogu kažnjavanja za navedena kršenja zakona počinjena na njenoj teritoriji, uključujući i teritorijalno more. Takoñe, pravima nadzora obalne države nova Konvencija dodala je i pravo suzbijanja trgovine arheološkim i istorijskim predmetima nañenim u moru.

Istovremeno, nova Konvencija utvrdila je da ukupna širina teritorijalnog mora i spoljnjeg pojasa

242

ne može da preñe širinu od 24 nautičke milje. Na taj način meñunarodno pravo ostavilo je mogućnost obalnoj državi da svojim ili meñunarodnim pravnim aktom proglasi širinu i spoljnjeg (morskog) pojasa. Širina spoljnjeg pojasa, ukoliko je širina teritorijalnog mora obalne države odreñena maksimalno – 12 morskih milja, shodno Konvenciji, može da iznosi takoñe najviše 12 morskih milja.

Ukoliko širinu spoljnjeg pojasa treba odrediti kod obalnih država koje su jedna nasuprot drugoj ili se, pak, graniče, granica je, kao kod teritorijalnog mora, ekvidistancija, odnosno linija koja je jednako udaljena od najbližih tačaka polaznih linija obalnih država, pod uslovom da same države svojim sporazumom nisu odredile drugačije.

U pogledu pravnog režima spoljnjeg pojasa i Konvencija o pravu mora podržava stav da je spoljnji pojas deo otvorenog mora. U tom slučaju ribolov stranih brodova u tom pojasu je dopušten. Meñutim, ukoliko obalna država proglasi isključivu privrednu zonu, a njena širina može najviše da iznosi od 200 morskih milja od polazne linije, režim spoljnjeg pojasa preklapaće se celom širinom tog pojasa sa isključivom ekonomskom zonom, pa tada ribolov stranih brodova biće protivpravna delatnost.

5. EPIKONTINENTALNI POJAS

Epikontinentalni pojas predstavlja deo morskog dna i podzemlja, bez vodenog stupa i površine mora iznad, na kojem obalna zemlja ima isključivo pravo istraživanja i iskorišćavanja prirodnog bogatstva. Epikontinentalni pojas počinje od spoljnih granica teritorijalnog mora i proteže se do udaljenosti od 200 morskih milja, po jednom kriteriju,

241 Smatra se da je zakonodavstvo SAD i meñudržavni ugovori koje su sklopili sa susednim državama, a sa ciljem da proširenjem svojih nadležnosti van teritorijalnog mora, izmeñu dva svetska rata, suzbije krijumčarenje alkohola državni organi SAD najviše su doprineli nastanku spoljnjeg morskog pojasa. Zakonom (Tarrif Act) iz 1922. SAD propisali pravo pretrage i mogućnost konfiskacije krijumčarskog broda sve do 12 milja od obale.

242 Konvencija o pravu mora iz 1982. godine govori o „spoljnjem pojasu”, dok je isti pojam koji je korišćen u Ženevskoj konvenciji iz 1958. godine označavan terminom „spoljnji morski pojas”.

137

odnosno do spoljne ivice kontinentalnog ruba243

koji je prirodni produžetak kopnenog područja obalne države. U drugom slučaju epikontinentalni pojas može da premaši dužinu od 200 nautičkih milja,

244

što obalnoj državi nameće obavezu obaveštavanja Komisije za granice epikontinentalnog pojasa, ali i plaćanja odgovarajućeg doprinosa Meñunarodnoj vlasti zbog iskorišćavanja prirodnih bogatstava izvan granice od 200 morskih milja.

Razgraničenje graničnih linija epikontinentalnog pojasa izmeñu susednih i država čije obale leže jedna naspram druge vrši se sporazumom država ili linijom ekvidistancije koja treba da uvaži posebne okolnosti sa ciljem nalaženja pravičnog rešenja, što objektivno stvara meñunarodnopravnu nesigurnost.

Obalna država bez ograničenja ima suvereno pravo na epikontinentalni pojas širine do 200 milja. Ukoliko širina granica epikontinentalnog pojasa prelazi 200 milja obalna država je prema Konvenciji iz 1982. godine u obavezi da svojim ili aktom meñunarodne snage odredi te granice. Obalna država polaže isključivo pravo na istraživanje i iskorišćavanje prirodnih rudnih i mineralnih bogatstava,te živih bića koja pripadaju tzv. „vrstama sa morskog dna”

245

u epikontinentalnom pojasu, ali svoje pravo može preneti i na drugu državu. Ovo pravo odnosi se, naravno, i na sva bušenja morskog dna, izgradnju veštačkih ostrva, instaliranja ureñaja i opreme. Ostvarenje suverenih prava obalne države na morskom dnu i podzemlju ne sme da remeti pravo plovidbe na moru i vazdušne plovidbe iznad epikontinentalnog pojasa.

Na epikontinentalnom pojasu druge države imaju pravo, uz prethodno odobrenje obalne države, da polažu podmorske kablove i cevovode. Odobrenje obalne države potrebno je za sva ispitivanja na epikontinentalnom pojasu, bilo da ih preduzima druga država ili pak naučno-istraživačka ustanova.

6. ISKLJUČIVA EKONOMSKA ZONA

Težnja država, posebno onih u razvoju, za proširenjem svoga teritorijalnog suvereniteta na uštrb slobode otvorenog mora rezultirala je stvaranjem novog meñunarodnopravnog instituta – isključive ekonomske zone. Kao sastavni deo meñunarodne prakse isključiva ekonomska zona ili privredni pojas, ustanovljena je običajnim pravom na osnovu najpre nekih nelegalnih odluka obalnih država

246

o proširenju nacionalne jurisdikcije izvan granica teritorijalnog mora donetih posle Drugog svetskog rata. Ove odluke su ubrzo postale deo svakodnevne prakse, koja je sa izgradnjom pravne svesti uslovila nastanak običajnog prava, koji je usvajanjem Konvencije o pravu mora 1982. proklamovan kao meñunarodnopravni institut. Treba istaći da su odluke nerazvijenih i zemalja u razvoju o proširenju državnog suvereniteta nad slobodnim morem uslovljene brigom za obezbeñenjem egzistencijalnog minimuma stanovništva, koje sve veće potrebe za hranom, energijom i sirovinama pokušavaju pokriti iskorišćavanjem

243 Kontinentalni rub je geografski pojam i predstavlja potopljeni prirodni produžetak kopnenog područja obalne države. Sastoji se od kontinentalne ravni ili platoa (do dubine od 200 m), kontinentalne strmine (morsko dno do dubine do 3000 metara) i kontinentalne kosine (do dubine od 4000 metara).

244 Dodatni deo epikontinentalnog pojasa ne može, prema Konvenciji o pravu mora, da preñe 350 milja mereno od polaznih linija, ili 100 nautičkih milja računajući od izobate 2500 metara.

245 „Vrstama sa morskog dna” pripadaju živa bića koja su u stadijumu u kom se mogu loviti nepomična na ili ispod morskog dna ili su nesposobna za kretanje van morskog dna. U njih spadaju morske alge, sunñeri, korali, školjke i razne vrste rakova.

246 Najpre je američki predsednik Truman proširio jurisdikciju SAD na deo otvorenog mora u cilju spašavanja pojedinih vrsta riba od uništenja 1945. godine. Ubrzo potom su Meksiko i Argentina proširili svoj suverenitet na tzv. epikontinentalno more sa namerom da uspostavljanjem novog morskog pojasa prošire svoje pravo iskorišćavanja bogatstava mora. Te korake pratile su i ostale obalne države Centralne i Južne Amerike.

138

bogatstava mora.

Početna linija isključive ekonomske zone poklapa se sa početkom teritorijalnog mora, a spoljna granica se prostire do širine od 200 morskih milja. To praktično znači da širina ekonomske zone predstavlja razliku izmeñu maksimalne širine (od 200 milja) i širine teritorijalnog mora, od čijih spoljnih granica započinje privredni pojas. Obalna država pravo na isključivu ekonomsku zonu stiče izričitim proglašenjem, za razliku od epikontinentalnog pojasa na koji ima pravo ipso facto. Ukoliko obalna država ne proglasi isključivu ekonomsku zonu vodeni stub i površina mora iznad epikontinentalnog pojasa ostaju pod tretmanom otvorenog mora.

Prava koja obalna država koristi u isključivoj ekonomskoj zoni, prema Konvenciji iz 1982., vezana su za istraživanje, iskorištavanje, očuvanje i upravljanje živim i neživim bogatstvima i prirodnim izvorima na morskom dnu, podzemlju i vodenom prostoru iznad, pravo na naučno istraživanje, zaštitu i očuvanje morske sredine, te jurisdikciju vezanu za izgradnju i korišćenje veštačkih ostrva, opreme i instalacija.

247

I dok su prava koja obalna država ima u pogledu iskorišćavanja mineralnih bogatstava i živih bića čija je egzistencija vezana isključivo za morsko dno isključiva, prava na eksploataciju ostalih živih bića, prevashodno riba, ograničena su pravima neobalnih i drugih država, koje su ranije ribarili tim vodama.

Doduše, prava obalne države u pogledu iskorišćavanja živih izvora mora u okviru isključive ekonomske zone su najveća. Obalna država planira iskorišćenje svojih privrednih kapaciteta, a potom, ako nema sopstvene mogućnosti za realizaciju celokupne dopuštene količine ulova, preostali deo, odobrava drugim državama u skladu sa zaključenim ugovorima. Pri tom, prednost pri zaključenju ugovora imaju nerazvijene neobalne države regije (bez izlaza na more). Razvijene neobalne države to pravo ostvaruju u isključivoj ekonomskoj zoni razvijenih država. U nadležnosti obalnih država je da preciziraju uslove, vreme ribolova, količine ulova, ribolovna sredstva, naknade i druge detlje vezane za ribolov druge države.

U domen, rekli bi, futurističkih prava obalne države u isključivoj ekonomskoj zoni spadaju i delatnosti i istraživanja vezana za proizvodnju energije korišćenjem vode, morskih struja i vetra. U domen suverenih prava obalne države spada planiranje, izgradnja i korišćenje veštačkih ostrva i drugih ureñaja sa ciljem efikasnijeg iskorišćavanja živih i neživih prirodnih bogatstava. Ovi objekti moraju biti propisno obeleženi i obalna država ih ne sme postavljati na mesta na kojim bi ometali meñunarodnu plovidbu.

Pravo na naučna istraživanja mora u isključivoj ekonomskoj zoni rezervisana su za obalnu državu. Meñutim, ovo pravo može, na osnovu odobrenja obalne države, da bude preneto na drugu džavu ili nadležnu meñunarodnu organizaciju. U slučaju prenosa prava na drugi meñunarodni subjekt obalna država ima pravo na besplatno učešće u projektu i na upoznavanje sa rezultatima istraživanja.

Iz prava na ekonomsko iskorišćavanje privrednog pojasa proizilazi obaveza obalne države da preduzima mere zaštite i očuvanja morske sredine. U tom kontekstu obalna država ima vlast donositi zakone i druge propise u skladu sa meñunarodnim standardima zaštite morske sredine, te vršiti mere kontrole i nadzora nad stranim trgovačkim brodovima u sprovoñenju navedenih pravila.

248

S druge strane, prilikom plovidbe isključivom ekonomskom zonom, strani brodovi su dužni poštovati navedene propise.

247 Više o tome Mengozzi P. „Fishing and International Co-operazion in the Light of New Developments in the Law of the Sea”, Prinosi, br. 21, Zagreb, 1985, str. 261–275. I Kwiatowska, B., The 2000 Mile Exclu-siv Economic Zone in the New Law of the Sea, Dodrecht, 1989.

248 Više o tome Degan V.ð. ”Meñunarodno pravo mora u miru i u oružanim sukobima, Rijeka, 2002, str. 145–148.

139

7. OTVORENO MORE

Meñunarodna istorija prava mora rezultat je borbe interesa obalnih država za proširenjem nacionalnog suvereniteta mimo granica teritorijalnog mora i održavanja statusa otvorenog mora kao zajedničkog dobra svih naroda (res communis omnium). Princip slobode mora prvi je u teoriji razvio Hugo Grocius

249

početkom XVII veka smatrajući da države ne mogu da uspostave suverenitet nad otvorenim morem, niti da izvrše njegovu faktičku uzurpaciju. Meñunarodno priznanje načelo slobode otvorenog mora dobilo je kroz verifikaciju tekovina Francuske revolucije, ali prostor slobodnog mora stalno je ugrožen težnjama obalnih država za povećanjem nacionalnih nadležnosti na račun površina slobodnog mora.

Otuda je i pojam otvorenog mora u Konvenciji o otvorenom moru iz 1958. godine odreñen kao morski prostor van nacionalne jurisdikcije obalnih država. Dinamične promene u savremenom meñunarodnom pravu mora i ustanovljavanje novih instituta diktirale su promene i sužavanje pojma otvorenog mora. Važeću definiciju donela je Konvencija o pravu mora iz 1982. koja pod otvorenim morem podrazumeva „sve delove mora koji nisu uključeni u isključivu ekonomsku zonu, teritorijalno more ili unutrašnje morske vode neke države ili arhipelaške vode neke arhipelaške države”.

250

Otvorenom moru, dakle, pripada vodena površina, masa vode ispod i vazdušni prostor iznad vodene površine, dok morsko dno i podzemlje pripadaju epikontinentalnom pojasu.

Kao zajedničko dobro otvoreno more je van nacionalne jurisdikcije bilo koje države. Pravni režim načela slobode mora definisan je najpre Konvencijom o otvorenom moru, a potom proširen Konvencijom o pravu mora. Konvencija iz 1958. godine proklamovala je pod načelom slobode mora četiri slobode, i to: slobodu plovidbe, slobodu ribolova, slobodu polaganja pomorskih kablova i cevovoda, i slobodu preleta, a Konvencija iz 1982. dodala im je i slobodu izgradnje veštačkih ostrva i drugih ureñaja koje dozvoljava meñunarodno pravo i slobodu naučnog istraživanja, ali ostavljajući mogućnost ustanovljavanja i novih drugih sloboda, kao proizvoda novih budućih vremena.

Pravni status otvorenog mora res communis omnium daje jednako pravo i obalnim i neobalnim državama u pogledu uživanja sloboda otvorenog mora. U ostvarenju toga prava neobalnim državama je data sloboda tranzita svim prevoznim sredstvima preko teritorije tranzitnih država, a regulatorni pravni okvir utvrñuju neobalna i tranzitna država svojim ugovorima. Po Konvenciji o otvorenom moru pravo tranzita je bilo uslovljeno reciprocitetom, da bi Konvencijom o pravu mora sloboda tranzita postala bezuslovna.

Brodovi svih država (i obalnih i neobalnih) imaju ista prava u pogledu slobode plovidbe otvorenim morem i isti status u morskim lukama. Svaka država svojim propisima definiše uslove pod kojim vrši registraciju i upis u registar brodova, u skladu sa meñunarodno utvrñenim pravilima i standardima, dajući im na taj način pravo da viju zastavu države pripadnosti. No, stvarna veza države registracije i broda ostvaruje se i kroz pravo nadzora države nad tehničkom ispravnošću i opremljenošću broda, osposobljenosti i stručnosti posade, upravne kontrole delatnosti i rada. U skladu sa pomorskim običajima država pripadnosti obavezuje kapetane brodova koji plove pod njenom zastavom na pružanje pomoći licima u moru, te brodovima i vazduhoplovima koji su u opasnosti, pod uslovom da se pomoć može pružiti, a da pri tom ozbiljno ne ugroze vlastiti brod, posadu i putnike.

Brod za vreme plovidbe može isticati samo zastavu države pripadnosti, osim u slučaju kad je do promene državljanstva broda došlo promenom vlasnika u toku plovidbe. Kada brod

249 Holandski pravnik Hugo Grocius se u svom delu „De iure praedae” iz 1609. godine zalagao za slobodu mora kao opšteg dobra čovečanstva.

250 Član 86. Konvencije o pravu mora iz 1982. godine.

140

plovi pod zastavom dve ili više država izjednačava se sa brodom bez državljanstva i može biti predmet pregleda i kontrole u otvorenom moru ratnog broda bilo koje države. U pomorskoj trgovačkoj praksi poznate su države koje imaju liberalne uslove za upis brodova u registar, a pri tom nude niske poreske stope na ostvarene prihode, te slabu ili nikakvu kontrolu rada broda i posade. Zemlje tzv. „otvorenog upisnika”, kakve su Panama, Liberija, Bahami ili Kipar, po pravilu, ne vrše jurisdikciju nad svojom trgovačkom flotom u otvorenom moru, jer ne raspolažu ratnim i drugim službenim brodovima, što povećava rizik plovidbe i zagañenja otvorenog mora.

251

Pravilo je da jurisdikciju nad trgovačkim bodovima na otvorenom moru vrše organi države pripadnosti broda. U slučajevima kada strani trgovački brod povredi propise obalne države u delu mora koji je pod njenom jurisdikcijom, ratni i službeni brodovi i vazduhoplovi nadležne države imaju pravo progona pod uslovom da isti odbije da se zaustavi, a na to je upozoren. Pravo progona mora da se ostvari u kontinuitetu, a prestaje trenutkom uplovljavanja progonjenog broda u teritorijalne vode svoje ili neke treće države.

Shodno članu 88. Konvencije o pravu mora korišćenje otvorenog mora dozvoljeno je samo u miroljubive svrhe. Uvažavajući gornju odredbu, te opšte principe meñunarodnog prava, meñu zabranjene radnje na otvorenom moru nova Konvencija je predvidela: prevoz robova, gusarenje (piratstvo), nedozvoljeni promet narkotika ili psihotropnih supstanci, neovlašćeno emitovanje sa otvorenog mora i zagañivanje mora.

U slučajevima osnovane sumnje da je u otvorenom moru strani trgovački brod izvršio neku od zabranjenih radnji, pored ratnih brodova države pripadnosti broda, pravo pregleda imaju i ratni brodovi ili vazduhoplovi drugih država. Tom prilikom oni mogu da, u opravdanom slučaju, zaplene brod, uhapse odgovorna lica i privremeno oduzmu dobra na brodu, a sudovi navedene države odluče o kaznama i preduzmu mere prema brodu i dobrima. Intervencija na stranom ratnom brodu, u načelu, nije dopustiva, osim u slučaju kada je na brodu izvršen puč.

Ako u toku plovidbe na otvorenom moru doñe do sudara ili drugog dogañaja koji povlači disciplinsku ili krivičnu odgovornost kapetana ili članova posade broda njihovu odgovornost utvrdiće nadležni upravni ili sudski organi države pripadnosti broda ili države čiji su ta lica državljani.

8. MOREUZI

Moreuzi ili tesnaci252

su prirodna suženja mora izmeñu dva kopna, koji predstavljaju vezu izmeñu dva dela istog mora, dva dela otvorenog mora (Gibraltarski moreuz) ili izmeñu otvorenog mora i teritorijalnog mora strane države (Tirenski moreuz) i služe za meñunarodnu plovidbu. Pri tom moreuzi mogu da razdvajaju obale dve ili više država, kakav je, na primer kanal, Lamanš koji razdvaja obalu Velike Britanije, sa jedne, i Francuske i Belgije sa, druge strane, ili unutrašnje obale jedne države, kakvi su turski moreuzi Bosfor i Dardaneli. Moreuzi su, za razliku od morskih kanala koji su proizvod ljudske delatnosti, prirodni fenomeni.

Veličina odnosno širina moreuza i njihov geografski položaj prirodne su determinante za regulisanje njegovog pravnog režima. Društveni i meñunarodni značaj moreuza raste sa pogoršanjem meñunarodnih odnosa uslovljenih promenama ekonomskih i neravnotežama

251 U nameri da pojača kontrolu i nadzor nad trgovačkim brodovima u okviru UNCTADA u Ženevi je 1986. godine potpisana Konvencija UN o uslovima za upis brodova.

252 Pored ova dva termina za isti geografski pojam u svakodnevnoj praksi upotrebljavaju se i izrazi poput kanal (Lamanš), vrata (Otranska ili Giblartarska), ili prolaz (Mesinski ili Magelanov).

141

geostrateških interesa država u meñunarodnoj zajednici. Otuda se i pravni režim moreuza tokom istorije menjao u skladu sa promenama politike regionalnih, a osobito svetskih sila.

Premda svaki moreuz ima odreñene specifičnosti još u XIX veku ustanovljeno je opšte običajno pravilo da je prolaz kroz moreuz, koji povezuje dva otvorena mora, slobodan. Ovo pravilo, kao i stipulacija da se ne sme zaustaviti meñunarodna plovidba brodovima kroz moreuze izmeñu otvorenog mora i teritorijalnog mora strane države kodifikovano je Konvencijom o teritorijalnom moru i spoljnjem pojasu iz 1958. godine. Meñunarodna plovidba moreuzima ne sme biti predmet naplate bilo kakvih taksa. Za razliku od moreuza koji služe za meñunarodnu plovidbu, postoje i moreuzi na ulazima u zalive ili unutrašnja mora koja su pod tretmanom unutrašnjih morskih voda jedne države pa, prema tome, i pod tretmanom nacionalne jurisdikcije.

Sloboda plovidbe kroz moreuze čija širina prelazi 24 morske milje i odvija se otvorenim morem nije ograničena propisima obalnih država. Meñutim, ukoliko je država proglasila isključivu ekonomsku zonu ili arhipelaško more, u načelu, sloboda plovidbe i sloboda preleta može biti ograničena primenom nacionalnih ovlašćenja koja se odnose na zaštitu i očuvanje morske sredine. U slučaju prolaska brodova moreuzom izmeñu otvorenog mora ili mora isključive ekonomske zone i teritorijalnog mora strane države važi režim neškodljivog prolaska, bez prava obustave tog prolaska. Ovaj režim važi i za moreuze izmeñu ostrva i kontinentalnog područija u jednoj državi, pod uslovom da postoji i drugi put kao alternativa i vodi kroz otvoreno more ili isključivu ekonomsku zonu. To pravo važi i za podmornice koje su u obavezi da plove površinom sa istaknutom zastavom, dok je pravo preleta isključeno.

Režim tranzitnog prolaza kroz moreuze važi ukoliko isti spajaju jedan deo otvorenog mora ili isključive ekonomske zone sa drugim delom otvorenog mora ili privredne zone. Pravo tranzitnog prolaska uživaju svi brodovi uključujući i podmornice, koje imaju mogućnost izbora plovidbe, kao i vazduhoplovi koji imaju slobodu preletanja. Pravo tranzitnog prolaza podrazumeva neprekinutu i brzu plovidbu moreuzima morskim putevima koje utvrñuju obalne države. Obalne države ne smeju obustaviti plovidbu moreuzima, a dužne su da brinu o bezbednosti i jednakom pravnom postupanju prema stranim brodovima bez diskriminacije.

Obzirom na meñunarodni značaj pravni režim nekih moreuza regulisan je u celini ili delimično meñunarodnim ugovorima. Moreuzi koji spajaju Crno sa Sredozemnim morem su Bosforski i moreuz Dardaneli. Izmeñu njih se nalazi Mramorno more, a ceo prostor pripada unutrašnjim morskim vodama Republike Turske. Tokom XVIII i XIX veka, zavisno od konstalacije snaga vodećih evropskih država i njihovih interesa, menjao se i pravni režim Bosfora i Dardanela,

253

da bi konačno pravni režim bio regulisan važećom Konvencijom o moreuzima, usvojenom u Montreu 1936. godine. Konvencijom je ustanovljeno pravo preleta samo civilnih vazduhoplova po vazdušnim rutama Turske, dok je pravo plovidbe stranih trgovačkih, a naročito ratnih brodova, odreñeno restriktivno uz puno uvažavanje bezbednosnih interesa Turske.

254

Meñunarodni ugovori koji na relativno opšti način regulišu pravo prolaska doneti su i za Giblartarski moreuz koji spaja Atlanski okean i Sredozemno more, a odvaja obale Španije, Britanije i Maroka, te Magelanov tesnac koji spaja Atlanski i Tihi okean, a razdvaja kopno Čilea i Argentine u Južnoj Americi.

253 Bosfor je moreuz izmeñu Crnog i Mramornog mora i dug 28 km, a širok izmeñu 0,6 i 3 km, dok je moreuz Dardaneli koji povezuje Mramorno more sa Sredozemljem dugačak 70 km, a širina mu je izmeñu 1,3 i 7,4 km.

254 Više o tome vidi Kreća, M. Meñunarodno javno pravo, Pravni fakultet, Beograd, 2010, str. 375–377.

142

9. MORSKI KANALI

Morski kanali su, za razliku od moreuza, veštačke tvorevine nastale kao proizvod ljudskih potreba da prokopom teritorije stvore nove vodene puteve, koji će fizički spojiti dva mora sa ciljem kraće, brže, jeftinije i bezbednije plovidbe. Iako su izgradnjom morskih kanala ostvarivani meñunarodni ciljevi prolazak kanalima nije bio predmet kodifikacije prava mora. Iskustvo pokazuje da su morski kanali, po pravilu, kopani na teritoriji jedne države, ali da je i u fazi projektovanja, izgradnje i, naročito, korišćenja pitanja internacionalizovana u skladu sa interesima koje su vodeće svetske države imale u tim delovima sveta. U tom kontekstu za tri (Panamski, Suecki i Kilski) od pet (četvrti i peti su Korintski i Mančesterski) najvažnija morska kanala na svetu možemo reći da, iako su pod teritorijalnim suverenitetom jedne države, imaju meñunarodne osobenosti. Režim tih morskih kanala regulisan je meñunarodnim ugovorima bilateralne ili multilateralne prirode.

Meñunarodna praksa korišćenja morskih kanala je u dobroj meri ujednačena i, u načelu, kanali su otvoreni za prolaz brodova svih zemalja bez diskriminacije. Brodovi stranih država dužni su poštovati propise države pod čiji suverenitet potpada morski kanal, kao i plaćati takse na osnovu plovidbe kanalom.

Suecki kanal255

spaja Sredozemno sa Crvenim morem, a preko njega sa Indijskim okeanom. Na taj način on već od 1869. godine skraćuje brodovima evropskih država plovidbu oko obale Afrike i rta Dobre nade i drastično skraćuje vreme plovidbe do Indije i Indokine. U vreme izgradnje kanala Egipat je bio vazalna država Osmanlijskog carstva, a koncesija za izgradnju data je Društvu Sueckog kanala, subjektu sa meñunarodnim kapitalom na čijem je čelu bio Francus Leseps. Pravni režim korišćenja Sueckog kanala u prvoj deceniji utvrdio je slobodu prolaza za sve trgovačke i ratne brodove u doba mira. Svoj neposredni interes za Suecki kanal Velika Britanija je potvrdila sticanjem većinskog vlasništva nad Akcionarskim društvom za upravljanje Suecom, a potom i okupacijom Egipta 1882. godine.

Konvencijom o slobodnoj plovidbi Sueckim kanalom usvojenom u Carigradu 1888. godine utvrñen je pravni režim plovidbe ovim morskim kanalom. Suecki kanal je proglašen slobodnim za plovidbu i u vreme rata i mira za trgovačke i ratne brodove svih zemalja. Kanal je internacionalizovan i neutralizovan, odnosno proglašen kao nepodložan vršenju blokade. Predviñen je čak i slobodan prolaz ratnih brodova strana u sporu, ali bez zadržavanja i ratnih dejstava. Uticaj Britanije na upravljanje Sueckim kanalom produžio se i posle proglašenja nezavisnosti Egipta 1922. godine i trajao sve do nacionalizacije Društva Sueckog kanala 1956. godine, koja je bila neposredan povod za agresiju Britanije, Francuske i Izraela na Egipat.

Savet bezbednosti UN je doneo Rezoluciju o režimu Sueckog kanala na platformi Carigradske konvencije potvrñujući slobodu prolaza brodova bez diskriminacije, pravo na utvrñivanje takse za plovidbu kroz sporazum Egipta i korisnika kanala, poštovanje suvereniteta Egipta i obavezu Egipta za održavanje i unapreñenje plovidbenosti kanala. I pored jednostranog usvajanja Rezolucije Saveta bezbednosti UN Egipat je sve do 1979. godine, kada je sklopio ugovor o miru sa Izraelom, vršio prikrivenu diskriminaciju brodova, tereta i lica koja su putovali i/ili išli iz Izraela.

Panamski kanal 256

predstavlja najkraću vezu izmeñu Atlanskog i Tihog okeana.

255 Suecki kanal izgrañen je na teritoriji Egipta 1869. godine i danas posle nekoliko produbljavanja i proširivanja dug je 164 km, širok 190 metara i dubok 19,5 do 20 metara, što dozvoljava da njieme plove brodovi do 150.000 tona.

256 Panamski kanal otvoren je za plovidbu 15. avgusta 1914. godine i dugačak je 83 km, širok najmanje 152,2 metra i dubine 12,8 metara. Zbog specifičnog terena Panamski kanal se nalazi na 28 metara iznad

143

Njegovom izgradnjom pomorski put od istočnih do zapadnih obala i Severne i Južne Amerike višestruko je skraćen, a cena prevoza roba i putnika drastično umanjena. Interesantno je da je izgradnju Panamskog kanala najpre pratilo stvaranje nezavisne države Paname 1903. godine.

257

Cena te nezavisnosti bilo je sklapanje Ugovora o izgradnji i eksploataciji kanala, koji je pušten u saobraćaj 1914. godine. Meñutim, ugovorom su SAD dobile suverenitet i isključivo pravo vršenja vlasti nad zonom kanala, što su vojska i policija SAD posebno koristila za vreme Drugog svetskog rata. Neposredno posle okončanja rata kanal je neutralizovan i otvoren za prolaz svim trgovačkim i ratnim brodovima bez obzira na zastavu pripadnosti pod istim uslovima.

Uporedo sa procesom dekolonizacije u svetu, koji se odvijao 60-tih i 70-tih godina XX veka, Panama je tražila reviziju Ugovora iz 1903. i povrat suvereniteta nad kanalom. Kao rezultat pregovora Panama i SAD su 1977. godine zaključili novi Ugovor o Panamskom kanalu, kojim je postepeno uspostavljen pun suverenitet Paname nad kanalom.

258

Kilski kanal je prokopan od strane Nemačke i na njenoj teritoriji još 1895. godine kao kraći i bezbedniji put od Severnog do Baltičkog mora.

259

Ulogu i status unutrašnjeg morskog kanala uživao je do kraja Prvog svetskog rata, kada je Versajskim mirovnim ugovorom iz 1919. godine, kao kazna Nemačkoj za izazivanje rata, kanal internacionalizovan. Članom 380. Versajskog ugovora predviñena je sloboda prolaska kroz Kilski kanal, pod istim uslovima, za trgovačke i ratne brodove svih zemalja, koje su u miru sa Nemačkom i ustanovljena obaveza Nemačke da uništi postojeće vojne objekte u zoni kanala.

Hitlerovska Nemačka je otkazala vojne odredbe Versajskog ugovora 1936. godine, pa je do okončanja Drugog svetskog rata Kilski kanal bio pod pravnim režimom nemačke vojne baze. Posle završetka Drugog svetskog rata ipso facto Kilski kanal je postao otvoren za meñunarodni pomorski saobraćaj. Takav meñunarodni status, koji ga svrstava u plovne puteve od opšteg interesa, u meñunarodnoj praksi uživa i danas.

nivoa mora, što uslovljava poseban način plovidbe brodova. 257 Panamska prevlaka bila je početkom XIX veka deo teritorije Kolumbije, čiji je parlament odbio dati

saglasnost za izgradnju Panamskog kanala Sjedinjenim Državama. SAD su potom podražao separatistički pokret, čiji je ustanak uz pomoć SAD rezultirao proglašenjem nezavisne države Paname 3.12.1903. godine. Novu državu Panamsku Republiku, SAD su priznale posle desetak dana od proglašenja, a ugovor o izgradnji kanala je potpisan već 18. decembra iste godine.

258 Ugovor je Panami doneo suverenitet nad kanalom, ali je predvideo da SAD do 31.10.1999. godine zadrži posrednu kontrolu nad zonom kanala sa ciljem da obezbedi novu upravu, plovidbu i kontrolu nad kanalom. Pored osnovnog zaključen je i Ugovor o trajnoj neutralizaciji i režimu Panamskog kanala, koji m je utvrñena sloboda prolaza za trgovačke i ratne brodove svih država pod istim uslovima. O statusu Panamskog kanala vidi Avramov S. „Novi pravni režim Panamskog kanala”, Anali 4/1977, strana 499-565.

259 Kilski kanal dug je 98,7 km, širok je 40 metara i za potrebe plovidbe može primiti brodove do 15.000 tona.

144

X MEðUNARODNO PRAVO ZAŠTITE ŽIVOTNE SREDINE

Upotreba savremene tehnologije u poslednjih nekoliko decenija dovela je do opšteg napretka društva. No, razvoj moderne tehnologije neretko je direktno u funkciji ostvarivanja profita, drugih ekonomskih, političkih ili nekih sličnih benefita. Nekontrolisana upotreba tehničkih inovacija, a posebno njena zloupotreba, uzrok je zagañivanja životne sredine i manifestuje se kroz zagañivanje atmosfere, kopnenih voda i mora, štetna gomilanja čvrstih otpadaka, povećanje koncentracija otrovnih materija u zemljištu i hrani, što za posledicu ima ugrožavanje života i zdravlja ljudi, ugrožavanje, pa i eliminaciju, odreñenih biljnih i životinjskih vrsta...

Promene fizičkih i hemijskih odlika životne sredine usled zagañenja vazduha, vode i zemljištva, kao tri meñusobno povezane i neraskidive celine biosfere, narušavaju, kroz evoluciju stvarano, jedinstvo različitih vrsta živih bića, različitih oblika nežive materije i različitih oblika energije, odnosno ekosistema.

260

Posledice zagañenja životne sredine vrlo retko se ograničavaju na suvereni prostor jedne države, te problemi zagañenja dobijaju meñunarodni karakter. Otuda je pravo zaštite životne sredine, obzirom na njen internacionalni karakter, postala i nova grana meñunarodnog prava. Cilj meñunarodnog prava zaštite čovekove sredine je izgradnja standarda institucija i mehanizama za zaštitu očuvanja zdravlja i života ljudi, kvaliteta ekosistema, zaštitu biljnih i životinjskih vrsta, očuvanje prirodne ravnoteže i ekološke stabilnosti biosfere, racionalnu eksploataciju i adekvatno korišćenje prirodnih resursa, očuvanje i zaštitu kulturne baštine čovečanstva...

Prvi meñunarodni izvori prava zaštite životne sredine pojavljuju se početkom XX veka u formi meñunarodnih ugovora.

261

Smatra se, meñutim, da intenzivan razvoj prava zaštite životne sredine počinje 60-tih godina XX veka, kada su Ujedinjene nacije i njene spacijalizovane agencije (FAO, UNESCO i GATT kao opšti sporazum o carinama i trgovini) počele da se bave pitanjima zaštite životne okoline i dalje uglavnom, kao usputnim ali nezaobilaznim pitanjima ribolova, regulisanja otvorenog mora i epikontinentalnog pojasa, ali i direktno donošenjem Konvencije o sprečavanju zagañivanja sa brodova i sl.

Opšta konferencija za zaštitu životne sredine održana je u Stokholmu 1972. godine i na njoj je usvojena Deklaracija o životnoj sredini i razvoju, kao prvi meñunarodni akt koji se direktno bavi osnovnim etičkim, političkim i pravnim pitanjima zaštite prava životne sredine. Stokholmska deklaracija utvrñujući principe zaštite postavlja osnovu održivog razvoja

260 Ekosistem predstavlja neraskidivo jedinstvo žive i nežive prirode, odnosno specifičan nivo organizacije živih bića čija evolucija se odvija u njegovim okvirima. Ekosistemi su složeni i dinamički sistemi sa najvišim nivoom organizacije života na Zemlji.

261 Jedan od prvih meñunarodnih izvora je Londonska konvencija o zaštiti divljih životinja, ptica i riba u Africi iz 1900. godine, koja se smatra kao pravni okvir koji je kasnije doveo do stvaranja nacionalnih parkova, pa Konvencija o zaštiti ptica korisnih u poljoprivredi iz 1902. godine, Ugovor o zaštiti kože foka iz 1911. godine i Konvencija o zaštiti ribljih vrsta u Severnom Pacifiku iz 1923. godine.

145

povlačeći liniju zavisnosti izmeñu delatnosti i odgovornosti čoveka za korišćenje prirodnih resursa i stanja biosfere, koju ostavlja za buduće generacije. Ona je iznedrila princip 21, koji je kasnije preuzela i Deklaracija iz Rija, a koji glasi: „Države imaju, u skladu sa Poveljom Ujedinjenih nacija i principima meñunarodnog prava, suvereno pravo da iskorišćavaju sopstvene resurse prema njihovim politikama zaštite sredine, i obavezu da osiguraju da aktivnosti u oblastima pod njihovom jurisdikcijom ili kontrolom ne prouzrokuju štetu okolini drugih država ili u oblasti van granica nacionalne jurisdikcije.”

262

Pored ustanovljavanja osnovnih principa Stokholmska konvencija inicirala je osnivanje meñunarodnih institucija, koje će se baviti zaštitom životne sredine. Ujedinjene nacije osnovale su Agenciju za zaštitu sredine (UNEP – United Nations Environment Programme) sa zadatkom da koordinira aktivnosti na nivou UN na zaštiti životne okoline, prikuplja i prati globalnu problematiku zagañenja i podstiče meñunarodnu saradnju. Kao rezultat aktivnostima UNEP utvrñene su osnove regionalnog prava zaštite životne sredine Afrike, zemalja ASEAN-a (uglavnom zemalja istočne Azije) i država Evropske ekonomske zajednice.

Pod uticajem Stokholmske deklaracije i ANEP donete su Konvencija o meñunarodnoj trgovini ugroženih vrsta, divljoj fauni i flori iz 1973. godine, a Evropa, SAD i Kanada su zaključili Konvenciju o prekograničnim zagañenjima vazduha na velikim udaljenostima iz 1979...

263

Druga konferencija UN o zaštiti životne sredine i razvoju rezultirala je usvajanjem Deklaracije u Rio de Žaneiru 1992. godine. Rio Deklaracija je pošla od ostvarenja prava tzv. treće generacije koja podrazumevaju pravo na mir, pravo na razvoj i pravo na čistu životnu sredinu i, shodno osnovnom konceptu, navedena prava čoveka postavila kao meru balansa izmeñu zaštite životne sredine i održivog razvoja. Deklaracija je, na bazi opštih načela meñunarodnog prava, usvojila 27 principa, koji uključuju sve kategorije stanovništva, a posebno domoroce, starosedeoce i lokalne zajednice, a potom i žene i omladinu u borbi za zaštitu životne sredine. Deklaracija inicira i pospešuje saradnju meñu državama, redovno obaveštavanje, preduzimanje preventivnih mera. Kao imperativ nameće zaštitu životne sredine, prirodnih resursa i ljudi koji su ugnjetani ili su pod dominacijom ili okupacijom.

264

Uporedno i na osnovu okvirnih deklaracija o očuvanju životne sredine, a kroz delatnost meñunarodnih organizacija, usvajani su i multilateralni ugovori o nekim aspektima zagañenja životne sredine. Prekogranično zagañenje vazduha vrlo brzo je dobilo globalne razmere, a kao posledica zagañenja je efekat „staklene bašte”, kisele kiše i sve prisutnije globalne klimatske promene. Posle Konvencije o prekograničnom zagañivanu vazduha na velikim udaljenostima iz 1979. doneta je Bečka konvencija o zaštiti ozonskog sloja 1985. godine, ali je problem ozonskih „rupa” ostao nerešen do danas i pored napora učinjenih na tom planu. Globalna promena klime, rast temperature zemlje i atmosfere, otopljavanje ledenih površina na polovima i rast nivoa mora samo su neke od manifestnih pojava.

265

Identifikujući uzrok „staklene bašte” u prevelikoj emisiji štetnih gasova usledeli su Protokol iz Kjota 1997. i Bona 2001. godine, koji su emisiju trebali da spuste na nivo iz 1990. godine. Zacrtani efekti smanjenja antropogene emisije ugljendioksida do sada nisu postinuti. Jedan od glavnih razloga je što vodeći zagañivači atmosfere (SAD

266

) nije prihvatila Kjoto protokol, pa ni akcija

262 UN DOC. A/CONF-48/14, str. 118. 263 Pored njih doneta je I Konvencija o očuvanju migratornih vrsta divljih životinja 1979, Bazelska

konvencija o kontroli prekograničnog kretanja štetnih materija, te pod okriljem UNESCO-a Konvencija o očuvanju svetske kulturne baštine 1972. godine

264 Načelo 23. Rio Deklaracije. 265 Ekstremne promene temperatura, vetrovi orkanske snage koji uzrokuju uragane, strahoviti zemljotresi

i neretko sa pratećim cunamijima, nezapamćene vulkanske erupcije, enormne kiše i poplave predstavljaju deo promenjene svakodnevice koji se vezuje za globalnu promenu klime.

266 Prema podacima sa početka XXI veka učešće SAD u globalnoj emisiji ugljen-dioksida iznosi 23%,

146

nije imala jednodušnu podršku.

Nizom meñunarodnih multilateralnih sporazuma koji su usvojeni 60-tih godina prošlog veka u okviru osnovnih konvencija koje regulišu pitanja prava otvorenog i teritorijalnog mora, epikontinentalnog pojasa utvrñeni su osnovni principi i za razvoj meñunarodnog prava u oblasti zaštite i očuvanja mora, koji su konačno zaokruženi Konvencijom o otvorenom moru iz 1982. godine. Zagañivanje morske sredine naftom jedno je od pitanja koje je zahtevalo globalni odgovor.

267

Štetne posledice od izlivanja nafte u more najpre su pogañale priobalne pojaseve, a potom i otvoreno more, pa su oba i zabranjena. U načelu dva načina zagañenja morske vode naftom bila su preovlañujuća. Jedan način zagañenja bio je diktiran ispuštanjem nafte i ulja iz brodova, a drugi je bio posledica nesreće, odnosno havarije na moru. Reakcija je, naravno, bilo pooštravanje tehničkih standarda za plovila, kako bi se prevencijom sprečila havarijska zagañenja. Ali, Konvencijom o otvorenom moru iz 1982. godine države su obavezane da preduzmu i sve mere kako bi bilo izbegnuto zagañenje mora curenjem nafte iz cevovoda, ali i usled ispitivanja i korišćenja morskog dna i podzemlja.

Drugu polovinu XX veka odlikovala je bespoštedna trka u naoružanju izmeñu dva ideološki suprotstavljena vojna bloka. Otvoreno more bilo je poligon za nuklearne eksperimente, sa jedne strane, a sa druge, za odlaganje radioaktivnog otpada, ali isto tako i za donošenje meñunarodnih konvencija i sklapanju ugovora o zabrani i nuklearnih proba, ali i odlaganju nuklearnog oružija i radioaktivnog otpada na morsko dno.

268

Značajan procenat zagañenja morske sredine svoj uzrok ima kroz zagañenja koja dolaze iz tzv. kopnenih izvora. Kroz otpadne vode koje idu direktno ili indirektno, površinom kopna ili podzemnim vodenim tokovima u more najčešće strada flora i fauna priobalnog pojasa, te se ove vrste zagañenja regulišu kroz regionalne meñunarodne ugovore. Ova pitanja, ali i drugi izvori prava zaštite morske sredine regulisani su, izmeñu ostalog, kroz Konvenciju o zaštiti Sredozemnog mora od zagañenja koja je usvojena u Barseloni 1976. godine.

Tek sa intenzivnim industrijsko-tehnološkim razvojem, koji karakteriše poslednjih tri decenije svetskog razvoja pitanje zaštite meñunarodnih reka postalo je posebno aktuelno. Do tada pravo slobode plovidbe bilo je ključno pitanje meñunarodnih vodotoka. Opšta pravila zaštite meñunarodnih vodotoka uvrñena su tek krajem XX veka.

269

Značaj izgradnje adekvatnih mera zaštite životne sredine ne tiče se samo posledica po biljni i životinjski svet ekosistema koji nastanjuju meñunarodne vodotoke. Po pravilu vodotokovi su značajan izvor vode, koja je u savremenom svetu sve deficitarnija, ali povratno deluju i na tlo kojim protiču dodatno ga zagañujući, a direktno na mora ili jezera u koja se ulivaju. Na taj način nacionalno zagañenje prerasta u meñunarodno regionalno. O značaju problema govori i činjenica da je u okviru Komisije UN za Evropu u Helsinkiju 1992. godine doneta Konvencija o zaštiti i korišćenju prekograničnih vodotoka i meñunarodnih jezera. Ideja ove, ali i niza drugih meñunarodnih ugovora je da se pospeši meñunarodna saradnja pribrežnih država, te na bazi regionalnih i bilateralnih ugovora pronañu najadekvatniji mehanizmi saradnje, standarda zaštite, monitoringa, načina rešavanja sporova...

Za podunavske države, u koje spada i Srbija, posebno je aktuelno pitanje zaštite sliva reke

zemalja Evropske unije oko 13%, Japana 5%. Zvanično obrazloženje predstavnika SAD, koja odbijanjem ratifikacije očito štiti svoje ekonomske interese, je da ne postoji egzaktna naučna potvrda teze da je promena globalne klime rezultat antropogene emisije štetnih gasova.

267 Na Meñunarodnoj konferenciji u Briselu 1969. godine usvojena je Konvencija o intervenciji na otvorenom moru za slučaj nesreće koja prouzrokuje ili može da prouzrokuje zagañivanje naftom.

268 U Moskvi je 1959. godine potpisan Ugovor o zabrani proba nuklearnog oružija u atmosferi, kosmosu i pod vodom. Konvencijom o miroljubivoj saradnji na Antartiku donetom iste godine zabranjene su nuklearne eksplozije i odlaganje radioaktivnog otpada na ovom delu sveta.

269 U okviru UN usvojena je 1997. godine Konvencija o pravu neplovidbenog korišćenja meñunarodnih vodotokova.

147

Dunav. Vodoprivredna pitanja reke Dunav pribrežne države rešile su zaključivanjem i regionalnih, ali i bilaterlanih sporazuma, a sporna pitanja korišćenja i značaj koji ima sliv Dunava stavljena su u nadležnost zajedničkih vodoprivrednih komisija. Poseban značaj ima Konvencija o saradnji radi zaštite i održivog korišćenja reke Dunav iz 1994. godine. Pored utvrñivanja pravila zaštite Konvencijom je osnovana Meñunarodna komisija za zaštitu reke Dunav, kao operativno telo koje će vršiti nadzor nad primenom odredbi Konvencije.

148

LITERATURA

Avramov, S. Kreća, M.: Meñunarodno javno pravo, Službeni glasnik, Beograd, 2008.

Avramović, N.: Diplomatsko i konzularno pravo, Privredna akademija, Novi Sad, 2006.

Avramović, N.: Pravo Evropske unije, Pravni fakultet za privredu i pravosuñe, Novi Sad, 2009.

Avramović, N., Marković, M.: Meñunarodno pravo, Visoka škola za uslužni biznis, Istočno Sarajevo – Sokolac, 2009. (skripta).

Bartoš, M.: Meñunarodno javno pravo, Beograd, 1954.

Convern, D.: „Nationalism, Boundaire and Violence”, Millennium, V. N 3/1999.

Degan, V.: Meñunarodno pravo, Pravni fakultet Sveučilišta u Rijeci, Rijeka, 2006.

Dimitrijević, V., Račić, O., ðerić, V., Papić, T., Petrović, V., Obradović, S.: Osnovi meñunarodnog prava, Beogradski centar za ljudska prava, Beograd, 2007.

Etinski, R.: Meñunarodno javno pravo, Pravni fakultet, Novi Sad, 2007.

Etinski, R.: Meñunarodno javno pravo, Univerzitet u Novom Sadu, Novi Sad, 2002.

Fauchille: Le domaine Aericen et la regime juridique des aerostate, RGDIP, 1901.

Frangulis: Theorie et pratique des Traties international, 1936. godina.

Goldman B., Lyon-Caen A. Vogel L.: „Droit commercialeuropeen Dalloz, 5 edition, 1994.

Ignjatović, A., Kokolj M., ðurić A.: Meñunarodno krivično pravo, Privredna akademija, Novi Sad, 2009.

International Law Materials, 1983, No. 22.

Janković, B., Radivojević, Z.: Meñunarodno javno pravo, Niš, 2005.

Janković, M.B.: Meñunarodno javno pravo, Naučna knjiga , Beograd, 1981.

Jenninngs, R.: „The International Court of Justice after Fifty Years”, AJIL, 1995, Vo. 89’

Jessup, C. Ph.: Transnational Law, New-Haven, 1956.

Jovanović, M.: European Economic Integration – Limits and Prospects, Edward Elgar Cheltenham, 2004.

Kreća, M.: Meñunarodno javno pravo, Pravni fakultet, Beograd, 2010.

Lalande, A.: Vocabulaire technique et crtique de la philosophie, 9e edition, Paris, 1962.

Mengozzi, P.: „Fishing and International Co-operazion in the Light of New Developments in the Law of the Sea”, Prinosi, br. 21, Zagreb 1985.

Kwiatowska, B.: The 2000 Mile Exclusiv Economic Zone in the New Law of the Sea, Dodrecht, 1989.

Miler P.K., Graf Kainer: Evropa od A do Š, Konrad Adenauer, Beograd, 2005.

Mitić, M.: „Bečka konvencija o predstavljanju država u njihovim odnosima sa meñunarodnim organizacijama univerzalnog karaktera”, Meñunarodni problemi, 1976, broj 1.

Parry C.: The Law of Treaties, in Sorensen’s Manuel of Public International law, New York, 1968.

Pravna enciklopedija, Savremena administracija, Beograd, 1979.

Stojković M.: Predgovor knjige Miodraga Mitića „Diplomatija – delatnost, organizacija, veština, profesija”, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1999.

Tomšić I.: „Mirno rešavanje sporova”, Jugoslovenska revija za meñunarodno pravo broj 2/1958.

Udo Didrihs, Vesels, V.: Evropska unija od A do Š, K. Adenauer, 2005.

Verdross, A.: Volkerrecht, Wien, 1964, s. Magarašević, I.: Osnovi meñunarodnog prava i meñunarodnih

149

odnosa, sv. I, Novi Sad, 1974.

Vukas B.: „Ureñenje meñunarodne plovidbe po Konvenciji Ujedinjenih naroda o pravu mora”, Pomorski zbornik 1983, Rijeka

KORIŠĆENI PROPISI: Bazelska konvencija o kontroli prekograničnog kretanja štetnih materija iz 1989. godine, Sl. list SRJ –

Meñunarodni ugovori, br. 2/99.

Bečka konvencija o diplomatskim odnosima iz 1961. godine, Sl. list SFRJ – Meñunarodni ugovori i drugi sporazumi br. 2/1964.

Bečka konvencija o konzularnim odnosima iz 1963. godine, Sl. list SFRJ – br. 5/1966.

Bečka konvencija o predstavljanju država u njihovim meñusobnim odnosima sa meñunarodnim organizacijama univerzalnog karaktera iz 1975. godine.

Bečka konvencija o sukcesiji država u odnosu na državnu imovinu, arhive i dugove iz 1983. godine.

Bečka konvencija o sukcesiji država u pogledu meñunarodnih uovora iz 1978, Sl. list SRJ – Meñunarodni ugovori, br. 1/80.

Bečka konvencija o ugovornom pravu iz 1969. godine, Sl. list SFRJ – Meñunarodni ugovori, br. 30/1972.

Beogradska konvencija o režimu plovidbe na Dunavu iz 1948. godine, Meñunarodni ugovori FNRJ, br. 2/1949.

Deklaracija UN iz Rio de Ženeira o zaštiti globalnog sistema životne sredine i razvoja iz 1992. godine.

Deklaracija o životnoj sredini i razvoju (Stokholmska deklaracija) iz 1972. godine.

Deklaracija UN o načelima meñunarodnog prava o prijateljskim odnosima i saradnji izmeñu država iz 1970. godine.

Evropska konvencija o imunitetu država iz 1972. godine.

Evropska konvencija o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda iz 1950. godine, Sl. list SCG – Meñunarodni ugovori br. 9/2003.

Haška konvencija o mirnom rešavanju meñunarodnih sporova iz 1907.godine.

Haška konvencija o grañanskom postupku iz 1954. godine., Sl. list FNRJ – br. 6/62.

Havanska konvencija o konzularnim predstavnicima iz 1928. godine.

Konvencija o drumskom saobraćaju iz 1968. godine.

Konvencija o eliminaciji svih oblika rasne diskriminacije iz 1965.godine.

Konvencija o epikontinentalnom pojasu iz 1958. godine, Sl. list FNRJ – Meñunarodni ugovori 4/65.

Konvencija o grañanskoj odgovornosti za nuklearne štete iz 1963.godine, Sl. list SFRJ- Meñunarodni ugovori br. 5/77.

Konvencija o grañanskoj odgovornosti za štete izazvane zagañivanjem naftom iz 1969. godine, Sl. list SFRJ – Meñunarodni ugovori br. 7/77.

Konvencija o koncilijaciji i arbitraži u okviru Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju iz 1992. godine.

Konvencija o meñunarodnoj obavezi naknade štete pričinjene od strane vasionskih letelica iz 1972. godine.

Konvencija o meñunarodnoj odgovornosti za štete izazvane od strane kosmičkih objekata iz 1971. godine, Sl. list SFRJ – Dodatak br. 9/1977.

Konvencija o meñunarodnim prevozima železnicama COTIF iz 1980. godine.

Konvencija o meñunarodnoj trgovini ugroženih vrsta, divljoj fauni i flori iz 1973. godine, Sl. list SRJ – Meñunarodni ugovori br. 11/01.

Konvencija o nezastarevanju ratnih zločina i zločina protiv čovečnosti iz 1968. godine.

Konvencija o očuvanju migratornih vrsta divljih životinja iz 1979. godine.

150

Konvencija o očuvanju svetske kulturne baštine 1972. godine, Sl. list SFRJ – Meñunarodni ugovori br. 56/74.

Konvencija o otvorenom moru iz 1958. godine.

Konvencija o poboljšanju položaja ranjenika, bolesnika i brodolomnika pomorskih oružanih snaga iz 1949. godine.

Konvencija o poboljšanju položaja ranjenika i bolesnika suvozemnih vojnih snaga iz 1949. godine.

Konvencija o postupanju sa ratnim zarobljenicima iz 1949. godine.

Konvencija o pravu neplovidbenog korišćenja meñunarodnih vodotokova iz 1997. godine.

Konvencija o pravu ugovora izmeñu država i meñunarodnih organizacija ili meñunarodnih organizacija iz 1986. godine.

Konvencija o prekograničnim zagañenjima vazduha na velikim udaljenostima iz 1979. godine.

Konvencija o režimu plovnih puteva od meñunarodnog značaja iz 1921. godine.

Konvencija o ribolovu i očuvanju bioloških bogatstava otvorenog mora iz 1958. godine, Sl. list SFRJ – Meñunarodni ugovori br. 4/65.

Konvencija o specijalnim misijama iz 1969. godine.

Konvencija o sprečavanju i kažnjavanju krivičnih dela protiv lica pod meñunarodnom zaštitom, uključujući i diplomatske agente iz 1973. godine.

Konvencija o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida iz 1948.godine, Sl. list FNRJ br. 56/1950.

Konvencija o sudbini ranjenika i bolesnika u suvozemnom ratu iz 1864. godine.

Konvencija o sukcesiji država u odnosu na meñunarodne ugovore iz 1978. godine.

Konvencija o suzbijanju i kažnjavanju zločina aparthejda iz 1973. godine.

Konvencija o suzbijanju nezakonitih akata usmerenih protiv bezbednosti civilnog vazduhoplovstva iz 1970. godine.

Konvencija o suzbijanju nezakonitih akata usmerenih protiv bezbednosti civilnog vazduhoplovstva iz 1971. godine.

Konvencija o šteti prouzrokovanoj trećim državama, stranim vazduhoplovima na zemlji iz 1952. godine.

Konvencija o uklanjanju svih oblika rasne diskriminacije iz 1965.godine.

Konvencija UN o pravu mora iz 1982. godine.

Konvencija UN o sudskom imunitetu država i njihove imovine iz 2004. godine.

Konvencija o teritorijalnom moru i spoljnjem morskom pojasu iz 1958. godine.

Konvencija o zaštiti civilnih lica za vreme rata iz 1949. godine, Sl. list FNRJ – br. 24/50.

Konvencija o zaštiti kulturnih dobara u slučaju oružanih sukoba iz 1954. godine, Sl. list FNRJ – Meñunarodni ugovori 4/56.

Konvencija o zaštiti ozonskog omotača iz 1985. godine, Sl. list SFRJ – Meñunarodni ugovori 1/90.

Meñunarodna konvencija o prevozu putnika i prtljaga na železnicama CIV iz 1923. godine.

Meñunarodna konvencija o prevozu robe na železnicama CIM iz 1890. godine.

Meñunarodni pakt o grañanskim i političkim pravima iz 1966.godine, Sl. list SFRJ, br. 7/71.

Meñunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima iz 1966. godine, Sl. list SFRJ, br. 7/71.

Povelja Ujedinjenih nacija iz 1945. godine, meñunarodni ugovori FNRJ 5/1945.

Rimski statut Meñunarodnog krivičnog suda iz 1998. godine, Sl. list SRJ – Meñunarodni ugovori, br. 5/2001.

Sporazum iz Amsterdama iz 1997. godine.

Sporazum iz Nice iz 2001. godine.

Sporazum o delatnostima država na Mesecu i drugim nebeskim telima iz 1979. godine.

Statut Meñunarodnog suda pravde iz 1945. godine, Meñunarodni ugovori FNRJ 5/1945.

Ugovor o osnivanju Evropske unije iz 1992. godine.

151

Ugovor o osnivanju Evropske zajednice za atomsku energiju iz 1957.godine.

Ustav Francuske iz 1958. godine.

Ustav Republike Srbije iz 2006. godine, Sl. glasnik RS br. 98/06.

Ustav Ruske Federacije iz 1993. godine.