Marija Berberovic Cvecarstvo

Cvećarstvo Posebni deo Berberović Marija

Berberovi ć Marija

Cve ć arstvo -Posebni deo-

1


Cveće otvorenog prostora

Za cvetno oblikovanje zelenih površina koristi se veliki broj različitih cvetnih vrsta i sorti. Smatra se da se danas u te svrhe koristi nešto više od 4000 vrsta cveća. Ako se tome doda oko 20 000 sorti ruža, 12 000 sorti georgina, 11 000 sorti lala i preko 4 000 sorti perunike, bogatsvo cvetnog asortimana, te palete hortikulturalnog inženjera iz koje on slika svoju sliku promenjlivu u prostoru i vremenu je ogromno i nesagledivo.

To ogromno bogatstvo biljnih vrsta podeljeno je u tri grupe : jednogogišnje, dvogodišnje i perensko cveće.

Jednogodišnje- sezonsko – cveće

Ovoj grupi pripadaju one zeljaste dekorativne vrste čije se razviće od setve semena do sazrevanja novog semena odvija u toku jedne kalendarske godine, tj.od rano u proleće do kasno u jesen. Običan razvoj vrste iz ove grupe cveća započinju u februaru-martu u staklarama ili toplim lejama i odmah po prolasku opasnosti od poznih prolećnih mrazeva iznose se na stalno mesto na zelenim površinama gde ostaju do prvih jesenjih mrazeva.

Vrste iz ove grupe odlikuju se produženim periodom cvetanja. U našim klimatskim uslovima taj period započinje sredinom maja i traje do prvih jesenjih mrazeva.

Cveće iz ove grupe koristi se na zelenim površinama u vidu različitih cvetnih kompozicija. Najčešće primenjivani oblici korišćenja jednogodišnjeg cveća su cvetne rondele različitih oblika i veličina, proste ili složene, cvetne leje (rabatne), zatim cvetne ivice i grupe. Pored toga vrste iz ove grupe se koriste za cvetne partere, arabeske, tematske cvetnjake, sagove. Primena ovog cveća je nezamenljiv biljni elemenat za ozelenjavanje uzidanih delova grada (trgova, saobraćajnih stanica, drugih trotoara, prilaza zgrada, terasa, balkona i dr.)

Ageratum (fam. Asteraceae)

Ime roda dolazi od latinske reči ageratos - uvek mlad, koji ne stari, što se odnosi na dužinu trajanja cvetova. Rod broji oko 30 vrsta koje su poreklom iz Amerike.

Ageratum mexicanum – poreklom je iz Meksika, Perua. Stablo je visine 10 – 30 cm, gusto razgranato, kompaktno, listovi su pri osnovi srcoliki, maljavi, cvetovi su sitni, usko trubičasti, okupljeni u cvasti. Boja cvetova je

2


plava, svetloplava, bela, ređe roza. Cveta 50-70 dana posle setve i produžava sve do prvih jesenjih mrazeva.

Poznato je nekoliko sorti :

A.m. blue ball – visine 15-20 cm, tamno plave boje;A.m. roseum compactum – jako nizak, roza plave boje;A.m. blue mink – visine 20-25 cm;A.m. little dorrit – visine 15-20 cm.

Razmnožava se semenom i vršnim reznicama. Setva semena vrši se u februaru- martu u staklari ili toplim lejama. Biljke se presađuju 1-2 puta, zatim se sade u saksije. Od druge polovine marta drže se u polu toplim lejama. Na stalno mesto se iznose polovinom maja na razmaku od 10-20 cm. Lako se razmnožavaju ožiljavanjem reznica u pesku.

Zahteva sunčana do polusenovita mesta, nema naročitih zahteva u odnosu na zemljište. Cveta na hranljivom zemljištu i uz normalno zalivanje. Suvišnu vlagu u zemljištu ne podnosi. Veoma se dobro i brzo obnavlja posle orezivanja.

Primenjuje se za rondele, cvetne leje, bordure, balkone, terase, žardinjere i ređe kao saksijska cvetna kultura.

Slika 1. - Ageratum mexicanum.

3


Aster (ili Callistephus ) (fam. Asteracea)

Ime roda dolazi od grčkih reči kallo – lep i stehos – venac , što se odnosi na lep cvet oblika venca. Najčešće se gaji:

Aster chinensis (syn. Callistephus chinensis) – lepa kata, poreklom je iz Kine i Japana. Ova vrsta je jedini predstavnik ovog roda koji se gaji kao jednogodišnja kultura te se često naziva i letnji aster. Raste kao uspravan piramidalan ili zaobljen žbun visine 15 - 80 cm. Cvetovi su u glavičastim cvastima raznog stepena punoće (jednostavni, dupli i puni.) Po obliku cvetovi su : centralni – trubičasti, ivični lažni- jezičasti; različito su objeni i razne su veličine. Boja cveta je bela-roza, crvena, plava različitih stepena intenziteta na jednom cvetu, najređe se sređe žuta boja. Prečnik cvasti se kreće između 4-15 cm. Cvet se u vodi održava 10-15 a u jesen i do 20 dana.

U odnosu na boju, veličinu, oblik cveta, krunu i visinu stabla nastale su mnoge sorte. Prema visini stabla asteri su podeljeni na : Visoke 50 - 80 cm

Poluvisoke 30 - 50 cm

Niske 15 - 30 cm.

Gaji se veliki broj sorti od kojih su najčesće sledeće :

Pomponuaster – visine 50- 60 cm, cvast plitka, sastavljena iz trubičastih cvetova, u centru su žuti, a ivicom roze, tamno crvene ili plave boje.

Stranssenfedoraster – visine 60 – 70 cm, jako razgranato stablo, grane su pod uglom od 60 – 75 stepeni. Cvasti su krupne, cvetovi su u vidu traka, dugi, na krajevima kovrdžasto uvijeni na dole. Prečnik cvasti 10-12 cm, raznih boja. Koristi se kao rezano cveće.

Margaretenaster – visine 60 – 70 cm, jako razgranat, cvasti plitke sa 1-2 reda jezičastih, svetlo obojenih cvetova i sa uzdignutim diskom trubičastih žutih cvetova. Prečnik cvasti je 8-10 cm. Koristi se za rezano cveće, grupe, leje.

Zimi se gaji Unicun, Triumpol, Paconieu, Chrysanthemum i druge sorte astera.

Razmnožava se semenom (1 gr. Sarži 400- 500 semenki). Setva se vrši u razmacima od marta do juna meseca tako da imamo cvetove u toku celog leta, sve do duboko u jesen. U martu se seme seje u tople leje, a kasnije na otvorenom polju. Izvrši se po jedno rasađivanje (za slučaj izbora u toplim

4


lejama) pa se onda biljke sade na stalno mesto sa razmakom za niske sorte 20 cm, a visoke 30 – 35 cm.

Asteri nemaju velikih zahteva - vrlo su skromne. Najbolje rastu i bogato cvetaju na suglinastim, neutralnim, organskim materijama bogatom zemljištu. Isto tako najbolje ih je saditi na otvorenim, svetlim mestima, ne podnose svež stajnjak ni suvišnu vlagu u zemljištu.

Asteri se mnogo gaje i koriste kao rezano cveće, a niske forme za razne oblike cvetnih kompozicija u zelenim površinama.

Slika 2. - Aster chinensis.

Calendula (fam. Asteraceae)

Naziv roda je od latinske reči calendae – prvi dan u mesecu, mesec dana, čime se obeležava dužina trajanja cveta koji se redovno i kalendarski ujutru otvara a uveče zatvara. Rod obuhvata oko 10ak vrsta koje vode poreklo iz Evrope, Severne Amerike i Zapadne Azije.

Calendula officinalis – neven, poreklom je iz Sredozemlja, stablo je jako razgranato, visine 20 – 75 cm. Listovi su izduženi, eliptični, pri osnovi srcasti, svetlo zelene boje, karakterističnog mirisa. Cvetovi su pojedinačni u vidu korpica, prečnika 10-12 cm. Ima dva tipa cvetova : muški su u centru korpice a ženski na periferiji. Cvetovi su svetlo žute do oranž boje.

U kulturi se najčešće sreću : C.of.fl.pl. Orange konig

C.of.fl.pl. Radio

C.of.fl.pl. Golg kugel

C.of.fl.pl. Maisterstuck, i dr.

5


Razmnožava se setvom semena u hladne, tople leje ili na stalno mesto. Lako podnosi presađivanje i brzo se razvija. Cveta 60 – 65 dana posle setve pa sve do jačih mrazeva. Razmak sadnje na stalno mesto je 20 – 30 cm. Neven je biljka sa najmanjim zahtevima. Uspeva na svim zemljištima, na sunčanim do polusenovitim mestima uz umereno zalivanje.

Koristi se za sve oblike cvetnjaka, za terase, balkone, a visoki varijeteti za rezano cveće.

Slika 3 - Calendula officinalis

Petunia (fam. Solanaceae)

Naziv potiče od brazilskog naziva za duvan – petun, čijim cvetu su slični cvetovi vrsta ovog roda. Ovaj rod obuhvata oko 25 vrsta koje rastu u Južnoj Americi. Početkom 19og veka u Evropu su donete dve vrste: P. nyctageniflora Juss, (visine oko 60 cm), sa belim mirisnim cvetovima i P. violacea Lindi, (niža, sitnijih cvetova koji su purpurno-violet.). U Engleskoj, Francuskoj, pa zatim u Belgiji izvršena su ukrštanja navedenih vrsta pa su nastali brojni hibridi obuhvaćeni zajedničkim nazivom :

Petunia hybrida Hort. Smatra se jednom od najzastupljenijih vrsta jednogodišćeg cveća kod nas. Ona jako varira po visini, formi stabla, izgledu, veličini i boji cveta. Kod najvećeg broja sorti cvetovi su pojedinačni, krupni, 1,5- 7 cm u prečniku, trubasto-levkasti, mirisni, naročito posle zalaska sunca. Boja cvetova je bela, roza, crvena, crveno-ljubičasta, ljubičasta, jednobojni su, ređe šareni. Cveta obilno od juna do jesenjih mrazeva. Plod je čaura sa mnogo sitnih semenki. Listovi su okruglo ovalni, pokriveni lepljivim, žlezdastim dlačicama. U Erfurtu je dobijena krupnocvetna petunija P.H. gradniflora superbissima sa jako somotskim ivicama i gustim spletom finih nerava na velikoj cvetnoj trubici. U početku ovih hibrida razmnožavanih

6


semenom dobilo se neujednačeno potomstvo pa su uglavnom razmnožavane reznicama. Kasnije su selekcionirane sorte koje daju dosta ujednačeno semeno potomstvo. Brojne sorte koje se razlikuju po obliku cveta i stabla mogu da se podele u nekoliko klasa:

- Petunia hybrida pendula- stablo dužine 70-80 cm (Alba, Blaues Wunder, Dunkelrot, Violaceae i dr.)

- Petunia hybrida nana, stablo visine 20-30 cm (može da bude Multiflora, Compacta, Grandiflora)

- Penunia hybrida grandiflora, vrlo krupnog cveta, (može biti nana, compacta,multiflora, fimbriat, flora plena, sa sortama prema boji cveta)

- Petunia hybrida fimbriata, visine do 80 cm (Tango original) i Petunia hybrida fimbriata nana visine do 30 cm (Fire, Gleam, Robin i dr.)

- Petunia hybrida superbissima, visina 60 – 80 cm sa jako krupnim cvetom,

- Petunia hybrida superbissima nana , visine oko 45 cm,

- Petunia hybrida flora pleno (America, Canadin Black Prince, Blue, White) .

Kod naziva pojedine klase se kombinuju tako na primer : Petunia hybrida nana compacta (Himmelsroschen) ili Petunia hybrida grandiflora nana fimbriata (Spitzenshleier) itd.

Razmnožavanje petunija vrši se uglavnom semenom. Seme je dosta sitno, pa u jednom gramu ima 8 000-10 000 semenki, a klijavost zadržava 3-4 godine. Setva semena vrši se u februaru u sandučiće. Setva se vrši u smeši lisnjače, klijališne zemlje i peska. Pri temperaturi od 16-18oC seme niče u roku od 8-10 dana. Pošto se formiraju prva dva lista izvrši se pikiranje rasada, zatim se sade u male saksije i gaje u toplim lejama. Cvetanje nastupa 75-80 dana posle setve semena. Sredinom maja biljke se sade na stalno mesto na rastojanju 20-30 cm za niske ili 30-40 cm za visoke sorte. Najbolje joj odgovaraju sunčana, od vetra zaklonjena mesta, humusom bogata i umereno vlažna zemljišta. Petunija može da se razmnožava i vegetativno – reznicama. Matične biljke prezimljavaju u suvim, svetlim, dobro provetrenim staklarama ili toplim lejama uz umereno zalivanje. Branje reznica vrši se u martu mesecu. Reznice se ožiljavaju u vlažnom pesku pri temperaturi od oko 20oC. Posle ožiljavanja gaje se kao i biljke dobijene iz semena. Ovaj način

7


razmnožavanja koristi se kod sorti sa punim cvetovima kod kojih je proizvodnja kvalitetnog semena vrlo otežana.

Petunija se koristi za sve forme cvetnjaka na zelenim površinama, a najčešće za cvetne leje, ivice, grupe, masive, kao dodatak u perenskim zasadima, zatim kod ozelenjavanja uzanih delova grada (trgova, duz ulica, trotoari, prilazi i ulazi zgrada, prozore, balkone, terase, za formiranje cvetnih posuda različitih oblika i namene. )

Slika 5 - Petunia hybrida sp.

Portulaca (fam. Portulaceae)

Stari latinski naziv još od Plinia. Po nekim autorima naziv dolazi od portula – vratanca, čime se pravi aluzija na lako vidljive otvore na plodu kroz koje ispada seme odmah po sazrevanju. Broji oko 100 vrsta a kao cvetna kultura najčešće se gaji :

Portulaca gradniflora Hook. Ova vrsta poreklom je iz Južne Amerike gde raste kao višegodišnja biljka, dok se kod nas gaji kao jednogodišnje cveće. Stablo je sočno, mesnato, zadebljalo, visine 10-15 cm. Sočne grane gusto su pokrivene sitnim, cilinričnim, mesnatim, zadebljalim listovima. Cvetovi su pojedinačni, jednostavni ili puni, prečnika 3-5 cm, bez mirisa, raznih boja i nijansi (bela, roza, crvena, ljubičasta i dr.). Cveta vrlo obilno od juna do mrazeva.

Portulaca se masovno razmnožava setvom semena, dok se sorte punih cvetova najčešće razmnožavaju vegetativno- reznicama. Seme je vrlo sitno tako da u 1 gr.ima 9 000-10 000 semenki, a zadržava klijavost oko 4 godine. Setva semena vrši se u martu i aprilu u toplim lejama ili u aprilu na stalno

8


mesto. Seme niče dosto sporo (2-3 nedelje.). Ova vrsta dobro podnosi presađivanje. Sadnju na stalno mesto treba izvršiti u razmacima na 10-15 cm. Ako se setva vrši direktno na stalno mesto, onda se počupavanjem biljke razređuju do propisanog razmaka. Dok su biljke još mlade pažljivim posmatranjem izdvojiti one sa punim cvetovima. (razlikuju se po tome što imaju kratka, zadebljala stabla, a listovi su krupniji) od onih sa prostim cvetovima (stablo tanje, sitniji listovi i za isto vreme izrastu veće).

O ovome treba voditi računa kod rasađivanja, odnosno propeđivanja. Od setve semena do početka cvetanja prođe 60 - 70 dana. Portulaka zahteva sunčana, otvorena i topla mesta, suva ocedita, topla i srednje hraljiva zemljišta. Treba znati da se cvetovi portulake otvaraju pri sunčanom vremenu dok su pri oblačnom vremenu zatvoreni. U toku gajenja treba ga retko zalivati.

Zahvaljući niskom rastu, obilnom i produženom cvetanju, raznovsnosti boja i oblika cveta, malim zahtevima u gajenju, portulaka se ubraja u najcenjenije vrste letnjeg cveća za stvaranje cvetnih tepiha, bordura, grupa, oformljene rondela, kamenjara, sozozidina, cvetne sanduke i žardinjere.

Slika 6 - Portulaca grandiflora

Tagetes (fam. Asteraceae)

Rod je dobio ime po Tagetu, lepom i pametnom mladiću iz etrurske mitologije. Ovaj rod obuhvata oko 30 vrsta koje vode poreklo iz tropskih oblasti Amerike. Prvi predstavnici ovog roda su doneti u Evropu u 16. veku, ali su široku primenu u cvećarstvu našli tek krajem 19. veka. Vrste ovog roda formiraju gusto razgranato stablo visine i do 80 cm. Listovi su naizmenično raspoređeni, retko naspramni, duboko usečeni ili rasčlanjeni, zgnječeni mirišu intenzivno i neprijatno. Cvetovi su sakupljeni u glavičaste cvasti, sa trubičastim i jezičastim cvetovima, žuti, bronzano dvobojni, cvetaju od juna do mrazeva. Kao cvetne kulture gaje se sledeće vrste:

9


Tagetes erecta, L. Ova vrsta vodi poreklo iz Meksika. Ima uspravno snažno razgranato stablo, visine i do 80 cm. Glavno stablo je u nivou ili je malo niže od grana prvog reda i završava se vrlo krupnim cvetovima – glavicom. Sve grane prvog reda odvajaju se pod oštrim uglom prema vrhu i završavaju krupnim cvetovima prečnika 5 - 10 cm. Boja cvetova je žuto - oranž. Prema visini i formi, veličini, obliku i boji cvetova gaji se veći broj varijeteta i sorti.

Najčešće se gaje: T.e.fl.pl. nana; T.e.fl.pl. Gupido; T.e.fl.pl.chrysanthemumblutig, itd.

Slika 7- Tagetes erecta

Tagetes patula, L., Poreklom je iz Meksika. Glavno stablo – grana je znatno niže od grana prvog reda. Grane prvog reda pri vrhu se odvijaju pod oštrim uglom, dok se sa donje odvajaju pod skoro pravim uglom. Na žbunu se obrazuje veliki broj cvetajućih grančica prvog, drugog i trećeg reda. Cvetovi su veličine 3-5 cm. Visina biljke kreće se i do 60 cm, listovi su veličine 7x14 cm.

Najčešće se gaje:

T.p. „Lemon gem“; T.p.fl.pl. nana „Harmony“.

10


Slika 8 -Tagetes patula.

Tagetesi se razmnožavaju semenom. U 1gr.semena ima 300 semenki (T.erecta), odnosno 400 semenki (T.patula). Klijavost seme zadržava do 4 godine mada je setvu dobro izvršiti u prve dve godine posle branja semena. Na 1m2 leje norma setve je 3-5 gr. Setva semena vrši se u tople leje ili pak u hladne leje za kasniji zasad u toku marta odnosno aprila meseca. Seme niče 5-6 dana posle setve. Biljke cvetaju 60-70 dana posle setve pa sve do jesenjih mrazeva. U toku maja meseca biljke se sade na stalno mesto na rastojanju 20-30 cm za niske sorte, odnosno 30-40 cm za visoke sorte.

Tagetesi imaju veoma male zahteve u odnosu na uslove sredine. Dobro se razvijaju na sunčanim do slabo senovitim mestima. Srednje hranljivim i umereno vlažnom ali dobro ocednom zemljištu.

Vrlo se mnogo koriste za cvetne leje, rondele, masive, terase, balkone, žardinjere, a visoke sorte često nalaze primenu i kao rezani cvet.

Salvia (fam. Lamiaceae)

Ime roda potiče od Rimljana za S. officinalis, dolazi od salveo - spasavati ili od salvatus – zdrav, što se odnosi na lekovita svojstva koje imaju neke vrste iz ovog roda. Rod broji oko 700 vrsta, od kojih se samo tri koriste kao dekorativno-cvetne.

Salvia splendens, Ker. Ova vrsta je poreklom iz brazila, gde raste kao višegodišnja, žbunasta biljka, dok se kod nas gaji kao jednogodišnje cveće. Odlikuje se četvoročlanim crvenkastim, gusto razgranatim, obrnuto piramidalnim kompaktinim i uspravnim stablom, visine do 70 cm. Listovi su široko jajasti nešto uzdignuti na gore, svetlo zelene boje, po obodu nazubljeni, naspramno raspoređeni. Cvetovi su kao kod svih usnatica nepravilnog oblika, krupni, sa kratkim cvetnim drškama. Cvetovi su brojni, po

11


2-6 zajedno u grupi, skupljeni su u metličaste cvasti, dužine 15-20 cm. U jednoj cvasti može da bude 30-95 cvetova. Cvetovi u cvasti se otvaraju od osnove ka vrhu cvasti, tako da je period trajanja jedne cvasti veoma dug. Salvia cveta od juna do jesenjih mrazeva. Najčešće njene sorte su :

S. splendens Feuerball- cveta rano, obilno, visine oko 40 cm, na glavnom stablu u jednoj cvasti ima 52-100 cvetova;

S. splendens Zurich – cveta kasnije od predhodne, u jednoj cvasti ima 40-100 cvetova, visina stabla je 45-50 cm;

S. splendens Vesuv – kompaktno 40-50 cm visoko stablo, sa 50-80 cvetova u cvasti. Poreo ovih sreću se još i Scarlet, Piccolo, Bonifire i dr.

Salvia se masovno razmnožava setvom semena, a samo za manje obime proizvodnje se preporučuje vegetativno razmnožavanje reznicama. U jednom gramu semena ima oko 850 semenki, a klijavost zadržava 2-3 godine, setva semena vrši se januara-februara meseca, u staklarama, u sandučićima u smeši lisnjače, klijališne zemlje i peska. Kada se formiraju prva dva lista izvrši se pikiranje na razmaku 3x3 do 4x4 cm, zatim se biljke sade u male saksije u istu zemljišnu smesu kao kod setve. Posle sadnje u saksije gaje se u toplim lejama. Ako se razmnožavaje vrši vegetativno, vršne reznice sa matičnih biljaka se beru u proleće i ožiljavaju u vlažnom pesku, u staklarama pri temperaturi od 20oC. Biljke se iz toplih leja u maju sade na stalno mesto na razmaku od 25-30 cm. Od setve semena do početka cvetanja prođe period od 100-120 dana.

Salvia se dobro razvija na sunčanim do slabo zasenjenim mestima u hranljivim i rastresitim zemljištima. Ako je suviše nađubreno zemljište, razvija se bujna vegetaciona masa ali na račun cvetova, veoma je osetljiva i na vrlo slabe mrazeve, kao i na nedostatak vlage u zemljištu. U toku gajenja treba je obilno i redovno zalivati.

Salvia je jedna od najčešće i najmasovnije gajenih kultura jednogošnjeg cveća kod nas. Ona se mnogo koristi za cvetne rondele, bordure, cvetne leje i rabatne, grupne i masive, za terase, balkone, žardinjere i ređe kao saksijska kultura.

12


Slika 9- Salvia splendens.

Zinnia (fam. Asteraceae)

Red je dobio ime po Nemačkom floristi i profesoru medicine J.G.Zinnu koji je neke vrste iz ovog roda doneo u Evropu. Ovaj rod broji oko 20 vrsta koje su, uglavnom, poreklom iz Centalne Amerike. U kulturi je veliki broj sorti i to:

Zinnia elegans, Jasq. Poreklom je iz Meksika i Brazila. Odlikuje se uspravnim razgranatim dlakavim stablom, visine 30-90 cm. Listovi su jajasto-lancetasti, hrapavi, naspramno raspoređeni i obuhvataju stablo. Cvetovi su raznobojni (najčešće žuti, krem beli, roze, crvenkasti, raznih nijansi ljubičaste.), skupljeni u cvasti - korpice terminalno raspoređene na granama. Cvetna drška je pri osnovi spljoštena i šuplja, a cvast se otvara postepeno od periferije ka centru i traje oko jedan mesec. Boja, veličina, punoća cvasti kao i veličina stabla su različite, pa se sve sorte mogu grupisati u nekoliko klasa:

- Obične pune, flora pleno, visine do 70 cm, prečnik cvasti 8-10 cm, Farly Wonder;

- Niske fl.pl.pumila, visine oko 40 cm, prečnika cvasti 6-8 cm;

- Liliput, visina stabla oko 30-40 cm, prečnik cvasti 3-5 cm ;

- Bogato cvetne, Dahliosidne, visina stabla oko 90 cm, prečnik cvasti 10-15 cm;

- Kalifarnische- bogato cvetne, visina stabla oko 90 cm, prečnik cvasti 10-15 cm;

- Chrysanthemumblutige - cvet sličan cvetu krizanteme, visina 80 cm, a cvast 8 cm;

13


- Kaktus – visina stabla 80-90 cm a prečnik cvasti 8-10 cm.

- Uniflora – visina stabla 80-90 cm, a prečnik cvasti 8-10 cm.

Cinija se razmnožava setvom semena. U jedno gramu ima 180-200 semenki, a seme zadržava klijavost 3-5 godina. Setva semena se vrši u aprilu, u toplu leju. Seme niče vrlo brzo, posle 4-5 dana. U maju biljke se sade na stalno mesto na razmaku 20x30 cm za niske, a 30x40 za visoke sorte. Biljke imaju jak korenov sistem i lako podnose pikiranje i presađivanje. Ako se želi rani uzgoj onda se setva semena može izvršiti u staklari pri temperaturi od 18oC uz jedno pikiranje.

Cinija je toploljubiva vrsta. Cveta obilno i produženo – od početka juna do jesenjih mrazeva. U odnosu na zemljište veoma je skromna, a najbolje se razvija na dubokim, hranljivim i umereno vlažnim zemljištima. Veoma je otporna na sušu i nisku vlažnost vazduha i zemljišta. Osetljiva je na zahlađenja i manje mrazeve kao i na duži period jake suše, pri čemu se dekorativnost cveta umanjuje. Niske i srednje visoke sorte su veoma pogodne za cvetne leje, balkone, terase itd. Visoke sorte mnogo se koriste za odvojene grupe i masive. Zahvaljujući lepoti, veličini i formi cveta, lakom kao i brzom uzgoju i posebno trajnosti cveta, cinija se mnogo koristi kao rezano cveće za razne oblike aranžiranja.

14


Slika 10 - Zinnia elegans.

Begonia (fam. Begoniaceae)

Ime roda dato je po prezimenu Micheala Begona, koji je u 17om veku bio francuski guverner na ostrvu San Domingo (sada Haiti). Rod Begonia obuhvata preko 800 različitih vrsta i sorti koje su prirodno rasprostranjene u tropskim i suptropskim šumama Južne Amerike, Afrike i Azije.. Begonije se međusobno veoma razlikuju po uzrastu, građi, boji, veličini cvetova i slično, što dovodi do postojanja velikog sortimenta. Kod nas je najznačajnija:

Begonia semperflorens . Ova vrsta se ubraja u jednogodišnje biljke, mada uspešno prezimljava. Poznat je veliki broj sorti i selekcija. Za praksu su najznačajniji stalno cvetajući hibridi visoki 15 – 30 cm. Međusobno se razlikuju po boji stabla, lista, cveta i po uzrastu. Predstavljaju najvažniju cvetnu vrstu za sadnju na zelenim površinama parkova, kučnih vrtova, balkonskih sanduka i dr. Postoji veliki broj hibrida od kojih su najznačajniji : Serija Ascot sa zelenim ili bronzanim listovima, serija Eureca sa zelenim ili bronzanim listovima, serije Bayot i Victory, serije Roxy i Swing, serije Ambasador, Senator itd.

Početni period proizvodnje od setve do drugog pikiranja je najteži i najsloženiji, dok su ostali radovi do realizacije znatno jednostavniji i lakši.

Razmnožava se setvom semena. Jedan gram semena sadrži od 70 000 do 120 000 semenki. Vreme setve se proteže od novembra do marta i obično se

15


seje u dva navrata, kako bi se dobile cvetajuće biljke spremne za tržište već od marta i dalje. Može da se seje omaške u pikir sanduke ili pojedinačno u pikir sanduke ili kontejnere u formi piliranog semena. Zemljišni supstrat treba da je od najfinijeg treseta. Najbolje je sejati u gotov fabrički supstrat sa pH vrednošću 5,5. Supstrat se pre setve dobro natopi a nakon setve se samo lako poravna i veoma pažljivo zalije rošenjem. Posejane površine se ne pokrivaju niti zamračuju. Za optimalno nicanje najbolje odgovara temperatura vazduha i zemljišnog supstrata od 22oC, uz visoku relativnu vlažnost vazduha. Nicanje je za 10-15 dana, a posle 6-7 nedelja biljčice treba pikirati sa razmakom od 4-5 cm. U tom periodu rasad treba štiti od direktnih sunčanih zraka, te je blago senčenje obavezno. U ovoj fazi razvoja rasada posebnu paznju obratiti na preventivnu zaštitu od bolesti poleganja mladica.

Posle narednih 4-6 nedelja pristupa se završnom ulončavanju u saksije 8 x 8 cm ili okrugle saksije prečnika 10 cm. Nakon presađivanja početna temperatura se održavan na 20-22 oC, a posle ukorenjavanja snižava se na 15oC i održava do realizacije.

Ulončene biljke se u toku održavanja nedeljno prihranjuju komleksnim đubrivima kao što je NPK (20:20:20) u koncentraciji 0,5 do 1 gr na litar vode, ili se rasad tretira Wuksalom koncentracije 0,2 % .

Zasad se štiti preventivnim prskanjem protiv poleganja mladica protiv pepelnice, tripsa i puževa golaća. Preporučuje se jednokratno korišćenje pikir sanduka i kontejnera.

Koristi se za ozelenjavanje zelenih površina i kao saksijska kultura.

16


Slika 11 – Begonia semperflorens

17


Dvogodišnje cveće

Ovoj grupi pripadaju cvetne vrste čije se razviće produžava u toku dve kalendarske godine. Setva semana počinje avgusta meseca (na otvorenim lejama) jedne godine, pa se biljke (rasad) zasadi na stalno mesto novembra meseca da bi posle prezimljavanja bez zaštite, cvetale u proleće (mart – jun) druge kalendarske godine. U suštini radi se o jednogodišnjim vrstama samo što je ciklus proizvodnje u dve kalendarske godine.

Primenom cvetnih vrsta iz ove grupe skraćuje se bezcvetni period na javnim zelenim površinama u naselju. One se zasađuju uglavnom na onim mestima gde je bilo jednogodišnje cveće u toku leta, sve do mrazeva, praktično nastupanjem hladnih jesenjih dana kada jednogodišnje cveće propada, sklanja se sa zelenih površina pa se na ta mesta sade dvogodišnje vrste. To znači da se dvogodišnje ili takozvano jesenje cveće na zelenim površinama nalazi od kasno u jesen do rano u proleće.

Bellis (fam. Asteraceae)

Naziv roda dolazi od latinske reči Bellus – lep, što se odnosi na izgled cvetova. Poznato je 7-8 ovog roda a gaji se samo :

Bellis perenins – poreklom je iz Evrope, perena koja ima visinu 10-15 cm. Cveta od marta do juna. Listovi su širi pri vrhu, a prema osnovi se sužavaju gradeći lisnu rozetu. Cvetna drška je uspravna, završava se glavičasnom cvašću. Cvetovi mogu biti jednostavni i različitog stepena punoće. Oni su raznih boja : bela, roza, crvena, šatirana u raznim nijansama. Zimuje na otvorenom polju bez zaštite.

Razmnožava se semenom i deljenjim bokora. Seme u 1 gr ima oko 3 000 semenki. Seje se u julu-avgustu u hladne leje ili na otvoreno polje. Seme niče posle 7 dana, zatim se izvrši pikiranje i u jesen se sade na stalno mesto na rastojanju od 15-20 cm.

Forme punih i krupnih cvetova najbolje je razmnožavati deljenjem, posle precvetavanja bokora. Posle sadnje na stalno mesto izvrši se obilno zalivanje. Najbolje se razvija na plodnom, rastresitom i umereno vlažnom zemljištu.

Najčešće gajeni varijeteti :

- B.p.fl.plena (svih boja)

- B.p.pomponete (svih boja)

18


- B.p.manstosa (svih boja)

Ova vrsta se koristi u rondelama, lejama za terase, prozore, žardinjere, ređe kao saksijsko cveće i stvaranje cvetnih travnjaka.

Slika 12 – Bellis perennis

Cheriranthus (fam. Brassicaceae)

Predstavnici ovog roda spadaju u najstarije gajeno cveće kod nas. Najčešće gajena vrsta ovog roda je :

Cheiranthus cheiri , šeboj – poreklom je iz Južne Evrope. Ovo je višegodišnja vrsta cveća. Gaji se kao dvogošnje cveće, jer najbolje cveta u drugoj godini. Odlikuje se poludrvenastim, iz osnove razgranatim stablom, visine od 30 – 70 cm. Listovi su glatki, lancetasti ili izduženo jajasti, celi. Cvetovi su puni ili jednostavni, raznobojni, najčešće žuti, zlatno žuti poprskani kafenim mrljama, ređe violet, prijatnog mirisa. Cvetovi su skupljeni u cvast, pri vrhu stabla. Šeboj cveta u period april – jun. Gaji se veliki broj sorti koji se razlikuju po boji i izgledu cvetova i visini stabla. Razmnožava se setvom semena. U jednom gramu semena ima oko 600 semenki. Seme zadržava klijavost 3-4 godine. Setva semena vrši se u junu, julu u lejama na otvorrenom polju. U toku avgusta, vrši se sadnja rasada na rastojanju između biljaka od 10 cm. U septembru i oktobru biljke se sade na stalno mesto sa razmakom 20-30 cm. Uspeva dobro na svim položajima, ali mu najbolje odgovaraju sunčana mesta i bogato suglinasto – baštensko zemljište.

Šeboj se mnogo koristi za cvetne leje, grupe, niže sorte za cvetne rondele i ivice u parkovima i vrtovima. Pored toga je naročito cenjen kao rezano cveće, dok se retko gaji i kao saksijska kultura.

19


Slika 13 – Cheirantus cheiri.

Dianthus (fam. Caryophyllaceae)

Od brojnih vrta ovog roda kod nas se gaji samo :

Dianthus barbatus – poreklom je iz Južne Evrope; perena koje se gaji kao dvogodišnje cveće. Stablo je visine 40 – 50 cm, čvrsto; listovi lancetastog oblika sa kratkim drškama i rukavcem koji obuhvata stablo. Cvetovi su na kratkim drškama, brojni, skupljeni na vrhu stabla u krupne štitaste cvasti prečnika 8 – 15 cm. Krunični listići su horizontalno povijeni i cvetu daju zvezdast izgled ; raznih su boja – crvena, ružičasta, ljubičasta do bele – šareno u raznim nijansama. Zbog tolikog šarenila cvetova ova vrsta se zove cic-karanfil.

Gaje se mnogi varijeteti:

- D.b. holborn Glory – beo sa crvenim centrom ;

- D. b. Scarlet Beanty;

- D. b. White beantuy, beli;

- D. b. Nigracens, crno-crven;

- D. b. Variettes naumus i dr.

Razmnožava se semenom, ređe reznicama i deobom bokora. Najčešće se ramnožava setvom semena. 1 gr. semena sadrži oko 1.200 semenki a 2gr.na 1m2. Setvu treba izvršiti u junu, na otvorenom polju. Rasad se sadi u leje na otvorenom polju na razmaku 15 – 20 cm. Iz ovih leja se u jesen sadi na stalno mesto na razmaku 30 – 40 cm, ako su biljke namenjene za proizvodnju rezanog cveta razmak je 30x30. Za proizvodnju semena odvaju se najlepši, bujni primerci određenih boja, s tim što se seme skuplja samo od prvih cvetova.

20


Zahteva otvorena, sunčana, od vetra zaštićena mesta ; podnosi polusenovita mesta. Predpostavljena je za baštenska, dobro nađubrena i dobro drenirana (propustljiva) zemljišta. Na teskim, vlažnim, kao ni na jako suvim zemljištima ne uspeva.

Koristi se za cvetne leje, grupne rondele i naročito kao rezano cveće.

Slika 14 – Dianthus barbatus.

Myosotis (fam. Boraginaceae.)

Ime roda potiče od latinske reči mys, myos – miš, ous, otos - uho, što se odnosi na listove ove biljke, koje su slične mišijem uvu. Ovaj rod broji oko 40 vrsta a kao dvogodišnje cveće gaji se samo :

Myosotis alpestris (nezaboravak, spomenak) – poreklom iz Evrope. Raste kao kompaktan žbun, visine 10 – 30 cm. Stablo i listovi su pokriveni mekim dlačicama. Cvetovi su brojni, sitni, petočlani, plavi, svetlo plavi, ređe beli do crveni. Najviše se koriste sorte sa plavim cvetom (M.a. cobalt blue, M.a. Blauer Korb-tamno plava, M.a Victoria azirblau – svetloplava.)

Razmnožava se uglavnom semenom a može i vršnim reznicama i deljenjem bokora. Setva se vrši u julu, avgustu na otvorenom polju (1 gr. sadrži oko 1800 semenki). Biljke se rasađuju sa razmakom od 15 cm, i tako mogu da prezime. Međutim u oktobru biljke mogu da se zasade na stalno mesto na rastojanju 15-20 cm. Ako se na proleće sade na stalno mesto potrebno je da se biljke vade sa velikim busenom, jer su tada biljke osetljive na premeštanje.

Miozotis zahteva plodnu baštensku zemlju i obolno zalivanje. Prezimljava na otvorenom polju bez zaštite.

Primenjuje se za rondele, cvetne ivice i leje, za grupne zasade i dr.

21


Slika 15 – Myosotis alpestris.

Viola (fam. Violaceae )

Ovaj rod broji oko 100 vrsta, ali se mali broj od toga gaji kao cveće (V.odobrata i V. tricolor)

Viola tricolor var.maxima (V. wittrockiana) – ova vrsta složenog hibridnog karaktera je najšire korišćena od svih vrsta iz grupe dvogodišnjeg cveća. Zna se da su u stvaranju ove vrste učestvovale V.altaica, V.lutea, V.tricolor i V.cornuata.

Raste kao nizak (15-25 cm), vrlo razgranat, kompaktan žbun. Listovi ovalno-lancetast, nejednako nazubljen, sa po 2 zaliska. Cvetna drška uspravna, sa velikim petočlanim cvetom : 2 gore, 2 srednje i 1 najveći dole. Cvetovi su raznih boja ali osnovna boja je ljubičsta i žuta. Gornje dve latice su jednobojne a po sredini na ostale tri latice obod je do na jedne trećine latice u drugoj boji. Plod je čaura koja u početku zrenja zauzima uspravan položaj. Puca na tri dela i izbacuje seme sivo - žute boje. Čim čaura poprimi bledu boju treba je ubrati, ostaviti u kese gde polako sazreva seme. Cveta obilno i dugo.

Razmnožava se setvom semena u junu-avgustu (1gr. - 850 semenki). Setva se vrši na otvorenom polju ili u toplim lejama. Čim biljke dobiju 3-5 listića treba ih rasaditi na razmaku od 10-15 cm, a zatim na stalno mesto na razmaku od 20-25 cm. Često biljke počinju da cvetaju još u jesen; te cvetove je preporučljivo ukloniti dok su u pupoljku.

Za vreme gajenja potrebno je održati umerenu vlagu, a dok su biljke u rasadu štiti ih od jakog sunca dok ne ojačaju. Traže otvorena sunčana mesta, laku i dobro nađubrenu baštensku zemlju i umereno zalivanje. U zaseni raste dosta slabo, a na suvom siromašnom zemljištu sorte se izrođavaju i degenerišu.

22


Zbog ranog cvetanja masovno se koriste za formiranje cvetnih leja, rondela na zelenim površinama.

Slika 16 - Viola tricolor var.maxima

Saksijsko cveće – lončanice ili sobno cveće

Naziv ove grupe cvetnih kultura je veoma različit. On uglavnom zavisi od naziva posuda (saksija, lonac) u kojima se najčešće ove kulture gaje. Naziv sobno cveće dolazi od naziva mesta upotrebe – primene ovih kultura, s tim što je sobno uzeto kao sinonim za sve oblike zatvorenog prostora koji služe čoveku za stanovanje i rad.

Pod saksijskim cvećem podrazimeva se široko uzete sve one cvetne kulture koje ceo život provode u saksijama. Proizvodnja i gajenje kod ove grupe cveća odvija se u saksijama i toplim lejama a koristi se za ukrašavanje svih oblika stambenog prostora, administrativnih javnih zgrada, restorana i hotela, bolnica, škola, radnih i poslovnih prostorija i dr.

Grupa saksijskog cveća prema najizrazititjoj dekorativnoj osobini deli se na dve podrupe :

1. Cvetajuće – glavni ukras je cvet.

2. Lisnodekorativne – glavni uras je list.

Cyclamen (fam. Primulaceae)

23


Naziv ovog roda dolazi od grčke reči kyklos, kyklaminca, krug, okrugli disk, zbog kuglastog oblika gomolja. Ovaj rod obuhvata oko 18 vrsta koje prirodno rastu u Sredozemlju, Kavkazu, Krimu, planinama Srednje Evrope i Male Azije.

Vrste ovog roda su perene sa podzemnim zadebljalim stablom u obliku okruglastog gomolja. Listovi su okrugli, srcasti ili bubrežasti, celi ili nazubljeni, na dugim sočnim crvenskastim drškama. Cvetovi su pojedinačni, na dugim crvenkastim cvetnim drškama, koje se kao i listovi razvijaju direktno iz gomolja. Krunica cveta sastavljena je od 5 kruničnih, različito obojenih i unazad okrenutih listova. Plod je okruglasta bobica sa semenom mrke boje.

Cyclamen persicum (sin. Cyclamen lapatifolium) je jedina vrsta iz ovog roda koja se gaji kao saksijsko cveće. Ova vrsta vodi poreklo sa ostrva Kipra, Sirije i Izlaela. Razvija podzemno stablo u vidu okruglastog na vrhu spljoštenog gomolja, tamno smeđe boje. Iz gomolja izbijaju brojni listovi i cvetovi. Listovi su bubrežastog oblika, kožasti, u osnovi tamne, zelene boje, sa lica lista imaju srebrnasto-pepeljaste šare, a sa naličja list je crvenkaste boje. Kod pravilno gajene ciklame listovi čine okruglastu, gustu rozetu i svi su skoro u istoj ravni, tako da je ova biljka cenjena i zbog dekorativnosti listova.

Cvetovi koji su pri osnovi uvek tamnije boje razlikuju se po obliku, veličini i boji, tako da se u kulturi gaji veliki broj varijeteta ove vrste.

Kao saksijske kulture najčešće se gaje :

- C. p. splendens – tamno crvene boje

- C. p. album – bela

- C. p. magnificum – bela boja cveta sa crvenim mrljama

- C. p. giganteum- krupni cvetovi

- C. p. violaceum- ljubičasto crveni cvet

- C. p. fimbriatum-obog latica resasto-končast.

- C. p. papilo – obod latice podseća na petlovu krestu

- C. p. rococo – cvet kovrdžav i dr.

Razmnožavanje i gajenje

24


Glavni način razmnožavanja je putem semena. Da bi se proizvelo seme dobrog kvaliteta, treba izvršiti pravilan izbor matičnjaka – semenjačica. Matične biljke treba da su zdrave, jedre odgovarajućih boja i da nemaju više od 15 cvetova. Ako ima veći broj cvetova dobija se sitnije i manje kvalitetno seme. Cvet se oprašuje veštačkim putem pri sunčanom i toplom vremenu. U praksi se oprašivanje izvodi na sledeći način : kada se cvet potpuno razvije kažipstovm desne ruke blago se udara i polen pada na nokat palca leve ruke. Ovaj prah se prinosi vrhu tučka cveta koji treba oploditi vodeći računa da se ne povredi žig i stubić tučka. Pravilo je da se polenom jedne biljke opraši tučak druge biljke. Da je vršena oplodnja poznaje se tako što se latice oprašenih cvetova šire nadole i opajaju, a cvetna drška se zajedno sa plodom savija se ka zemlji. Berbu plodova treba izvršiti kada čaure počinju da pucaju i ostaviti ih na ravnu podlogu (sto ili policu) do sazrevanja. Posle toga seme se izvadi iz čaure, čisti i sortira po krupnoći. Seme ciklame zadržava klijavost oko 4 godine, ali je bolje setvu semena izvršiti u toku prve dve godine.

Setvu semena treba izvršiti u avgustu – septembru. Setva semena se vrši u drvenim sandučićima standardne veličine. Najbolje je setvu semena izvršiti u smešu lisnjače, pregorelog stajnjaka i peska u odnosu 6-7:1:1. Pošto se sanduk ispuni zemljom, izrana, markirerom se označe mesta setve. Razmak biljke od biljke je najčešće 3x3 cm, odnosno treba zasejati oko 220 biljka po sandučiću. Zasejano seme se pokrije slojem zemlje oko 0,5 cm. Sanduk se zatim pokrije staklom preko koga se stavlja hartija i ostavlja u staklaru na temperaturi od 18-20oC. Pri ovoj temperaturi seme niče za 25-30 dana. Odmah posle nicanja, sanduci se odkrivaju i postavljaju na svetlo mesto u staklari sa temperaturom 12-15oC . Mlade biljke treba 3 puta dnevno orošavati finim pulvarizatorom.

Kada se na biljkama razviju prva dva lista, tj.kad počnu međusobno da se dodiruju (10 – 12 nedelja posle setve) treba izvršiti prvo pikiranje. Pikiranje se vrši u sandučiće i u smešu zemlje koja je korisćena pri setvi semena. Razmak sadnje je 4-5 cm,a okruglasto – loptasti gomolj treba da dođe u zemlju na istu dubinu na kojoj je bio u predhodnom sandučiću. Pre početka pikiranja sanduk sa rasadom treba dobro zaliti kako bi se korenov sistem što manje ozleđivao pri vađenju rasada. U toku prve nedelje posle pikiranja dobro je povećati temperaturu u staklarama za 2-3oC. Biljke treba redovno orošavati i povremeno pleviti.

Kada biljke porastu toliko da međusobno počnu da se dodiruju, treba izvršiti drugo pikiranje. Drugo pikiranje treba izvršiti obično 6 nedelja posle prvog. Razmak biljka 6-7 cm, a vrši se na isti način i u isti supstrat kao prvo

25


pikiranje, ali da je razmak biljaka 6-7 cm. Dalja nega sastoji se u čestom orošavanju, plevljenju i oprašivanju. Biljke treba gajiti pri temperaturi od 12-15oC.

Sadnju u saksije br. 7 treba izvršiti u toku marta - aprila meseca. Prilikom sadnje mora se voditi računa da gornja površina gomolja bude u istoj ravni sa zemljom u saksiji. Zasađene biljke se postavljaju u unapred pripremljenje tople leje. Ispod jednog prozora tople leje smesti se oko 80 saksija. U prvo vreme tolpe leje se provetravaju. Zalivanje biljaka treba vršiti oprezno jer suvišna vlaga može da izazove oboljenja korena (Botrytis). Nastupanjem toplih sunčanih dana, leje treba zasenjivati, česće orošavati i provetravati.

Ponovno presađivanje ciklama u veće saksije (10-12 cm) vrši se kada biljke toliko porastu da počnu međusobno da se dodiruju (maj-jun). Pri ovom presađivanju treba gornja površina gomolja da bude u istom nivou sa rubom saksije. Saksije se stavljaju u iste tople leje samo ih treba predhodno izravnati i prekopati. Razmak između saksija treba da bude nešto veći nego kod predhodnog presađivanja, samo orošavanje i provetravanje treba vršiti česće. Nega biljaka je ista kod kod predhodnih presađivanja, samo orošavanje i provetravanje treba vršiti češće. Zasenjivanje leja treba vršiti u jutarnjim satima jer je ovo period visokih temperatura. Upravo merama nege treba biljkama obezbediti stalnu umerenu vlažnost zemljišta, dovoljno svežeg vazduha. I uslove difuzne svetlost. Napominje se da preko noći tople leje treba držati pokrivene sve dok se ne izjednačni dnevna i noćna tempretara vazduha.

Treće, poslednje, presađivanje ciklama treba izvršiti kada biljke počnu međusobno da se dodiruju (avgust, septembar). Pri ovom presađivanju biljke zasaditi tako da gornja ivica gomolja malo viri iznad saksije (gomolj viri iznad zemlje za 1/3 svoje veličine.). U cilju postepenog prilagođavanja gomolja na spoljne uslove sredine, slobodni deo gomolja se prikrije tankim slojem zemlje. Ovaj sloj zemlje se u toku zalivanja postepeno skida sa gomolja koji ostaje slobodan.

O položaju gomolja (dubini sadnje) u toku procesa proizvodnje ciklame mora se voditi računa pošto je biljka cenjenija, trgovački kvalitetnija, ukoliko ima veći broj listova i ako oni čine pravilnu rozetastu formu. Ovo će se ostvariti samo ako se pri sadnji ciklama ostavi dovoljno slobodnog gomolja. Međutim, važno je da ne ostane suviše gomolja jer može dođi do njegovog isušivanja i propadanja, što slabi moć i uništava izgled biljke. Isto tako, ako je gomolj sađen duboko u zemlju broj listova je smanjen, lisne drške iz osnove se krive i izgled cele biljke se znatno smanjuje.

26


Od setve smena da poslednjeg presađivanja sastav zemljišne smeše je isti. Kod poslednjeg presađivanja supstrat se sastoji od smeše 6-7 delova lisnjače, 1,5 deo pregorelog stajnjaka i 1 deo peska sa optimalnom pH vrednosti 5,5 – 6,0 . Pitanje sastava zemljišnih smeša kod ciklama, naročito smeše lisnjače, predmet je mnogih studija, pa su istrazivanja u Nemačkoj pokazala da su najpogodnije sledeće smeše:

- Jedan deo treseta, 1 deo komposta, 1 deo klijališne zemlje i 2 kg plavog nitrofoskala na svaki m3 zemlje,

- 2 dela treseta, 1 deo ilovaste zemlje i 5 kg kombinovanog đubriva na m3 zemlje.

- Za posle presađivanja treba na svaki m3 jedne od ovih smeša dodati 3-4 kg rogovino i 2 kg patent kalija.

Posle poslednjeg presađivanja saksije se i dalje neguju u toplim lejama samo što su razmeštene na većem razmaku jedna od druge. Orošavanje i provetravanje treba prilagoditi spoljnim uslovima temperature i vlage vazduha. Treba znati da pri jačem zasenjivaju biljke zaostaju u porastu, počinju da cvetaju ranije, cvetovi su mali, u manjem broju i na kratkim drškama. Isto tako suvišna vlaga i slabo provetravanje može da izazove truljenje listova i gomolja. Ako se leje preko noći ne zatvaraju prozorima vlažan i svež vazduh sa rosom na biljke deluju povoljno i povećavaju otpornost listova i cvetova.

Nega biljke u toku daljeg procesa proizvodnje sastoji se u davanju većeg razmaka između biljaka, čišćenju od žutih i eventualno trulih listova i njihovom sortiranju po veličini.

U toku celog procesa proizvodnje od posednog značaja je kvalitete vode kojom se vrši zalivanje i orošavanje. Voda mora biti meka (da tvrdoća ne prelazi 14 jedinica). Najbolje je koristiti kišnicu ili pak odstajalu vodu povremne tvrdoće. Ako se orošavanje vrši tvrdom vodom dolazi do zatvaranja pora na listovima što se negativno odražava na intenzitet disanja i druge životne procese.

Krajem septembra – oktobra kada spoljna temperatura postane kritična ciklame treba uneti u svetle staklare na temperaturu od 12oC. U staklaru se prvo unose one biljke koje će najranije cvetati. Na 1m2 staklare stavlja se oko 9-12 saksija, što znači da se između njih ostavlja dosta prostora. Pri unošenju svaku biljku treba očistiti od suvih listova. Ako su jesenji dani sunčani zasenom ciklame treba zaštiti od direktne svetlosti. Zalivanje ciklama sada

27


treba vršiti kantom, bez rešetke i veoma oprezno tako da tanak mlaz vode sipamo uz ivicu saksije pazeći da se nakvase osnove lisnih i cvetnih drški. Setvom semena u različitim rokovima može se ciklama imati u cvetu od oktobra do aprila. Za pravilno planiranje proizvodnje treba znati da je od setve semena do dobijanja cveta ciklame potrebno 17-18 meseci. Dužina cvetanja jedne biljke u uslovima svetlih, zračnih i prohladnih prostorija uz pravilno zalivanje kreće se od 2-2,5 meseca.

U novije vreme u nekim Zapadno Evropskim zemljama ciklame se gaje za rezani cvet. Kod ovakve namene treba voditi računa da cvetne drške budu što duže. Trajnost cveta u vodi kreće se 7-10 dana.

Dobro gajena ciklama odlikuje se velikim brojem listova koji su zbijeni u gustu simetričnu rozetu. Listovi su skroz svi u istoj ravni. Lisne drške su kratke i čvrste i mogu da izdrže prevrnutu biljku – biljka dubi na listovima.

Najčešće se dešava da se ciklama posle precvetavanja baca. Međutim, one se mogu posle precvetavanja postepeno zasušiti i ostaviti da miruju u hladnim, suvim prostorijama. Posle 5-6 meseci mirovanja ciklama se počinje ponovo postepeno zalivati. Kada se pojave prvi listovi biljke treba presaditi u svežu zemlju na isti način kao i kod ciklame dobijene iz semena. Na ovaj način ciklame mogu cvetati 2-3 godine.

Slika 17 – Cyclamen persicum

Pelargonium (fam. Gesneriaceae)

Ime roda dolazi od lat.reči pelargos što znači roda, što se dovodi u vezu sa formom ploda koji je sličan kljunu rode. Smatra se da u okviru ovog roda ima 400 vrsta, koje vode poreklo iz Južne Afrike i Australije. Međutim, veoma mali broj vrsta se gaje kao cvetne.

28


Pelargonuim zonale se najčešće gaji kao saksijska cvetna kultura. To je poludrvenasta, razgranata biljka, visine oko 60 cm. Poreklom je sa Kaplanda i raste uz obale sredozemlja. U Evropi je počela da se gaji karjem 18. veka. Mlade grane i listovi su fino dlakavi. Oblik lista varira od bubrežastog do perasto režnjevitog sa 5-7 režnjeva. Na sredini sa lica lista nalazi se jasno izražen krug u drugoj boji od osnovne boje lista (najčešće je crveno zelenkasta). Cvetovi su skupljeni u cvasti na drškma dužine 10-15 cm, koje polaze iz pazuha lista. Krunica se sastoji od 5 kruničnih listića koji su pri vrhu rašireni; dva su uspravna a druga tri su izvijena.

Pelergonium peltatum puzavi, viseći pelargonijum poreklom iz Južne afrike, sa rta Dobre Nade. Raširena po sredozemlju. Ima tamko puzavo stablo, na listovima 5 jasno izdiferenciranih režnjeva, po čemu je i dobio ime. Listovi su sjajni, svetlo zeleni, ponekad slični bršljanu. Mnogo se gaji zbog brojnih različito obojenih cvetova i veoma dugog perioda cvetanje.


Razmnožavanje kod vrsta ovog roda se razlikuje u pogledu brzine ožiljavanja. Najčešći način razmnožavanja kod svih vrsta pelargonija je vršnim reznicama. Za dobijanje reznica dobrog kvaliteta matične biljke treba da su preko leta gajene na punom suncu uz odgovarajuću agrotehniku. Reznice se prave preko cele godine, a za masovnu proizvodnju u periodu septembar – januar. Reznice su dužine 10-12 cm, sa nje se skidaju donja 2 lista i eventualno razvijeni cvetni zametak. Tako pripremljene reznice ostavljaju se nekoliko sati da provenu radi lakšeg i bržeg ožiljvanja.

P. zonale – reznice se sade u množaru ili u saksije koje se drže u staklari ili u tople leje. Ožiljavanje se vrši u vlažnom pesku ili smeši jednakih delova peska i klijališne zemlje. Ako se odmah sade u saksije, onda se sadi po 4-5 reznica zajedno. Reznice prezimljavaju u umereno toplim, svetlim prostorijama uz smanjeno zalivanje. Ako se ožiljavanje vrši u zimskim mesecima potrebna je temperatura od 20 oC. Ožiljene reznice se krajem februara sade u saksije, zalivaju, skraćuju na 3-4 lista, kako bi se gušće granale. Kada se na granama razviju 3-4 lista, one se skraćuju na 2 lista. Biljke se gaje u umereno toplim svetlim staklarama, a krajem aprila mogu se saditi na otvorenom polju u cvetne leje, rondele, balkone, terase i druga mesta. Ova vrsta se široko koristi u ozelenjavanju naselja zbog bogatstva boja, produženog perioda cvetanja i malih zahteva za uslove sredine. Raste u svom zemljištu, ali predpostavlja supstrate težeg mehaničkog sastava, sunčana do polusenovita mesta, umereno zalivanje i povremeno orošavanje.

29


P.peltatum ponaša se slično kao predhodna samo se dosta teško ožiljava. Najbolje mu odgovara dobro hranljivi i stalno umereno vlažni supstrat i polusenovita mesta. Tako se najviše koristi za ukras balkona, terasa, stepeništa, gde svojim puzavim stablom i lepim i brojnim cvetovima daje veoma dekorativan efekat.

Slika 19- P.peltatum

Slika 20 – P . zonale

Primula (fam. Primulaceae)

Ime roda potiče od lat.reči primus – prvi, što se odnosi na rano cvetanje. Rod broji oko 130 vrsta koje su široko rasprostranjene u umerenom i hladnom pojasu severne hemisfere. Najveći broj raste u Evropi, Srednjoj Aziji i Americi. Od brojnih vrsta ovog roda gaji se kao saksijsko cveće:

Primula obconica koja je u Evropu doneta 1882 godine iz Centralne Kine. Ova vrsta je po svojoj pripodi perena, ali se u saksijama najčešće gaji kao jednogodišnja. Ima krupne, blago nazubljne, režnjevite listove koji su izbrazdani brojnim nervima. Listovi su na dugim drškama, svetlo zelene boje, skupljeni u rozetu. Naličje lista, lisna drška su gusto dlakavi, dok je lice lista

30


slabije dlakavo. Cvetovi su veličine 2,5-5 cm, skupljeni u loptaste, krupne cvasti. U zavisnosti od boje i veličine cveta najčešće se gaje :

P. obconoca grandiflora sa sortama rosea, alba,cocrulea, konig see (plava), violetblauw, Perle von Niederrhein izd.

P. obconica gigantea sa sortama Snecumterm lsfom Wyaston Wonder (tamno karmin crvena) itd.

Razmnožava nje i gajenje

Primula se razmnožava uglavnom semenom. Setva semena se vrši u različitim rokovima, već prema tome kada je potrebno da ovu biljku imamo u cvetu. Proces proizvodnje od setve semena do cvetanja traje 5-6 meseci. Period setve semena najčešće je februra-jula meseca. Seme brzo gubi klijavost i treba ga odmah po sazrevanju sejati. Za 1000 odraslih biljaka potrebno je zasejati oko 1,5gr semena, odnosno 0,5gr u jedno standardno sanduče. Setva se vrši u sanduke ili u terine koji se napune smešom jednakih delova lisnjače, treseta i finog peska. Seme se posle setve ne pokriva zemljom, već se samo blagim pritiskom daščice sabije uz vlažnu zemlju. Zatim se zalije (orosi), pokrije staklom i hartijom i ostavi u prostorije sa 15-18oC temperature. U ovakvim uslovima seme klija brzo i niče za 2-3 nedelje. Kada su se razvila prva dva lista izvrši se prvo pikiranje u istu smešu zemlje kao kod setve. Pošto biljke počnu da se dodiruju izvrši se sadnja u male saksije, mada neki autori preporučuju još jedno pikiranje u sanduče. Preporučljivo je u saksije zasaditi po tri biljke zajedno. Koliki će broj pikiranja i presadjivanja biti zavisi uglavnom od toga da li oskudevamo u radnoj snazi (manji broj presadjivanja a na većem razmaku, odnosno u većoj posudi i zauzimanje većeg prostora u staklari). Za sada se kod nas skoro uvek vrše dva pikiranja i dva presadjivanja. Kod poslednjeg presadjivanja u saksije od 10-12cm sastav zemljišne smeše se menja. Tako da se sadnja izvrši u smešu lisnjače, pregorelog stajnjaka, busenjače (baštenske zemlje) i peska u odnosu 1:1:1:1 čija pH vrednost se kreće 5,5-6,2.

Zasadjene biljke u saksiji najbolje se razvijaju ako se nalaze u toplim lejama (ili stelažama staklare) ukopane u zemlju do ivice saksije. U toku leta vrši se zasenjivanje za vreme jakog sunca,nekoliko puta u toku dana vrši se orošavanje, i obilno zalivanje. U toku gajenja saksije treba razrediti postavljajući ih na veći razmak jednu od druge, povremeno čistiti od eventualnih suvih i požutelih listova.

31


Kod primule sa često zapaža pojava žute boje na listovima-hloroza. Ona može nastati kao posledica prisustva kalcijuma u zemljištu. U ovakvim slučajevima treba dodati amonijum ili kalijev sulfat ili zaliti rastvorom ferosulfata (1gr. na 1 litar vode) . Hloroza može da nastane kao posledica nedovoljne količine N u zemljištu. Tada treba dodati 5-6 gr. amonijum sulfata na 10-12 litara vode. Ređe se hloroza javlja kao posledica trajne suvišne vlage u zemljištu. U ovakvim prilikama biljku treba izvaditi iz saksije i promeniti joj zemlju.

Zapaženo je da Primula vrlo dobro reaguje na dopunsko osvetljenje. Ako se osvetli sa 300 vati po m2 počev od 27 januara biljke počinju da cvetaju posle 23 dana i daju oko 33,8 cvetova, dok kontrola cveta mnogo kasnije i daje 23 cveta. Ako se dopunsko osvetljenje kombinuje sa umanjenim CO2 u vazduhu broj cvetova se povećava na 54 - sračunato za 29 mart (G.Papazova).

Primula se u domaćinstvu vrlo često gaji kao perena, pri čemu je u toku leta treba presaditi i gajiti na mestima zaklonjenim od jakog sunca i vrućine.

Primula je kultura koja danas kod nas zauzima drugo mesto po obimu proizvodnje. Zahvaljujući otpornosti biljke,kratkom proizvodnom ciklusu,dugom periodu cvetanja koristi se kao najčešći ukras svetlih i hladnih prostorija.

Slika 21 – Primula obconica

Saintpaulia (fam. Gesneriaceae)

Ime roda dato je u znak priznanja Saint Paulu koji je otkrio prvu vrstu iz ovog roda i doneo ga u Evropu 1893 godine.

Saintpaulia ionantha je prva otkrivena vrsta ovoga roda. Danas se ona može smatrati praroditeljem za više od 1000 njenih sorti. Vodi poreklo iz istočne

32


oblasti, tropske Afrike gde u planinskim i brdovitim predelima Tanganjike i Kenije raste samoniklo. Poznata je pod nazivom afrička ljubičica. Ona je perena bez stabla, okruglasto-ovalni listovi sa dugim dlakavim drškama čine gusto zbijenu rozetu. Listovi su sočni, lako lomnjivi, po obodu blago nazubljeni, tamno zelene boje sa lica a sa naličja ružičaste boje, pokriveni celom površinom finim gustim dlačicama.

Iz rozete izlazi veliki broj cvetnih drški dužine 7-12 cm. Svaki od njih završava se sa 4-6 cvetova skupljenih u šikoku metlicu. Cvetna drška je tanka sa purpurnom nijansom. Krunica je sastavljena od 5 nejednakih latica, gornja dva su kraća, uspravna i srasla, a ostala tri su veća i nisu celom dužinom srasli. Zlatno žuti prašnici se jasno ocrtavaju na violet obojenom cvetu. Boja i forma cvetova je različita, najčešće je ljubičasta, plava, roza, bela, prostih ili punih. Cveta preko cele godine, tako da je to čini izuzetno cenjenom saksijskom vrstom.

Razmnožavanje I gajenje

Najčešći način razmožavanja je lisnim reznicama. Na mestu se ostavlja peteljka dužine 1,5-2,5 cm. Tako pripremljena reznica sadi se pod kosim uglom u pesak ili u smešu pesak i treseta, na dubinu od oko 1,5 cm. List od lista sadi se na rastojanju od 2-3 cm. Reznice treba držati na svetlom mestu, ali zaštićeno od direktne svetlosti; najbolja temperatura za ožiljavanje je je 21-24 oC . Za celo vreme mora se održavati umerena vlažnost supstrata i povećana relativna vlaga vazduha. Ožiljavanje reznica izvrši se u periodu od 5-6 nedelja. Kada su se mladi listići dovoljno razvili pažljivo se biljčice vade iz zemlje i sade u male saksije. Biljke se sade u smešu lisnjače, treseta i peska (4:1:1).

Da se biljke dobro i brzo razvijaju treba ih držati u svetlim prostorijama, zaštićenim od direktnog sunca; zalivati ih redovno, ali odstajalom vodom čija je temperatura jednaka temperaturi prostoruje. Kod zalivanja hladnom vodom ili pri padanju kapi na list, list dobija mrlje i biljke gube na svojoj dekorativnosti. Isto se dešava ako se drži na direktnoj i jakoj svetlosti. Radi povećanja relativne vlage vazduha dobro je u letnjem periodu vršiti polivanje poda staklara. Saintpaulia zahteva svetle postorije (optimalna temperatura 18-25oC), ali pri visokoj vlazi vazduha kratkotrajno podnosi i temperaturu od 37oC.

Ova vrsta ne podnosi niske temperature (niže od +15oC), neredovno ni suvišno zalivanje, suv vazduh, direktnu svetlost, te joj to odredjuje i mesto primene u enterijeru. Presadjivanje se vrši svake ili svake 2 godine u proleće.

33


Saintpaulia se može razmožavati i deobom rozete, to je jako jednostavan i brz način, samo je ograničen broj novih biljaka. Isto tako proizvodnja se može vršiti setvom semena, često zahteva dosta truda i vremena. Ovaj način koristi se samo u svrhu dobijanje novih sorti.

Slika 22 – Saintpaulia ionantha.

Lisno dekorativne

Asparagus (fam. Liliaceae)

Ovaj rod broji oko 150 vrsta poreklom iz toplih i umereno toplih oblasti zemlje. Kao saksijsko cveće gaji se:

Asparagus sprengeri, perena poreklom iz Zapadne Afrike. Odlikuje se brojnim izbojcima koji dostižu dužinu 2-3m i padaju naniže. Izbojci stariji od jedne godine pri osnovi postaju poludrvenasti i na njima se razvijaju tanki oštri trnovi. Liskoliki delovi su igličasti, spljošteni, dužine 2-3cm, pojedinačni ili 2-3 zajedno, svetlo zelene boje. Cvetovi su sitni, beli, skupljeni u grozdaste male cvasti. Posebni ukras ove bilje su okrugli, mesnati oranž-crveni bobičasti plodovi koji veoma lepo kontrastiraju sa zelenom bojom listova. U svakoj bobici nalaze se 1-3 crne semenke.

34


Slika 23 – A. sprengeri.

Asparagus plumosus u Evropu je donet 1874 godine iz Južne Afrike. Stablo je tanko, uspravno, razgranato koje pod povolnijim uslovima dostiže dužinu od nekoliko metara. Listoliko končasti izraštaji su nežni, dugi 3-5 mm po 6-12 skupljenih zajedno, dajući biljci izuzetno dekorativam izgled fine čipke.

Slika 24 – A. plumosus


Sve vrste asparagusa razmožavaju se semenom i deljenjem bokora. Seme treba sejati odmah po sazrevanju, jer brzo gubi klijavost. Norma poseva je 2500 zrna na 1 m2. Setva se vrši u smešu jednakih delova lisnjače i peska. Setva semena se vrši u redove na dubini oko 1 cm. Kada mlade biljke počnu međusobno da se dodiruju treba ih rasaditi na razmaku ok 4-5 cm i u isti supstarat kao kod setve. Pri umerenoj vlagi i temperaturi oko 20oC seme niče u periodu od 35-40 dana.

Asparagus za porast zahteva veliku toplotu, vlagu vazduha i senovita-polusenovita mesta. U toku listanja treba ga zalivati nekoliko puta osokom ili rastvorom komletnog mineralnog đubriva.

Kada se biljke dovoljno razviju onda sade u saksije. Pri sadnji treba voditi računa da delovi rizomatičnog podzemnog stabla ne ostanu van zemlje, jer to

35


dovodi do kržljavog i slabog bokorenja biljaka. Za sadnju u saksije gornjoj smeši treba dodati i deo pregorelog stajnjaka sa pH 6,0-7,0. Od setve semena do dobijanja biljčica za prodaju prođe oko 6-7 meseci (za A. Plumosus),a za A. sprengeri 12 meseci.

Preko leta biljke se mogu gajiti u u hladnim lejama u kojima se saksije do rubova ukopajaju u zemlju. Biljke treba seniti i redovno orošavati. U toku zime biljke se gaje u staklarama sa temperaturom od oko 25oC uz umereno zalivanje.

A. sperengeri izdržlji je na niske temperature (može da zimuje pri temperaturi od 6-8oC) ali pri tome ne raste. Ova vrsta može se gajiti za proizvodnju rezanog materijala koji služi za dopunu buketima. Tada se biljke sade u staklare ili tople leje u bogatu zemlju i mogu ostati na jednom mestu i 10 godina.

A. sprengeri ako se gaji u saksijama na korenu obrazuje krtolika zadebljanja, a naročito tome pogoduje suv supstrat. Potrebno je izvršti svake godine presadjivanje odraslih biljka. U suprotnom slučaju krtolice istisu zemlju iz saksije i biljke propadaju. Kod presadjivanja 2/3 krtolice treba odstraniti.

Stare odrvenele u donjem delu sa trnovima izbojke treba saseći. Može A. sprengenri podmladjivati tako što se podšiša cela biljka na 5-10 cm i ostavi u toplu, umereno vlažnu zemlju da se razvije nova biljka.

Masovno se koriste za ozelenjivanje unutrašnjeg, umereno toplog i svetlog prostora i kao dodatak uz aranžiranje u buketima.

Dieffenbachia (fam. Araceae)

Ime rodu dato je po nadvrtlaru bečke botaničke bašte J.Dieffenbacu (1796-1863). Rod broji oko 30 vrsta koje rastuu tropski oblastima Amerike.

Dieffenbachia picta je najčešće gajena vrsta iz Brazila. Odlikuje se uspravnim, člankovitim čvrstim (skoro odrvenelim) stablom, najčešće visine 50-80cm, a prečnika oko 4cm. Internodije su dugačke 2,5-4 cm. Listovi su krupni (lisna drška dužine oko 30 a širine 12-16cm), sa peteljkama dužine 10-20cm svetlo zelene boje sa belim pegama i prugama. Prema boji i obliku šare na listu kod ove vrste,razlikuju se više varieteta i sorti.

D. pangustior sjajno zeleni listovi i rektih mrlja izmedju lisnih nerava,

36


D.p. var. latior duguljasta,gruba liska a duž nerava pepaljasto siva i dr.

Razmožavanje i gajenje

Razmožava se reznicama (deo stabla) ili vršnim izbojcima. Reznice treba umočiti u ugljenu prašinu, zatim se sade u treset ili smešu jednakih delova treseta i peska. Potrebna je temperatura vazduha 25-30oC, povećana vlažnost vazduha i reznice se oživljavaju nakon 5-7 nedelja. Čim se na reznicama pojave mladi, svetlo zeleni listovi treba ih zasaditi u saksije. Biljke treba saditi u hranljiv, propusan i rahao supstrat, uz zaštitu od jake direktne svetlosti. Treba voditi računa da sadržaj azota i dužina zasena ne dovede do gubitka belih panaširanih mrlja na listu. Treba ih redovno zalivati i orošavati mekom i mlakom vodom.

Krajem leta leje treba držati otvorene, tako da biljke što bolje očvrsnu pred prodaju. Preko zime ne podnose temperature niže od 14oC uz smanjeno zalivanje. Takve biljke se nesmeju naglo izložiti uslovima povećane temperature.

Biljke stare 5-6 meseci mogu se koristiti za razne aranžmane sa drugim cvećem, dok one od godinu dana mogu da se koriske kao ukras svetlih, toplih prostorija, holova i izložbenih delova.

Slika 25-Dieffenbachia picta.

Ficus (fam. Moraceae)

Naziv roda dolazi od grče reči sfukon-sukom, što se odnosi na plod vrsta ovog roda. Rod broji preko 200 vrsta rasprostranjenih u tropskim u subtropskim

37


predelima sveta. U svojoj postojbini raste kao drvo, žbun ili puzavica. Listovi su ovalni, kožasti, sjajni, zimzeleni. Svi delovi biljke luče mlečni sok.

Ovom rodu, pored dekoratimnih vrsta pripadaju i vrste koje se gaje kao ekonomske (F. gummifera, F. radula), koje daju osnovnu sirovinu za dobijanje kaučuka. Osim toga ovom rodu pripadaju i neke jestive vrste kao F. carica-smokva i F. ponifica čija se kora koristi za jelo.

Ficus elastica je najrasprostranjenija lisno dekorativna vrsta ovog roda. Poreklom je iz Indije i ostrva Malajskog arhipelaga gde dostiže visinu i do 30m. U kulturi njačesće raste kao uspravno, nerazgranato – slabo razgranato stablo visine 1-2 m. List je duguljast, na kraju sužen lancetast, kožašt, tamno zelene boje sa lica, bledozelenog naličja. Liska je povijena naniže u odnosu na centralno stablo.

Najčešće gajeni varijeteti ove vrste su :

- F.e. albovariegata – list šatiran bledo žutom bojom,

- F.e. aurco – marginata zeleni listovi sa zlatno žutom ivicom.

Ficus decora – ovu vrstu mnogi smatraju varietetom F. elastica. List je kožast, tamno zelene boje, jajastog oblika, položaj lista u odnosu na stablo je uspravan. List je sa naličja crvenkasto obojen. U svakom pogledu ovaj fikus je dekarativniji od predhodnog. Mana mu je što se teže ožiljava i što je osetljiviji.


Fikusi se razmnožavaju semenom i reznicama. Dobijene biljke iz semena su sitnijih i užih listova i vrlo sporo rastu tako da se ovaj način vrlo retko koristi u praksi.

Razmnožavanje reznicama je uobičajeni način razmnožavanja. Za matičnjake se odabiraju krupne, jedre i zdrave biljke. U tom smislu najbolje je imati starija stabla sa koje se svake godine seku reznice. U narednoj godini izraste još veći broj mladara koji će se upotrebljavati za reznice. Matična stabla drže se u velikim drvenim sudovima, naročito se neguju uz obilno prihranjivanje. Preko leta mogu se držati napolju na svetlim mestima, zaklonjeni od vetra i obilno zalivati i orošavati. Dobro gajena, srednje stara matična biljka, treba da da oko 100 vršnih i veći broj reznica sa jednim pupoljkom.

Za pravljenje reznica važno je izabrati momenat kada su biljke pune sokova. Najbolje je vreme od januara do polovine marta. Pravljenje reznica vršiti oštrim nožem, da bi rez bio gladak. Rez treba praviti koso ispod članaka.

38


Vršne reznice imaju 3-4 listića, dok se reznice sa stabla uzimaju dužine 2-3 cm i sa jednim ili dva pupoljka, odnosno lista. Uspeh u ožiljavanju je daleko veći ako reznice imaju dva pupoljka i takve biljke mnogo brže rastu. Može se praviti reznica i sa jednim pupoljkom (čvorom), ali je procenat ožiljavanja manji i razvijaju se slabije biljke. Reznice moraju biti uzete sa poludrvenastih delova stabla. Odrezane reznice se ostavljaju nekoliko sati na vazduhu da se sasuši rez. Da bi se osigurao uspravan rast i stabilnost uz reznicu se stavlja tanja pritka, oko koje se uvija i veže list. Savijanjem lista u rolnu uštedi se u prostoru pri sadnji reznica (ako su reznice sa dva članka onda se na internodiji sa donje strane pravi rez). Zatim se reznice sade u male saksije ispunjene smešom lisnjače, klijališne zemlje, treseta i peska (3:2:1:1). Sada se saksije sade u množaru tako da su do vrha ivice uronjene u istu smešu zemljišta ili samo u treset ili samo u vlažan pesak. Temperatura množare kreće se od 25-30oC, održava se stalna umerena vlaga zemljišta i vazduha. Ako su svi uslovi zadovoljeni ožiljavanje će se izvršiti u roku od 4-5 nedelja. Za ubrzano ožiljavanje ravnomerne vlage i temperature najbolje je ako se u množari improvizuju komore (od stakla ili folija). Posle ožiljavanja vrši se često provetravanje i postepeno se biljke prilagođavaju na uslove koji su u staklari.

U toku leta, biljke se presade dva puta, čuvaju u dubokim toplim lejama, redovno zalivaju, provetravaju i orošavaju. U toku jedne godine dobro negovane biljke treba da izrastu 70-100 cm. Dobro je biljke u toku vegetacije prihraniti 1% rastvorom komletnog mineralnog đubriva (50 gr superfosfata, 40 gr amonijumove šalitre, 20 gr kalijeve soli u 10 l vode). Prihranjivanje treba kombinovati sa zalivanjem vodom (na svakih 8 zalivanja vodom izvršiti 1 zalivanje đubrivom). Do kraja septembra biljke ostaju u lejama, a zatim se unose u tople staklare na temperaturi od 15-18oC.

Da bi se dobio razranati oblik fikusa, treba na visini od 1,2-1,5m odrezati terminalni vrh. Mesto reza treba posuti ugljenom prašinom pa će se kasnije na biljci razvijati bočne grane.

Fikus je veoma cenjena biljka za dekoraciju svetlih, umereno toplih prostorija. Zimi temperatura ne sme da bude niža od 10oC, na svetlim mestima, daleko od izvora toplote i zaklonjenim od promaje. Zalivanje se vrši umereno (bolje ređe), odstajalom vodom čija je temperatura za 1-2 oC veća od temperature vazduha prostorije.

39


Slika 26- Ficus elastica

Slika 27 – Ficus decora

Slika 28– Ficus benjamina

Philodendron (Fam. Aceracea)

Ime roda dolazi od latinske reči philos-prijatelj i dendron-drvo, što se odnosi na stablo uz koje je potreban oslonac. Ovaj rod broji preko 220 vrsta koje kao drveće, žbunje ili puzavice rastu u tropskim oblastima Amerike.

Philodendron petrusum (syn. Monstera deliciosa) Ovde odmah treba istaći razliku izmedju ova dva roda, koji se javljaju kao sinonim jedan drugome. Kod

40


mladih biljaka roda Monstera listovi su celi, a kasnije su više-manje režnjeviti i išarani šupljinama unutar režnja izmedju nerava, dok su listovi kod vrsta iz roda Philodendron srcoliki, celog oboda i retko kada vrlo slabo ražnjeviti.

Ph. scandes (ph. cordatum) je veoma često gajena vrsta. To je lijana sa dugim, tankim, poludrvenastim stablom koje se pridržava uz oslonac. Listovi su srcastog oblika, celi, svetlo zeleni, na kratkim peteljkama; bez vazdušnog korena.


Filadendroni se najčešće razmožavaju vegetativnim reznicama. Od svakog stabla može se dobiti onoliko reznica koliko ima članaka na njemu. Reznice se prave tako da svaka ima po jedan članak (pupoljak) iz kojeg će se razviti nova biljka. Najbolje vreme za razmnožavanje filodendrona je u toku februara do kraja marta meseca. Odmah po odkidanju reznice zasipati ugljenom prašinom i ostaviti da provene a zatim se sade u vlažan pesak (ili smešu jednakih delova peska i treseta). Pri temperaturi 20-25oC i povećanoj vlažnosti vazduha ožiljavanje reznica dešava se u toku 4-5 nedelja. Posle ožiljavanja biljke se sade u laku, hranljivu zemljišnu smešu sastavljenu od jednakih delova baštenske zemlje, pregorelog stajnjaka i lisnjače uz dodadak 0,5 delova peska. U toku vegetacije biljke je potrebno obilno zalivati, često orošavati držati na svetlim mestima ali zaštićeno od jakog direktnog sunca.

Filodondron je jedna od najdekorarivnijih i najcenjenijih vrsta saksijskog cveća. Njegovoj širokoj upotrebi doprinosi to što je je znatno otpornija od fikusa. Dobro podnosi temperaturna kolebalja u intervalu od 10-20oC na suvišnu dužu vlagu u zemljištu ne reaguje ošto kao fikusi. Manje je osetljiv na cirkulaciju vazduha. Kod gajenja svih vrsta treba posebno obratiti pažnju da se uvek istom stranom okreću ka izvoru svetlosti. Ako se to ne čini onda dolazi do uvijanja tkiva i listovi se česko okreću naopako, što ne samo da umanjuje izgled biljke nego dovodi do zastoja u rastu i do propadanja listova.

Filodendroni se veoma često koriste kao ukras u savremenom enterijeru, pa su naročito iz javnih i administativnih zgrada potpuno potisli palme i smanjili obim fikusa.

41


Slika 26- Ph. Pertusum

slika 26 – Ph. Scandens

Polypodiaceae

Ova familija broji preko 8000 vrsta koje rastu na celoj zemljinoj hemisferi počev od krajnjeg severa do tropskih oblasti. One su svrstane u 80 razičitih rodova.

Paprati su višegodišnje, žbunaste biljke sa sitno urezanim ili celim jako razvijenim listovima, koji u prvim fazama rasta imaju spiralno uvijen oblik. U Australiji i okolnim ostrvima rastu paprati u obliku stabla visine po nekoliko metara. Na naličju listova nalaze se sporanogena tela-sporangije. Spore kada dodju u vlažnu i toplu sredinu brzo klijaju obrazujući srcasti ižraštaj- protalijum. Sa donje strene protalijuma obrazuju se muški polni organi anteridije i ženski polni organi arhegonije.

Od brojnih vrsta iz familije paprati u kulturi se gaji 2000 vrsta, koje su uglavnom poreklom iz senovitih i polusenovitih tropskih i subtropskih oblasti. Ovo ukazuje da pri gajenju paprati u staklarama treba obezbediti povoljne uslove toplote, visoku relativnu vlagu vazduha i zaštitu od direktne svetlosti.

42


Nephrolepis - Rod broji oko 30 vrsta a u kulturi se najčešče sreće oko 16 vrsta. Listovi su krupni, dužina drške 10-15cm, lista 30-80cm. Listovi su presti ili složeno perasti.

Nephrolepis exalatata najčešće gajeni prestavnih ovog roda. Poreklom je iz Brazila i Meksika. Odlikuje se dugim, na dole savijenim, do 1m dugim perastim listovima. Ova vrsta je veoma osetljiva na suv vazduh, te prostorije treba često orošavati. Razmožava se deljenjem žbuna i bočnim izdancima. Kada se na izdanku razviju 3-4 nova lista onda se on odvaja od matične biljke i sadi u saksije. Zimi najbolje odgovaraju tople staklare a leti duboke leje žaštićne od sunca i često orošavane i zalivane.

Platycerium alcicorne- jelenski rogovi- listova su dugi do 80 cm, režnjeviti na vrhu, vise na dole. Zato je najbolje držati u posudama koje vise zakačene o zid. Zahteva rahlu, humusnu zemlju sa dodaktom vresne zemlje (treseta) mahovine (dradiša) i peska.


Paprati se mogu razmožavati sporama, deljenjem žbuna i bokora, bočnim izdancima itd.

Setva spora vrši se u posebno pripremljeni substrat. Za setvu najbolje odgovara smeša lisnjače, vresove zemlje (treseta), peska. Posuda (terina) se ispuni sa ovom smešom do 1/3 a onda se ista zemlja proseje kroz fino sito do vrha posude.

Pre setve zemlju treba dobro pokvasiti. Posle setve preko posude se stavlja staklo i hartija. Najbolja temperatura za nicanje kreće se od 22-25oC. Seme niče u roku od 10-15 dana. Odmah po nicanju skida se hartija. Kad biljke odrastu vrši se pikiranje u istu smešu kao kod setve, a kasnije se sade u saksije.

Paprati zahtevaju rahlu, rastresitu zemlju i najbolje odgovara smeša 2 dela lisnjače, 1 deo vresove zemlje (treseta) 0,5 delova ilovače, 0,5 peska uz dodadak mahovine. Paprati zahtevaju zemljište sa kiselom reakcijom (vrednost pH od oko 6,0); pa zalivanje i orošavanje treba vršiti mekom vodom. Najbolje im odgovaraju tople prostorije sa temperaturom 18-24oC, visoka relativna vlaga, polusenovita do senovita mesta. U zimskom periodu temperatura prostorije ne bi trebala da je niža od 14oC. Rano u proleće paprati treba presatiti u novu zemlju.

43


Slika 27 – Nephrolepis exaltata

Slika 28 – Platycerium alcicorne

Sanseverija (Fam. Liliaceae)

Ima roda dato je po imenu R. Sansgrie, princa od Sanseviero. Ovaj rod broji oko 60 vrsta, koje rastu po tropskim oblastim Afrike i Azije. Biljke obrazuju prizemne rozete, dugih mesnatih listova , pljosnatih, slabo uvijenih ili cilindričnih. Iz listova izrasta cvetno stablo, sa grozdastom cvašću, čiji su cvetovi obojeni u raznim nijansama žute, zelenkaste i crvene boje, prijatnoga mirisa.

S.guinensis (S. trifasciata) – poreklom je iz Gvineje. Ima listove u obliku mača sa jakko oštrim vrhom, blago savijeni uz centralni nerv, dužine 1,2m, a širine 6-10 cm. Listovi su glatki, sjajni, zebrasto išarani sa poprečnim, talasastim, bledožutim pramenovima.

44


S.trifasciata var. Laurentii - Razlikuje se od predhodne vrste što obodom listova ima oko 1 cm široku nepekidnu bledo žutu prugu a poprečne šare su još izrazitije.

S. trifasciata var. Hahnii - Ima kratke, široko prugaste listove koji rastu u gustoj širokoj rozeti.


Sanseverije se razmožavaju semenom i vegetativno. Semenom se razmožavaju veoma retko. Najčešće se razmožavaju vegetativni putem deobom reznica i listova. Reznice se prave od poprečno isečenih listova dužine od 6-10cm. Ako su listovi široki onda se reznice mogu podužno razrezati. Nekoliko sati reznice se ostavljaju na vazduhu da provenu a zatim se sade vertikalno u vlažan pesak na dubinu od 2-2,5 cm. Za vreme ožiljavanja potrebno je obezbetiti temperaturu od 20-22oC., pa je razmožavanje najbolje vršiti u proleće i leti. Ožiljavanje traje oko 4 nedelje. Pošto su reznice proterale list, vade se iz peska u sade u saksije u smešu lisnjače, klijališne zemlje i peska u odnosu 2:1:0,5.

Treba napomenuti za S. t. laurentii ako se razmoži reznicama od lista novo formirana biljka gubi žutu ivicu obodom lista. Ovu vrstu treba razmnožavati samo deobom bokora.

Sanseverija je veoma otporna vrsta biljke i skromnih zahteva. Dobro uspeva na svetlim i slabo osvetljenim mestima. Podnosi suv vazduh. Prostorije sa ovom biljkom ne smeju imati manju temperaturu od 12oC. Osetljivaje na suvišnu vlagu u zemljištu te je bolje da je zemljište suvo nego suviše vlažno. U toku leta zalivati je obilno, preko zime sasvim retko.

Sanseveverija vrste su veoma cenjene za ozelenjivanje entrerijera u najširem smislu. Naručito se dobro komponuju u novi savrameni arhitetkonski oblik.

45


slika 29 – Sanseveria trifasciata

Slika 30 – S.t.var laurentii

Slika 31 – S.t.var. hanii

Scindapsus (pothos) (fam. Araceae)

Ovaj rod broji oko 20 vrsta poreklom iz tropskih oblasti Azije.

Scindapsus aureus je puzava biljka, koja pomoću vazdušnog korenja može da se puže visoko uz drveće. Često dostiže dužinu preko 12m. Ova vrsta je

46


veoma slična sa Ph. scandensom. Lako se može prepoznati po najmadjem listu koji ima žućkasto, kožasti priperak; dok to nije slučaj sa P.scanderns. Razmožava se reznicama slično kao filodendron ; reznice se ožiljavaju u pesku ili vodi pri temperaturi od 20-25oC u toku od 3-4 nedelje. Sadi se u dobro drenirane posude, u smešu lisnjače, pregorelog stajnjaka treseta i peska u odnosu 2:2:1:1. Zahteva obilno zalivanje i orošavanje.

Kao biljka iz vlažnih tropskih šuma predpostavlja temperaturu prostorija 18-20oC, povećanu vlažnost vazduha, ali ova biljka izvanredno dobro podnosi i niže temperature, ali je donja granica 15oC.

Scidapsus je naručito efektan kada se postavi na zidove prostorija; svetlih delova prostorija njegovo stablo može da se postavi uz savijeni nosač tako da se dobije forma vodopada.

slika 31-Scindapsus aureus

Kulture za rezani cvet

Dianthus (fam. Caryophylaceae)

Ime roda dolazi od lat. reči dios-božanstven i ant-cvet, što se odnosi na raskošan izgled cveta. Ovaj rod broji oko 400 vrsta, koje vode poreklo iz Evrope, Azije i Sev. Amerike. One najčešće rastu kao višegodišnje polužbunaste, a ređe kao jednogodišnje i dvogodišnje zeljaste biljke. Odlikuju se člankovitim, kratim, glatkim, svetlo zelenim stablom. Cvetovi su na vrhu stabla ili grana, pojedinačni ili oblika buketa, raznobojni, prijatnog mirisa. Listovi su naspramno raspoređeni na člancima stabla, uski, lako lomljivi, svetlo do pepeljasto zeleni.

Karanfili spadaju medju najstarije gajeno i selekcionirano cveće te su ostali do danas jako omiljeno i često gajeno cveće. Ovde će biti izneto samo

47


najvažnije o vrstama, ili bolje sortama koje se gaje kao rezano cveće u staklarama.

Američki – plemeniti karanfil (D. Caryophyllus semperflorens). Ova grupa karanfila nastala je vešestrukim ukrštanjem i selekciom u Americi od selekcionera W. Sima. Karanfil se masovno gaji u Holandiji, Belgiji, Danskoj, Nemačkoj i drugim zemljama gde se proizvodnja rezanog cveća ili razvija ili ima već poznato ime kao proizvođač u svetu. Ovi karanfili isključivo se gaje u staklarama. Američke sorte karanfila karakterišu se zdravim, uspravnim, visokim stablom. Cvetovi su veoma krupni, u prečniku 15-20 cm. Bele, roza i crvene boje u raznim nijansama, a nalaze se na vrhu cvetne drške dužine 70-80 cm. Pri dobrom uzgoju i odgovarajućoj agrotehnici cvetaju ravnomerno i u toku cele godine. Nedostatak američkog karanfila je što je uglavnom bez mirisa, što lako dolazi do pucanja čašice cveta i što je podložan brojnim oboljenjima.

Cvetovi bele boje: White Sim, Improved, Divinity, White Betty Lou.

Cvetovi roza boje: Crowley Sim, Crowley Sim Improved, Baddy Sim, Charm, Elisabeta, Prinses Iron, Sport Rim.

Cvetovi cigla crvene boje: Shocking Pink Sim, Portait

Cvetovi crvene do tamno crvene boje: Wiliam Sim, Dard (?) Red Sim,Aalsmeer, Topsy, Joker,

Cvetovi žute boje: Mrs.E.F. Guba, Clear Jellow Sim, Harwest Moon.

Cvetovi dvobojni-šareni: Artur Sim (beli sa crvenim crticama), Kokomo Sim (zlatno žuta sa malim crvenim crtama), Tangerine Sim (oranž sa pegama crvene boje), Orchid Beauty (roze crveni sa belim prugama), Esperanca (roza sa crvenim crtama).


Ovi karanfili razmnožavaju se isključivo reznicama. Reznice treba uzimati sa zdravih, dobro razvijenih, 9-12 meseci starih matičnjaka. Sa jednog bokora u toku jedne godine može da se obere oko 20 reznica. Reznice sa matičnih biljaka nije preporučljivo da se seku nekim sečivom. Reznice je najbolje brati salamanjem na članku vodeći računa da na svakoj reznici budu po dva dobro razvijena članka odnosno 4 lista. Vrh preseka reznice treba poravnati oštrim, dezinfikovanim nožem vodeći računa da je rez gladak i prav. Dobro je

48


spremljene reznice odmah postaviti u blag rastvor heterauksina (1 tableta na l vode) u trajanju 4-6 časova ili rezove tretirati nekim drugim stimulatorom za ožiljavanje (rizopon). Reznice se zatim sade u sandučiće ili na stelaže staklare. Ožiljavanje reznica može da se vrši u jednom od substrata kao što su rečni pesak, perlit ili smeši treseta i peska u razmeri 1:1. Pri sadnji reznica treba zemlju uz reznice sabiti pritiskom prstiju, a dubina sadnje se kreće od 0,5-1,0 cm. U toku procesa ožiljavanja potrebno je vršiti redovna i česta orošavanja, vodeći računa da ne dođe do preterane vlage, reznice je potrebno štititi od direktne sunčeve svetlosti i održavati ujednačenu temperaturu vazduha od 15-17oC. Pri ovim uslovima ožiljavanje se vrši u toku od 3-4 nedelje.

Ožiljene reznice sade se u saksije br.7 u smešu livadske, gline, treseta, pregorelog stajnjaka i zemlje u razmeru 2:1:1:1. Na svaki 1m3 ove smeše dodaje se 1,5kg. kalijumove soli, 2 kg superfosfata i 3 kg strugotine od rogovine . Saksije se postavljaju na stelaže, uronjavaju u treset, održava umerena vlaga, vodeći računa da se pri zalivanju ne polivaju listovi. Dve nedelje po sadnji u saksije vrši se zakidanje biljčica ostavljajući 2-3 članka. Jednu nedelju kasnije vrši se prihranjivanje mladih biljaka rastvorom mineralnih đubriva (10 gr. Amonijum nitrata, 15-20gr. Superfosfata na 10 litara vode). Drugo prihranjivanje može se izvršiti 10-12 dana posle prvog. Biljke treba jedan put okopati (opračiti) i izvršiti preventivno prskanje protiv bolesti i štetnika. Na oko dve nedelje po zakidanju vršnog dela razvijaju se bočni izdanci i to u proseku 3-4. Kada se na njima razviju članci biljke treba zasaditi u leju staklare.

Da bi se izvršila sadnja prethodno je potrebno da se izvrši priprema zemljišta u staklari koja je namenjena za gajenje karanfila za rezani cvet. Na dubini od 30-40cm sipa se prethodno pripremljena zemljišna smeša koja je ista kao za sadnju u saksije samo što se ovde na svaki 100m2 površine dodaje 3kg superfosfata, 1,5 kg amonjum nitrata i 10-15kg koštanog brašna i rožane strugotine. Optimalno pH kreće se 6,0-7,0. Zemljište pri svakoj novoj sadnji treba dezinfekovati pregrejanom parom, a unutrašnjost staklare 10% rastvorom formalina. Zemlja se dobro izmeša, izravna i formiraju se leje. Širina leje kreće se 1-1,2m a između leja ostavlja se staza širine 50-70 cm. Gustina sadnje zavisiće od vremena sadnje i dužine eksploatacije zasađene kulture. Ako se sadnja vrši u januaru-martu gustina je 12,5 x 25 (oko 32 biljke po 1m2),april-maj 12,5 x 20 (oko 40 biljaka po 1m2 ), juna-jula 12,5 x 18 (44 biljke po 1m2). U prvoj nedelji po sadnji leje tem. se kreće 15-18oC , a zatim 12-14oC. Dobro je 2 nedelje posle sadnje izvršiti prihranjivanje, što se ponavlja se razmakom od jednog do drugog prihranjivanja, od 15 dana, a u

49


periodu formiranja cvetnih pupoljaka i cvetanja dodavati kalijeva i fosforna đubriva. Paralelno sa razvićem zasađenih biljaka treba nad lejama postaviti mrežu kvadrata od tanke žice, što će poslužiti kao oslonac biljkama. Otvori na mreži (kvadrati) odgovaraju gustini sadnje. Mreža je najbolja i najjeftinija ako je industrijski izrađena, mada se može plesti od kanapa na licu mesta iznad zasađenih biljaka. Mreža se učvršćuje (vezuje) za specijalno montiran skelet od cevi debljine oko 0,5 cola ili metalnih šipki. Prvi red mreže formira se na visini od 15 cm iznad zemlje, sledeći na 30 cm, pa dalje na razmaku od 20 cm jedan od drugog formira se 6-7 redova. Temperatura utiče ne samo na rast nego i kvalitet cvetova, utoliko je pravilno vođenje temperaturnog režima neobično važno. U zimskom danima ona se održava u intervalu od 10-12oC, a samo pri sunčanom vremenu ona se podiže do 15o C, dok se noćne temp. kreću od 6-10oC ,s tim što nesme padati niže 6oC. Leti se temp. može povećati i do 25oC, a optimalna je u granicama od 18-20oC. Pri visokim temp. cvetovi su manji i brže se otvaraju. Da se snizi temp. pojačava se ventilacija, polivaju staze i orošavanje se vrši iznad leja sa visine od 2 m finim raspršivačima koji stvaraju izmaglicu.

Zalivanje karafila u staklarama je najbolje vršiti postavljanjem cevi za dovod po zemlji, jer se na taj način izbegava kvašenje listova što je vrlo štetno po kulturu. Norma zalivanja zavisiće od fizičko-mehaničkih svojstava zemljišta i godišnjeg doba. Zalivanje treba vršiti sistemom cevi postavljenih na zemljište leje i to zimi jedan put u 3-4 nedelje, a leti znatno češće (7-10 dana zavisno od spoljne temperature). Nedostatak vlage ubrzava proces starenja stabla, smanjuje razvoj izbojaka i kvalitet cvetova. Suvišna pak vlaga u zemljištu dovodi do bržeg ispiranja hranjivih sastojaka, a previsoka vlaga vazduha pogoduje razviju oboljenja na biljkama.

Staklara treba uvek da je dobro provetrena. Leti, pri jakim vrućinama staklo sa staklare treba zaseniti i uspostaviti dobru ventilaciju ne samo na vrhu i krovu staklare nego i bočno. Pinciranjem se reguliše početak cvetanja. Tako na primer ako se pinciranje vrši u januaru-februaru onda će biljke cvetati kroz 3,5 meseci, a za aprilsko-majsko pinciranje i junsko pinciranje cvetanje nastupa kroz 3 meseca. Posle junskog pinciranja cvetanje nastupa znatno kasnije čak i do 6 meseci, a u avgustu, septembru, oktobru biljke će cvetati tek posle 8 meseci.

Gajenje jedne kulture – zasada nije rentabilno duže od 3 godine. U proseku u toku prve godine dobije se oko 100 cvetova po 1m2, a u drugoj godini 280 cvetova po 1m2, a u trećoj 150 cvetova po 1m2.

50


Pri zasnivanju kulture karanfila od velikog je značaja izbor sorti, koje treba da se odlikuju visokim dekorativnim svojstvima (jake boje cvetova, čvrstinom cvetne drške i trajnošću cvetova). Dužina cvetne drške treba da je od 60-70 cm, da je prava, debela, gipka-elastična, prečnik cveta na dršci 6 cm. U prostorijama sa temperaturom od 18-200C cvet treba da se održi u vazi oko 10 dana a u toplijim prostorijama oko 7 dana.

Slika 32 – Dianthus caryophylus

Gerbera (fam. Asteracea)

Rod je dobio ime u čast nemačkog botaničara T. Gorbera. Ovaj rod broji 45 vrsta koje rastu u Africi, toplim regionima Azije i Amerike. Od brojnih vrsta ovog roda u kulturi se gaji samo:

Gerbera jamesonii, Hokc – ova vrsta je otrivena 1878g. u Južnoj Afici gde raste na oko 700m nadmorske visine. Odavde je 1887 godine preneta u Englesku i uvedena u kulturu. U botaničkoj bašti univerziteta u Kembridžu, Lunch je izvršio ukrštanje G.jamesonii x G.viridifolia tako da je nastala G.hybrida, u literaturi često i dalje nazivana samo G.jamesonii ili G.jamesonii hybrida.

Gerbera raste bokorasto, u svojoj domovini kao perena, bez stabla sa dubokim korenom. Listovi su na dosta dugim, glatkim modro obojenim lisnim drškama, dužine 15-20 cm. Liska lista je u osnovi kopljastog oblika, režnjevita, dužine 15-25 cm, dužine 5-8 cm, tamno zelene boje sa jače

51


izraženim nervima na naličju lista, što listu daje hrapav izgled. Listovi su skupljeni u gustu, prizemnu rozetu. Iz rozete se razvija drška, prava, obla, čvrsta cvetna drška dužine 25-60 i više cm. Cvetna drška se završava velikom cvetnom glavicom koja je različite veličine i boje. Za gerberu je interesantno da se javlja u svim bojama i nijansama iz bojenog spekta (sem plave i crne), najčešće se javlja u nekoj nijansi žute, roza i crvene boje. U kulturi se sreće veće br,varijeteta ove vrste koji se razlikuju po veličini, formi i boji cveta, kao i po broju cvetova koji se mogu dobiti po jednoj biljci. Ti varijeteti mogu se podeliti u nekoliko grupa :

- Malog cveta sa veoma finom i elegantnom formom, prečnika 4-8 cm,

- Krupnog cveta (američki tip) po formi cvetova slična predhodnoj grupi samo su mnogo krupniji, prečnika 10-15 cm

- Tetraploidni cvetovi (u ćelijama uvećan broj hromozoma, odlikuju se masivnim rastom), robusne forme, mada manje dekorativne od predhodne.

- Poliploidni, po izgledu podsećaju na predhodnu grupu.


Za plantažni uzgoj cenjeni su varijeteti sa krupnim, uspravnim laticama, pastelnih i živih boja, da cvetaju 10 – 15 meseci posle setve semena, da su cvetne drške iznad 25 cm dužine, da prečnik cveta nije manji od 5 cm (za sitno-cvetne varijetete) i 8 cm (za krupno cvetne varijetete.), da prinos po jednom bokoru nije manji od 15 cvetova u jednoj godini, da su otporne na bolesti i štetočine.

Gerbera se razmnožava generativno i vegetativno. Prvi način se koristi za masovno proizvodnju. Negativna strana ovoga načina je što se potomstvo neujednačenih osobina u odnosu na matične biljke javlja. Vegetativni način se koristi kada se želi dobiti potomstvo sa osobinama matičnih biljaka i kod manjih obima proizvodnje.

Da bi se dobilo seme dobrog kvaliteta potrebno je obabrati zdrave, jedre, krupne i vitalne biljke, biljke za proizvodnju semena. Oprašivanje se vrši veštačkim putem, u dva do tri navrata dnevno. Proizvodnju semena najbolje je vršiti u periodu maj-jun. Seme brzo gubi klijavost, te ga treba sejati odmah po sazrevanju. Setva semena se vrši u junu-julu, u sandučiće, u smeši lisnjače, treseta i peska (2:1:1). Setva se vrši omaške, zasejano seme samo se potapka (blago sabije uz substrat), zatim se zalije, sanduk se blago zaseni

52


i ostavi da niče. U toku procesa nicanja semena potrebno je održavati stalnu umerenu vlagu substrata tj. temperaturu od 20-220C. Tri nedelje posle setve vrši se prvo pikiranje u sandučiće na razmaku 4x4 cm. Ovo se vrši u istim substratu koji je korišćen pri setvi semena, s tim što lisnjača treba da zameni klijališnu zemlju. Pri pikiranju na malim biljčicama treba zakinuti (skratiti) glavni koren, jer to postiče brži i bujniji razvoj bočnih korenova. Po presađivaanju biljke treba obilno zaliti i do potpunog ukorenjivanja držati pod zasenom. Kasnije biljke treba držati u svetlim, redovno provetrenim staklarama uz održavanje umerene vlage u substratu.

6-8 nedelja posle klijanja biljke se sade u male saksije (br. 5 ili 6) u substrat nešto težeg mehaničkog sastava od onoga koji je korišćen za pikiranje. U početku biljke treba držati u prostorijama sa oko 180C, a kasnije se održava temperatura na oko 160C. Najbolje je saksije sa biljkama postaviti na stelaže tako da su do gornje ivice posude ukopane u treset, što doprinosi održavanju ravnomerne vlage. Kasnije biljke se presade u veće (pogodne su nešto dublje saksije zbog korena biljke) u kojima ostaju sve do sadnje u leje staklare-januara, marta, aprila iduće godine. Na ovaj način razmnožene gerbere uz intezivnu negu počinju da cvetaju u drugoj godini, a punu dekorativnost i žetvu postižu u trećoj godini.

Razmnožavanje gerbera vegetativnim putem – deobom bokora primenjuje se kada se radi o manjim obimima proizvodje. Obično sa za ovaj način razmnožavanja uzimaju matične biljke starosti oko 2 godine. Osim toga za matičnjake treba odabrati najbolje primerke, sa pravostojećim laticama, cvetovima jakih boja, lepih formi, velikog prečnika i duge cvetne drške. Od jedne biljke matičnjaka u proseku se dobije oko 6 novih biljaka. Na delovima buduće nove biljke skraćuju se liske, dok lisne drške ostaju, pa se ovi delovi rasade kao samostalne biljke u leju staklare- u januaru.

Osim metoda delenja bokora po kojem se od jedne matične biljke dobije 5-6 novih biljaka, u primeni je još jedna metoda vegetativnog načina razmnožavanja. Ovaj metod poznat je pod imenom Dr. Bosianov metod. Kod ovog metoda uzimaju se matične biljke stare 4-5 godina, korenov sistem biljke se izreže na oko 30 delova. Ti delovi, buduće nove biljke, se ožiljavaju u staklari pri temperaturi od 18-250C. Ovaj način trebalo bi da nađe široku primenu kod plantažnog uzgoja gerbera.

Bez obzira na koji od gore pomenutih načina je razmnožena gerbera, odnosno dobijen sadni materijal dalji uzgoj u lejama staklare-januara je potpuno isti. Za plantažni uzgoj gerbera potrebne su svetle, prostrane staklare sa dobro izvedenim uređajima za ventilaciju. Pored toga veliki značaj

53


ima i substrat u kojem će biti zasađene biljke. Iskustva zapadnih zemalja (Holandije i Nemačke, a delimično i SSSR) pokazala su da gerbera zahteva propustljiv substrat sa dobrim vodnovazdušnim osobinama, sa pH 6,0-6,5. Pokazalo se da je najbolja smeša glinasto-livadske zemlje sa tresetnom prostirkom kada se uzme u odnosu 1:2 a 100 m2 1-2 m3 pregorelog đubriva. Pred sadnju na svaki 1m3 zemljišne smeše treba dodati po 2 kg kompletnog mineralnog đubriva. Pred sadnju potrebno je izvršiti dezinfekciju zemljišta i to je najbolje izvršti pregrejanom vodenom parom.

Od tako pripremljenog substrata formiraju se leje koje treba da su blago uzdignute, što se postiže postavljanjem betonskih ivica. Širina leje kreće se od 1,2-1,3, dok dužina zavisi od dužine staklare. Ispod hranljivog sloja debljine od oko 50 cm potrebno je izvršti drenažni sloj kako bi se omogućilo oticanje vode iz substrata. U tako pripremljene leje sade se biljke tako što je razmak reda 30-40 cm, a biljke od biljke 25-30 cm za slabije i srednje bujnog rasta, dok je za sorte vrlo bujnog porasta razmak 50x50 cm. Prilikom sadnje mora se voditi računa o dubini sadnje. Treba znati da se gerbera najbolje razvija ako se zasadi tako da osnova lista bude u nivou prašine zemljišta leje.

Nega zasađenih biljaka sastoji se u redovnom provetravanju, zalivanju, prihranjivanju, blagovremenoj zaštiti od bolesti i štetnika, okopavanju i uklanjanju suvih požutelih listova i eventualno cvetovima. U jesen, zimi i rano proleće zalivanje treba da je znatno manje nego u letnjem periodu. U zalivanju vodi se računa da se ne kvase listovi i neskuplja voda u rozeti biljke jer to izaziva truljenje biljke. Za dobar razvoj gerbera zahteva obilje difuznog svetla u staklari, što preko sistema zasene treba regulisati. Optimalna temperatura u zimskom periodu kreće se od 16-180C, što može da varira do +-20C, dok veća temperatura od 240C dovodi do uvenuća i propadanja biljaka.

U toku godine plantažu gerbera potrebno je ostaviti da „miruje“ u toku 1-2 meseca. U toku mirovanja (to može da bude bilo koji period u toku godine, a preporučljivo je da to bude kasno jesenji ili zimski) vrši se postepeno zasušivanje tako da se zalivanje svodi na najmanju meru, ne prihranjuje se i nema berbe cvetova. Nakon toga se postepeno uvećava temperatura i počinje sa zalivanjem. U periodu intezivne vegetacije treba vršti prihranjivanje svake 2 nedelje, 0.3% rastvorom smeše kompletnog mineralnog đubriva. Najbolji rezultati su postignuti dodavanjem kompletnog mineralnog đubriva. Azotna đubriva treba koristiti veoma oprezno. Pri većim količinama ovoga đubriva brzo se razvija zelena masa biljci, formira se manji broj cvetova koji su uz to i manje trajnosti. Osim toga biljke u tim uslovima

54


brže i lakše oboljevaju. Gerberi vrlo negativno reaguju na prisustvo hlora u zemljištu. Gerbera se na jednom mestu može gajiti 5-6 godina, ali se svake godine površinski sloj u debljini oko 10 cm treba zameniti svežom smešom zemlje.

Cvetove treba brati kada su zreli tj. na 3-5 dana po otvaranju u prolećnom i letnjem periodu, a u zimskom 6-8 dana. Kao znak da su sazreli za berbu ukazuje početak obrazovanja polena. Cvetove treba brati trganjem, a ne nikako sečenjem, tako da se cvetna drška iz osnove rozete istrgne. Cvetovi su veoma osetljivi na transport, te ih treba stavljati svaki pojedinačno u meku hartiju u obliku trougla sa prorezom tako da se kroz taj otvor prometne cvetna drška,a latice ostanu u hartiji zaštićene. Cvetovi u vazi treba da su uronjeni u vodu do 10 cm. Vodu treba menjati svaki dan, a svaki drugi podrezati cvetne drške. Na ovaj način cvetovi zadržavaju trajnost od 10-14 dana.

Slika 33 - Gerbera jamesonii

Rosa sp. (fam. Rosaceae)

55


Ruže zajedno sa američkim sortama karanfila čine oko 70% ukupnog obima proizvodnje rezanog cveća pod staklom. Veliki je broj sorti ruža koje se mogu gajiti u staklarama za proizvodnju rezanog cveća. Kao najbolje pokazale su se: Baccara, Montezuma, Super star, Perle von Aalsmeer, New Yorker, Crymson Glory, Mme Jules Boushe, Carol Else Poulsen i dr. Pri izboru asortimana treba voditi računa da te budu sorte koje obrazuju duge, krupne cvetne pupoljke, koji se postepeno otvaraju do kraja, da se boja latica znatnije ne menja do potpunog precvetavanja, vodeći računa o boji sorte (pri ovome treba imati na umu da ja najveća potražnja na tržištu sorti crvenih nijansi, zatim roze, žute pa bele), da su cvetovi dugotrajni i mirisni, da se

56


sorte odlikuju bujnim porastom, dugim i obilno olistalim izbojcima-cvetnim drškama, da su otporne na bolesti i štetnike.

Za plantažni uzgoj ruža potrebne su svetle, visoko prostrane staklare sa dobro izvedenim sistemom za provetravanje i regulisanje temperaturnog režima. Osobine zemljišta i njegova blagovremena priprema su od velikog značaja za uspešnu proizvodnju. Za uzgoj ruža najbolje odgovaraju duboka, suglinasta zemljišta bogata humusom i hranljivim materijama. Sadržaj hranljivih materija u mg na 100 gr vazdušno suve zemlje prema Dr F. Penningsfeld-u iznosi: azota (N) 10-30, fosfora (P2O5) 60-80 i kalijuma (K2O) 80-150. Reakcija zemljišta kreće se (pH) od 6,0-7,0 a sadržaj humusa od 6-8%. Zemljišta za uzgoj ruža treba na oko 2 meseca pre sadnje pripremati za sadnju. Priprema se sastoji u tome što se zemljište obradi do dubine oko 60 cm (rigolovanjem). Paralelno sa obradom unosi se pregorelo stajsko đubrivo i to na 1m2, 10-15 kg (što znači da na svakih 100m2 površine pod staklom treba uneti od 1,5-2,0 m2 stajnjaka). Pored toga treba na istu površinu dodati 300 gr superfosfata, 200gr kalijum sulfata. Đubrivo se unosi 2-3 puta. Nakon unošenja đubriva zemljište se izravna, formiraju se leje širine oko 1,2 m i obilno zalije. Do sadnje ruža treba zalivanjem održavati vlagu u zemljištu uz provetravanje staklare.

Prema iskustvu proizvođača ruža u SSSR-u zemljišna smeša za uzgoj ruža u staklari može biti pripremljena na više načina. Najčešće se koristi:

- Glinasto livadska zemlja, pregoreli stajnjak u odnosu 3:2. Pa se na svaki m3 ove smeše doda (?) govine,

- Smeša glinasto livadske zemlje, lisnjače i pregorelog stajnjaka u razmeri 4:1:1,

- Smeša glinasto livadske zemlje, pregorelog stajnjaka i komposta i treseta u odnosu 6:1:1.

Sadnja se može vršiti po prestanku vegetacije najčešće je oktobar-novembar. Pred sadnju ruže se orežu-skraćuju, ostavljajući 2-3 dobro razvijena okca na svakom izbojku. Dubina sadnje odgovara visini mesta kalemljenje tj. Ono treba da se nalazi u nivou zemljišta. Razmak sadnje biljake od biljke je 22-25 cm, a red od reda 30-35 cm, što će zavisiti od bujnosti gajene sorte. Odmah posle sadnje biljke treba obilno zaliti. Pri toplom i sunčanom vremenu treba izvršiti zasenu staklare i provetriti. Prvih dana posle sadnje voditi računa da se održi konstantna temperatura u staklari od 3-50C. Paralelno sa razvojem biljke temperatura se povećava za svakih 7-10 dana za 2-30C, da bi krajem

57


februara temperatura bila oko 180C, što se smatra optimalnim. U periodu razvoja biljke do potpunog razvoja listova potrebno je orošavanjem i zalivanjem održavati vlagu u zemljištu i vazduhu. Isto tako voditi računa da ne dođe do preterane vlažnosti pa se u ta svrhe vrši provetravanje danju a po potrebi i noću. Na ovaj način sprečava se stvaranje kondezata i „znojenje“ biljaka, što može da nastane usled previsoke vlage vazduha i pada temperature u toku noći.

Ruže u toku razvoja crpe velike količine hranljivih materija, pa i pored njihovog bogatog sadržaja koji je dat kod pripreme zemljišta za sadnju, u toku vegetacije treba vršiti redovno prihranjivanje. Prvo prihranjivanje treba izvršiti krajem februara, zatim do sredine septembra svakih 10-15 dana prihranjivati ih sa rastvorom od 40 gr amonijačne šalitre, i 20 gr kalijumove soli rastvoreni u 10 litara vode. Ova količina dovoljna je za 3-4 žbuna. U septembru dodaje se 30 gr superfosfata i 40 gr koštanog brašna po 1m2

površine. U toku vegetacije redovno se vrši okopavanje, plevljenje i mere zaštite od bolesti i štetnika.

Ruže se najbolje razvijaju pri temp. 18-200C. Održavanje ove temperature u toku leta je veoma teško, ali se nastoji da sistemom provetravanja, zasene i povećane vlage vazduha (orošavanju se biljke i sveže) da temp. ne pređe 250C. Zalivanje ruža u letnjem periodu i pri žarkom vremenu vrši se svakog dana i obilno. Za vreme prohladnog vremena i manje intezivnog razvoja zalivanje je umanjeno i ređe, dok je u zimskim mesecima vrlo retko (svake 3-4 nedelje). Pojavom pupoljaka zalivanje je obilnije i češće.

Da bi cvetovi bili krupniji svi bočni pupoljci se daju (pinciraju) ostavljajući na svakom izbojku samo jedan i vršni. Isto tako potrebno je blagovremeno uklanjati i bočne izbojke.

U toku godine, najčešće u oktobra meseca treba početi sa pripremom ruža za period ’’mirovanja’’,’’odmora’’. Pri ovome nastojati da do prekida vegetacije dođe što postepenije. To se postiže postepenim snižavanjem temperature u staklari tako što se u roku od oko 5 nedelja temperatura snizi na 2-5oC. Snižavanje temperature praćeno je postepenim smanjenem zalivanja.

Po nastupanju perioda ’’mirovanja’’ vrši se orezivanje, ruža, čišćenje staklare i biljka (prskanjem sredstvima za dezinfekciju staklare i biljaka, uklanjane suvog lišća i grana i dr.). Stepen orezivanja zavisiće umnogome od sorte koja se gaji kao i od godine uzgoja. Svi izbojci slabog rasta, zakržljali, bolesni, nedovoljno zreli se uklanjaju. U drugoj i sledećih godina uzgoja orezivanje se vrši tako da da se nikada ne zahvata u masu prošlogodišnjeg bokora. To

58


znači da orezivanje treba vršiti na 2-3 dobro razvijena okca koja se nalaze na donjim partijama ovogodišnjeg izbojka. Ako se pak želi izvršiti podmlađivanje bokora onda se orezivanje izvrši na 2-3 okca iznad vrata korena.

Rezanje cvetova – berba - treba izjutra rano izvršiti, s’tim što rezanje -branje treba shvatiti kao meru nege odnosno orezivanja. U prvoj godini cvetovi se režu sa kratkim cvetnim drškama vodeći računa da na biljci ostane dovoljno lisne mreže. Ako su biljke slabijeg porasta onda treba ukloniti cvetne pupoljke sa njih, nedozvoljavajući da biljke cvetaju. Ova mera samo odlaže početak cvetanja-žetvu, ali se pomaže razvoj snažnih, moćnijih izbojaka i bujniji bokor, koji će povećanom produkcijom i kvalitetom ’’vratiti’’ na oko izgubljene cvetove. Snažne izbojke iz korena vrata treba pincirati na oko 30 cm visine jer se preko njih formira bokor. Znači da bi se formirao bokor sečenje cvetova treba vršiti na 2-3 okca bez obzira na dužinu drške. Ovo se čini sve dok se ne formira dovoljan broj izbojaka i bočnih strana. Branjem i orezivanjem treba nastojati da svi izbojci budu dovedeni u iste uslove tj. da svi izboci budu orezani na isti način. Pri orezivanju-branju treba nastojati da se ostave okca na spoljnoj strani bokora i nikada ne više od tri po jednom izbojku. Paralelno sa rezanjem-branjem treba uklanjati i sve slabe i eventualno bolesne izbojke.

Klasiranje ubranih ruža-cvetova vrši se prema dužini cvetne drške u nekoliko kvaliteta:

-ekstra klasa-dužina cvetne drške preko 60 cm

- prva klasa-dužina cvetne drške preko 50 cm

- druga klasa-dužina cvetne drške preko 40 cm

- četvrta klasa-dužina cvetne drške preko 20 cm

Ubrane ruže se zatim slažu u vaze po 10 odnosno 20 komada i to tako da se pupoljci izravnjaju tako da su svi na istoj visini jedan uz drugi.

Kultura ruža pod staklom veoma je podložna napadu štetnika i bolesti. Najčešće bolesti ruža su:

-PEPELNICA (Sphaerotheca parnosa var.rossae) sa karakterističnom sivo pepeljastom prevlakom na površini lista,i zbojaka i pupoljaka,

-ZVEZDASTA ČAĐAVA PEGAVOST (Marssonnina rosea) na listovima manje-veće tamno ili ljubičasto crne pege kole su po obodu zvezdaste,

59


-RĐA LISTA (Phragmidium mucronatun) u proleće na naličju lista, dršci i izbojcima javljaju se rdjaste mrlje koje kasnije primaju žuto-oranž boju,

-SIVA PLESAN (Botrytis cinorea) neprovetrene i vlažne staklare su idealni uslovi za razvoj ove bolesti koja se manifestuje tako što se cvetni pupoljci ne otvaraju,već se savijaju žute i otpadaju

-RAK NA KORENU (BACTETIUM tumifaciens) napada koren mladih sadnica ruža, tako da se javljaju manji i veći tumori na glavnom i bočnim korenima itd.

Najčešći štetnici na ružava gajenim u staklari:

-VALjKASTI CRV (Heterodera narioni) prouzrokuje zadebljanja na korenskim dlačicama,

-ZELENA LISNA VAŠ (Macrosiphon rosae) napada nežne biljne delove, sisajući iz njih sokove,

-CRVENI PLUK (Tetrranychus sp) napadnuti listovi postaju žuto pegavi.

-TRIPS (Heliothips haemorrhoidalis) sisa sokove i oštećuje cvetne pupoljke i drške ruža pa ta mesta postaju žuta i odpadaju

Razmožavanje ruža

Za kvalitetnu i masovnu proizvodnju sadnica ruža osnovni preduslov je obezbeđivanje dovoljnog broja sortno čistih i kvalitetnih podloga.

Zbog ove činjenice problem proizvodnje sadnica ruža obuhvata istovremeno i problem proizvodnje podloga. Upotrebljavaju se prema poreklu dve grupe podloga:

Prva grupa obuhvata generativne podloge, koje se proizvode iz semena generativno,(polnim putem). Setvom semena divlje ruže Rosa canina ili njenih selektovanih oblika i tipova. Ovako proizvedene podloge nazivaju se se seljanci ili divljake-divljačice. Imajući u vidu da se sada seme ubira skoro samo sa plemenitih oblika R.canina, potpuno ćemo zanemariti izraz divljaka ili divljačica i koristićemo se odgovarajućim izrazima podloga ili sejanac.

Drugu grupu čine vegetativne podloge. One se proizvode vegetativnim putem uglavnom iz reznica i nazivaju se mladice ili klonovi. Kako se danas u gajenju ruža smatra da je okuliranje na spavajući ili terajući pupoljak osnovni način razmožavanja, a kako ta metoda razmožavanja kao polazni materijal

60


koristi generativnu podlogu jednogodišnji sejanac, te je nužno pobliže se upoznati sa problemom proizbodnje podloga-sejanca.

MATIČNA STABLA

Početak proizvodnje podloga započinje skupljanejm i setvom semena.

Kako je nauka davno dokazalala da kvalitet proizvedenih podloga veoma zavisi od kvaliteta semena iz kojih su one proizvedene, te odabiranju matičnih stabala sa kojih će se seme ubirati treba posvetiti veliku pažnju.

Matična stabla sa kojih će se brati seme treba da su sortno čista, bujna, otporna na sušu i mraz, da se nalaze u fazi pune zrelosti itd.

Iz ovoga proizilazi da se dosadašnja praksa sakupljanja semena po šumama, parkovima, grobljima, ili sa nekog podivljalog bokora u bašti mora hitno napustiti.

Najbolji način za obezbeđivanje kvalitetnog semena je osnivanje sopstvenog matičnjaka.

U matičnjak se sade čiste sorte i tipovi u čije smo poreklo sigurni. Neophodno je da između pojedinih sorti bude dobra prostorna izolacija, jer kod ruža lako dolazi do medjusobnog ukrštanja.

Kod matičnih stabala ruža radjanje počinje od treće godine i ujednačeno je iz godine u godinu. Sa jednog semenjaka možemo očetivati oko 3 kg šipaka ili oko 2000 kom. proizvedenih kvalitetnih podloga.

Matičnjaci se najčešće zasnivaju kao žive odgade i sade sa na sunčane položaje na razmaku od 3x3 m.

SAKUPLjANJE SEMENA

Veoma su česte žalbe ljubitenja ruža pa i profesionalnih proizvođača da im posejano seme nije niklo narednog proleća. Da bismo objasnili taj neuspeh, moramo znati sledeće:

Seme od Rosa canina nalazi se u krupnom, crveno obojenom plodu koji se naziva šipak.

Seme je zrelo septemba-oktobra meseca, što se da lako ustanoviti po tamnocrvenoj boji mesnatog dela ploda. Međutim, takav potpuno zreo šipak ima u sebi neke štavne materije i eterična ulja, tkz. inhibitore, koji za izvesno vreme onemogućavaju klijanje. To je velika smetnja, jer nam u narednoj

61


godini neće ništa nići u semeništu, ili će pak procenat isklijalih biljaka biti mali, te u krajnjem efektu cela proizvodanja podloga ruža može da zataji za jednu godinu.

Zbog toga se u praksi isključivo primenjuje branje i setva šipka znatno ranije, još avgusta ili početkom sepembra meseca. Pravo vreme za branje šipka je period kada imaju zelenu do zlatnožutu boju. Pokazalo se da tada seme već ima potrebnu fiziološku zrelost, što znači da je u stanju da proklija posle setve, koja se mora obaviti neposredno nakon sakupljanja šipaka i čišćenja semena od mesnatih delova. Treba još znati da će do sazrevanja šipaka ranije doći na sunčanim i peskovitim položajima, zatim različite vrste sazrevaju u različito vreme .

Rosa coriifolia froebeli „laxa’’ i Rosa canina „Pfander’’ sazrevaju veoma rano, dok Rosa canina „Inermis’’ sazreva kasno. Razlika može biti i 3-4 nedelje.

Jedino se seme od Rosa multiflora bere u potpuno zrelo stanju, pošto plodovi omekšaju. Seme će u proleće nići u veoma visokom procentu . Treba paziti da ptice u međuvremenu ne pojedu plodove.

Seme ubrano na vreme mora se hitno pripremiti za što skoriju setvu. Plodove treba razbiti drvenim maljem ili čekićem a u slučaju velikih količina seme se može propustiti kroz mlin čekićar. Pošto semenke imaju tvrdu ljusku , neće doći do oštećenja klice. Zatim se seme zajedno sa mesom potopi u mlaku vodu. Na taj način se odvoji seme od mesnatog dela ploda, a istovremono se odvoje i šture semenke koje se lako poznaju jer plivaju na površini. Očišćeno seme se zatim dezinfikuje potapanjem u neki dezinfekcioni rastvor, za tim se zapraši minijumom u prahu. Na taj način će seme biti zaštićeno od gljivičnih oboljenja, insekata i glodara.

Sejati treba odmah, ukoliko imamo slobodne i dobro pripremljene površine na raspolaganju. Medjutim, ukoliko se setva može izvršiti teku u oktobru, seme treba pomešati sa vlažnim peskom i držati na temperaturi od 4 do 6oC do momenta sadnje. U fazi čišćenja i setve seme se ne sme isušiti ili izložiti sunčevim zracima, jer bi došlo do propadanja klice ili sasušivanja semenog omotača,u kom slučaju seme preleži godinu dana.

Ukoliko smo zakasnili sa pravovremenim branjem poluzrelih šipaka, postupak sa kasnije ubranim semenom je sledeći:

Pošto smo već konstatovali da takvo seme neće klijati u proleće, jasno je da ga nećemo ni sejati. Time smo smanjili za tu godinu mnoge brige oko

62


plevljenja, zalivanja i okopavanja gredica. Ubrano seme se mora čuvati i pripremiti za setvu u idućoj godini - taj postupak se zove stratifikacija.

Stratifikacija se izvodi na sledeći način:

Svo seme se predhodno očisti od mesnatih delova, a zatim se u jedan sanduk dimenzija 60x60cm naizmenično slaže sloj peska, pa sloj semena sve dok se sanduk ne napuni.

Zatim se ceo sanduk sa sadržajem nakvasi i drži celo leto u umereno vlažnom stanju na nižim temperaturama. Biće korisno ako se jednom mesečno sanduk izruči da se seme i pesak prelopata i provetri, a zatim ponovo vrati na isto mesto i zalije. Takvo seme preležaće godinu dana u sanduku i odlično će klijati posle setve, koja se može vršiti u jesen ili u proleće.

PRIPREMA ZEMLJIŠTA ZA SETVU

Istovremeno sa pripremom semena mora se raditi i na pripremi zemljišta za setvu. Za setvu su se najbolje pokazale standardne leje širine 120cm i dužine 10-15m. Ukoliko se prvi više leja, treba ih razdvojiti stazama 40cm širine.

Za proizvodnju podloga za ruže najbolje je lako peskovito zemljište, koje mora biti dovoljno plodno da bi se na njemu za jednu godinu mogle razviti kvalitetne sadnice.

Priprema zemljišta počinje nanošenjem dobro sagorelog stajnjaka u dva prsta debelom sloju, a zatim rasturanjem kombinovanig mineralnog đubrva u količinu od 80 grama na 1m2 800 kg ha. Veoma je važno da se istovremeno izvrši i dezinfekcija zemljišta, što se postiže tretiranjem cele površine sa geolinom. Posle toga pristupa se oranju, a još je bolje riljanu ašovom na 30-35 cm dubine. Pri riljanju zemlju treba što bolje usitniti, a sav korov sakupiti i ukloniti. Ukoliko se riljanje površno uradi, kasnije će biti mnogo štete, jer mlade sadnice ruža imaju snažnu žilu srčanicu, koja se na nedovoljno duboko obrađenom zemljištu ne može dobro razvijati, te će se pojaviti veliki broj biljaka sa iskrivljenim korenovim vratom, što znači neupotrebljivih za kalemljenje.

Posle riljanja zemljište treba preći grabuljama i obraditi celu površinu uključujući i obeležavanje gradica i staza. Tako pripremljene gredice ostavljaju se 4-5 dana da se zemlja slegne i malo prosuši.

KOLIČINA SEMENA ZA SETVU

63


Pravilno odmeravanje potrebne količine semena za setvu ima prvorazredni značaj u proizvodnji podloga ruža i od toga može da zavisi uspeh ili neuspeh cele proizvodnje. Poznato je da se pri gustoj setvi, zbog otimanja o svetlost, dobijaju nepravilno razvijene sadnice, izdužene, tanke sa nerazgranatim korenovim sistemom, neotporne na bolesti i sl. Pored toga, poskupljuje i proizvodnja zbog neracionalnog trošenja semena i rada. Međutim i retka setva ima niz negativnih strana. Pošto je razmak između sejanaca velik, one će se bujnije razvijati. Prerašće optimalne dimenzije i biće neupotrebljive za kalemljenje. Osim toga, na težem zemljištu, pri retkoj setvi, pojedinačne klice nisu u stanju da probiju sloj zemlje iznad sebe. Pored toga, mali broj biljaka po jedinici površine ne može da obezbedi potrebnu rentabilnost proizvodnje.

Da bi se utvrdila optimalna proizvodnja, kako po utrošku semena tako i po broju sadnica na jedinici površine vršena su mnoga ispitivanja i uzimani su u obzir razni činioci koji utiču na rezultate u proizvodnji, kao: krupnoća semena, odnosno broj semenki u kilogramu, čistoća semena, procenat klijavosti semena: razmak redova za setvu; vreme setve i sl.

Na osnovu tih istraživanja došlo se do sledećih saznanja:

- Da jedno matično stablo u punom rodu donosi 3 kg šipaka;

- Da jedan kg sadrži 500-600 kom šipaka;

- Da se u jednom šipku nalazi oko 30-40 semenki;

- Da 1 kg semena Rosa canine i njenih tipova sadrži oko 50.000 kom. semenki;

- Da 1 kg semena od Rosa multiflore sadrži oko 300.000 semenki;

- Da klijavost sveže posejanog semena iznosi samo 40-50%;

- Da je klijavost stratifikovanog semena 60-70%;

- Da je klijavost semena Rose multiflore 90%;

- Da je oko 30% biljaka sa krivim vratom ili nekim drugim nedostatkom;

- Da je optimalna gustina za dobar razvoj sejanaca 2.500-3.000 biljaka po m2;

- Da se iz 1 kg semena ili 50.000 semenki na kraju proizvodnje dobije samo 2.000-3.000 kom. sejanaca koji u potpunosti zadovoljavaju sve zahteve podloge.

64


- Ukoliko gornje podatke želimo da svedemo na jezik praktičara proizilazi da je neophodno sejati po 1 ha od 600 do 1.000 kg semena, ili drugačije rečeno na 1 m2 seje se od 60 do 100 grama semena. Možemo da kažemo i ovako: sa 1 kg semena može se zasejati površina od 10 do 20 m2.

VREME SETVE

Seme ruža može da se seje u toku leta, zatim u jesen i u proleće.

U toku avgusta-septembra seje se sveže obrano seme bez prethodnog stratifikovanja samo u slučaju ako se ima dobro pripremljeno zemljište, i ako je ono dovoljno vlažno, te ne preti povremeno isušivanje.

Jesenju setvu, oktobar-novembar, treba primeniti u slučaju ako se ima sveže uzbrano seme koje je čuvano u vlažnom pesku a nije se moglo posejati u toku leta. U jesen se može sejatii stratifikovano seme. Mnogi autori smatraju da jesenje golomrazice pospešuju kvalitetnije nicanje u proleće, pored toga nicanje je nešto ranije, te se do kraja godine mogu dobiti snažnije podloge. Međutim, u jesen posejano seme može da strada od glodara i izmrzavanja, a lakše strada i od poznih prolećnih mrazeva.

Setva u proleće praktikuje se kod Rose multiflore i kod stratifikovanog semena svih tipova Rose canine. Sejati treba što je moguće ranije februar- početak marta, kako bi seme niklo pre početka prolećnih i letnjih pripeka. U slučaju kišnog proleća, često se neće moći seme blagovremeno posejati, te ono počinje da niče u stratifikat. Da bi se nicanje sprečilo, seme se u takvim slučajevima mora čuvati u hladnjači na 4-60C.

NAČIN SETVE

Najpogodniji način setve semena je u brazde. U lejama širine 1,2 metra, pet do šest redova postavljenih po dužini leja obezbeđuju najbolje uslove za razvoj mladih biljaka. Obeležavanje redova i otvaranje brazde može se obaviti markerom ili kanapom i prutom.

Setvu omaške po celoj širini leje treba izbegavati, jer seme pada na različito rastojanje i u nejednaku dubini, pa zato neravnomerno niče i sejanci su neujednačenog kvaliteta. Pored toga, radovi, posebno plevljenje i okopavanje su otežani pa je takva proizvodnja skupa.

Setva u tople ili hladne leje primenjuje se u slučaju kada nema dovoljno podloga na tržištu, te se pikiranjem iz semeništa želi nadoknaditi manjak

65


podloga, ili se veoma intenzivnim načinom proizvodnje želi postići veća rentabilnost.

U dobro pripremljenu toplu ili hladnu leju gusto se poseje seme u toku jeseni ili u najranije proleće. Izniklo seme, zbog veoma povoljnih uslova, što obezbeđuju leje, veoma se brzo razvija i napreduje. Pošto se na mladim sejancima razviju prva tri lista, pristupa se pikiranju u rastilo. Sa pikiranjem ne treba žuriti, jer slabe i nedovoljno razvijene biljke neće moći da izdrže presađivanje. Međutim, biljčice sa 3-4 dobro razvijena lista dovoljno su čvrste i jake da mogu živeti iz rezerve hranljivih materija do ponovnog aktiviranja korenovog sistema. Da biljke ne bi uvenule, za presađivanje je najbolje hladnije i oblačno vreme. Zalivanje tih biljaka je sasvim razumljivo potrebno, a za vreme pripeka i povremeno orošavanje. Međutim, razmak biljaka je od 60 do 90 cm i 15 do 20 cm u redu. Pri povoljnim vremenskim prilikama i urednoj nezi one će već u jesen iste godine biti sposobne za okuliiranje.

DUBINA SETVE

Seme se seje gusto na dubini od 1-2 cm. Po izvršenoj setvi brazdice se zatvaraju izbačenom zemljom, kompostom ili tresetom. Zatim se cela površina povalja lakim valjkom, kako bi se seme što bolje priljubilo uz zemlju. Na kraju se brazde prekriju 2 cm debelim slojem peska da bi se sprečilo prekomerno isparavanje vlage i onemogućilo obrazovanje pokorice.

Pri setvi omaške ili u leje seme se motikicama ili grabuljama ukopa na istu dubinu, a zatim se cela površina obradi na već opisani način.

Da ptice ne bi vadile posejano seme ili čupkale iznikle mladice korisno je u blizini leja postaviti strašila ili čegrtaljke.

NEGA SEJANACA U SEMENIŠTU

Prvih dana proleća leje treba plitko obraditi da bi se razbila stvorena pokorica i uništio proklijali korov. Ukoliko prilikom setve nismo prekrili leju peskom, to sada treba naknadno učiniti. Time se sprečava preterano isušivanje zemljišta i ponovno stvaranje pokorice. Posebno je od značaja sprečavanje stvaranja pokorice, jer kroz otvrdnuti površinski sloj biljka mora sama da se probija, zbog čega nastaje krivljenje i deformisanje korenovog vrata.

66


Dalje mere nege sastojale bi se u prihranjivanju biljaka veštačkim đubrivom i u redovnom okopavanju i plevljenju.

Počev od juna na sejance treba primeniti preventivnu zaštitu od bolesti, što znači početi sa prskanjem sumpornim sredstvima kako bi se sprečila pojava pepelnice. Prskanje se ponavlja svake druge nedelje bez obzira na to što se bolest nije pojavila.

Važno u celom procesu proizvodnje i nege podloge jeste pitanje broja sejanca na jednim kvadratnom metru, jer kao što je ranije rečeno,njihov kvalitet je u veoma velikoj zavisnosti od gustine sejanaca u semeništu. U gustom semeništu proređivanje vršimo pošto su biljčice razvile 2-3 lista i tu radnju ponavljamo po potrebi više puta.

U slučaju većih suša potrebno je i zalivanje sejanaca.

VAĐENJE KLASIRANJE I TRAPLJENJE SEJANACA

U semeništu odnegovane podloge, pošto potpuno odrvene, treba posle završetka vegetacije povaditi, isklasirati, prebrojati i utrapiti.

Vade se krajem oktobra i početkom novembra pošto je prvi mraz prekinuo vegetaciju i lišće počelo da opada. Ni u kom slučaju se ne sme početi sa vađenjem ukoliko listovi još vegetiraju, jer će se preko listova izgubiti mnogo vlage, što ća negativno uticati na prezimljavanje i primanje podloga narednog proleća.

Nakon vađenja sledi klasiranje i brojanje podloga. Klasiranje podloga treba vršiti prema standardu koji je prihvatila Privredna komora Jugoslavije i koja glasi:

Kao podloga za ruže kod gajenja na otvorenom prostoru mogu se upotrebiti samo jednogodišnji sejanci Rose Canine, Rose Corrilfolie „Laxa“, Rose Multiflore, i Rose Rubiginose, ta njihovi križanci, tipovi i sorte.

Podloga mora imati ravan i gladak vrat, dug barem dva cm, nadzemni deo odrezan najmanje 15 cm iznad korenovog vrata a koren barem 8 cm dug.

Podloge se sortiraju s obzirom na prečnik korenovog vrata i vezuju u snopove i etiketiraju na sledeći način:

3-4 mm - 100 kom. u snopu

4-6 mm - 100 kom u snopu

67




Kao što se vidi, sve podloge su podeljene u debljinske razrede, a odstupilo se od klasične podele na Extra, I. II. klasu i sl. što ima svog opravdanja, jer je takva podela bila samo imitacija nekih zapadnih normativa koji nisu bili prihvatljivi u našim zemljišnim i klimatskim uslovima.

Naime, s obzirom na naše klimatske prilike i veoma intenzivan porast biljaka posle rasađivanja, za nas su povoljnije slabije i tanje podloge nego što su opšte prihvaćeni strani normativi. Smatra se da su za najpogodnije podloge sa prečnikom od 3-4 mm u korenovom vratu pri jesenjoj sadnji, a podloge od 4-6 mm pri prolećnoj sadnji. Korišćenje podloga od 6-8 mm ima opravdanja u slučaju majskog očenja, s tim da se kultura privede do kraja u istoj godini.

Podloge debljine 6-8 i 8-12 mm mogu se koristitii kad se vrši zimsko klinasto kalemljenje iz ruke u proizvodnji sadnica za stakleničku proizvodnju. Prilikom klasiranja strogo se mora voditi računa da se eliminišu sve bolesne i oštećene biljke, zatim sve one sa deformisanim korenom i korenovim prahom.

Klasiranje je nužno jer u slučaju sađenja neklasiranih sejanaca dobiće se neujednačeno rastilo, što u priličnoj meri otežava ne samo kalemljenje već i njihovu negu i održavanje, a kasnije i odgajivanje sadnica.

Isklasirane, izbrojane povezane i orezane podloge moraju se do sađenja ili prodaje stručno utrapiti.

Najčešće se trape sejanci na otvorenom polju. U tu svrhu odabere se neko suvo i ocedno mesto, zazim se kopaju jarkovi širine 40 x 40 cm, u koje se gusto poređaju snopići sejanca. Na korenov sistem se nabaca vlažan pesak, zatim se jarkovi zatrpaju zemljom i pazi sa da samo gornja trećina snopa viri iz zemlje.

ŠTA SE TRAŽI OD DOBRE PODLOGE

Kvalitetna i masovna proizvodnja ruža ne može se ni zamisliti bez korišćenja odgovarajućih dobro odabranih podloga. Dok se značaj podloga u voćarstvu davno sagledao, neprekidno se vrše obimni istraživački radovi da bi se što bolje upoznali međusobni uticaji podloge i plemke, dotle se kod nas u proizvodnji ruža u tom pravcu skoro ništa nije uradilo, tako da

68


se za proizvodnju podloga još i danas koristi kao polazni materijal seme divlje ruže (Rosa canina), koje se bere sa grmova po našim šumama i šikarama. Svakako da su tako dobijeni sejanci veoma raznorodni, kako po kvalitetu i uzrastu, tako i po otpornosti prema bolestima i štetočinama, i da pružaju nesiguran polazni materijal za proizvodnju. U savremenoj praksi koriste se za razmnožavanje ruža različite vrste, sorte i tipovi podloga. Međutim, da bismo se mogli odlučiti koju podlogu da upotrebimo za razmnožavanje, moramo prethodno proučiti sve pozitivne i negativne osobine tih podloga.

Pokušaćemo da navedemo samo najvažnije pozitivne osobine koje mora jedna kvalitetna podloga da zadovolji:

1. Mora biti otporna na zimu i da dobro podnosi niske zimske temperature i do -300C.

2. Treba da je što otpornija na bolesti i štetočine. Kako ruže lako stradaju od pepelnice , rđe, čađave krastavosti i sl., usled kojih dolazi do opadanja listova, to dobra podloga mora pokazivati rezistentnost prema tim bolestima, jer je dokazano da je uspeh kalemljenja znatno slabiji kod podloga koje su bez lista i kod kojih se kora teško odljubljuje zbog poremećene cirkulacije sokova. Iz istih razloga se i procenat prijema okaca smanjuje.

3. Nadalje, dobra podloga mora da pokazuje povećanu otpornost na sušu ili veliku vlažnost

4. Mora da ima dobar i ujednačen porast u toku cele vegetacije. Time se stiču uslovi za kalemljenje u jednom širem vremenskom periodu, što je vrlo značajno za organizaciju rada u masovnoj proizvodnji.

5. Mora da je dugovečna, jer se zasadi ruža na javnim zelenim površinama ili kućnom vrtu podižu kao objekti trajnijeg karaktera.

6. Treba da postoji afinitet između podloge i nakalemljene plemke. Kako je kalemljenje veštačko spajanje podloge i plemke u novu biljku, ako kroz takvo spojno mesto nesmetano protiču sokovi u oba pravca, tj. ako podloga nesmetano snabdeva plemku mineralnim materijama i vodom, a plemka podlogu organskim materijama, i ako je spojno mesto bez guka, onda kažemo da je sinerginitet dobar. Međutim, ukoliko je kvalitet kalemljenja loš, porast sadnica slab ili neujednačenim izbojcima, zatim ako dolazi do pojave guka, sušenja plemke, lakog izvaljivanja biljaka – vetrolomnosti ili povećane osetljivosti prema

69


ekološkim činiocima i sl., govorimo o slabom afinitetu, odnosno nepodudarnosti podloge i plemke.

7. Izbojci i listovi treba da su bez trnja ili da su slabo trnoviti. Rad sa trnovitim podlogama smanjuje učinak, odbojno deluje na radnu snagu i znatno poskupljuje proizvodnju.

8. Treba da imaju dugačak i prav korenov vrat, da nije obrastao korenovim dlačicama i da je kora na korenovom vratu dovoljno debela i elastična kako bi se rad na kalemljenju mogao brzo obavljati. Podloge sa suviše debelom korom uguše tek umetnuta okca,a kod podloga sa tankom korom lakše dolazi do vetrolomnosti u kasnijem razvoju.

9. Treba da imaju snažan i dobro razgranat korenov sistem da bi se obezbedio što bolji prijem nakon rasađivanja. Mnoštvo tankih korenovih dlačica ili po koja dugačka i nerazgranata žila smatraju se nepovoljnom osobinom.

10. Ne treba da teraju korenove izbojke, tzv. divljake, nakon odrezivanja nadzemnog dela podloge. Neprekodno izbijanje divljaka iz korena i njihovo pravovremeno uklanjanje predstavlja veliki teret za rasadnik ili ljubitelja prilikom održavanja.

11.Treba da imaju sposobnost razmnožavanja, tj. da matična stabla obilno rađaju i donose seme sa velikim procentom klijavosti.

12.Treba da imaju pozitivan uticaj na plemku prilikom obrazovanja cvetnih pupoljaka, zatim na boju, trajnost cveta, kao i na broj cvetova i sl.

Od mnogih zahteva ni jedna podloga ne zadovoljava u potpunosti, tako da se slobodno može reći da idealna podloga ne postoji. Na koju će se podlogu odlučiti proizvođač zavisi od pravilnog sagledavanja i odmeravanja svih faktora koji mogu da utiču na izbor.

KALEMLJENJE RUŽA

Možemo reći da je kalemljenje ruža najznačajniji način razmnožavanja, pa ćemo o njemu nešto više reći. Teorijski, kalemljenje ruža kao i ostalih drvenastih biljaka može biti kalemljenje na zrelo i kalemljenje na zeleno. Kod ruža se skoro isključivo primenjuje kalemljenje na zeleno. Kalemljenje na zeleno može biti kalemljenje na spavajući pupoljak i kalemljenje na terajući pupoljak.

KALEMLJENJE (OČENJE) NA SPAVAJUĆI PUPOLJAK

70


Ovaj način razmnožavanja smatra se osnovnim načinom masovnog razmnožavanja ruža. Ono obuhvata u prvoj fazi rasađivanje sejanaca, a u drugoj fazi okuliranje.

Rasađivanje sejanca. Rasađivanje sejanca vrši se radi obezbeđenja dovoljnog prostora za razvoj, zatim radi pravilne ishrane i dobijanje što ujednačenijeg sadnog materijala.

Kao što smo rekli, podloge se mogu rasađivati i u jesen i u proleće. Znajući za izvesne prednosti jesenje sadnje, najtanju grupu, kao i onu od 3 do 4 mm treba posaditi odmah, tj., još u jesen. Podloge od 4 do 6 mm, kao i one još deblje, svakako valja saditi u proleće, kako bi se usled usporenog prolećnog kretanja postigla manja jačina od momenta okuliranja. Sađenje se vrši na razmaku od 60 cm između redova ukoliko se obavlja isključivo ručna obrada, tj. okopavanje motikom, i ako nam stoji malo zemljišta na raspolaganju. Razmak redova od 90 cm koristićemo za obradu zemljišta, špartanje uz pomoć zaprege, dok će razmak redova biti 1 m ako će se špartanje i friziranje vršiti raznim motokultivatorom. U svim slučajevima razmak biljaka u redu iznosi 18-20 cm. Jedino se ruže stablašice sade na razmak od 50 cm u redu.

Pri sađenju nadzemni deo će se prekrati na 3 pupoljka, a korenov sistem na širinu šake. Zatim se koren zamoči u kašu od kravlje balega i ilovače, pa se tek onda sadi. Najbrže i najlakše se sadi nožnim sadiljkama ako su u pitanju veće biljke, a u slučaju sadnje manjih biljaka odlično ća nam poslužiti ručna sadiljka. Saditi treba vrlo pažljivo, vodeći strogo računa da korenov vrat podloge bude za 3-4 cm iznad nivoa zemljišta. Ovo je vrlo važno, jer na taj način smanjujemo sebi mnogo truda za odgrtanje podloga nepodredno pred kalemljenje. Isto tako okulirana plemka bolje prezimi, te nam je procenat neprimljenih biljaka u proleće znatno manji.

Nakon sadnje podloge se blago nagrnu kako bi korenov vrat bio stalno pokriven zemljom i na taj način mu se sprečava odrvenjavanje kore, što je takođe preduslov za kvalitetno jesenje okuliranje.

Procent primanja okaca plemke u velikoj meri zavisi od bujnosti i zdravstvenog stanja podloge. Zato se u toku celog leta moramo brinuti da nam površina zasađena podlogama bude čista od korova, a zemljište špartano najmanje 4-5 puta.

71


Za uništavanje korova treba koristit GESATOP-50 u koncentratu prema fabričkom upustvu. Prskanje se vrši u rano proleće odmah nakon sadnje i zagrtanja. (Vidi opširnije „Zaštita ruža od bolesti i štetočina“.)

Zaštitu sejanca od biljnih bolesti i šteočina moramo takođe redovno primenjivati. Neuredno održavanje i od rđe ili pepelnice oslabljene biljke imaće znatno manji procenat primanja pri okuliranju. Međutim, iako je zaštita nužna desetak dana pred okuliranje ne treba biljke tretirati hemisjkim sredstvima, jer sumporni prah ili rastvor bakarnog kreča može za vreme kiše da okvasi ranu i pričini znatne štete.

Očenje ili okuliranje. Vreme očenja traje od jula do septembra, što zavisi od jačine podloge, količine okaca i njihove zrelosti, zatim vremenskih prilika, uvežbanosti kalemara itd. Kao najpogodnije vreme za početak kalemljenja na spavajući pupoljak smatra se sredina avgusta.

Za okuliranje su najbolje podloge debljine olovke, jer je kod tanjih podloga teško umetanje okca, dok deblje podloge teško odlupljuju koru, uguše okce ili sporo zarašćuju.

Prilikom uzimanja kalem-grana za okuliranje ćemo birati samo one izbojke koji se završavaju cvetom: kod čajevki će okce biti zrelo za okuliranje ako je cvet u precvetavanju, i kada se trn lako skida. Polianthe imaju zrele okce neposredno pre rascvetavanje, a kod puzavica i penjačica okca treba uzimati samo sa vršnih puzajućih izdanaka. Ako pažljivo zagledamo jedan izbojak zapazićemo da su okca u gornja dva lisna para potpuno zakržljala; to isto važi i za donju partiju izbojaka. Iz ovoga izlazi zaključak da se zrela okca nalaze od trećeg lista naniže u središnom delu izbojaka. Oblik zrelih okaca je okrugao i zdravog i jedrog izgleda. Slabo poterala okca ili okca sa vrhova možemo izuzetno upotrebiti – ukoliko se radi o kvalitetnim sortama pa ih želimo po svaku cenu razmnožiti.

Ako je potrebno, možemo sazrevanje okaca ubrzati. Odstranjivanje vrhova sa izbojaka ubrzava sazrevanje okca za oko 10 dana. Prihranjivanje matičnjaka 6-8 nedelja pre okuliranja sa 40-60 grama kalijumovog đubriva po 1m2 takođe ubrzava sazrevanje okaca i poboljšava im kvalitet.

Prilikom obrezivanja kalem-grana treba sa njih odstraniti listove i trnje, da bi se smanjilo nepotrebno isparavanje. Listove ćemo potpuno odrezati i ostaviti samo jedan santimetar dugačku lisnu peteljku, koja ima zadatak da štiti okce, a nakon okuliranja da nam pomogne da lakše utvrdimo rezutat našeg rada: kod uspešnog okuliranja lisna peteljka će na lak dodir

72


otpasti, a kod neuspeha ostaće čvrsto spojena sa okcem. Uklanjanje trnja kod dobro sazrelih grančica je lak posao jer se trnje samo odvaja; međutim, kod nedovoljno zrelih grana bolje je da ih oštrim nožem odrežemo, jer postoji mogućnost zacepljivanja nežne kore. Uklanjanje trnja vrši se neposredno pred kalemljenje.

Odrezivanje kalem – grančica treba sami da vršimo ili da to čine samo sigurna i pouzdana stručna lica. Slučajna greška daće nam mešane sorte i jedno nepoželjno šarenilo. Kalem – grančice najbolje je rezati u rano jutro, kad su jedre i pune sokova. Osim toga u toku rada odsečene grančice ne smeju stajati na suncu ili vetrovitom položaju. Ukoliko pripremamo veću količinu kalem – grančica ili smo zbog zastoja u okuliranju (kiša, blato, odsustvo) prinuđeni da ih čuvamo po nekoliko dana, moraćemo se sve preduzeti da se ne isuše. Radi toga moraju se upakovati u vlažnu krpu ili mahovinu, a zatim staviti u najlon vrećicu koju zatim treba držati na hladnom mestu. Pokrivanje vlažnim peskom je takođe dobro, ali tu ipak preti mogućnost isušivanja. Odsečene grančice se povezuju u snopove od po 25 komada i pažljivo etiketiraju. Grančice treba rezati samo po potrebi ili najviše jedan dan unapred.

Kalemari moraju takođe paziti na grančice i ne bi trebalo da nose više od 3 do 4 grančice zamotane u vlažnu krpu. Ne preporučuje se držanje kalem-grana u vodi, jer se prilikom okuliranja rez na podlozi može pokvasiti i inficirati, što će dovesti do slabijem rezultata rada.

Druga operacija je odgrtanje podloge. Korenov vrat se mora osloboditi zemlje i obrisati mekom mokrom krpom. Povređena i ogoljenja kora stradaće od raznih gljivičnih oboljenja, a i letnje sunce može naneti osetne štete. Zato ispred kalemara treba da bude najviše 10 odgrnutih podloga.

Samo okuliranje sastoji se od 3 operacije : uzimanje okaca, umetanje okaca i vezivanje.

Pri uzimanju okaca grančicu treba čvrsto držati u ruci da bismo oštrim kalemarskim nožem mogli brzo izvaditi okce. U tom cilju na 1 cm ispod okca plitko zarežemo koru i rezom naviše sa delom kore izvadimo okce. Rez mora biti plitak, da bi što manje zavatio drvo. Ostatke drveta uklonićemo pažljivim otkidanjem, a istovremeno proverićemo da se okce slučajno nije isčupalo. Uklanjanje drveta neophodno je zbog toga što taj deo ne srašćuje sa podlogom, te može biti izvor zaraze i uzrok otcepljivanja plemke.

73


Umetanje okca počinje sa pravljenjem T-reza na podlozi koje kalemar mora vršiti s najvećom paznjom: prvo zaseče na podlozi horizontalan rez do 1 cm dužine, a zatim i vertikalan rez nanaže. Posle toga nožem odvaja koru od drveta kako bi okce plemke moglo bez oštećenja da se umetne. Pravljenje t-reza moramo pažljivo izvoditi, jer nož ne sme da prodre u drveni deo podloge, pošto taj deo nema sposobnost zarašćivanja i regeneracije. Okce se umeće odozgo na dole i mora celom svojoj dužinom i širinom da nalegne na drveni deo podloge. Zatim sa 2 prsta namestimo preko okca koru podloge i pristupimo vezivanju, koje počinjemo odozdo nadole, pazeći da kod horizontalnog reza rafija ne sklizne u sam rez. Vezuje se cela površina reza osim okaca i lisne drške. Vezivanje okca vrše priučeni radnici koji u stopu prate kalemara - kako ne bi nepovezano bilo više od jednog struka. Za vezivanje se koristi vlažna rafija, ili gumica, a u poslenje vreme u poljoprivrednim apotekama mogu da se kupe i specijalne kopče za brzo prekrivanje kalemljenih mesta.

Radnik koji odgrće podloge treba i da ih zagrne. Najbolje je motikom nabaciti na okulirani deo sloj zemlje od 3-5 cm, koji mora biti dobro usitnjen, porozan i bez grudvi. Zagrtanje se vrši da bi eliminisalo spoljne uticaje – sunce, kišu, grad i drugo. Na kraju, zagrtanjem dajemo potrebnu hladovinu kako okca ne bi pre vremena proterala. Pri samom okuliranju treba ustrojiti matičnu knjigu i strikno sprovesti odgovarajuće etiketiranje.

Kasnija nega kalema sastoji se iz kontlore prijema okaca i popunjavanja, kao i normalnog zimskog zagrtanja.

Okulante pri lepom i toplom vremenu treba nakon 16-18 dana odgrnuti i kontrolisati prijem. Pri hladnijem i kišovitom vremenu kontrola prijema biće tek u trećoj nedelji. Ukoliko se lisna peteljka lako odvoji – okuliranje je uspelo. Kada smo se u to uverili, onda se rafija ili gumica prerežu, ali na suprotnoj strani od okca. Odgrtanjem zemlje jačamo okce, jer omogućavamo pristup svetla i sunca i na taj način ga pripremamo za uspešno prezimljavane. Ukoliko je primanje bilo slabo, vršimo popunjavanje, ali pazeći da budu iste sorte.

Radi kontrola kvaliteta našeg rada moramo znati da se smatra da je okuliranje uspešno ako imamo prijem od 96% . Ukoliko bi procenat neprimljenih biljaka bio veći od 4% znači da nešto nismo dobro uradili, pa se sve operacije moraju proanalizirati kako bi se pomenuta greška izbega kod narednih okuliranja.

74


Pre zimskih mrazeva treba izvršiti zagrtanje okulanata slojem rahle zemlje u debljini od 5-10 cm, da bi uspešno prezimili.

Slika 34- Kalemljenje ruza Slika 35 - Kalemarski nož

Lukovičasto – gomoljaste vrste

Tulipa sp. - Lala

Familija Liliaceae

Naziv i poreklo: Naziv roda potiče iz turske reči tulipant. Za cvećarstvo je značajna vrsta Tulipa gesneriana kao predak sada kultivisanih sorti. U Evropu je doneta 1559. godine.

Stanje proizvodnje: Proizvodnja lukovica lala je zbog visoke rentabilnosti veoma razvijena. Prosečna godišnja proizvodnja lukovica ustalila se na 8.000 do 10.000 ha. Najveći proizvođač lukovica je Holandija sa oko 4.000 do 6.000 ha proizvodne površine ili sa 1,5 milijardi lukovica godišnje.

75


Sortiment: Botanički, svi tulipani podeljeni su u 4 grupe koje se zatim dele na 23 klase. Ukupno je opisano oko 8.000 sorti, ali se broj novih sorti rapidno uvećava.

Primena: Tulipani su najmasovnije gajena vrsta lukovičastog cveća. Najviše se koriste za sadnju u vrtovima i na zelenim površinama, ali za dobijanje rezanog cveta u zimskim i ranim prolećnim mesecima.

Kao i kod drugih lukovičastih vrsta, vreme cvetanja zavisi od sorte, načina skladištenja lukovica, temperature u trapu i trajanja trapljenja, objekta gde se lukovice gaje, zatim od vlažnosti zemljišta, temperature vazduha i drugih činilaca.

Prema mestu i načinu kako se tulipani pospešuju ili gaje cvetanja, razlikujemo sledeće vidove gajenje:

- Pospešivanje u sanducima i saksijama,

- Pospešivanje u zagrevanim staklarama,

- Pospešivanje u zagrejanim plastenicima,

- Pospešivanje u nezagrejanim i pokretnim plastenicima.

Mogućnosti različitih načina pospešivanja kao i početak cvetanja najviše zavisi od pravilne pripreme i skladištenja lukovica predviđenih za pospešivanje. Holandski stučnjaci su još davno uočili da lukovice tulipana posle vađenja i za vreme skladištenja ne miruju već nastavljaju razvoj generativnih organa. Proučavajući tu pojavu zapazili su da cvetni izbojci lukovica prolaze sedam faza razvoja, pa se regulisanjem temperature u skladištu može uticati na brži razvoj generativnih organa i kvalitetnije cvetanje. U praksi se razvilo više načina dorade lukovica, zavisno od uslova skladištenja na raznim temperaturama, sa prvenstvenim ciljem da se ubrza cvetanje i skrati vreme proizvodnje.

Prema tome na tržištu razlikujemo:

-„normalne“ ili obične lukovice, koje su posle vađenja razvile sve začetke generativnih organa zaključno sa fazom G (VII) u normalnim skladišnim uslovima. Ove lukovice predviđene su za sadnju u gredicama, hladnim lejama ili za kasno pospešivanje. Čuvaju se do sadnje u skladištu na temperaturi od 170C.

76


- „hlađene“ ili „9oC lukovice“ posle vađenja i za vreme dorade i skladištenja održavaju se na temperaturi koja omogućava ubrzanu diferencijaciju začetaka generativnih organa u samoj lukovici. Sredinom septembra tako tretirane lukovice spremne su za sadnju i pospešivanje, a početak cvetanja može se očekivati oko sredine januara. U cenovnicima se ove lukovice posebno iskazuju i nazivaju se „hlađene“ ili „90C lukovice“. Sade se, po pravilu, odmah nakon preuzimanja, a ako to nije moguće obavezno se moraju držati do momenta sadnje na temperaturi od 90C.

-„Coronado“ ili „50C tulipani“ koriste se za najranije pospešivanje i za pospešivanje za određene rokove. Suština je u tome što se neposredno pred isporuku lukovice drže u skladištu na temperaturi od 50C u trajanju od 9 do 14 nedelja. Ovako tretirane mogu odmah posle sadnje da se pospešuju, bez prethodnog ožiljvavnja i trapljenja. Po preuzimanju treba odmah da se sade ili se čuvaju do sadnje na konstantnoj temperaturi od 50C.

P ospešivanje u sanducima i saksijama

Lukovice zasađene u sanducima služe za dobijanje rezanog cveta u zimskim i prolećnim mesecima. U zavisnosti od kvaliteta lukovica i vremena sadnje, cvetanje može da se programira za period od januara do aprila. Odabrane sorte treba da su snažnog rasta sa cvetovima na dugačkim drškama, kao što su sorte iz klasa Mendel, Triumph, Darwin i Darwin Hybrid. Najvredniji predstavnici ovih klasa su sorte Bellona, Pink Trophy, Attila, Bing Crosby, Don Quichotte, Kees Nelis, Lustige Witwe, Mirjoran, Paul Richter, Pax, Peerless Pink, Prominence, Gander, Apeldoorn, Diplomate, Golden Apeldoorn, Gudoshnik, Oxford, Parade i druge.

Lukovice pospešivane u saksijama realizuju se kao saksijsko cveće, a u tu svrhu koriste se uglavnom niskorastuće sorte iz klase jednostavnih i ranocvetajućih, zatim duplih ranocvetajućih i iz klase Triumph i Darwin Hybrid. Rano gajene sorte su: Brilliant Star, Elektra, Monte Carlo, Oranje Nassau, Bellona, Keizerskroon, Bing Crossby, Kees Nelis, Lustige Witwe, Mirjoran, Paul Richter, Peerless Pink, Prominence, Robinea i druge.

Sanduci za sadnju standardnih su dimenzija (35x45x8 cm). Dno sanduka treba da je od žice ili da je izbušeno radi odvoda viška vode od zalivanja. Ranije upotrebljavane sanduke pre ponovne upotrebe treba dobro oprati i dezinfikovati.

Zemljišni supstrat u koji se sade lukovice mora biti sterilan, bez uzročnika gljivičnih oboljenja ili štetnih insekata. Ukoliko se koristi vrtlarska zemlja, ona

77


mora da bude prethodno dezinfikovana pomoću pare ili hemijski (methylbromid). Važno je da supstrat ima dobar vodni i vazdušni režim i optimalnu pH vrednost (6 do 6,5).

Vreme sadnje lukovica u sanduke proteže se od kraja septembra do kraja novembra, sa planiranim cvetanjem od sredine januara do aprila. Za rano cvetanje sade se „hlađene“ lukovice, a za kasnije sade se normalne lukovice.

Gust ina sadnje zavisi od veličine lukovice. U jedan sanduk dimenzija 35x45x8 cm sadi se:

50-55 komada lukovica obima 12/+ cm

55-62 komada lukovica obima 11/12 cm

62-70 komada lukovica obima 10/11 cm.

Trap ljenje lukovica . Nakon sadnje, sanduci i saksije se trape napolju ili se smeštaju u specijalne hladnjače ili komore za ožiljavanje. Za trapljenje sa najčešće koriste duboke leje. U leje trapa, sanduci i saksije se slažu jedni pored drugih, ali odvojeno po sortama i po redosledu vađenja za pospešivanje. Zatim sledi obilno zalivanje i prekrivanje sanduka i vrhova lukovica 2-3 cm debelim slojem peska, da bi se preko toga cela površina pokrila 20 do 30 cm debelim slojem zemlje. Sloj peska treba da štiti vrhove lukovica u trapu i u fazi porasta od mehaničkih oštećivanja. Da bi se sprečilo promrzavanje zemljišta i obezbedilo ravnomerno održavanje neophodne temperature u trapu, cela površina pokriva se slamom u sloju od 20 do 30 cm debljine.

Sortiment pogodan za pospešivanje u sanducima i saksijama veoma je velik. Kod izbora sorti korisno je posavetovati se sa isporučiocem lukovica.

Temperatura u trapu i ožilištu. Za postizanje dobrih rezultata u pospešivanju, osnovni je preduslov da su se lukovice pre početka pospešivanja dobro užilile i da je cvetna drška počela da se izdužuje, kao i da su uspešno prošle period jarovizacije. Ove faze optimalno se postižu pri temperaturi u trapu ili ožilištu od 7 do 9oC u trajanju od 16 do 18 nedelja. Kako su u vreme trapljenja od kraja septembra do kraja novembra moguće velike temperaturne oscilacije u spoljnoj sredini, pri višoj temperaturi trap treba rahladiti zalivanjem ili šatiranjem, a pri nižim teperaturama trap pokriti slamom ili asurama. Više temperature odlažu ne samo cvetanje, već negativno utiču i na kvalitet cveta, naričito ako traju duže od dve nedelje. Eventualne temperature niže

78


od 9oC poboljšavaju kvalitet cveta, ali istovremeno pomeraju početak cvetanja, dok pri temperaturi od 0oC do 2oC prestaje svaka aktivnost korena.

Vreme unošenja lukovica iz trapa na pospešivanje u plastenik određuje se na osnovu vizuelnog pregleda lukovica i lične procene o fazi postignutog razvoja cveta, cvetnog stabla i stepena ukorenjivanja. Smatra se da su vađenje iz trapa, unošenje lukovica u objekat i početak pospešivanja dozvoljeni tek pošto se korenov sistem dobro razvio, i kada je cvetni pupoljak izbio iz lukovice i dostigao 5-6 cm dužine. U povoljnim uslovima to se postiže za 14 do 16 nedelja.

Pospešvanje počinje unošenjem saksija ili sanduka u staklaru ili plastenik. Za pospešivanje može da se koristi svaki objekat u kome potrebna temperatura može da se održava. Nakon unošenja lukovice se zamračuju pokrivanjem proizvodnih površina crnom folijom. Zamračivanje traje 5 do 10 dana. Na taj način se u uslovima visoke temperature i vlažnosti vazduha, a odsustva svetlosti, ubrzavaju rast i izduživanje cvetnog izbojka. Druga mogućnost zamračivanja je da se uneti sanduci ili saksije slažu pod parapet i drže 10 dana.

Teperatura za pospešivanje je između 18 i 200C i ona se postepeno ostvaruje, povećavanjem za 2-30C dnevno. Otprilike za 8 do 10 dana cvetne drške porastu 13 do 15 cm i to je momenat kad lukovice treba otkriti, odnosno izvaditi iz komore i izložiti ih svetlosti. Da bi biljke što bolje očvrsle, a boja cveta postala intenzivnija, lukovice u poslednjoj fazi razvoja, sve do realizacije , treba držati na teperaturi od 14 do 150C. U fazi cvetanja, čestim provetravanjem treba obezbediti odvođenje ustajalog i vlažnog vazduha, kako bi se izbegla mogućnost pojave sive truleži i flekavosti cveta (Botrytis).

Pospešivanje u zagrejanim staklarama

Pospešivanje „50C tulupana“

U cilju ravnomernog dobijanja rezanog cveta u partijama od Nove godine do sredine marta, za sadnju se koriste tvz. „50C tulipani“. To su lukovice koje su od 9 do 12 nedelja pre sađenja a nekad i duže bile u hladnjači na temperaturi od 5oC. Posebna vrednost tih lukovica je što odmah posle sadnje poteraju i donose cvet za oko 50 dana.

Za sadnju se koriste lukovice obima 12/+ cm (i više) i na 1 m2 neto površine sadi se 200 do 250 lukovica, što zavisi od osobina i bujnosti pojedine sorte.

79


Sade se u leje širine 1 m, a dubina zavisi od vrste zemljišta. Na teškim zemljištima sadi se plitko, jedva na 1 cm zemljišnog sloja prekriva vrh lukovice, dok se u lakim i peskovitim zemljištima sadi nešto dublje. Kako se korenov sistem „5oC tulipana“ razvija veoma brzo, važno je da zemljište bude dobro obrađeno i usitnjeno. Ne preporužuje se utiskivanje lukovica u zemlju, jer to dovodi do sabijanja zemljišta, kao i do oštećivanja veoma osetljivog korenovog venca. Najbolje je saditi uz pomoć vrtlarske kašike, čak i ako to malo usporava radove.

Prilikom sadnje sa donjeg dela lukovice treba odstraniti (u delu korenovog venca) tvrdu zaštitnu opnu lukovice, jer se time omogućava brz i ravnomeran razvoj korenovih žila.

Nakon sadnje, leja se prekriva tankim slojem treseta ili peska, čime se sprečava sabijanje zemljišta, stvaranje pokorice ili spiranja prilikom zalivanja.

Za uspeh proizvodnje presudno je da u prvoj i drugoj nedelji popešivivanja temperatura zemljišta bude konstantno 10 i 120C, a temperatura vazduha samo koji stepen viša. Ukoliko su temperature u tom periodu više, može da dođe do pojave truleži korena lukovice (Pythium) dok se pri nižim temperaturama usporava rast i produžuje vreme pospešivanja. Od druge nedelje, pa sve do kraja pospešivanja temperatura zemljišta održava se na 16oC, a vazduha koji stepen više. Za lukovice koje se pospešuju kasnije, temperatura zemljišta treba da je u prve dve nedelje oko 10-110C, a kasnije, do kraja oko 130C, a temperatura vazduha oko 150C.

Pospešivanje u zagrevanim plastenicima

Ovo pospešivanje nije tako intezivno kao prethodno. Primenjuje se za podmirenje potreba za rezanim cvetovima tulipana od kraja januara do aprila.

Objekti za proizvodnju su plastenici srednjeg raspona sa mogućnošću zagrevanja sistemom radijatora ili vrućim vazduhom, pomoću termogena.

Kao sadni materijal koristi se 90C „hlađeni tulipan“ ili obične nehlađene lukovice. Uglavnom se sade sorte iz klase Mendel, Triumph, Darwin, Darwin Hybrid i Papagaj tulipani.

Sadi se od oktobra do sredine novembra. Treba težiti da se lukovice sade u leje odmah nakon prispeća, po mogućnosti pri temperaturi zemljišta ozmeđu 7 i 9oC.

80


Lukovice sa sade u leje širine 1m, u redove koji stoje popreko u odnosu na dužinu leje. Razmak reda od reda je 8-12 cm, a razmak između lukovica u redu 5 do 8 cm. Na 1m2 neto površine sadi se sledeći broj lukovica:

125-150 kom. 12/+ cm obima,

150-200 kom. 11/12 cm obima,

200-250 kom. 10/11 cm obima.

Dubina sadnje je oko 4-5 cm. Posle sadnje leje se obilno zaliju i prekriju sa 5-6 cm treseta. Veoma je važno održavanje konstantne temperature zemljišta na 9oC u trajanju od 12 do 16 nedelja. I ovde važi pravilo da se sa pospešivanjem može otpočeti tek kad su se lukovice dobro ožilile. Nakon ožiljavanja i pojave izbojaka, temperatura zemljišta se povećava na 11-12oC, a vazduha na 13-14oC. Ova temperatura se održava do pojave cvetanja. Cvetanje nastupa nakon 4 do 6 nedelja, u zavisnosti od osobina sorte i veličine lukovice.

Od radova nege treba napomenuti uredno zalivanje, a naročito provetravanje plastenika. U vreme sunčanih dana ono mora biti intenzivno, jer će se samo tako održati neophodna temperatura u staklari i time sprečiti izduživanje biljaka i pojava sive plesni cveta (Botrytis).

P ospešivanje u nezgrevanim i pokretnim plastenicima

Ovim načinom gajenja rezanog cveta postiže se za nekoliko nedelja ranije cvetanje u odnosu na klasičnu sadnju. Suština pospešivanja je da se preko leja na otvorenim površinama zasađenim lukovicama u jesen, najranije u proleće postavi plastična folija. Cilj pokrivanja je da se u toku dana, za vreme sunčanog vremena, u plasteniku stvorena povišena temperatura sačuva i utroši u toku hladnije noći, tako da se pod folijom stvoreni povoljniji uslovi iskoriste za razvoj i ranije cvetanje.

Lukovice se sade u jesen u leje široke 1m. Sadi se popreko u odnosu na pravac leje. Razmak između redova treba da bude 12-15 cm, a razmak između lukovica u redu zavisi od veličine lukovice i osobine sorte.

U proseku, na 1m2 neto površine, sadi se:

100-125 kom. obima 12/+ cm,

125-150 kom. obima 11/12 cm,

150-200 kom. obima 10/11 cm.

81


Dubina sadnje je nešto veća, pa zemljišni sloj koji prekriva lukovice mora biti 6-7 cm. Sa te dubine lukovice će u rano proleće blagovremeno poterati, a u toku zime i proleća biće dovoljno zaštićene od naglih kolebanja temperature.

Vreme sadnje treba tako podesiti da se zasađene lukovice do zimskih hladnoća dobro ukorene. Taj proces na otvorenim gredicama traje 4-5 nedelja. Optimalni rok sadnje je između 10. i 20. oktobra. Posle sadnje, a pre zamrzavanja zemljišta, leje se obavezno prekrivaju zaštitnim slojem od 6-8 cm treseta ili slame koji lukovice štiti od izmrzavanja, a smanjuje i dnevne oscilacije temperature zemljišta.

Krajem januara ili početkom februara proizvodne površine prekrivaju se plastenicima, koji po svojoj konstrukciji mogu biti stacionarni ili pokretni. Istovremeno se pažljivo odstranjuje zaštitni prekrivač od slame ili treseta, kako bi nadzemni delovi brže i nesmetano poterali. Nakon nicanja zemljište treba pažljivo okopati, a korov se kasnije uklanja kopanjem.

Dalja nega sastoji se u povremenom zalivanju i zaštiti od bolesti i štetočlina. Kako se plastenici pod uticajem sunčevih zraka lako pregrejavaju, naročitu pažnju trba obratiti neprekidnom provetravanju i održavanju temperature od oko 15-16oC, tim pre što su cvetovi tulipana pri proizvodnji pod folijom naročito podložni oboljevanju od sive plesni cveta Botrytis, koja se u uslovima visoke tperature i vlažnosti vazduha brzo razvija, izazivajući flekavost lista i cveta u vidu sitnih belih, vodenastih pega, koje u kasnijoj fazi poprime mrku boju.

Hyacinthus orientalis - zumbul

Familija: Liliaceae

Naziv: Prema Hyakinthos, potiče od imena lepog mladića iz grčke mitologije.

82


Postojbina: U području Sredozemnog mora i Male Azije rasprosreanjeno je oko 30 do 40 vrsta, od kojih se gaji samo mali broj.

H. orientalnis raste u Srbiji i naša je najznačajnija vrsta koja je poslužila kao materijal za dobijanje svih danas gajenih krupnocrvetnih zumbula.

Gajenje zumbula u Evropi datira iz 1543. Godine (u botaničkoj bašti u Padovi).

Najveći proizvođač zumbula je Holandija sa proizvodnjom lukovica na 800-1000 ha površine.

Primena: Zumbuli se koriste za slobodnu sadnju na zelenim površinama, ili se pospešuju u zimskim i prolećnim mesecima.

Sade se u gredice kao čista kultura, ali u kombinaciji sa drugim vrstama cveća.

Zumbuli ipak imaju najveći značaj kao cveće čije se cvetanje lako podešava u zimskim i ranim prolećnim mesecima.

Uspeh pospešivanja ne zavisi samo od obezbeđenja dobrih uslova za rast biljaka (plastenik, temperatura trapa, vlaga i sl.) već i od priprema koje se moraju obaviti pre početka pospešivanja.

Prihvatanje lukovica: Odmah po prispeću sve kutije ili vreće sa lukovicama treba otvoriti i lukovice presložiti u gajbe u jednom sloju, a zatim ih smestiti u suvu i zamračenu prostoriju u kojoj je konstantan temperatura 9 do 12oC. Ako se ostave u kutijama doći će do znojenja lukovica, a ubrzo i do pojave plesni ili truljenja.

Zdravstvena kontrola lukovica je veoma važna naročito za vreme manipulacije i sadnje, kada se odstranjuju sve mehanički oštećene i natrule (meke) lukovice.

Sade se odmah posle dezinfekcije i dezinsekcije u laku peskovitu listovku sa nešto treseta, ali odgovaraju i ostali supstrati.

Kako su već razvijeni svi delovi cveta koji se do punog razvoja hrane iz rezerve hranljivih materija nagomilanih u lukovici, prilikom popešivanja treba voditi računa samo o održavanju neophodne vlažnosti zemljišta i temperature (za pojedine načine pospešivanja).

Sadi se u saksije prečnika 9-10 cm. Prvenstveno treba koristiti već upotrebljavane glinene saksije, a ako se lukovice sade u nove glinene saksije, treba ih pre sadnje držati 24 časa potopljene u vodi. Ako se koriste plastične

83


saksije zalivanje u toku pospešivanja mora biti umerenije, jer su plastične saksije nepropustljive za vodu, pa se zemljište lako raskvasi i zakiseli. Sadi se tako duboko da vrh lukovice bude u nivou oboda saksije. Zato saksiju ne treba puniti do vrha zemljom, već se ostavlja da vrh lukovice viri iz zemlje oko 2-3 cm.

Posle sadnje smeštaju se u trap za koji odlično mogu da posluže hladne leje. U trapu se saksije slažu jedna pored druge, odvojeno po sortama i zavisno od redosleda vađenja prilikom pospešivanja. Sledi obilno zalivanje i prekrivanje saksija i vrhova lukovica sa 2-3 cm peska, da bi se na kraju cela površina pokrila 20-30 cm debelim slojem zemlje.

U trapu biljke treba da se ožile i da ostanu sve do početka pospešivanja. Za ožiljavanje zumbula optimalna je temperatura od 9oC, koju treba održavati po svaku cenu nezavisno od promena spoljne temperature. To se najbolje postiže šatiranjem i provetravanjem.

Zumbuli se mogu ožiljavati i u prostorijama za ožiljavanje koje imaju niz prednosti nad klasičnim trapovima.

Lukovice se unose tek kada su potpuno razvile korenov sistem i svojim dugačkim i belim žilama gusto protkale busen saksije, a kada su izbojci narasli 5 do 8 cm. Ožiljavanje zumbula traje oko 10 nedelja, što se svakako mora imati u vidu prilikom planiranja vremena cvetanja. Isto tako pri planiranju vremena cvetanja treba voditi računa da ranije zasađene lukovice počinju ranije sa cvetanjem, kao i da postoje rane i kasne sorte, tj. sorta sa kraćom i sorte sa dužom vegetacijaom.

U praksi obično imamo dva termina za koje se zumbuli masovno pospešuju, a to su Nova godina i 8 mart, dok je u ostalim periodima interesovanje ograničeno.

Najranije pospešivanje sa cvetanjem krajem decembra i početkom januara.

Za ovu proizvodnju treba koristiti „preparirane“ lukovice koje su u skladištu bile podvrgnute procesu jarovizacije. Obim lukovica treba da je 18/19 ili 17/18 cm. Treba izabrati samo one sorte koje podnose tako rano pospešivanje. Ove lukovice se sade krajem septembra.

Nakon unošenja lukovica iz trapa u objekat za pospešivanje treba ih obilno zaliti i očistiti izbojke od peska. Zatim se smeštaju u zamračenu prostoriju gde je temperatura 18oC (u prva dva dana). Zatim se temperatura povećava

84


na 23-240C kako bi se cvetne drške što brže razvile i izdužile. Posle 7 do 8 dana zamračivanja cvetne drške biće dovoljno dugačke, pa se biljke mogu izneti na svetlost. Nekoliko dana kasnije, pošto se ukaže boja cveta, temperatura se snižava na 15 do 170C kako bi biljke očvrsle i bile spremne za prodaju.

Za sve vrste pospešivanja treba uredno zalivati i to samo zemlju u saksiji (svako kvašenje ili rošenje cveta je štetno).

Pospešivanje, računajući od unošenja u plastenik do rascvetavanja, u zavisnosti od osobine sorte, traje između 14 i 20 dana.

„Preparirane“ lukovice ne treba pospešivati posle januara.

Rano pospešivanje sa cvetanjem krajem januara i početkom februara

Za sadnju se koriste poslednje partije „prepariranih“ lukovica kao i rane sorte neprepariranih. Njihov obim ne sme da bude manji od 17/18 cm. Vreme sadnje je početkom oktobra. Trapljenje i održavanje u trapu do potpunog ožiljavanja već su opisani. Nakon unošenja korisno je pospešivati lukovice u mraku, što se postiže pokrivanjem crnom folijom. Zamračivanje traje 7 do 9 dana.

Sadnjom neprepariranih lukovica i u kasnijim terminima dobiće se bolji kvalitet, ali temperatura za pospešivanje treba da je što niža, ne viša od 200C. Ostali radovi nege već su opisani.

Pospešivanje za 8. mart

To je posebna kategorija pospešivanja, koja je kod nas tržišno značajna zbog proslave Dana žena. Opisati tehnologiju proizvodnje tj. pospešivanja za taj termin vrlo je teško, jer je reč o pospešivanju u godišnje doba kada spoljni vremenski uslovi već uveliko utiču na buđenje i početak vegetacije, a postoje i velike oscilacije temperatura iz godine u godine, bilo da je to kasna zima sa niskim temperaturama ili rano proleće sa sunčanim i toplim danima. Pored toga, velike oscilacije temperature u toku dana i noći još više otežavaju posao. Zbog toga bi se moglo reći da se pospešivanje lukovica za 8. mart sastoji pre u kontroli i usklađivanju svih faktora koji utiču na cvetanje ( temperatura u trapu i plasteniku, vlaga, svetlost, sunce i sl.) nego u posebnoj tehnologiji sa strogo propisanim režimom.

Za ovaj termin cvetanja koriste se obične nepreparirane lukovice obima 17/18 cm. Sadnju treba pomeriti na 20-25. oktobar, a da bi se do tog roka

85


lukovice sačuvale, treba se strogo pridržavati upustava datih u poglavlju o prihvatanju lukovica. Održavanje niske temperature u trapu u rano proleće posebno je važno, jer su u to vreme lukovice već sklone da poteraju. Vreme unošenja određeno je razvojem listova i cvetnog izbojka, i tu ne sme doći do odlaganja ukoliko je taj razvoj postignut, jer bi se svako dalje zadržavanje u trapu štetno odrazilo na kvalitet. Zamračivanje lukovica zbog pospešivanja rasta cvetnog izbojka potrebno je samo u slučajevima kada postoji izvesno zaostajanje u porastu. Temperatura za pospešivanje je 18-20oC. U slučaju da su se biljke razvile pre vremena, snižavanjem temperature na 12-15oC može sa za nekoliko dana usporiti cvetanje.

Kod nas se u prodavnicama prodaju potpuno rascvetani zumbuli, što nije slučaj u drugim zemljama koje imaju dužu tradiciju u gajenju cveća. Mnogo je bolje saksije kupovati u fazi kada se prvi donji cvet otvorio ili se samo pokazala boja cveta. Jasno, ovo se ne odnosi na cveće koje se poklanja 8. marta, jer ono mora biti rascvetano i u svojoj punoj lepoti.

Prednost kupovine zumbula u fazi pupoljka je višestruka:

- Kupac duže uživa u biljci, jer može da posmatra sve faze njenog rascvetavanja;

- Održavanje takvih biljaka je lakše, a njihova trajnost veća;

- Proizvođaču je omogućeno lakše transportovanje biljaka i realizacija takvih biljaka je duža i sigurnija.

Gladiolus / GLADIOLA

Familija Iridacede

86


Naziv - Ime roda potiče od latinske reči gladius - mač, ili gladiolus-mali mač, zbog lista čiji je oblik nalik na maču

Postojbina-Rod gladiola obuhvata preko 250 divljih vrsta. Sve su prirodno rasprostranjene u Evropi, Africi i Aziji.

Značaj i primena- Od svog lukovičastog i gomoljastog cveća, gladiole su cvetne vrste najviše gajene radi dobijanja rezanog cveta. Dobro programiranom proizvodnjom u stakleničko-plasteničkim uslovima, cvetovi se mogu obezbediti od aprila do jula, zatim ponovo u jesen i zimu, od septembra do decembra. Ako se gaje u prirodnim uslovima, cvetaju od sredine juna do sredine septembra. Sadnja gladiola na zelenim površinama uglavnom je ograničena. Cvetanje je kratko i jednokratno, a cvetna drška se mora odmah ukloniti zbog boljeg izgleda biljaka nakon precvetavanja, što predstavlja dodatni rad i trošak. U celini, gredice pod gladiolama ne deluju dovoljno atraktivno, a to je neophodno za zelene površine. I pored tih mana, ipak se gaji u gotovo svakom vrtu ili bašti.

Sortiment-Sortiment je veoma bogat i obuhvata oko 3.000 sorti. Međutim, u velikoserijskoj proizvodnji gomolja gaji se svega oko 40 sorti. Kod nas su omiljene snažno rastuće krupnocvetne gladiole sa dugačkom drškom.

Za dobru prođu rezanog cveta na tržištu važan je odnos boja. Iskustvo govori da preko polovine od ponuđenog asortimana čine sorte narandžaste, crvene i bordo boje, jednu četvrtinu cvetovi roze boje, a ostatak sortimenta su cvetovi bele i žute boje.

87


Proizvodnja gomolja

Gladiole se razmnožavaju setvom semena i sadnjom tzv. „pilića“ – podmlatka. Setvom semena dobija se neujednačen sastav i on nema nikakvu praktičnu primenu. Ovu metodu koriste samo selekcionari za svoja ukrštanja kod dobijanja novih sorti.

Gladiole se najbolje i na najbrži način razmnožavaju sadnjom „pilića“. Pilići ili podmladak se razvijaju na donjim partijama odraslih lukovica.

U proseku se može računati na 15-20 „pilića“ po lukovici. Ovaj proces uzgoja lukovica od „pilića“ do komercijalnih dimenzija 14/+, 12/14, 10/12 i 8/10 traje 2 godine.

Da bi se proizvodnja lukovica mogla svake godine održavati na istoj površini i u istom obimu, sa „pilićima“ mora biti zasađeno bar 30% ukupne površine.

Odmah nakon vađenja „pilići“ se sakupljaju ili skidaju sa izvađenih i prosušenih matičnih gomolja. Zatim se klasiraju u tri frakcije. Na osnovu tih frakcija i ukupne proizvedene mase, određuje se gustina setve i vrši planiranje proizvodnje.

Mora se paziti da se za vreme skladištenja podmladak ne isuši, što se može postići održavanjem temperature u skladištu na oko 5 do 10oC. Međutim 3-4 nedelje pre sadnje temperatura se povećava na 20oC. Pošto su „pilići“ obloženi tvrdom ljuskom mrke boje, koja teško omekšava i sprečava klijanje,

88


te ih je potrebno pre sadnje držati bar 2 x 24 časa u mlakoj vodi. Neposredno pre sadnje potrebno je izvršiti još i dezinfekciju lukovica, potapanjem lukovica u 2% rastvor Benlatea i 0,2% rastvor fosferna.

Lukovice se sade u redovima ručno ili mašinski. U oba slučaja razmak iznosi oko 30 cm. Mlade lukovice se sade veoma gusto. Dubina sadnje je 3-5 cm. Na ovaj način poseje se po 1 ha od 500-600 kg „pilića“.

Lukovice iz predhodne godine, koje nisu dostigle komercijalne dimenzije, sade se na sledećim razmacima:

2-4 cm obima na 4 cm ili 610 000 komada pa 1ha

4-6 cm obima na 5 cm ili 520 000 komada pa 1ha

6-8 cm obima na 6 cm ili 460 000 komada pa 1ha.

Dubina sadnje je 8-10 cm.

Vreme sadnje za „piliće“ je od početka marta. Odnosno setvu možemo započeti čim se zemljište zagrejalo na 5 - 9oC. Lukovice ostalih dimenzija sejemo nešto kasnije, početkom aprila, kada je temperatura zemljišta oko 15oC.

Zemljište : Gladiole dobro rastu na svim zemljištima. Ipak najbolji rezultati dobijaju se na peskušama i lakim glinovitim zemljištima, koja su dobro obezbeđena humusom. Teško ocedita vlažna zemljišta su nepogda za proizvodnju lukovica. Vole slabo kisela i neutralna zemljišta.

Površine predviđene za gladiole đubre se sagorelim stajnjakom u godini pre sadnje. Pre unošenja mineralnih đubriva korisno je izvršiti agrohemijsku analizu zemljišta. U nedostatku te analize unosi se u zemljište pre sadnje prema holandskom iskustvu 700 kg mešanog đubriva sa odnosom NPK 12:10:18, a prihranjuje se amonium sulfatom ili kanom u dva navrata, i to 6 nedelja posle sadnje i 9-12 nedelja posle sadnje, tj.neposredno pred cvetanje. Kod svakog prihranjivanja unosi se po 200 kg đubriva po ha. Osnovna obrada zemljišta za gladiole mora se izvršiti još u jesen. U proleće se pre setve vrši dezinfekcija i dezinsekcija, a zatim se unište korovi, a zemljište razrahli i izdrlja.

Da bi se sprečilo razvijanje korova u toku cele godine, na 10 dana pre sadnje zemljište treba tretirati Treflanom, dok se Afalon ili Agelon koriste 7-8 dana posle sadnje, a svakako pre nicanja lukovica.

89


Nega: Obuhvata veoma važne poslove u okviru uzgoja lukovica. Sa rahlanjem otpočinjemo kad niknu biljke i delovanje herbicida prestane. U toku vegetacije tu radnju treba još 2-3 puta ponoviti. Vrlo je važno da se odmah posle nicanja otpočne sa uklanjanjem bolesnih, požutelih i svih ostalih biljaka koje ne pokazuju normalan razvoj. Blagovremenim uklanjanjem tih biljaka sprečava se pojava bolesti na većim površinama, zatim zdravstveno stanje u jesen izvađenih lukovica biće besprekorno, a time se kasnije ubrzavaju radovi na čišćenju i klasiranju lukovica. Svi ti odstranjeni biljni delovi moraju se odmah spaliti ili zakopati. Ovu radnju treba veoma savesno i neprekidno sprovoditi sve od vađenja. Od bolesti i štetočina gladiole će se zaštiti ako se od juna meseca svakih 14 dana, ukupno 7-9 puta, preventivno prskaju organskim fungicidima Zineb, Orthocid uz dodatak Ultracida, Fosfreina, Sevina i sl.

Istovremeno sa uklanjanjem bolesnih biljaka obavlja se i selekcija lukovica na sortnu čistoću, a to znači da se posle pojave cvetova iz proizvodne površine uklanjaju sve primešane i nepoželjne sorte tako što se biljke čupaju zajedno sa lukovicama. Odmah zatim na čitavoj proizvodnoj površini treba izvršiti zalamanje svih cvetova, jer se time pospešuje rast i poboljšava kvalitet lukovica, te se cvetanje u narednoj godini biti nešto ranije, a cvetovi krupniji.

Vlaga koja se nalazi u zemljištu kao i povremene padavine u toku leta nisu dovoljne za dobar i snažan rast lukovica. Dodatno zalivanje veštačkom kišom ili natapanjem je neophodno. Zaliti treba u zavisnosti od padavina 3 do 5 puta sa po 25 do 30 mm taloga.

Vađenje: Lukovice se vade čim korenove žilice počnu da odumiru, te gube svoju belu boju i postaju mrke. Istovremeno i „pilići“ počinju da tamne. U to vreme, međutim, lisna masa je još snažno zelena. Ali to ne treba da nas zavara. Sa vađenjem treba ipak početi. Ovi radovi počinju oko 25. Septembra. Valja znati da rane sorte brže sazrevaju i vađenje od njih treba početi. Ukoliko se zakasni sa vađenjem broj obolelih lukovica se naglo povećava, listovi se lako kidaju i počinje da se osipa. Na manjim parcelama se vadi ručno. Posle vađenja sa lukovica se odstarnjuje lisna masa. Najbolje je ako se stablo i lisna masa prelome pri vrhu lukovice. Nikako ne treba čupati listove iz lukovice. Ukoliliko stablo režemo, ostavićemo jedan mali deo oko 1cm dužine iznad lukovice.

Skladišćenje: Izvađene lukovice se odmah smeštaju u skladišta radi sušenja, čišćenja, klasiranja, brojanja i konačnog skladištenja do momenta upotrebe. Pojedine faze ovog procesa su veoma važne i bitno utiču na proizvodne rezultate.

90


Smeštaj treba da usledi odmah posle vađenja. Treba koristiti zatvorenu prostoriju koja se dobro provetrava pomoću ventilatora velikog učinka, jer je neophodno da se cela zapremina vazduha u skladištu zameni svakog sata barem 20 puta. Vlažnost vazduha treba da se kreće oko 70 do 80%, a temperatura vazuha od 28 do 32oC. Posebno se mora naglasiti da, ako se ne obezbede gornji uslovi, cela godišnja proizvodnja može da strada od Fusariuma za nekoliko dana.

Posle 8 dana sušenja na temperaturi od 28 do 32oC lukovice su spremne za čišćenje.

Prilikom čišćenja odstranjuje se sa novodobijene lukovice stara i odumrla matična lukovica, zatim se odbacuju bolesne i mehaničku oštećene lukovice, i na kraju se sakuplja podmladak – „pilići“.

Prilikom čišćenja iz proizvodnje treba odstraniti i sve one gomolje koje imaju na sebi vidljive znake bakterijskih, gljivičnih ili virusnih oboljnja u vidu raznih pega, rđe, truleži, deformacija.

Gomolje sa mehaničkim oštećenjima se isto odstanjuju iz proizvodnje.

U daljem toku skladištenja, sve do prolećne isporuke, temperatura u skladištu treba da je konstantno između 5 i 8oC.

Klasifikacija lukovica: po veličini i ustanovljavanje brojnog stanja treba da usledi odmah posle čišćenja.

Za klasifikaciju lukovica za sada još ne postoje nikakvi domaći standardi, te se do donošenja istih vrlo dobro mogu koristiti nemački standardi iz 1953 godine koji predviđaju sledeću podelu lukovica:

Extra veličina – lukovica od 14 cm obima na više

I veličina – lukovica od 12/14 cm obima

II veličina – lukovica od 10/12 cm obima

III veličina – lukovica od 8/10 cm obima

IV veličina – lukovica od 6/8 cm obima

V veličina – lukovica od 4/6 cm obima

Podmladak – „pilići“ – lukovica od 2/4 cm obima

Podmladak – „pilići“ - lukovica bez klase

91


Slika 35 – gomolji gladiola

Proizvodnja rezanog cveta

Rezani cvet gladiola kao i rezani cvet ostalog lukovičastog cveća sve više se traži na tržištu. Dok se kod većine lukovičastog cveća (tulipan, ljiljan, hol.perunika) rezani cvet može obezbediti u toku cele godine, gladiole su drugi slučaj. Rezani cvet se može dobiti samo iz proizvodnje koja se zasniva na prirodnom ritmu rasta i razvoja gomolja, uz cvetanje od aprila do novembra.

Lukovičaste cvetne vrste nakon završene vegetacije (u momentu vađenja lukovica iz zemlje) imaju u lukovici već inicirane generativne organe čiji se dalji razvoj u skladištu može ubrzati ili usporiti podešavanjem temperature. Rezultat toga su na tržištu su poznate „preparirane“, „Koronado“, „hlađene lukovice“ čijom se sukcesivnom sadnjom dobijaju cvetovi preko cele godine.

92


Gladiole koje imaju podzemno stablo u obliku krtole lukovice - nakom vađenja gomolja iz zemlje i za vreme mirovanja i skadištenja, na gomoljama ispod zaštitnih ljuski imaju samo 2 do 5 pupoljaka, kao začetke budućeg mladog gomolja, ali ne i za ranu proizvodnju toliko važnog cvetnog stavla. Eksperimentima je dokazano da različitom teperaturom u skladištu ne može da se inicira zametanje generativnih organa. Do razvoja cvetnog izbojka kod gladiola dolazi tek posle sadnje i određenog vegetativnog razvoja. Prvo mora da se razvije 20 do 30 žilica koje će u prvo vreme obezbeđivati hranu i vlagu iz zemljišta. Sledi aktiviranje pupoljaka i razvoj 3/4 tzv. donja lista, pa se razviju 4 lista lukovice i nekoliko snažnih žila koje preuzimaju vodosnabdevanje i ishranu novoformiranih lukovica. Istovremeno dolazi i do razvoja 4 lista karakterističnih za sortu koje nazivamo pravi listovi. Iz osnove ovih listova razviće se cvetni izbojak koji se sastoji iz cvetne drške i cvasti.

Uvažavajući ove činjenice konstatujemo da se ranije cvetanje gomolja gladiola postiže samo ranijom sadnjom.

Ravnomerno obezbeđenje rezanog cveta gladiola od ranog proleća do kasno u jesen postiže se sukcesivnom sadnjom gladiola u razmacima od 10 do 15 dana.

Zasnivanje proizvodnje

Radi dobijanja rezanog cveta gomolji mogu da se sade u:

- staklenike i plastenike sa grejanjem

- plastenik bez grejanja i u prenosivi plastenik

- obične leje ili na otvorene njivske površine

Priprema za ranu proizvodnju rezanog cveta počinje još u skladištu kada se gomolji podvrgavaju suvom prepariranju ili se, kao druga mogućnost, gomolji sade u saksije radi iniciranja vegetativnog razvoja.

Kako su obe metode kod nas malo poznate, opisaćemo ih detaljnije.

Suvo preparovanje ili pospešivanje gomolja gladiola

93


Ova metoda razvila se u SAD i mnogo se primenjuje.

Da bi postupk uspeo, moramo voditi računa o sledećem:

1. Sa pospešivanjem treba otpočeti 4-6 nedelja pre planiranog vremena sadnje

2. Temperatura na kojoj se gomolji preparuju treba da bude konstantno 28-32oC, a relativna vlažnost vazduha 50%. Ako je veća relativna vlažnost razvijaju se žile i poteraju izbojci čija oštećenja prilikom sadnje dovode do zastoja u porastu i oboljenja korenovog sistema.

3. Gomolji treba da imaju obim 14+ ili 12/14 (za najraniju sadnju)

4. Za pospešivanje treba uzeti one rane sorte, tj.one sa kratkom vegetacijom. U cenovnicima su te sorte oboležene brojem 1.

5. Gomolji moraju biti odličnog kvaliteta, zdravi, jedri, loptastog oblika i da nisu predhodne godine cvetali, već da im je cvet u najranijoj mladosti zalaman.

6. Da su posle vađenja i za vreme skladištenja gomolji držani u optimalnim skladišnim uslovima, tj. na 6-8oC.

7. Na početku prepariranja sa gomolja treba odstraniti sve ljuspe. Ogoleli gomolji se zatim kvase i zaprašuju fungicidom.

8. Za vreme prepariranja gomolji se nalaze u gajbicama sa žičanim dnom (dimenzije 40x60 cm), a ređaju se jedan pored drugog u sloju od dva reda, s tim da je svaki gomolj okrenut vršom na gore tako da gomolji iz donjeg reda mogu neometano da razviju klicu. Ovako pripremljeni gomolji do sadnje poteraju klice visine 5-8 cm, a korenov venac snažno nabubri, ali ne potera žile. Nakon sadnje vegetacija se nesmetano nastavlja. Radeći na ovaj način, možemo očekivati skraćenje vremena proizvodnje 15-18 dana.

Pospešivanje lukovica sadnjom u saksije

Ovo je kod nas najčešće primenjivana metoda za ubrzavanje cvetanja u ranim prolećnim mesecima.

94


Suština metode je u sledećem:

1. Gomolji se sade u Jiffy-Pots tresetne saksije prečnika 8-10 cm, a u nedostatku ovih, u glinene saksije prečnika 9 cm.

2. Sadnja u saksije obavlja se 6-8 nedelja pre planiranog vremena iznošenja i sadnje na proizvodnoj površini.

3. Posle sadnje saksije se drže ispod parapeta na tempreraturi od 15-20oC do početka ožiljavanja, a zatim se postavljaju na svetlija mesta i redovno održavaju na temperaturi od 20oC.

4. Gomolji treba da imaju obim 14+ ili 12/14 (za najraniju sadnju)

5. Za pospešivanje treba uzeti one rane sorte, tj.one sa kratkom vegetacijom. U cenovnicima su te sorte oboležene brojem 1.

6. Gomolji moraju biti odličnog kvaliteta, zdravi, jedri, loptastog oblika i da nisu predhodne godine cvetali, već da im je cvet u najranijoj mladosti zalaman.

7. Da su posle vađenja i za vreme skladištenja gomolji držani u optimalnim skladišnim uslovima, tj. na 6-8oC.

8. Na početku prepariranja sa gomolja treba odstraniti sve ljuspe. Ogoleli gomolji se zatim kvase i zaprašuju fungicidom.

9. Korisno je i dvonedeljno prihranjivanje kombinovanim tečnim đubrivom.

10.Gomolje koji zaostanu u porastu (ostanu sedeći ili imaju žuto ili jednostrano razvijeno lišće) treba odmah odbaciti, jer u uslovima pospešivanja ne bi dali cvet. Najčešće je reč o gomoljima koji su zaraženi ili oštećeni, ali se bolest u skladištu još nije mogla otkriti. Sadnjom samo zdravih i snažnih gomolja sa dobro razvijenim listovima povećavamo prinos po jedinici površine. Iako je ova metoda nešto skuplja i angažuje više radne snage, njena primena je opravdana, jer i na taj način kultivisane gladiole procvetaju 15-18 dana ranije.

Oba opisana tretmana mogu da se primene na sve termine sadnje u zaštićenom prostoru, kao i za ranu sadnju gomolja u njivskim uslovima.

Sadnja gomolja u stakleniku ili pod folijom sa grejanjem

Gladiole za rezani cvet mogu uspešno da se gaje sadnjom u staklari ili plasteniku koji se zagrevaju. Vreme sadnje zavisi od načina predkultiviranja

95


gomolja, od klimatskih uslova, načina zadrevanja, tehničke opremljenosti objekta,ali bez obzira na sve pogodnosti, sa sadnjom ne sme da se žuri. Ovom prilikom se ukazuje na postojanje međuzavisnosti temperature u proizvodnom objektu i količine svetlosti za vreme gajenja, koje utiče na rezultate proizvodnje. Naime, dokazano je da su za formiranje i razvoj cveta mnogo važniji količina i intenzitet svetlosti nego temperatura zemljišta ili vazduha. To znači da se dobri proizvodni rezultati i skraćenje procesa proizvodnje mogu postići ne u uslovima visoke temperature zemljišta i vazduha, nego u uslovima sa dovoljno svetlosti povećanog intenziteta. Ova činjenica mora se imati u vidu pri određivanju rokova sadnje za najraniju i ranu prolećnu kao i za kasnu jesenju proizvodnju rezanog cveta, jer biljke gajene u uslovima nedovoljne osvetljenosti razvijaju samo vegetativnu masu bez cvetova, ili će oni, ako ih ima, biti deformisani – „sedeći“, na kratkim cvetnim drškama.

Prvi rok za sadnju gomolja ne bi trebalo da bude pre kraja januara i početka februara. U narednom periodu, da bi se obezbedilo sukcesivno cvetanje, može se saditi svakih 10 do 15 dana. Očekivani početak cvetanja je kraj aprila. Vreme rascvetavanja biljka je oko 120 do 130 dana. Međutim kako je rana proizvodnja veoma zavisna od vremenskih prilika, izvesna odstupanja su moguća.

Sadnja: Gomolji se sade u pripremljene leje, u zemljište bogato organskim i mineralnim materijama. Širina leje je 1,1 do 1,2 m. Razmak između redova je 15 cm a između gomolja u redu 8 do 10 cm, što znači da se sadi 60 do 80 gomolja na 1m2 neto površine. Sadi se na dubinu od 8-10 cm zavisno od krupnoće gomolja i bujnosti sorte, kao i načina predkultivisanja. Gomolji sa busenom sade se u rupe, tako da busen gomolja bude prekriven 3-4 cm debelim slojem zemlje.

Nakon sadnje, preko leje se postavlja kvadratno pletena mreža na otvorima 15x15 ili 20x20 cm, da bi se time u kasnijem razvoju sprečilo izvaljivanje odraslih biljaka.

Temperatura: Temperatura zemljišta u momentu sadnje treba da je najmanje 10oC. U narednih 6 nedelja, povoljna je konstanta temperatura zemljišta od 12oC, do kraja pospešivanja 15-16oC. Istovremeno, veoma je važno da i temperatura vazduha bude u istim granicama.

Zalivanje: Zalivanje u prvo vreme treba da je obilno, čak i sa 20-30 mm vode na m2. Temperatura vode za zalivanje je optimalna ako je za 2-3oC viša od tempretaure zemljišta. U kasnijem razvoju, kada listovi izbiju i dostignu

96


oko 10 cm dužine (a to je vreme odumiranja starog matičnog gomolja i početak formiranja novog gomolja sa odgovarajućim žilnim sistemom), biljke su osetljive na eventualni višak vode, pa se zalivanje mora osteno smanjiti, a vegetacija se održava umerinim površiniskim vlaženjem i rošenjem. Međutim, pošto se opipavanjem ili uzorkovanjem utvrdi formiranje i razvoj cvetnog izbojka, zalivanje se ponovo intenzivira, a poželjno je i folijarno prihranjivanje svake nedelje, do kraja vegetacije.

U poslednjij fazi razvoja cveta treba izbegavati kvašenje cvetnog stabla prilikom zalivanja, kako ne bi došlo do pojave botritisa koji izaziva flekavost cveta.

Ostale mere nege: Provetravanja plastenika treba da su svakodnevna i služe kao regulator temperature i vlažnosti vazduha. Krajem proleća, kada se povećava intenzitet osvetljenosti i temperature i dolazi do naglih skokova dnevne temperature, sa provetravanjem se počinje već rano ujutru, kako maksimalna dnevna temperatura vazduha ni u takvim uslovima ne bi prešla 24oC. Za vreme sunčanih dana potrebno je i zasenjivanje jer mladi i tek iznikli cvetovi lako stradaju od ožegotina.

Zaštita: Jedna od preventivnih mera zaštite kod prouzrokovača bolesti i štetočina sastoji se u sistematskom uklanjanju iz rasada svi bolesnih i požutelih biljaka, kao i onih koje zaostaju u porastu. Ovo su simptomi truleži korenovog venca sa žilicama ili truleži celog gomolja. Prilikom vađenja, bolesni gomolji se ne čupaju iz zemlje, već se vade kašikom ili ašovom, zajedno sa okolnom zemljom. Ova radnja je veoma korisna jer se njome sprečava trajno zaražavanje zemljišnog sloja u lejama.

Nezavisno od ove mere vrši se i preventivno prskanje fungicidima i insekticidima (svakih 7-14 dana). Međutim, borbi protiv tripsa gladiole, koji pravi vidna oštećenja na listu, a izaziva i krivljenje cvetne drške, pored preventivnih prskanja treba obaviti i zaprašivanje.

Sadnja gomolja u plastenik bez grejanja i u prenosivi plastenik

Ovo je znatno uprošćen način proizvodnje rezanog cveta, ali zaslužuje punu pažnju zbog mogućnosti postizanja dobrih rezultata.

Kao proizvodni objekti koriste se plastenici bez grejanja, po mogućnosti većeg raspona, sa mogućnošću dobrog provetravanja. Osim njih, odlično mogu poslužiti i pokretno-prenosivi plastenici lake konstrukcije, koji se u sklopu sačinjenog proizvodnog programa i predvidjene plodosmene premeštaju sa jednog dela zasađenih gomolja na drugi. U prolećnom

97


pospešivanju obično se koriste dva premeštanja, dok se u jesen plastenici koriste za zaštitu od ranih jesenjih mrazeva.

Za sadnju se uzimaju suvo preparirani ili u saksijama pospešivani gomolji. Sa sadnjom se počinje od kraja februara do početka marta i to u desetodnevnim intervalima.

Sadi se u leje koje moraju da budu potpuno pripremljene još u jesen, a folija se na konstrukciju postavlja 2-3 nedelje pre planiranog početka sadnje, kako bi se voda sa leja ocedila i temperatura zemljišta nešto povisila. Dubina sadnje je uobičajena (8-10 cm), a za gomolje odnegovane u saksijama busen treba da je pokriven 2-3 debelim slojem zemlje.

U plasteniku se temperatura zemljišta održava na oko 18oC do potpunog ukorenjivanja, a zatim se snažnim provetravanjem snižava na 15oC, dok temperatura vazduha može biti 3-4o viša. U vreme kada su dani duži i topliji a sunčeva svetlost intenzivna, temperatura u plasteniku može da se povisi i održava na 20-22oC, ali se ne sme dozvoliti da se poveća iznad 25oC. Forsiranje gladiola na visokim temperaturama je štetno. Rezultat takve proizvodnje su samo tanke i lomljive drške bez formiranog cveta. Iskustvo je pokazalo da je za dobar kvalitet i zdravstveno stanje kao i povećanu trajnost cveta važno da u poslednjoj fazi razvoja cveta, temperatura u plastenicima ne bude viša od 15oC, što treba obezbediti provetravanjem, otkrivanjem ili skidanjem folija sa plastenika.

Nega i preventivan zaštita dati su u predhodnom tekstu.

Sadnja gomolja u leje i na otvorene njivske površine

Gladiole dobro rastu na svim zemljištima. Ipak najbolji rezultati dobijaju se na peskušama i lakim glinovitim zemljištima koja su dobro obezbeđena humusom. Vole slabo kisela i neutralna zemljišta. Zbog osobine gladiola da za 80-100 dana razviju cvet u njivskim uslovima, možemo ih imati u cvetu od juna do novembra. Da bi se posltiglo takvo cvetanje, gomoji se sade na razmacima od 2 nedelje. U našim uslovima, na otvorenim površinama gomolji se najranije mogu saditi krajem marta i početkom aprila. Za tu najraniju sadnju koriste se suvo preparovani ili u saksije zasađeni gomolji, unapred pripremani za rano cvetanje. Cvetanje se može ubrzati još za nekoliko dana odabiranjem ranocvetajućih sorti, obeleženih u katalozima brojem 1. Cvetanje najranije zasađenih gomolja može se očekivati oko sredine juna.

98


Sledeća partija gomolja sadi se sredinom aprila. Koriste se gomolji obima 12/14 cm i 10/12 cm bez ikakvog predhodnog tretiranja. Na cvetanje ovih gomolja može se računati početkom jula.

U cilju što racionalnijeg iskorišćavanja svih frakcija proizvedenog sadnog materijala, u narednim partijama sadnje slobodno mogu da se sade i manje frakcije obima 10/12 cm i 8/10 cm, pa čak i 6/8 cm, jer će kvalitet dobijenog cveta u potpunosti zadovaljavati.

Poslednja sadnja gomolja za kasno jesenje cvetanje u njivskim uslovima je oko 15 jula, a cvetanje nastaje krajem septembra i početkom oktobra. Za sadnju treba koristiti dobro sačuvane gomolje dimenzija 14+ ili 12/14 cm obima. Veoma je važno da se sorte gomolja odabrane za jesenje cvetanje izdvoje u skladištu još krajem januara i da se odmah stave u odvojeno skladište. Uskladištenje treba da je u dobro provetravanoj suvoj prostoriji, po mogućnosti sa temperaturom od 3-4oC i sa 50% relativne vlage vazduha.

Za dugotrajno skladištenje u obzir dolaze samo apsolutno zdravi gomolji i oni koji u momentu izdvajanja nemaju poterale izbojke-klicu, ili žilice u zoni korenovog venca.

Osim toga, za sigurno kasno jesenje cvetanje treba izabrati odgovarajuće sorte. Izabrane sorte treba dobro da podnose „hlađenje“ tj. zadržavanje vegetacije u skladištu, a da posle sadnje pokažu snažan i robustasan rast i pri nižim temperaturama uzgoja u jesenjim mesecima. Kod nas su se za jesenje cvetanje dobro pokazale sledeće sorte : Oscar, Tradehorn, Deciso, Friendship, Peter Peas, Njhite Friendship i Aristokrat.

Zbog relativno kasnog cvetanja, treba se pripremiti za prekrivanje kulture folijom u slučaju naglog zahlađenja, dok se od sredine septembra kulture rutinski pokrivaju.

Rezanje cveta

Cvet gladiole sastoji se iz oko 1m dugačke cvetne drške i cvasti. Cvetovi su skupljeni u jednostranu klasastu cvast, dugačku i do 60 cm. U jednoj cvasti može da bude 12-25 cvetova. Cvetovi imaju osobinu da se idući od dole na gore postepeno otvaraju i vremenom do poslednjeg cveta otvore. Rezanje cveta, upravo zbog toga, počinje veoma rano (čim donji, prvi cvet počne da se otvara), a u slučaju transporta još i ranije, čim se na donjem cvetu pokaže boja. Ovde treba naglasiti da su otvoreni cvetovi gladiola veoma osetljivi na bočne pritiske i lako stradaju pri manipulaciji i transportu, što je razlog više za rezanje cvetova u fazi pupoljka.

99


Cvetovi se odsecaju u ranim jutarnjim časovima jer su tada čvrsti, jedri i puni sokova, a i spoljne temperature su niže, pa je manja opasnost od uvenuća.

Odrezani cvetovi se klasiraju na osnovu dužine drške, broja cvetova i dužine cvasti. U I klasu spadaju cvetovi čija je ukupna dužina 130 cm, a cvasti 50-60 cm. Cvetovi treba da su zdravi, bez oštećenja i ravnomerno raspoređeni.

U II klasu ubrajamo cvetove sa ukupnom dužinom od 80-100 cm, a dužina cvasti treba da bude 35-40 cm.

Kraći cvetovi su van klase i koriste se za izradu jeftinih buketa i izradu venaca.

Da bi imali traženi kvalitet, cvetovi se režu sasvim nisko (pri dnu), dok se za prve partije cvetova iz pospešivanja preporučuje čupanje biljaka iz zemlje, a da se gomolji odrezuju prilikom klasiranja. Prednost ovog postupka je što se dobiju duže cvetne drške, a još važnije, proizvodne površine se odmah oslobađaju i mogu se koristiti za narednu proizvodnju.

Odrezani cvetovi povezuju se u veze od po 10 komada. Prave se dva veza, donji, gde se kraj veze čvrsto povezuje na 15 cm visine, i gornji kada se veza razdeli na dva dele i neposredno ispod cvasti cvetovi labavo povežu, praveći kanapom osmicu. Cvetovi u snopu treba da su tako složeni da su svi „licem prema nama“, odnosno da je zadnja strana snopa ravna.

Nakon klasiranja i povezivanja, snopovi se u uspravnom položaju slažu u bazene sa vodom i na temperaturi od 4-6oC održavaju do isporuke.

Skripta je predviđena za pripremu kolokvijuma i ispita iz predmeta CVEĆARSTVO za studente ratarskog odseka Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu.

100


.

101

Marija Berberovic Cvecarstvo

Documents