Kpp - Opsti Deo

3. Тумачење кривичнопроцесног права

Тумачење кривичног процесног права се може испољити као тумачење у ужем смислу, које се своди на откривање правог значења одређених правних норми, што представља (пред)услов за њихову примену у конкретном случају, те као тумачење у ширем смислу, које се огледа у решавању случајева правних празнина применом одређених интерпретативних правних метода.

Постоји више врста тумачења кпп-а. Основна врста тумачења кривичног процесног права je језичко тумачење које се иначе

рутински користи приликом сваке конкретне примене било које кривично процесне одредбе, јер субјект који примењује у њој садржано правило, мора да открије и примени њено конкретно језичко значење.

Ово тумачење се у пракси нужно комбинује са логичким тумачењем јер je одговарајућа примена општих закона логике, као науке о исправном размишљању, неопходна да би тако открио прави смисао норме.

Језичко и логичко тумачење у свом јединству чине догматско шли нормативно тумачење, које се спонтано користи у пракси, a када њега примењује кривични суд, онда се ради о судском тумачењу, које има посебан значај ако потиче од другостепених судова, a посебно од Врховног касационог суда, који својом интерпретацијом одређених одредби кривичног процесног права, али и права уопште, даје снажан стимуланс судској пракси нижих судова, пa тако, иако правни ставови Врховног касационог суда немају формално значај извора права, они директно утичу на резоновање нижих судова у одређеним правним ситуацијама.

Када одређено тумачење норме врши њен стваралац, постоји аутентично тумачење, a с обзиром даје кривично процесно право законско право, јер извире из одређених закона, a пре свега из Законика о кривичном поступку, његове норме аутентично може да тумачи једино Народна скупштина Републике Србије, која једина и доноси законе.

Могуће je говорити и о научном, односно доктринарном тумачењу, које постоји када стручњаци, односно научници који се професионално баве кривичним процесним правом као правном науком, дају своје утемељено мишљење о начину интерпретирања одређених кривичнопроцесних норми.

Посебну врсту тумачења представља тумачење правних празнина (lacuna iuris), односно решавање питања која нису стриктно регулисана одредбама садржаним у одговарајућим изворима кривичног процесног права.

Правне празнине се могу попуњавати применом два основна, a на општој и правној логици утемељена облика тумачења, односно стварања права. To су: 1) аналогuja и 2) правило argumentum a contrario.

У кривичном материјалном праву je примена аналогије, сходно начелу легалитета, стриктно забрањена. Аналогија значи да се на један случај који није регулисан општом нормом примењује друга правна норма, чије je дејство предвиђено за неки други случај, који je сличан оном случају у односу на кога постоји правна празнина. Аналогија у кривичном процесном праву постоји у два облика: - као законска - у оним случајевима када сам законодавац у односу на неки нерегулисани случај, налаже употребу норме којом се иначе, уређује нека друга кривичнопроцесна ситуација. У питању су упућујуће законске норме.- као судска аналогија - представља случај решавања типичних, односно правих правних празнина, на које законодавац иначе није обратио пажњу, односно, пропустио je да регулише одређене могуће процесне ситуације и тада сами судови који право примењују, одлучују да примене одређене норме које се односе на неки сличан, a законски стриктно регулисан случај.

Правило argumentum a contrario се заснива на полазној претпоставци да ако неки случај није регулисан одређеном нормом, a пo својој природи je супротан другом случају који je стриктно регулисан одговарајућом нормом, онда на нерегулисани случај треба применити правило које je супротно ономе који постоји у норми која се односи на регулисани случај.

4. Основни типови историјских кривичних поступака

1

Кривични поступак je дакле, једна врста правног поступка, који представља скуп радњи које у различитим процесним стадијумима врше кривичнопро-цесни субјекти који су овлашћени да их предузимају или те радње спадају у њихову надлежност и који тако остварују своје процесне функције, ради доношења одређених одлука суда.

5.1. Основни историјски типови кривичних поступака

Историја кривичног процесног права се пo правилу у општем смислу објашњава кроз поделу на тзв. велике, односно основне историјске типове кривичних поступака, где би спадали:

1. акузаторски кривични поступак, 2. инквизиторски кривични поступак 3. мешовити кривични поступак.

За акузаторски тип кривичног поступка (оптужни поступак) je карактеристично да се суштина поступка састоји у чисто страначком сукобу који се одвија пред судом као потпуно непристрасним субјектом, који само доноси одлуку која je странка била успешнија у њиховом доказном двобоју, односно да ли je убедљивије аргументе изнео тужилац или оптужени, односно лице којем се одређено дело ставља оптужбом на терет. Доказна иницијатива суда je у оваквом поступку потпуно искључена, односно суд je изразито пасиван у односу на доказивање. За најстарије историјске епохе je и иначе било карактеристично да није било никакве разлике између кривичног и грађанског поступка. Постојао је у старој Грчкој и Риму и карактерисао се начелно, одређеним демократским елементима, попут широког дејства принципа јавности, усмености и непосредности, сам деликт као предмет поступка више сматран приватном ствари странака, него што се сматрало да постоји и одређени општи интерес за утврђивањем истине. Одликовао и деловањем начела слободне оцене доказа. Функције оптужбе и самог суђења спајају се у истом субјекту, који поред тога, пo службеној дужности, мора да води рачуна и о одбрани у кривичном поступку.

За инквизиторски кривични поступак (истражни поступак) су карактеристична начела писмености и формалне (законске) оцене доказа, као и одсуство јавности у највећем делу поступка. Овај тип поступка je у Европи доминирао до епохе Француске буржоаске револуције, али се у неким европским државама, задржао и низ година након те револуције.

Савремени кривични поступци су углавном мешовитог карактера, што je посебно карактеристично за већину кривичних поступака континенталне Европе, при чему инквизиторски елементи, али уз низ строгих гаранција за ефикасно остварење функције одбране у свакој фази поступка, претежно доминирају у истрази, али су у одређеншм формама присутни и у каснијим фазама кривичног поступка, док акузаторски елементи у већој мери постоје у фази главног претреса, односно током суђења у ужем смислу.

8. Извори кривичног процесног права

Основни извор нашег кривичног процесног права je Законик о кривичном поступку Србије, који je објављен 28. децембра 2001. године, a ступио je на снагу три месеца након објављивања. Овај законик je потом неколико пута мењан, a последње измене су наступиле у септембру 2009. године. Законик о кривичном поступку je основни извор наше кривичне процедуре јер je с једне стране, далеко највећи број норми које се односе на кривични поступак налази у њему, док je с друге стране, тај Законик искључиво и посвећен питањима кривичне процедуре, коју дефинише и уобличава. Самим Закоником о кривичном поступку решавање одређених питања препуштено одређеним подзаконским актима.

У допунске изворе нашег кривичног процесног права (тзв. споредно кривично процесно законодавство), спадају други закони, који се односе на поједине кривичнопроцесне субјекте - на кривични суд и јавног тужиоца, те браниоца, као и остали законски извори којима се регулишу друга

2

питања која имају значење за кривични поступак, где на пример, спада проблематика службеног језика.

Постоје и закони који представљају директан извор права за одређени посебан поступак, што je посебно карактеристично за Закон о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетника (на снази од 1. јануара 2006. године), који сада садржи све одредбе које се односе на поступак према малолетницима и представља lex specialis у односу на ЗКП.

Проблематика међународне кривичноправне помоће се такође, уређује посебним законима: - Законом о међународној правној помоћи у кривичним стварима и - Законом о сарадњи са међународним кривичним судом.

Нека питања из домена кривичне процедуре се решавају и Законом о организацији и надлежности државних органа у сузбијању организованог криминала, као и Законом о организацији и надлежности државних органа у поступку за ратне злочине, али и Законом о полицији и неким другим законима, као на пример, Законом о организацији и надлежности државних органа за борбу против високотехнолошког криминала.

Одређени међународноправни акти такође имају јак правни ефекат на кривичнопроцесно законодавство, али пo правилу, не као директни извори кривичног процесног права, већ индиректно, тако што се ратификујућим механизмима или на други начин имплементирају у националне законске прописе, или чак у некој мери утичу на судску праксу. To je посебно карактеристично за Европску конвенцију о људским правима, али и за праксу Европског суда за људска права. И други ратификовани билатарални и мултилатерални уговори имају обавезујуће дејство за нашу земљу, посредством одговарајућих упућујућих одредби самог Законика о кривичном поступку, односно других закона.

11. Дејство кривично процесног права

Дејство кривичног процесног права представља његово реално деловање, односно произвођење одређених конкретних процесних и уопште правних ефеката у одређеном простору и времену и у односу на одређене субјекте. Сходно томе постоје три облика дејства кривичног процесног права: 1. просторно дејство - Кривично процесно право важи у просторном смислу на исти начин као и

већина других закона, тако да се и на њега корелативно, као извесну кривичноправну „динамику", односи начело територијалности које важи за кривично право као кривичноправну „статику". Кривично законодавство Републике Србије важи за сваког ко на њеној територији учини кривично дело. Под државном територијом се подразумева копно, односно сувоземна територија, али и обално море, водене површине унутар државних граница, као и ваздушни простор изнад њих, a тај се појам проширује и правилима о принципу заставе брода односно местом регистрације ваздухоплова.Кривично законодавство важи и за сваког ко учини кривично дело на домаћем броду, без обзира где се брод налази у време извршења дела. Кривично законодавство Србије важи и за сваког ко учини кривично дело у домаћем цивилном ваздухоплову док je у лету или у домаћем војном ваздухоплову без обзира где се ваздухоплов налазио у време извршења кривичног дела.

2. временско дејство - И Законик о кривичном поступку, као и било који други закон, односно пропис, производи своје дејство у одређеном временском периоду, који се протеже од момента ступања ЗКП на снагу, до тренутка када он престаје да важи. Један ЗКП престаје пo правилу да важи, онда када буде замењен другим Закоником о кривичном поступку. Закони у нашој земљи ступају на снагу најраније осмог дана пo њиховом објављивању, a престају да важе онда када законодавац то пропише, или ступањем на снагу другог закона који регулише исту законску материју.

3. дејство на субјекте - У Законику о кривичном поступку нису садржана посебна правила о његовом дејству на одређена лица, већ се ефекат кривичнопроцесних правила на одређене субјекте одређује корелативно са таквим дејством кривичног материјалног права. Из тога произлази да се на свако физичко лице за које постоје основи сумње или основана сумња да je

3

учинило кривично дело, примењују правила Законика о кривичном поступку, која се односе на окривљеног, a онда у вези с тим и на остале субјекте таквог кривичног поступка.

12. Načelo akuzatornosti

Osnovno procesno značenje načela akuzatornosti se ogleda u pravilu da pokretanje krivičnog postupka ne spada u nadležnost ili procesnu mogućnost suda. Bez ovlašćenog tužioca nema krivičnog postupka.

Princip akuzatornosti se može definisati kao pravilo da se postupak može pokrenuti samo na osnovu postojanja odgovarajućeg zahteva – optužnog akta, podnesenog po zakonom predviđenim uslovima od strane subjekta koji ima svojstvo ovlašćenog tužioca, te da taj tužilac potom ostaje pri svom zahtevu, uz eventualnu mogućnost njegovog modifikovanja u skladu sa zakonom (izmena ili proširenje optužnice), do okončanja krivičnog postupka, uz postojanje u određenim slučajevima procesne mogućnosti da dođe i do zakonom regulisane sukcesije ovlašćenih tužilaca.

Postojanje ovlašćenog tužioca i njegovog optužnog akta čiji je sadržaj regulisan zakonom, predstavlja i neophodnu procesnu pretpostavku, kako za pokretanje postupka, tako i za njegovo trajenje, pri čemu sama činjenica egzistiranja optužbe obavezuje sud da o zahtevu koji je u njoj sadržan, donese određenu odluku.Sud je dužan da po službenoj dužnosti u toku celog postupka vodi računa da li je lice koje se pojavljuje kao tužilac u kp, ovlašćeni tužilac, te da li optužba još uvek egzistira u procesnom smislu. Ovlašćeni tužilac može u svim fazama krivičnog postupka odustati od svoje optužbe, a posledice odustanka su, posmatrano sa aspekta daljeg toka postupka uvek iste, tako da se njime sprečava dalji tok postupka.

Postoje tri vrste ovlašćenih tužilaca u našem krivičnom postupku, koji mogu da se podele na dve osnovne kategorije:

A. ovlašćeni tužioci za krivično gonjenje krivičnih dela koja se gone po službenoj dužnosti:1. javni tužilac koji je primarno ovlašćen za krivično gonjenje u pogledu dela koja se gone po

službenoj dužnosti2. oštećeni tužilac , koji se u teoriji označava i kao supsidijarni tužilac, jer je on samo

supsidijarno ovlašćen za krivično gonjenje krivičnih dela koja se inače gone ex officio, ali u pogledu kojih je javni tužilac našao da nema osnova za pokretanje ili produženje krivičnog gonjenja, kada oštećeni takvim delom može pod zakonikom određenim uslovima, stupiti na njegovo mesto, te tako steći svojstvo ovlašćenog tužioca;

B. ovlašćeni tužilac u pogledu dela koja se shodno pravilima materijalnog krivičnog prava gone po privatnoj tužbi –privatni tužilac, koji je ovlašćen za krivično gonjenje krivičnih dela koja se gone po privatnoj tužbi.

Za princip akuzatornosti se ističe da je isključiv, tako da nijedan krivični postupak ne može, ni pod kojim posebnim uslovima – ni pokrenuti ni sprovoditi bez inicijative i učešća ovlašćenog tužioca.

Izuzeci od načela akuzatornosti su:- u skraćenom krivičnom postupku i- u postupku prema maloletnicima.

Sprovođenje postupka bez učešća javnog tužioca je veoma upadljiv procesni izuzetak u odnosu na dejstvo principa akuzatornosti u skraćenom postupku, što je moguće u procesnoj situaciji, kada se može održati glavni pretres i bez prisustva javnog tužioca koji je uredno pozvan, a u tom slučaju, oštećeni ima pravo da na glavnom pretresu zastupa optužbu u granicama optužnog predloga.

Vrste optužnih akata u krivičnom postupku

4

Postojanje optužnog akta ovlašćenog tužioca je osnovni formalni uslov za pokretanje i vođenje opšteg krivičnog postupka, kao i posebnih krivičnih postupaka. Uz neophodnost postojanja ovlašćenog tužioca, postojanje odgovarajućeg optužnog akta kojim se inicira pokretanje krivičnog postupka i koji potom, egzistira tokom pokrenutog krivičnog postupka, predstavlja vid delovanja načela akuzatornosti. Optužni akti u opštem krivičnom postupku su:

1. zahtev za sprovođenje istrage2. predlog da se istraga ne sprovede3. optužnica.

Optužni akt u skraćenom postupku je optužni predlog. Ako u skraćenom postupku javni tužilac pre podnošenja optužnog predloga, predloži istražnom sudiji da preduzme određene istražne radnje, među koje spada i saslušanje osumnjičenog, tada treba smatrati da i takav predlog predstavlja poseban optužni akt, s obzirom da je zasnovan na postojanju osnovane sumnje da je učinjeno određeno krivično delo.

Kada su u pitanju krivična dela za koja se ne goni po službenoj dužnosti, optužni akt je privatna tužba.

Posebni optužni akti, osim u skraćenom postupku postoje i u nekim posebnim krivičnim postupcima. U postupku prema maloletnicima to su:

1. zahtev za pokretanje pripremnog postupka i2. predlog veću za maloletnike za izricanje krivične sankcije maloletniku.

U postupku za primenu mera bezbednosti medicinskog karaktera, optužni akt je predlog sudu da se okrivljenom izrekne mera bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi, odnosno predlog za obavezno psihijatrijsko lečenje učinioca na slobodi.

13. Načelo legaliteta oficijelnog krivičnog gonjenja

Kod načela legaliteta krivičnog gonjenja naglasak je na obavezi javnog tužioca da pokrene krivični postupak kada se radi o delu koje se goni po službenoj dužnosti, dok je kod načela oficijelnosti težište na izdvajanju posebne vrste ovlašćenog tužioca – onoga koji reprezentuje državu.

Dva osnovna elementa ovog načela, odnosno ova dva načela su:1. utvrđenje obaveze podnošenja optužnog akta2. ustanovljenje subjekta koji ima tu obavezu.

Načelo legaliteta oficijelnog krivičnog gonjenja se sastoji u ustanovljavanju zakonske obaveze za javnog tužioca da ukoliko je reč o krivičnom delu koje se goni po službenoj dužnosti, pokrene krivični postupak podnošenjem odgovarajućeg optužnog akta ako su za to ispunjeni svi neophodni stvarni i pravni uslovi.

Načelo legaliteta oficijelnog krivičnog gonjenja je utvrđeno u ZKP-u, prema kome je javni tužilac dužan da preduzme krivično gonjenje, ukoliko su kumulativno ispunjeni sledeći uslovi:

1. da nije drugačije propisano samim Zakonikom2. da postoje dokazi na kojima se temelji osnovana sumnja da je određeno lice učinilo krivično delo 3. da je poznat identitet tog lica4. da je to krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti.

Kada su u pitanju krivična dela koja se shodno rešenjima materijalnog krivičnog prava gone samo po predlogu oštećenog, neophodni procesni conditio sine qua non za krivično gonjenje je postojanje takvog predloga oštećenog krivičnim delom.

Takav oštećeni nema svojstvo ovlašćenog tužioca, a i ta krivična dela spadaju u dela koja se krivično gone ex officio, ali je postupanje javnog tužioca prema načelu legaliteta oficijelnog krivičnog gonjenja, dodatno uslovljeno postojanjem predloga oštećenog, kako za započinjanjem krivičnog gonjenja, tako i za njegovo dalje odvijanje.

5

14. Načelo oportuniteta krivičnog gonjenja

Načelo oportuniteta je suprotan princip načelu legaliteta krivičnog gonjenja. Ogleda se u postupanju ’po oportunitetu’, tako da se krivično gonjenje ne mora obavezno preduzeti iako su ispunjeni svi traženi uslovi koji proizlaze iz načela legaliteta, već se shodno proceni svrsishodnosti krivičnog gonjenja u određenom slučaju, gonjenje može ili ne mora preduzeti, pri čemu je kriterijum za negonjenje u nekim nacionalnim krivičnim postupcima povezan sa na primer, visokim troškovima postupka, ili se zasniva na nekim svojstvima optuženog.

Načelo oportuniteta u našem krivično procesnom pravu važi bez ikakavih ograničenja kada su u pitanju krivična dela koja se gone po privatnoj tužbi, jer tada oštećeni slobodno odlučuje da li će krivično goniti u zakonikom određenom roku ili će se od toga uzdržati, tako da on nevezano sa bilo kakvim zakonskim kriterijumima, može odlučiti da postupi po načelu oportuniteta krivičnog gonjenja, te da ne podnosi privatnu tužbu. Oštećeni krivičnim delom koje se goni po službenoj dužnosti, sam odlučuje da li će u zakonskom roku i pod zaklonskim uslovima, da pokrene, odnosno nastavi krivično gonjenje, u slučaju kada to ne učini primarni ovlašćeni tužilac – javni tužilac.

Ukoliko je postupak već pokrenut, pa nakon odustanka javnog tužioca oštećeni ne preuzme gonjenje, tu postoji postupanje po oportunitetu krivičnog gonjenja, ali ne i u pravno-tehničkom smislu, jer je postupak već prethodno započet.

Pravo postupanje po načelu oportuniteta krivičnog gonjenja od strane oštećenog krivičnim delom koje se goni po službenoj dužnosti, bi postojalo, ako on ne bi pokrenuo krivično gonjenje u zakonskom roku, nakon što je javni tužilac manifestovao svoju procesnu volju da ne podigne optužni akt, bilo da je oštećeni o tome obavešten, bilo da nije obavešten, kada optužni akt može podneti u objektivnom roku od tri meseca.

Načelo oportuniteta krivičnog gonjenja u odnosu na javnog tužioca postoje u dve situacije:1. u postupku prema maloletnicima, kada se ono svodi na mogućnost javnog tužioca da u dva slučaja iz

razloga celishodnosti, odnosno (ne)svrsishodnosti, ne pokrene postupak prema maloletniku, iako su za to ispunjeni svi drugi potrebni zakonski uslovi

2. mogućnost postupanja po oportunitetu krivičnog gonjenja, kada se radi o nekim relativno lakšim krivičnim delima, što je moguće u dva oblika:

a) slučaj uslovljenog oportuniteta krivičnog gonjenjab) slučaj postupanja po oportunitetu krivičnog gonjenja usled stvarnog kajanja osumnjičenog, uz

ispunjenje i drugih potrebnih uslova.

U dva slučaja javni tužilac, koji je i jedini ovlašćeni tužilac u postupku prema maloletnicima, može da, bez obzira što postoje dokazi da je maloletnik učinio krivično delo, ipak ne pokrene postupak prema njemu:1. u odnosu na krivično delo određene težine – kada se radi o krivičnom delu za koje je propisana kazna zatvora do pet godina ili novčana kazna, ako javni tužilac smatra da ne bi bilo celishodno da se prema maloletniku vodi postupak, s obzirom na sledeće kumulativno propisane okolnosti:

a) okolnosti koje se odnose na delo:1. priroda krivičnog dela i2. okolnosti pod kojima je delo učinjeno;

b) okolnosti koje se odnose na maloletnika:1. njegov raniji život i2. lična svojstva maloletnika.

2. kada se prema maloletniku već izvršava sankcija – kad je izvršenje kazne ili vaspitne mere prema maloletniku u toku, javni tužilac može odlučiti da ne zahteva pokretanje krivičnog postupka za drugo krivično delo maloletnika, ako se s obzirom na težinu tog krivičnog dela, kao i na kaznu, odnosno vaspitnu meru koja se izvršava, ne bi imalo svrhe vođenje postupka i izricanje krivične sankcije za to delo.

Uslovljeni oportunitet krivičnog gonjenja po svom karakteru predstavlja jednu vrstu mešovite krivičnoprocesne ustanove, koja ima elemente kako klasičnog nepokretanja krivičnog postupka zbog necelishodnosti, tako i elemente oproštaja učiniocu krivičnog dela.

6

Kada se radi o krivični delima za koje je propisana novčana kazna ili kazna zatvora do tri godine, javni tužilac može sam, tj. autonomno i bez odobrenja suda, odložiti krivično gonjenje, a ako su u pitanju krivična dela za koja je propisana kazna zatvora preko tri godine a do pet godina, tada je za odlaganje krivičnog gonjenja kao dodatni neophodan uslov, potrebno još i odobrenje vanraspravnog veća.

Kada je krivična prijava podnesena za krivično delo za koje je kao glavna kazna predviđena novčana kazna ili kazna zatvora do tri godine, javni tužilac je dužan da pre podnošenja optužnog predloga, odnosno pre nego što podnese predlog za sprovođenje istražne radnje pre optužnog predloga, ispita postojanje mogućnosti za odlaganje krivičnog gonjenja, zbog čega može obaviti razgovor sa osumnjičenim i oštećenim, kao i drugim licima, odnosno prikupiti druge potrebne podatke, o čemu sastavlja službenu belešku.

Slučaj uslovljenog oportuniteta krivičnog gonjenja se u našem krivičnom postupku formalno označava kao odlaganje krivičnog gonjenja od strane tužioca i uz saglasnost suda kao neophodan uslov, a odnosi se na slučaj podnošenja krivične prijave javnom tužiocu za krivična dela za koja je propisana novčana kazna ili kazna zatvora do pet godina, ako osumnjičeni prihvati jednu ili više od Zakonikom o kp alternativno utvrđenih mera. Te mere se mogu podeliti na dve vrste:

1. mere za koje nije potrebna saglasnost oštećenog i2. mere za koje je neophodna i saglasnost oštećenog, kao poseban, odnosno dodatni uslov.

U mere za koje nije potrebna saglasnost oštećenog spadaju one mere koje se svode na:A. odgovarajuću reparaciju oštećenom, odnosno njegovo materijalno namirenje, a to su:

a. otklanjanje štetnih posledica nastalih izvršenjem krivičnog dela ili naknada pričinjene šteteb. ispunjavanje dospelih obaveza izdržavanja

B. mere koje predstavljaju podvrgavanje osumnjičenog određenim mikro-socijalnim tretmanima, odnosno ispunjavanje posebne edukativne obaveze, a to su:

a. odvikavanje od alkohola ili opojnih drogab. podvrgavanje psihosocijalnoj terapiji ili c. polaganje vozačkog ispita, obavljanje dodatne vozačke obuke ili završavanje odgovarajućeg

kursaC. mera koja se odnosi na poštovanje relevantne sudske odluke – izvršenje obaveze ustanovljene

pravosnažnom odlukom suda, odnosno poštovanje ograničenja utvrđenog pravosnažnom sudskom odlukom.

Mere za koje je potrebna saglasnost oštećenog su:a. plaćanje određenog novčanog iznosa u korist humanitarne organizacije, fonda ili javne

ustanove ib. obavljanje određenog društvenokorisnog ili humanitarnog rada.

Propisana je mogućnost da se odgovarajućim stavom suda, supstituiše saglasnost oštećenog, onda kada se radi o oštećenom, kome je pričinjena šteta već u potpunosti nadoknađena, a koji na odlaganje krivičnog gonjenja ne pristaje iz određenih neracionalnnih razloga.

Javni tužilac će zatražiti da vanraspravno veće svojim rešenjem odobri izvršenje obaveza za koje je inače potrebna saglasnost oštećenog, ako postoje sledeći kumulativni uslovi:

1. oštećenom je već u potpunosti nadoknađena pričinjena šteta2. oštećeni ne pristaje da osumnjičeni izvrši obaveze plaćanja određenog novčanog iznosa u korist

humanitarne organizacije, fonda ili javne ustanove, odnosno obavljanje društvenokorisnog ili humanitarnog rada

3. javni tužilac je ocenio da oštećeni ne pristaje na odlafanje krivičnog gonjenja iz očigledno neopravdanog razloga te

4. javni tužilac je našao da je izvršenje takvih obaveza celishodno.Osumnjičeni je dužan da prihvaćenu obavezu izvrši u roku koji ne može biti duži od šest meseci i u tom slučaju javni tužilac donosi rešenje o odbacivanju krivične prijave, a oštećeni nema pravo da stekne svojstvo supsidijarnog tužioca.

Potpuno je nova zakonska mogućnost za uslovljeno odustajanje od već započetog krivičnog gonjenja, što je moguće do samog završetka krivičnog gonjenja, prema procesnom mehanizmu raspolaganja javnog tužioca svojom optužbom, za šta je neophodna saglasnost suda, pri čemu funkcionalna nadležnost

7

suda koji se saglašava za takvim odustankom javnog tužioca, zavisi od težine krivičnog dela koje je predmet krivičnog postupka.

Suštinski se i na ovaj način postižu isti ciljevi kao i postupanjem prema klasičnom načelu (uslovljenog) oportuniteta krivičnog gonjenja. Javni tužilac može do završetka glavnog pretresa odustati od krivičnog gonjenja, ako osumnjičeni ispuni jednu ili više mera, tj. obaveza koje se i inače, mogu odrediti kada se odlaže krivično gonjenje, ako su kumulativno ispunjeni određeni uslovi:1. predmet krivičnog postupka je krivično delo za koje je predviđena novčana kazna ili kazna zatvora do tri godine2. sud pred kojim se vodi takav pretres je dao saglasnost za takvo postupanje javnog tužioca.

Prema Zakonu o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica, moguće je postupanje po oportunitetu krivičnog gonjenja u odnosu na maloletnika, usloviti ispunjavanjem određenih obaveza od strane maloletnika, odnosno realizacijom odgovarajućih vaspitnih naloga, gde spadaju:

1. poravnanje sa oštećenim, kako bi se naknadom štete, izvinjenjem, radom ili na neki drugi način, u celini ili delimično otklonile štetne posledice krivičnog dela

2. redovno pohađanje škole ili redovno odlaženje na posao3. uključivanje bez naknade u rad humanitarnih organizacija ili u poslove socijalnog, lokalnog ili

ekološkog sadržaja4. podvrgavanje odgovarajućem ispitivanju i odvikavanju od zavisnostu izazvane upotrebom

alkoholnih pića ili opojnih droga5. uključivanje u pojedini ili grupni tretman u odgovarajućoj ustanovi ili savetovalištu.

Moguća primena oportuniteta krivičnog gonjenja u našem krivičnom procesnom pravu u pogledu relativno lakših krivičnih dela, postoji još u jednom slučaju, koji se u osnovi temelji na reparaciji oštećenom, uz ponašanje osumnjičenog koje ukazuje da vođenje krivičnog postupka ne bi bilo svrsishodno, što takođe predstavlja neophodnost ispunjenja određenih uslova od strane osumnjičenog, pri čemu je u logici stvari, naglasak na stvarnom kajanju osumnjičenog. Javni tužilac može odbaciti krivičnu prijavu ukoliko su kumulativno ispunjeni sledeći uslovi:

1. ako se radi o krivičnom delu za koje je predviđena novčana kazna ili kazna zatvora do tri godine2. ako je osumnjičeni ispoljio stvarno kajanje3. ako je osumnjičeni usled takvog kajanja sprečio nastupanje štete ili je štetu u potpunosti već

nadoknadio 4. ako javni tužilac, prema okolnostima slučaja, oceni da izricanje krivične sankcije ne bi bilo

pravično.

15. Načelo ne bis in idem

Načelo ne bis in idem označava da se istom licu ne može dva puta suditi za isto krivično delo. Ako je krivični postupak u odnosu na konkretno krivično delo već pravosnažno okončan, ne može se ponovo voditi postupak protiv istog lica u odnosu na isti osnovni predmet krivičnog postupka, tj. isto krivično delo.

Načelna zabrana ponovnog suđenja proizlazi iz vitalnih interesa pravne sigurnosti i pravičnosti, koji u vezi sa ovim principom, u većini nacionalnih krivičnoprocesnih zakonodavstava odnose prevagu u odnosu na princip istine, onda kada se u određenim situacijama ta načela ’sukobe’.

Ako je okrivljeni pravosnažnom odlukom nadležnog suda oslobođen optužbe, odnosno donesena druga sudska odluka koja je za njega povoljna a koja je postala pravosnažna, protiv njega se za isto krivično delo više ne može voditi krivični postupak, čak i ako bi se pojavili dokazi najvišeg stepena dokaznog kredibiliteta, da je on ipak to delo učinio, te da je za njega krivično odgovoran.

Niko ne može da bude gonjen i kažnjen za krivično delo za koje je pravnosnažnom presudom oslobođen ili osuđen ili je za to delo postupak protiv njega pravnosnažno obustavljen ili optužba pravnosnažno odbijena.

8

U postupku povodom vanrednog pravnog leka, pravnosnažna sudska odluka se ne može izmeniti na štetu okrivljenog.

Ovakav način regulisanja načela ne bis in idem u našem krivičnom postupku je u osnovi širi i u odnosu na međunarodnopravno definisanje ovog načela. Prema Međunarodnom paktu o građanskim i političkim pravima novog suđenja ne može biti samo ako je prethodno presuđeno meritornom (oslobađajućom ili osuđujućom), dok se prema našem Zakoniku o kp, načelo ne bis in idem odnosi ne samo na ove meritorne, već i na odbijajuću presudu, te i na rešenje o obustavi krivičnog postupka.

Identičnu odredbu o načelu ne bis in idem, kao i u Međunarodnom paktu sadrži i Evropska konvencija o zaštiti prava i osnovnih sloboda, ali uz konstituisanje dopunske mogućnosti ponovnog vođenja krivičnog postupka u skladu sa zakonskim pravima određene države, što znači da je prema ovom rešenju moguće i ponavljanje krivičnog postupka na štetu osuđenog, odnosno uopšte, donošenje odluke povodom uloženog vanrednog pravnog leka, koja bi bila na štetu okrivljenog.

Dokazna načela

U dokazna načela spadaju:1. načelo neposrednosti u izvođenju dokaza2. načelo slobodne ocene dokaza3. načelo in dubio pro reo.

1. 16. Načelo neposrednosti u izvođenju dokaza

Načelo neposrednosti označava da između izvora saznanja i krivičnog suda nema posrednika i da sud odlučuje prvenstveno na osnovu onoga što u pogledu činjenica sam utvrdi. Sudija na temelju svog sopstvenog utiska koji je zadobio u odnosu na optuženog i dokazna sredstva zasniva svoju presudu. Jedan vid načela neposrednosti ogleda se i u obaveznom prisustvu okrivljenog tokom suđenja, uz izuzetak po kome je pod određenim zakonskim uslovima moguće suđenje u odsustvu.

Optuženom se može suditi u odsustvu, samo izuzetno, ako su kumulativno ispunjeni sledeći uslovi:1. da je optuženi u bekstvu ili da inače nije dostižan državnim organima2. a postoje naročito važni razlozi da mu se sudi iako je odsutan i3. da veće na predlog tužioca donese rešenje o suđenju u odsustvu.U pitanju je personalna neposrednost u odnosu na stranke, dok se izvorna neposrednost pre svega

odnosi na sud pred kojim se izvode relevantni dokazi i koji potom na temelju svog shvatanja o kredibilitetu tih dokaza, te uverenje u odnosu na dokazanost ili nedokazanost relevantnih pitanja tokom postupka, donosi odluku kojom rešava predmet krivičnog postupka.

9

Neposrednost se pored toga, odnosno, uz pravilo da sud mora steći direktan neposredan utisak u odnosu na krivično delo koje je predmet postupka, ogleda i u obavezi da tokom celog toka glavne faze postupka, sud bude prisutan u istom sastavu i bez prekida.

Postoji podela na dve vrste neposrednosti:1. subjektivna neposrednost – u pogledu sastava suda2. objektivna neposrednost – u odnosu na izvođenje dokaza.

Subjektivna neposrednost se ispoljava u pravilu, da glavni pretres koji je odložen mora početi iznova ako se izmenio sastav veća, ali to pravilo nije apsolutno, jer po saslušanju stranaka veće može odlučiti da se u ovakvom slučaju svedoci i veštaci ne saslušavaju ponovo i da se ne sprovodi novi uviđaj, nego da se pročitaju iskazi svedoka i veštaka dati na ranije glavnom pretresu, odnosno da se pročita zapisnik o uviđaju. Subjektivna neposrednost važi apsolutno ukoliko se glavni pretres održava pred drugim predsednikom veća, jer tada on mora početi iznova i svi dokazi se po pravilu, moraju ponovo izvoditi.Objektivna neposrednost se ispoljava u odredbi prema kojoj sud zasniva presudu samo na dokazima koji su izvedeni na glavnom pretresu.Princip neposrednosti je značajan princip krivičnog postupka i faktički je rigorozno sankcionisan, ali ne i izričito pod tim nazivom, pa je tako zakonodavac pošao od toga da se činjenično stanje mora u svakom slučaju potpuno i pravilno utvrditi i to na osnovu dokaza izvedenih na glavnom pretresu.

Iako je načelna težnja da glavni pretres teče u kontinuitetu, u mnogim situacijama dolazi do njegovog odlaganja, odnosno prekida i tada se neminovno postavlja pitanje u kojoj su meri validni dokazi koji su izvedeni pre početka takvih diskontinuiteta u trajanju glavnog pretresa, kao i onda kada je došlo do izmene u sastavu sudskog veća.

Glavni pretres koji je odložen mora početi iznova ako se izmenio sastav veća, s tim što veće može odlučiti, po uzimanju izjava od stranaka, da se svedoci i veštaci ne ispituju ponovo, nego da se pročitaju njihovi iskazi dati na ranijem glavnom pretresu.

Glavni pretres koji je odložen, a održava se pred istim većem, nastaviće se, a predsednik veća će ukratko izneti tok ranijeg glavnog pretresa, s tim što veće može i u ovom slučaju odlučiti da glavni pretres počne iznova. Glavni pretres koji je odložen, a održava se pred drugim predsednikom veća, mora početi iznova i svi dokazi se moraju ponovo izvesti. U odnosu na ovo pravilo, propisan je izuzetak, pa tako, izuzetno od pravila o neophodnosti ponovnog izvođenja svih već izvedenih dokaza, zbog promene predsednika veća, predsednik veća može, po uzimanju izjava stranaka, zahtevati od vanraspravnog veća da on odluči da se određeni dokazi ne izvode ponovo, pa ako to veće, ustanovi da je zbog proteka vremena, zaštite svedoka ili drugih važnih razloga opravdano da se određeni svedoci i veštaci ne ispituju ponovo, rešenjem će odlučiti da se pročitaju zapisnici o njihovom ispitivanju na ranijem glavnom pretresu, a protiv tog rešenja žalba nije dozvoljena.

U Zakoniku se više striktno ne propisuje rok maksimalnog trajanja odlaganja glavnog pretresa, ali se implicitno uvodi jedan krajnje instruktivni rok od dva meseca, jer nakon njegovog propuštanja nastaje posebna formalna dužnost za predsednika veća (obaveza informisanja predsednika suda). O svakom odlaganju koje traje duže od dva meseca, predsednik veća je dužan da obavesti predsednika suda.

Ponovno sprovođenje uviđaja zbog odlaganja glavnog pretresa, bi po logici stvari, u najvećem broju slučajeva bilo nepotrebno i potpuno besmisleno.

Vanraspravno veće slobodno ceni ispunjenost uslova za čitanje zapisnika, umesto za ponavljanje već izvedenih dokaznih radnji, a tu je vrlo bitan faktor procena da se ništa bitno ne bi postiglo ponavljanjem već izvedenih dokaznih radnji, ali bi to znatno odugovlačilo postupak. Vanraspravno veće ne može odluku da se samo čitaju zapisnici o ranije izvedenim dokaznim radnjama, donositi po službenoj dužnosti, već samo ukoliko postoji potrebna procesna inicijativa, tj. Odgovarajući predlog za takvu odluku novog predsednika veća. Takav predlog se podnosi u pismenom obliku i on bi trebalo da sadrži i kratko obrazloženje zašto predsednik veća nalazi da bi trebalo dozvoliti odstupanje od pravila, te primeniti izuzetak. Protiv rešenja vanraspravnog veća da se samo čitaju zapisnici o ranije izvedenim dokazima, umesto njihovog ponovnog izvođenja, posebna žalba nije dozvoljena, ali se takva odluka po opštim pravilima može osporavati i pravno napadati žalbom protiv presude donesene u tom krivičnom postupku. Ako bi vanraspravno veće pogrešno ocenilo da postoje uslovi da se dozvoli čitanje zapisnika o ranije izvedenim dokaznim radnjama, umesto da

10

se one ponove nakon promene predsednika veća, radilo bi se o relativno bitnoj povredi odredaba krivičnog postupka, što slobodno ceni drugostepeni sud kada rešava o žalbi.

Prekid glavnog pretresa je kraćeg trajanja od odlaganja. Osim slučajeva posebno predviđenih u ZKP-u, predsednik veća može prekinuti glavni pretres iz sledećih razloga:

1. zbog pribavljanja određenih dokaza u kratkom vremenu2. pripremanja optužbe ili odbrane3. odmora ili4. isteka radnog vremena.

Prekinuti glavni pretres se nastavlja, po pravilu, narednog radnog dana. Prekinuti glavni pretres nastavlja se uvek pred istim većem, a do shodne primene pravila koja se

odnose na promene u sastavu veća, nakon što je glavni pretres odložen, dolazi u dve alternativno propisane situacije koje se odnose na prekid glavnog pretresa:

1. ako se glavni pretres ne može nastaviti pred istim većem ili2. ako je prekid glavnog pretresa trajao duže od osam dana.

17. Načelo slobodne ocene dokaza

Sudija u savremenom krivičnom postupku je oslobođen stega formalne, odnosno zakonske ocene dokaza, već slobodno ocenjuje dokaze i slobodno utvrđuje koja će dokazna sredstva koristiti radi utvrđivanja određenih činjenica, te sam, a na temelju logičkih zakonitosti procenjuje koji je stepen dokaznog kredibiliteta pojedinih dokaza i dokaznih sredstava, takvo njegovo pravo, se ne sme pretvoriti u njegovu samovolju i potpunu arbitrernost.

Obaveza suda da obrazloži svoju odluku, te mogućnost napada ulaganjem žalbe, odnosno vanrednog pravnog leka, predstavlja nužni korektiv u odnosu na dejstvo slobodne ocene dokaza. Iako u savremenim krivičnim postupcima važi načelo slobodne ocene dokaza, to ne znači da u postupcima nema dokaznih pravila, te da je sve prepušteno proceni sudije, jer postupak sadrži i odredbe koje se odnose na određena opšta pravila vrednovanja dokaza, kao i određene dokazne zabrane.

Primenom principa slobodne ocene dokaza se u novim društvenim uslovima lakše mogla postići osnovna svrha krivičnog postupka, a od davnina važi: ’Najvažniji cilj postupka je donošenje (pravične) odluke’.

U cilju donošenja pravične odluke, ili radi povećanja mogućnosti da odluka bude pravično, sudiji se maksimalno ’odvezuju ruke’, daje mu se velika sloboda u oceni dokaza, ali je to naravno, korelativno povezano i sa njegovom velikom odgovornošću, a najvažnijim eksponentima pravnog sistema i državne vlasti se istovremeno nameće nekoliko važnih imperativa – poput obrazovanja kvalitetnog sudijskog kadra i pravilnog izbora najboljih kandidata, eliminisanje uplitanja bilo kakvih političkih institucija i drugih uticaja na pravosuđe, kao i uopšte stvaranja potrebnog pravnog i opštedruštvenog ambijenta koji se ogleda u redu i stabilnosti u okviru pravnog sistema, njegovoj sređenosti i usklađenosti.

Načelo slobodne ocene dokaza je ustanovljeno u čl.18 st.1 u Zakoniku o krivičnom postupku i glasi: "Izvedene dokaze koji su od značaja za donošenje sudske odluke sud ocenjuje po slobodnom sudijskom uverenju. Presudu ili rešenje koje odgovara presudi sud može zasnovati samo na činjenicama u čiju je izvesnost potpuno uveren."

18. Načelo in dubio pro reo

Ovo načelo usko je povezano sa načelom slobodne ocene dokaza, odnosno praktično funkcionalno proizlazi iz njega. Pravilo "u sumnji za optuženog" spada danas među najvažnije principe krivičnog procesnog prava i odnosi se na pravilo o načinu odlučivanja suda u situaciji kada on nije stekao uverenje da stanje stvari omogućava osudu okrivljenog.

11

Pravni osnov za najširu primenu ovog pravila u krivičnom postupku nalazi se u odredbi ZKP-a kojom se izražava princip istine, tako da ukoliko sud nije u mogućnosti da utvrdi istinu, na šta je inače obavezan, logično je da okrivljeni zbog toga ne bi smeo da trpi nikakve štetne posledice i da odluka suda u toj situaciji mora biti u korist okrivljenog.

Dužnost suda i drugih državnih organa u krivičnom postupku da utvrde istinu ipak ne može biti shvaćena kao apsolutna, jer to nekada objektivno i nije moguće, već je ona samo relativnog karaktera, što znači da sud i drugi državni organi moraju da pokušaju sve što je realno i u skladu sa ZKP moguće, da utvrde istinu, pa ako i nakon toga ne uspeju, već samo ’ostanu u sumnji’, tada preostaje da se primeni načelo in dubio pro reo.

Načelo in dubio pro reo nije striktno zakonskog karaktera, odnosno ovaj princip se ne formuliše na izričit način u našem Zakoniku o krivičnom postupku, ali se pri tom, može smatrati da on ipak važi u našem krivično procesnom pravu.

Raspoloživa dokazna sredstva nekada ne mogu biti dovoljna, odnosno, moguće je da sud i nakon izvođenja svih dokaza koji su objektivno mogli da budu izvedeni, ostane samo u sumnji, odnosno ne uspe da stekne ubeđenje u postojanje ili nepostojanje određenih činjenica. Tada je pravilo da te činjenice u pogledu kojih je sud ostao u sumnji, treba tumačiti u korist okrivljenog, što se zasniva pre svega na elementarnoj pravičnosti, jer bi suprotno tumačenje bilo očigledno nepravično, što znači da je princip in dubio pro reo u izvesnoj meri i segment načela poštenog vođenja krivičnog postupka, kao osnovnog principa savremene krivične procedure u demokratskim pravnim sistemima.

Primena načela in dubio pro reo povezuje se i sa dejstvom pretpostavke nevinosti. Načelo in dubio pro reo se implicitno zasniva i na nedostatku dokaza kao razlogu za donošenje određenih sudskih odluka u korist okrivljenog, kada se na primer, donosi rešenje o obustavi krivičnog postupka ili oslobađajuća presuda. Naime, time što je zakonodavac utvrdio da se kada nije dokazano da je optuženi učinio delo za koje je optužen, on oslobađa od optužbe, zakonodavac je implicitno, ali nedvosmisleno omogućio primenu načela in dubio pro reo.

Načela forme vođenja krivičnog postupka

Načela forme vođenja krivičnog postupka spadaju:1. načelo raspravnosti2. načelo usmenosti3. načelo javnosti.

1. 19. Načelo raspravnosti i usmenosti

Načelo raspravnosti ili princip kontradiktornosti možemo definisati kao mogućnost da se u svim fazama postupka ’čuje’ i reč druge strane, odnosno da svaka krivičnoprocesna stranka ima mogućnost da u odgovarajućim procesnim formama iznosi svoje stavove, kako u odnosu na krivični predmet, tako i odnosu na sva druga pitanja u krivičnom postupku, te posebno u pogledu formalno izraženih stavova suprotne stranke, iz čega istovremeno proizlazi i obaveza za sud da omogući takvo raspravljanje krivične stvari, ostvaruje se i suštinska svrha krivične procedure – da se kroz svestrano raspravljanje o krivičnom predmetu, kroz njegovo pretresanje, utvrde sve neophodne relevantne činjenice na temelju kojih se krivični predmet u krivičnom postupku i rešava. Kontradiktornost predstavlja mogućnost i pravo stranaka i obavezu suda da svakoj stranci obezbedi da se izjasni o svakom dokazu, činjenici i svakom predlogu suprotne stranke, te da izloži svoj stav i ponudi zaključak, iako konačan zaključak daje sud.

Mada je načelo raspravnosti u savremnim krivičnim postupcima prisutno u svojim različitim formama i procesnim dometima u svim fazama krivične procedure, ono je najzastupljenije u osnovnoj fazi krivičnog postupka – u stadijumu glavnog pretresa, odnosno fazi suđenja u užem smislu, u odnosu na koje ovo načelo predstavlja jedan od najdominatnijih krivičnoprocesnih principa.

Kontradiktornost je zastupljena u svim fazama krivičnog postupka, ali ne u jednakoj meri i ne bez određenih ograničenja. U fazi istrage je kontradiktornost limitirana procenom istražnog sudije, jer on može i bez predloga stranke da preduzima radnje za koje smatra da su potrebne za uspešno vođenje postupka.

12

Istražni sudija može doneti rešenje o sprovođenju istrage i pre saslušanja osumnjičenog, osim ako postoji opasnost od odlaganja. Istražni sudija može, pre nego što odluči o zahtevu javnog tužioca, pozvati javnog tužioca i osumnjičenog da određenog dana dođu u sud ako je potrebno da se izjasne o okolnostima koje mogu biti od važnosti za odlučivanje o zahtevu ili ako istražni sudija smatra da bi iz drugih razloga bilo celishodno njihovo usmeno izjašnjenje. Kada vanraspravno veće odlučuje u toku istrage, može zatražiti potrebna objašnjenja od istražnog sudije, stranaka i branioca i može ih pozvati da usmeno izlože svoje stavove na sednici veća, što predstavlja ne samo mogućnost da se kontradiktorno sučeljavaju stranke, odnosno subjekti u funkciji optužbe i odbrane, već i sud u određenom funkcionalnom obliku (istražni sudija), koji načelno mora da bude nepristrasan u odnosu na stranačke funkcije.

Okrivljeni i njegov branilac mogu prema načelu raspravnosti imaju pravo da podnesu prigovor protiv optužnice u roku od osam dana od dana dostavljanja.

Načelo raspravnosti je najzastupljenije u osnovnoj fazi krivičnog postupka – na glavnom pretresu, odnosno tokom suđenja u užem smislu, kada se neposredno pred sudom izvode svi dokazi, uz mogućnost stranaka da se izjasne o svakom dokazu i u završnoj reči daju ocenu svih dokaza i iznesu svoj zaključak o činjenicama, te se osvrnu na zaključak i ocenu suprotne stranke.

Pošto načelo raspravnosti nije zakonski izričito utvrđeno pod tim nazivom, mada nesporno postoji u krivičnom postupku, u ZKP-u nije izričito propisana ni posebna sankcija za povredu kontradiktornosti, ali je naravno, takva povreda moguća i tada bi se po logici stvari, po pravilu, radilo o povredi prava odbrane na glavnom pretresu.

2. Načelo usmenosti

Načelo usmenosti se smatra jednim od načela koja određuju načine izvođenja krivičnoprocesnih radnji koji preovlađuju u krivičnom postupku, a shodno njemu se krivičnoprocesne radnje preduzimaju po pravilu usmeno, putem reči ili pokreta, a čak i u slučajevima kada je preduzimanje izvesnih radnji ostvareno pismeno, ta se pismena čitaju na glavnom pretresu, što znači da se iznose usmeno.

Sve što se desi u procesu, a posebno saslušanje optuženog, izvođenje dokaza, reči stranaka, sve se to mora zbiti usmeno – takođe većanje i glasanje, kao i objavljivanje presude; ono što nije izgovoreno, nema značaja, važi kao da se nije dogodilo, ili kao da ne postoji – suprotno načelu pismenosti: quod non est in actis, non est in mundo. Princip usmenosti ima prednost životnosti, svežine i brzine.

Zastupljen je i u našem krivičnom postupku i to u svim fazama postupka, a povezan je kako sa načelom raspravnosti, koje se primarno realizuje uz usmenu komunikaciju, mada može da se ostvari i pismenim putem, tako i kroz garantovanje prava određenim licima, pre svega okrivljenom, ali i drugim učesnicima postupka, na usmenu procesnu komunikaciju u krivičnom postupku, ali takođe uz mogućnost i pismenog opštenja u skaldu sa procesnim odredbama.

Nije striktno utvrđen u zakonskim odredbama, ali on nedvosmisleno proizilazi iz niza odredaba ZKP-a.

Odstupanja u ovom pogledu su moguća kada se radi o određenim fizičkim nedostacima okrivljenog ili svedoka. Ako je okrivljeni gluv, postavljaće mu se pitanja pismeno, a ako je nem, pozvaće se da pismeno odgovara. Ako se saslušanje ne može obaviti na ovaj način, pozvaće se kao tumač lice koje se sa okrivljenim može sporazumeti. Ta pravila se primenjuju po analogiji i kada se radi o salušanju gluvog ili nemog svedoka.

Dokazi koji postoje u pismenom obliku se čitaju na glavnom pretresu, te se tako prezentiraju usmeno, a i završna reč na glavnom pretresu je u usmenoj formi.

3. 20. Načelo javnosti

Javnost postupka je generalni princip savremenog krivičnog procesnog prava, a javnost saslušanja je očigledno sredstvo boljeg obezbeđenja da suđenje koje je pod javnim nadzorom bude fer, a posebno da se prava optuženog ne krše i da sud postupak vodi nepristrasno.

Javnost krivičnog postupka se ogleda u pravu svakog građanina, ne samo stranaka, već i drugih lica koja inače nisu direktno i vitalno zainteresovana za ishod postupka, da prisustvuju suđenju, te da o postupku budu obaveštena i putem sredstava javnog informisanja. Javnost može da bude neposredna (fizička), kada

13

lica prisustvuju procesnim radnjama ili posredna (tehnička), do koje dolazi zahvaljujući davanju publiciteta sprovedenim radnjama u krivičnom postupku, posredstvom sredstava javnog informisanja.

Smatra se da neposredna javnost može da bude stranačka (ograničena na procesne stranke) ili opšta (kada ona obuhvata i publiku), ali je u stvari samo opšta javnost prava neposredna javnost u postupku, jer je prisustvo stranaka po pravilu neophodna procesna pretpostavka, mada ni ona nije apsolutna, pa se stoga može ipak uslovno govoriti i o stranačkoj javnosti, jer je, na primer u skraćenom postupku u nekim situacijama moguće održavanje glavnog pretresa i bez prisustva javnog tužioca, odnosno okrivljenog.

Veliki značaj ima i mogućnost odstupanja od načela u javnosti. Primena tog načela isključena je u postupku prema maloletnicima.

Načelo javnosti u našem krivičnom postupku važi pre svega za glavni pretres u opštem i skraćenom krivičnom postupku, odnosno za krivične postupke koji se vode protiv punoletnih lica, dok u postupku prema maloletnicima načelno nema javnosti, a samo se po izuzetku određenim kategorijama lica može dopustiti da prisustvuju toku postupka. Obrnuto, kada se postupak vodi protiv punoletnog lica, on je po pravilu javan, a po izuzetku se javnost može isključiti.

U prethodnom postupku nema opšte javnosti, već postoji samo tzv. stranačka javnost, ali ni ona nije uvek potpuna. Glavni pretres je javan, što znači da njemu mogu da prisustvuju punoletna lica, pod uslovom da ne nose oružje ili opasno oruđe, osim čuvara okrivljenog koji može da bude naoružan.

Odstupanje od načela javnosti tokom glavnog pretresa je moguće od otvaranja zasedanja pa do završetka ove osnovne faze krivičnog postupka, donošenjem odluke o isključenju javnosti sa celog toka glavnog pretresa (kompletno isključenje), ili sa jednog njegovog dela (parcijalnog isključenje), što je moguće iz sledećih alternativno propisanih razloga: 1. čuvanje tajne, 2. čuvanje javnog reda, 3. zaštita morala, 4. zaštita interesa maloletnika, 5. zaštita ličnog ili porodičnog života okrivljenog ili oštećenog.

Do isključenja javnosti može doći po službenoj dužnosti veća (samoinicijativno isključenje) ili na osnovu stranačke inicijative, odnosno po predlogu stranaka, ali uvek po njihovom saslušanju. Odluku o isključenju javnosti veće donosi u formi rešenja, koje mora biti obrazloženo i javno objavljano, a može se pobijati samo u žalbi protiv presude.

Isključenje javnosti se nikada ne odnosi na stranke i lica čije je procesno svojstvo slično strankama, tako da pretresu uvek mogu da prisustvuju: stranke, oštećeni, zakonski zastupnik oštećenog i branilac optuženog. Veće može dozvoliti da glavnom pretresu na kome je javnost isključena, prisustvuju određene kategorije lica: pojedina službena lica i naučni radnisi, a na zahtev optuženog, to se može dozvoliti i njegovom bračnom drugu, njegovim bliskim srodnicima i licu sa kojim živi u vanbračnoj ili kakvoj drugoj zajednici. U ovakvom slučaju se iz određenih opravdanih razloga pravi izuzetak, jer je prvo isključena javnost, iako je po pravilu glavni pretres javan (prvi izuzetak u odnosu na pravilo), a zatim se po izuzetku, dopušta da određena lica ipak prisustvuju takvom nejavnom glavnom pretresu, čime se pravi drugi izuzetak u odnosu na već napravljeni izuzetak.

Povreda načela javnosti je striktno sankcionisana, te je propisana kao bitna povreda odredaba krivičnog postupka, te tako, ako je protivno zakoniku bila isključena javnost na glavnom pretresu, pobijana presuda mora biti ukinuta. Obrnuta povreda pravila Zakonika koja se odnose na javnost tokom glavnog pretresa, sama po sebi nije relevantna.

21. Načela donošenja sudskih odluka

Načela koja se odnose na donošenje sudskih odluka su:1. načelo većinskog odlučivanja suda u zbornom sastavu2. načelo slobodnog sudijskog uverenja3. načelo pravnog leka.

14

1. Načelo većinskog odlučivanja suda u zbornom sastavu

Načelo većine sudskog odlučivanja je moguće samo u okviru načela zbornosti koje predstavlja osnovni organizacioni oblik krivičnog suda u postupku po određenoj krivičnoj stvari. Krivični sud po pravilu sudi u kolektivnom sastavu, odnosno u veću, a po izuzetku, krivični postupak za određena krivična dela vodi sudija pojedinac, odnosno inokosni oblik krivičnog suda. Kao izuzetak u odnosu na zborni sastav krivičnog suda, postupak za krivična dela za koja je propisana novčana kazna ili kazna zatvora do tri godine (skraćeni postupak), koji se u nekim slučajevima može voditi i za krivična dela zaprećena kaznom do pet godina zatvora, se odvija pred sudijom pojedincom, te tada naravno, nema većinskog odlučivanja.

Pravno regulisanje procesa odlučivanja u našem krivičnom procesnom pravu obuhvata širok krig pitanja, brojni sastav sudskog veća u zavisnosti od težine krivičnog dela, zabranu da u izricanju presude učestvuje sudija koji nije bio na glavnom pretresu, rukovođenje većanjem i glasanjem od strane predsednika veća, pokučaj postizanja većine u slučaju da je neslaganjem sudija to onemogućeno, tajnost većanja i glasanja, vođenje zapisnika posle izricanja i objavljivanja sudske presude.

Pravila ZKP-a koja se odnose na suđenje u veću se striktno odnose i na broj sudija u veću. Zakonska pravila koja se odnose na zborni sastav suda u kvalitativnom smislu su veoma stroga, jer nepravilan sastav suda predstavlja apsolutno bitnu povredu odredaba krivičnog postupka., zbog koje se presuda u drugostepenom postupku, mora ukinuti. Ovo važi samo ako se nepravilnost sastava veća ogleda u manjem broju sudija, odnosno sudija porotnika, od onog broja koji je Zakonikom propisan za krivični postupak koji se vodi u pogledu krivičnog dela određene težine. U izvesnom smislu važi poznato opšte pravilo – ko može više, može i manje, pa tako, ako je viši sud, odnosno veće u širem sastavu, presudilo krivičnu stvar za koju je inače, nadležan niži sud, odnosno koje je trebalo da presudi veće u užem sastavu, ili ako je sudsko veće vodilo postupak za krivično delo, koje inače, spada u nadležnost sudije pojedinca, to neće biti bitna povreda odredaba krivičnog postupka, te se zbog takve nepravilnosti, pobijana presuda neće ukidati.

2. Načelo slobodnog sudijskog uverenja

Načelo slobodnog sudijskog uverenja je usko povezano sa načelom slobodne ocene dokaza, jer s jedne strane, sudija ne može imati slobodno uverenje ukoliko nema pravo da slobodno ocenjuje dokaze, dok se s druge strane, dokazi ne mogu slobodno ocenjivati, ukoliko sudija nema mogućnost sticanja slobodnog uverenja.

Slobodno sudijsko uverenje ima značaja za donošenje bilo koje odluke suda u postupku i to kako meritornih odluka kojima se suštinski rešava predmet krivičnog postupka, tako i tzv. formalnih odluka, kojima se predmet postupka rešava na temelju utvrđivanja nekog čisto formalnog osnova za donošenje određene odluke, ali se i rešanja koja se odnose na upravljanje postupkom takođe zasnivaju na slobodnom sudijskom uverenju.

Načelo slobodnog sudijskog uverenja je direktno povezano sa principom slobodne ocene dokaza. U savremnom krivičnom postupku po pravilu, ne postoje zakonska pravila o vrednosti pojedinih dokaznih sredstava u apstraktnom smislu, niti o obaveznom izvođenju dokaza isključivo tačno određenim zakonskim sredstvima, što su usnovi najdominantnija obeležja suprotne koncepcije o tzv. zakonskim dokazima, odnosno formalne ocene dokaza, ali naravno, sudije kada odlučuju o predmetu krivičnog postupka, svakako rešavaju pitanje vrednosti dokaza, odnosno stepena njihovog kredibiliteta, ali to čine samo na temelju svoje slobodne ocene dokaza. Sud dokaze izvodi i ceni na temelju načela slobodne ocene dokaza i u skladu sa svojim slobodnim uverenjem, ali je pri tom, dužan da savesno oceni svaki dokaz pojedinačno i u vezi sa ostalim dokazima, te da na osnovu takve ocene izvede zaključak da li je neka činjenica utvrđena.

3. Načela pravnog leka

Načelo pravnog leka označava da se protiv sudske odluke kojom se rešava predmet krivičnog postupka, a pre svega protiv presude, uvek može uložiti redovan pravni lek, odnosno žalba koja je istovremeno i sredstvo za sticanje aktivne pravosnažnosti sudske odluke, a da se pod određenim uslovima sudska odluka, a pre svega presuda, može pobijati i određenim vanrednim pravnim lekom, odnosno vanrednim pravnim sredstvima uopšte.

15

U teoriji se pitanje vanrednog pravnog leka po pravilu izlaže u okviru načela dvostepenosti sudskog odlučivanja, odnosno višestepenosti, pri čemu se sama dvostepenost određuje kao fakultativna, jer ne postoji slučaj obaveznog ulaganja žalbe protiv bilo koje odluke. Načelo pravnog leka je šire od principa dvostepenosti ili višestepenosti, jer ono podrazumeva da u krivičnom postupku postoje odgovarajuća raznovrsna pravna sredstva, pre svega u odnosu na odluku kojom se rešava krivična stvar, odnosno presudu, ali i u odnosu na ostale odluke.

Pravo na žalbu postoji bez izuzetka u odnosu na sudske odluke kojima se rešava osnovni predmet krivičnog postupka, pre svega presude, ali i rešenja kojima se odlučuje o krivičnom delu kao predmetu postupka, kao što je to slučaj, na primer, sa rešenjem o izricanju vaspitne mere maloletniku, ili rešenjem kojim se izriče mera bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi. Pravo na žalbu ne postoji međutim, protiv svih odluka koje se donose u krivičnom postupku, pa se tako žalba nikada ne može izjaviti protiv naredbe, kao i protiv nekih rešenja. Kada su u pitanju vanredni pravni lekovi, njihovo podnošenje nikada nije formalno obavezno, ali se može smatrati da bi javni tužilac svakako morao podići zahtev za zaštitu zakonitosti, ukoliko se za to steknu uslovi, slično kao što bi se od njega kao državnog organa, moglo osnovano očekivati da podenese i zahtev za ponavljanje krivičnog postupka.

Povreda prava na žalbu nije procesno sankcionisana, jer prema konstrukciji krivičnog postupka objektivno nije moguće povrediti pravo žalbe, a određena povreda ovog prava u vidu uskraćivanja prava na žalbu je moguća samo zloupotrebom službenog položaja nekog službenog lica, a sam takav postupak predstavlja krivično delo.

22. Načelo istine

Načelo istine smatra se tradicionalnim krivičnoprocesnim principom, često se označava i kao vrhunsko načelo krivičnog postupka. Istina je svakako cilj krivičnog postupka, ali cilj do koga se može doći samo primenom pravnih i procesnih sredstava koja su akterima postupka na raspologanju, te uz poštovanje svih garantovanih prava subjekata postupka, a pre svega prava na odbranu lica protiv koga se postupak vodi.

Do istine je potrebno i korisno doći, uz poštovanje kako dokaznih pravila, tako i dokaznih zabrana. U savremenim krivičnim procedurama istina je važan cilj postupka, ali se njegovo ostvarenje može postići samo i isključivo u normativnim okvirima, koji se u nacionalnim krivičnim postupcima utvrđuju zakonom, pri čemu se i u ustavnopravnim normama štite najvažnija prava i slobode u krivičnom postupku.

Načelo istine svodi se na dužnost suda da u krivičnom postupku istražuje i utvrđuje istinu kroz izvođenje dokaza po službenoj dužnosti, na temelju svih činjenica i dokaznih sredstava koja su mu na raspologanju i koja su od značčaja za donošenje njegove odluke.

Načelo istine je utvrđeno odredbama čl.17 st.1 ZKP-u, koje se odnose na::1. subjekte, koji imaju dužnost istinitog i potpunog utvrđivanja činjenica, a to su ne samo

sud, već i drugi državni organi koji učetvuju u krivičnom postupku2. predmet, istinitog utvrđivanja, a to su relevantne činjenice, odnosno činjenice koje su

od važnosti za donošenje zakonite odluke, a uvek je faktičko pitanje u svakom konkretnom slučaju koje su činjenice bitne.

Sud i državni organi koji učestvuju u krivičnom postupku dužni su da istinito i potpuno utvrde

činjenice koje su od važnosti za donošenje zakonite odluke.Pri tom su sud i državni organi dužni da s jednakom pažnjom ispituju i utvrde kako činjenice koje

terete okrivljenog, tako i one koje mu idu u korist.

Pogrešno ili nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, odnosno, ogrešenje o načelo istine u sudskoj odluci, je jedan od osnova i za ulaganje nekih vanrednih pravnih lekova, odnosno zahteva za ponavljanje krivičnog postupka, a kada je u pitanju zahtev za zaštitu zakonitosti, odnosno zahtev za ispitivanje zakonitosti pravosnažnosti presude, iako se ovi vanredni pravni lekovi ne mogu ulagati zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, sud koji rešava o njima, može u slučaju pojave znatne sumnje u pogledu istinitosti odlučenih činjenica utvrđenih u odluci koja se nekim od ovih vanrednih pravnih lekova pobija, presudom ukinuti tu odluku, te narediti da se održi novi glavni pretres pred istim ili drugim stvarno nadležnim prvostepenim sudom.

16

23. Načelo pravičnog vođenja krivičnog postupka (princip fair postupka)

Ovo načelo smatra se suštinskim načelom krivične procedure. Takav status je ovo načelo dobilo iz dva osnovna razloga; s jedne strane, ono vrlo skladno uobličava dejstvo svih drugih krivičnoprocesnih načela u funkciji pravičnog rešavanja krivične stvari koja je predmet postupka, a s druge strane, ono ima veoma izražen etički karakter, a za savremene i demokratske krivične procedure je karakteristično nastojanje da se u njihovim okvirima i shodno njihovim pravilima, ostvare ne samo osnovni principi, već i važni etički imperativi, odnosno teži se da pravni zahtevi istovremeno i dominantno imaju i etičku sadržinu.

Ponekad se ističe da je ovaj princip artikulisan kroz tri osnovna standarda: - jednakost sredstava (’oružja’) kojima stranke raspolažu- javnost postupka i- brzina procedure.

Princip pravičnog suđenja je povezan i sa drugim fundamentalnim načelima i sa njima čini skladnu celinu i čiji je svakako važan element pravilo o pravnoj i procesnoj jednakosti stranaka, odnosno njihovim načelno jednakim procesnim mogućnostima u postupku.

Pravo na pravično suđenje je izričito propisano odredbama Evropske konvencije o ljudskim pravima i osnovnim slobodama, shodno kojima svako ima pravo na pravično i javno suđenje u razumnom roku, pred nezavisnim i nepristrasnim sudom, obrazovanim na osnovu zakona, a potom se posebno utvrđuje dejstvo načela javnosti, uz ostavljanje mogućnosti za odstupanje od njega iz opravdanih razloga, te pretpostavka nevinosti i određeni minimum prava koje mora posedovati svako lice protiv koga se vodi krivični postupak, a koja predstavljaju osnovne elemente prava na odbranu u krivičnom postupku.

Načelo pravićnog vođenja krivičnog postupka nije izričito prihvaćeno pod tim nazivom u našem ZKP-u, ali predstavlja najvažnije načelo krivične procedure. Njegovo dejstvo se pre svega vezuje za opširno definisan skup prava koja ima okrivljeni tokom krivičnog postupka, pre svega pravo na fair i brz postupak, poštovanje svih procesnih prava optuženog, njegova posebna prava tokom ispitivanja svedoka, suočavanja sa drugim dokazima i uvidom u njih i tome slično, a što je u opštem smislu povezano sa pravima sadržanim u Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima, kao i drugim međunarodnopravnim dokumentima.

Elementi prava na pravično suđenje su prisutni i u odredbama našeg ZKP-a, aoni su i sastavni deo našeg unutrašenjeg pravnog poretka. Pored toga i čitav niz drugih pravila ZKP-a se mogu smatrati segmentima načela pravičnog vođenja krivičnog postupka, što se odnosi kako na etičko funkcionisanje cilja krivične procedure kao skupa pravila sa ciljem da niko nevin ne bude osuđen, a da se učiniocu krivičnog dela izrekne krivična sankcija pod uslovima koje predviđa krivični zakon i na osnovu zakonito sprovedenog postupka, tako i na niz drugih odredbi, među kojima je poseban značaj:

1. pravila o minimalnim ograničenjima prava okrivljenog – shodno kojima pre donošenja pravosnažne presude ili rešenja o kažnjavanju, okrivljeni može biti ograničen u svojoj slobodi i drugim pravima samo pod uslovima koje određuje ZKP;

2. pretpostavke nevinosti, shodno kojoj se svako smatra nevinim, dok se njegova krivica ne utvrdi pravosnažnom odlukom suda;

3. pravila koja se smatraju elementima prava na odbranu okrivljenog u krivičnom postupku;4. pravila o obaveznoj pouci, shodno kojem će sud i državni organi, okrivljenog ili drugo lice koje

učestvuje u postupku, a iz neznanja bi moglo da propusti neku radnju u postupku, ili da zbog toga ne koristi svoja prava, poučiti o pravima koja mu po Zakoniku pripadaju i o posledicama propuštanja radnje;

5. pravila o sprovođenju postupka od strane suda bez odugovlačenja, te onemogućavanja svake zloupotrebe prava koja pripadaju licima koja učestvuju u postupku;

6. pravila o nepristrasnom odnosu službenih aktera krivičnog postupka prema optužbi, koje se svodi na dužnost suda i drugih državnih organa koji učestvuju u krivičnom postupku, da s jednakom pažnjom ispituju i utvrđuju kako činjenice koje terete okrivljenog, tako i one koje mu idu u korist.

17

24. Stvarna nadležnost krivičnog suda

Stvarna nadležnost predstavlja pravo i dužnost jednog krivičnog suda da vodi krivični postupak u odnosu na određenu krivičnu stvar i donese odluku u odnosu na nju, s obzirom na težinu krivičnog dela koje je predmet krivičnog postupka. Stvarna nadležnost uređuje se Zakonom o uređenju sudova. Može se podeliti na:

1. stvarnu nadležnost prvostepenih sudova2. stvarnu nadležnost krivičnih sudova u drugom stepenu3. stvarnu nadležnost Vrhovnog kasacionog suda.

U prvom stepenu krivični postupak vode osnovni ili viši sudovi.a) Osnovni sud ima isključivo prvostepenu nadležnost. Nadležan je za krivična dela za koja je kao glavna kazna propisana novčana kazna ili kazna zatvora do deset godina, ukoliko za neko od tih krivičnih dela nije nadležan drugi sud, odnosno viši sud. Vrši poslove međunarodne krivičnopravne pomoći.b) Viši sud uglavnom ima prvostepenu nadležnost, a samo u odnosu na određena pitanja on postupa i kao drugostepeni sud, kada rešava o žalbama na odluke osnovnih sudova kojima se određuju mere za obezbeđenje prisustva okrivljenog.

Viši sud je u prvom stepenu nadležan da sudi za krivična dela za koja je kao glavna kazna propisana kazna zatvora preko deset godina ili teža kazna, kao i da vodi postupak za krivična dela za koja je zakonom predviđena blaža kazna, ali su ona svrstana u nadležnost okružnih sudova.- Tu spadaju k.d. protiv Vojske Srbije, odavanje državne tajne, izazivanje rasne, nacionalne i verske mržnje, povreda teritorijalnog suvereniteta, ubistvo na mah, neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga, primanje i davanje mita. - Viši sud je nadležan za vođenje postupka prema maloletnicima u prvom stepenu.

Krivični postupak u drugom i trećem stepenu, vode apelacioni sudovi. Zakonom o uređenju sudova propisano je da se apelacioni sud osniva za područje više viših sudova. Apelacioni sudovi su: apelacioni sud u Beogradu, u Novom Sadu, Kragujevcu i Nišu.

- odlučuje o žalbama na odluke osnovnih i viših sudova- rešava o sukobu nadležnosti nižih sudova sa svog područja ako za odlučivanje nije nadležan viši sud

18

- o prenošenju nadležnosti osnovnih i viših sudova iz razloga njihove sprečenosti da vode postupak- obavlja druge poslove određene zakonom.

Vrhovni kasacioni sud rešava o zahtevu za zaštitu zakonitosti. Vrhovni kasacioni sud:- odlučuje o sukobu nadležnosti između sudova, ako za odlučivanje nije nadležan drugi sud, kao i o

prenošenju nadležnosti sudova radi lakšeg vođenja postupka ili iz drugih važnih razloga- bitan je za najopštija pitanja primene prava od strane krivičnih sudova na teritoriji Republike- utvrđuje načelne stavove u cilju jedinstvene primene zakona i drugih propisa koji su do značaja za

sudsku vlast- razmatra primenu zakona i drugih propisa i ostvaruje uvid u rad sudova

Odluke Vrhovnog kasacionog suda su bitne za praksu sudova i svi njegovi načelni pravni stavovi objavljuju se u posebnoj zbirci, a sve takve odluke Vrhovnog kasacionog suda objavljuju se i na veb-stranici Vrhovnog kasacionog suda.

Brojčani sastav krivičnog suda odnosi se na broj sudija koji učestvuju u suđenju, dok se kvalitativni sastav veća odnosi na podelu sudija u veću na sudije profesionalce i sudije porotnike. Sistem porote kakav postoji kod nas, predstavlja oblik učešća laičkog elementa u suđenju.

Prema Ustavu RS, sud sudi u veću, osim kada je zakonom određeno da u pojedinim pitanjima sudi sudija pojedinac. Izuzetak od načela zbornosti postoji u pogledu krivičnih dela za koja je kao glavna kazna propisana novčana kazna ili kazna zatvora do pet godina, a to su dela u pogledu kojih se vodi skraćeni postupak. Izuzetak postoji i kada se radi o postupku za kažnjavanje i izricanje uslovne osude od strane istražnog sudije.

Kada je predmet krivičnog postupka krivično delo za koje je propisana kazna zatvora u trajanju od 15 godina ili teža kazna, postupak se odvija pred petornim sudskim većem, koga u prvom stepenu čine dvojica sudija profesionalaca, od kojih je jedan predsednik takvog veća i trojica sudija porotnika.

Ako je predmet krivičnog postupka krivično delo za koje se može izreći kazna zatvora blaža od 15 godina, suđenje se odvija pred trojnim većem, sastavljenim od jednog sudije koji je predsednik takvog veća i dvojice sudija-porotnika.

„U prvom stepenu sudovi sude u većima sastavljenim od trojice sudija kad je to predviđeno Zakonikom o krivičnom postupku ili drugim zakonom.” Kad se primenjuju posebne odredbe o skraćenom postupku, u prvom stepenu sudi sudija pojedinac.U drugom stepenu sud sudi u većima sastavljenim od trojice sudija.U trećem stepenu sudovi sude u većima sastavljenim od pet sudija.

Vanraspravno veće sastavljeno je od trojice sudija profesionalaca, koje u okviru prvostepenih sudova odlučuje o žalbama protiv rešenja istražnog sudije i drugih rešenja kada je to određeno ZKP, koje donosi odluku u prvom stepenu van glavnog pretresa i rešava druga pitanja.

Sud odlučuje o zahtevu za zaštitu zakonitosti u veću sastavljenom od pet sudija, a u veću sastavljenom od sedam sudija, kad odlučuje o zahtevu za zaštitu zakonitosti protiv odluke veća tog suda zbog povrede zakona.

Ako ZKP-u nije drugačije određeno, sudovi višeg stepena odlučuju u veću sastavljenom od trojice sudija i u slučajevima koji nisu predviđeni posebnim propisima ZKP-u. Ako zakonom nije drukčije određeno, Vrhovni kasacioni sud o pravnim sredstvima odlučuje u veću od troje sudija.

19

25. Oblici specijalizacije krivičnog sudstva

Određeni oblici specijalizacije krivičnog sudstva se temelje na rešenjima iz nekih zakona koji spadaju u tzv. sporedno ili dopunsko krivično procesno zakonodavstvo, koje u odnosu na ZKP kao lex generalis, predstavlja odgovarajući lex specialis.

Za postupanje u predmetima organizovanog kriminala, nadležan je:- u prvom stepenu Višii sud u Beogradu za teritoriju Republike Srbije- u drugom stepenu apelacioni sud u Beogradu.

U svim sudovima koji su nadležni za vođenje postupka čiji su predmet krivična dela organizovanog kriminala, formiraju se posebna odeljenja.

Određeni oblik specijalizacije postoji i u odnosu na postupke za krivična dela protiv čovečnosti i međunarodnog prava, za postupanje u predmetima k.d. protiv čovečnosti i međunarodnog prava, nadležan je:

- u prvom stepenu Viši sud u Beogradu - u drugom stepenu nadležan je neposredno viši sud, tj. apelacioni sud.

Postupak prema maloletnicima vodi se:- u prvom stepenu pred sudijom za maloletnike i većem za maloletnike Višeg suda. Veće za

maloletnike u prvom stepenu sastavljeno je od sudije za maloletnike i dvojice sudija porotnika, po pravilu različitog pola, a sudija za maloletnike je predsednik veća.

- u drugom stepenu veće za maloletnike neposredno višeg apelacionog suda, koje je sastavljeno od trojice sudija i određuje se rasporedom poslova u tom sudu, a to veće odlučuje o žlbama protiv odluka veća za maloletnike rpvostepenog suda, žlbama protiv rešenja javnog tužioca za maloletnike i sudija za maloletnike.

Kada veće za maloletnike sudi na pretresu, sastavljeno je dvojice sudija i trojice sudija porotnika. Specijalizovanost sudija za maloletnike je formalnog karaktera, što znači da se na odgovarajući zvaničan način potvrđuje da konkretan sudija ispunjava uslove da postupa u svojstvu sudije za maloletnike. Sudija za maloletnike i sudija veća za maloletnike moraju biti lica koja su stekla posebna znanja iz oblasti prava deteta i prestupništva mladih. Sudije-porotnici se biraju iz redova nastavnika, učitelja, vaspitača, kao i drugih stručnih lica koja imaju iskustvo u radu sa decom i mladima. Specijalizovanost sudija za maloletnike se formalno potvrđuje određenim sertifikatima.

20

26. Mesna nadležnost krivičnog suda

Mesna nadležnost predstavlja pravo i dužnost jednog stvarno nadležnog suda da reši određenu krivičnu stvar s obzirom na teritoriju svog delovanja. Pravila o mesnoj nadležnosti su sadržana u Zakoniku o krivičnom postupku. Kriterijumi za određeivanje se mogu podeliti na dve vrste: redovni i vanredni.

Prema redovnom kriterijumu, mesna nadležnost se određuje prema mestu izvršenja krivičnog dela. Mesno nadležan je, po pravilu, sud na čijem je mestu krivično delo izvršeno ili pokušano.

Vanredni kriterijumi određivanja mesne nadležnosti se dele na dve vrste:1. kriterijumi koji su dopunski u odnosu na redovni, tako što se njihovom primenom rešavaju određene situacije koje se odlikuju time da se određeno mesto ne može bez takvih kriterijuma apsolutno odrediti kao mesto izvršenja krivičnog dela2. kriterijumi koji se zasnivaju na nekim drugim obeležjima, a ne odnose se uopšte na mesto izvršenja krivičnog dela – posebni kriterijumi određivanja mesne nadležnosti.

Dopunski kriterijumi određivanja mesne nadležnosti se odnose na:1. Slučaj sticaja mesta izvršenja krivičnog dela ili neizvesnosti u odnosu na tačno mesto izvršenja - ako

je krivično delo izvršeno ili pokušano na područjima raznih sudova ili na granici tih područja, ili je neizvesno na kom je području izvršeno ili pokušano, primenjuje se pravilo prioriteta, nadležan je onaj od tih sudova koji je po zahtevu ovlašćenog tužioca prvi započeo postupak, a ako postupak još nije započet - sud kome je prvo podnesen zahtev za pokretanje postupka.

2. Slučaj izvršenja k.d. na domaćem brodu ili vazduhoplovu - ako je krivično delo učinjeno na domaćem brodu ili domaćem vazduhoplovu dok se nalazi u domaćem pristaništu, nadležan je sud na čijem području se nalazi to pristanište. U ostalim slučajevima kad je krivično delo učinjeno na domaćem brodu ili domaćem vazduhoplovu, nadležan je sud na čijem se području nalazi matična luka broda, odnosno vazduhoplova ili domaće pristanište u kome se brod, odnosno vazduhoplov prvi put zaustavi.

3. Slučaj izvršenja k.d. putem sredstava javnog obaveštavanja - ako je krivično delo učinjeno putem štampe, nadležan je sud na čijem području je spis štampan. Ako to mesto nije poznato ili je spis štampan u inostranstvu, nadležan je sud na čijem se području rastura štampani spis. Ako po zakonu odgovara sastavljač spisa, nadležan je i sud mesta u kome sastavljač ima prebivalište, ili sud mesta gde se desio događaj na koji se odnosi spis. Navedena pravila primenju se i u slučaju ako je spis ili izjava objavljena preko radija, televizije ili drugih sredstava javnog obaveštavanja.

4. Slučaj nepoznatog mesta izvršenja ili mesta izvršenja u inostranstvu - ako nije poznato mesto izvršenja krivičnog dela ili ako je to mesto van teritorije Srbije nadležan je sud na čijem području okrivljeni ima prebivalište ili boravište.

Posebni kriterijumi za određivanje mesne nadležnosti se odnose:1. Slučaj primenjivanja pravila prioriteta , kada je postupak već započet pred sudom na čijem području

okrivljeni ima prebivalište ili boravište , zato što se prvobitno nije znalo za mesto izvršenja krivičnog dela - sud koji je već započeo postupak ostaje nadležan i ako se saznalo za mesto izvršenja krivičnog dela.

2. Slučaj kada nije poznato ni mesto izvršenja k.d. niti prebivalište ili boravište okrivljenog, ili su oba van teritorije Srbije - nadležan je sud na čijem se području okrivljeni liši slobode ili se sam prijavi.

21

3. Slučaj nemogućnosti primene bilo kojeg od redovnih ili vanrednih dopunskih kriterijuma za određivanje mesne nadležnosti, koji se odlikuje time da se prema odredbama ZKP-u ne može ustanoviti koji je sud mesno nadležan – Vrhovni kasacioni sud odrediće jedan od stvarno nadležnih sudova pred kojim će se sprovesti postupak.

4. Slučaj prenošenja mesne nadležnosti : a) iz razloga nemogućnosti postupanja nadležnog suda - Kad je nadležan sud iz pravnih ili

stvarnih razloga sprečen da postupa, dužan je da o tome izvesti neposredno viši sud, koji će odrediti drugi stvarno nadležan sud na svom području. Protiv ovog rešenja nije dozvoljena žalba.

b) iz razloga celishodnosti – Vrhovni kasacioni sud može za vođenje postupka odrediti drugi stvarno nadležan sud ako je očigledno da će se tako lakše sprovesti postupak ili ako postoje drugi važni razlozi.

5. Slučaj koneksiteta okrivljenih ili sticaja krivičnih dela , odnosno kombinovanog sticaja više okrivljenih i više krivičnih dela, koji se odlikuje time da se krivični postupak može spojiti ili razdvojiti. Moguće su tri situacije:

a) postojanje sticaja krivičnih dela za koja se tereti isti okrivljenib) postojanje više okrivljenih koji se terete za isto krivično deloc) postojanje više okrivljenih koji se terete za više krivičnih dela.

Ako je isto lice okrivljeno za više krivičnih dela, pa je za neka od tih dela nadležan niži a za neka viši sud, nadležan je viši sud, a ako su nadležni sudovi iste vrste, nadležan je onaj sud koji je po zahtevu ovlašćenog tužioca prvi započeo postupak, a ako postupak još nije započet - sud kome je prvo podnesen zahtev za pokretanje postupka.

Kada se više okrivljenih terete za jedno krivično delo, onda se opšte ne postavlja pitanje stvarne nadležnosti, a pitanje mesne nadležnosti se rešava tako što se mežu okrivljenima pravi razlika na one koji se terete kao saizvršioci i one koji odgovaraju u svojtvu saučesnika u užem smislu. Moguće su dve situacije:

a) Ako su svi okrivljeni saizvršioci, onda se mesna nadležnost određuje prema pravilu prvenstva, pa će za sve njih biti nadležan sud koji je kao nadležan za jednog od njih prvi započeo postupak

b) Sud koji je nadležan za izvršioca krivičnog dela nadležan je, po pravilu, i za saučesnike, prikrivače, lica koja su pomogla učiniocu posle izvršenja krivičnog dela, kao i za lica koja nisu prijavila pripremanje krivičnog dela, izvršenje krivičnog dela ili učinioca.

Sud može odlučiti da se sprovede jedinstveni postupak i donese jedna presuda i u slučaju kad je više lica okrivljeno za više krivičnih dela, ali samo pod uslovom da su kumulativno ispunjeni uslovi: a) da između izvršenih krivičnih dela postoji međusobna veza i b) da postoje isti dokazi.

Sud može odlučiti da se sprovede jedinstveni postupak i donese jedna presuda ako se pred istim sudom vode odvojeni postupci protiv istog lica za više krivičnih dela ili protiv više lica za isto krivično delo. O spajanju postupka odlučuje sud koji je nadležan za sprovođenje jedinstvenog postupka. Protiv rešenja kojim je određeno spajanje postupka ili kojim je odbijen predlog za spajanje nije dozvoljena žalba. Predlog da se postupak spoji mogu dati stranke, a do spajanja može doći i na inicijativu suda bez predloga.

Suprotno spajanju krivičnog postupka, moguće je i njihovo razdvajanje. Na predlog stranaka ili po službenoj dužnosti, nadležni sud može iz važnih razloga ili iz razloga celishodnosti, do završetka glavnog pretresa, odlučiti da se postupak za pojedina krivična dela ili protiv pojedinih okrivljenih razdvoji i posebno dovrši ili preda drugom nadležnom sudu. Protiv rešenja kojim je određeno razdvajanje postupka ili kojim je odbijen predlog za razdvajanje postupka nije dozvoljena žalba.

Određeni specifični posebni kriterijumi za određivanje mesne nadležnosti proizlaze iz postojanja određenih oblika specijalizacije krivičnih dela, što je povezano i s pravilom o koncentraciji nadležnosti u odnosu na određene predmete krivičnih postupaka. To se odnosi na krivična dela organizovanog kriminala, krivična dela protiv čovečnosti i drugih dobara zaštićenih međunarodnim pravom, kao i krivična dela

22

visokotehnolođkog kriminala, u pogledu kojih nadležnost, kako stvarna, tako i mesna u odnosu na celu teritoriju Republike Srbije, uvek pripada odgovarajućim posebnim odeljenjima Okružnog suda u Beogradu.

Opšta i primarna pravila kada se radi o postupku prema maloletnicima – za postupke prema maloletnicima mesno je nadležan sud prebivališta maloletnnika, a ako nema prebivalište ili nije poznato – sud boravišta maloletnika. Postupak se može sprovesti pred sudom boravišta maloletnika koji ima prebivalište ili pred sudom mesta izvršenja krivičnog dela ili pred sudom na čijem se području nalazi zavod ili ustanova za izvršenje krivičnih sankcija u kojoj se maloletnik nalazi, ali pod uslovom da je očigledno da će se pred tim sudom lakše sprovesti postupak.

27. Ocena i sukob nadležnosti

Sud je dužan da pazi na svoju stvarnu i mesnu nadležnost i čim primeti da nije nadležan oglasiće se nenadležnim i po pravnosnažnosti rešenja uputiće predmet nadležnom sudu.

Do sukoba (kolizije) nadležnosti će doći ukoliko sud kome je predmet ustupljen kao nadležnom, smatra da je nadležan sud koji mu je predmet ustupio ili neki drugi sud i tada taj sud pokreće postupak za rešavanje sukoba nadležnosti. Sukob nadležnosti može biti:

a) pozitivan – kada dva ili više sudova smatraju da su oni nadležni za određeni krivičnu stvarb) negativan – kada dva suda ili više njih, smatraju da nisu nadležni u odnosu na određenu

krivičnu stvar.

Sukob nadležnosti između sudova rešava zajednički neposredno viši sud. Pre nego što donese rešenje povodom sukoba nadležnosti, sud će zatražiti mišljenje javnog tužioca koji je nadležan da postupa pred tim sudom, kad se krivični postupak vodi po zahtevu javnog tužioca. Protiv rešenja donetog povodom sukoba nadležnosti žalba nije dozvoljena.

Prilikom odlučivanja o sukobu nadležnosti, sud može istovremeno po službenoj dužnosti, doneti odluku o prenošenju mesne nadležnosti ako su ispunjeni zakonski uslovi.

Dok se ne reši sukob nadležnosti između sudova, svaki od njih je dužan da preduzima one radnje u postupku za koje postoji opasnost od odlaganja.

Ako je povodom žalbe protiv odluke prvostepenog suda kojom se ovaj oglasio nenadležnim odluku doneo drugostepeni sud, za tu odluku vezan je u pitanju nadležnosti i sud kome je predmet ustupljen ako je drugostepeni sud nadležan za rešavanje sukoba nadležnosti između tih sudova.

28. Izuzeće sudije

Izuzeće sudije predstavlja ustanovu krivičnog procesnog prava, kojom se utvrđuje određeni krug sudija koji je načelno isključen u odnosu na mogućnost da obavlja sudijsku funkciju u konkretnom slučaju, zbog postojanja određenih zakonskih razloga koji ih načelno čine nepodobnim za vršenje sudijske funkcije u određenom krivičnom postupku ili se radi o razlozima koji ne spadaju u takvu vrstu načelne smetnje, ali su takvog karaktera da bi iz njih mogla izaći izvesna sumnja u nepristrasnost konkretnog sudije. Razlozi za izuzeće sudije dele se na razloge za obavezno i razloge za fakultativno izuzeće:

23

Razlozi za obavezno izuzeće sudije ili sudije porotnika, što znači da sudija, odnosno sudija-porotnik ne sme vršiti sudijsku dužnost, ako postoji neki od tih razloga: A to su:

1. istovremeno posedovanje svojstva drugog subjekta krivičnog postupka, tj. ako postoji aktuelni ili mogući sticaj procesnih funkcija – kada je sudija oštećen krivičnim delom, , ili je učestvovao u postupku kao tužilac, branilac, zakonski zastupnik ili punomoćnik oštećenog, odnosno tužioca, ili je ispitan kao svedok ili kao veštak.

2. određeni srodnički odnos sa drugim subjektima krivičnog postupka - ako je sudiji okrivljeni, njegov branilac, tužilac, oštećeni, njihov zakonski zastupnik ili punomoćnik, bračni drug ili srodnik po krvi u pravoj liniji do bilo kog stepena, u pobočnoj liniji do četvrtog stepena, a po tazbini do drugog stepena;

3. određeni srodnički ili sa srodničkim izjednačen, odnosno blizak odnos sa drugim subjektima krivičnog postupka - ako je sa okrivljenim, njegovim braniocem, tužiocem ili oštećenim u odnosu staraoca, staranika, usvojioca, usvojenika, hranioca ili hranjenika;

4. učestvovanje sudije u nekom prethodnom stadijumu krivičnog postupka - ako je u istom krivičnom predmetu vršio istražne radnje ili je učestvovao u donošenju odluke nižeg suda ili ako je u istom sudu učestvovao u donošenju odluke koja se pobija žalbom.

Razlozi za fakultativno izuzeće sudije, odnosno sudije-porotnika se definišu na veoma uopšten način, kao postojanje okolnosti koje izazivaju sumnju u njihovu nepristrasnost, to može biti neki posebno blizak odnos sa okrivljenim, odnosno njegovim braniocem ili oštećenim, ako je sudija u odnosu prijateljstva ili kumstva sa nekim od tih lica, ili je suprotno tome, sa nekim od tih subjekata u određenom neprijateljskom odnosu.

Izuzeće sudije je moguće na inicijativu samog sudije ili po zahtevu stranke i branioca. Sudija ili sudija-porotnik, čim sazna da postoji koji od razloga za obavezno izuzeće dužan je da prekine svaki rad na tom predmetu i da o tome obavesti predsednika suda, koji će mu odrediti zamenu. Ako se radi o izuzeću predsednika suda, njega će za taj slučaj zameniti sudija tog suda najstariji po imenovanju, a ako to nije mogućno, zamenika će odrediti predsednik neposredno višeg suda. Ako sudija ili sudija porotnik smatra da postoje fakultativne okolnosti za njegovo izuzeće, obavestiće o tome predsednika suda.

Izuzeće mogu tražiti stranke i branilac. Procesni trenutak do koga se najkasnije može podneti zahtev za izuzeće, se određuje na dva načina: primarno se zahtev može podneti do početka glavnog pretresa, a ako se za razlog izuzeća sazna docnije, zahtev se može podneti odmah po saznanju.

Ako je u pitanju razlog za fakultativno izuzeće predsednika suda, stranke i branilac mogu podneti zahtev najkasnije u roku od pet dana od dana prijema poziva za glavni pretres.

Zahtev za izuzeće sudije višeg suda, stranke i branilac mogu podneti u žalbi ili u odgovoru na žalbu.Stranke i branilac mogu tražiti izuzeće samo poimenično određenog sudije ili sudije-porotnika koji u

predmetu postupa.Stranke i branilac dužni su da u zahtevu navedu okolnosti zbog kojih smatraju da postoji neki od

zakonskih osnova za izuzeće, što znači da zahtev mora biti preciziran. U zahtevu se ne mogu ponovo navoditi razlozi koji su isticani u ranijem zahtevu za izuzeće koji je odbijen.

O zahtevu za izuzeće sudije ili sudije-porotnika podnetom od strane stranke ili branioca odlučuje predsednik suda. Ako se traži izuzeće samo predsednika suda, ili predsednika suda i sudije ili sudije-porotnika, odluku o izuzeću donosi predsednik neposredno višeg suda, a ako se traži izuzeće predsednika Vrhovnog kasacionog suda Srbije, odluku o izuzeću donosi opšta sednica tog suda.

Zahtev za izuzeće se može usvojiti, odbiti ili odbaciti. Protiv rešenja kojim se usvaja zahtev za izuzeće nije dozvoljena žalba. Rešenje kojim se zahtev za izuzeće odbija može se pobijati posebnom žalbom, a ako je takvo rešenje doneseno posle podignute optužbe, onda samo žalbom na presudu.

Zahtev za izuzeće se rešenjem odbacuje u celini ili delimično, kada postoji neki od alternativno propisanih razloga:1. ako se zahtev za izuzeće ne podnese do početka glavnog pretresa, ili odmah po saznanju

2. ako je zahtev za izuzeće zasnovan na razlogu za fakultativno izuzeće i podnesen u odnosu na predsednika suda, ali po proteku roka od pet dana od dana prijema poziva za glavni pretres

24

3. ako u zahtevu za izuzeće nije poimenično određen sudija ili sudija-porotnik koji u predmetu postupa, odnosno ako zahtev nije preciziran

4. ako u zahtevu nisu navedene okolnosti zbog kojih podnosilac smatra da postoji neki od zakonskih osnova za izuzeće te

5. ako je zahtev očigledno upravljen na odugovlačenje postupka.Protiv rešenja kojim se zahtev odbacuje nije dozvoljena žalba. Rešenje kojim se zahtev odbacuje donosi predsednik suda, a od otvaranja zasedanja - veće. U donošenju tog rešenja od otvaranja zasedanja može učestvovati sudija čije se izuzeće traži.

Odredbe o izuzeću sudija ili sudija-porotnika se shodno primenjuju i na sledeće subjekte:1. javne tužioce i lica koja su na osnovu zakona ovlašćena da javnog tužioca zastupaju u postupku, 2. zapisničare, 3. tumače 4. stručna lica, i na 5. veštake.

Javni tužilac idlučuje o izuzeću lica koja sun a osnovu zakona ovlašćena da ga zastupaju u krivičnom postupku, odnosno on odlučuje o zahtevu za izuzeće njegovih zamenika. O izuzeću javnog tužioca odlučuje neposredno viši tužilac, a o izuzeću Republičkog javnog tužioca rešava Državno veće tužilaca. O izuzeću zapisničara, tumača, stručnog lica i veštaka odlučuje predsednik veća ili sudija.

29. Pojam stranaka i stranačke funkcije

Stranke su oni subjekti krivičnog postupka koji vrše dve osnovne međusobno suprostavljene krivičnoprocesne funkcije – funkciju optužbe i funkciju odbrane. Odvajanjem suda kao procesnog subjekta od ostalih procesnih subjekata, dolazi se do pojma stranke, koja je subjekt koji zahteva sudsku odluku i subjekt prema kome se takva odluka zahteva, što predstavlja procesni, odnosno formalni pojam stranke.

Za stranke se kaže da predstavljaju ona dva procesna subjekta, kojima treći subjekt – sud, presuđuje u njihovoj spornoj stvari, a od ta dva subjekta, jedan je aktivna stranka – tužilac, a drugi pasivna – tuženi.

U našem krivičnom postupku stranke su tužilac i okrivljeni. Tužilac izvorno obavlja funkciju optužbe, a okrivljeni izvorno obavlja funkciju odbrane. Druga lica koja se nalaze u funkciji optužbe ili odbrane, tj. punomoćnik oštećenog kao tužioca ili privatnog tužioca, odnosno branilac okrivljenog, vrše stranačke funkcije samo derivativno, te stoga i nisu stranke.

30. Funkcija optužbe i slučajevi njenog uslovljenog vršenja

Funkciju optužbe vrše ovlašćeni tužilac, koji u krivičnom postupku ostvaruje krivično gonjenje, odnosno realizuje svoje pravo na krivično gonjenje, a to je pravo istovremeno i osnovna obaveza javnog tužioca. Suprotno tome, druge kategorije ovlašćenih tužilaca, odnosno oštećeni kao tužilac i privatni tužilac, imaju samo pravo, ali ne i dužnost krivičnog gonjenja.

25

Za određena krivična dela je kao poseban uslov za krivično gonjenje potreban poseban predlog oštećenog, tako da bez postojanja tog predloga, javni tužilac ne može ni da pokrene, niti da vodi krivični postupak.

U nekim situacijama je za krivično gonjenje potrebno i ispunjenje i određenog dodatnog uslova, u vidu odobrenja nadležnog organa. Odobrenje za krivično gonjenje kao poseban uslov za ostvarivanje funkcije optužbe, ali i za započinjanje i odvijanje krivičnog postupka uopšte, je potrebno u tri situacije:1. povezano sa osnovnim principima važenja krivičnog zakonodavstva2. u vezi krivičnog gonjenja za određeno krivično delo i3. u pogledu krivičnog gonjenja određene kategorije lica.

Polje primene krivičnog zakonodavstva shodno određenim principima važenja, predstavlja deo međunarodnog krivičnog prava u širem smislu. U nekim situacijama je za primenu određenog principa važenja našeg krivičnog prava, kao posebna procesna pretpostavka za krivično gonjenje, potrebno prethodno odobrenje republičkog javnog tužioca. To su sledeće situacije:

1. U vezi važenja teritorijalnog principa – ako je krivično delo učinjeno na teritoriji Republike Srbije, na domaćem brodu, bez obzira gde se brod nalazi u vreme izvršenja dela, ili u domaćem civilnom vazduhoplovu dok je u letu ili u domaćem vojnom vazduhoplovu, bez obzira gde se vazduhoplov nalazio u vreme izvršenja krivičnog dela, ako je u stranoj državi pokrenut ili dovršen krivični postupak, krivično gonjenje preduzeće se samo po odobrenju republičkog javnog tužioca.

2. U vezi važenja personalnog principa – ako je državljanin Srbije učinio u inostranstvu neko krivično delo, krivično gonjenje učinioca koji se zatekao na teritoriji Srbije ili je ekstradiran, će po odobrenju republičkog javnog tužioca biti moguće i ukoliko se po zakonu zemlje u kojoj je to delo učinjeno za to krivično delo ne kažnjava

3. U vezi važenja realnog principa – ako je stranac van teritorije Srbije učinio prema Srbiji ili njenom državljaninu krivično delo, krivično gonjenje učinioca koji se zatekao na teritoriji Srbije ili je ekstradiran, će po odobrenju republičkog javnog tužioca biti moguće i ukoliko se po zakonu zemlje u kojoj je to delo učinjeno za to krivično delo ne kažnjava.

4. U vezi važenja univerzalnog principa – krivično gonjenje za delo koje je izvršio stranac prema stranoj državi ili strancu u inostranstvu, za koje se po zakonu zemlje u kojoj je učinjeno može izreći kazna zatvora od pet godina ili teža kazna će biti moguće ako se zatekne na teritoriji Srbije, a ne bude ekstradiran stranoj državi. Sud u takvom slučaju ne može izreći težu kaznu od one koja je propisana zakonom zemlje u kojoj je krivično delo učinjeno.

Za krivično gonjenje okrivljenog za određeno krivično delo iz grupe krivičnih dela protiv časti i ugleda je kao dodatni uslov potrebno posebno odobrenje. To je krivično delo protiv zžugleda strane države ili međunarodne organizacije, čije se gonjenje preduzima po odobrenju republičkog javnog tužioca.

Za krivično gonjenje lica koja poseduju imunitetsko pravo je kao poseban uslov potrebno odobrenje nadležnog državnog organa.

31. Pojam i nadležnost javnog tužioca

Javni tužilac je primarno ovlašćen za krivično gonjenje u pogledu krivičnih dela za koja se po zakonu goni po službenoj dužnosti.

Javni tužilac je krivičnoprocesni subjekt koji primarno obavlja funkciju krivičnog gonjenja za dela za koja se po zakonu goni po službenoj dužnosti, a on deluje u okviru javnotužilačke funkcije, koja podrazumeva postojanje javnog tužilaštva kao posebog državnog organa.

Prema Zakonu o javnom tužilaštvu, javno tužilaštvo Republike Srbije čine Republičko javno tužilaštvo, apelaciona javna tužilaštva, osnovna javna tužilaštva i javna tužilaštva posebne nadležnosti.

Javno tužilaštvo je samostalan državni organ.Osnovne funkcije javnog tužioca:

1. funkcija krivičnog gonjenja lica u odnosu na koje postoji određeni zakonski definisan stepen sumnje da su učinila krivično delo

26

2. zaštitna funkcija u odnosu na ustavnost i zakonitost, koja se realizuje ulaganjem određenih pravnih sredstava.

Za organizaciju javnog tužilaštva su karakteristična određena načela:1. načelo monokratskog uređenja (načelo jednovlasti)2. načelo hijerarhijskog odnosa između tužilaštva različitog ranga3. načelo devolucije4. načelo supstitucije.Načelo monokratskog uređenja zasniva se na pravilu da javno tužilaštvo predstavlja jedno lice odnosno

javni tužilac, koji je odgovoran za rad javnog tužilaštva.Između tužilaštva različitog ranga postoji odgovarajući hijerarhijski odnos koji se ogleda u mogućnosti

davanja obaveznih uputstava višeg javnog tužioca nižem javnom tužiocu.Prema načelima devolucije i supstitucije umesto određenog stvarno i mesno nadležnog tužioca može

nastupiti drugi javni tužilac, što predstavlja ili jedan oblik delegacije nadležnosti (supstitucija), ili oblik preuzimanja nadležnosti nižeg javnog tužioca (devolucija).

Nadležnost javnog tužioca (čl. 47-51)

Stvarna nadležnost javnog tužioca se određuje na adekvatan način u odnosu na stvarnu nadležnost krivičnog suda. Javni tužilac postupa pred odgovarajućim sudom saglasno zakonu, što znači da osnovni javni tužilac postupa pred osnovnim sudom, viši javni tužilac pred višim a Republički javni tužilac pred Vrhovnim kasacionim sudom Srbije.

Republički javni tužilac obavlja i niz drugih opštih dužnosti u odnosu na niže javne tužioce, pa tako on među javnim tužiocima bira pozivne članove Visokog saveta pravosuđa, propisuje okvirna merila za određivanje broja zamenika javnih tužilaca, utvrđuje merila za vrednovanje rada javnih tužilaca i njihovih zamenika. Republički javni tužilac takođe podiže i zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravosnažnih sudskih odluka i protiv sudskog postupka koji je prethodio tim pravosnažnim odlukama, ako je povređen zakon.

Mesna nadležnost javnog tužioca se određuje prema odredbama za nadležnost suda onog područja za koje je javni tužilac postavljen, što znači da se i u odnosu na ovu vrstu nadležnosti, primenjuju pravila koja važe za određivanje mesne nadležnosti krivičnog suda.

Ukoliko određeni javni tužilac ne može sprovoditi svoju nadležnost, Republički javni tužilac može preneti njegovu nadležnost na drugog javnog tužioca istog ili višeg ranga, s tim da takvo prenošenje traje dok se ne stvore potrebni uslovi za delovanje nadležnog javnog tužioca.

Kada postoji opasnost od odlaganja, radnje u postupku preduzeće i nenadležan javni tužilac, ali o tome mora odmah obavestiti nadležnog javnog tužioca. Sukob nadležnosti između javnih tužilaca rešava zajednički neposredno viši javni tužilac.

32. Specijalizacija javnih tužilaca i branilaca

Zakonodavac za krivične postupke čiji su predmet određena krivična dela, uvodi pravilo o postupanju nekih oblika specijalizovanih javnih tužilaca u takvim krivičnim postupcima. Specijalizacija javnih tužilaca se temelji na rešenjima iz nekih zakona koji spadaju u tzv. sporedno ili dopunsko krivično zakonodavstvo, koje u odnosu na ZKP kao lex generalis, predstavlja odgovarajući lex specialis.

Prema Zakonu o organizaciji i nadležnosti državnih organa u suzbijanju organizovanog kriminala, formira se Tužilaštvo za organizovani kriminal.Za postupanje u predmetima krivičnih dela organizovanog kriminala nadležno je okružno javno tužilaštvo u Beogradu za teritoriju RS, a u okružnom javnom tužilaštvu u Beogradu obrazuje se posebno odeljenje za suzbijanje organizovanog kriminala.

Prema Zakonu o organizaciji i nadležnosti državnih organa u postupku za ratne zločine, formira se Tužilaštvo za ratne zločine, radi postupanja u krivičnim postupcima u kojima su predmeti krivična dela protiv čovečnosti i međunarodnog prava, odnosno teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava izvršena na teritoriji bivše Jugoslavije od 1.januara 1999. koja su navedena u Statutu Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju.

27

Zakonom o organizaciji i nadležnosti državnih organa za borbu protiv visokotehnološkog kriminala, predviđeno je osnivanje i delovanje posebnog tužilaštva za postupanje u predmetima krivičnih dela koja spadaju u tu specifičnu vrstu kriminaliteta.

Zakonom o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica utvrđeno je da jedino javni tužilac može biti ovlašćeni tužilac za krivično gonjenje maloletnika, što znači da se u tom postupku nikada ne mogu pojaviti oštećeni kao tužilac, odnosno privatni tužilac.Za javnog tužioca je propisana i obaveza njegove odgovarajuće specijalizovanosti, kao dodatni i poseban uslov. Krivični postupak prema maloletniku pokreće se za sva krivična dela samo po zahtevu javnog tužioca za maloletnike koji je stekao posebna znanja iz oblasti prava deteta i prestupništva mladih. Kada se radi o opštem krivičnom postupku, ili drugom tipu postupka u kome se maloletnik pojavljuje kao oštećeni određenim krivičnim delom, javni tužilac koji je stekao posebna znanja iz oblasti prava deteta i krivičnopravne zaštite maloletnih lica pokreće i postupak protiv punoletnih učinilaca tih krivičnih dela, ako oceni da je to potrebno radi posebne zaštite ličnosti maloletnih lica kao oštećenih u krivičnom postupku.

33. Položaj javnog tužioca u pretkrivičnom i krivičnom postupku

Osnovno pravo i osnovna dužnost javnog tužioca je gonjenje učinilaca krivičnih dela.Javni tužilac ima nadležnost rukovođenja pretkrivičnim postupkom, ali faktički u tom stadijumu koji prethodi samom krivičnom postupku, ipak dominira organ unutrašnjih poslova i u praksi javni tužilac relativno retko uspeva da zaista ostvari punu rukovodeću funkciju.

Radi ostvarivanja rukovodeće funkcije javnog tužioca u pretkrivičnom postupku, propisana su dva osnovna procesna prava ovog organa:

1. pravo obaveštavanja o aktivnostima drugih državnih organa – svi organi koji učestvuju u toj fazi, dužni su da o svakoj radnji obavese nadležnog javnog tužioca

2. pravo imperativnog usmeravanja drugih državnih organa – organi unutrašnjih poslova i drugi državni organi nadležni za otkrivanje krivičnih dela dužni du da postupe po svakom zahtevu javnog tužioca.

Ako organ unutrašnjih poslova ili drugi državni organ ne postupi po zahtevu javnog tužioca, javni tužilac će o tome obavestiti starešinu koji rukovodi organom, a po potrebi može obavestiti određene predstavnike izvršne vlasti, tj. nadležnog ministra, odnosno vladu ili reprezente zakonodavne vlasti, tj. nadležno skupštinsko telo.

Javni tužilac je u krivičnom postupku nadležan:1. da zahteva sprovođenje istrage i usmerava tok prethodnog krivičnog postupka u skladu sa ZKP2. da pred nadležnim sudom podiže i zastupa optužnicu – u opštem krivičnom postupku, odnosno

optužni predlog – u skraćenom krivičnom postupku3. da izjavljuje žalbe protiv nepravosnažnih sudskih odluka i da podnosi vanredne pravne lekove protiv

pravosnažnih sudskih odluka.

34. Pojam oštećenog i njegove moguće uloge u postupku

Oštećeni krivičnim delom je jedini mogući tužilac kada se radi o krivičnim delima koja se gone po privatnoj tužbi, odnosno određena lica mogu da nastave krivično gonjenje posle njegove smrti. Oštećeni je u pogledu krivičnih dela koja se gone po službenoj dužnosti samo mogući tužilac, sve dok javni tužilac ostvaruje svoju funkciju krivičnog gonjenja, ali u slučaju da javni tužilac krivično gonjenje ne započne ili od njega odustane oštećeni, pod određenim zakonskim uslovima i u određenim rokovima, može i sam steći svpjstvo ovlašćenog tužioca, odnosno postati supsidijarni tužilac.

Oštećeni je fizičko ili pravno lice čije je neko lično ili imovinsko pravo izvršenjem krivičnog dela povređeno ili ugroženo.

Oštećeni može da u krivičnom postupku ostvaruje sledeće procesne uloge:1. mogući tužilac u krivičnom postupku za delo koje se goni ex officio i u pogledu koga primarno

krivično goni javni tužilac2. supsidijarni tužilac u krivičnom postupku za krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti

28

3. oštećeni sa predlogom za krivično gonjenje u pogledu posebne kategorije krivičnih dela koja se gone po službenoj dužnosti i predlogu

4. privatni tužilac u postupku za krivična dela koja se gone po privatnoj tužbi5. lice koje je podnelo imovinskopravni zahtev6. svedok.

Samo su oštećeni kao supsidijarni tužilac i oštećeni koji je podneo privatnu tužbu u funkciji optužbe, odnosno oni su stranke u krivičnom postupku, dok oštećeni u drugim procesnim ulogama obavljaju određene nestranačke funkcije:

1. funkciju mogućeg korektiva javnoj optužbi i potencijalnog sticanja svojstva ovlašćenog tužioca2. funkciju iniciranja javne optužbe za određena krivična dela3. funkciju pokretanja adhezionog postupka rešavanja o sporednom predmetu krivičnog postupka4. funkciju dokaznog sredstva, kada se oštećeni ispituje u svojstvu svedoka.

35. Oštećeni kao mogući tužilac

U određenim zakonskim rokovima i na određene Zakonikom propisane načine, oštećeni krivičnim delom koje se goni po službenoj dužnosti, može da – preduzme krivično gonjenje, ako ga javni tužilac nije započeo, odnosno ako je u procesnom smislu iskazao volju da krivično ne goni, što se po pravilu manifestuje odbacivanjem krivične prijave, ili oštećeni može da – nastavi krivično gonjenje, ako je javni tužilac podneo optužni akt i započeo postupak, ali je tokom njega odustao od krivičnog gonjenja.

Ova mogućnost oštećenog je svojevrsni procesni korektiv pravu i dužnosti javnog tužioca da primarno krivično goni. Na taj način se oštećenom daje mogućnost da sam pokuša u svojstvu ovlašćenog tužioca da dokaže postojanje krivične odgovornosti okrivljenog, u pogledu čega je javni tužilac kao primarno ovlašćen i nadležan za krivično gonjenje, smatrao da nema potrebnih zakonskih uslova.

Oštećeni stiče procesnu sposobnost sa navršenih 16 godina. Oštećeni koji je navršio šesnaest godina, ovlašćen je da sam daje izjave i preduzima radnje u postupku. Ako je oštećeni maloletno lice ili lice koje je potpuno lišeno poslovne sposobnosti, njegov zakonski zastupnik je ovlašćen da daje sve izjave i da preduzima sve radnje na koje je prema ZKP-u ovlašćen oštećeni.

Nema svaki oštećeni krivičnim delom mogućnost da stekne svojstvo ovlašćenog tužioca. U nekim situacijama zakonodavac je utemeljio pravilo da je javni tužilac jedini ovlašćeni tužilac, odnosno da je njegova odluka da odustane od krivičnog gonjenja, ili da krivično gonjenje ne započne, neopoziva. Oštećeni nikada ne može biti ovlašćeni tužilac u odnosu na maloletnika, koga može krivično goniti jedino javni tužilac.

Ako je javni tužilac odustao od krivičnog gonjenja svedoka saradnika, koji je ispunio svoju obavezu, te je to rezultiralo donošenjem odbijajuće presude u odnosu na njega, oštećeni ne može nastaviti krivično gonjenje protiv tog lica u svojstvu supsidijarnog tužioca. Ako je osumnjičeni za krivično delo za koje je propisana novčana kazna ili kazna zatvora do pet godina, ispunio određene obaveze u okviru instituta odlaganja krivičnog gonjenja, javni tužilac odbacuje krivičnu prijavu protiv njega, a oštećeni nema pravo da preduzme krivično gonjenje.

29

36. Prava i dužnosti oštećenog kao mogućeg tužioca

Oštećeni kao mogući tužilac ima sledeća prava u krivičnom postupku za krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti:1. Pravo da preduzme, odnosno nastavi krivično gonjenje – to je osnovno pravo oštećenog, koje će ostvariti u određenim rokovima i na određene procesne načine. Oštećenom pripada i pravo na povraćaj u pređašnje stanje. To pravo pripada mu u slučaju da je zbog odustanka javnog tužioca od krivičnog gonjenja na glavnom pretresu, doneta odbijajuća presuda, kada oštećeni u dve situacije može procesno sanirati posledice svog neprisustvovanja takvom glavnom pretresu: a) ukoliko nije uredno pozvan na glavni pretres ili b) ako je uredno pozvan ali iz opravdanih razloga nije mogao da dože na glavni pretres.Ako je oštećeni umro u toku roka za preduzimanje krivičnog gonjenja, određena lica u svojstvu njegovih procesnih sukcesora, mogu da preuzmu ili nastave krivično gonjenje. Ta lica mogu u roku od tri meseca od dana smrti oštećenog da preduzmu ili nastave krivično gonjenje.

2. Pravo da bude obavešten o nepokretanju postupka od strane javnog tužioca, odnosno o njegovom odustanku od započetog krivičnog gonjenja – Ostvarenjem ovog prava omogućava se oštećenom da iskoristi određeni zakonski rok za preduzimanje ili nastavljanje krivičnog gonjenja. Oštećenog će o pokretanju postupka obavestiti primarni ovlašćeni tužilac, odnosno javni tužilac, a u određenim procesnim situacijama, koje se manifestuju odustankom javnog tužioca od već započetog gonjenja, to će učiniti sud. Javni tužilac će oštećenog obavestiti u roku od 8 dana, da je odbacio krivičnu prijavu, te ga informisati o mogućnosti za podnošenje supsidijarne optužbe. Sud u svojim različitim funkcionalnim oblicima (zavisno od faze postupka), će oštećenog obavestiti u sledećim slučajevima:a) ako je tokom istrage ili po njenom završetku javni tužilac izjavio da odustaje od gonjenja, istražni sudija rešenjem obustavlja istragu i o tome u roku od 8 dana obaveštava oštećenogb) ako javni tužilac odustane od opštužnice pre nego što glavni pretres počne, predsednik veća će o tome obavestiti oštećenog i posebno ga upozoriti na njegovo pravo da može nastaviti krivično gonjenje, a ako oštećeni ne nastavi gonjenje, predsednik veća će rešenjem obustaviti krivični postupak i rešenje dostaviti strankama i oštećenomv) ako do odustanka javnog tužioca dođe na glavnom pretresu, kome oštećeni ne prisustvuje, predsednik veća mu dostavlja odbijajuću presudu koja se donosi usled odustanka javnog tužioca od gonjenja, te ga upućuje da može nastaviti krivično gonjenje podnošenjem molbe za povraćaj u pređašnje stanje.

Obaveza javnog tužioca, odnosno suda da oštećenog obaveste o nepokretanju postupka, odnosno o odustanku od krivičnog gonjenja nisu praćene bilo kakvom procesnom sankcijom za njihovo propuštanje

3. Pravo oštećenog na upoznavanje sa dokaznim materijalom – oštećeni ima pravo da razmatra spise i razgleda predmete koji služe kao dokaz, a njegovo pravo razmatranja spisa se može uskratiti samo dok ne bude saslušan kao svedok. To predstavlja preduslov za njegovo aktivno učešće u krivičnom postupku.

4. Pravo oštećenog da prisustvuje krivičnom postupku – oštećeni ima pravo da prisustvuje postupku u njegovim različitim procesnim stadijumima. Tokom istrage, oštećeni može bez ikakvih posebnih uslova da prisustvuje sprovođenju uviđaja i saslušanju veštaka. Saslušanju svedoka u istrazi oštećeni može da prisustvuje samo pod uslovom postojanja verovatnoće da svedok neće doći na glavni pretres. Oštećeni ima pravo prisustvovanja glavnom pretresu, kao i pretresu koji se odvija pred drugostepenim sudom.

5. Pravo oštećenog da bude obavešten o radnjama i procesnim fazama kojima može da prisustvuje – neophodno je da oštećeni bude obavešten o radnjama kojima može da prisustvuje. Najveća ograničenja za obaveštavanje oštećenog o određenim radnjama dokazivanja čijem preduzimanju može prisustvovati, postoje u istrazi. Istražni sudija je, po pravilu, dužan da oštećenog obavesti o vremenu i mestu izvršenja istražnih radnji kojima on može prisustvovati, ali ta dužnost po izuzetku, neće postojati, ukoliko postoji opasnost od odlaganja. Oštećeni se poziva na glavni pretres ako njegovo prisustvo nije pretpostavka za

30

održavanje glavnog pretresa. Ako oštećeni treba da se sasluša kao svedok na glavnom pretresu, on se kao svedok i poziva.

6. Pravo oštećenog na dokaznu inicijativu i aktivnu ulogu u postupku – oštećeni ovo pravo ima u toku celog postupka. Opšte pravo oštećenog u istrazi je da ukazuje na sve činjenice i da predlaže dokaze koji su od važnosti za krivičnu stvar i njegov imovinskopravni zahtev

7. Pravo oštećenog da bude upoznat sa svojim mogućnostima razmatranja dokaznog materijala, te pravu na dokaznu inicijativu i aktivnu ulogu u postupku – istražni sudija i predsednik veća će upoznati oštećenog o tim njegovim pravima

8. Pravo oštećenog na pritužbu u toku istrage – oštećeni se može obratiti pritužbom predsedniku suda pred kojim se vodi postupak zbog odugovlačenja postupka i drugih nepravilnosti u toku istrage.

9. Pravo na angažovanje punomoćnika – oštećeni može svoja prava u krivičnom postupku da obavlja i preko punomoćnika. Maloletno lice kao oštećeni mora imati punomoćnika od prvog saslušanja okrivljenog.

10. Pravo na podnošenje imovinsko-pravnog zahteva – oštećeni pre svega ali i svako lice koje je ovlašćeno da takav zahtev ostvaruje u parničnom postupku, može podneti predlog za ostvarivanje imovinsko-pravnog zahteva u krivičnom postupku.

Dužnost oštećenog da obavesti sud o promeni adrese ili boravišta postoji usključivo u njegovom interesu, jer u protivnom sud ne bi mogao da ga obaveštava o radnjama kojima može da prisustvuje, tako da u slučaju odustanka javnog tužioca od krivičnog gonjenja, oštećeni ne bi bio u prilici da preuzme gonjenje.

37. Oštećeni sa predlogom za krivično gonjenje

U krivičnoprocesnom smislu je predlog oštećenog za krivično gonjenje neophodan uslov, da bi javni tužilac mogao, ne samo da pokrene krivični postupak podnošenjem optužnog akta, već je i u celom toku postupka, postojanje takvog predloga oštećenog, neophodan uslov za odvijanje krivičnog postupka, te ako u bilo kojoj fazi postupka oštećeni odustane od svog predloga, to predstavlja razlog za okončanje krivičnog postupka, što zavisno od faze postupka može da bude realizovano kroz obustavu istrage, obustavu krivičnog postupka, odnosno donošenje odbijajuće presude.

U osnovi se radi o delima koja se gone po službenoj dužnosti. Oštećeni u pogledu ovih krivičnih dela ne može da bude ovlašćeni tužilac, već je tu, kao i kod drugih krivičnih dela koja se gone ex officio, primarni tužilac – javni tužilac, a oštećeni takvim krivičnim delom može samo pod određenim uslovima i u Zakonikom određenim rokovima, da stekne svojstvo supsidijarnog tužioca, ako javni tužilac krivično gonjenje ne započne, ili ga započne pa u toku postupka od njega odustane.

Donošenjem novog Krivičnog zakonika Srbije, krivično gonjenje za neka krivična dela je moguće samo po predlogu oštećenog. Tu spadaju neka krivična dela protiv sloboda i prava čoveka i građanina, kao što su neovlašćeno otkrivanje tajne, sprečavanje štampanja i rasturanja štampanih stvari i emitovanje programa, sprečavanje objavljivanja odgovora i ispravke, sprečavanje javnog skupa, sprečavanje političkog, sindikalnog i drugog organizovanja i delovanja, kao i neka krivična dela protiv polne slobode.

Osnovna zakonska pravila kojima se reguliše položaj oštećenog krivičnim delom koje goni po predlogu se odnose na:

1. Rok za podnošenje predloga za krivično gonjenje, koji je uređen na istovetan način, kao i za podnošenje privatne tužbe – za krivična dela za koja se goni po predlogu oštećenog, predlog se podnosi u roku od tri meseca od dana kada je oštećeni saznao za krivično delo učinioca

2. Određivanje subjekta kod koga se inicira krivično gonjenje - predlog za krivično gonjenje se podnosi nadležnom javnom tužiocu

31

3. Ustanovljavanje procesnog mehanizma pretpostavljanja podnošenja predloga - ako je oštećeni podneo krivičnu prijavu ili je podneo predlog za ostvarivanje imovinsko-pravnog zahteva u krivičnom postupku, smatraće se da je time podneo i predlog za gonjenje

4. Određivanje subjekta koji zastupa procesno neposobna lica za podnošenje predloga - za maloletnike i lica koja su potpuno lišena poslovne sposobnosti, predlog ili privatnu tužbu podnosi njihov zakonski zastupnik

5. Utvrđivanje starosne granice procesnog punoletstva za podnošenje predloga - maloletnik koji je navršio šesnaest godina može i sam podneti predlog ili privatnu tužbu

6. Regulisanje problematike sticaja oštećenih kao mogućih predlagača krivičnog gonjenja - ako je krivičnim delom oštećeno više lica, gonjenje će se preduzeti, odnosno nastaviti po predlogu ili privatnoj tužbi bilo kog oštećenog

7. Utvrđivanje mehanizma raspolaganja oštećenog svojim predlogom za krivično gonjenje - oštećeni može svojom izjavom sudu pred kojim se vodi postupak odustati od predloga do završetka glavnog pretresa, a u tom slučaju on gubi pravo da ponovo podnese predlog. Zavisno od faze postupka u kojoj je oštećeni odustao od svog predloga, optužnica se odbacuje, kada je predlog povučen do početka glavnog pretresa, ili se donosi odbijajuća presuda, ukoliko je predlog povučen tokom trajanja glavnog pretresa.

U pogledu procesnog položaja oštećenog sa predlogom, treba istaći da on, kada svojim predlogom inicira podnošenje optužnog akta javnog tužioca, i dalje ostaje samo oštećeni kao i svaki drugi oštećeni.

38. Oštećeni kao supsidijarni tužilac

Javni tužilac je u pogledu krivičnih dela koja se gone po službenoj dužnosti samo primarni ovlašćeni tužilac, ali on nije i jedini mogući ovlašćeni tužilac, već pod određenim uslovima oštećeni može steći svojstvo ovlašćenog tužioca. On tada postaje oštećeni kao tužilac, a u teorijskom smislu se označava kao supsidijarni tužilac. U jednom krivičnom postupku po pravilu ne mogu postojati dva ovlašćena tužioca, što znači da je ili javni tužilac jedini ovlašćeni tužilac, ili ako on nije pokrenuo postupak ili je odustao od gonjenja, oštećeni je stekao svojstvo oštećenog kao tužioca – supsidijarnog. Zakonikom je načelno uvedeno pravilo o neparalelizmu ovlašćenih tužilaca. To je razlog da se za oštećenog ne može koristiti termin ’sporedni’ ili ’pridruženi’.

U praksi postoji izuzetak, kada dođe do toga da u jednom krivičnom postupku u određenoj meri egzistiraju dve vrste tužilaca. To je moguće ako je krivični postupak vođen protiv dva ili više lica, a u odnosu na jednog od njih ili samo u odnosu na neka od njih, javni tužilac odustane od krivičnog gonjenja, pa zatim gonjenje preuzme oštećeni, a postupak se odvija spojeno.

Moguće je da je javni tužilac odustao od tužbe samo u odnosu na neka krivična dela određenog okrivljenog, te je u pogledu od tih dela, oštećeni nastavio krivično gonjenje, tako da u takvoj situaciji u postupku egzistiraju dva ovlašćena tužioca u odnosu na okrivljenog, ali za različita krivična dela.

32

Osnovni uslov da oštećeni postane supsidijarni tužilac je da javni tužilac, koji ima pravo prvenstva u krivičnom gonjenju oficijelnih krivičnih dela, procesno iskaže volju da krivični postupak neće započeti, ili da odustaje od već započetog krivičnog gonjenja. Javni tužilac donosi rešenje o odbacivanju krivične prijave, a ako je već podigao optužni akt i započeo krivično gonjenje od njega može odustati u bilo kojoj fazi postupka davanjem odgovarajuće izjave, te se tada stiče osnovni procesni uslov da oštećeni preuzme krivično gonjenje.

Svoje pravo na sticanje svojstva supsidijarnog tužioca, oštećeni može da realizuje samo u okviru određenih rokova, koji se dele na opšte i posebne. Postoje dva opšta roka:

1. subjektivni rok od osam dana - koji teče od dana kada je oštećeni obavešten da je javni tužilac našao da nema osnova da preduzme krivično gonjenje

2. objektivni rok od tri meseca – koji važi samo ukoliko oštećeni nije obavešten o nepokretanju postupka od strane javnog tužioca, odnosno o njegovom odustanku od već započetog krivičnog gonjenja, i koji teće od dana kada je javni tužilac odbacio krivičnu prijavu.

Ova dva roka su isključiva, važi ili jedan ili drugi. Oni su i prekluzivni, njihovim protekom oštećeni gubi pravo da stekne svojtvo oštećenog kao tužioca.

Posebni rokovi su:1. rok od tri meseca od dana smrti oštećenog – kada određena njemu bliska lica mogu da preduzmu ili

nastave krivično gonjenje, pod uslovom da je oštećeni umro tokom roka u kome je moguće steći svojstvo supsidijarnog tužioca ili tokom postupka

2. rok od tri dana u kome oštećeni može izjaviti žalbu protiv rešenja o obustavljanju istrage – jer ako samo on izjavi takav pravni lek, a žalba se uvaži, smatraće se da je oštećeni izjavom žalbe preuzeo gonjenje

3. rok od mesec dana – važi u jednoj procesnoj situaciji u skraćenom postupku, koja se odlikuje time da je krivičnu prijavu podneo oštećeni, te ako javni tužilac u roku od mesec dana ne podigne optužni predlog ili ne obavesti oštećenog o odbacivanju krivične prijave, oštećeni ima pravo da u svojstvu tužioca preuzme krivično gonjenje

4. rok od osam dana – postoji kao poseban krajnji rok u situaciji odustanka javnog tužioca od optužnice na glavnom pretresu, kada je oštećeni dužan da se odmah, a najkasnije u roku od osam dana, ijasni da li hoće da produži krivično gonjenje.

Postoje četiri procesna načina, na koja oštećeni može da stekne svojstvo oštećenog kao tužioca, odnosno da preduzme ili nastavi krivično gonjenje:

1. podnošenjem odgovarajućeg optužnog akta, a zavisno od faze postupka u kome je tužilac odustao i vrste postupka, to može biti zahtev za sprovođenje istrage, optužnica i optužni predlog

2. izjavom žalbe na rešenje veća o obustavi istrage, pod uslovom da je samo on izjavio žalbu, smatraće se da je izjavom tog pravnog leka, oštećeni i preuzeo krivično gonjenje, pod uslovom da se žalba usvoji

3. usmenom izjavom na glavnom pretresu, što je moguće ako je javni tužilac odustao od optužnice na glavnom pretresu

4. podnošenjem molbe za povraćaj u pređašnje stanje, do čega dolazi kada oštećeni izuzetno propusti da na redovan način nastavi krivično gonjenje. Predsednik će dozvoliti ako su kumulativno ispunjeni sledeći uslovi:

a) oštećeni nije prisustvovao glavnom pretresu, na kome je javni tužilac odustao od optužniceb) oštećeni nije uredno pozvan, ili je uredno pozvan ali se iz opravdanih razloga nije mogao odazvati pozivu za glavni pretresc) oštećeni je u roku od osam dana od prijema odbijajuće presude, a u okviru roka od tri meseca od dana održavanja glavnog pretresa, podneo molbu za povraćaj u pređašnje stanjed) oštećeni je u toj molbi izjavio da nastavlja krivično gonjenje.

39. Prava i dužnosti oštećenog kao tužioca

33

Oštećeni kao tužilac raspolaže određenim pravima:1. Pravo na upoznavanje sa dokaznim materijalom2. Pravo oštećenog na dokaznu inicijativu i aktivnu ulogu u postupku3. Pravo da ga sa prethodno nabrojanim pravima upozna istražni sudija i predsednik veća4. Pravo na podnošenje imovinsko-pravnog zahteva5. Pravo na angažovanje punomoćnika – oštećeni kao tužilac može svoja prava vršiti i preko

punomoćnika, ali za razliku od oštećenog kao mogućeg tužioca, oštećeni kao tužilac može imati i postavljenog punomoćnika, ako su kumulativno ispunjeni sledeći uslovi:a) težina predmeta postupka – kazna zatvora u trajanju preko 5 godinab) inicijativa oštećenog – oštećeni tražio da mu se postavi punomoćnikc) da postoji interes postupka za postavljanjem punomoćnikad) neophodno da oštećeni kao tužilac prema svom imovnom stanju, ne može snositi troškove

zastupanja.

U opštem smislu osnovna prava oštećenog kao tužioca su uređena analogno sa pravima javnog tužioca kao primarne tužilačke stranke u postupcima za krivična dela koja se gone po službenoj dužnosti, uz određena ograničenja, koja se zasnivaju na oficijelnoj prirodi javno-tužilačke funkcije. Oštećeni kao tužilac ima ista prava koja ima javni tužilac, osim onih koja pripadaju javnom tužiocu kao državnom organu.

Oštećeni kao tužilac ima posebno još i sledeća prava:1. pravo da predsednik veća usmeno prezentira njegovu optužnicu – Optužnicu i privatnu tužbu čita, po

pravilu, tužilac, ali predsednik veća može umesto toga, usmeno izložiti njihov sadržaj. a tužiocu će se dozvoliti da dopuni izlaganje predsednika veća.

2. pravo na neudaljavanje iz sudnice tokom glavnog pretresa iako treba da bude saslušan kao svedok

3. pravo oštećenog da bude obavešten o radnjama i procesnim fazama kojim može da prisustvuje.

Oštećeni kao tužilac ima osnovnu i praktično jedinu pravu procesnu dužnost – da sud obavesti o svakoj promeni adrese ili boravišta, a tu istu dužnost imaju i njegov zakonski zastupnik odnosno punomoćnik. Ako se oštećeni kao tužilac zbog neprijavljivanja sudu promene adrese ili boravišta, nije mogao uredno pozvati na glavni pretres, smatraće se da je odustao od krivičnog gonjenja.

40. Prestanak oštećenom svojstva ovlašćenog tužioca

Svojstvo ovlašćenog tužioca oštećenom može da prestane na dva osnovna načina:1. njegovim izričitim ili prezumptivnim odustankom od krivičnog gonjenja2. preuzimanjem krivičnog gonjenja od strane javnog tužioca.

U prvom slučaju se postupak okončava, a u drugom slučaju se postupak nastavlja, ali sa drugom vrstom ovlašćenog tužioca.

Kada oštećeni svojom izjavom odustaje od krivičnog gonjenja, radi se o njegovom izričitom odustanku, ali postoje i slučajevi prećutnog odustanka oštećenog kao tužioca od krivičnog gonjenja, koji se svode na određene zakonske slučajeve njegovog prezumptivnog odustanka:

1. Kada oštećeni kao tužilac, nakon prijema obaveštenja od istražnog sudije da je istraga završena, u roku od 15 dana ne podnese optužnicu, smatraće se da je odustao od krivičnog gonjenja i postupak će se rešenjem obustaviti

2. Ako oštećeni kao tužilac propusti rok od tri dana koji mu je određen da otkloni zapažene nedostatke u optužnici, smatraće se da je odustao od krivičnog gonjenja, pa će se postupak obustaviti

3. Kada oštećeni kao tužilac, ili njegov punomoćnik, ne dođu na glavni pretres, iako su uredno pozvani, veće će rešenjem obustaviti postupak.

4. Ako oštećeni kao tužilac ne dođe na glavni pretres jer mu se poziv nije mogao uručiti zbog neprijavljivanja sudu promene adrese ili boravišta, smatraće se da je odustao od krivičnog gonjenja.

34

Preuzimanje krivičnog gonjenja od oštećenog kao tužioca predstavlja slučaj zamenjivanja supsidijarne optužbe primarnom optužbom javnog tužioca. U postupku koji se vodi po zahtevu oštećenog kao tužioca, javni tužilac ima pravo da do završetka glavnog pretresa preuzme krivično gonjenje i zastupanje optužbe. Pravo prvenstva u krivičnom gonjenju za k.d. koja se gone po službenoj dužnosti i koje pripada javnom tužiocu, ne ogleda se samo u mogućnosti da on prvi preduzme krivično gonjenje, već i u pravu javnog tužioca da preuzme krivično gonjenje od oštećenog, i onda kada je oštećeni već stekao svojstvo oštećenog kao tužioca, tokom celog postupka, sve do završetka glavnog prestresa.

Kao i kada umesto javnog tužioca oštećeni kao tužilac stekne svojstvo ovlašćenog tužioca, i u ovakvom slučaju postoji sukcesija ovlašćenih tužilaca, ali sada u obrnutom smeru – umesto oštećenog kao tužioca, javni tužilac postaje ovlašćeni tužilac. Oštećeni od koga se preuzima krivično gonjenje se ne može tome protiviti, niti može na procesno validan način dovoditi u pitanje stav javnog tužioca, ali on ipak dobija jedno posebno pravo da protiv presude koja se donese u takvom krivičnom postupku, u kome je već bio ovlašćeni tužilac, pa je od njega javni tužilac preuzeo gonjenje, može podnositi žalbu iz svih žalbenih razloga iz kojih se presuda i inače može pobijati, a ne samo zbog troškova, kao što je inače pravilo kada se radi o žalbi oštećenog.

41. Privatni tužilac i privatna tužba

Postojanje privatnog tužioca proizlazi iz podele krivičnih dela na ona koja se gone po službenoj dužnosti i druga koja se gone po privatnoj tužbi. U pogledu krivičnih dela koja se gone po privatnoj tužbi, jedino oštećeni takvim delom može da bude ovlašćeni tužilac. Ne znači da su krivična dela koja se gone po privatnoj tužbi uvek dela malog značaja. Suština je da se izvršenjem takvih krivičnih dela ne povređuje niti ugrožava neki širi društveni interes, što i predstavlja osnovni razlog da se krivično gonjenje u pogledu takvih dela prepušta onome ko je oštećen. Privatni tužilac se rukovodi isključivo načelom oportuniteta krivičnog gonjenja, te slobodno i nezavisno od bilo kakvih formalnih kriterijuma, već samo na osnovu svoje slobodne volje, odlučuje da li će krivično goniti ako su za to ispunjeni opšti zakonski uslovi.

Subjekti podnošenja privatne tužbePravo podnošenja privatne tužbe izvorno ima oštećeni krivičnim delom, dakle, lica čije je neko pravo

povređeno ili ugroženo izvršenjem takvog krivičnog dela. Određena lica mogu u roku od tri meseca od smrti oštećenog, odnosno privatnog tužioca, da podnesu privatnu tužbu. U ta lica koja predstavljaju svojevrsne procesne sukcesore oštećenog, spadaju: njegov bračni drug, lice sa kojim živi u vanbračnoj ili nekoj drugoj trajnoj zajednici, deca, roditelji, usvojenici, usvojitelji, te braća i sestre.

Privatnu tužbu mogu podneti i neka druga lica. Procesno punoletstvo za podnošenje privatne tužbe stiče se sa navršenih šesnaest godina i maloletnik koji je navršio tu starosnu dob, može i sam podneti privatnu tužbu. Ako maloletnik još nije navršio godine s kojima stiče procesnu sposobnost, ili ako je potpuno lišen poslovne sposobnosti, privatnu tužbu podnosi njegov zakonski zastupnik. Privatnu tužbu u ime i za račun oštećenog ili njegovog zakonskog zastupnika, može podneti njihov punomoćnik. Privatni tužilac može svoja prava u postupku vršiti i preko punomoćnika.

Rok za podnošenje privatne tužbe i njen sadržajOsnovni rok za podnošenje privatne tužbe se odnosi na lice koje je oštećeno krivičnim delom koje se

goni po privatnoj tužbi. Za delo koje se goni po privatnoj tužbi, privatna tužba se podnosi u roku od tri meseca, od dana kada je ovlašćeno lice saznalo za krivično delo i učinioca. Privatna tužba se može podneti samo do isteka roka apsolutne zastarelosti, koji počinje da teče od dana kada je krivično delo izvršeno, nezavisno od saznanja oštećenog.

Moguće je da oštećeni omaškom umesto privatne tužbe podnese krivičnu prijavu ili predlog javnom tužiocu da pokrene krivično gonjenje, a moguće je i da se tokom krivičnog postupka utvrdi da se radi o krivičnom delu koje se goni po službenoj dužnosti. Kada je oštećeni podneo krivičnu prijavu ili predlog za gonjenje, a u toku postupka se utvrdi da se radi o krivičnom delu za koje se goni po privatnoj tužbi, prijava, odnosno predlog smatraće se blagovremenom privatnom tužbom ako su podneti u roku predviđenom za privatnu tužbu.

35

Poseban rok od tri meseca u kome određena lica mogu nakon smrti oštećenog koji postupak još nije pokrenuo, ili privatnog tužioca, sami podići privatnu tužbu ili nastaviti započeti krivični postupak. Poseban rok postoji i u odnosu na samo jedno konkretno krivično delo koje se goni po privatnoj tužbi. U pitanju je rok faktičkog karaktera, dakle rok koji nije određen u vremenskim jedinicama, već je vezan za nastupanje određene procesne situacije, tj. teče do određenog stadijuma u kriv.postupku. Taj rok se odnosi na podnošenje protivtužbe za krivično delo uvrede, kada je već prethodno pokrenut postupak protiv lica koje podnosi, ili može podneti protivtužbu. Ako je podignuta privatna tužba zbog krivičnog dela uvrede, okrivljeni može do završetka glavnog pretresa i posle proteka roka od tri meseca od dana kada je saznao za krivično delo i učinioca, podići tužbu protiv tužioca koji mu je uvredu naneo istom prilikom (protivtužba). U ovakvom slučaju, sud donosi jednu presudu.

Sadržaj privatne tužbe u opštem krivičnom postupku odgovara sastavu optužnice, privatna tužba za krivično delo u pogledu koga se vodi skraćeni postupak, ima sastav kao i optužni predlog.

42. Prava i dužnosti privatnog tužioca

Privatni tužilac ima sledeća prava u krivičnom postupku:

1. Pravo na dokaznu inicijativu i pravo na aktivno učestvovanje u procesu dokazivanja - privatni tužilac ima pravo da u toku istrage ukazuje na sve činjenice i da predlaže dokaze koji su od važnosti za krivičnu stvar. Na glavnom pretresu privatni tužilac ima pravo da predlaže dokaze, postavlja pitanja optuženom, svedocima i veštacima, da iznosi primedbe i objašnjenja u pogledu njihovih iskaza i da daje druge izjave i predloge

2. Pravo na upoznavanje sa dokaznim materijalom - privatni tužilac ima pravo da razmatra spise i razgleda predmete koji služe kao dokaz, ako je on istovremeno i direktno oštećeni krivičnim delom. Oštećenom se može uskratiti razmatranje spisa dok ne bude ispitan kao svedok.

3. Pravo oštećenog da bude upoznat sa svojim pravima u odnosu na dokazni materijal i izvođenje dokaza - istražni sudija i predsednik veća upoznaće privatnog tužioca sa njegovim pravom uvida u dokazni material, te pravom na dokaznu inicijativu i aktivno učestvovanje u izvođenju dokaza.

4. Pravo prisustvovanja određenim radnjama dokazivanja – privatni tužilac može prisustvovati saslušanju okrivljenog, a kao i svaki ovlašćeni tužilac može prisustvovati uviđaju i saslušanju svedoka i veštaka. Njegovo prisustvo ovim radnjama u istrazi nije bitna procesna pretpostavka, te ako je primio obaveštenje a nije prisutan, radnja se može preduzeti i u njegovom odsustvu.

5. Pravo da bude obavešten o radnjama i procesnim fazama kojim može da prisustvuje - istražni sudija je dužan da privatnog tužioca obavesti o vremenu i mestu izvršenja istražnih radnji kojima može prisustvovati, osim kada postoji opasnost od odlaganja. Privatni tužilac se uvek obaveštava o danu održavanja glavnog pretresa pred prvostepenim sudom, te o pretresu pred drugostepenim sudom.

6. Pravo na posebno pravno sredstvo u toku istrage – privatni tužilac kao stranka se uvek može obratiti pritužbom predsedniku suda pred kojim se vodi postupak, zbog odugovlačenja postupka i drugih nepravilnosti u toku istrage.

7. Pravo na stručnu pomoć u prezentiranju svoje optužbe – privatni tužilac po pravilu čita svoj optužni akt, ali predsednik veća može umesto toga, usmeno izložiti njen sadržaj, a privatnom tužiocu će se dozvoliti da dopuni izlaganje predsednika veća.

8. Pravo da ne bude udaljen iz sudnice iako ima svojstvo svedoka – ako privatni tužilac treba da bude saslušan kao svedok, neće se ukloniti iz zasedanja.

36

9. Pravo na angažovanje punomoćnika – privatni tužilac može svoja prava u postupku da obavlja i preko punomoćnika.

10. Pravo na povraćaj u pređašnje stanje – predsenik veća će privatnom tužiocu koji nije došao na glavni pretres iako je uredno pozvan, ili mu se poziv nije mogao uručiti zbog neprijavljivanja sudu promene adrese ili boravišta, zahvaljujući čemu se smatralo da je odustao od krivičnog gonjenja, dozvoliti povraćaj u pređašnje stanje, ako su kumulativno ispunjeni sledeći uslovi:

1. privatni tužilac je svoju dužnost propustio iz opravdanog razloga2. privatni tužilac je u roku od osam dana po prestanku smetnje podneo molbu za povraćaj u

pređašnje stanje3. molba je podnesena u roku od tri meseca od dana propuštanja.Posle proteka tri meseca od dana propuštanja ne može se tražiti povraćaj u pređašnje stanje. Protiv

rešenja kojim se dozvoljava povraćaj u pređašnje stanje nije dozvoljena žalba.

Privatni tužilac ima osnovnu i praktično jedinu pravu procesnu dužnost – da sud obavesti o svakoj promeni adrese ili boravišta, a tu istu dužnost imaju i njegov zakonski zastupnik odnosno punomoćnik. Ako se privatni tužilac zbog neprijavljivanja sudu promene adrese ili boravišta, nije mogao uredno pozvati na glavni pretres, smatraće se da je odustao od tužbe.

U skraćenom postupku se glavni pretres može održati i ako privatni tužilac nije došao, pod uslovom da je on sam podneo sudu predlog da se glavni pretres odži u njegovom odsustvu.

Svojstvo privatnog tužioca se može izgubiti na dva načina:1. izričitim odustankom privatnog tužioca od krivičnog gonjenja2. prećutnim odustankom od privatnog tužioca od krivičnog gonjenja.

43. Okrivljeni

Okrivljeni je fizičko lice protiv koga se vodi krivični postupak zbog postojanja dokaza na kojima se temelji osnovana sumnja da je to lice učinilo krivično delo koje je predmet postupka, a pri tom okrivljeni u krivičnom postupku ima pravo na odbranu i dužnost prisustvovanja postupku, a na njega se tokom

37

celokupnog toka krivičnog postupka, sve do njegovog eventualnog pravosnažnog okončanja sudskom odlukom kojom se utvrđuje krivica, odnosi pretpostavka nevinosti. U ZKP-u se kada je u pitanju lice protiv koga se vodi krivični postupak, razlikuju: osumnjičeni, okrivljeni (u užem smislu), optuženi, osuđeni i okrivljeni kao opšti pojam (u širem smislu).

Osumnjičeni je lice prema kome je pre pokretanja krivičnog postupka nadležni državni organ preduzeo neku radnju zbog postojanja osnova sumnje da je izvršilo krivično delo. Osnovni elementi ove zakonske definicije:

3. stadijumski element – u pitanju je pretkrivični postupak4. potrebno je da nadležni državni organ izvrši određenu radnju prema njemu5. neophodno je postojanje odgovarajućeg procesnog oblika sumnje u vidu osnova sumnje6. potrebno je da se radnja nadležnog organa odnosi na razjašnjavanje krivičnog dela u pogledu

kojeg postoje osnovi sumnje.Okrivljeni je lice protiv koga je doneto rešenje o sprovođenju istrage ili protiv koga je

podneta optužnica, optužni predlog ili privatna tužba. Radi se o licu protiv koga se vodi krivični postupak a koje još nije steklo procesno svojstvo optuženog. Osnovni element ove definicije je alternativno postojanje:

1. određene sudske odluke, odnosno rešenja o sprovođenju istrage ili2. određenog optužnog akta, tj. optužnice, optužnog predloga ili privatne tužbe.

Optuženi je lice protiv koga je optužnica stala na pravnu snagu. Okrivljeni u užem smislu postaje optuženi kada osnovni optužni akt u opštem krivičnom postupku stupi na pravnu snagu.

Osuđeni je lice za koje je pravnosnažnom presudom ili pravnosnažnim rešenjem o kažnjavanju utvrđeno da je učinilo određeno krivično delo.

Okrivljeni kao pojam postoji i u širem smislu, tako da u sebi zajedno obuhvata druga tri procesna svojstva lica protiv kojeg se void krivični postupak ili se vodio krivični postupak. Izraz okrivljeni je opšti naziv za okrivljenog, optuženog i osuđenog.

44. Pretpostavka nevinosti okrivljenog

Pretpostavka nevinosti predstavlja neizostavnu garanciju u odnosu na položaj okrivljenog u bilo kojoj savremenoj i demokratskoj krivičnoj proceduri.

Svako se smatra nevinim dok se njegova krivca ne utvrdi pravnosnažnom odlukom nadležnog suda.Procesno i pravno dejstvo pretpostavke nevinosti je višestrano, pa je tako i njen sadržaj kompleksan:1. pretpostavka nevinosti je jedno od osnovnih prava okrivljenog. Ona važi kako u odnosu na

krivični postupak koji se protiv njega vodi tako i u odnosu na javnost i sva druga lica, koja nisu akteri krivičnog postupka.

2. pretpostavka nevinosti predstavlja procesni mehanizam za oslobađanje okrivljenog od tereta dokazivanja sopstvene nevinosti. Time se istovremeno na onoga ko tvrdi suprotno prebacuje teret dokazivanja eventualne krivice okrivljenog, a to je, pre svega, ovlašćeni tužilac, mada naravno i sud po službenoj dužnosti istinito i potpuno utvrđuje činjenice koje su od važnosti za donošenje zakonite odluke.

3. pretpostavka nevinosti je jedna od najvažnijih ustavnih i međunarodnopravnih garancija okrivljenog, u okviru korpusa odredbi koje se odnose na vitalna prava i slobode čoveka.

4. pretpostavka nevinosti predstavlja važan element prava na pravično suđenje.

Obaveza poštovanja pretpostavke nevinosti se striktno nameće čitavom nizu subjekata i tu spadaju: državni organi, sredstva javnog obaveštavanja, udruženja građana, javne ličnosti i druga lica dužni su da poštuju pretpostavku nevinosti okrivljenog i da svojim javnim izjavama o krivičnom postupku koji je u toku ne vređaju druga pravila postupka, prava okrivljenog i oštećenog i nezavisnost, autoritet i nepristrasnost suda.

38

45. Prava i dužnosti okrivljenog

Okrivljeni ima sledeća prava:1. pravo da se smatra nevinim sve dok se njegova krivica ne utvrdi pravosnažnom odlukom suda2. pravo na odbranu, koje se sastoji iz posebnih procesnih prava okrivljenog3. pravo na pravično suđenje koje će se odvijati u razumnom roku.

1. Pretpostavka nevinosti okrivljenog

Pretpostavka nevinosti predstavlja neizostavnu garanciju u odnosu na položaj okrivljenog u bilo kojoj savremenoj i demokratskoj krivičnoj proceduri.

Svako se smatra nevinim dok se njegova krivca ne utvrdi pravnosnažnom odlukom nadležnog suda.Procesno i pravno dejstvo pretpostavke nevinosti je višestrano, pa je tako i njen sadržaj kompleksan:1. pretpostavka nevinosti je jedno od osnovnih prava okrivljenog. Ona važi kako u odnosu na

krivični postupak koji se protiv njega vodi tako i u odnosu na javnost i sva druga lica, koja nisu akteri krivičnog postupka.

39

2. pretpostavka nevinosti predstavlja procesni mehanizam za oslobađanje okrivljenog od tereta dokazivanja sopstvene nevinosti. Time se istovremeno na onoga ko tvrdi suprotno prebacuje teret dokazivanja eventualne krivice okrivljenog, a to je, pre svega, ovlašćeni tužilac, mada naravno i sud po službenoj dužnosti istinito i potpuno utvrđuje činjenice koje su od važnosti za donošenje zakonite odluke.

3. pretpostavka nevinosti je jedna od najvažnijih ustavnih i međunarodnopravnih garancija okrivljenog, u okviru korpusa odredbi koje se odnose na vitalna prava i slobode čoveka.

4. pretpostavka nevinosti predstavlja važan element prava na pravično suđenje.

Obaveza poštovanja pretpostavke nevinosti se striktno nameće čitavom nizu subjekata i tu spadaju: državni organi, sredstva javnog obaveštavanja, udruženja građana, javne ličnosti i druga lica dužni su da poštuju pretpostavku nevinosti okrivljenog i da svojim javnim izjavama o krivičnom postupku koji je u toku ne vređaju druga pravila postupka, prava okrivljenog i oštećenog i nezavisnost, autoritet i nepristrasnost suda.

2. Pravo na slobodu okrivljenog

Osnovno pravo okrivljenog u savremenom krivičnom postupku je njegovo pravo na odbranu. Okrivljeni ima pravo da se brani sam ili uz stručnu pomoć branioca, koga sam izabere iz reda advokata. Pravo na odbranu je ne samo zakonsko već i ustavno pravo. To pravo ima i međunarodni karakter, jer su najvažniji elementi prava na odbranu utvrđeni u mnogim međunarodnopravnim aktima.

Pravo na odbranu je samo i isključivo pravo, a ono se nikad ne može transformisati u dužnost, što znači da je okrivljeni potpuno slobodan u izboru da li će se aktivno braniti ili će se opredeliti za potpunu procesnu neaktivnost, a kada se brani, on sam slobodno bira način i pravac svoje odbrane.

Pravo na odbranu, kao osnovno i složeno pravo okrivljenog, obuhvata nekoliko pojedinih prava, čija je osnovna karakteristika da su isključivo u funkciji odbrane okrivljenog, odnosno služe jačanju njegovog položaja u krivičnom postupku. Svaki okrivljeni, odnosno osumnjičeni, ima:

1. pravo na oficijelno informisanje o optužbi i njenoj dokaznoj utemeljenosti – pravo da u najkraćem roku, a najkasnije na prvom saslušanju podrobno in a jeziku koji razume, bude obavešten o delu koje mu se stavlja na teret, o prirodi i razlozima optužbe i dokazima koji su protiv njega prikupljeni

2. pravo na ličnu ili slobodno izabranu stručnu odbranu – pravo da se brani sam ili uz stručnu pomoć branioca koga izabere iz reda advokata

3. pravo da njegovom saslušanju prisustvuje branilac4. pravo na brz pristup sudu i pravično suđenje u razumnom roku – pravo da u najkraćem mogućem

roku bude izveden pred sud i dam u bude suđeno nepristrasno, pravično i u razumnom roku5. pravo da mu se osigura dovoljno vremena i mogućnosti za pripremanje odbrane6. pravo na relevantnu dokaznu aktivnost i inicijativu – pravo da se izjasni o svim činjenicama i

dokazima koji ga terete i da sam ili preko branioca iznosi činjenice i dokaze u svoju korist, da ispituje svedoke optužbe i zahteva da se pod istim uslovima kao svedoci optužbe, u njegovom prisustvu ispitaju svedoci odbrane

7. pravo da dobije prevodioca i tumača ako ne razume i ne govori jezik koji se koristi u postupku.

Navedena prava okrivljenog, odnosno osumnjičenog su korelativno praćena određenim striktnim dužnostima suda, odnosno drugog državnog organa. Sud ili drugi državni organ je kumulativno dužan:

1. da obezbedi ostvarenje prava okrivljenog, odnosno osumnjičenog, koja su utvrđena u čl.4 st.1 ZKP-a2. da pre prvog saslušanja upozori okrivljenog, odnosno osumnjičenog, da sve što izjavi može biti

upotrebljeno protiv njega kao dokaz i pouči ga o pravu da uzme branioca i da branilac može prisustvovati njegovom saslušanju.

Okrivljenom se mora omogućiti da se izjasni o svim činjenicama i dokazima koji ga terete, te da iznese sve činjenice i dokaze koji mu idu u korist.

U Zakoniku se u okviru prava okrivljenog, posebno uređuje i opšte pravilo o obaveznoj stručnoj odbrani, kao opšte pravilo o tzv. siromaškom pravu. Ako okrivljeni ne uzme sam branioca, sud će mu

40

postaviti branioca kad je to određeno ZKP-om, odnosno u slučaju postojanja određenog razloga za obaveznu stručnu odbranu i u procesnom trenutku koji se utvrđuje s obzirom na takav razlog. Okrivljenom koji ne može da plati branioca biće na njegov zahtev u skladu sa zakonikom, postavljen branilac na teret budžetskih sredstava suda. Okrivljenom koji je dostupan sudu može se suditi samo u njegovom prisustvu, osim kada je suđenje u njegovom odsustvu Zakonikom izuzetno dozvoljeno.

Okrivljeni se pre prvog saslušanja poučava o svom pravu da uzme branioca, kao i o pravu da branilac prisustvuje njegovom saslušanju. Okrivljeni može imati branioca u toku celog krivičnog postupka. Okrivljeni ima pravo da njegovom sasluđanju prisustvuje branilac. Ako nije u pitanju neki razlog obavezne odbrane, samo od volje okrivljenog zavisi da li će biti saslušavan u prisustvu branioca, ili bez njega. Ako se radi o slučajevima obavezne stručne odbrane, a okrivljeni sam ne uzme branioca, sud će mu ga postaviti onda kada je to određeno Zakonikom. Okrivljeni može biti saslušan bez prisustva branioca, samo ako su kumulativno ispunjena dva uslova:

1. da se ne radi o slučaju obavezne stručne odbrane2. da postoji neka od sledećih alternativno formulisanih okolnosti:

a. okrivljeni se izričito odrekao prava da branilac bude prisutan tokom njegovog saslušanjab. branilac nije prisutan iako je obavešten o saslušanju, a mogućnost da okrivljeni uzme drugog

braniocac. okrivljeni nije za prvo saslušanje obezbedio prisustvo branioca ni u roku od 24 časa od časa

kada je poučen o tom svom pravu.

Okrivljenom se mora obezbediti dovoljno vremena i mogućnosti za pripremanje odbrane. Poziv optuženom za glavni pretres se mora lično dostaviti na taj način da između dostavljanja poziva i dana glavnog pretresa ostane dovoljno vremena za pripremanje odbrane, a najmanje osam dana, s tim da vreme za pripremanje odbrane za krivična dela za koja se može izreći kazna zatvora od deset godina ili teža kazna, iznosi najmanje petnaest dana. Na zahtev optuženog ili na zahtev tužioca a po pristanku optuženog, ovi rokovi se mogu skratiti.

Mimo drugih slučajeva za prekid glavnog pretresa, predsednik veća može prekinuti glavni pretres radi pripremanja odbrane. Glavni pretres se odlukom veća može odložiti i ako je to potrebno radi pribavljanja novih dokaza, a u slučaju podnošenja nove optužbe, sud je dužan da okrivljenom i braniocu obezbedi dovoljno vremena za pripremanje odbrane, a na njihov zahtev, ako je to potrebno, i u slučaju izmene optužbe.

Na iskazu okrivljenog se ne može zasnivati sudska odluka, ako postoje određene procesne anomalije, koje se svode na povrede nekih elemenata prava na odbranu okrivljenog. Zapisnici koji sadrže takve iskaze predstavljaju nezakonite, odnosno pravno nevaljane dokaze i oni se izdvajaju iz spisa krivičnog predmeta. To su sledeći slučajevi:

1. ako je tokom saslušanja okrivljenog upotrebljen zabranjen metod ili način saslušanja (sila, pretnja, obmana...)

2. ukoliko okrivljeni pre prvog saslušanja nije poučen o svom pravu da uzme branioca i da branilac može prisustvovati njegovom saslušanju

3. ako okrivljeni pre prvog saslušanja nije upozoren da sve što izjavi može biti upotrebljeno protiv njega kao dokaz

4. ukoliko okrivljenom nije saopšteno zašto se okrivljuje, osnovi sumnje koji stoje protiv njega, da nije dužan da iznese svoju odbranu, niti da odgovara na postavljena pitanja

5. ako izjave okrivljenog o prisustvu branioca, tj. o njegovom odricanju od prisustva branioca njegovom saslušanju u slučajevima kada stručna odbrana nije obavezna, nisu ubeležene u zapisnik

6. ukoliko je u nekom slučaju postojanje razloga za obaveznu stručnu odbranu, okrivljeni saslušan bez prisustva branioca.

3. Pravo na pravično suđenje koje će se odvijati u razumnom roku

41

Pravo okrivljenog na pravično suđenje koje će se odvijati u razumnom roku suštinski predstavlja element njegovog prava na odbranu u krivičnom postupku, ali to pravo ne samo što ima veliki pravni i faktički značaj, već ono u bitnoj meri ima i samostalan karakter u donosu na pravo na odbranu, pa se stoga može i posebno izdvojiti.

U opštem smislu to pravo počiva na poznatoj premisi da samo brza pravda zaista predstavlja pravdu, a što je ’pravda sporija’, to je i njen karakter sporniji, a sudska odluka donesena nakon nekog maratonskog postupka, često ne može ostvariti ni svoje osnovno pravno, a kamoli poželjno opštedruštveno moralno dejstvo.

Dužnosti okrivljenog

Okrivljeni ima tri osnovne dužnosti u krivičnom postupku:1. dužnost dostupnosti tokom trajanja krivičnog postupka, tj. dužnost da se tokom trajanja krivičnog

postupka ne skriva i ne beži2. dužnost odazivanja svakom pozivu suda, što se odnosi samo na okrivljenog koji se tokom krivičnog

postupka nalazi na slobodi, jer se prisustvo okrivljenog koji je u pritvoru obezbeđuje njegovim dovođenjem

3. dužnost obaveštavanja suda o promeni adrese i o nameri da promeni boravište.

46. Imunitetsko pravo

Svi građani su jednaki pred zakonom. Iz određenih razloga se određene kategorije lica apsolutno ili relativno isključuju od mogućeg krivičnog gonjenja, što znači da poseduju svojevrsno pravo imuniteta. Imunitet predstavlja pravo određenih lica da ne budu krivično gonjena za učinjeno bilo koje krivično delo (potpuni krivičnopravni imunitet), ili da ne budu krivično gonjena za krivično delo učinjeno time što su izrazila svoje mišljenje u vršenju svoje funkcije (delimični krivičnopravni imutitet), odnosno da se u pogledu tih lica ne smeju preduzimati određene krivičnoprocesne radnje, kao što je pritvor ili drugo lišenje slobode, a da prethodno nije u relevantnoj formi pribavljeno odobrenje nadležnog organa (krivičnoprocesni imunitet).

Danas potpuni krivičnopravni imunitet predstavlja retkost i postoji prvenstveno u skladu sa određenim međunarodnopravnim aktima, kojima se za veoma ograničen broj lica garantuje da ni pod kojim uslovima neće biti krivično gonjena ako učine krivično delo na teritoriji određene države. (takva vrsta imuniteta daje se pojedinim kategorijama lica na temelju određenih bilateralnih ugovora ili određenih odluka Saveta bezbednosti UN)

Delimični krivičnopravni imunitet imaju lica koja vrše određene važne državne funkcije, pa tako sudija ne može krivično odgovarati za svoje mišljenje izneto u odluci, a takođe krivičnopravni imunitet imaju i poslanici u Skupštini državne zajednice, republički narodni poslanici, predsednik republike, članovi Saveta ministara, predsednik, potpredsednici i ministri vlade, sudije suda i sudije Ustavnog suda Srbije, kao i javni tužioci.

Postojanje krivičnopravnog imuniteta predstavlja smetnju za krivično gonjenje. Ta smetnja može biti apsolutna i u odnosu na bilo koje krivično delo kada se radi o potpunom krivičnopravnom imunitetu, odnosno može biti relativnog karaktera, ako se odnosi samo na određena krivična dela. Krivičnoprocesni imunitet je uvek korelativno povezan sa krivičnopravnim imunitetom, tako da svako lice koje poseduje krivičnopravni imunitet istovremeno raspolaže i krivičnoprocesnim imunitetom.

Krivičnoprocesni imunitet može postojati i kao samostalna kategorija i on tada predstavlja smetnju za vršenje određenih procesnih radnji, ali je ta smetnja otklonjiva, tako da se određena radnja može sprovesti po dobijanju odgovarajućeg odobrenja nadležnog organa.

42

Kad je zakonom određeno da je za gonjenje pojedinih lica i krivičnih dela potrebno prethodno odobrenje nadležnog državnog organa, javni tužilac ne može zahtevati sprovođenje istrage niti podići neposredno optužnicu, odnosno optužni predlog, ako ne podnese dokaz da je odobrenje dato, a kad se za krivično delo goni po privatnoj tužbi, odnosno po zahtevu oštećenog kao tužioca, odobrenje pribavlja sud.

47. Prava lica lišenog slobode

U Zakoniku se posebno uređuje skup prava koja ima lice koje je lišeno slobode bez odluke suda. Licu lišenom slobode bez odluke suda, odmah se saopštava da nije dužno ništa da izjavi, da sve što izjavi može biti upotrebljeno kao dokaz protiv njega i da ima pravo da bude saslušano u prisustvu branioca koga samo izabere ili branioca koji će mu biti postavljen na teret budžetskih sredstava, ako ne može samo da ga plati. Lice lišeno slobode bez odluke suda se mora bez odlaganja, a najkasnije u roku od 48 sati, predati nadležnom istražnom sudiji, a u protivnom se pušta na slobodu.

Lice lišeno slobode poseduje sva prava koja i inače ima okrivljeni, odnosno osumnjičeni, a pored toga ovo lice poseduje i sledeća dopunska prava:

1. pravo na informisanje relevantnog subjekta o slučaju lišenja slobode – lice lišeno slobode ima pravo da se na njegov zahtev o vremenu, mestu i svakoj promeni mesta lišenja slobode bez odlaganja obavesti član porodice ili drugo njemu blisko lice, kao i diplomatsko-konzularni predstavnik države čiji je državljanin, odnosno predstavnik međunarodne organizacije ako je u pitanju izbeglica ili lice bez državljanstva

2. pravo na nesmetanu komunikaciju sa određenim licima – lice lišeno slobode ima pravo da neometano opšti sa svojim braniocem, diplomatsko-konzularnim predstavnikom, predstavnikom međunarodne organizacije i Zaštitnikom građana

3. pravo na zdravstveni pregled – lice lišeno slobode ima pravo da ga na nejgov zahtev bez odlaganja pregleda lekar koga slobodno izabere, a ako on nije dostupan, lekar koga odredi organ lišenja slobode, odnosno istražni sudija

4. pravo na odgovarajuću pravnu zaštitu – lice lišeno slobode ima pravo da pokrene postupak pred sudom, odnosno da izjavi žalbu sudu koji je dužan da hitno odluči o zakonitosti lišenja slobode.

U Zakoniku se posebno uređuje zabranjenost i kažnjivost svakog nasilja nad dve posebne kategorije okrivljenih, odnosno osumnjičenih:

1. u odnosu na lice lišeno slobode i2. prema licu kome je sloboda ograničena.

Prema tim licima mora se postupati čovečno i sa uvažavanjem dostojanstva njegove ličnosti.

Ako se radi o slučaju tzv. građanskog hapšenja, flagrantnog učinioca krivičnog dela, prava lica lišenog slobode će se ostvarivati tek kada ono dođe u neposredni kontakt sa nekim od službenih altera pretkrivičnog ili krivičnog postupka. Lice zatečeno pri izvršenju krivičnog dela za koje se goni po službenoj dužnosti može svako lišiti slobode, pri čemu se lice lišeno slobode mora odmah predati istražnom sudiji ili organu unutrašnjih poslova, a ako se to ne može učiniti, mora se odmah obavestiti jedan od tih organa. Uhapšeno lice stiče svoja prava iz čl.5, momentom kada ga građanin preda istražnom sudiji ili organu unutrašnjih poslova, odnosno kada dođe u prvi kontakt sa nekim od tih subjekata, nakon što su oni obavešteni o slučaju tzv. građanskog hapšenja.

43

48. Poziv i dovođenje

Poziv predstavlja prvu i rutinsku meru kojom se obezbeđuje prisustvo okrivljenog u krivičnom postupku. Poziv se upućuje samo okrivljenom koji se u toku krivičnog postupka nalazi na slobodi, odnosno nije pritvoren.

Prisustvo okrivljenog u krivičnom postupku obezbeđuje se njegovim pozivanjem koje obavlja sud, tako što mu dostavlja zatvoreni pismeni poziv koji sadrži sledeće elemente:1. identifikacione podatke pozivaoca - naziv suda koji poziva, 2. osnovne identifikacione podatke lica koje se poziva - ime i prezime okrivljenog, 3. pravnu kvalifikaciju krivicnog dela koje je predmet postupka - zakonski naziv krivičnog dela koje mu se stavlja na teret, 4. označenje lokaliteta održavanja postupka - mesto gde okrivljeni treba da dođe, 5. označenje vremena izvođenja krivičnoprocesne radnje kojoj treba da prisustvuje okrivljeni - dan i čas kad treba da dođe, 6. označenje procesnog statusa lica koje se poziva - naznačenje da se poziva u svojstvu okrivljenog i 7. navođenje mogućnosti za primenu teže procesne mere - upozorenje da će u slučaju nedolaska biti prinudno doveden, 8. oficijelnu autorizaciju poziva - službeni pečat i ime i prezime sudije koji poziva.

Poseban upozoravajući element, koji je i segment prava na odbranu okrivljenog, sadrži poziv koji se prvi put upućuje okrivljenom. Kada se okrivljeni prvi put poziva, poučiće se u pozivu o pravu da uzme branioca i da branilac može prisustvovati njegovom saslušanju.

Materijalni uslov za dovođenje se sastoji u postojanju nekog od sledećih alternativno formulisanih razloga:

1. ako je doneto rešenje o pritvoru, što podrazumeva i postojanje nekog od zakonskih razloga za određivanje pritvora

2. ako uredno pozvani okrivljeni ne dođe a svoj izostanak ne opravda3. ako se nije moglo izvršiti uredno dostavljanje poziva, a iz okolnosti očigledno proizlazi da okrivljeni

izbegava prijem poziva.

Formalni uslov za dovođenje okrivljenog se sastoji u donošenju odgovarajuće odluke od strane nadležnog organa. Ta odluka je naredba a nju donosi sud. Naredbu za dovođenje izvršavaju organi unutrašnjih poslova.

Naredba za dovođenje mora biti u pismenom obliku ii ma sledeće elemente: 1. ime i prezime okrivljenog, mesto i godinu rođenja, 2. zakonski naziv krivičnog dela koje mu se stavlja na teret uz navođenje odredbe krivičnog zakona, 3. razlog zbog koga se naređuje dovođenje, 4. službeni pečat i potpis sudije koji naređuje dovođenje.

Dovođenje se ne izvršava automatski i apriorno na prinudan način, već je dobrovoljnost polaska okrivljenog sa ovlašćenim službenim licima organa unutrašnjih poslova koji izvršavaju naredbu za dovođenje primarna, a samo sekundarno se okrivljeni dovodi na prinudan način. Poseban način postupanja je propisan u pogledu lica koja su zaposlena u odgovarajućim državnim organima prinude i koja su shodno tome po pravilu naoružana.

44

49. Zabrana napuštanja stana ili mesta boravišta

Ako postoje okolnosti koje ukazuju da bi okrivljeni mogao pobeći, sakriti se, otići u nepoznato mesto ili inostranstvo, sud mu može obrazloženim rešenjem zabraniti da bez odobrenja napusti svoj stan ili mesto boravišta.

Zabrana napuštanja stana ili mesta boravišta je mera kojom se pored obezbeđenja prisustva okrivljenog, mogu postizati i neki drugi procesni ili faktički ciljevi. Razlozi za određivanje ove mere su u Zakoniku alternativno formulisani kao postojanje okolnosti koje ukazuju da bi okrivljeni mogao: 1. pobeći, 2. sakriti se ili 3. otići u nepoznato mesto ili inostranstvo.

Ova mera se određuje odgovarajućom odlukom nadležnog organa, a to je obrazloženo rešenje kojim sud okrivljenom zabranjuje da bez odobrenja napusti mesto svog boravišta. Poslednjim novelama ZKP-a uvedena je mogućnost određivanja „kućnog pritvora“, kao posebnog oblika lišenja/ograničenja lične slobode.

Uz zabranu napuštanja stana ili mesta boravišta bez odobrenja, okrivljenom se mogu nametnuti i neke druge zabrane, kao adheziona ograničenja uz osnovno ograničenje. To su: 1. zabrana posećivanja određenih mesta2. zabrana sastajanja sa određenim licima ili prilaženja određenim licima,3. nalaganje okrivljenom da se povremeno javlja određenom državnom organu, 4. privremeno oduzimanje putne isprave ili vozačke dozvole.Ove mere se mogu odrediti i kao samostalne u tri alternativno propisana slučaja:

1. u cilju zaštite oštećenog svedoka2. u cilju sprečavanja okrivljenog da utiče na učesnike ili prikrivače3. ako postoji opasnost da će okrivljeni dovršiti započeto krivično delo, ponoviti krivično delo,

odnosno učiniti krivično delo kojim preti.Privremeno oduzimanje vozačke dozvole se može odrediti i kao samostalna mera, ali samo ako se

krivični postupak vodi zbog krivičnog dela ugrožavanja bezbednosti saobraćaja. Zabranom napuštanja stana ili mesta boravišta i drugim adhezionim ograničenjima uz tu zabranu se

ne mogu ograničiti određena prava okrivljenog i to:1. pravo okrivljenog da živi u svom stanu, i 2. pravo da se nesmeteno viđa sa članovima porodice,

bliskim srodnicima i svojim braniocem.Zabrana napuštanja boravišta ima značaj supstitutivne mere u odnosu na pritvor koji se može odrediti

radi obezbeđenja prisustva okrivljenog, pa se okrivljeni u rešenju o zabrani napuštanja mesta boravišta posebno upozorava da se prema njemu može odrediti pritvor ako prekrši izrečene zabrane.

Sud može odrediti da se okrivljenom koji ima neodložnu potrebu da putuje u inostranstvo vrati putna isprava, ukoliko:

1. postavi punomoćnika za prijem pošte u Republici Srbiji 2. obeća da će se na svaki poziv suda odazvati 3. položi jemstvo.

Zabranu napuštanja stana ili mesta boravišta, kao i druga ograničenja vezana za tu meru, određuje i ukida istražni sudija, a posle podignute optužnice predsednik veća ili veće. Istražni sudija, predsednik veća ili veće imaju dužnost da svaka dva meseca ispituju da li je primenjena mera još potrebna.

Odluka o određivanju ili produženju zabrane napuštanja boravišta i drugih ograničenja može se pobijati određenim pravnim lekom. Protiv rešenja kojim se određuju, produžavaju ili ukidaju navedene zabrane, odnosno ograničenja, stranke mogu izjaviti žalbu, a javni tužilac može izjaviti žalbu i protiv rešenja kojim je njegov predlog odbijen. Žalba nema suspenzivno dejstvo i podnosi se u opštem roku od tri dana, a o njoj odlučuje vanraspravno veće u roku od tri dana od dana prijema.

50. Jemstvo

Jemstvo se može odrediti isključivo radi obezbeđenja prisustva okrivljenog tokom krivičnog postupka i ova mera načelno ima supstitutivni karakter u odnosu na pritvor kao znatno težu meru za

45

obezbeđenje prisustva okrivljenog. Jemstvom se zamenjuje već određeni pritvor (naknadna supstitucija) ili pritvor koji iz određenih razloga tek treba odrediti (prethodna supstitucija).

Okrivljeni koji treba da bude stavljen u pritvor i okrivljeni koji je već stavljen u pritvor, samo zbog postojanja okolnosti koje ukazuju da će pobeći, kao i u cilju obezbeđenja prisustva optuženog na glavnom pretresu, ili radi dodatne kontrole poštovanja obaveza koje se određuju u okviru mere zabrane napuštanja stana ili mesta boravišta, može se ostaviti na slobodi, odnosno može se pustiti na slobodu ako se kumulativno ispune dva uslova:

1. okrivljeni mora lično ili neko drugi za njega da pruži jemstvo da do kraja krivičnog postupka okrivljeni neće pobeći

2. sam okrivljenimora da obeća pred sudom koji odlučuje o jemstvu:a) da se neće kritib) da bez odobrenja neće napustiti svoje boravište.

Jemstvo se može odrediti iz sledećih alternativno formulisanih razloga:1. ako je okrivljenom već određen pritvor ili on treba da bude pritvoren, zbog postojanja okolnosti koje

ukazuju da će pobeći ili2. ako uredno pozvani optuženi očigledno izbegava da dođe na glavni pretres3. kada se radi o dodatnom obezbeđivanju poštovanja ograničenja u okviru mere zabrane napuštanja

stana ili mesta boravišta. Jemstvo uvek glasi na novčani iznos, koji se određuje s obzirom na:

1. težinu krivičnog dela, 2. lične i porodične prilike okrivljenog i 3. imovno stanje lica koje daje jemstvo.

Jemstvo s obzirom na svoj predmet može da se podeli na dve osnovne vrste: 1. stvarno jemstvo – a) jemstvo na određenim pokretnim stvarima: polaganje gotovog novca, hartija od vrednosti, dragocenosti ili drugih pokretnih stvari veće vrednosti koje se lako mogu unovčiti i čuvati,

b) stavljanju hipoteke za iznos jemstva na nepokretna dobra lica koje daje jemstvo, 2. lično jemstvo – koje se sastoji u ličnoj obavezi jednog ili više građana da će u slučaju bekstva okrivljenog platiti utvrđeni iznos jemstva.

Jemstvo se ukida u dve situacije:1. tokom trajanja krivičnog postupka ili2. po njegovom okončanju.

U slučaju da se jemstvo ukida u toku krivičnog postupka, ono se obavezno zamenjuje određivanjem pritvora, do čega dolazi u sledećim slučajevima:1. ako je jemstvo položeno zbog opasnosti od bekstva, a okrivljeni na uredan poziv ne dođe a izostanak ne opravda2. ako je jemstvo određeno zbog toga što je uredno pozvani okrivljeni očigledno izbegavao da dođe na glavni pretres, ono se ukida ako okrivljeni na prvi naredni uredni poziv na glavni pretres ne dođe, a izostanak ne opravda3. ako se protiv okrivljenog koji je, ili za koga je položeno jemstvo, te se nalazio na slobodi, pojavi koji drugi zakonski osnov za pritvor.

Jemstvo se ukida kada je krivični postupak pravosnažno okončan, bilo rešenjem o obustavi krivičnog postupka ili određenom presudom, ali pod uslovom da je odluka kojom je krivični postupak okončan, postala pravosnažna.

Do zadržavanja jemstva dolazi u dva slučaja:1. ako okrivljeni pobegne2. ukoliko okrivljeni ponovo ne dođe na glavni pretres a izostanak ne opravda

Jemstvo se određuje i ukida rešenjem koje donosi sud u svojim različitim funkcionalnim oblicima:1. pre i u toku istrage to rešenje donosi istražni sudija

46

2. posle podignute optužnice rešenje donosi predsednik veća3. na glavnom pretresu rešenje o jemstvu donosi veće.

51. Pritvor

Pritvor predstavlja poseban oblik preventivnog lišenja slobode u toku krivičnog postupka. Radi se o najtežoj meri kojom se obezbeđuje prisustvo okrivljenog tokom krivičnog postupka, ali se tom merom mogu istovremeno postizati i drugi ciljevi. Pritvor se može odrediti samo pod sledećim kumulativno propisanim uslovima:

1. sudski karakter pritvora – pritvor može biti određen odlukom suda2. zakonska utemeljenost – pritvor se može odrediti pod uslovima propisanim u ZKP-u3. krivičnoprocesna svrsishodnost – pritvor se određuje samo ako je pritvaranje neophodno radi vođenja

krivičnog postupka4. ultima ratio karakter – pritvor se može odrediti samo ako se ista svrha ne može ostvariti drugom

merom.

47

Za službene aktere krivičnog postupka nastaju i posebne obaveze, ukoliko je okrivljenom određen pritvor:

1. obaveza urgentnog postupanja – dužnost je svih organa koji učestvuju u kp i organa koji im pružaju pravnu pomoć da trajanje pritvora svedu na najkraće neophodno vreme i da postupaju sa naročitom hitnošću, ako se okrivljeni nalazi u pritvoru

2. obaveza oficijelnog ukidanja pritvora – u toku celog postupka pritvor će se ukinuti čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen

Pritvor je u našem pravu isključivo fakultativnog karaktera. Pritvor se može odrediti onda kada prema oceni suda postoji određeni razlog za primenu te mere, ali se on nikada ne mora odrediti.

Kao opšti uslov za određivanje pritvora, potrebno je postojanje osnovane sumnje da je određeno lice učinilo krivično delo.

Razlozi za određivanje pritvora mogu da se podele na nekoliko grupa:1. pritvor koji se određuje u cilju obezbeđivanja prisustva okrivljenog tokom krivičnog postupka :

1. ako se krije ili2. ako se ne može utvrditi njegova istovetnost,3. ako postoje druge okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva4. kada se radi o okrivljenom u odnosu na koga su ispunjeni sledeći kumulativni uslovi:

a) radi se o licu koje je steklo procesno svojstvo optuženogb) optuženi je jednom već uredno pozvan na glavni pretresc)optuženi očigledno izbegava da dođe na glavni pretres.

2. pritvor koji se određuje s obzirom na težinu krivičnog dela koje je predmet postupka : ako je za krivično delo koje mu se stavlja na teret propisana kazna zatvora preko deset godina i ako je to opravdano zbog posebno teških okolnosti krivičnog dela;

3. pritvor koji se određuje u cilju sprečavanja dokazne opstrukcije od strane okrivljenog , kada se opsanost nedozvoljenog delovanja na izvore dokaza, može ogledati u dva modaliteta:

1. u odnosu na materijalne dokaze, ako postoje okolnosti koje ukazuju da će uništiti, sakriti, izmeniti ili falsifikovati dokaze ili tragove krivičnog dela ili

2. u odnosu na lične izvore dokaza, ako osobite okolnosti ukazuju da će ometati postupak uticanjem na svedoke, veštake, saučesnike ili prikrivače;

4. pritvor koji se određuje iz preventivnih razloga , a koji postoji u dva modaliteta:a) u odnosu na sve kategorije okrivljenih - ukoliko osobite okolnosti ukazuju da će ponoviti krivično

delo, ili dovršiti pokušano krivično delo, ili da će učiniti krivično delo kojim preti pritvor;b) u pogledu posebne kategorije okrivljenih – kada se radi o okrivljenom koji je u stanju

neuračunljivosti učinio protivpravno delo zakonom određeno kao krivično delo, kome se pritvormože odrediti osim kada postoji neki od ostalih alternativno propisanih razloga za pritvor i ako postoji opravdana opsanost da bi usled duševnih smetnji mogao da izvrši krivično delo.

5. pritvor koji se određuje s obzirom na vrstu presude i izrečenu kaznu , ako su kumulativno ispunjeni sledeći uslovi:

a) optuženom je presudom prvostepenog suda izrečena kazna zatvora od pet godina ili teža kazna b) optuženi se već ne nalazi u pritvoruc) opravdano zbog posebno teških okolnosti krivičnog dela.

Koluziona opasnost se shodno poslednjim izmenama Zakonika može odnositi, ne samo, kao i do sada, na svedoke, saučesnike, prikrivače, već i veštake.

48

Postupak određivanja, ukidanja i produženja pritvora

Za određivanje i ukidanje pritvora isključivo je nadležan sud. Pritvor se određuje rešenjem nadležnog suda. Rešenje o određivanju pritvora sadrži: 1. ime i prezime lica koje se pritvara, 2. krivično delo za koje se ono okrivljuje, 3. zakonski osnov za pritvor, 4. vreme na koje je određen pritvor i vreme lišenja slobode, 5. pouku o pravu na žalbu, 7. obrazloženje osnova i razloga za određivanje pritvora, 8. službeni pečat i potpis sudije koji određuje pritvor.

Odluku o određivanju pritvora istražni sudija ili veće donosi po saslušanju okrivljenog, osim kada se radi o slučaju neslaganja istražnog sudije i javnog tužioca u pogledu ukidanja pritvora okrivljenom u istrazi, a kada odluku donosi vanraspravno veće. Samo tada nije neophodno da se okrivljeni sasluša pre nego što vanraspravno veće donese odluku.

Izuzetno, odluka o određivanju pritvora se može doneti bez saslušanja okrivljenog ako postoji neki od alternativno propisanih razloga razloga:

1. kada poziv za saslušanje nije mogao da bude uručen okrivljenom zbog nedostupnosti ili neprijavljivanja promene adrese

2. ako postoji opasnost od odlaganja, u tom slučaju okrivljeni mora biti saslušan u roku od 48 sati od lišenja slobode.

Saslušanju okrivljenog u odnosu na kojeg je stavljen predlog da mu se odredi pritvor, mogu da prisustvuju javni tužilac i branilac okrivljenog, što znači da oni moraju biti pozvani, ali se saslušanje može obaviti i u njihovom odsustvu.

Pritvor u fazi istrage određuje istražni sudija. Ako se istražni sudija ne složi sa predlogom javnog tužioca o određivanju pritvora, on taj predlog ne može odbiti već mora da zatraži da o tome odluči vanraspravno veće, koje je dužno da svoju odluku donese i dostavi u roku od 48 sati.Ako se pritvor ukida zbog isteka roka njegovog trajanja, odluku o tome donosi istražni sudija.

Posle predaje optužnice sudu do završetka glavnog pretresa, odluku o određivanju pritvora istražni sudija ili veće donosi po saslušanju okrivljenog. Odluka o produženju ili ukidanju pritvora donosi se u sednici veća. Veće je dužno da i bez predloga stranaka ispita da li još postoje razlozi za pritvor, te da donese rešenje o produženju ili ukidanju pritvora:

1. po isteku svakih trideset dana do stupanja optužnice na pravnu snagu2. po isteku svaka dva meseca, nakon stupanja optužnice na pravnu snagu.

Predaja rešenja o pritvoru i žalba protiv rešenja o pritvoru

Rešenje o pritvoru predaje se licu na koje se odnosi u času lišenja slobode, a najkasnije u roku od 12 sati od časa lišenja slobode, odnosno privođenja istražnom sudiji. U spisima se mora naznačiti dan i čas lišenja slobode i predaje rešenja. Protiv rešenja o pritvoru stranke mogu izjaviti žalbu veću. Žalba, rešenje o pritvoru i ostali spisi dostavljaju se odmah veću. Žalba ne zadržava izvršenje rešenja.

Ako se istražni sudija ne složi sa predlogom javnog tužioca o određivanju pritvora, zatražiće da o tome odluči veće. Protiv rešenja veća kojim se određuje pritvor stranke mogu izjaviti žalbu, koja ne zadržava izvršenje rešenja.

Kada vanraspravno veće rešava o žalbi na određivanje pritvora, dužno je da svoju odluku donese i dostavi u roku od 48 sati. Žalba na rešenje veća o određivanju pritvora ne zadržava izvršenje rešenja. Protiv rešenja veća kojim se odbija predlog za određivanje ili ukidanje pritvora, žalba nije dozvoljena.

Obaveza obaveštavanja određenih lica o lišenju slobode

49

Obaveza obaveštavanja određenih lica o lišenju slobode odnosi se kako na obaveštavanje njegove porodice i bliskih mu lica, tako i na dva posebna slučaja koji se odnosena:1. lišenje slobode advokata - organ unutrašnjih poslova, odnosno sud je dužan da bez odlaganja, obavesti nadležnu advokatsku komoru2. lišenje slobode lica koja se staraju o drugim osobama koje nisu sposobne da same o sebi vode brigu - o lišenju slobode obavestiće se nadležni organ socijalnog staranja.

Organ unutrašnjih poslova, odnosno sud je dužan da o lišenju slobode odmah, obavesti porodicu lica lišenog slobode, ili drugo lice sa kojim ono živi u vanbračnoj ili kakvoj drugoj trajnoj zajednici, osim ako se lice lišeno slobode tome izričito protivi.

Obavezno saslušanje okrivljenog kome je pritvor izuzetno određen bez prethodnoh saslušanja

Ako je rešenje o određivanju pritvora doneto bez saslušanja okrivljenog, sud će u roku od 48 sati od časa lišenja slobode okrivljenog, postupiti shodno pravilima koja se odnose na obavezno saslušanje okrivljenog pre određivanja pritvora, tj. Okrivljeni će na posebnom ročištu biti saslušan, a o takvom saslušanju moraju biti obavešteni javni tužilac i branilac, ali njihovo prisustvo nije obavezno.

52. Trajanje pritvora u krivičnom postupku

Trajanje pritvora u krivičnom postupku se određuje u opštem smislu, preko već pomenutog generalnog pravila o ukidanju pritvora tokom celog postupka čim prestanu razlozi zbog kojih je bio određen, što znači da trajanje pritvora načelno mora biti svedeno na minimalno potrebno vreme. Posebno i konkretno trajanje pritvora se ograničava u vezi sa ostvarenjem njegove svrhe:

1. kada važe određeni faktički rokovi, ali samo u odnosu na pojedine pritvorske osnove2. kroz utvrđivanje određenih maksimalnih rokova trajanja pritvora u pojedinim fazama krivičnog

postupka i zavisno od određenih procesnih situacija.

Faktički rok trajanja pritvora postoji:1. kada je pritvor određen zbog nemogućnosti utvrđivanja istovetnosti okrivljenog, on traje dok se ta

istovetnost ne utvrdi2. kada je pritvor određen zbog opasnosti dokazne opstrukcije okrivljenog, on će trajati samo dok se ne

obezbede dokazi zbog kojih je pritvor određen3. ako je pritvor određen optuženom koji je jednom već uredno pozvan na glavni pretres, a očigledno

izbegava da dođe na glavni pretres i kada tako određen pritvor traje do objavljivanja presude.

U istrazi pritvor određen na osnovu rešenja istražnog sudije može trajati najviše mesec dana od dana lišenja slobode.

Ukoliko je pritvor odredilo vanraspravno veće, tako određen pritvor takođe može trajati najviše mesec dana. Posle tog prvog roka od mesec dana, okrivljeni se može zadržati u pritvoru samo na osnovu rešenja o produženju pritvora. Pritvor se po rešenjem vanraspravnog veća može produžiti najviše za dva meseca. Protiv rešenja vanraspravnog veća dopuštena je žalba koja ne zadržava izvršenje rešanja.

Ako se postupak vodi za krivično delo za koje se može izreći kazna zatvora preko pet godina ili teža kazna, veće neposredno višeg suda može, na obrazloženi predlog istražnog sudije ili javnog tužioca, iz važnih razloga produžiti pritvor najviše za još tri meseca. Protiv ovog rešenja dozvoljena je žalba koja ne zadržava izvršenje rešenja i o kojoj odlučuje neposredno viši sud u veću sastavljenom od trojice sudija.

U istrazi postoje dve situacije u vezi maksimalnog trajanja pritvora:1. za krivična dela zaprećena kaznom zatvora do pet godina pritvor može trajati maksimalno tri meseca – jedan mesec na osnovu rešenja istražnog sudije, odnosno vanras.veća i još dva meseca na osnovu rešenja vanraspravnog veća o produženju pritvora2. za krivična dela za koja je propisana kazna zatvora od preko pet godina zatvora ili teža kazna, pritvor može ukupno trajati šest meseci – jer se nakon proteka ukupno tri meseca pritvora određenog od strane

50

istražnog sudije odnosno veća, rešenjem veća neposredno višeg suda pritvor može produžiti za još tri meseca.

Ako se po isteku navedenih maksimalnih rokova ne podigne optužnica, okrivljeni se pušta na slobodu.

Od podizanja optužnice pritvor može trajati onoliko koliko traje i sam krivični postupak. Veće je dužno da i bez predloga stranaka ispita da li još postoje razlozi za pritvor i da donese rešenje o produženju ili ukidanju pritvora, po isteku svakih trideset dana do stupanja optužnice na pravnu snagu, a po isteku svaka dva meseca nakon stupanja optužnice na pravnu snagu. Žalba na rešenje kojim je pritvor određen, ukinut ili produžen, ne odlaže izvršenje rešenja. Protiv rešenja veća kojim se odbija predlog za određivanje ili ukidanje pritvora žalba nije dozvoljena.

53. Postupanje sa pritvorenicima

Pravila postupanja sa pritvorenicima imaju za svrhu s jedne strane, zaštitu psihičkog i fizičkog integriteta okrivljenih koji su u pritvoru, koji iako nije kazna, ipak, kao i svako lišenje slobode, podrazumeva i niz deprivacija u odnosu na lica koja se u njemu nalaze, dok se s druge strane, tim pravilima omogućava efektivno ostvarenje svrhe pritvora, te se tako sprečavaju raznovrsne moguće zloupotrebe. Pravila postupanja s pritvorenicima su detaljnije regulisana propisima koje donosi ministar nadležan za pravosuđe (upućujuća norma ZKP-a).

Pravila sadržana u Zakoniku o krivičnom postupku se odnose na sledeće osnovne aspekte:1. Utvrđivanje opšteg pravila postupanja sa pritvorenicima – u pritvoru se ne smeju vređeti ličnost i

dostojanstvo pritvorenika.2. Utvrđivanje pravila o minimalnom limitiranju prava pritvorenika- prema pritvorenom licu se mogu

primenjivati samo ona ograničenja kojima se sprečavaju određene zloupotrebe, usmerene na pokušaj bekstva i dokaznu opstrukciju.

3. Definisanje pravila o odvajanju određenih kategorija pritvorenih lica – ne mogu se u istu prostoriju zatvarati lica različitog pola, lica koja su na izdržavanju kazne sa licima koja su u pritvoru...

4. Utvrđivanje osnovnih pravila boravka u pritvoru - koja se odnose na garantovanje određenih prava pritvoreniku, te mogućnost da se pritvoreniku nametnu i neke obaveze. Pritvorenik ima pravo na neprekidni noćni odmor u trajanju od osam sati, dva sata dnevno kretanje na slobodnom vazduhu i pravo da nosi svoje odelo, koristi svoju posteljinu o svom trošku nabavlja hranu, knjige...

5. Definisanje pravila koja se odnose na kontakt između pritvorenika i drugih lica – odnose se na: posete bliskih srodnika, razgovor sa diplomatskim i konzularnim predstavnicima stranih država potpisnica odgovarajućih međunarodnih konvencija, dopisivanje pritvorenika sa licima van zatvora.

6. Utvrđivanje pravila disciplinske odgovornosti pritvorenika – koja se odnosi na mogućnost istražnog sudije, odnosno predsednika veća da pritvorenom licu za disciplinske prestupe izrekne disciplinsku kaznu ograničenja poseta.

7. Definisanje pravila o sudskom nadzoru nad pritvorenim licima – koji ostvaruje predsednik suda koji je na to ovlašćen, tako što je on ili sudija koga on odredi, dužan da najmanje jednom nedeljno obiđe pritvorenika i da se obaveti kako se hrane, kako se snabdevaju drugim potrebama i kako se sa njima postupa.

54. Izdavanje poternice i objave

Poternicom se obezbeđuje izvršenje drugih mera, odnosno krivičnoprocesnih radnji koje su usmerene na obezbeđenje prisustva okrivljenog i to:

1. naredbe o dovođenju okrivljenog2. rešenje o pritvoru3. obezbeđenje nastavka izvršenja neke zavodske krivične sankcije, u slučaju odbeglog osuđenika.

Izdavanje poternice može biti: a) fakultativno i b) obavezno. Pre nego što se eventualno

51

pokrene postupak izdavanja fakultativne poternice, organ koji vodi postupak će pokušati da na drugi način sazna za adresu okrivljenog, ako nije izvesno da se okrivljeni nalazi u bekstvu. Ukoliko na takav način ne uspeju da dobiju obaveštenje o prebivalištu ili boravištu okrivljenog, odnosno ako dobiju obaveštenje da se krije ili je u bekstvu, prema opštim pravilima dolazi u obzir primena određenih Zakonikom propisanih mera za obezbeđenje njegovog prisustva.

Poternica se fakultativno izdaje naredbom suda pred kojim se vodi krivični postupak, ako su ispunjeni sledeći uslovi:

1. protiv okrivljenog je pokrenut krivični postupak 2. predmet pokrenutog krivičnog postupka je krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti i za koje

se po zakonu može izreći kazna zatvora od tri godine ili teža kazna,3. okrivljeni se nalazi u bekstvu4. postoji naredba za dovođenje okrivljenog ili rešenje o određivanju pritvora.Poternica se obavezno izdaje naredbom upravnika ustanove za izvršenje kazne zatvora ili ustanove za

izvršenje zavodske mere odnosno sankcije koja podrazumeva lišenje slobode, iz koje je okrivljeni pobegao, bez obzira na visinu kazne.

Naredba suda, odnosno upravnika ustanove za izdavanje poternice se dostavlja organima unutrašnjih poslova, koji su nadležni za njeno izvršenje i koji poternicu raspisuju. Za raspisivanje poternice nadležan je organ unutrašnjih poslova koji je nadležan po mestu suda pred kojim se vodi krivični postupak, odnosno po mestu ustanove iz koje je pobeglo lice prema kome se izvršavala kazna ili zavodska mera.

52

55. Pojam, procesna i pravna priroda branioca

Okrivljeni se u krivičnom postupku može braniti sam (lična odbrana) ili uz pomoć branioca (stručna odbrana). Više okrivljenih može imati zajedničkog branioca, pod uslovom da angažovanje jednog branioca za više njih, nije u suprotnosti sa interesima njihove odbrane. Jedan okrivljeni može imati istovremeno u postupku najviše pet branilaca.

Odbrana putem branioca se često označava kao formalna odbrana, dok se odbrana samog okrivljenog bez branioca određuje kao materijalna odbrana.

Kad je reč o procesnoj i pravnoj prirodi branioca, u teoriji se pretežno ističu sledeća shvatanja:1. branilac kao pomagač okrivljenog2. branilac kao zastupnik okrivljenog3. branilac kao lice koje pruža potporu i podršku okrivljenom tokom postupka4. branilac kao organ pravne pomoći.

Branilac je pravno obrazovano fizičko lice koje se po pravilu, profesionalno bavi advokaturom i koje na osnovu izdatog punomoćja ili donetog rešenja suda, zajedno sa okrivljenim ili nezavisno od okrivljenog, ali u njegovom interesu, vrši funkciju odbrane u krivičnom postupku, odnosno pomaže okrivljenom u odbrani, te se preduzimanjem potrebnih krivičnoprocenih radnji koje spadaju u domen njegovih ovlašćenja, stara o procesnoj i pravnoj zaštiti prava i interesa okrivljenog u postupku.

Odbrana uz pomoć branioca predstavlja jedan element prava okrivljenog. Okrivljeni može imati branioca u toku celog krivičnog postupka. Branioca osim samog okrivljenog, može angažovati i određeni krug okrivljenom bliskih lica: njegov zakonski zastupnik, bračni drug, srodnik po krvi u pravoj liniji, usvojilac, usvojenik, brat, sestra i hranilac, kao i lice sa kojim okrivljeni živi u vanbračnoj zajednici ili kakvoj drugoj trajnoj zajednici. Za branioca se može uzeti samo advokat, a njega može zameniti advokatski pripravnik, ako se postupak vodi za krivično delo za koje se po zakonu može izreći kazna zatvora u trajanju do pet godina.

Procesno-pravni osnov pojavljivanja branioca u krivičnom postupku može biti dvojak:1. punomoćje za izabranog branioca2. sudsko rešenje u odnosu na postavljenog branioca.

Davanjem punomoćja braniocu od strane okrivljenog ili lica koja u interesu okrivljenog mogu da angažuju branioca, formalizuje se određeni pravni odnos između branioca i lica koje ga je angažovalo. U pitanju je jedna vrsta ugovora o delu kojim se branilac obavezuje da pomogne okrivljenom u odbrani u krivičnom postupku, odnosno preuzima obavezu savesnog ostvarivanja branilačke funkcije u konkretnom postupku u okviru funkcije odbrane, a lice koje je branioca angažovalo preuzima dužnost dam u naknadi troškove i isplati nagradu.

Rešenje o postavljanju branioca donosi predsednik suda pred kojim se vodi krivični postupak, ukoliko za to postoji određeni zakonski osnov, bilo da se radi o slučaju obavezne odbrane, kada okrivljeni odnosno lica koja imaju pravo angažovanja branioca, nisu uzeli branioca, bilo da je u pitanju postavljanje branioca na zahtev okrivljenog, koji prema svom imovnom stanju ne može da snosi troškove stručne odbrane.

53

Do postavljanja branioca po službenoj dužnosti dolazi u sledećim slučajevima:1. ukoliko u slučaju obavezne odbrane sam okrivljeni, odnosno lica koja na to imaju pravo, ne angažuje

branioca do određenog procesnog momenta2. ako optuženi u slučaju obavezne odbrane ostane bez branioca tokom postupka, a sam ne uzme

drugog branioca3. kada optuženom treba dostaviti presudu kojom mu je izrečena bezuslovna kazna zatvora, a

dostavljanje se ne može izvršiti na njegovu dosadašnju adresu.

Poseban slučaj postavljanja branioca u ad hoc smislu, tj. u odnosu na konkretnu procesnu fazu, postoji kada se radi o stadijumu glavnog pretresa i ukoliko su kumulativno ispunjeni sledeći uslovi:

1. branilac koji je uredno pozvan nije došao na glavni pretres ili je branilac bez odobrenja napustio glavni pretres

2. branilac nije obavestio sud o razlogu sprečenosti čim je za taj razlog saznao3. radi se o slučaju obavezne stručne odbrane4. ne postoji mogućnost da optuženi odmah uzme drugog branioca te sud branioca može postaviti bez

štete za odbranu.

Do postavljanja branioca može doći i na zahtev okrivljenog, kada su kumulativno ispunjeni sledeći uslovi:

1. ne postoje uslovi za obaveznu odbranu2. postupak se void za krivično delo za koje je propisana kazna zatvora preko tri godine ili za krivično

delo zaprećeno blažom kaznom, ali postavljanje branioca zahtevaju interesi pravičnosti3. okrivljeni prema svom imovnom stanju ne može snositi troškove odbrane.

Razlozi za izuzeće branioca su formulisani na dva načina:1. kao apsolutni – kada se radi o obaveznom isključenju konkretnog lica od mogućnosti da bude

branilac u određenom krivičnom postupku2. kao relativni – kada izuzetno postoji mogućnost da lice koje inače ne može da bude branilac, obavlja

tu funkciju, ako se ispuni određeni uslov.

Apsolutni razlozi - svode se na nemogućnost da određene kategorije lica obavljajufunkciju branioca:1. lice koje se i samo tereti za isto krivično delo - saokrivljeni, 2. oštećeni, bračni drug oštećenog ili tužioca, ni njihov srodnik po krvi u pravoj liniji do bilo kog stepena, u pobočnoj liniji do četvrtog stepena ili po tazbini do drugog stepena,3. lice koje je u istom predmetu postupalo kao sudija ili javni tužilac ili je preduzimalo radnje u pretkrivičnom postupku.

Relativni razlozi - Branilac ne može biti ni lice koje je kao svedok pozvano na glavni pretres, osim ako su kumulativno ispunjeno sledeći uslovi:

1. lice koje je prema ZKP-u oslobođeno dužnosti svedočenja i2. izjavilo je da neće svedočiti.

54

56. Obavezno izuzeće branioca

Razlozi za izuzeće branioca su formulisani na dva načina:- kao apsolutni – kada se radi o obaveznom isključenju konkretnog lica od mogućnosti da bude

branilac u određenom krivičnom postupku- kao relativni – kada izuzetno postoji mogućnost da lice koje inače ne može da bude branilac, obavlja

tu funkciju, ako se ispuni određeni uslov.

Apsolutni razlozi za izuzeće branioca, odnosno njegovo isključenje se svode na nemogućnost da određene kategorije lica obavljaju funkciju branioca:1. lice koje se i samo tereti za isto krivično delo – saokrivljeni2. oštećeni, bračni drug oštećenog ili tužioca, ni njihov srodnik po krvi u pravoj liniji do bilo kog

stepena, u pobočnoj liniji do četvrog stepena ili po tazbini do drugog stepena3. lice koje je u istoj krivičnoj stvari obavljalo funkciju određenog službenog aktera krivičnog postupka

– sudija ili javni tužilac koji je u istom predmetu postupao ili je preduzimao radnje u pretkrivičnom postupku.

Za svedoka postoji relativan razlog izuzeća u odnosu na funkciju branioca. Branilac ne može biti ni lice koje je kao svedok pozvano na glavni pretres, osim ako su kumulativno ispunjeni sledeći uslovi:1. lice koje je prema Zakoniku o krivičnom postupku oslobođeno dužnosti svedočenja i2. ono koje je izjavilo da neće svedočiti.

57. Obavezna stručna odbrana

Ratio legis instituta obavezne stručne odbrane temelji se na stavu da je u određenim slučajevima, s obzirom na težinu krivičnog dela koje je predmet postupka, nastalu procesnu situacija, osobenost samog postupka, neophodno da tom licu u odbrani pomaže branilac, nezavisno od stava okrivljenog u odnosu na to pitanje. Ako okrivljeni sam ne izabere branioca do procesnog stadijuma kada on prema zakonskom rešenju mora imati branioca, njemu će branilac biti postavljen odlukom suda.

U ZKP-u su istovremeno određeni razlozi za obaveznu stručnu odbranu, tako i procesni stadijumi, odnosno konkretni momenti u postupku, od kada okrivljeni mora imati branioca.

Postoje sledeći slučajevi obavezne stručne odbrane:1. razlozi koji se odnose na određena svojstva okrivljenog:

1. kada je okrivljeni lice sa određenim fizičkim ili duševnim nedostacima, tj. ako je okrivljeni nem, gluv ili nesposoban da se sam uspešno on tada mora imati branioca već prilikom prvog saslušanja.

2. kada se postupak vodi prema maloletniku, maloletnik mora imati branioca već prilikom prvog saslušanja, kao i tokom čitavog postupka.

2. razlog koji se odnosi na težinu krivičnog dela koje je predmet postupka - ako se postupak vodi zbog krivičnog dela za koje se može izreći kazna zatvora preko deset godina, okrivljeni mora imati branioca već prilikom prvog saslušanja

3. razlozi koji se odnose na posebne procesne situacije:

1. kada je došlo do primene najteže mere za obezbeđenje prisustva okrivljenog u postupku – okrivljeni kome je određen pritvor mora imati branioca dok je u pritvoru,

55

2. ako se po izuzetku postupak vodi in absentia – okrivljeni kome se sudi u odsustvu mora imati branioca čim sud donese rešenje o suđenju u odsustvu.

4. razlog koji se odnosi na osobenost samog postupka – okrivljeni mora imati branioca posle stavljanja predloga za izricanje mere bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi, odnosno obaveznog psihijatrijskog lečenja na slobodi.

Ako okrivljeni u slučajevima obavezne odbrane ne uzme sam branioca, predsednik suda će mu postaviti branioca po službenoj dužnosti za dalji tok krivičnog postupka do pravnosnažnosti presude, a ako je izrečena kazna zatvora od četrdeset godina - i za postupak po vanrednim pravnim lekovima.

Kad se okrivljenom po službenoj dužnosti postavi branilac posle podignute optužnice, obavestiće se o tome okrivljeni, zajedno sa dostavljanjem optužnice. Ako optuženi u slučaju obavezne odbrane ostane bez branioca u toku postupka, a sam ne uzme drugog branioca, predsednik suda pred kojim se vodi postupak postaviće branioca po službenoj dužnosti.

Za branioca će se postaviti advokat, po redosledu sa spiska koji predsedniku prvostepenog suda dostavlja odgovarajuća advokatska komora. Advokatska komora dostavlja spisak advokata po azbučnom redu. Prilikom postavljanja branioca po službenoj dužnosti sud je dužan da poštuje redosled sa spiska.

58. Prava i dužnosti branioca

Prava branioca mogu da budu kako ona koja su izričito propisana samo za njega, tako i ona prava koja inače pripadaju okrivljenom, ali ih branilac može vršiti u okviru njegovog opšteg prava da u korist okrivljenog, odnosno u prilog njegovoj odbrani i njegovom položaju u postupku, preduzima sve potrebne radnje.

Zakonikom o krivičnom postupku je striktno napisano da je branilac ovlašćen da u korist okrivljenog preduzima sve radnje koje može preduzeti i sam okrivljeni. Branilac nema pravo da preduzima radnje u krivičnom postupku protivno volji okrivljenog, tako da su ta njegova prava koja proističu iz izvornog prava okrivljenog kao stranke, u stvari uslovljena voljom okrivljenog.

Druga prava branioca, odnosno ona koja se odnose samo na njega a ne izviru iz prava okrivljenog na odbranu u krivičnom postupku, dele se na dve osnovne vrste:

1. prava koja branilac ima po osnovu svog pravnog odnosa sa okrivljenim ili sa državom2. prava koja branilac ima kao subjekt krivičnog postupka.

Izabrani branilac, odnosno onaj advokat koga je okrivljeni svojom voljom angažovao ili su ga angažovala određena lica koja na to imaju pravo, se sa okrivljenim nalazi u određenom pravnom odnosu koji se temelji na jednoj vrsti ugovora o delu, iz čega proizlaze dva posebna prava branioca:

1. pravo na nagradu za odbranu u krivičnom postupku, u skladu sa advokatskom tarifom2. pravo na naknadu troškova koje je branilac imao tokom ostvarivanja svoje branilačke

funkcije u konkretnom slučaju.

Branilac ima sledeća prava kao subject krivičnog postupka:1. pravo uvida u dokazni materjial – tj. pravo da razmatra spise i razgleda prikupljene predmete koji

služe kao dokaz, a to pravo stiče posle donošenja rešenja o sprovođenju istrage2. pravo na kontakt sa pritvorenim okrivljenim:

1. pravo na dopisivanje i razgovor sa okrivljenim koji se nalazi u pritvoru2. pravo na poverljiv razgovor sa osumnjičenim i pre nego što je osumnjičeni saslušan, kao i sa

okrivljenim koji se nalazi u pritvoru. Kontrola ovog razgovora pre prvog saslušanja i tokom istrage dopuštena je samo posmatranjem, ali ne i slušanjem.

3. pravo čitanja određenih materijala pre prvog saslušanja osumnjičenog – neposredno pre prvog saslušanja osumnjičenog, branilac im apravo da pročita krivičnu prijavu, zapisnik o uviđaju, nalaz i mišljenje veštaka i zahtev za sprovođenje istrage.

56

4. pravo na prisustvovanje svim procesnim fazama i određenim procesnim radnjama, što uključuje i njegovo pravo da bude pozivan radi prisustvovanja procesnim stadijumima i određenim radnjama, a to se pravo branioca različito ispoljava u pojedinim procesnim fazama:

3. branilac ima pravo da u pretkrivičnom postupku prisustvuje saslušanju osumnjičenog koji je zadržan od strane organa unutrašnjih poslova; u pretkrivičnom postupku kada se vrši pretresanje kao radnja dokazivanja branilac ima pravo da prisustvuje pretresanju stana.

4. branilac ima pravo da u istrazi prisustvuje određenim istražnim radnjama – saslušanju okrivljenog, uviđaju, saslušanju veštaka, pretresanju stana i saslušanju svedoka, a istražni sudija dužan je da obavesti branioca o vremenu i mestu izvršenja istražnih radnji kojima on može prisustvovati.

5. tokom glavnog pretresa branilac ima pravo na odgovarajuću dokaznu inicijativu , tj. pravo da ističe svoje dokazne predloge id a:1. nakon što je predsednik veća završio saslušanje optuženog, neposredno postavlja pitanja

optuženom po odobrenju predsednika veća2. kada predsednik veća završi saslušanje pojedinih svedoka ili veštaka, po odobrenju

predsednika veća, neposredno postavlja pitanja svedocima ili veštacima, te3. izloži odbranu tokom završne reči na glavnom pretresu.Kada se radi o saslušanju okrivljenog, branilac se sa okrivljenim ne može dogovarati kako da odgovara na pitanja koja sum u već postavljena.

4. u postupku po žalbi, branilac ima pravo da bude obavešten o sednici veća, ako je u roku predviđenom za žalbu, zahtevao da bude obavešten o sednici ili je predložio održavanje pretresa pred drugostepenim sudom.

Dužnosti branioca

Izabrani branilac ima ne samo pravo da preduzima sve potrebne radnje u postupku u cilju odbrane okrivljenog i u prilog njegovom položaju u krivičnom postupku, već ta aktivnost predstavlja i osnovnu dužnost branioca.

Prema Zakonu o advokaturi, advokat je dužan da stranci savesno pruži pomoć u skladu sa zakonom, statutom i Kodeksom profesionalne etike advokata, a tu dužnost naravno, ima i advokat koji je branilac u krivičnom postupku i koji shodno tome, mora postupati savesno braneći okrivljenog. Advokat (branilac u kp) ima dužnost da čuva kao tajnu, ono što mu je stranka kao svom advokatu poverila.

Branilac ostvarujući funkciju odbrane mora poštovati osnovne etičke zahteve, ne sme ispoljavati neprijateljski stav prema tužiocu, odnosno subjektima koji vrše suprotnu stranačku funkciju i načelno je dužan da ispoljava odgovarajuće procesno poštenje.

Zakonikom o kp je kao osnovna procesna dužnost branioca označena njegova obaveza da organu pred kojim se void postupak podnese punomoćje, a okrivljeni može braniocu dati i usmeno punomoćje na zapisnik kod organa pred kojim se vodi postupak. Dužnost predaje punomoćja ima jedino izabrani branilac, dok je za postavljenog branioca, pravni osnov njegove pojave kao branioca u kriv.postupku – rešenje suda.

On ima i druge dužnosti u postupku, od kojih je najznačajnija njegova dužnost odazivanja pozivu organa koji vodi postupak. U ovom pogledu razlikuju se dve osnovne situacije: jedna se odnosi na slučaj obavezne odbrane putem branioca, a druga na slučaj fakultativne stručne odbrane.Uvek kada se radi o slučaju obavezne odbrane, branilac je dužan da pristupa glavnom pretresu, odnosno glavni pretres se ne može održati bez prisustva branioca. Ako na glavni pretres ne dođe branilac koji je uredno pozvan, a ne obavesti sud o razlogu sprečenosti, ili ako branilac bez odobrenja napusti glavni pretres, optuženi će se pozvati da odmah uzme drugog branioca. Ako optuženi to ne učini, veće može odlučiti da se glavni pretres održi i bez prisustva branioca. Ako u slučaju obavezne odbrane ne postoji mogućnost da optuženi odmah uzme drugog branioca, odnosno da ga sud postavi bez štete za odbranu, glavni pretres će se odložiti.

Uredno pozvanog branioca čiji je neopravdani nedolazak doveo do odlaganja glavnog pretresa veće će kazniti novčanom kaznom od 50.000 dinara i obavezati da plati troškove odlaganja glavnog pretresa. Rešenje o tome sa kratkim obrazloženjem unosi se u zapisnik o glavnom pretresu.

57

Kad odbrana nije obavezna, branilac ima dužnost odazivanja pozivu suda na glavni pretres, ali se glavni pretres može održati i bez branioca, a u takvom slučaju optuženi će se u pozivu poučiti da ima pravo da uzme branioca, ali da glavni pretres neće morati da se odloži zbog toga što branilac nije došao na glavni pretres ili što je optuženi uzeo branioca tek na glavnom pretresu.

59. Zamena branioca i prestanak branilačke funkcije

Zamena branioca u kp-u se sastoji u promeni lica koje vrši branilačku funkciju, tako da se umesto jednog lica koje je bilo branilac u konkretnom krivičnom postupku, kao branilac u tom postupku pojavi drugo lice.

Prema Zakonu o advokaturi, advokata u pružanju pravne pomoći može zameniti drugi advokat, ako drugačije nije određeno zakonom.

Prema ZKP-u okrivljeni može, umesto branioca od strane suda sam angažovati drugog branioca, u kom slučaju se postavljeni branilac razrešava. I predsednik suda može zameniti postavljenog branioca, odnosno može razrešiti prvobitno postavljenog branioca koji je neuredno vršio dužnost, i umesto njega postaviti drugog branioca.

Advokatu funkcija u konkretnom kriv.postupku, po logici stvari prestaje okončanjem krivičnog postupka zbog koga je angažovan, odnosno postavljen. Može prestati i opozivom punomoćja što je moguće u svim fazama krivičnog postupka.

Do razrešenja postavljenog branioca može doći u nekoliko situacija:1. promenom vrste branioca na osnovu slobodne volje okrivljenog - okrivljeni može umesto

postavljenog branioca sam uzeti drugog branioca, u kom slučaju se postavljeni branilac razrešava2. nastupanjem određenog procesnog momenta – ako se radi o braniocu koji je postavljen okrivljenom

kome je određen pritvor, on se razrešava nakon pravnosnažnosti rešenja o ukidanju pritvora.3. voljom postavljenog branioca – koji samo iz opravdanih razloga može tražiti da bude razrešen4. odlukom predsednik suda može razrešiti postavljenog branioca koji neuredno izvršava dužnost.

Umesto razrešenog branioca, predsednik suda će postaviti drugog branioca, a o razrešenju obavestiće se advokatska komora. Kada se branilac razrešava jer je okrivljeni sam uzeo drugog branioca ili kada je rešenje o ukidanju pritvora postalo pravosnažno, o razrešenju odlučuje pre glavnog pretresa istražni sudija, odnosno predsednik veća, na glavnom pretresu veće, a u žalbenom postupku predsednik prvostepenog veća, odnosno veće nadležno za odlučivanje u postupku po žalbi. Protiv ovog rešenja nije dozvoljena žalba.

Bez obzira po kom je osnovu prestala branilačka funkcija, taj prestanak dovodi do gubitka statusa branioca u kriv.postupku, što znači da to lice više nema prava i dužnosti koje pripadaju braniocu u konkretnom krivičnom postupku.

58

60. Glavni i sporedni predmet krivičnog postupka

Predmeti krivičnog postupka su pitanja koja se rešavaju u krivičnom postupku i povodom kojih sud donosi određene odluke u krivičnom postupku. S obzirom na karakter pitanja koja se rešavaju u krivičnom postupku i koja su predmet odlučivanja krivičnog suda, moguće je govoriti o: a) glavnom predmetu i b) sporednom predmetu krivičnog postupka.

Glavni predmet kriv.postupka predstavlja osnovnu svrhu vođenja same procedure i njegov karakter primarnosti u odnosu na druga pitanja koja se postavljaju, odnosno koja je moguće postaviti u krivičnom postupku, proizlazi iz toga što su ta pitanja direktno zavisna od glavnog predmeta kriv.postupka, zbog čega i ona spadaju u sporedne predmete krivičnog postupka. Osnovna svrha kp je rešavanje cause criminalis, odnosno krivičnog dela koje se stavlja na teret okrivljenom, tj. u odnosu na koje postoje dokazi iz kojih izvire osnovana sumnja da ga je okrivljeni učinio.

Prilikom određivanja pojma glavnog predmeta krivičnog postupka, mora se primeniti pojmovno određivanje krivičnog dela sadržano u KZ. Krivično delo je ono delo koje je zakonom predviđeno kao krivično delo, koje je protivpravno i koje je skrivljeno. U osnovne elemente opšteg pojma krivičnog dela spadaju: 1. predviđenost k.d. zakonikom, 2. protivpravnost određenog krivičnog dela, 3. krivica u odnosu na učinjeno k.d.

Sporedni predmet kp su pitanja koja se odnose na materiju koja ima odgovarajuće značenje u konkretnom postupku i povezana je na određeni način sa glavnim predmetom krivičnog postupka, ali ipak ne spada neposredno u problematiku krivičnog dela o kome se donosi odluka u kp.

U sporedne predmete kp spadaju: a) prejudicjialna pitanja,b) pitanja koja se odnose na imovinskopravni zahtevc) pitanja koja se tiču troškova nastalih u kp.

59

Prejudicijalna i imovinskopravna zahtev su fakultativni predmeti krivičnog postupka, jer se o njima ne mora obavezno rešavati u svakom krivičnom postupku, s obzirom da se u kp uopšte ni ne mora pojaviti kakvo prethodno (prejudicijalno) pitanje. Troškovi kp predstavljaju obavezni sporedni predmet kp, jer je sud dužan da u svakom slučaju donese odgovarajuću odluku o troškovima u kp.

PREJUDICIJALNA PITANJAMoguće je da u kp, odnosno za njegove potrebe, tj. u cilju rešavanja određenog pitanja koje ima neko

značenje za glavni predmet krivičnog postupka, pojavi potreba rešavanja prethodnog rešavanja određenih pitanja koja su po svom karakteru pravna, ali svrstana u nadležnost suda u nekom drugom postupku, ili čak u nadležnost nekog drugog državnog organa.

Sud koji vodi krivični postupak može po odredbama koje važe za dokazivanje u kp, rešiti određeno pravno pitanje, ako su ispunjeni sledeći uslovi:

1. od prethodnog rešenja tog pravnog pitanja zavisi primena krivičnog zakona 2. za rešavanje tog pitanja je nadležan sud u kom drugom postupku ili neki drugi državni organ, 3. rešenje tog pravnog pitanja od strane krivičnog suda ima dejstvo samo za krivični predmet koji

taj sud raspravlja.Ako je o takvom prethodnom pitanju već doneo odluku sud u kom drugom postupku ili drugi državni

organ, takva odluka ne veže krivični sud u pogledu ocene da li je učinjeno određeno krivično delo.

61. Imovinskopravni zahtev

Imovinskopravni zahtev je kako sporedni, tako i fakultativni predmet krivičnog postupka, jer predlog za njegovo ostvarivanje ne mora obavezno biti podnet, što zavisi isključivo od volje ovlašćenog lica.

Osnovni uslov za rešavanje podnesenog imovinskopravnog zahteva je da se time ne bi znatno odugovlačio krivični postupak. Imovinskopravni zahtev rešavaće se samo pod nužnim uslovom da to ne bi odugovlačilo rešenje glavnog predmeta postupka. Imovinskopravni zahtev koji je nastao usled izvršenja krivičnog dela raspraviće se na predlog ovlašćenih lica u krivičnom postupku ako se time ne bi znatno odugovlačio krivični postupak.

Do raspravljanja imovinskopravnih zahteva nikada neće doći oficijelno od strane suda, već je neophodan procesni uslov postojanje konkretnog predloga ovlašćenog lica.

*Lica ovlašćena na podnošenje imovinskopravnog zahteva i predmet imovinskopravnog zahteva

Predlog za ostvarivanje imovinskopravnog zahteva u krivičnom postupku može podneti lice koje je ovlašćeno da takav zahtev ostvaruje u parničnom postupku. Po pravilu je to lice identično oštećenom u kp, ali to ne mora uvek da bude slučaj.

Ako su usled krivičnog dela oštećena državna ili društvena sredstva, organ koji je zakonom ovlašćen da se stara o zaštiti tih sredstava može u krivičnom postupku učestvovati u skladu sa ovlašćenjima koja ima na osnovu tog zakona. U pitanju je nadležni javni pravobranilac.

Predmet imovinskopravnog zahteva može se odnositi na: 1. naknadu štete, 2. povraćaj stvari ili 3. poništaj određenog pravnog posla.

Jedan imovinskopravni zahetv može istovremeno sadržati ne samo jedan predmet, već dva ili sva tri predmeta, odnosno može biti usmeren istovremeno kako na naknadu štete, tako i na povraćaj stvari i poništenje pravnog posla.

Najveći deo imovinskopravnih zahteva se odnosi na naknadu štete.Šteta se može odnositi na zaista (faktički) pretrpljenu štetu, odnosno nastalu imovinsku pasivu ili

izgubljenu dobit, odnosno uzročno-posledično realno očekivani nastanak imovinske pasive. Šteta pored toga može da bude materijalna ili nematerijalna, odnosno moralna.

60

Povraćaj stvari će se tražiti onda kada se posledica određenog krivičnog dela ogleda u protivpravnom oduzimanju određene stvari, kao na primer, kod krađe, razbojništva i čitavog niza drugih imovinskih krivičnih dela.

Poništaj određenog pravnog posla će biti predmet imovinskopravnog zahteva, ako je kao jedina ili kao jedna od posledica određenog krivičnog dela, došlo do zaključivanja određenog pravnog posla, kao na primer, kod prevare, iznude, ali i niza drugih krivičnih dela.

62. Postupak ostvarivanja imovinskopravnog zahteva i odluke suda o njemu

Predlog za ostvarivanje imovinskopravnog zahteva u krivičnom postupku podnosi se u bilo kojoj fazi krivičnog postupka:

1. organu kome se podnosi krivična prijava ili2. sudu pred kojim se vodi postupak.

Predlog se može podneti najdocnije do završetka glavnog pretresa pred prvostepenim sudom. Lice ovlašćeno na podnošenje predloga dužno je da određeno označi svoj zahtev i da podnese dokaze.

Lice ovlašćeno da u kp ostvaruje imovinskopravnizahtev ima pravo raspolaganja tim zahtevom u kp.

Ovlašćena lica mogu do završetka glavnog pretresa odustati od predloga za ostvarivanje imovinskopravnog zahteva u krivičnom postupku i ostvarivati svoje pravo u parničnom postupku. U slučaju odustanka od predloga, takav predlog se ne može ponovo podneti, što predstavlja jedan vid delovanja načela ne bis in idem u odnosu na taj sporedan predmet krivičnog postupka.

Zakonik posebno uređuje i mogućnost odgovarajuće sukcesije lica koja su nosioci određenih imovinskih interesa koja su predmet imovinskopravnog zahteva, pa tako, ako je imovinskopravni zahtev posle podnetog predloga a pre završetka glavnog pretresa prešao na drugo lice, po pravilima imovinskog prava, pozvaće se to lice da se izjasni da li ostaje kod predloga. Ako se uredno pozvani ne odazove, smatra se da je odustao od podnetog predloga.

Sud pred kojim se vodi postupak saslušaće okrivljenog o činjenicama navedenim u predlogu i izvidiće okolnosti koje su od važnosti za utvrđivanje imovinskopravnog zahteva. Sud je dužan da prikupi dokaze i izvidi šta je potrebno za odlučivanje o zahtevu i pre nego što je predlog podnesen.

Ako bi se izviđanjem o imovinskopravnom zahtevu znatno odugovlačio krivični postupak, sud će se ograničiti na prikupljanje onih podataka čije utvrđivanje docnije ne bi bilo mogućno ili bi bilo znatno otežano. Krivični sud nikada ne može odbiti imovinskopravni zahtev pa čak i kada je neosnovan, već će i tada uputiti ovlašćeno lice da svoj zahtev ostvari, odnosno da pokuša da ga ostvari u parničnom postupku.

Odluku o imovinskopravnom zahtevu donosi sud. Moguće su sledeće sudske odluke o imovinskopravnom zahtevu:

1. Ako je sud doneo osuđujuću presudu ili rešenje o sudskoj opomeni, on može doneti potpunu parcijalnu pozitivnu odluku, ukoliko podaci o kp pružaju pouzdan osnov za takvo odlučivanje, tako da sud može:

1. dosuditi imovinskopravni zahtev u celini

61

2. dosuditi imovinskopravni zahtev delimično, a za višak uputiti ovlašćeno lice na parnični postupak.

2. Bez obzira što je sud doneo osuđujuću presudu ili rešenje o sudskoj opomeni, on će ovlašćeno lice uputiti da imovinskopravni zahtev u celini može ostvariti u parničnom postupku, ako prema oceni suda podaci kp ne pružaju pouzdan osnov ni za potpuno ni za delimično presuđenje, odnosno odlučivanje o imovinskopravnom zahtevu;

3. Kad sud donese oslobađajuću presudu ili odbijajuću ili kada donese rešenje o obustavi krivičnog postupka, on će uputiti ovlašćeno lice da svoj imovinskopravni zahtev može ostvarivati u parničnom postupku.

Sud može doneti i čisto procesnu odluku u odnosu na podneseni predlog za ostvarivanje imovinskopravnog zahteva, a i takva odluka je povezana sa pitanjem glavnog predmeta kp, ali ne suštinski, već samo u vezi sudske (ne)nadležnosti.Kad se sud oglasi nenadležnim za krivični postupak, uputiće ovlašćeno lice da imovinskopravni zahtev može prijaviti u krivičnom postupku koji će otpočeti ili produžiti nadležni sud.

Ako se imovinskopravni zahtev odnosi na povraćaj stvari, a sud ustanovi da stvar pripada oštećenom i da se nalazi kod okrivljenog ili kod nekog od učesnika u krivičnom delu ili kod lica kome su je oni dali na čuvanje, odrediće u presudi da se stvar preda oštećenom.

Ako se imovinskopravni zahtev odnosi na poništaj određenog pravnog posla, a sud nađe da je zahtev osnovan, izreći će u presudi potpun ili delimični poništaj tog pravnog posla, s posledicama koje otuda proističu, ne dirajući u prva trećih lica.

Pravnosnažnu presudu kojom je odlučeno o imovinskopravnom zahtevu sud može u krivičnom postupku izmeniti samo povodom ponavljanja krivičnog postupka, zahteva za zaštitu zakonitosti ili zahteva za ispitivanje zakonitosti pravnosnažne presude.

Van ovog slučaja osuđeni, odnosno njegovi naslednici mogu samo u parničnom postupku zahtevati da se pravnosnažna presuda krivičnog suda kojom je odlučeno o imovinskopravnom zahtevu izmeni, i to ako postoje uslovi za ponavljanje postupka po odredbama koje važe za parnični postupak.

Na predlog ovlašćenih lica, mogu se u krivičnom postupku po odredbama koje važe za izvršni postupak, odrediti privremene mere obezbeđenja imovinskopravnog zahteva. Rešenje o takvim merama donosi sud u svojim različitim funkcionalnim oblicima, zavisno od faze postupka:

1. istražni sudija u istrazi2. predsednik veća van glavnog pretresa posle podignute optužnice, a do početka glavnog pretresa3. a na glavnom pretresu veće.

Žalba protiv rešenja veća o privremenim merama obezbeđenja nije dozvoljena. U ostalim slučajevima o žalbi rešava vanraspravno veće.

U Zakoniku se posebno vodi računa o zaštiti interesa oštećenog koji je vlasnik stvari koja nema dokazni značaj u kp, pri čemu se razlikuju dve situacije:1. kada je nesporno ko ima pravo svojine na stvari i 2. kada je sporno kome pripada pravo svojine.

Stvar će se predati oštećenom i pre završetka postupka, ako su kumulativno ispunjena dva uslova: a) potrebno je da stvar nesumnjivo pripada oštećenom, i

b) potrebno je da ta stvar ne služi kao dokaz u krivičnom postupku.

Ako se više oštećenih spore o svojini stvari, uputiće se na parnični postupak, a sud će u krivičnom postupku odrediti samo čuvanje stvari kao privremenu meru obezbeđenja.

62

63. Pojam i struktura troškova krivičnog postupka

Troškovi krivičnog postupka su izdaci učinjeni povodom krivičnog postupka od njegovog pokretanja do njegovog završetka, i izdaci za preduzete istražne radnje pre istrage.

Troškovi krivičnog postupka obuhvataju:1. troškove koji se isplaćuju unapred iz sredstava organa koji vodi krivični postupak (predujmljeni troškovi), a naplaćuju se docnije od lica koja su shodno odredbama Zakonika dužna da ih naknade, u koje spadaju:

1. troškovi za svedoke, veštake, tumače i stručna lica i troškove uviđaja;2. troškove prevoza i dovođenje okrivljenog;3. putni troškovi službenih lica;4. troškovi lečenja okrivljenog za vreme dok se nalazi u pritvoru, kao i troškovi porođaja okrivljene, osim troškova koji se naplaćuju iz fonda za zdravstveno osiguranje;5. troškovi tehničkog pregleda vozila, medicinskih i bioloških analiza i prevoza leša do mesta obdukcije;6. nužni izdaci postavljenog branioca i postavljenog punomoćnika oštećenog kao tužioca u kp zbog krivičnih dela za koja se goni po službenoj dužnosti.

2. troškove koje snose stranke ili oštećeni tokom krivičnog postupka, a koji kasnije ili definitivno padaju na teret lica koje ih je snosilo i tokom postupka, ili se takođe naplaćuju docnije od lica koja su shodno odredbama Zakonika dužni da ih naknade, a u koje spadaju:

1. nagrada i nužni izdaci branioca, nužni izdaci privatnog tužioca i oštećenog kao tužioca i njihovih zakonskih zastupnika, kao i nagrada i nužni izdaci njihovih punomoćnika

2. nužni izdaci oštećenog i njegovog zakonskog zastupnika, kao i nagradu i nužni izdaci njegovog punomoćnika.

3. paušalni iznos, za troškove koji nisu obuhvaćeni prethodnim nabrajanjem, a koji se određuje prema trajanju i složenosti postupka i imovnom stanju lica obaveznog da plati taj iznos.

64. Odluke o troškovima krivičnog postupka

Sud je dužan da uvek donese odluku o troškovima krivičnog postupka u kojoj će shodno zakonskim pravilima rešiti koje lice, odnosno koja lica su dužna da definitivno snose troškove u određenom iznosu. Ono lice koje je bilo dužno da određene troškove snosi tokom postupka, ne mora da ih i definitivno snosi. Pitanje definitivnog snošenja troškova kp zavisi od vrste odluke suda, ali i drugih faktora, poput eventualnog postojanja krivice određenog lica za nastanak konkretnih troškova.

Posebna pravila definitivnog snošenja određenih troškova nisu vezana za konačan ishod kp i odnose se na:

1. slučaj obavezne odbrane u pretkrivičnom postupku – u vezi saslušanja osumnjičenog od strane policije - troškove pretkrivičnog postupka koji se odnose na nagradu i nužne izdatke branioca koga je odredio organ unutrašnjih poslova, isplaćuje taj organ;

2. troškovi prevođenja i tumačenja koji se neće naplaćivati od lica koja su po opštim zakonskim odredbama dužna da snose troškove krivičnog postupka;

3. troškove do kojih je došlo krivicom određenih lica - okrivljeni, oštećeni, oštećeni kao tužilac, privatni tužilac, branilac, zakonski zastupnik, punomoćnik, svedok, veštak, tumač i stručno lice, bez obzira na ishod krivičnog postupka, snose troškove svog dovođenja, odlaganja istražne radnje ili glavnog

63

pretresa i druge troškove postupka koje su prouzrokovali svojom krivicom, kao i odgovarajući deo paušalnog iznosa;

4. troškove siromašnih subjekata krivičnog postupka - ako je okrivljenom bio postavljen branilac, a plaćanjem nagrade i nužnih izdataka bi bilo dovedeno u pitanje izdržavanje okrivljenog ili izdržavanje lica koje je on obavezan da izdržava, nagrada i nužni izdaci branioca isplatiće se iz budžetskih sredstava. Ovako će se postupati i ako je oštećenom kao tužiocu bio postavljen punomoćnik.

Odluka o troškovima može biti sadržana u presudi kojom je okončan krivični postupak, odnosno u rešenju o obustavljanju krivičnog postupka što je pravilo, ili po izuzetku, u posebnom rešenju. Posebno rešenje se donosi u sledećim slučajevima:

1. ako nedostaju podaci o visini troškova, posebno rešenja o visini troškova doneće istražni sudija, sudija pojedinac ili predsednik veća kada se ti podaci pribave. Podaci o visini troškova i zahteva za njihovu naknadu mogu se podneti najdocnije u roku od jedne godine od dana pravnosnažnosti presude ili rešenja o kažnjavanju, rešenja o izricanju sudske opomene i rešenja kojim se obustavlja krivični postupak

2. kada se odlučuje o troškovima do kojih je došlo krivicom određenih lica, osim ako se radi o troškovima koje snosi privatni tužilac i okrivljeni, u pogledu kojih se rešava u odluci o glavnoj stvari. O žalbi protiv tog posebnog rešenja odlučuje vanraspravno veće.

3. ukoliko se posle donošenja odluke o troškovima utvrdi potreba da se okrivljeni u celini ili delimično oslobodi dužnosti snošenja troškova krivičnog postupka i tada predsednik veća posebnim rešenjem oslobađa okrivljenog od te obaveze

4. lice koje je pravosnažnom presudom osuđeno za krivično delo lažnog prijavljivanja, obavezaće se posebnim rešenjem da snosi troškove krivičnog postupka koje je prouzrokovalo lažnom prijavom, a to rešenje na predlog javnog tužioca donosi vanraspravno veće.

Opšte pravilo o definitivnom snošenju troškova krivičnog postupka se u osnovi zasniva na pitanju uspešnosti optužbe, tako da će u većini situacija okrivljeni snositi troškove postupka, ako je oglašen krivim, tj. ako je određenom sudskom odlukom utvrđeno da je on učinio krivično delo (uspeh optužbe).

Okrivljeni će biti dužan da naknadi troškove krivičnog postupka ako ga je sud oglasio krivim i tada sud u okviru osuđujuće presude, izriče da je okrivljeni dužan da naknadi troškove krivičnog postupka.

U presudi kojom je više okrivljenih oglašeno krivim, sud će odrediti koliki će deo troškova snositi svaki od njih, a ako to nije mogućno, osudiće sve okrivljene da solidarno snose troškove. Plaćanje paušalnog iznosa odrediće se za svakog okrivljenog posebno.

U odluci kojom rešava o troškovima, sud može osloboditi okrivljenog od dužnosti da naknadi u celini ili delimično troškove krivičnog postupka, osim troškova koji se odnose na nagradu i nužne izdatke branioca, ako bi njihovim plaćanjem bilo dovedeno u pitanje izdržavanje okrivljenog ili lica koja je on dužan da izdržava.

Troškovi, koji su isplaćivani unapred iz sredstava organa koji vodi postupak za krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti, će definitivno pasti na teret budžetskih sredstava, ako je doneto rešenje o obustavi kp, odbijajuća ili oslobađajuća presuda, osim kada se radi o prethodno objašnjenim izuzecima.

Kada su u pitanju krivična dela koja se gone po privatnoj tužbi, troškove koji se u postupku za oficijelna krivična dela isplaćuju unapred iz sredstava organa koji vodi postupak, kao i nužne izdatke oštećenog i njegovog zakonskog zastupnika, kao i nagradu i nužne izdatke njegovog punomoćnika, snosi privatni tužilac, odnosno ako je doneto rešenje o obustavi kp, odbijajuća ili oslobađajuća presuda.

Privatni tužilac neće snositi navedene troškove kp jedino ako je postupak obustavljen, odnosno ako je donesena odbijajuća presuda zbog smrti okrivljenog ili zbog toga što je nastupila zastarelost krivičnog gonjenja usled odugovlačenja postupka koje se ne može pripisati u krivicu privatnog tužioca.

64

Kada je oštećeni u slučaju da se radi o k.d. koje se goni po njegovom predlogu odustao od predloga za krivično gonjenje, on će snositi troškove krivičnog postupka ako okrivljeni nije izjavio da će ih sam snositi.

Posebna pravila u vezi troškova postoje u postupku prema maloletnicima. Prema opštem pravilu, sud može maloletnika obavezati na plaćanje troškova kp samo ako je maloletniku izrekao kaznu maloletničkog zatvora, a ako je prema maloletniku izrečena vaspitna mera ili je postupak obustavljen, troškovi postupka padaju na teret budžetskih sredstava.

Po izuzetku, ako maloletnik ima prihode ili imovinu, sud može odrediti da sam maloletnik plati troškove postupka, što je moguće u dve situacije: a) kada je sud maloletniku izrekao vaspitnu meru ili b) kada je veće za maloletnike našlo da nije celishodno izreći maloletniku ni kaznu maloletničkog zatvora, niti vaspitnu meru.

65. Pojam i podele dokaza

Zakonik o krivičnom postupku ne sadrži pojam dokaza. U praksi se, na temelju osnovnih teorijskih koncepcija, izgrađuje shvatanje o tome šta je dokaz u konkretnom slučaju i kakav je njegov dokazni kredibilitet, a pri tom, u odnosu na dokaze i druge dokazne pojmove važe i određena načela krivičnog postupka, kako ona koja su izričito sadržana u Zakoniku, tako i ona koja se ne spominju u Zakoniku.

65

Dokazi predstavljaju podatke činjenične prirode, koji proizlaze iz krivičnoprocesnih radnji koje su preduzeli subjekti krivičnog postupka, a pre svega sud, koji jedini izvodi dokaze u krivičnom postupku, na osnovu kojih se utvrđuje činjenično stanje, a na temelju koga se izvode krivičnopravno relevantni zaključci u pogledu bitnih elemenata krivičnog dela i krivične odgovornosti, te izbora, odnosno mere konkretne krivične sankcije, kada su za to ispunjeni potrebni materijalni i procesni uslovi, ili se na temelju tih podataka izvlače određeni krivičnoprocesni zaključci, pri čemu se takvi zaključci suda u procesnom smislu uobličavaju u okviru odluke kojom se na zakonski regulisan način rešava predmet krivičnog postupka.

Teorijske podele dokaza

Postoje dva načina teorijskog kategorisanja dokaza:- prema prvom, koji je materijalnog karaktera, jer njegov kriterijum počiva na sadržini dokaza i

njihovom logičkom i saznajnom značenju i- prema drugom, koji se može shvatiti kako u čistom procesnom smislu, tako i mešovitom, odnosno

materijalnom pogledu.

Jedna od najstarijih i najvažnijih podela dokaza u logičkom smislu zasniva se na kriterijumu vrste veze između izvora saznanja i određenih činjenica koje su predmet dokazivanja. Ukoliko je veza između izvora saznanja i relevantne činjenice direktna, radi se o neposrednim dokazima, dok se u slučaju indirektne veze, u pitanju posredni dokazi. Često se samo neposredni dokazi tretiraju kao pravi ili relevantni dokazi, dok se posredni dokazi smatraju samo indicijama, odnosno ’indicije’ predstavljaju sinonim za ’posredne dokaze’ ili tzv. osnove podozrenja.

Kriterijum podele na neposredne i posredne dokaze svodi se na važnost činjenica koje se utvrđuju, pa je za neposredne dokaze karakteristično da se njima direktno, odnosno neposredno utvrđuju relevantne činjenice, dok se posrednim dokazima utvrđuju neke sporedne činjenice, koje same po sebi ne predstavljaju predmet dokazivanja, ali se posredno, usled njihove povezanosti sa bitnim činjenicama, omogućava zaključivanje i u odnosu na relevantne činjenice.

Zakonodavac je sudu potpuno prepustio, da na temelju načela slobodne ocene dokaza, te u skladu sa svojim slobodnim uverenjem, sam proceni šta je dokaz i kakav je njegov realni dokazni kredibilitet u svakom konkretnom slučaju. Sud pri tom nije dužan da bilo koju činjenicu tretiranu kao dokaz, uopšte i svrstava u kategoriju posrednih ili neposrednih dokaza, ili u bilo koju drugu moguću dokaznu kategoriju, osim što ex officio mora da pokloni jednaku pažnju kako dokazima optužbe, tako i onima koji idu u prilog odbrani u krivičnom postupku.

Jedna od relativno čestih teorijskih podela dokaza je i njihova podela na: dokaze optužbe i dokaze odbrane. Kriterijum za ovakvu podelu dokaza može da bude čisto procesne prirode, prema tome koji je subjekt predložio izvođenje određenih dokaza, odnosno da li određeni dokazni predlog potiče od ovlašćenog tužioca, odnosno punomoćnika oštećenog kao tužioca ili privatnog tužioca, ili je potekao od okrivljenog, odnosno njegovog branioca.

Taj kriterijum nije u osnovi podoban za podelu dokaza na dokaze optužbe i odbrane, jer nezavisno od toga ko je predložio izvođenje određenog dokaza, takav izvedeni dokaz u krivičnom postupku može da ide u prilog odbrani ili optužbi, čak i kada subjekt koji obavlja funkciju optužbe ili odbrane, nije predložio izvođenje takvog dokaza, ili se čak, njegovom izvođenju protivio, a nekada određeni dokaz može da bude indiferentan u odnosu na optužbu ili odbranu. Pored toga, sud može i po sopstvenoj inicijativi da naredi izvođenje određenog dokaza.

Nedavne promene u našem krivičnom postupku u velikoj meri menjaju prirodu izvođenja dokaza na glavnom pretresu, koja sada, kada je u pitanju ispitivanje svedoka i veštaka, dobija znatno naglašeniji stranački karakter. Način ispitivanja svedoka i veštaka je bitno promenjen. Uneti su odgovarajući elementi unakrsnog ispitivanja, uz primarno utvrđivanje redosleda ispitivanja svedoka, odnosno veštaka, što zavisi od toga koja je stranka predložila da se konkretni svedok ili veštak ispita, pri čemu, sud ipak, nije pasivan u odnosu na ispitivanje svedoka i veštaka, mada je sada njegova uloga u odnosu na izvođenje dokaza ove vrste, znatno manja nego ranije.

66

Određeni dokaz u konkretnom slučaju može i da kombinovano – ide u prilog kako optužbi, tako i odbrani, pa tako npr. u iskazu određenog svedoka mogu biti sadržani podaci koji jednim delom potkrepljuju optužbu, ali istovremeno u drugom delu idu u prilog iskazu okrivljenog, ili na drugi način koriste njegovoj odbrani u krivičnom postupku.

66. Predmet dokazivanja

Predmet dokazivanja su činjenice koje su relevantne za donošenje sudske odluke o predmetu krivičnog postupka, bilo zbog toga što imaju direktan krivičnopravni značaj, kada se njima rešavaju pitanja krivičnog dela i krivične odgovornosti, te krivične sankcije, ako su ispunjeni potrebni uslovi za njeno izricanje, bilo što su značajne u krivičnoprocesnom smislu, kada se odnose na pitanja krivičnog gonjenjq ili druga krivičnoprocesna pitanja.

Predmet dokazivanja se u krivičnoprocesnoj literaturi tradicionalno označava kao ’tema dokazivanja’, ili predmet dokaz, odnosno thema probandi, za koju se ističe da su to sve one ’važne ili relevantne činjenice, od kojih zavisi pojedina sudska odluka u konkretnom krivičnopravnom sporu’.

Činjenica u praksi predstavlja relativno jasan pojam, koji ne izaziva neke posebne zabune, ali činjenica u naučnom, odnosno čisto teorijskom smislu, ne predstavlja nimalo lak predmet definisanja i skoro da je u doktrini nemoguće uočiti opšteprihvaćenu definiciju činjenice. Činjenice se mogu objasniti kao pojave u stvarnosti u kojima se sastoje uslovi materijalnog krivičnog prava za primenu krivične sankcije u konkretnom slučaju i uslovi procesnog prava za vođenje krivičnog procesnog prava i vršenje procesnih radnji.

U ZKP-u se predmet dokazivanja određuje u opštem smislu u okviru pravila kojima se reguliše dokazni postupak kao osnovni sadržinski segment glavnog pretresa. Dokazivanje obuhvata sve činjenice za koje sud smatra da su važne za pravilno presuđenje. Iz ove zakonske formulacije slede:

1. Predmet dokazivanja su relevantne činjenice.2. Relevantnost činjenica se određuje u funkcionalnom smislu u odnosu na presuđivanje.3. Sudu je prepušteno da slobodno procenjuje koje su od činjenice od značaja za presuđenje u konkretnom slučaju.4. Nesporno je da relevantnost konkretnih činjenica za presuđenje može biti kako zbog njihovog krivičnopravnog značaja, kada se odnose na problematiku krivičnog dela i krivične odgovornosti.

67. Dokazna sredstva i izvori dokaza

Dokazna sredstva se tradicionalno definišu kao izvori iz kojih se dobijaju dokazni osnovi, tj. izvori iz kojih se dobijaju činjenice koje služe kao podloga za izvođenje zaključaka o istinitosti ili neistinosti onoga što je predmet dokaza, pa se tako u dokazna sredstva svrstavaju: svedoci, veštaci, uvišaj itd. Suština ove definicije je na poistovećivanju dokaznih sredstava i izvora dokaza.

Moguće je u teorijskom, a u praktičnom smislu je potrebno razjasniti određenu terminološku konfuziju u pogledu osnovnih dokaznih termina, te izdvojiti kao posebne pojmove: dokaze, dokazna sredstva i izvore dokaza.

Dokazna sredstva označavamo kao načine ili metode čijom primenom sud u krivičnom postupku izvodi dokaze, odnosno stiče dokazne zaključke u pogledu postojanja ili nepostojanja određenih krivičnopravno ili krivičnoprocesno relevantnih činjenica, a to se u osnovi svodi na preduzimanje određenih dokaznih radnji i to ne samo onih koje su u ZKP-u utvrđuju kao radnje dokazivanja, već i drugih radnji kojim se može ostvariti dokazivanje.

U dokazna sredstva spadaju sledeće radnje:a. neke od radnji koje se fomalno označavaju kao radnje dokazivanja, odnosno pojedine istražne radnje, gde spadaju:

1. saslušanje okrivljenog2. ispitivanje svedoka3. uviđaj i rekonstrukcija4. veštačenje.

b. druge dokazne radnje, gde spadaju:

67

1. uvid u predmet krivičnog dela i druge materijalne dokaze, gde poseban značaj ima:a. uvid u ispraveb. uvid u zvučne i video snimke..

Sama radnja kao konkretan način ili metod dokazivanja kojim se stiče određeni dokazni zaključak predstavlja dokazno sredstvo.

Izvor dokaza je konkretno lice ili predmet iz koga su proizašli dokazni podaci, odnosno dokazi u najopštijem smislu. Svako dokazno sredstvo ima i svoj, za njega karakterističan izvor dokaza, a to su:

1. okrivljeni kod saslušanja okrivljenog2. svedok kod ispitivanja svedoka3. veštak kod veštačenja4. različiti materijalni predmeti kod određenog oblika neposrednog uočavanja, odnosno zapažanja, gde

spadaju osobenosti mesta događaja i drugi predmeti kod uviđaja i rekonstrukcije, predmeti krivičnog dela i drugi materijalni dokazi, isprave i snimci u koje sud ostvaruje uvid i tako dokazno zaključuje.

I za uviđaj kao i za uvid u predmete krivičnog dela, isprave i druge predmete, je karakteristično određeno neposredno opažanje delova materijalne stvarnosti, te izvlačenje konkretnih zaključaka iz toga, s tim da je u tom pogledu rekonstrukcija pomalo osobena, jer kod nje osim neposrednog opažanja postoje i drugi elementi, jer ona ima izrazito eksperimentalni karakter.

S obzirom na karakter izvora dokaza, oni se dele na dve vrste:1. lične – kada dokazni zaključci proizlaze iz određenog lica, odnosno iz njegovog iskaza, kao kod

okrivljenog, odnosno svedoka, ili iz određene njegove stručne delatnosti, kao kada je u pitanju veštak2. materijalne – kada dokazni zaključci proističu iz određenih predmeta, kao što je to slučaj sa

predmetima krivičnog dela, ispravama, fotografijama itd.

Dokazi predstavljaju one podatke do kojih se dođe primenom dokaznih sredstava, a proizlaze iz dokaznih izvora, pa je tako na primer, kod saslušanja okrivljenog – iskaz okrivljenog, kod ispitivanja svedoka je to iskaz svedoka, kod veštačenja – nalaz i mišljenje veštaka.

68. Teret dokazivanja

Teret dokazivanja se tradicionalno označava latinskim izrazom onus probandi a pod njim se podrazumeva određivanje subjekta krivičnog postupka, koji je dužan da podnese dokaze radi utvrđivanja postojanja ili nepostojanja određenih činjenica, odnosno da u cilju utvrđivanja činjenica ukaže na potrebu korišćenja određenih dokaznih sredstava, te na postojanje konkretnih izvora dokaza.

U našem krivičnom postupku ne postoji formalna podela tereta dokazivanja, ali se smatra da stranke u krivičnom postupku, pre svega imaju interes da podnose određene dokaze ili da zahtevaju da se pribave dokazi o činjenicama i okolnostima na kojima žele da zasnuju odgovarajuću primenu prava, iako taj interes nije procesna dužnost.

Teret dokazivanja, kada su u pitanju krivična dela koja se gone po službenoj dužnosti, ne može svoditi na stranački interes, jer javni tužilac, čiji je optužni akt, shodno načelu akuzatornosti neophodan za pokretanje i vođenje krivičnog postupka, ima s jedne strane, dužnost da u optužnom aktu pored podataka o krivičnom delu i okrivljenom, navede i dokaze na kojima se zasniva optužba, dok on s druge strane, ipak nema čistu stranačku orijentaciju, jer je dužan da vodi računa i o interesima okrivljenog, odnosno potrebi utvrđivanja istine u krivičnom postupku. U teoriji se u vezi takvog položaja javnog tužioca u kontinentalno-evropskim krivičnim procedurama, ističe da zbog toga on i ne predstavlja pravu stranku u krivičnom postupku.

U pogledu nekih krivičnih dela, teret dokazivanja se u određenoj meri, odnosno u pogledu određenog elementa bića krivičnog dela, prebacuje na okrivljenog. Na primer, u krivičnom postupku koji se vodi po privatnoj tužbi za krivično delo klevete, okrivljeni bi morao da dokaže istinitost svojih tvrdnji. Ni ovde nije

68

celokupan teret dokazivanja na okrivljenom, na koga se i u ovakvom slučaju odnosi pretpostavka nevinosti, već je on u procesnom smislu dužan da dokazuje samo jedan osnovni element krivičnog dela klevete – njenu istinitost, te u pogledu toga snosi i rizik nedokazivanja, jer ako u tome ne uspe, postojaće krivično delo klevete i on će, ako su ispunjeni ostali potrebni zakonski uslovi, za njega krivično odgovarati, odnosno biće oglašen krivim. Osnovni teret dokazivanja je u ovom pogledu na ovlašćenom tužiocu, odnosno privatnom tužiocu, koji u svom optužnom aktu mora učiniti izvesnim, na nivou osnovane sumnje zasnovane na dokazima, da je okrivljeni preduzeo radnju izvršenja, nečega što može škoditi njegovoj časti i ugledu.

U našem krivičnom postupku teret dokazivanja nije isključivo stranačkog karaktera. Iako tužilac snosi osnovni teret dokazivanja, a pre svega vezano za neophodnost da već u svom optužnom aktu učini verovatnim postojanje osnovane sumnje da je okrivljeni učinio krivično delo koje mu se stavlja na teret, te da zatim tokom krivičnog postupka, aktivno učestvuje u njemu, u cilju dokaznog potkrepljenja svoje optužbe, tužilac koji zastupa državu, odnosno javni tužilac u našem krivičnom postupku, ipak nije striktno i do kraja stranački orijentisan, na način na koji je to tužilac u parničnom ili u krivičnim postupcima.

69. Dokazne zabrane i njihov procesni domet (teorija o plodovima otrovnog drveta)

Dokazne zabrane predstavljaju pravila po kojima se s jedne strane određena dokazna sredstva načelno isključuju od upotrebe u krivičnom postupku, te se neki izvori dokaza iz određenih razloga, koji se svode bilo na njihovu neetičnost, striktnu zakonsku zabranjenost, odnosno njihov kriminalni karakter, bilo na njihovu nedovoljno potvrđenu pouzdanost, ne mogu koristiti za utvrđivanje činjenica u krivičnom postupku, niti se na njima može zasnivati odluka suda kojom se rešava predmet krivičnog postupka. S druge strane, isto važi i za dokazna sredstva i izvore dokaza koji su načelno, inače dopušteni u krivičnom postupku, ali njihovi rezultati usled određenih propusta u njihovom dobijanju odnosno u korišćenju tih dokaznih sredstava, nemaju potreban dokazni kredibilitet i ne mogu poslužiti kao osnova za donošenje odluke o predmetu postupka.

Prva grupa dokaznih zabrana su istovremeno zabrane apsolutnog karaktera, jer nikada određene metode ne mogu biti legalna dokazna sredstva, (pa se tako na primer iskaz dobijen mučenjem ne može dokazno iskoristiti).

Druga grupa dokaznih zabrana su relativnog karaktera, jer se tu radi o inače dopuštenim i zakonskim dokaznim sredstvima, ali se dokazi njima ostvareni ne smatraju podobnim za korišćenje u krivičnom postupku, te se u dokaznom smislu potpuno procesno isključuju, jer su prilikom njihovog izvođenja, odnsono pribavljanja, napravljene teške greške, bilo da su one plod nemarnog, odnosno nestručnog rada, ili su čak proizašle iz nekih zloupotreba subjekata postupka, a to bi na primer, bilo kada su okrivljeni u nekom od slučajeva obavezne stručne odbrane, saslušao bez prisustva branioca i u takvom slučaju, njegov iskaz ne bi imao nikakav dokazni kredibilitet u krivičnom postupku.

Teorija o plodovima otrovnog drveta

Za savremene krivične postupke je karakteristično važenje dokazne koncepcije o "plodovima otrovnog drveta", odnosno "plodovima otrovne voćke". Naše krivično procesno zakonodavstvo dugo nije na izričit način regulisalo pitanje dokaza koji su inače valjani, ali se do njih došlo zahvaljujući podacima koji su prethodno pribavljeni na nezakonit način. Prema pravilima dokazne koncepcije o "plodovima otrovnog drveta", ni takvi dokazi ne bi bili zakoniti, iako oni sami po sebi to jesu, zato što je način njihovog pribavljanja bio nelegalan. Ovo pitanje se u našem krivičnom procesnom ambijentu moglo rešavati prema opštem tradicionalnom pravnom pravilu da ono što je od početka ništavo, ne može da se u daljem postupku osnaži.

Osnov za stav da naš zakonodavac ipak prihvata teoriju o "voću otrovnog drveta", ili koncepciju o "plodovima otrovne voćke", se može naći u opštim odredbama ZKP-a. Odredbom čl.18 st.2 ZKP predviđeno je da se sudske odluke ne mogu zasnivati na dokazima koji su sami po sebi ili prema načinu pribavljanja u suprotnosti sa odredbama tog zakonika, odnosno drugog zakona, ustava ili međunarodnog prava. Na ovaj način utvrđen je funkcionalni pojam nelegalnog dokaza, koji se definiše kao zabranjeni osnov za donošenje sudskih odluka.

Pojam nezakonitog dokaza se određuje funkcionalno i to u dva smisla:

69

- prvo – s obzirom na kvalitet i poreklo njegove dokazne nekredibilnosti, što postoji u dve situacije:1. ako je takav dokaz sam po sebi suprotan sa odgovarajućim pravilima i2. ukoliko suprotnost tog dokaza u odnosu na odgovarajuća pravila proizlazi iz načina na koji je

pribavljen;- drugo – s obzirom na suprotnost u odnosu na pravila sadržana u nekoliko alternativno navedenih

izvora prava, tako da dokaz sam po sebi, ili prema načinu pribavljanja, može da bude u suprotnosti sa odredbama: Zakonika o krivičnom postupku, drugog zakona, ustava i međunarodnog prava.

Poslednjim novelama našeg krivičnog postupka, uvedeno je pravilo da se sudske odluke ne mogu zasnivati na pravno nevaljanim dokazima, gde spadaju oni dokazi koji su sami po sebi ili prema načinu pribavljanja, u suprotnosti sa Ustavom ili potvrđenim međunarodnim ugovorom ili su ZKP-om ili drugim zakonikom izričito zabranjeni.

Postoje dve vrste pravno nevaljanih dokaza: 1. direktno pravno nevaljani dokazi koji se dele na dve vrste:

oni čija pravna nevaljanost proizlazi iz njihove suprotnosti sa određenim pravilima, koja su sadržana u Ustavu ili potvrđenom međunarodnom ugovoru

oni čija se pravna nevaljanost zasniva na njihovoj zabranjenosti zakonom2. indirektno pravno nevaljani dokazi – dokazi koji su prema načinu pribavljanja u suprotnosti sa

Ustavom ili potvrđenim međunarodnim ugovorom.

70. Dokazi i stepenovanje sumnje u pretkrivičnom postupku

Određeni stepeni sumnje utvrđeni Zakonikom o krivičnom postupku su u korelativnoj vezi sa dokazima. Iz dokaza ne proizlazi samo izvesnost onda kada sud pre svega, kao id rugi subjekti postupka, steknu odgovarajuće ubeđenje, već i verovatnoća u određenom stepenu, odnosno različiti procesni oblici sumnje u pogledu postojanja ili nepostojanja određenih relevantnih činjenica.

Prema našem shvatanju, stroga diferencijacija osnovane sumnje i osnova sumnje, a posebno definicija osnovane sumnje isključivo je teorijski problem i pre svega, zadatak krivičnoprocesne teorije. U praksi se, višegodišnjim postupanjem sudova i uopšte službenih aktera krivične procedure, izgrađuju stabilni kriterijumi na kojim dokazima i kog stepena dokaznog kredibiliteta, se temelji osnovana sumnja. Po našem mišljenju, to i predstavlja razlog što se zakonom ne definiše osnovana sumnja, jer se to prepušta slobodnom uverenju službenih aktera krivičnog postupka, a pre svega suda, s tim što je u tom pogledu, presudan uticaj ustaljene sudske prakse. To slobodno uverenje se naravno, realizuje u okvirima načela slobodne ocene dokaza, te pravila koja se odnose na teret dokazivanja.

Rukovodeći se slobodnom ocenom dokaza sud utvrđuje koja će dokazna sredstva koristiti u svakom konkretnom slučaju, odnosno koje će dokazne radnje preduzeti, da bi zatim takođe na temelju tog načela procenjivao i konkretan stepen dokaznog kredibiliteta svih dokaza pribavljenih izvršenim dokaznim radnjama. Sve dokazne zaključke sud donosi i ceni na temelju svog slobodnog sudijskog uverenja, koje je slobodno u proceni, ali to ne znači da je ono ’oslobođeno’ od preispitivanja na zakonom predviđeni način, do čega dolazi u žalbenom postupku.

Stoga se postupanje prema načelu slobodne ocene dokaza a u skladu sa slobodnim sudijskim uverenjem, mora i detaljno obrazložiti u sudskoj odluci, pre svega presudi, a kada su u pitanju osnovi sumnje i osnovana sumnja, onda je jedina načelna konstatacija moguća u pogledu dva aspekta:

- prvog, koji se odnosi na međusobni odnos ova dva stepena sumnje, koji se odlikuje time da su osnovi sumnje niži stepen sumnje u odnosu na osnovanu sumnju, te počivaju na dokazima načelno manjeg stepena dokaznog kredibiliteta i

- drugog, koji je procesnog karaktera i shodno kome su osnovi sumnje karakteristični za pretkrivični postupak, dok osnovana sumnja egzistira u krivičnom postupku, odnosno njeno postojanje je uslov za započinjanje i odvijanje krivičnog postupka.

70

71. Pojam i vrste radnji dokazivanja

Radnje dokazivanja predstavljaju određene krivičnoprocesne radnje. Sam termin nije sasvim korektan, jer se samo nekim od tih radnji vrši dokazivanje, dok se drugima dokazi prikupljaju obezbeđuju, odnosno pribavljaju. Ove radnje se potpunije mogu definisati kao dokazne radnje.

Dokazne radnje su funkcionalno usmerene na dokaze i to u sledećim procesnim ali i faktičkim oblicima:

1. radnje kojima se dokazi prikupljaju2. radnje kojima se već prikupljeni dokazi obezbeđuju3. radnje kojima se dokazi izvode4. radnje kojima se već izvedeni dokazi proveravaju.

Prikupljanje i obezbeđenje dokaza, njihovo izvođenje i proveravanje su osnovne dokazne funkcije krivičnoprocesnih radnji.

Dokazni kredibilitet dokaznih krivičnoprocesnih radnji se načelno utvrđuje samim zakonom. Naime, rezultati tih radnji služe kao dokaz u krivičnom postupku. Npr. to je iskaz osumnjičenog, predmet pronađen tokom pretresanja stana... Dokazni kredibilitet krivičnoprocenih dokaznih radnji, odnosno njihovih dokaznih rezultata postoji u dva oblika:1. načelnom – u smislu opštih zakonskih rešenja2. konkretnom - u odnosu na ocenu suda u odnosu na određeni krivični slučaj.

U radnje dokazivanja spadaju:1. pretresanje stana i lica2. privremeno oduzimanje predmeta3. postupanje sa sumnjivim stvarima4. saslušanje okrivljenog5. ispitivanje svedoka6. uviđaj i rekonstrukcija7. veštačenje.

Radnje dokazivanja mogu da se podele prema svom dokaznom značaju, odnosno dokaznoj funkciji na četiri osnovne vrste:

1. radnje dokazivanja koje su dokazna sredstva (saslušanje okrivljenog, ispitivanje svedoka, uviđaj i rekonstrukcija, veštačenje)

2. radnje dokazivanja kojima se isključivo prikupljaju dokazi (pretresanje stana i lica i privremeno oduzimanje predmeta)

71

3. radnje dokazivanja kojima se isključivo prikupljaju dokazi4. radnja dokazivanja koja nema direktan dokazni značaj (postupanje sa sumnjivim stvarima).

72. Saslušanje okrivljenog

Saslušanje okrivljenog se sadržinski sastoji u izjavi okrivljenog u odnosu na krivično delo za koje se tereti (aktivna odbrana okrivljenog), ili u njegovom uzdržavanju od davanja izjave (pasivna odbrana okrivljenog), ukoliko se on brani ćutanjem, nakon što je upoznat sa svojim pravima i dužnostima u krivičnom postupku, te mu je data mogućnost da iskazuje. Funkcija saslušanja je dvostruka:

- dokazna funkcija – iskaz okrivljenog služi kao dokaz u krivičnom postupku- funkcija odbrane – okrivljeni se svojim iskazivanjem aktivno brani i biva upoznat sa svim

osnovnim pravima i dužnostima koje ima u krivičnom postupku.Saslušanje okrivljenog je radnja dokazivanja koja se odvija pred sudom u odgovarajućem funkcionalnom sastavu i u različitim fazama kp, ali ista pravila u osnovi, uz određeni set odredbi, se odnose i na salušanje osumnjičenog od strane organa unutrašnjih poslova, kao i na saslušanje lica lišenog slobode od strane istražnog sudije.

a) Prethodne radnje

Prethodne radnje svode se na:1. pribavljanje određenih identifikacionih podataka i drugih informacija lične prirode od okrivljenog2. poučavanje okrivljenog o osnovnim pravima kojima raspolaže, kako u odnosu na saslušanje, tako i

inače, o pravima i dužnostima koje ima u krivičnom postupku.Kada se okrivljeni prvi put saslušava, on se pita za:

1. osnovne identifikacione podatke - ime i prezime, matični broj, nadimak, ako ga ima, ime i prezime roditelja, devojačko porodično ime majke, gde je rođen, gde stanuje, dan, mesec i godinu rođenja, državljanstvo,

2. osnovne mikro-socijalne podatke - kojeg je zanimanja, kakve su mu porodične prilike, da li je pismen, kakve je škole završio, da li je odlikovan, kakvog je imovnog stanja,

3. podatke u vezi vojne službe - da li je, gde i kad služio vojsku, odnosno da li ima čin rezervnog podoficira, oficira, ili vojnog službenika, da li se vodi u vojnoj evidenciji i pri kom organu nadležnom za poslove odbrane,

4. podatke o eventualnom recidivizmu - da li je, kad i zašto osuđivan, da li je i kad je izrečenu kaznu izdržao, i da li se protiv njega vodi postupak za koje drugo krivično delo.

Okrivljeni će se poučiti da je dužan da se odazove pozivu i da odmah saopšti svaku promenu adrese ili nameru da promeni boravište, a upozoriće se i na posledice ako po tome ne postupi. Zatim će se okrivljenom saopštiti određeni elementi njegovog prava na odbranu, što se svodi na informacije:

1. pravu na branioca – pre prvog saslušanja okrivljeni se poučava o pravu da uzme branioca i da branilac može prisustvovati njegovom saslušanju

2. pravu na nesamooptuživanje i o mogućim posledicama iskazivanja – okrivljenom se saopštava da sve što izjavi može biti upotrebljeno protiv njega

3. optužbi – okrivljenom se sopštava zašto se okrivljuje i koji osnovi sumnje stoje protiv njega

72

4. pravu da se lično brani ili ne brani - da nije dužan da iznese svoju odbranu, niti da odgovara na postavljena pitanja, pa će se pozvati da, ako to želi, iznese svoju odbranu.

b) Osnovna sadržina saslušanja okrivljenog

U sadržinskom smislu odredbe o saslušanju okrivljenog odnose se na:1. utvrđivanje određenih zabranjenih metoda saslušanja2. tok i način saslušanja okrivljenog3. načini saslušanja okrivljenog koji ima određene telesne mane i 4. sredstva za proveravanje istinitosti iskaza okrivljenog.

Okrivljeni se saslušava sa pristojnošću i uz puno poštovanje njegove ličnosti, a određene metode saslušanja se striktno zabranjuju. Svrha takve zabrane je dvostruko protektivna: s jedne strane – zaštita prava okrivljenog jer se time štiti i psihički i fizički integritet okrivljenog, te s druge strane – zaštita dokaznog kredibiliteta iskaza okrivljenog, jer se tako, ukoliko okrivljeni iskazuje, obezbeđuje njegov autentičan iskaz. Prema okrivljenom se ne smeju upotrebiti sila, pretnja, obmana, nedozvoljeno obećanje, iznuda i druga slična sredstva kojima bi se uticalo na davanje iskaza okrivljenog.

Osumnjičenom koji to zahteva, omogućiće se da neposredno pre prvog saslušanja pročita krivičnu prijavu i zahtev za sprovođenje istrage. Na taj način se okrivljeni može direktno upoznati sa onim što mu se stavlja na teret.

Okrivljeni se saslušava usmeno. Okrivljeni ima pravo da se pri saslušanju koristi svojim beleškama. Saslušanje okrivljenog koji pristaje da iskazuje se svodi na verbalnu komunikaciju između njega i organa koji vodi postupak.

Ukoliko se okrivljeni aktivno brani, odnosno iskazuje, ta verbalna komunikacija je načelno – prvo jednostrana, tako što započinje slobodnim izlaganjem okrivljenog, a potom onda postaje dvostrana, jer se okrivljenom postavljaju određena pitanja, tako da se može govoriti o dve faze saslušanja, mada se te faze ne mogu posmatrati čisto mehanički. Prilikom saslušanja treba okrivljenom omogućiti da se u neometanom izlaganju izjasni o svim okolnostima koje ga terete i da iznese sve činjenice koje mu služe za odbranu. Kad okrivljeni završi svoj iskaz, postaviće mu se pitanja ukoliko je potrebno da se popune praznine ili otklone protivrečnosti i nejasnosti u njegovom izlaganju. Okrivljenom treba postavljati pitanja jasno, razgovetno i određeno, tako da ih može potpuno razumeti. Prilikom postavljanja pitanja postoje dva važna ograničenja:

1. zabrana pretpostavljanja priznanja – u saslušanju se ne sme polaziti od pretpostavke da je osumnjičeni priznao nešto što nije priznao

2. zabrana postavljanja sugestivnih pitanja – osumnjičenom se ne smeju postavljati pitanja u kojima je već sadržano kako na njih treba da odgovori.

Saslušanje okrivljenog obaviće se preko tumača u slučajevima predviđenim ovim Zakonikom o krivičnom postupku. Ako je okrivljeni gluv, postavljaće mu se pitanja pismeno, a ako je nem, pozvaće se da pismeno odgovara. Ako se saslušanje ne može obaviti na ovaj način, pozvaće se kao tumač lice koje se sa okrivljenim može sporazumeti.

U procesna sredstva za proveravanje iskaza okrivljenog spadaju:1. ukazivanje na razlike u odnosu na prethodni iskaz2. suočavanje i3. prepoznavanje predmeta

Ako se docniji iskazi okrivljenog razlikuju od ranijih, a naročito ako okrivljeni opozove svoje priznanje, sud ga može pozvati da iznese razloge zašto je dao različite iskaze, odnosno zašto je opozvao priznanje.

Okrivljeni može biti suočen sa svedokom ili drugim okrivljenim, ako se njihovi iskazi ne slažu u pogledu važnih činjenica. Suočeni će se postaviti jedan prema drugom i od njih zahtevati da jedan drugom

73

ponove svoje iskaze o svakoj spornoj okolnosti i da raspravljaju o istinitosti onoga što su iskazali. Tok suočenja i izjave pri kojima su suočeni konačno ostali sud će uneti u zapisnik.

Postoje dva vida prepoznavanja predmeta:1. prepoznavanje u prostoriji u kojoj se vodi postupak i2. prepoznavanje na mestu gde se predmeti nalaze.

Pre prepoznavanja od okrivljenog se traži da opiše predmete koji će biti predmet prepoznavanja.

c) Lica koja prisustvuju saslušanju okrivljenog

Saslušanje okrivljenog može se obaviti samo uz prisustvo javnog tužioca, tako da je prisustvo te stranke obavezan uslov za sprovođenje ove radnje dokazivanja. Oštećeni kao tužilac i privatni tužilac, kao i branilac, imaju samo mogućnost prisustva saslušanju okrivljenog. Ako se radi o nekom od slučajeva obavezne odbrane, saslušanje okrivljenog se ne može obaviti u odsustvu branioca.

Okrivljeni se može braniti sam lično, ili uz stručnu pomoć branioca, s tim da u nekim slučajevima on mora imati branioca, a inače se bez branioca može saslušati u sledećim slučajevima:

1. ako se izričito odrekao prava na branioca, a odbrana nije obavezna2. ako branilac nije prisutan iako je obavešten o saslušanju, a ne postoji mogućnost da okrivljeni uzme

drugog branioca, ili3. ako okrivljeni za prvo saslušanje nije obezbedio prisustvo branioca ni u roku od 24 časa od kada je

poučen o tom svom pravu, osim kada se radi o obaveznoj odbrani.

d) Zapisnik o saslušanju okrivljenog

Iskaz okrivljenog unosi se u zapisnik u obliku pripovedanja, a postavljena pitanja i odgovori na njih uneće se u zapisnik samo kad se odnose na krivičnu stvar. Okrivljenom se može dozvoliti da svoj iskaz sam kazuje u zapisnik.

e) Priznanje okrivljenog

Postoje dve osnovne vrste iskaza okrivljenog: 1. priznanje i 2. poricanje.Potpuno priznanje – okrivljenog je takav njegov iskaz koji je potpuno usaglašen sa navodima iz

optužnog akta, odnosno kojim okrivljeni priznaje da je učinio krivično delo koje je predmet optužnog akta, te sve relevantne činjenične i pravne elemente optužnog akta u odnosu na delo koje je njegov predmet. Ako okrivljeni samo delimično priznaje učinilaštvo krivičnog dela radi se - o nepotpunom priznanju.

Potpuno poricanje – iskaz okrivljenog koji se odlikuje potpunom nesaglasnošću sa navodima iz optužnog akta, tako da okrivljeni negira da je učinio krivično delo koje je predmet optužnog akta.

Procesno dejstvo priznanja razlikuje se u zavisnosti od faze krivičnog postupka. Ako je okrivljeni priznao krivično delo u istrazi, organ koji vodi postupak nije dužan da i dalje prikuplja dokaze o krivičnom delu, osim postoji osnovana sumnja u istinitost priznanja ili ako priznanje ima određene anomalije, koje se svode na:

1. priznanje je nepotpuno, protivrečno ili nejasno2. priznanje nije potkrepljeno drugim dokazima.

Sud neće izvoditi druge dokaze ako smatra da je priznanje istinito, potpuno, neprotivrečno i jasno, osim onih dokaza koji se odnose na izbor vrste i mere krivične sankcije.

Lažno priznanje okrivljenog – takođe proizvodi određeno procesno dejstvo, a vrsta tog dejstva zavisi od momenta kada je otkriveno da se radi o lažnom priznanju. Ako se do pravosnažnosti presude, odnosno druge odgovarajuće sudske odluke kojom se konstatuje da je okrivljeni učinio krivično delo koje je predmet postupka, otkrije da se radi o lažnom priznanju, onda ono neće proizvesti nikakvo procesno, ali ni materijalno dejstvo, jer se okrivljeni ni inače, s obzirom da odluka nije postala pravosnažna, te je važila pretpostavka nevinosti, nije tretirao kao učinilac krivičnog dela.Ako se tek nakon pravosnažnosti osuđujuće presude, odnosno druge odgovarajuće sudske odluke kojom je utvrđeno da je okrivljeni učinio krivično delo, otkrije da se radi o lažnom priznanju na kome je sudska odluka zasnovana, pa se u postupku po vanrednom pravnom leku donese oslobađajuća presuda, onda

74

neopravdano osuđeno lice nema pravo na naknadu štete, ako je svojim lažnim priznanjem ili na drugi način namerno prouzrokovalo svoju osudu, osim ako je na to bilo prinuđeno.

f) Dokazna ocena iskaza okrivljenog

Iskaz okrivljenog se ceni kao i svaki drugi dokaz, na temelju načela slobodne ocene dokaza i u skladu sa slobodnim uverenjem suda. Nepostojanje iskaza okrivljenog u slučaju kada se on koristio svojim pravom da ne iznosi odbranu, se ne sme dokazno ceniti na bilo koji način, jer u takvom slučaju iskaza uopšte i nema, a njegovo odsustvo nema nikakav dokazni značaj. Posebno je važno što sud korišćenje prava okrivljenog da ne iskazuje, ne tretira kao otežavajuću okolnost.

S obzirom da okrivljeni poseduje i pravo da uopšte ne iskazuje, te da se brani na potpuno pasivan način, ukoliko se aktivno brani nije dužan da govori istinu, već svoju odbranu može zasnivati i na činjenicama koje se na temelju ocene ostalih dokaza smatraju neistinitim, ali se ni tada takav iskaz okrivljenog, odnosno činjenica da je lagao, ne sme tretirati kao otežavajuća okolnost, niti on može imati bilo kakav uticaj na izbor vrste i mere krivične sankcije.

Na iskazu okrivljenog se ne može zasnivati sudska odluka, ako su povređeni određeni elementi njegovog prava na odbranu i njegovog položaja u krivičnom postupku, odnosno ukoliko nisu ispoštovana neka od sledećih pravila:

1. neupozoravanje okrivljenog o pravima kojima raspolaže – ako okrivljeni pre saslušanja nije upozoren o pravima koja ima tokom saslušanja i u krivičnom postupku

2. primena nezakonitih metoda - ako je prema okrivljenom primenjen bilo koji od zabranjenih načina saslušanja, poput sile, pretnje, obmane...

3. povreda prava na stručnu odbranu – ako je saslušan u odsustvu branioca, suprotno zakonskim pravilima kada se može saslušati bez prisustva branioca.

73. Ispitivanje svedoka

Svedočenje je iskaz određenih lica o krivičnom delu i njegovom učiniocu, a da bi sud pozvao neko lice za svedoka, potrebno je da budu ispunjeni materijalni i formalni uslovi.

a) Materijalni i formalni uslov za saslušanje svedoka

Materijalni uslov za pozivanje određenih lica kao svedoka je postojanje verovatnoće da će oni moći da daju obaveštenja koja se odnose na dve grupe okolnosti:

1. o krivičnom delu i učiniocu2. o drugim važnim okolnostima.

Opšti materijalni uslov određen u pozitivnom smislu u odnosu na pitanje ko može da bude svedok – a to je svako fizičko lice koje ima određene podatke o krivičnom delu i učiniocu i o drugim važnim okolnostima, te je u stanju da ta obaveštenja na odgovarajući način prezentira.

Ovako definisan materijalni uslov se svodi na određivanje ko može da bude svedok, tu spadaju oštećeni, oštećeni kao tužilac i privatni tužilac. radi se o licima koja kumulativno poseduju i drugi procesni status: status stranke i status potencijalne stranke, odnosno potencijalnog tužioca.Materijalni uslov za svedočenje može biti i negativno izražen, dajući time odgovor na pitanje ko ne može da bude svedok, a u takvom slučaju materijalni uslov predstavlja određenu zabranu.

Zabrana saslušavanja određenih lica u svojstvu svedoka svodi se na nemogućnost određenih lica da budu svedoci, a s obzirom na svoje dejstvo i karakter, te zakonsko regulisanje ona može da bude apsolutna i relativna.Apsolutna nemogućnost svedočenja – postoji kada se određeno lice ni pod kojim uslovima ne može ispitati kao svedok u pogledu određenog predmeta svedočenja i ona se odnosi na:

- branioca okrivljenog koji se ne može saslušati kao svedok o onome što mu je okrivljeni kao svom braniocu poverio

75

- ovlašćeno službeno lice OUP-a o sadržaju obaveštenja koje je dobilo od građana odnosno osumnjičenog u pretkrivičnom postupku.

Relativna nemogućnost svedočenja – postoji kada neko lice u pogledu određenog predmeta ne može da bude ispitano kao svedok, pod uslovom da nisu ispunjeni određeni zakonski uslovi, što u stvari znači, da se ta lica primarno ne mogu saslušati kao svedoci, ali da je to supsidijarno moguće, ukoliko se u tom pogledu ispune određeni uslovi definisani Zakonikom. U ovu kategoriju spadaju određena lica:

1. lice koje bi svojim iskazom povredilo dužnost čuvanja državne, vojne ili službene tajne, dok ga nadležni organ ne oslobodi te dužnosti

2. lice koje bi svojim iskazom povredilo dužnost čuvanja profesionalne tajne (verski ispovednik, advokat, lekar, babica i dr.), osim ako je oslobođeno te dužnosti posebnim propisom ili izjavom lica u čiju je korist ustanovljeno čuvanje tajne

3. maloletno lice koje, s obzirom na uzrast i duševnu razvijenost, nije sposobno da shvati značaj prava da ne mora svedočiti, ne može se ispitati kao svedok, osim ako to sam okrivljeni zahteva.

Formalni uslov za saslušanje svedoka je davanje procesne inicijative da se neko lice pozove i sasluša kao svedok, tj. odgovarajućeg dokaznog predloga usmerenog na izvršenje te krivičnoprocesne radnje, ali je pored toga, potrebno i da sud prihvati taj predlog, s tim da sud može i po sopstvenoj inicijativi, onda kada takvog predloga nema, da određeno lice pozove i sasluša u svojstvu svedoka, isto kao što sud nije ni u procesnom smislu vezan podnesenim predlogom.

Da bi neko konkretno lice moglo da se poziva kao svedok ono mora biti pozvano na procesno validan način. Pozivanje svedoka vrši se dostavljanjem pismenog poziva, u kome će se navesti ime i prezime i zanimanje pozvanog, vreme i mesto dolaska, krivični predmet po kome se poziva, naznačenje da se poziva kao svedok i upozorenje o posledicama neopravdanog izostanka.

Posebna pravila pozivanja postoje u odnosu na maloletno lice koje nije navršilo šesnaest godina, koje se poziva preko roditelja, odnosno zakonskog zastupnika, ali ovaj način pozivanja, se ne primenjuje apsolutno, već je moguće i direktno pozivanje svedoka tog starosnog doba, ukoliko pozivanje preko roditelja odnosno zakonskog zastupnika nije moguće zbog potrebe da se hitno postupa ili drugih okolnosti.

Svedok se može pozvati i elektronskom poštom ili drugim elektronskim prenosiocem poruka, ako su kumulativno ispunjena tri uslova:

1. svedok je ranije tj. prethodno već bio ispitan2. svedok je prilikom ranijeg ispitivanja potvrdio da poseduje tehničke mogućnosti da bude pozivan

putem elektronske pošte ili drugog elektronskog prenosioca poruka, te3. takvim načinom pozivanja je moguće da se sudu koji svedoka poziva, obezbedi podatak da je

svedok takav poziv primio.

b) Procesni i pravni položaj svedoka

Procesni i pravni položaj svedoka se zasniva na skupu prava i dužnosti koja poseduje svedok i koja svojom ukupnošću sačinjavaju njegov procesni status. Skup prava i dužnosti svedoka označava njegov položaj u kp, a osnovna razlika između njih je što se dužnosti odnose na sva lica koja se pozivaju kao svedoci, dok prava uživaju samo neka od njih, a pri tom se pojedina prava javljaju kao rezultat oslobođenja svedoka od određenih dužnosti, dok se druga poistovećuju sa opštim pravima krivičnoprocesnih subjekata.

74. Prava i dužnosti svedoka

c) Dužnosti svedoka

Svrha Zakonikom ustanovljenih dužnosti svedoka je dobijanje njegovog, u dokaznom smislu što kvalitetnijeg iskaza. U procesne dužnosti svedoka spadaju:

76

1. dužnost odazivanja pozivu suda2. dužnost svedočenja3. dužnost obaveštavanja suda o promeni adrese4. dužnost polaganja zakletve i5. dužnost davanja istinitog iskaza.

1. Dužnost odazivanja pozivu suda

Ispunjavanjem svoje dužnosti odazivanja pozivu, svedok ispunjava procesni i faktički sine qua non za davanje iskaza.

Svako lice koje se kao svedok poziva dužno je da se odazove pozivu, a ako Zakonikom o krivičnom postupku nije drugačije određeno, dužno je i da svedoči.

U ZKP-u su predviđene i određene sankcije ako se svedok ne odazove pozivu. Predviđene su dve procesne situacije koje se svedoku mogu izreći bilo kumulativno, bilo alternativno, što je prepušteno slobodnoj proceni suda. To su:

1. prinudno dovođenje i2. novčana kazna do 100.000 dinara.

Da bi se ove procesne mere mogle izreći i primeniti prema svedoku neophodno je da su kumulativno ispunjeni sledeći uslovi:

1. da je svedok uredno pozvan2. da svedok nije došao, tj. da se pozivu suda nije odazvao3. da svoj izostanak nije opravdao, ili da se pozivu suda odazvao ali se bez odobrenja ili opravdanog

razloga udalji sa mesta gde treba da bude ispitan.

2. Dužnost svedoka da položi zakletvu

Od svedoka će se zahtevati da pre svedočenja položi zakletvu. Iz ove odredbe proizlaze dve osnovne osobine polaganja zakletve u našem krivičnom postupku:

- prvo, ona se obavezno polaže zahvaljujući čemu se njeno davanje i može definisati kao jedna od procesnih dužnosti svedoka

- drugo, ona se polaže pre davanja iskaza, što znači da je promisornog karaktera, jer se svedok obavezuje u odnosu na jedan aspekt svog budućeg ponašanja u kp, tako što i formalno prihvata dužnost da govori istinu, te da ništa ne prećuti, odnosno pod zakletvom prihvata dosledno ispunjenje svoje osnovne procesne ali i građanske dužnosti.

Zakletva se po pravilu polaže pre glavnog pretresa. Pre glavnog pretresa, svedok može položiti zakletvu samo ako postoji bojazan da zbog bolesti ili zbog drugih razloga neće moći da dođe na glavni pretres. Razlog zbog koga je tada položena zakletva navešće se u zapisniku.

Tekst zakletve je utvrđen zakonom i glasi: "Zaklinjem se da ću o svemu što pred sudom budem pitan govoriti samo istinu i da ništa od onoga što mi je poznato neću prećutati."

Određena lica se ne mogu zaklinjati. Postoje tri grupe ovih lica:1. s obzirom na starosni kriterijum – lica koja nisu punoletna u času ispitivanja;2. s obzirom na njihovu vezu sa krivičnim delom - lica za koja je dokazano ili za koja postoji osnovana sumnja da su izvršila ili učestvovala u krivičnom delu zbog koga se ispituju;3. s obzirom na njihove psihičke karakteristike - lica koja zbog duševnog stanja ne mogu da shvate značaj zakletve.

3. Dužnost svedočenja

Svedok ima zakonsku obavezu davanja iskaza. Ta dužnost predstavlja istovremeno i određenu moralnu obavezu. Ova obaveza praćena je i zakonskom mogućnošću odgovarajućeg sankcionisanja njenog kršenja. Svedok se može novčano kazniti do 100.000 dinara, ukoliko su kumulativno ispunjena tri uslova:

77

1. da je svedok došao u sud, tj. da se odazvao pozivu dolaskom na mesto na kom treba da bude ispitan2. da je svedok upozoren na posledice svog odbijanja da svedoči3. da je svedok bez zakonskog razloga odbio da svedoči.

A ako i posle prvobitnog kažnjavanja odbije da svedoči, može se još jednom kazniti istom kaznom. O žalbi protiv rešenja kojim je izrečena novčana kazna odlučuje vanraspravno veće.

Neke kategorije lica su oslobođenje od dužnosti svedočenja. Pravni osnov za oslobođenje od dužnosti svedočenja je pre svega srodnički odnos određenog kvaliteta u odnosu na okrivljenog, ili neki pravni odnosno faktički odnos s njim, koji se svodi na određenu blisku vezu s okrivljenim.

Oslobođeni su dužnosti svedočenja:1. bračni drug okrivljenog (formalni osnov) i lice sa kojim okrivljeni živi u vanbračnoj ili kakvoj drugoj trajnoj zajednici (faktički osnov);2. srodnici okrivljenog po krvi u pravoj liniji, srodnici u pobočnoj liniji do trećeg stepena zaključno, kao i srodnici po tazbini do drugog stepena zaključno;3. usvojenik i usvojilac okrivljenog.

Sud koji vodi postupak dužan je da ova lica, pre njihovog ispitivanja ili čim sazna za njihov odnos prema okrivljenom, upozori da ne moraju svedočiti. Upozorenje i odgovor se unose u zapisnik.

Bilo koji svedok, bez obzira na njegov odnos sa okrivljenim, je oslobođen dužnosti odgovaranja na pojedina pitanja, ukoliko su ispunjeni određeni procesni uslovi. Svedok nije dužan da odgovara na pojedina pitanja ako je verovatno da bi time izložio sebe ili lica sa kojima ima bliski srodnički, pravni ili faktički odnos, izložio nekoj od sledećih alternativno formulisanih posledica: 1. teškoj sramoti,

2. znatnoj materijalnoj šteti ili 3. krivičnom gonjenju.

4. Dužnost svedoka da obavesti sud o promeni adrese boravišta

Svrha ove dužnosti je da se obezbedi dostupnost svedoka tokom trajanja postupka. Pre samog ispitivanja svedok se, između ostalog, upozorava na svoju dužnost da obavesti sud o promeni adrese ili boravišta. U Zakoniku nije predviđena i posledica do koje dolazi ako svedok ne obavesti sud o promeni adrese ili boravišta, ali u izvesnim slučajevima neispunjenje te dužnosti može predstavljati signal za izbegavanje odazivanja pozivu, tako da pri oceni da li postoji takva namera svedoka ili ne, sud mora uzeti u obzir sve objektivne i subjektivne okolnosti.

Osnovna svrha ove dužnosti jeste faktičke prirode i njome se teži obezbeđenju dostupnosti svedoka tokom trajanja postupka, što je važno ukoliko se pojavi potreba za njegovim ponovnim ispitivanjem, bilo usled pravila o stadijumskoj konstrukciji krivičnog postupka, bilo ukoliko to potane potrebno radi neophodnosti otklanjanja nekih nejasnoća u njegovom prethodnom iskazu.

5. Dužnost svedoka da govori istinu i da ništa ne prećuti

Ovo je centralna dužnost svedoka, čijim se ispunjenjem obezbeđuje potreban kvalitet iskaza. Svedok se polaganjem zakletve obavezuje da će govoriti istinu, tj. da će ispuniti svoju osnovnu dužnost kao svedoka.

Potrebno je da svedok iskaže istinu na način na koji je on lično doživeo događaj o kome svedoči. Svedok u svom iskazu može izneti i neke netačne podatke, ako je nešto pogrešno čuo, zapazio ili zapamtio ali to ne predstavlja lažni iskaz. Lažni iskaz će postojati jedino ako svedok svesno iskazuje drugačije u odnosu na svoj stav, mišljenje i odnos prema događaju o kome svedoči, odnosno ukoliko ne govori istinu u odnosu na ono što sam doživljava kao istinu o određenom događaju.

d) Prava svedoka i prava potencijalnih svedoka

78

Prava svedoka su u Zakoniku regulisana na opštiji način u odnosu na dužnosti. Pojedina prava svedoka se javljaju kao rezultat oslobođenja svedoka od određenih dužnosti (pravo na izuzeće), a druga se poistovećuju sa opštim pravima krivičnoprocesnih subjekata (pravo na humani odnos i dr.).

Prava koja se odnose na pojedine kategorije potencijalnih svedoka, odnosno lica koja su pozvani kao svedoci, a koja u stvari predstavljaju izuzetak u odnosu na opšte pravilo da svako lice koje je od strane suda pozvano kao svedok, ima i dužnost svedočenja, su već izložena u okviru razmatranja dužnosti svedoka. Takva prava imaju dve svrhe:

1. da faktički u odnosu na pojedine kategorije potencijalnih svedoka eliminišu inače opštu postojeću dužnost svedočenja

2. da omoguće da lice koje je koristilo svoje pravo da ne svedoči zbog toga ne snosi zakonske posledice koje bi inače imalo, da ne spada u kategoriju lica koja su oslobođena od svedočenja, što predstavlja jedan vid opšteg pravnog principa da niko ne može snositi štetne posledice zbog vršenja nekog svog prava.

Ova prava se odnose samo na lica koja su potencijalni svedoci, tj. osobe koje bi inače mogle da budu svedoci i koje postaju svedoci ako se pozivu suda odazovu, te ne koriste svoje pravo da budu oslobođeni dužnosti svedočenja. Ako ta lica odbiju da daju iskaz, ona i ne postaju svedoci.

U kategoriju lica koja su isključena od svedočenja, te imaju istovremeno i pravo, ali i dužnost nesvedočenja, spadaju:1. lice koje bi svojim iskazom povredilo dužnost čuvanja državne, vojne ili službene tajne, dok ga nadležni organ ne oslobodi te dužnosti;2. branilac okrivljenog o onome što mu je okrivljeni kao svom braniocu poverio;3. lice koje bi svojim iskazom povredilo dužnost čuvanja profesionalne tajne (verski ispovednik, advokat, lekar, babica i dr.).

Kada se ispune zakonom traženi uslovi da se određene kategorije ovih lica oslobode dužnosti čuvanja odgovarajuće tajne (državne, vojne, službene, profesionalne), time istovremeno prestaje po jedno njihovo pravo i dužnost (pravo i dužnost svedočenja), a tada opet u isto vreme, oni stiču dužnost svedočenja. Do ove situacije dolazi ako ta lica budu oslobođena dužnosti čuvanja tajne na neki od zakonom propisanih načina:

1. oslobođenje odlukom nadležnog organa, što se odnosi na lica koja bi svojim iskazom povredila dužnost čuvanja državne, vojne ili službene tajne

2. oslobođenje posebnim propisom ili3. oslobođenje izjavom lica u čiju je korist ustanovljeno čuvanje tajne.

Kada je u pitanju jedna kategorija maloletnika kao potencijalnog svedoka – maloletno lice koje s obzirom na uzrast i duševnu razvijenost, nije sposobno da shvati značaj prava da ne mora svedočiti, takvo lice je relativno isključeno od svedočenja. Takav maloletnik ima pravo nesvedočenja, ali ne i dužnost da ne svedoči, što predstavlja bitnu razliku u odnosu na druge kategorije lica koja su isključena od svedočenja, odnosno lica koja se ne mogu saslušati kao svedoci.

Svedok ima pravo na naknadu troškova koje je imao zbog svog dolaska u sud radi svedočenja, te pravo na naknadu gubitka zarade, do kojeg je došlo jer je svedočio. Ti troškovi spadaju u troškove krivičnog postupka i oni se u postupcima za krivična dela za koja se goni po službenoj dužnosti isplaćuju unapred iz sredstava organa koji vodi krivični postupak, a naplaćuju se docnije od lica koja su dužna da ih naknade po odredbama ZKP-a.

Svedoci imaju i određena specifična prava, čija realizacija ako su za to ispunjeni uslovi, predstavlja dužnost. Sud je dužan da svedoka i oštećenog zaštiti od uvrede, pretnje i svakog drugog napada. Pojedine kategorije svedoka imaju posebna prava (svedok saradnik).

e) Procesne posledice grešaka prilikom ispitivanja svedoka

Procesne posledice određenih propusta koje je sud načinio u vezi ispitivanja svedoka se odnose na zakonsko isključenje bilo kakvog dokaznog značaja iskaza koje su dali svedoci u pogledu čijeg ispitivanja je

79

sud propustio da preduzme neku od svojih taksativno utvrđenih zakonskih dužnoati. Na iskazu svedoka se ne može zasnivati sudska odluka u sledećim slučajevima:

1. kada su tokom ispitivanja učinjeni određeni propusti suda:- ako je kao svedok ispitano lice koje se ne može ispitati kao svedok- ako je kao svedok ispitano lice koje je bilo oslobođeno dužnosti svedočenja, a nije na to svoje pravo

upozoreno ili se nije odreklo tog prava, ili ako upozorenje i odricanje nije ubeleženo u zapisnik- ako je kao svedok saslušan maloletnik koji ne može shvatiti značaj svog prava da ne mora svedočiti.2. kada su primenjeni zabranjeni načini saslušanja, što se u stvari svodi na izvršenje k.d. u odnosu na

svedoka kao pasivnog subjekta – ako je iskaz svedoka iznuđen silom, pretnjom ili drugim sličnim zabranjenim sredstvom.

f) 75. Procesno regulisanje ispitivanja svedoka

U Zakoniku o kp se samo utvrđuju određeni opšti okviri načina ispitivanja svedoka. Utvrđujući pravila koja se odnose na ispitivanje svedoka, zakonodavac određuje s jedne strane, konkretne obaveze suda koji pre ispitivanja mora svedoku uputiti niz važnih obaveštenja i upozorenja, a s druge strane, utvrđuje opšti način ispitivanja svedoka.

Pre samog ispitivanja svedok se upozorava na svoju osnovnu dužnost i neka svoja prava. Svedok će se upozoriti da je dužan da govori istinu i da ne sme ništa prećutati, a zatim će se upozoriti da davanje lažnog iskaza predstavlja krivično delo.

Nakon što je upoznat sa svojom dužnošću i pravima, svedok će se pitati za ime i prezime, ime oca, ili majke, zanimanje, boravište, mesto i godinu rođenja i njegov odnos sa okrivljenim i oštećenim. Svedok će se upozoriti da je dužan da o promeni adrese ili boravišta obavesti sud.

Pravila Zakonika o kp koja se odnose na način ispitivanja svedoka, regulišu nekoliko važnih pitanja:1. pojedinačno ispitivanje svedoka, uz neprisustvovanje ostalih svedoka2. pravilo o primarno verbalnom karakteru svedočenja3. poseban način ispitivanja svedoka sa nekim telesnim manama4. posebna pravila ispitivanja maloletnih lica5. vrstu i redosled postavljanja pitanja svedoku6. zabranu korišćenja nekih metoda ispitivanja7. pravila koja se odnose na suočenje svedoka8. pravila koja se odnose na prepoznavanje lica ili stvari od strane svedoka.

1. Pojedinačno ispitivanje svedoka, uz neprisustvovanje ostalih svedoka

Svedoci se ispitivaju ponaosob i bez prisustva ostalih svedoka. Svrha ovog pravila je obezbeđenje objektivnosti iskaza svedoka, te eliminisanje mogućih štetnih uticaja prisustva drugih svedoka, ali istovremeno i izbegavanje da se na druge svedoke deluje sugestivno, odnosno na bilo koji drugi način koji bi uticao na njihovu objektivnost.

2. Pravilo o primarno verbalnom karakteru svedočenja i poseban način ispitivanja svedoka sa nekim telesnim manama

Svedok je dužan da svoje odgovore daje usmeno. Svedočenje se odvija u oralnom obliku, tako da verbalna komunikacija između suda i svedoka, odnosno po odobrenju suda između svedoka i drugih subjekata postupka, predstavlja procesno pravilo, a određeni izuzeci postoje jedino kada se ispituju nemi ili gluvi svedoci.

80

Saslušanje okrivljenog obaviće se preko tumača u slučajevima predviđenim zakonikom. Ako je okrivljeni gluv, postavljaće mu se pitanja pismeno, a ako je nem, pozvaće se da pismeno odgovara. Ako se saslušanje ne može obaviti na ovaj način, pozvaće se kao tumač lice koje se sa okrivljenim može sporazumeti.

3. Posebna pravila ispitivanja maloletnih lica

U Zakoniku o kp se poklanja posebna pažnja zaštiti maloletnih svedoka, naročito, ako su u pitanju oštećeni, što se ogleda kako u definisanju posebnog pristupa suda ispitivanju svedoka mlađih starosnih kategorija, tako i stvaranjem mogućnosti za angažovanje stručnjaka posebnih profila koji tokom ispitivanja maloletnika mogu sudu pružiti specifičnu ekspertsku pomoć, te uticati na bolje očuvanje psihičkog integriteta maloletnog svedoka.

Prilikom ispitivanja maloletnog lica, naročito ako je ono oštećeno krivičnim delom, postupiće se obazrivo da ispitivanje ne bi štetno uticalo na psihičko stanje maloletnika. Ako je to potrebno, ispitivanje maloletnog lica obaviće se uz pomoć pedagoga ili drugog stručnog lica.

4. Vrsta i redosled postavljanja pitanja svedoku – originarni i derivativni svedoci

Svedoku se prvo postavljaju opšta pitanja i on se poziva da iznese sve što mu je o predmetu poznato, a zatim mu se postavljaju pitanja u cilju proveravanja, dopune i razjašnjenja, a on će se uvek pitati otkud mu je poznato ono o čemu svedoči. Svrha postavljanja pitanja svedoku o načinu na koji je saznao činjenice o kojima svedoći je utvrđivanje kako prirode njegovog saznanja, tako i njegovog odnosa sa izvorom saznanja.

Svedok koji ima neposredna saznanja o događaju o kojem svedoči, tako što mu je prisustvovao, ili imao drugu vrstu neposrednog kontakta, pa tako nešto video, čuo i uopšte opazio, je originarni svedok.

Svedok koji je posrednim putem, preko kontakta sa nekim drugim licem, ili nekom ispravom, saznao nešto o krivičnom događaju, je derivativni svedok, a on se tradicionalno označava kao ’svedok po čuvanju’.

Prilikom procene u kojoj meri iskaz svedoka odgovara istini, tj. u kom stepenu poseduju dokazni kredibilitet sud ceni taj iskaz kako pojedinačno, tako i u vezi s ostalim dokazima. Na konkretnu ocenu dokaznog kredibiliteta pojedinog svedoka i njegovog iskaza utiče niz procesnih i faktičkih okolnosti.

Sud svedoku može da postavlja niz pitanja, kojima utiče na davanje kompletnijeg iskaza, te otklanja moguće nejasnoće i traži da svedok dopuni određene praznine u svom izlaganju. Ove mogućnosti pre svega važe kada su u pitanju svedoci koji imaju originalna, tj. izvorna saznanja o događaju kome svedoče. Takve mogućnosti postoje u znatno manjoj meri kada se radi o tzv. derivativnim svedocima, tj. licima koja su preko određenih posrednika stekla saznanja u vezi određenog događaja.

Naše krivičnoprocesno zakonodavstvo ne sadrži posebna pravila vezana za ispitivanje derivativnih svedoka, bilo u pogledu zabrane korišćenja takvih svedoka, bilo kroz definisanje zakonskih uslova kada bi, tj. po čijem bi ispunjenju, po izuzetku bilo moguće njihovo ispitivanje. Ovo ispitivanje nije zabranjeno, ono se mora smatrati dozvoljenim onda kada sud proceni da je to potrebno.

Ako se određena relevantna činjenica može utvrditi originarnim svedocima, odnosno licima koje su tu činjenicu neposredno opazile svojim čulima, onda je potrebno da se ta ista činjenica dokazuje i derivativnim svedocima, dakle onim licima koja o tome imaju posredna saznanja. Ovo pre svega važi u slučaju da su iskazi originarnog i derivativnog svedoka u pogledu iste činjenice saglasni.

5. Zabrana korišćenja nekih metoda ispitivanja

U cilju zaštite originalnosti iskaza svedoka, a što je conditio sine qua non za postizanje dokaznog kredibiliteta iskaza svedoka u krivičnom postupku, ali i radi zaštite psihičkog i fizičkog integriteta svedoka, u Zakoniku o kp je zabranjeno korišćenje nekih metoda ispitivanja, koje se u suštini svode na zabranu:1. različitih vidova torture i 2. različitih oblika obmanjivanja svedoka, odnosno nedopuštenog navođenja svedoka da iskaže ono što nije sam želeo.

81

Cilj krivičnog postupka je utvrđivanje istine, ali se njemu ne sme težiti po svaku cenu, jer kp pored toga, mora da bude pravičan, korektan i pošteno vođen.

Ako je iskaz svedoka iznuđen silom, pretnjom ili drugim sličnim zabranjenim sredstvom na takvom iskazu svedoka ne može se zasnivati sudska odluka. Ako je presuda zasnovana na takvom dokazu radi se o apsolutno bitnoj povredi odredaba krivičnog postupka, o kojoj drugostepeni sud vodi računa po službenoj dužnosti. U ZKP-u se kao sredstva iznuđivanja iskaza primarno navode sila ili pretnja, te se ostavlja mogućnost iznuđivanja iskaza i drugim sličnim zabranjenim sredstvom uz upućivanje na čl.131 st.4 ZKP-a, shodno kome je zabranjena primena medicinske intervencije ili davanje svedoku takvih sredstava kojima bi se uticalo na njegovu svest i volju pri davanju iskaza.

Ratio legis zabrane korišćenja takvih načina, sredstava i metoda ispitivanja je dvostruk:1. on ima funkcionalni procesni značaj za obezbeđenje iskaza koji će posedovati odgovarajući stepen

dokaznog kredibiliteta, tj. biti plod svedokove slobodne volje2. on je opšteg humanog karaktera, jer se svrha te zabrane ne ogleda samo u potrebi postizanja

određenih procesnih ciljeva, tj. neophodnosti da iskaz svedoka bude rezultat slobodne volje, već se time štiti fizički i psihički integritet svedoka.

Prilikom ispitivanja svedoka nije dozvoljeno služiti se obmanom, niti postavljati takva pitanja u kojima je već sadržano kako bi trebalo odgovoriti. U pitanju je zabrana postavljanja sugestivnih pitanja, koja je identičnog sadržaja kao i ona koja se odnosi na zabranu postavljanja takvih pitanja okrivljenom, a ratio legis obe zabrane je s jedne strane, težnja ka očuvanju izvornosti i originalnosti iskaza, a s druge strane, zaštita ličnosti davaoca iskaza.

76. Suočenje svedoka i prepoznavanje lica ili stvari od strane svedoka

6. Pravila koja se odnose na suočenje svedoka

Suočenje svedoka predstavlja fakultativnu krivičnoprocesnu radnju, čija je svrha da se proveri pouzdanost i verodostojnost već datih iskaza, ali i da se time stvori izvestan psihički pritisak na svedoka koji ne govori istinu, ili ne daje celovit iskaz u odnosu na saznanja koja zaista ima a u pogledu kojih svedoči, te da on, zahvaljujući tome, koriguje svoj iskaz, te počne istinito da iskazuje.

Svedoci se mogu suočiti ako se njihovi iskazi ne slažu u pogledu važnih činjenica. Odluku o suočenju donosi sud na bazi svoje slobodne procene, ako se smatra da se tom radnjom mogu postći određeni ciljevi, a pre svega ukoliko je mišljenja da bi se tako svedok motivisao da da potpuni, odnosno istinit iskaz.

Pravilo je da se istovremeno mogu suočiti samo dva svedoka. Osim suočenja svedoka sa svedokom, moguće je i suočenje svedoka sa okrivljenim, kao i okrivljenog sa okrivljenim. Suočeni će se postaviti jedan prema drugom i od njih zahtevati da jedan drugom ponove svoje iskaze o svakoj spornoj okolnosti i da raspravljaju o istinitosti onoga što su iskazali. Tok suočenja i izjave pri kojima su suočeni konačno ostali sud će uneti u zapisnik.

Sadržina suočenja kao posebne vrste ispitivanja je dvostruka:1. jedno, a zatim i drugo lice ponavlja svoj ranije dati iskaz o svakoj spornoj okolnosti, čime se

omogućava upoznavanje obojice svedoka sa iskazom drugog davaoca iskaza koji je nesaglasan u pogledu važnih činjenica

2. davaoci iskaza potom raspravljaju o istinitosti onoga što su prethodno iskazali.Ratio legis ovakvog rešenja se temelji na ideji i psihološki utemeljenoj polaznoj osnovi zakonodavca da će se zahvaljujući tako stvorenoj svojevrsnoj psihičkoj napetosti i svojevrsnom konfliktu između dva lica koja u pogledu istih važnih činjenica daju međusobno suprostavljene iskaze, onaj davalac iskaza koji ne govori istinu pokolebati, te odlučiti da koriguje svoj prethodno dat iskaz, odnosno da u potpunosti ili delimično odstupi od njega.

7. Prepoznavanje lica ili stvari od strane svedoka

82

Prepoznavanje služi utvrđivanju istovetnosti lica i predmeta sa ranije viđenim licem ili predmetom, kao i proveravanje iskaza. U predmetnom smislu postoje dve vrste prepoznavanja:

1. prepoznavanje lica i2. prepoznavanje stvari

Okrivljeni prepoznaje samo stvari, dok svedok prepoznaje kako stvari, tako i lica. Način prepoznavanja svodi se na izborno prepoznavanje, čija je suština u tome da lice koje vrši prepoznavanje, treba da napravi određeni izbor između više sličnih, odnosno istovrsnih objekata prepoznavanja. Pre nego što se pristupi prepoznavanju svedok mora da objekt prepoznavanja preliminarno opiše. Materijalni uslov za sprovođenje postupka prepoznavanja od strane svedoka, jeste postojanje potrebe da se utvrdi da li on prepoznaje određeno lice ili predmet koji je opisao. Prepoznavanje se može preduzeti prema predlogu stranke ili tu radnju može preduzeti sud i bez bilo čijeg predloga, po sopstvenoj inicijativi.

Ako je potrebno da se utvrdi da li svedok prepoznaje određeno lice ili predmet koje je opisao, pokazaće mu se to lice, zajedno sa drugim njemu nepoznatim licima čije su osnovne osobine slične onima kakve je opisao, odnosno taj predmet, zajedno sa predmetima iste ili slične vrste, nakon čega će se zatražiti da izjavi da li lice ili predmet može da prepozna sa sigurnošću ili sa određenim stepenom verovatnoće i da, u slučaju potvrdnog odgovora, na prepoznato lice ili predmet ukaže.

Navode se samo dva modaliteta ovakve izjave svedoka, u odnosu na njegovu mogućnost prepoznavanja a to su:

1. prepoznavanje sa sigurnošću2. prepoznavanje sa određenim stepenom verovatnoće.

Ako je svedok izjavio da ni sa kakvim stepenom verovatnoće ne može da prepozna lice ili predmet, tj. ako se izjasnio da uopšte ne može da izvrši prepoznavanje, onda se naravno, tom njegovom izjavom započeti postupak prepoznavanja i završava. Nakon što je svedok izjavio da može prepoznati lice ili predmet sa sigurnošću ili sa određenim stepenom verovatnoće, od njega će se zahtevati da na prepoznato lice ili predmet koji je prepoznao, ukaže i time se praktično, prepoznavanje u sadržinskom smislu definitivno završava.

S obzirom na karakter prve izjave svedoka tokom prepoznavanja, u odnosu na njegovu mogućnost da prepozna lice ili predmet, samo prepoznavanje može da bude:1. uspešno u potpunosti – ako je svedok izjavio da lice ili predmet može da prepozna sa sigurnošću2. delimično uspešno – ako je svedok izjavio da lice ili predmet može da prepozna sa određenim stepenom verovatnoće3. neuspešno – ako je svedok izjavio da uopšte nije u stanju da prepozna lice ili predmet.

Rezultate prepoznavanja sud ceni slobodno shodno načelu slobodne ocene dokaza i na temelju svog slobodnog uverenja i od te dokazne ocene suda, zavisi i suštinski stepen uspešnosti obavljenog prepoznavanja.

77. Zaštita svedoka

Novinu u Zakoniku o krivičnom postupku predstavlja ustanovljavanje mogućnosti suda da na određeni način pruži zaštitu svedoku i oštećenom. Sud je dužan da svedoka i oštećenog zaštiti od uvrede, pretnje i svakog drugog napada, a učesnika postupka ili drugo lice koje pred sudom vređa svedoka ili

83

oštećenog, preti mu ili ugrožava njegovu bezbednost, sud će opomenuti ili novačano kazniti. U slučaju nasilja ili ozbiljne pretnje, sud će obavestiti javnog tužioca radi preuzimanja krivičnog gonjenja.

U odnosu na ugrožene svedoke postoji i mogućnost posebne policijske zaštite. Na predlog istražnog sudije ili predsednika veća, predsednik suda ili javni tužilac može zahtevati da organi unutražnjih poslova preduzmu posebne mere zaštite svedoka i oštećenog.

a. Zaštita svedoka – posebna pravila

Posebna pravila zaštite svedoka se u Zakoniku (2006) koji se još uvek primenjuje prvenstveno odnose na postupke za krivična dela organizovanog kriminaliteta i ona se pre svega odnose na institut svedoka saradnika, kome se određeni nivo zaštite obezbeđuje primarnim isključenjem javnosti prilikom njegovog ispitivanja, mada njegov identitet nije skriven, a samo je supsidijarno moguće njegovo ispitivanje uz prisustvo javnosti.

Određeni oblici zaštite svedoka se ustanovljavaju Zakonom o programu zaštite učesnika u krivičnom postupku.

Zakonom se određuju nadležni organi za odlučivanje o uključenju, produženju, obustavi i prestanku programa zaštite – komisija za sprovođenje programa, te za samo sprovođenje zaštite, a to je specijalizovana jedinica za zaštitu, koja se formira u okviru Ministarstva unutrašnjih poslova. U same mere zaštite spadaju:

1. fizička zaštita ličnosti i imovine2. promena prebivališta ili premeštanje u drugu zavodsku ustanovu3. prikrivanje identiteta i podataka o vlasništvu i4. promena identiteta, a u toku sprovođenja programa se može primeniti jedna ili više takvih mera, s

tim što se mera promene identiteta može primeniti samo kada se cilj programa zaštite ne može ostvariti primenom drugih mera.

b. Zaštićeni svedoci

Kada postoje okolnosti koje ukazuju da bi svedoku ili njemu bliskim licima javnim svedočenjem bili ugroženi život, telo, zdravlje, sloboda ili imovina većeg obima, a naročito kada se radi o krivičnim delima organizovanog kriminala, korupcije i drugim izuzetno teškim krivičnim delima, sud može rešenjem odobriti da se svedoku obezbede mere posebne zaštite, a takav svedok se i formalno naziva - zaštićeni svedok. Mere posebne zaštite ovakvog svedoka obuhvataju:

1. ispitivanje svedoka pod uslovima i na način koji obezbeđuje da se ne otkrije njegova istovetnost i2. mere fizičkog obezbeđenja svedoka u toku postupka.

U Zakoniku je posebno urađeno sledeće:1. postupak pod kojim svedok dobija svojstvo zaštićenog svedoka2. način ispitivanja zaštićenog svedoka3. racionalno ograničenje dokaznog dejstva iskaza zaštićenog svedoka4. obaveza suda da lica koja prisustvuju ispitivanju zaštićenog svedoka upozori na njihovu dužnost

čuvanja tajne o identitetu zaštićenog svedoka, te posledicama kršenja te dužnosti.

Identitet zaštićenog svedoka nije tajna za stranke, jer one, kao i branilac, moraju o identitetu zaštićenog svedoka biti obaveštene, mesec dana pre početka glavnog pretresa. Jedino prikriveni islednik, kada se ispituje kao svedok ima potpunu zaštitu identiteta.

1. Pojam zaštićenog svedoka – materijalni i formalni uslovi

Zaštićeni svedok je lice koje ima status svedoka, a u odnosu na koje se zbog postojanja određenih okolnosti (materijalni uslov), prilikom njegovog ispitivanja, na osnovu odluke suda (formalni uslov), preduzimaju mere posebne zaštite, kojima se bitno odstupa od uobičajenih pravila ispitivanja svedoka.

Materijalni uslov da se svedoku obezbede mere posebne zaštite, te mu se praktično da status zaštićenog svedoka, se svodi na postojanje određenih oklnosti koje ukazuju da bi svedoku ili njemu bliskim

84

licima javnim svedočenjem bila ugrožena određena alternativno navedena dobra: život, telo, zdravlje, sloboda ili imovina većeg obima, a naročito, kada se radi o krivičnim delima organizovanog kriminala, korupcije i drugim izuzetno teškim krivičnim delima, koja su predmet konkretnog krivičnog postupka.

Formalni uslov je donošenje rešenja od strane suda kojim se odobravaju konkretne mere posebne zaštite i na temelju čega svedok o kome se radi postaje zaštićeni svedok. Rešenje o merama posebne zaštite svedoka sud može doneti:

1. po službenoj dužnosti ili 2. inicirano – na zahtev stranaka ili samog svedoka.

Zahtev da se svedoku obezbede mere posebne zaštite sadrži sledeće podatke:1. o predmetu krivičnog postupka, tj. o krivičnom delu u odnosu na koje se svedok ispituje, odnosno u

pogledu kojeg bi trebalo da bude ispitan2. lične podatke o svedoku3. činjenice i dokaze koji ukazuju da u slučaju javnog svedočenja postoji ozbiljna i stvarna opasnost za

život, telo, zdravlje, slobodu ili imovinu većeg obima svedoka ili njemu bliskih lica4. konkretizaciju očekivanog sadržaja iskaza svedoka – opis okolnosti na koje se svedočenje odnosi.

Zahtev se podnosi u zapečaćenom omotu na kome je naznačeno "zaštita svedoka – službena tajna" i predaje se u toku istrage istražnom sudiji, a nakon stupanja optužnice na pravnu snagu predsedniku veća.

U Zakoniku se utvrđuje i poseban "prećutni" način na koji svedok ispoljava svoju volju da mu se obezbede mere posebne zaštite u krivičnom postupku.

2. Rešenje o merama posebne zaštite svedoka

Rešenje o merama posebne zaštite svedoka donosi sud u različitim funkcionalnim oblicima, zavisno od procesnog stadijuma:

1. u toku istrage istražni sudija2. nakon stupanja optužnice na pravnu snagu sudsko veće i to pretresno veće ako je ono već u

zasedanju, odnosno vanraspravno veće, ako pretresno veće nije u zasedanju.Pretresno veće prilikom odlučivanja o merama posebne zaštite svedoka isključuje javnost.

Ako se istražni sudija ne saglasi sa zahtevom da svedok dobije status zaštićenog svedoka, zatražiće da o zahtevu odluči vanraspravno veće, koje je dužno da odluku donese u roku od tri dana od prijema spisa. Ako istražni sudija ili pretresno veće prihvati zahtev, doneće rešenje koje sadrži: šifru koja će zamenjivati ime svedoka, naredbu za brisanje iz spisa imena i drugih podataka pomoću kojih se može utvrditi istovetnost svedoka, način na koji će se ispitivanje sprovesti i mere koje je potrebno preduzeti da bi se sprečilo otkrivanje istovetnosti, prebivališta i mesta boravka svedoka ili njemu bliskih lica.

Protiv rešenja suda kojim je usvojen zahtev da određeni svedok dobije status zaštićenog svedoka, tako da u odnosu na njega budu odobrene posebne mere zaštite, kao i obrnuto, protiv rešenja kojim je takav zahtev odbijen, može se izjaviti žalba, čiji su titulari: 1. stranke i 2. svedok. O toj žalbi u istrazi odlučuje vanraspravno veće, a nakon stupanja optužnice na pravnu snagu drugostepeni sud. Odluku o žalbi veće je dužno da donese u roku od tri dana, a drugostepeni sud u roku od osam dana od dana prijema spisa.

3. Mere posebne zaštite svedoka i način ispitivanja zaštićenog svedoka

Mere posebne zaštite svedoka postoje u dva oblika: 1. mere skrivanja identiteta2. mere fizičkog obezbeđenja svedoka u toku postupka.

Kad rešenje o merama posebne zaštite svedoka postane pravosnažno, sud će posebnom naredbom, koja predstavlja službenu tajnu, na poverljiv način obavestiti stranke i svedoka o danu, satu i mestu ispitivanja svedoka. Pre početka ispitivanja svedok se obaveštava o sledećem:

1. o dobijenom statusu zaštićenog svedoka - obaveštava se da će biti ispitan pod merama posebne zaštite,

85

2. o sadržini konkretnih mera zaštite – informiše se koje su to mere pod kojima će se obaviti njegovo ispitivanje

3. o ekskluzivnom krugu lica koji će biti upoznati sa identitetom svedoka – obaveštava se da se podaci o njegovom identitetu (istovetnost) neće nikome otkriti, osim što će sa tim podacima biti upoznate dve kategorije lica:

a. sudije koje odlučuju o predmetu, b. stranke i branilac, koji će podatke o identitetu zaštićenog svedoka saznati mesec dana pre

početka glavnog pretresa.

Ispitivanje zaštićenog svedoka može se obaviti na jedan ili više sledećih načina: 1. isključenjem javnosti sa glavnog pretresa, 2. prikrivanjem izgleda svedoka i 3. svedočenjem iz posebne prostorije uz promenu glasa i lika svedoka posredstvom tehničkih uređaja za

prenos zvuka i slike.Onda kada zaštićeni svedok svoj iskaz daje iz posebne prostorije, tada se ispoljava poseban oblik faktičke posrednosti, jer takav svedok nije neposredno prisutan u samoj sudnici, odnosno u prostoriji u kojoj se odvija krivični postupak. Stranke i druga lica koja i inače imaju to pravo, imaju priliku da svedoku i u slučaju njegovog ispitivanja putem audio video konferencijske veze, postavljaju pitanja i dobijaju odgovore.

Primarni ratio legis takvih rešenja u komparativnom krivičnom procesnom pravu je potreba zaštite interesa svedoka i oštećenih, ako oni spadaju u kategoriju posebno osetljivih, ili naročito ranjivih lica – naročito kada su u pitanju deca ili maloletnici kao svedoci, a posebno ako su i oštećeni krivičnim delom.

Podatke o istovetnosti svedoka i njemu bliskih lica i o drugim okolnostima koje mogu dovesti do otkrivanja njihove istovetnosti, istražni sudija, odnosno veće zatvoriće u poseban omot, zapečatiti i predati na čuvanje jedinici za zaštitu svedoka. Zapečaćeni omot može otvarati samo drugostepeno veće koje odlučuje o žalbi protiv presude. Na omotu će se naznačiti dan i čas otvaranja i imena članova veća koji su upoznati sa sadržajem podataka, nakon čega će se omot ponovo zapečatiti i vratiti jedinici za zaštitu svedoka.

4. Ograničeni dokazni značaj iskaza zaštićenog svedoka i dužnost čuvanja tajne

Presuda se ne može zasnivati samo na izjavi zaštićenog svedoka.Sud je dužan da sva lica koja prisustvuju ispitivanju zaštićenog svedoka, upozori:

1. na posebnu dužnost u odnosu na saznate informacije – obaveštavaju se da identifikacione podatke o zaštićenom svedoku ili bliskim licima, njihovom prebivalištu, boravištu, premeštanju, dovođenju, čuvanju, mestu i načinu ispitivanja zaštićenog svedoka, moraju čuvati kao tajnu

2. na krivičnopravne konsekvence kršenja te posebne dužnosti – informišu se da odavanje takvih podataka predstavlja krivično delo.

Svrha ovakvog oficijelnog i formalnog obaveštavanja je dvostruka, time se s jedne strane, faktički utiče na neobelodanjivanje podataka koji su tajnog karaktera, dok se tako, s druge strane, otklanja mogućnost pozivanja na postupanje u pravnoj zabludi, lica koje bi odalo podatke koji su stekli status tajne.

78. Uviđaj i rekontrukcija

Uviđaj predstavlja sistem raznovrsnih kriminalističkih radnji, kojima se na osnovu odredbi ZKP-a, na mestu događaja opažaju, sve bitne okolnosti nastupelog događaja, te pronalaze i u skladu sa kriminalističko-tehničkim pravilima stručno obrađuju tragovi i predmeti krivičnog dela, uz misaonu rekonstrukciju krivičnog događaja, a u cilju prikupljanja i registrovanja, svih relevantnih informacija, radi razjašnjenja krivičnog dela i prikupljanja svih dostupnih dokaza. T misaona aktivnost se svodi na formulisanje određenih verzija o krivičnom delu i njegovim osnovnim elementima, poput načina izvršenja,

86

sredstva izvršenja, motiva, broja učesnika u događaju itd., a na osnovu čega se potom planira preduzimanje drugih krivičnoprocesnih i kriminalističkih radnji.

Rekonstrukcija je krivičnoprocesna (radnja dokazivanja), a istovremeno i kriminalistička radnja, koja se prema odredbama ZKP-a vrši radi proveravanja izvedenih dokaza ili utvrđivanja činjenica koje su od značaja za razjašnjenje stvari, a koja se svodi na svojevrsnu simulaciju ili imitaciju događaja, pri čemu se praktični način njenog sprovođenja odlikuje poštovanjem sledećih uslova:

1. prostorno-ambijentalnih uslova – rekonstrukcija se vrši na mestu događaja, čiji izgled treba da bude što približniji njegovom izgledu i stanju u vreme izvršenja krivičnog dela

2. vremensko-meteoroloških uslova – rekonstrukcija se po mogućnosti obavlja u isto doba dana i godine, pod sličnim atmosferskim i drugim vremenskim prilikama

3. ostalih taktičko-tehničkih uslova – u toku rekonstrukcije se upotrebljavaju ista sredstva izvršenja i drugi predmet, koji su bili na mestu događaja, ili su korišćeni u vreme izvršenja krivičnog dela.

Krivičnoprocesno regulisanje uviđaja i rekonstrukcije

Materijalni uslov za sprovođenje uviđaja se svodi na potrebu utvrđivanja ili razjašnjavanja kakve važne činjenice u postupku neposrednim opažanjem. Za sprovođenje uviđaja u kp je nadležan sud u svojim različitim funkcionalnim oblicima, što znači da je to u istrazi istražni sudija, sudija pojedinac u skraćenom postupku, sudija za maloletnike u postupku prema maloletnicima itd. S obzirom na činjenicu da uviđaj spada u tzv. hitne radnje, jer se preduzima što je moguće brže po saznanju za izvršeno krivično delo, odnosno određeni događaj koji je moguća posledica nekog krivičnog dela, najveći broj uviđaja se obavi u pretkrivičnom postupku, a uviđaj se relativno retko sprovodi u samom već pokrenutom postupku. I za uviđaj u pretkrivičnom postupku je nadležan sud, odnosno istražni sudija.

Za krivična dela za koja je propisana kazna zatvora do deset godina, organi unutrašnjih poslova mogu sami obaviti uviđaj, ako istražni sudija nije u mogućnosti da odmah iziđe na lice mesta. Uviđaj u pogledu ovih krivičnih dela po procesnom pravilu vrši istražni sudija, a samo po procesnom izuzetku, njega mogu sprovesti organi unutrašnjih poslova.

Nadležnost policije za vršenje uviđaja u pogledu k.d. za koja je propisana kazna zatvora do deset godina nije primarna, već je obrnuto ona supsidijarna i uslovljena, jer je i u pogledu tih krivičnih dela primarno nadležan istražni sudija, a tek ukoliko on nije u mogućnosti da odmah izađe na lice mesta, uviđaj će sprovesti organ unutrašnjih poslova, koji je samo suspidijarno nadležan.

Uviđaj može biti efikasan samo ako se veoma brzo obavi u odnosu na momenat prispeća prve informacije o potrebi da se on sprovede, jer bi u protivnom važni tragovi i predmeti k.d., odnosno dokazi uopšte, usled delatnosti ljudi, atmosferskih prilika i drugih okolnosti, mogli biti zauvek izgubljeni.

I kada organi unutrašnjih poslova započnu uviđaj u pogledu k.d. za koje propisana kazna zatvora teža do deset godina, istražni sudija koji stigne na lice mesta u toku uviđaja, može preduzeti njegovo dalje vršenje.

U pogledu krivičnih dela za koje je propisana kazna zatvora teža od deset godina, za vršenje uviđaja je isključivo nadležan sud, odnosno istražni sudija u pretkrivičnom postupku i njega ni po izuzetku ne mogu da sprovedu organi unutrašnjih poslova.

Sprovođenju uviđaja može prisustvovati širok krug lica: tužilac, oštećeni, okrivljeni i branilac. Na uviđaj ili rekontrukciju se može pozvati i veštak ako bi njegovo prisustvo bilo od koristi za davanje nalaza i mišeljenja.

Materijalni uslov za sprovođenje rekontrukcije se sastoji u potrebi da se radi proveravanja izvedenih dokaza ili utvrđivanja činjenica koje su od unačaja za razrešenje stvari, ponove radnje ili situacije u uslovima pod kojima se prema izvedenim dokazima događaj odigrao. Kada se ovaj uslov ispuni, organ koji vodi postupak određuje, odnosno može odrediti rekonstrukciju događaja.

Rekonstrukcija predstavlja jednu vrstu simulacije ili imitacije događaja koji se veštački ponavlja, što se svodi na njegovo odglumljivanje od strane nekih njegovih stvarnih ili samo mogućih aktera, kao i drugih lica, ali je zakonodavac iz razumljivih razloga, uveo određena neophodna ograničenja u takvom ponavljanju

87

događaja. Rekonstrukcija se ne sme obaviti na način kojim se vređa javni red i moral ili se dovodi u opasnost život ili zdravlje ljudi.

Ako postoje određeni kontradiktorni dokazi, odnosno međusobno suprostavljeni (nesaglasni) iskazi – ako su u iskazima pojedinih svedoka ili okrivljenih radnje ili situacije različito prikazane, rekonstrukcija će se, po pravilu, izvršiti sa svakim od njih. Rekonstrukcija se obavlja u različitim varijantama, shodno postojanju različitih verzija o događaju, a svrha tih ponavljanja je da se uoči koja je od tih verzija najrealnija.

Organ koji obavlja uviđaj ili rekonstrukciju može zatražiti pomoć stručnog lica kriminalističko-tehničke, saobraćajne ili druge struke, koje će, po potrebi, preduzeti i pronalaženje, obezbeđivanje ili opisivanje tragova, izvršiti potrebna merenja i snimanja, sačiniti skice ili prikupiti druge podatke.

Određene osobenosti, koje proizlaze iz karaktera uviđaja i rekonstrukcije, ima i zapisnik o njihovom vršenju. Ako su napravljene skice, crteži, planovi, fotografije, filmski snimci i sl., to će se navesti u zapisniku i priključiti zapisniku. Zapisnik o uviđaju koji je preduzet van glavnog pretresa služi kao dokaz i pročitaće se na glavnom pretresu radi utvrđivanja njihove sadržine, odnosno upoznavanja sa njom.

79. Veštačenje

Veštačenje predstavlja utvrđivanje činjenica koje su relevantne u krivičnom postupku, a nisu pravnog karaktera, kao i davanje nalaza i mišljenja od strane lica koje raspolaže potrebnim stručnim znanjem i veštinama, koje je načelno procesno nezainteresovano, a do čega dolazi na osnovu pismene naredbe suda, odnosno organa koji vodi postupak, kojom se konkretnom pravnom ili fizičkom licu poverava vođenje ekspertize i u kojoj se određuju pravac i obim veštačenja, u situaciji kada sud, odnosno organ koji vodi postupak, za utvrđivanje ili ocenu neke važne činjenice ne raspolaže potrebnim stručnim znanjem.

a) Materijalni i formalni uslovi za veštačenje

Materijalni uslov za veštačenje je sadržan u potrebi da za utvrđivanje ili ocenu neke važne činjenice treba pribaviti nalaz i mišljenje od lica koja raspolaže potrebnim stručnim znanjem. Veštačenje može biti upravljeno na određene predmete ili na određene subjekte, odnosno na određene situacije u totalitetu, koje mogu obuhvatiti više predmeta u nekom njihovom međuodnosu. Načelno se ne može napraviti spisak krivičnih dela, kod kojih, kada su ona predmet krivičnog postupka, obavezno treba vršiti veštačenje, ili u pogledu kojih se suprotno tome, po pravilu, ne javlja potreba za veštačenjima, jer se tu radi o faktičkom pitanju, podložnom proceni suda, odnosno organa koji vodi postupak.

Osim u svom pozitivnom obliku, materijalni uslov, postoji i u negativnom obliku, te se odnosi na pitanje koja lica ne mogu biti veštaci, odnosno u pogledu kojih lica postoje razlozi za njihovo izuzeće kao veštaka.

Postoje dve grupe razloga za izuzeće veštaka.1. U prvu grupu razloga spadaju svi oni zakonski razlozi koji se odnose na izuzeće sudije ili sudije porotnika, a koji se po analogiji odnose i na veštake:

1. istovremeno posedovanje svojstva drugog subjekta krivičnog postupka, tj. ako postoji aktuelni ili mogući sticaj procesnih funkcija2. određeni srodnički odnos sa drugim subjektima krivičnog postupka 3. određeni srodnički ili sa srodničkim izjednačen, odnosno blizak odnos sa drugim subjektima krivičnog postupka 4. učestvovanje veštaka u nekom prethodnom stadijumu krivičnog postupka

2. U drugu grupu razloga za izuzeće veštaka, odnosno razloga koji dovode do nemogućnosti da se određeno lice odredi kao veštak, svrstavaju se određeni ralozi:

1. razlozi koji se odnose na zakonsku analogiju u pogledu isključenja ili oslobođenja od svedočenja – ako se radi o licu koje ne može biti ispitano kao svedok ili licu koje je oslobođeno dužnosti svedočenja

2. svojstvo pasivnog subjekta – ako se radi o licu prema kome je krivično delo učinjeno3. određeni radnopravni odnos – ako se radi o licu koje je zaposleno kod oštećenog ili okrivljenog ili je,

zajedno sa njima ili nekim od njih, zaposleno kod drugog poslodavca4. relativni razlog - za veštaka se neće odrediti lice koje je ispitano kao svedok.

88

U odnosu na obdukciju i ekshumaciju leša postoji poseban razlog za izuzeće veštaka. Za veštaka se ne može odrediti lekar koji je lečio umrlog, a taj lekar se prilikom obdukcije leša, a radi davanja razjašnjenja o toku i okolnostima bolesti, može se ispitati kao svedok.

Formalni uslov za veštačenje se svodi na neophodnost postojanja određene odluke organa koji vodi postupak, koja se donosi u formi pismene naredbe, te poštovanja određenog prioritetnog redosleda prilikom određivanja subjekta koji će obaviti ekspertizu, pri čemu prednost imaju određena pravna lica, odnosno stalni sudski veštaci. Veštačenje se određuje pismenom naredbom organa koji vodi postupak, u kojoj se moraju navesti dva osnovna podatka:

1. u pogledu kojih činjenica se obavlja veštačenje (određivanje predmeta, odnosno objekta veštačenja) i

2. kome se poverava veštačenje (određivanje subjekta). Naredba se dostavlja i strankama. Subjekt veštačenja je primarno – određeno pravno lice, a samo supsidijarno – veštačenje može obaviti stručno fizičko lice, pri čemu prednost imaju stalni sudski veštaci. Veštačenje se poverava stručnoj ustanovi, ili se može obaviti u okviru državnog organa. Ustanova, odnosno organ određuje jednog ili više stručnjaka koji će izvršiti veštačenje.Kad veštaka određuje organ koji vodi postupak, taj organ će, po pravilu, odrediti jednog veštaka, a ako je veštačenje složeno - dva ili više veštaka.Ako za određenu vrstu veštačenja postoje kod suda stalno određeni veštaci, drugi veštaci se mogu odrediti samo ako postoji opasnost od odlaganja, ili ako su stalni veštaci sprečeni, ili ako to zahtevaju druge okolnosti.

b) Prava i dužnosti veštaka

Veštak ima sledeće dužnosti u krivičnom postupku:1. dužnost odazivanja pozivu2. dužnost brižljivog razmatranja predmeta veštačenja3. dužnost davanja nalaza i mišljenja u roku određenom u naredbi4. dužnost polaganja zakletve u krivičnom postupku5. dužnost tačnog navošenja svega što je zapazio6. dužnost nepristrasnog iznošenja mišljenja u skladu sa pravilima nauke i veštine.

U slučaju da veštak krši neke svoje procesne obaveze on može biti kao fizičko lice kažnjen novčanom kaznom od 100.000 dinara, a stručna ustanova do 500.000 dinara. Mogućnost takvog sankcionisanja postoji:

1. ako veštak koji je uredno pozvan ne dođe, a izostanak ne opravda, 2. ako odbije da veštači, ili3. ako ne da nalaz i mišljenje u roku utvrđenom u naredbi.

U slučaju neopravdanog izostanka, veštak može i prinudno da se dovede. Novčana kazna se izriče rešenjem, protiv koje je dopuštena žalba o kojoj odlučuje vanraspravno veće.

Veštak ima dve vrste prava:1. prava koja se odnose na mogućnost da on savesno obavi svoju dužnost, gde spadaju:

a) pravo upoznavanja sa predmetom veštačenjab) pravo razmatranja spisa krivičnog predmeta, koje je uslovljeno odobrenjem organa koji vodi

postupakc) pravo da dobije potrebna razjašnjenja u vezi sa veštačenjemd) pravo na određenu dokaznu inicijativu, koje ima samo ukoliko prisustvuje uviđaju,

rekonstrukciji ili drugoj radnji dokazivanja2. prava koja se odnose na finansijski aspekt obavljenog veštačenja – veštak ima pravo na naknadu

troškova nastalih veštačenjem, kao i pravo na nagradu za obavljenu ekspertizu.

c) Postupak veštačenja

89

Određene radnje u vezi sa veštačenjem se odvijaju pre samog početka veštačenja. Pre početka veštačenja, veštak će se pozvati da predmet veštačenja brižljivo razmotri, da tačno navede sve što zapazi i nađe i da svoje mišljenje iznese nepristrasno i u skladu sa pravilima nauke ili veštine. On će se posebno upozoriti da davanje lažnog iskaza predstavlja krivično delo. Od veštaka će se zahtevati da pre veštačenja položi zakletvu. Stalno postavljani zakleti veštak biće pre veštačenja samo opomenut na već položenu zakletvu.

Pre glavnog pretresa veštak može položiti zakletvu samo pred sudom, ako postoji bojazan da zbog bolesti ili drugih razloga neće moći da dođe na glavni pretres. Razlog zbog koga je tada položena zakletva navešće se u zapisniku. Ako se veštačenje poverava pravnom licu, organ koji vodi postupak upozoriće da u davanju nalaza i mišljenja ne može učestvovati lice koje shodno zakonskim pravilima ne može vršiti veštačenje, odnosno koje je izuzeto od mogućnosti da obavlja funkciju veštaka, kao i na posledice davanja lažnog nalaza i mišljenja.

Pravac i obim veštačenja utvrđuje organ koji vodi postupak, koji veštačenjem formalno rukovodi. Veštak pregleda predmete veštačenja u prisustvu organa koji vodi postupak i zapisničara, osim u sledećim alternativno propisanim slučajevima:

1. ako su za veštačenje potrebna dugotrajna ispitivanja ili 2. ako se ispitivanja obavljaju u ustanovama, odnosno u državnom organu ili 3. ako to traže obziri morala.

Organ pred kojim se vodi postupak može tražiti od pravnog lica koje je obavilo veštačenje, objašnjenje u pogledu datog nalaza i mišljenja. Ako je za svrhe veštačenja potrebno da se analizira neka materija, veštaku će se, ako je to moguće, staviti na raspolaganje samo deo te materije, a ostatak će se u potrebnoj količini obezbediti za slučaj naknadnih analiza.

Nalaz i mišljenje veštaka unosi se odmah u zapisnik. Veštaku se može odobriti da naknadno podnese pisani nalaz i mišljenje, u roku koji mu odredi organ pred kojim se vodi postupak. U zapisniku o veštačenju ili u pisanom nalazu i mišljenju naznačiće se ko je izvršio veštačenje, kao i zanimanje, stručna sprema i specijalnost veštaka.

d) Dokazna ocena nalaza i mišljenja veštaka

Organ pred kojim se vodi postupak, nalaz i mišljenje veštaka ceni na temelju načela slobodne ocene dokaza i saglasno svom slobodnom uverenju. U praksi su sudovi ponekad skloni da sasvim nekritički prihvataju stavove veštaka, odnosno njegov nalaz i mišljenje. Takva praksa pravda se načelnim poverenjem u stručne i naučne metode koje se koriste prilikom veštačenja, kao i činjenicom da je u pitanju vanpravno pitanje u odnosu na koje sud ne poseduje specifična znanja. Bez obzira nato, sud ipak nije prepušten ’slepoj veri’ u taj nalaz i mišljenje, jer ako poseduje bar određen minimum specifičnih vanpravnih znanja, što bi trebalo da bude deo standardnog obrazovanja službenih aktera krivičnog postupka i sam može da bar u određenoj meri kritički analizira dokaz pribavljen veštačenjem.

U Zakoniku postoje određeni procesni mehanizmi za dovođenje u pitanje nalaza i mišljenja veštaka i njegovo svojevrsno dodatno proveravanje. Uslov je da sud uoči da u nalazu i mišljenju veštaka postoje određene anomalije, a zavisno od procene njihove otklonjivosti ili neotklonjivosti, postoje tri vida njihovog saniranja:

1. ponovljeno ispitivanje veštaka2. novo veštačenje i3. pribavljanje mišljenja drugih veštaka.

Ako se podaci veštaka o njihovom nalazu bitno razilaze ili ako je njihov nalaz nejasan, nepotpun ili u protivrečnosti sam sa sobom ili sa izviđenim okolnostima, a ti se nedostaci ne mogu otkloniti ponovnim ispitivanjem veštaka, obnoviće se veštačenje sa drugim veštacima.

e) 80. Posebne vrste veštačenja u Zakoniku o krivičnom postupku

90

U Zakoniku o krivičnom postupku neka veštačenja se posebno regulišu, a to su:1. pregled i obdukcija leša2. veštačenje telesnih povreda3. veštačenje duševnog zdravlja okrivljenog4. telesni pregled okrivljenog5. veštačenje poslovnih knjiga.

Pregled i obdukcija leša preduzeće se uvek kad u odnosu na neki smrtni slučaj postoji i dodatni materijalni uslov, koji se svodi na postojanje sumnje ili očiglednosti da je smrt prouzrokovana krivičnim delom ili je u vezi sa izvršenjem krivičnog dela. Ako je leš već zakopan, odrediće se ekshumacija u cilju njegovog pregleda i obdukcije.

Obdukcija predstavlja poseban sudsko-medicinski pregled leša, uz otvaranje telesnih šupljina i svestrano sistematsko prikupljanje svih relevantnih informacija o lešu, poput njegove veličine, opšteg izgleda, povreda, stanja organa itd., da bi se na temelju toga doneli neophodni ekspertski zaključci. Obdukcija se vrši kada se ne radi o lešu koji je već sahranjen, a ekshumacija predstavlja iskopavanje leša koji je već prethodno sahranjen, radi njegovog pregleda i obdukcije.

U svom mišljenju veštaci će se posebno odrediti u odnosu na kauzalni lanac, tako što će naročito navesti koji je neposredni uzrok smrti, šta je taj uzrok izazvalo, te utvrditi vreme smrti, tj. navesti kada je smrt nastupila. Ako je na lešu pronađena kakva povreda, utvrdiće se da li je tu povredu naneo ko drugi, i ako jeste, onda se utvrđuju sledeće činjenice:

1. sredstvo izvršenja – čime je prouzrokovana,2. modalitet izvršenja - na koji način, 3. vreme izvršenja - koliko vremena pre nego što je smrt nastupila 4. uzročno-posledični odnos - da li je ona prouzrokovala smrt.

Ako je na lešu nađeno više povreda, utvrdiće se da li je svaka povreda naneta istim sredstvom i koja je povreda prouzrokovala smrt, a ako je više povreda smrtonosnih, koja je od njih ili koje su svojim skupnim delovanjem bila uzrok smrti. Naročito će se utvrditi da li je smrt prouzrokovana samom vrstom i opštom prirodom povrede ili zbog ličnog svojstva, ili naročitog stanja organizma povređenog, ili zbog slučajnih okolnosti ili okolnosti pod kojima je povreda naneta. Pored toga, utvrdiće se da li bi blagovremeno pružena pomoć mogla otkloniti smrt.Veštak je dužan da obrati pažnju na nađeni biološki materijal (krv, pljuvačka, sperma, urin i dr.) i da ga opiše i sačuva za biološko veštačenje ako ono bude određeno.

U podvrste obdukcije, odnosno ekshumacije leša spadaju:a. pregled i obdukcija začetkab. pregled i obdukcija novorođenčetac. toksikološka post mortem veštačenja.

Pri pregledu i obdukciji začetka, treba posebno utvrditi njegovu starost, sposobnost za vanmaterični život i uzrok izumiranja.Pri pregledu i obdukciji leša novorođenčeta, utvrdiće se posebno da li je rođeno živo ili mrtvo, da li je bilo sposobno za život, koliko je dugo živelo, kao i vreme i uzrok smrti.Ako postoji sumnja da je smrt nastupila trovanjem, uputiće se sumnjive materije koje su nađene u lešu ili na drugom mestu na veštačenje ustanovi koja vrši toksikološka ispitivanja.Pri pregledu sumnjivih materija, veštak će posebno utvrditi vrstu, količinu i dejstvo nađenog otrova, a ako se radi o pregledu materija uzetih iz leša, po mogućnosti i količinu upotrebljenog otrova.

Veštačenje telesnih povreda se po pravilu vrši neposredno – pregledom povređenog, a po izuzetku, kada nije moguće obaviti pregled, ono se vrši posredno – na osnovu medicinske dokumentacije ili drugih podataka u spisima. Pošto tačno opiše povrede, veštak će dati mišljenje, naročito o vrsti i težini svake pojedine povrede i njihovom ukupnom dejstvu, s obzirom na redovne okolnosti, tj. okolnosti slučaja. Veštak je dužan da objasni kakvo dejstvo te povrede obično proizvode, a kakvo su u konkretnom slučaju proizvele

91

(posledični aspekt), da utvrdi čime su povrede nanete (instrumentalni aspekt) i na koji način (modalni aspekt).

Materijalni uslov za veštačenje duhovnog zdravlja okrivljenog koje se svodi na psihijatrijski pregled, je postojanje sumnje da je isključena ili smanjena uračunljivost okrivljenog usled postojanja nekog od alternativno utvrđenih etioloških osnova:

1. duševne bolesti2. zaostalog duševnog razvoja ili3. druge duševne poremećenosti.

Ako je prema mišljenju veštaka potrebno duže posmatranje, okrivljeni će se poslati na posmatranje u odgovarajuću zdravstvenu ustanovu. Rešenje o tome donosi istražni sudija, sudija pojedinac ili veće. S obzirom da se ovde radi o obliku lišenja slobode, ono je vremenski ograničeno sa dva roka – primarnim koji iznosi dva meseca i sekundarnim, koji se svodi na odgovarajući maksimalni rok takvog lišenja slobode u zdravstvenoj ustanovi. Posmatranje se može produžiti preko dva meseca samo na obrazloženi predlog upravnika zdravstvene ustanove, po prethodno pribavljenom mišljenju veštaka, ali ne može ni u kom slučaju trajati duže od šest meseci.

Ako veštaci ustanove da je duševno stanje okrivljenog poremećeno, odrediće prirodu, vrstu, stepen i trajnost poremećenosti i dati svoje mišljenje o tome kakav je uticaj takvo duševno stanje imalo i kakav još ima na shvatanje i postupke okrivljenog, kao i da li je i u kojoj meri poremećaj duševnog stanja postojao u vreme izvršenja krivičnog dela.

Ako se u zdravstvenu ustanovu upućuje okrivljeni koji se nalazi u pritvoru, istražni sudija, sudija pojedinac ili predsednik veća će obavestiti tu ustanovu o razlozima zbog kojih je određen pritvor, da bi se preduzele mere potrebne za obezbeđenje svrhe pritvora.

Vreme provedeno u zdravstvenoj ustanovi uračunaće se okrivljenom u pritvor, odnosno u kaznu ako bude izrečena.

Telesni pregled je radnja koja u određenoj meri predstavlja delikatnu aktivnost u odnosu na ustavnopravno garantovanu nepovredivost telesnog integriteta, zakonodavac je posebno regulisao pitanje (ne)pristanka na takvu radnju, pri čemu se razlikuju dve kategorije lica:

1. osumnjičeni ili okrivljeni, u pogledu kojih se telesni pregled može preduzeti i bez njegovog pristanka, ako je potrebno da se utvrde činjenice važne za krivični postupak

2. druga lica, koja se i bez može njihovog pristankamogu telesno pregledati, ukoliko se mora utvrditi da li se na njihovom telu nalazi određen trag ili posledica krivičnog dela.

Uzimanje uzorka krvi i preduzimanju drugih medicinskih radnji koje su po pravilu medicinske nauke neophodne radi analize i utvrđivanja drugih činjenica važnih za krivični postupak, može se pristupiti i bez pristanka lica koje se pregleda, izuzev ako bi zbog toga nastupila kakva šteta po njegovo zdravlje. Uzimanje uzorka krvi i druge medicinske radnje će se preduzeti samo po naredbi nadležnog suda, osim ako je u pitanju pretkrivični postupak u pogledu k.d. za koje je propisana kazna zatvora do deset godina, kada takvo veštačenje može odrediti i organ unutrašnjih poslova, pod uslovom da istražni sudija nije u mogućnosti da odmah izađe na lice mesta.

92

81. Pretresanje stana i lica

Pretresanje stana i drugih prostorija predstavlja sistematsko pretraživanje određenih zatvorenih prostora, ili otvorenih površina koje su u funkcionalnoj vezi sa njima, radi hvatanja učinioca ili pribavljanja dokaza o krivičnom delu i učiniocu, dok je pretresanje lica plansko pretraživanje određene osobe, u cilju pronalaženja tragova i predmeta krivičnog dela, koji se nalaze u odeći tog lica, odnosno koje on ima kod sebe ili pri sebi.

Za pretresanje stana, prostorija i lica, neophodno je ispunjenje određenih materijalnih i formalnih uslova, s tim što formalni uslov mora biti ispunjen po pravilu, dok po izuzetku on može i da izostane.

Pretresanje je s obzirom na predmet, moguće podeliti na dve vrste:1. pretresanje stana i drugih prostorija2. pretresanje lica.

Moguće je da se kombinovano vrši kako pretresanje stana, tako i pretresanje lica. S obzirom na ispunjenost formalnog uslova za obavljenje pretresanja, ili sprovođenje pretresanja bez njegovog postojanja, moguće je da se pretresanje podeli na:

1. pretresanje sa naredbom i 2. pretresanje bez naredbe.

a) Materijalni uslov za pretresanje stana, prostorija i lica

Materijalni uslov se, s obzirom na prirodu predmeta koji se pretresa, odnosno na kome se pretresanje vrši, u izvesnoj meri razlikuje i deli na:

1. materijalni uslov za pretresanje stana i drugih prostorija2. materijalni uslov za pretresanje lica.

Materijalni uslov za pretresanje stana i ostalih prostorija okrivljenog ili drugih lica, se svodi na procenu nadležnog organa, da je verovatno da će se zahvaljujući pretresanju ostvariti jedan ili oba od alternativno propisanih ciljeva:

1. da će okrivljeni biti uhvaćen ili2. da će se pronaći tragovi krivičnog dela ili predmeti važni za krivični postupak.

Pretresanje advokatske kancelarije može se preduzeti samo u pogledu određenog predmeta, spisa ili isprave.Materijalni uslov za pretresanje lica se svodi na postojanje verovatnoće da će se pretresanjem pronaći tragovi i predmeti važni za krivični postupak, što se svodi na procenu nadležnog organa.

b) Formalni uslov za pretresanje

Formalni uslov za pretresanje se sastoji u neophodnosti postojanja odgovarajuće sudske odluke, pri čemu zakonodavac utvrđuje dva osnovna aspekta:

1. nadležnost za donošenje odluke – nju donosi sud2. formu i vrstu sudske odluke – u pitanju je pismena i obrazložena naredba.

Ova naredba je pravosnažna i izvršna već momentom njenog donošenja. Protiv nje se ne može izjaviti žalba.

c) Pretresanje bez naredbe kao procesni izuzetak

93

Formalni uslov za pretresanje nije uvek neophodan. Pretresanje bez sudkse naredbe je moguće, kako u odnosu na stan i druge prostorije, tako i u pogledu pretresanja lica.

Ovlašćena službena lica organa unutrašnjih poslova mogu i bez naredbe suda ući u stan ili druge prostorije i izuzetno sprovesti pretresanje, ako postoji neki od sledećih alternativno propisanih razloga:

1. ako držalac stana to traži2. ukoliko neko zove u pomoć3. radi izvršenja odluke suda o pritvaranju ili dovođenju okrivljenog4. u cilju neposrednog lišenja slobode učinioca krivičnog dela ili 5. otklanjanja neposredne i ozbiljne opasnosti za ljude ili imovinu .

Razlozi za pretresanje bez prisustva svedoka moraju se naznačiti u zapisniku. Držalac stana, pod uslovom da je prisutan, ima pravo da protiv pretresanja bez naredbe izjavi prigovor, a ovlašćeno službeno lice organa unutrašnjih poslova je dužno da ga obavesti o tom njegovom pravu, te da njegov prigovor unese u potvrdu o ulasku u stan, odnosno u zapisnik o pretresanju stana.

Ovlašćena službena lica organa unutrašnjih poslova mogu bez naredbe o pretresanju i bez prisustva svedoka, pretresti određeno lice, pod osnovnim uslovom da se to lice privodi ili po nekom zakonskom osnovu lišava slobode, a da uz to, odnosno, uz ispunjenost tog osnovnog uslova, kumulativno postoji još i neki od alternativno propisanih razloga:

1. preventivni razlog u odnosu na lice – postojanje sumnje da to lice poseduje oružje ili oruđe za napad2. preventivni dokaz u odnosu na moguće materijalne dokaze – postojanje sumnje da će lice odbaciti,

sakriti ili uništiti predmete koje od njega treba oduzeti kao dokaz u krivičnom postupku.Kada ovlašćena službena lica organa unutrašnjih poslova sprovode pretresanje bez naredbe o pretresanju, dužna su da o tome odmah podnesu izveštaj istražnom sudiji, a ako se postupak još ne vodi – nadležnom javnom tužiocu.

d) Postupak pretresanja

Zakonikom su predviđena određena pravila koja se moraju ispoštovati prilikom sprovođenja postupka. Osnovna svrha tih pravila je omogućavanje humanog i dostojanstvenog postupka pretresanja, stvaranja uslova da se pretresanjem ostvari njegova dokazna svrha, eliminisanje mogućih zloupotreba, te davanje mogućnosti licu kod koga se pretresa, odnosno koje se pretresa, da koristi određene zakonske mogućnosti zaštite svojih prava.

e) Pravila koja se jedinstveno odnose na pretresanje stana i pretresanje lica

Ova pravila odnose se na nekoliko aspekata:1. sprovođenje nekih prethodnih radnji pre samog pretresanja2. omogućavanje određene pravne zaštite licu kod koga se pretresa, tj. koje se pretresa3. utvrđivanje mogućeg vremena pretresanja4. ustanovljavanje posebne vrste svedoka u odnosu na ovu radnju5. ustanovljavanje opšteg načina pretresanja6. utvrđivanje načina i forme registrovanja sprovedene radnje.

Pre neophodne realizacije pretresanja, moraju se po pravilu, sprovesti određene prethodne radnje, koje se odnose na:

a. predaju naredbe o pretresanju pre početka pretresanja, licu kod koga će se ili na kome će se pretresanje izvršiti

b. pozivanje lica na koje se odnosi naredba o pretresanju, da dobrovoljno izda lice, odnosno predmete koji se traže.

Lice kod koga se pretresa će se poučiti da ima pravo da uzme advokata, odnosno branioca koji može prisustvovati pretresu. Ako lice na koje se odnosi naredba o pretresu zahteva prisustvo advokata, odnosno branioca, početak pretresa će se odložiti do njegovog dolaska, a najduže za tri sata.

94

Pretresanju se može pristupiti i bez prethodne predaje naredbe, kao i bez prethodnog poziva za predaju lica ili stvari, i pouke o pravu na branioca, odnosno advokata, ako se pretpostavlja oružani otpor, ili druga vrsta nasilja, ili ako se očigledno priprema ili je otpočelo uništavanje tragova krivičnog dela ili predmeta važnih za krivični postupak.

Pretresanju stana ili lica prisustvuju dva punoletna građanina kao svedoci. Svedoci pretresanja ne poseduju nikakva posebna znanja, već ih stiču u budućnosti u odnosu na vreme započinjanja pretresanja, pri tom se njihova saznanja, odnosno opažanja, isključivo odnose na način vršenja pretresanja. Svedoci će se pre početka pretresanja upozoriti da paze na tok pretresanja, kao i da imaju pravo da pre potpisivanja zapisnika o pretresanju stave svoje prigovore ako smatraju da sadržina zapisnika nije tačna.

Ovlašćena službena lica organa unutrašnjih poslova mogu bez naredbe o pretresanju i bez prisustva svedoka sprovesti pretresanje lica prilikom izvršenja rešenja o privođenju ili prilikom lišenja slobode, ako postoji sumnja da to lice poseduje oružje ili oruđe za napad, ili ako postoji sumnja da će odbaciti, sakriti ili uništiti predmete koje treba od njega oduzeti kao dokaz u krivičnom postupku.

Kad ovlašćena službena lica organa unutrašnjih poslova sprovode pretresanje bez naredbe o pretresanju, dužna su da o tome odmah podnesu izveštaj istražnom sudiji, a ako se postupak još ne vodi - nadležnom javnom tužiocu.

Pretresanje se po pravilu vrši danju. Ratio legis tako određenog vremena pretresanja je, pre svega, sadržan u potrebi da se eliminiše moguće korišćenje takve radnje, koja je nužno skopčana sa određenim ograničenjem nekih ustavnopravno garantovanih ljudskih prava, ne pretvori u nedozvoljeni vid pritiska na određena lica.Pretresanje se može vršiti i noću, kada je određeno sudskom naredbom, kao i ako je danju započeto pa nije dovršeno i ako postoje zakonski razlozi za pretresanje bez naredbe.

Opšta pravila za sprovođenje pretresanja:

- Pretresanje stana i lica treba sprovesti obazrivo, uz poštovanje dostojanstva ličnosti i prava na intimnost, i bez nepotrebnog remećenja kućnog reda.- O svakom pretresanju stana ili lica sastaviće se zapisnik, koji potpisuju lice kod koga se ili na kome se sprovodi pretresanje i lica čije je prisustvo obavezno.- Prilikom pretresanja, oduzeće se privremeno samo oni predmeti i isprave koji su u vezi sa svrhom pretresanja. U zapisnik će se uneti i tačno naznačiti predmeti i isprave koji se oduzimaju, a to će se uneti i u potvrdu koja će se odmah izdati licu kome su predmeti, odnosno isprave oduzete.- Ako se prilikom pretresanja stana ili lica nađu predmeti koji nemaju veze sa krivičnim delom zbog koga je pretresanje naređeno, ali koji ukazuju na drugo krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti, oni će se opisati u zapisniku i privremeno oduzeti, a o oduzimanju će se odmah izdati potvrda. O tome će se odmah obavestiti javni tužilac radi pokretanja krivičnog postupka.- Ovi predmeti će se odmah vratiti ako javni tužilac nađe da nema osnova za pokretanje krivičnog postupka, a ne postoji neki drugi zakonski osnov po kome bi se ti predmeti imali oduzeti.

f) Posebna pravila o pretresanju stana i drugih prostorija

Posebna pravila o pretresanju stana i drugih prostorija odnose se na:1. prisustvovanje držaoca stana, ili drugog s njim povezanog lica2. način otvaranja zaključanih predmeta3. pozivanje i prisustvo određenih lica, kada se vrši pretresanje nekih prostorija.

95

Držalac stana i drugih prostorija pozvaće se da prisustvuje pretresanju, a ako je on odsutan, pozvaće se njegov zastupnik ili neko od odraslih ukućana ili suseda.Zaključane prostorije, nameštaj ili druge stvari otvoriće se silom samo ako njihov držalac nije prisutan ili neće dobrovoljno da ih otvori. Prilikom otvaranja izbegavaće se nepotrebno oštećenje.

Kada se pretresaju prostorije državnih organa, preduzeća ili drugih pravnih lica, pozvaće se njihov starešina da prisustvuje pretresanju.

Kada se pretresa advokatska kancelarija, prema stavu 2 ovog člana ili u odsustvu advokata kome ona pripada, pozvaće se predstavnik nadležne advokatske komore, a ako to nije moguće, drugi advokat, član iste advokatske komore.

Pretresanje i pregledi u vojnoj zgradi sprovešće se po odobrenju nadležnog vojnog starešine.

g) Posebna pravila o pretresanju lica

Posebno pravilo o pretresanju lica: lice koje sprovodi pretresanje i prisutni svedoci mogu biti samo lica istog pola, kao i lice koje se pretresa.

h) Nadležnost za pretresanje stana i lica

Pretresanje stana i lica je, onda kada se ono vrši uz ispunjenje formalnog uslova, tj. postojanje naredbe o pretresanju, primarno sudska radnja, ali s obzirom na karakter pretresanja, u praksi se ona često poverava organima unutrašnjih poslova, tj. policiji.

82. Privremeno oduzimanje predmeta

Privremeno oduzimanje predmeta je radnja dokazivanja usko povezana sa pretresanjem stana i lica, jer cilj pretresanja u najvećem broju slučajeva i jeste da se pronađu i oduzmu određeni predmeti. Privremeno oduzimanje predmeta se sadržinski svodi na prekidanje u određenom vremenskom periodu državine koju je u odnosu na određene predmete imalo konkretno lice, ali je trajanje takvog prekida aprehenzije, vezano za procesnu sudbinu određenog krivičnog predmeta u vezi kojeg je došlo do sprovođenja te radnje dokazivanja.

a) Materijalni i formalni uslovi za privremeno oduzimanje predmeta

Materijalni uslov za privremeno oduzimanje predmeta je utvrđen alternativno i odnosi se na: 1. predmete koji se po krivičnom zakonu imaju oduzeti2. predmete kojim mogu poslužiti kao dokaz o krivičnom postupku.

Prema pravilima Krivičnog zakona oduzimaju se sledeći predmeti:- aktuelno sredstvo izvršenje - predmeti koji su upotrebljeni za izvršenje krivičnog dela- planirano sredstvo izvršenja - predmeti koji su bili namenjeni za izvršenje krivičnog dela- produkti krivičnog dela - predmeti koji su nastali izvršenjem krivičnog dela mogu se oduzeti.-

Može se govoriti o dve grupe predmeta:1. predmeti koji su bili upotrebljeni ili namenjeni za izvršenje krivičnog dela2. predmeti koji su nastali izvršenjem krivičnog dela.

Formalni uslov za privremeno oduzimanje predmeta jeste postojanje zahteva suda. To znači da sud treba da zahteva predaju određenog predmeta u pogledu kojeg je za njegovo privremno oduzimanje ispunjen potreban materijalni uslov.

b) Postupak privremenog oduzimanja predmeta

96

Ko drži predmete koji se po krivičnom zakonu imaju oduzeti ili koji mogu poslužiti kao dokaz u krivičnom postupku, dužan je da ih preda na zahtev suda. Lice koje odbije da preda predmete može se kazniti novčanom kaznom do 100.000 dinara, a ako i posle toga odbije da preda predmete može se još jednom kazniti istom kaznom. Na isti način postupiće se prema službenom ili odgovornom licu u državnom organu, preduzeću ili drugom pravnom licu.

Novčana kazna se izriče rešenjem protiv kojeg se može izjaviti žalba, o kojoj odlučuje vanraspravno veće.

Predmete koji se po krivičnom zakonu imaju oduzeti ili koji mogu poslužiti kao dokaz u krivičnom postupku, mogu oduzeti i ovlašćena službena lica organa unutrašnjih poslova:

1. kada izvršavaju nalog suda i2. po sopstvenoj inicijativi, što je moguće u dve situacije:- ako dođu u kontakt sa takvim predmetima prilikom vršenja svojih aktivnosti u pretkrivičnom

postupku, a pre svega, kada izvršavaju potreban pregled prevoznih sredstava, putnika i prtljaga, ili kada u prisustvu odgovornog lica pregledaju određene objekte i protorije pravnih lica

- organi unutrašnjih polsova mogu i pre pokretanja istrage privremeno oduzeti predmet u pogledu kojih je ispunjen potreban materijalni uslov za takvu radnju dokazivanja, ali uz dodatni uslov da postoji opasnost od odlaganja, što predstavlja faktičko pitanje.

Prilikom oduzimanja predmeta, naznačiće se gde su pronađeni i opisaće se, a po potrebi će se i na drugi način obezbediti utvrđivanje njihove istovetnosti. Za oduzete predmete izdaće se potvrda.

c) Privremeno oduzimanje spisa i drugih isprava

Državni organi mogu uskratiti pokazivanje ili izdavanje svojih spisa i drugih isprava ako smatraju da bi objavljivanje njihove sadržine bilo od štete za opšte interese. Ako je uskraćeno pokazivanje ili davanje spisa i drugih isprava, konačnu odluku donosi vanraspravno veće.

Predviđena je i mogućnost zaštite poslovne tajne. Preduzeća ili druga pravna lica mogu zahtevati da se ne objave podaci koji se odnose na njihovo poslovanje. O tom zahtevu odlučuje vanraspravno veće.

Privremeno oduzeti spisi, koji mogu da posluže kao dokaz, biće popisani. Ako to nije mogućno, spisi će se staviti u omot i zapečatiti. Vlasnik spisa može na omot staviti i svoj pečat.

Lice od koga su spisi oduzeti pozvaće se da prisustvuje otvaranju omota. Ako se ono ne odazove pozivu ili je odsutno, omot će se otvoriti, a spisi pregledati i popisati u njegovom odsustvu.

Pri pregledanju spisa mora se voditi računa da njihov sadržaj ne saznaju neovlašćena lica.

d) Privremeno oduzimanje sredstava korespodencije

Istražni sudija, sam ili na predlog javnog tužioca, može narediti da poštanska, telegrafska i druga preduzeća, društva i lica registrovana za prenos informacija zadrže i njemu, uz potvrdu prijema, predaju pisma, telegrame i druge pošiljke, ukoliko su kumulativno ispunjena dva uslova:

1. ako su u pitanju su pošiljke koje su upućene okrivljenom ili koje on šalje2. ako postoje okolnosti zbog kojih se sa osnovom može očekivati da će ove pošiljke poslužiti kao

dokaz u postupku.

e) Vraćanje privremeno oduzetih predmeta

Predmeti koji su u toku krivičnog postupka privremeno oduzeti, vratiće se vlasniku, odnosno držaocu, ukoliko su kumulativno ispunjena dva uslova:

1. formalni uslov - ako je postupak obustavljen, 2. materijalni uslov – ako ne postoje razlozi za izricanje mere bezbednosti oduzimanja predmeta,

odnosno ukoliko nisu ispunjeni zakonski uslovi za procesnu, ali i faktičku transformaciju privremenog u

97

trajno oduzimanje predmeta. Predmeti će se vratiti vlasniku, odnosno držaocu i pre okončanja krivičnog postupka ako prestanu razlozi za njihovo oduzimanje.

83. Radnja dokazivanja kojom se ostvaruje uvid u posebnu vrstu materijalnog dokaza

U pitanju je potpuno nova dokazna radnja – uvid u video i zvučne snimke koja je u naše zakonodavtvo uvedena poslednjim novelama ZKP-a. Propisuje se poseban način dokazivanja upotrebom fotografije, zvučnog i zvučnog i video snimka. Takvi materijali mogu pod određenim uslovima poslužiti kao dokaz u krivičnom postupku. Svrha ovih odredbi je da se stvori normativna mogućnost za korišćenje određenih dokaznih materijala. Savremeni krivični postupak se u nizu situacija ne može ni zamisliti bez korišćenja i takvih dokaza, a radi otklanjanja mogućih dilema u praksi i da bi se time postigao potreban nivo pravne sigurnosti, uvedena je ova nova dokazna radnja, pri čemu se vodilo računa, ne samo o dokaznim potrebama nadležnih organa krivičnog postupka, već i o optimalnoj zaštiti građana od mogućih zloupotreba u praksi.

U članu 132a utvrđena su pravila potpuno nove dokazne radnje, koja je u Zakonik uvedena iz nekoliko osnovnih razloga:

a. praksa se kolebala oko mogućnosti korišćenja kao dokaza fotografija, a posebno zvučnih i video snimaka, onda kada oni nisu nastali kao rezultat sprovođenja audio-video nadzora

b. savremeni život obiluje mogućnostima pravljenja fotografija, te zvučnih i video snimaka, koji često nastaju i sasvim rutinski, a sve je više situacija kada se postavlja pitanje njihovog dokaznog značaja u krivičnom postupku

c. iako bi se pitanje dokazne ocene i dokaznog značaja, te dokazne validnosti ovakvih dokaza, tj. fotografija, zvučnih i audio snimaka, moglo rešavati time što bi se oni smatrali ispravama, tj. specifičnim materijalmnim dokazima.

Da bi se određena fotografija, odnosno zvučni i video snimak, koji se ne odnosi na regitrovanje određene dokazne radnje, mogli koristiti kao dokaz, potrebno je ispunjenje sledećih kumulativnih uslova:

1. ako je utvrđena autentičnost tih materijalnih dokaza, kao posebnih oblika nosilaca zvučnih ili video informacija

2. ako je isključena mogućnost fotomontaže ili videomontaže i drugih oblika falsifikovanja fotografija i snimaka i

3. ako su fotografija, odnosno snimak napravljeni uz prećutnu ili izričitu saglasnost osumnjičenog, odnosno okrivljenog, kada se on ili njegov glas, nalaze na fotografiji, odnosno snimku.

Autentičnost fotografije ili snimka nekad može biti sasvim očigledna, a nekada je potrebno obaviti i posebna veštačenja u cilju utvrđivanja njihove autentičnosti, što predstavlja faktičko pitanje. Po pravilu, fotomontažu ili videomontažu, osim kada se radi o ekstremno grubim montažama, koje se već na prvi pogled mogu kao takve okarakterisati, treba utvrđivati veštačenjem od strane stručnjaka za foto, odnosno zvučnu video tehniku.

Prećutna saglasnost okrivljenog, odnosno osumnjičenog za pravljenje fotografije ili snimka, postoji uvek kada se on nije izričito protivio fotografisanju, odnosno snimanju, što takođe predstavlja faktičko pitanje.

Posebno su značajne fotografije, audio i video snimci nastali kao vid određenih opštih bezbednosnih mera, na mestima koja se po pravilu, moraju posebno obezbeđivati radi zaštite ljudi i imovine, a naročito zbog opasnosti od terorističkih napada. Takve fotografije ili snimci uvek mogu poslužiti kao dokaz, jer je to s jedne strane, opravdano potrebom zaštite takvih objekata, dok s druge strane, svaki prosečan čovek ima svest da se takvi objekti, ali to važi i za određene otvorene površine, snimaju ili se mogu snimati, pa tu nema govora o povredi prava na privatnost.

Ako se radi o opštim bezbednosnim merama koje obuhvataju pravljenje fotografija, zvučnih, odnosno zvučnih i video snimaka koji se odnose na stanove i druge prostorije, odnosno dvorišne i slične prostore, fotografije i snimci mogu biti dokaz, što je opravdano potrebom zaštite lične imovine i bezbednosti. Važno je da se radi o opštim bezbednosnim merama, što zahteva da je uređaj za snimanje, bez

98

obzira da li je on vidljiv ili skriven, montiran kao određena preventivna mera i unapred, bez obzira koliko vremena, pre nego što je snimljeno određeno krivično delo ili druga situacija koja može imati dokazni značaj., a da se ne radi o montiranju takvih uređaja baš radi snimanja konkretnog lica ili konkretne situacije.

Kao dokaz u krivičnom postupku može da se koristi i određeni deo fotografije ili snimka, izdvojen primenom odgovarajućih tehničkih sredstava, kao i fotografija napravljena kao izvod iz video snimka. Tu je potrebno obratiti pažnju na eliminisanje mogućnosti da je izvršena foto ili video montaža.

Kao dokaz u krivičnom postupku može da se koristi i crtež ili skica napravljeni na osnovu fotografije ili video snimka, pod uslovom da su napravljeni radi pojašnjenja detalja fotografije ili snimka i da su fotografija, odnosno snimak sadržani u dokaznom materijalu.

84. Radnja dokazivanja koja objektivno nema dokazni značaj (postupanje sa sumnjivim stvarima)

U radnju dokazivanja koja nema direktan dokazni značaj, spada postupanje sa sumnjivim stvarima. Postupanje sa sumnjivim stvarima predstavlja radnju koja je usled njene logične i funkcionalne povezanosti s privremenim oduzimanjem predmeta, te pretresanjem stana odnosno drugih prostorija i lica, prilikom čega se mogu pronaći takve stvari, svrstana u radnje dokazivanja.

Nađe li se kod osumnjičenog ili okrivljenog tuđa stvar a ne zna se čija je, organ koji vodi postupak opisaće tu stvar i opis objaviti na tabli skupštine opštine na čijem području oni žive i na čijem je području krivično delo učinjeno. U oglasu će se pozvati vlasnik da se javi u roku od jedne godine od dana objavljivanja oglasa, uz napomenu da će se inače stvar prodati. Novac dobijen prodajom unosi se u pravosudni budžet.

Ako se u roku od jedne godine niko ne javi za stvari ili za novac dobijen od prodaje stvari, doneće se rešenje da stvar postaje državna svojina, odnosno da se novac unese u pravosudni budžet.

Ako se radi o stvarima veće vrednosti, objavljivanje se može izvršiti i putem dnevnih listova. U pitanju je vrsta uslovljene javne prodaje stvari za koju se ne zna kome pripada. Prvi uslov za takvu prodaju je, da je na zakonom propisan način objavljen odgovarajući oglas u odnosu na takvu stvar, a drugi je da se u roku od godinu dana od dana objavljivanja oglasa vlasnik ne javi.

Ako je stvar podložna kvaru ili je njeno čuvanje vezano sa znatnim troškovima, ona će se prodati po odredbama koje važe za izvršni postupak, a novac predati na čuvanje u sudski depozit.

Nejavljanje vlasnika stvari u roku od godinu dana od dana objavljivanja oglasa ustanovljava pretpostavku da stvar nema vlasnika. Ova pretpostavka je oboriva, jer ako se vlasnik pojavi nakon proteka roka od godinu dana, prestaje pretpostavka da stvar nema vlasnika, ali vlasnik ne može automatski ostvariti svoje pravo svojine, jer je ono prethodno prestalo i konstituisano je u korist države.

Ako se u roku od jedne godine niko ne javi za stvari ili za novac dobijen od prodaje stvari, doneće se rešenje da stvar postaje državna svojina, odnosno da se novac unese u pravosudni budžet.

99

Ako se u roku od godinu dana od dana objavljivanja oglasa javi vlasnik tako prodate stvari, on će umesto stvari dobiti sumu novca ostvarenu njenom prodajom. Na isti način se postupa i kada stvar pripada odbeglom ili nepoznatom učiniocu krivičnog dela.

Vlasnik stvari ima pravo da u parnici traži povraćaj stvari ili novca dobijenog od prodaje stvari. Zastarevanje ovog prava počinje da teče od dana objavljivanja oglasa.

85. Materijalni dokazi

Za savremene krivične postupke je veoma karakteristično da se u njima sve veći značaj daje materijalnim dokazima, a pre svega, predmetima i tragovima krivičnog dela, što je s jedne strane, posledica nastojanja da se dokazni postupak maksimalno objektivizira, a s druge strane, to se temelji na velikim tehničkim mogućnostima analize materijalnih dokaza u savremenim državama.

Mada je značaj materijalnih dokaza u savremenim krivičnim postupcima nesumnjivo ogroman, oni se ipak ne smeju i ne mogu tretirati kao neki apsolutno superiorni dokazi, jer se s jedne strane i u njihovom izvođenju, kao i u radnjama u kojima se oni koriste, mogu napraviti greške, koje se nikada ne mogu potpuno isključiti, dok s druge strane i u odnosu na njih važi načelo slobodne ocene dokaza.

Materijalni dokazi su objektivni delovi stvarnosti, u vidu određenih tragova i predmeta krivičnog dela, ili su to drugi predmeti, odnosno druge stvari, koje su po svom značenju relevantne za utvrđivanje činjeničnog stanja u krivičnom postupku. Trag krivičnog dela predstavlja svaku materijalnu promenu koja je nastala kao posledica izvršenja određenog krivičnog dela, ili u vezi sa određenim krivičnim delom, pa se tako jednim tragom može ukazivati ne samo na činjenicu da je izvršeno određeno krivično delo, na način izvršenja itd., već i na druge činjenice koje su u nekoj logičkoj međuvezi sa krivičnim delom.

Predmet krivičnog dela je određena stvar, kao deo materijalne prirode, koja je u nekoj vezi sa izvršenjem krivičnog dela, bilo da je upotrebljena kao sredstvo izvršenja, bilo da je nastala izvršenjem krivičnog dela, ili je na drugi način povezana sa krivičnim delom i okrivljenima, te stoga ima značaja za utvrđivanje činjenica, kao ako je npr., neki predmet korišćen za pripremanje krivičnog dela ili njegovo prikrivanje, bekstvo učinilaca sa mesta događaja itd.

Do materijalnih dokaza organ koji vodi postupak dolazi pre svega preduzimanjem radnji dokazivanja koje služe pribavljanju dokaza, a to su:

1. pretresanje stana i lica2. privremeno oduzimanje predmeta.

I druga lica, pre svega stranke u krivičnom postupku, mogu sudu da podnesu određene materijalne dokaze i tada se može postupati shodno pravilima o privremenom oduzimanju predmeta, kada se podnosiocu dokaza izdaje potvrda o privremnom oduzimanju predmeta, odnosno zapisnički se konstatuje da je predmet predat tokom postupka. Samo dokazivanje se ostvaruje uvidom u materijalne dokaze, ali ti dokazi pored toga, mogu biti i predmet drugih radnji dokazivanja, a pre svega veštačenja.

Identifikacioni materijalni dokazi

Svi materijalni dokazi u osnovi mogu poslužiti za identifikaciju i to bilo lica, bilo određenih predmeta odnosno stvari.

Kriminalistička identifikacija predstavlja proces koji se sastoji u primenjivanju posebnih metoda radi utvrđivanja istine o identitetu ili neidentitetu nekog objekta, odnosno o njegovoj grupnoj pripadnosti, a pod objektom se podrazumevaju fizičko lice (osoba), leš fizičkog lica, kao i bilo koji fizički predmet, tj. stvar.

Posebno važnu ulogu imaju oni materijalni dokazi koji se koriste za identifikaciju lica, odnosno čija je pretežna procesno-dokazna funkcija u takvoj identifikaciji. Tu pre svega spadaju dve osnovne identifikacione metode, koje imaju izuzetno veliki značaj u savremenim krivičnim postupcima, a to su:

1. otisci papilarnih linija, odnosno otisci prstiju2. biološki tragovi putem kojih je moguća identifikacija na temelju analize dezoksiribonukleinske

kiseline (DNK).Za obe metode je sa faktičkog stanovišta karakteristična njihova velika pouzdanost, dok se one u procesno-dokaznom smislu karakterišu isključivošću, jer ukoliko je proces identifikacije ispravno sproveden, zaključak o utvrđenom identitetu, odnosno neidentitetu se smatra apsolutno pouzdanim.

100

86. Dokazni značaj isprava

Pojam isprave može biti određen u užem i širem smislu. Isprava u užem smislu bi bila svaki predmet koji sadrži grafičke, figurativne ili zvučne oznake,

namenjene ili podobne da izraze ili očuvaju dokaz o pravnim odnosima. U širem smislu isprava je svaki predmet koji je podoban ili određen da služi kao dokaz kakve

činjenice koja ima značaj za pravne odnose, kao i računarski podatak, bez obzira da li sadrži određene grafičke, figurativne ili zvučne znake. Obe definicije ispravu definišu kao predmet, što u stvari, znači da su isprave deo materijalne stvarnosti, a u procesnom smislu su one jedna vrsta materijalnih dokaza, za koje je karakteristično da se njima dokazuju određene pravne činjenice, odnosno pravna svojstva, pravni odnosi i drugi pravni pojmovi. Suština isprave je da njen sadržaj proizvodi određeno pravno relevantno dejstvo.

Isprave kao dokaz podnose sudu same stranke, ili ih sud pribavlja po službenoj dužnosti, pri čemu se koristi radnjom dokazivanja privremenog oduzimanja predmeta. Do isprava se može doći i pretresanjem stana i lica, ili eventualno na drugi način. Da bi isprava mogla da se koristi kao dokaz, potrebno je utvrditi njenu autentičnost, što se može učiniti kako zahtevanjem posebne potvrde od strane njenog izdavaoca, ili ispitivanjem određenih lica kao svedoka, odnosno preduzimanjem potrebnih veštačenja.

U krivičnom postupku ne postoji mogućnost da se isprava, kao ni bilo koji drugi dokaz tretira kao nesporan dokaz jer u pogledu njega postoji saglasnost stranaka, već će sud uvek sam i sam na dokazne načine za koje se sam opredeli, bez ičije dokazne inicijative, a shodno načelu istine, utvrđivati autentičnost isprave i uopšte, njene dokazne kvalitete. Dokazna snaga isprave, bilo da je ona javna ili privatna, se ne utvrđuje apriorno, niti je njen sadržaj za sud obavezujući, već sud ispravu kao dokaz ceni na isti način kao i sve druge dokaze u krivičnom postupku – na temelju načela slobodne ocene dokaza i u skldu sa svojim slobodnim uverenjem.

87. Posebne dokazne radnje i krivična dela u pogledu kojih je moguća njihova primena

Posebne dokazne radnje se često označavaju kao specijalne dokazne, odnosno istražne tehnike i predstavljaju određene načine prikupljanja dokaza koji su po svom karakteru atipični, te se primenjuju samo u odnosu na neka krivična dela, koja su s jedne strane, veoma teška odnosno ozbiljna, kako u faktičkom pogledu s obzirom na posledice koje prouzrokuju u jednom opštem životnom smislu, tako i u krivičnopravnom pogledu, s obzirom na kaznu koja je za njih propisana, dok se s druge strane, takva dela zahvaljujući nekim njihovim fenomenološkim karakteristikama, te psihološkim i drugim osobinama njihovih učinilaca, veoma teško otkrivaju, razjašnjavaju i dokazuju korišćenjem uobičajenih, odnosno redovnih dokaznih metoda.

Posebne dokazne radnje odnosno specifične tehnike prikupljanja dokaza, su pre svega, karakteristične za pretkrivični postupk. Njihovi dokazni rezultati se koriste u krivičnom postupku, pa se koristi i termin ’dokazne tehnike’.

Krug krivičnih dela u odnosu na koja je moguća primena posebnih dokaznih radnji je nakon poslednjih dopuna i izmena ZKP-a, značajno proširen, s tim da nije svaka posebna dokazna radnja moguća u odnosu na svaku grupu krivičnih dela u pogledu kojih se inače, primenjuju posebne odredbe Glave XXIX ZKP-a. Ova krivična dela ćemo označiti kao posebna krivična dela. Tu spadaju:

1. krivična dela organizovanog kriminala2. krivična dela korupcije3. druga izuzetno teška krivična dela4. krivična dela protiv čovečnosti i drugih dobara zaštićenih međunarodnim pravom5. druga taksativno nabrojana krivična dela, odnosno njihovi pojedini oblici, ako su izvršeni u vezi sa

krivičnim delima organizovanog kriminala, odnosno krivičnim delima protiv čovečnosti i drugih dobara zaštićenih međunarodnim pravom.

101

Organizovani kriminal predstavlja vršenje krivičnih dela od strane organizovane kriminalne grupe ili njenih pripadnika. Pod organizovanom kriminalnom grupom podrazumeva se grupa u odnosu na koju su kumulativno ispunjeni sledeći uslovi:

1. brojčani sastav – grupu čine tri ili više lica2. odgovarajući kontinuitet postojanja – grupa mora postojati određeno vreme3. odgovarajuća organizovana i usmerena kriminalna aktivnost – grupa deluje sporazumno u cilju

vršenja jednog ili više krivičnih dela za koje je propisana kazna zatvora od četiri godine ili teža kazna, radi sticanja, posredno ili neposredno, finansijske ili druge koristi.

U krivična dela korupcije u pogledu kojih se i ako nisu rezultat delovanja organizovane kriminalne grupe, mogu primeniti određene posebne dokazne radnje, spadaju krivična dela: zloupotreba službenog položaja, trgovina uticajem, te aktivno i pasivno podmićivanje, odnosno primanje mita i davanje mita.

U druga izuzetno teška krivićna dela u odnosu na koja se mogu koristiti određene posebne dokazne radnje, spada niz klasičnih krivičnih dela, odnosno određenih njihovih oblika, kao što su:- načelno najteža krivična dela protiv života i tela – ubistvo i teško ubistvo, - jedno krivično delo protiv lične slobode – otmica,- neka krivična dela protiv imovine, kao što su razbojništvo i iznuda- te joše jedan broj taksativno nabrojanih krivičnih dela, odnosno određenih njihovih oblika gde spadaju:

falsifikovanje novca, pranje novca, neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga, krivična dela protiv ustavnog uređenja i bezbednosti RS, nedozvoljena proizvodnja, nošenje, držanje i promet oružja i eksplozivnih materija, nedozvoljen prelaz državne granice i krijumčarenje ljudi, trgovina ljudima, trgovina maloletnim licima radi usvojenja, međunarodni terorizam, uzimanje talaca i finansiranje terorizma.

Posebne dokazne radnje koje se mogu primeniti u pogledu krivičnih dela organizovanog kriminala, primenjuju se i u odnosu na krivična dela protiv čovečnosti i drugih dobara zaštićenih međunarodnim pravom, kao i u pogledu krivičnih dela izvršenih na teritoriji bivše SFRJ od 1.januara 1991., a koja su navedena u statutu Međunarodnog krivičnog tribunala za nekadašnju Jugoslaviju.

U posebna krivična dela spadaju još i neka druga taksativno nabrojana krivična dela, koja su u odgovarajućoj funkcionalnoj vezi sa nekim specifičnim posebnim krivičnim delima. U krug krivičnih dela, koja predstavljaju ’posebna’ krivična dela, ako su na odgovarajući način povezana sa krivičnim delima organizovanog kriminala spadaju: sprečavanje službenog lica u vršenju službene radnje, ako je učinjeno prema nosiocu pravosudne funkcije, policajcu itd., napad na službeno lice učinjen u odnosu na nosioca pravosudne funkcije itd., davanje lažnog iskaza itd. U posebno krivično delo koje takav status stiče zahvaljujući funkcionalnoj vezi sa nekim krivičnim delom iz sfere organizovanog kriminala ili krivičnim delom protiv čovečnosti i međunarodnog prava, spada k.d. – pomoć učiniocu posle izvršenog k.d. (tzv. jatakovanje).

88. Tajni audio i video nadzor

Za sprovođenje posebne dokazne radnje tajnog audio i video nadzora, tj. mere nadzora i snimanja telefonskih i drugih razgovora ili komunikacija potrebno je, pored materijalnog uslova, i ispunjenje određenog formalnog uslova.

Formalni uslov za sprovođenje posebne dokazne radnje tajnog audio i video nadzora se ogleda u neophodnosti kumulativnog postojanja dva uslova:

1. uslov odgovarajuće procesne inicijative u vidu pismenog i obrazloženog predloga javnog tužioca2. uslov prihvatanja te inicijative u odgovarajućoj procesnoj formi, što se sastoji u donošenju odluke

(naredbe) istražnog sudije kojom se određuje nadzor i snimanje telefonskih i drugih razgovora ili komunikacija drugim tehničkim sredstvima i optička snimanja lica u odnosu na koja postoje osnovi sumnje u pogledu konkretnog krivičnog dela koje spada u kategoriju ’posebnih krivičnih dela’.

102

Tajni audio i video nadzor određuje istražni sudija obrazloženom naredbom, koja sadrži sledeće obavezne elemente:

1. podatke o licu prema kojem se mera primenjuje2. objašenjenje materijalnog uslova – osnovi sumnje3. sadržinsku i vremensku konkretizaciju – način sprovođenja, obim i trajanje mera.

Trajanje tajnog audio i video nadzora i izvršenje naredbe o nadzoru i snimanju telefonskih i drugih razgovora ili komunikacija

Tajni audio i video nadzor može trajati najduže 6 meseci, a zbog važnih razloga može biti produžen za još najviše dva puta u trajanju od po tri meseca ( što znači da max trajanje iznosi 12meseci). Ova posebna dokazna radnja u svakom konkretnom slučaju se oficijelno prekida čim prestanu razlozi za njenu primenu.

Naredbu istražnog sudije o tajnom audio i video nadzoru izvršavaju organi unutrašnjih poslova, Bezbednosno-informativne agencije ili Vojno-bezbednosne agencije, o čemu ti organi sačinjavaju dnevne izveštaje koje zajedno sa prikupljnim snimcima dostavljaju istražnom sudiji i javnom tužiocu na njegov zahtev. Poštanska, telegrafska i druga preduzeća, privredna društva i lica registrovana za prenošenje informacija dužna su da organima koji izvršavaju tajni audio i video nadzor omoguće njenu realizaciju. Snimanja koja su element tajnog audio i video nadzora mogu se po naredbi istražnog sudije obaviti i na javnim mestima i u prostorijama koje nisu stanovi.

Dok traje tajni audio i video nadzor, naredba istražnog sudije i postupak njenog izvršenja smatraju se službenom tajnom. Po izvršenju tajnog audio i video nadzora, nadležni organi koji su posebnu dokaznu radnju sprovodili, dostavljaju istražnom sudiji snimke i poseban izveštaj koji sadrži: vreme početka i završetka mere, podatke o službenom licu koje je meru sprovelo, opis tehničkih sredstava koja su primenjena, broj i identitet lica obuhvaćenih merom i ocenu o svrsishodnosti i rezultatima primenjene mere. Istražni sudija može odrediti da se snimci dobijeni upotrebom tehničkih sredstava u celini ili delimično prepišu i opišu. Istražni sudija dostavlja javnom tužiocu sav materijal dobijen sprovođenjem posebne dokazne radnje.

Uništenje prikupljenog materijala, slučajevi dokazne nevalidnosti prikupljnih podataka i uzgredni nalazi

Istražni sudija donosi rešenje o uništenju prikupljenog materijala, kada se alternativno radi o nekoj od sledećih situacija:

1. nepokretanje krivičnog postupka u određenom roku – kada javni tužilac ne pokrene krivični postupak u roku od šest meseci od dana kada se upoznao sa materijalom koji je prikupljen tajnim audio i video nadzorom

2. kada javni tužilac izjavi da prikupljeni materijal neće koristiti u postupku3. kada javni tužilac izjavi da protiv osumnjičenog neće zahtevati vođenje postupka.

O donošenju rešenja istražni sudija može obavestiti lice u odnosu na koje je sprovedena posebna dokazna radnja, ukoliko je u toku sprovođenja mere utvrđen njegov identitet. Materijal se uništava pod nadzorom istražnog sudije, o čemu istražni sudija sastavlja zapisnik.

Na prikupljenim podacima se ne može zasnivati sudska odluka, ako je u primeni tajnog audio i video nadzora postupljeno:

1. suprotno odredbama ZKP-a ili2. suprotno naredbi istražnog sudije.

103

Zakonodavac striktno rešava i veoma važno dokazno pitanje tzv. uzgrenih nalaza, do kojih se dođe sprovođenjem posebne dokazne radnje tajnog audio i video nadzora. Moguće je da se realizacijom posebne dokazne radnje ne pribave dokazi u pogledu krivičnog dela za koje su postojali osnovi sumnje da ga je lice prema kojem je mera tajnog nadzora učinilo, odnosno da ga je pripremalo, ali se sprovedenom posebnom dokaznom radnjom prikupe dokazi koji se odnose na neko drugo krivično delo.

Ako je primenom tajnog audio i video nadzora prikupljen materijal koji se odnosi na krivično delo koje nije bilo obuhvaćeno naredbom istražnog sudije, takav materijal se može koristiti u krivičnom postupku samo ako se odnosi na krivično delo koje spada u krivična dela u odnosu na koja je inače, moguće sprovođenje takve posebne dokazne radnje.

89. Pružanje simulovanih poslovnih usluga i pružanje simulovanih pravnih poslova

Formalni uslov za pružanje simulovanih poslovnih usluga i pružanje simulovanih pravnih poslova se sastoji u potrebi postojanja pismene i obrazložene naredbe istražnog sudije kojom se određuje takva posebna dokazna radnja. Naredba sadrži sledeće obavezne elemente:

1. ciljnu usmerenost posebne dokazne radnje u subjektivnom smislu – podaci o licu prema kojem se mera sprovodi

2. ciljnu usmerenost posebne dokazne radnje u objektivnom smislu – zakonski naziv i opis krivičnog dela

3. planirani sadržinski i vremenski aspekt posebne dokazne radnje – način, obim, mesto i trajanje mere.

Trajanje i sprovođenje pružanja simulovanih poslovnih usluga i simulovanih pravnih poslova

Sprovođenje ove posebne dokazne radnje je ograničeno primarnim maksimalnim rokom od šest meseci, a supsidijarno, na obrazloženi predlog javnog tužioca istražni sudija može produžiti trajanje mere najviše za još tri meseca. Ovu posebnu dokaznu radnju sprovode ovlašćena službena lica organa unutrašnjih poslova, Bezbednosno-informativne agencije ili Vojno-bezbednosne agencije ili drugo lice koje na predlog tih organa, odredi istražni sudija. O izvršenju posebne dokazne radnje ovlašćeno službeno lice sačinjava dnevne izveštaje koje zajedno sa prikupljnom dokumentacijom dostavlja istražnom sudiji i javnom tužiocu.

Po izvršenju posebne dokazne radnje nadležni organ koji je radnju sproveo, dostavlja istražnom sudiji i javnom tužiocu poseban izveštaj u kome se navodi: vreme početka i završetka mere, podaci o licu koje je meru sprovelo, opis tehničkih sredstava koja su primenjena, broj i identitet lica obuhvaćenih merom i rezultati primenjene mere, a uz takav izveštaj javnom tužiocu se dostavlja celokupna dokumentacija o preduzetoj radnji, video, zvučni ili elektronski zapisi, kao i svi drugi dokazi koji su tom posebnom dokaznom radnjom prikupljeni.

Zakonodavac posebno uređuje nepostojanje protivpravnosti prilikom sprovođenja ove načelno veoma osetljive posebne dokazne radnje. Lice koje izvršavajući naredbu istražnog sudije pruža simulovane poslovne usluge i sklapa simulovane pravne poslove ne čine time krivično delo, ni ako je odredbama Krivičnog zakonika, radnja koju preduzima predviđena kao radnja krivičnog dela.

Uništenje prikupljnog materijala, slučajevi dokazne nevalidnosti prikupljenih podataka i uzgredni nalazi

Problematika uništenja materijala prikupljenog pružanjem simulovanih poslovnih usluga i pružanjem simulovanih pravnih poslova, te dokazna nevalidnost podataka prikupljenim ovom posebnom dokaznom radnjom, kao i pitanje uzgrednih nalaza do kojih se došlo tokom realizacije ove radnje, su uređeni na identičan način, kao i u pogledu tajnog audio i video nadzora.

90. Automatsko računarsko pretraživanje podataka

Automatsko računarsko pretraživanje ličnih i drugih sa njima povezanih podataka i njihova elektronska obrada, može se sprovesti u skladu sa prethodno objašnjenim materijalnim uslovom,identičnim i za većinu drugih posebnih dokaznih radnji, a sastoji se u dve paralelne i povezane aktivnosti:

104

1. u automatskom pretraživanju već pohranjenih ličnih i drugih sa njima neposredno povezanih podataka i

2. u automatskom poređenju tih podataka sa podacima koji se odnose na posebno krivično delo i na osumnjičenog, što se čini da bi se na taj način kao mogući osumnjičeni isključila lica u pogledu kojih ne postoji verovatnoća da su povezana sa krivičnim delom.

Formalni uslov za ovu posebnu dokaznu radnju je donošenje naredbe istražnog sudije, što se čini isključivo na predlog javnog tužioca. Naredba istražnog sudije sadrži: zakonski naziv krivičnog dela u pogledu kojeg se preduzima takva posebna dokazna radnja, opis podataka koje je potrebno automatski prikupiti i proslediti, označenje državnog organa koji je dužan da automatski prikuplja tražene podatke i dostavlja ih javnom tužiocu i organu unutrašnjih poslova, obim posebne dokazne radnje i vreme njenog trajanja.

Primarno ova posebna dokazna radnja može trajati najviše šest meseci, a iz važnih razloga njeno trajanje se može produžiti za još tri meseca.

Automatsko računarsko pretraživanje ličnih i drugih sa njima povezanih podataka sprovode organi unutrašnjih poslova, Bezbednosno-informativna agencija, Vojno-bezbednosna agencija, organi carinske službe ili drugi državni organi, odnosno druga pravna lica koja na osnovu zakona vrše određena javna ovlašćenja.

Zakonodavac na identičan način, kao i u odnosu na posebnu dokaznu radnju tajnog audio i video nadzora, uređuje i problematiku uništenja materijala prikupljnog automatskim računarskim pretraživanjem ličnih i drugih sa njima povezanih podataka, što se čini onda kada za to postoji odgovarajući zakonski uslov.

91. Prikriveni islednik

Pojam i ratio legis prikrivenog islednika

Pojam i procesnopravna priroda prikrivenog islednika proizlaze iz njegovog položaja u pretkrivičnom i krivičnom postupku. Njegov pojam i delovanje su određeni stadijumskom diferencijacijom na pretkrivični i krivični postupak, što znači da su funkcionalno povezani sa podelom procesnih aktivnosti na one koje se vrše u pretkrivičnom postupku i one koje se preduzimaju u samom krivičnom postupku.

Prikriveni islednici se u literaturi definišu kao policijski službenici, kojima je dodeljen promenjen identitet u određenom vremenskom periodu da bi delujući tajno u kontaktu sa određenim kriminalnim krugovima, prikupljali informacije koje će moći da se koriste za otkrivanje, razjašnjavanje i sprečavanje krivičnih dela i to pre svega onih koja se odnose na organizovani kriminal. U pretkrivičnom postupku je uloga prikrivenog islednika orijentisana na prikupljanje dokaza u vezi delatnosti organizovanog kriminaliteta. Njegova je delatnost obaveštajnog karaktera, po samoj svojoj prirodi tajna, te usmerena kako na otkrivanje krivičnih dela, tako i na prikupljanje podataka na osnovu kojih se već otkrivena krivična dela mogu razjasniti i dokazati, ali se njegovim aktivnostima mogu i sprečiti krivična dela koja bi inače bila izvršena od strane pripadnika kriminalne organizacije.

Materijalni i formalni uslov za angažovanje prikrivenog islednika

Materijalni uslov za angažovanje prikrivenog islednika se sastoji u kumulativnoj ispunjenosti dva uslova:

1. uslov koji se odnosi na vrstu krivičnog dela – neophodno je da postoje osnovi sumnje da je učinjeno krivično delo organizovanog kriminala, te

2. uslov koji se odnosi na dokazne teškoće iz kojih proizlazi da su ove posebne dokazne radnje svojevsrni dokazni ultima ratio – potrebno je da se na drugi način ne mogu prikupiti dokazi za krivično gonjenje ili bi njihovo prikupljanje bilo znatno otežano.

Ova posebna radnja se izuzetno može odrediti i ako postoje osnovi sumnje da se priprema krivično delo organizovanog kriminala, a okolnosti slučaja ukazuju da se takvo krivično delo na drugi način:

105

1. nije moglo otkriti, sprečiti ili dokazati, ili bi2. to izazvalo nesrazmerne teškoće, odnosno veliku opasnost.

Formalni uslov za angažovanje prikrivenog islednika je postojanje pismene i obrazložene naredbe istražnog sudije kojom se određuje takva mera, odnosno posebna dokazna radnja. Naredba sadrži sledeće obavezne elemente:

1. podatke o licima i grupi prema kojima se primenjuje2. opis mogućih krivičnih dela3. način, obim, mesto i trajanje mere.

Određivanje lica koje će biti angažovano kao prikriveni islednik – personalna konkretizacija prikrivenog islednika

Posebnu dokaznu radnju angažovanja prikrivenog islednika svojom naredbom prema propisanoj proceduri određuje istražni sudija, a lice koje će, onda kada je takva naredba već donesena, biti u ulozi prikrivenog islednika u konkretnom slučaju, određuju drugi subjekti. To su lica koja rukovode određenim bezbednosnim službama, odnosno lice koje ta rukovodeća lica za takvu odluku ovlaste. Prikrivenog islednika pod pseudonimom ili šifrom određuje ministar nadležan za unutrašnje poslove, direktor Bezbednosno-informativne agencije ili direktor Vojno-bezbednosne agencije, odnosno lice koje oni ovlaste.

Prikriveni islednik je, po pravilu, ovlašćeno službeno lice organa unutrašnjih poslova, Bezbednosno-informativne agencije ili Vojno-bezbednosne agencije, a ako to zahtevaju posebne okolnosti slučaja i drugo obučeno lice koje, pod uslovom uzajamnosti, može biti i strani državljanin.

Prikriveni islednik ne može biti: 1. lice protiv koga je u toku krivični postupak,2. lice koje je pravnosnažno osuđivano za krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti,3. niti lice za koje postoje osnovi sumnje da je pripadnik organizovane kriminalne grupe.

Trajanje angažmana prikrivenog islednika i način sprovođenja ove posebne dokazne radnje

Trajanje angažmana prikrivenog islednika je određeno faktičkim rokom, koji mora biti u okvirima maksimalnog formalnog roka. Taj maksimalni formalni rok se supsidijarno može i produžiti za određeno vreme. Ova posebna dokazna radnja traje onoliko vremena koliko je potrebno da se prikupe dokazi (faktički rok), a najduže godinu dana (maksimalni formalni rok). Na obrazloženi predlog javnog tužioca istražni sudija može produžiti trajanje mere za najduže šest meseci, tako da angažovanje prikrivenog islednika u istom slučaju može trajati najduže jednu godinu i šest meseci.

Za vreme sprovođenja ove posebne dokazne radnje, a radi zaštite identiteta prikrivenog islednika, nadležni organi mogu preduzeti određene mere formalnog karaktera u cilju prikrivanja pravog identiteta lica koje je u funkciji prikrivenog islednika, što se svodi na:

1. izmenu podataka u bazama podataka, 2. izdavanje ličnih isprava sa izmenjenim podacima u cilju zaštite identiteta prikrivenog islednika i i

radi sprovođenja ove mere. Ovi podaci predstavljaju službenu tajnu.

Angažovanje prikrivenog islednika se na odgovarajući način može kombinovati sa tajnim audio i video nadzorom.

Prikriveni islednik tokom trajanja mere podnosi periodične izveštaje svom neposrednom starešini, ali se izuzetno, izveštaji neće podnositi ako bi to ugrozilo bezbednost prikrivenog islednika ili drugih lica. Po završetku mere, starešina je dužan da podnese izveštaj istražnom sudiji i javnom tužiocu. Radi se o konačnom izveštaju u odnosu na sprovedenu dokaznu radnju, koji sadrži:

- vreme početka i završetka mere, - šifru ili pseudonim prikrivenog islednika, - opis primenjenih postupaka i tehničkih sredstava, - podatke o broju i identitetu lica obuhvaćenih merom i opis postignutih rezultata.

106

Uz ovaj izveštaj, javnom tužiocu se dostavljaju i određeni kriminalističko-dokazni prilozi, kao što su fotografije, zvučni i video snimci, prikupljena dokumentacija i svi dokazi koji su pribavljeni primenom ove mere.

Ispitivanje prikrivenog islednika kao svedoka i pitanje "uzgrednih nalaza"

Prikriveni islednik se pod šifrom ili pseudonimom, može izuzetno ispitati kao svedok u krivičnom postupku, a ispitivanje će se obaviti tako da se strankama ne otkrije njegov identitet.

Istovetnost prikrivenog islednika neposredno pre njegovog ispitivanja sud će utvrditi na osnovu izjave starešine koji je nadležan za prikrivenog islednika, preko kojeg se i obavlja pozivanje prikrivenog islednika kao svedoka. Podaci o identitetu prikrivenog islednika koji se ispituje kao svedok predstavljaju službenu tajnu, a samo ispitivanje prikrivenog islednika se obavlja shodno primenom pravila o ispitivanju zaštićenih svedoka.

Sudska odluka se ne može zasnivati samo na iskazu prikrivenog islednika.Ako je angažovanjem prikrivenog islednika prikupljen materijal koji se odnosi na krivično delo koje nije bilo obuhvaćeno naredbom istražnog sudije kojom je određena ta posebna dokazna radnja, takav dokazni materijal se može koristiti u krivičnom postupku samo ako se odnosi na krivično delo organizovanog kriminala, u pogledu kojeg je i inače, jedino moguće angažovanje prikrivenog islednika.

Nemogućnost (nezakonitost) delovanja prikrivenog islednika u svojstvu ’agenta provokatora’

Prema izričitoj zakonskoj odredbi, prikriveni islednik ne sme biti u ulozi tzv. agenta provokatora. Zabranjeno je i kažnjivo da prikriveni islednik podstrekava drugog na izvršenje krivičnog dela.

92. Kontrolisana isporuka

Kontrolisana isporuka je specifična posebna dokazna radnja, koja u stvari, predstavlja osobeni oblik ostvarivanja međunarodne pravne pomoći u krivičnim stvarima, te realizacije formalne i faktičke saradnje nadležnih organa različitih država u oblasti suzbijanja određenih oblika kriminala za koje je karakteristično da imaju međunarodni karakter, te se u praksi, često označavaju kao tzv. prekogranični i ’transnacionalni’ kriminal.

Materijalni uslov za ovu posebnu dokaznu radnju postoji kada određene procesne radnje u odnosu na osumnjičene za određenu vrstu krivičnih dela u protivnom ne bi mogle da se ostvare, tako da i ova posebna dokazna radnja u osnovi, mora predstavljati svojevrsni ultima ratio u svakom konkretnom slučaju.

Kontrolisana isporuka se određuje kada otkrivanje i lišenje slobode osumnjičenih koji su uključeni u vršenje posebnih krivičnih dela na drugi način ne bi bilo moguće, ili bi bilo znatno otežano, a naročito u sluačejivima nezakonitog prevoza opojnih droga, oružja i drugih predmeta proisteklih iz vršenja krivičnih dela ili koji služe kao sredstvo za vršenje krivičnih dela.

Formalni uslov za sprovođenje kontrolisane isporuke se sastoji u postojanju formalnog odobrenja nadležnog organa. Republički javni tužilac, odnsono drugi javni tužilac nadležan za teritoriju RS može odobriti kontrolisanu isporuku, kojom se dozvoljava da nezakonite ili sumnjive pošiljke izađu, pređu ili uđu na teritoriju jedne ili više država, uz znanje i pod nadzorom njihovih nadležnih organa u cilju prikupljanja dokaza i identifikovanja lica umešanih u izvršenje krivičnog dela.

Posebnu dokaznu radnju kontrolisane isporuke sprovode organi unutrašnjih poslova ili drugi državni organi koje odredi Republički javni tužilac, odnosno drugi javni tužilac nadležan za teritoriju RS. Kontrolisana isporuka se realizuje uz saglasnost nadležnih organa zainteresovanih država i na osnovu uzajamnosti, u skladu sa potvrđenim međunarodnim ugovorima, kojima se detaljnije uređuje sadržaj ove posebne dokazne radnje. Kada međunarodnim ugovorom nešto drugo nije predviđeno, ova posebna dokazna radnja se preduzima ako su nadležni organi država preko kojih prolaze nezakonite ili sumnjive pošiljke prethodno saglsili u odnosu na sledeće:

1. da određene nezakonite ili sumnjive pošiljke izađu i uđu, odnosno pređu preko teritorije domaće države

107

2. da će prelaz i isporuka nezakonitih ili sumnjivih pošiljki biti neprestano nadzirani od strane nadležnih organa države na čijoj se teritoriji nalaze

3. da će biti preduzete radnje u cilju krivičnog gonjenja svih lica koja su učestvovala u isporuci nezakonitih ili sumnjivih pošiljki

4. da će nadležni državni organi drugih država biti redovno obaveštavani o toku i ishodu krivičnog postupka protiv okrivljenih za krivična dela koja su bila predmet kontrolisane isporuke.

Republički javni tužilac, odnosno drugi javni tužilac nadležan za teritoriju RS, određuje način sprovođenja kontrolisane isporuke. Po izvršenju kontrolisane isporuke ovlašćeno službeno lice organa unutrašnjih poslova, odnosno drugog državnog organa, podnosi Republičkom javnom tužiocu, odnosno drugom javnom tužiocu nadležnom za teritoriju RS izveštaj koji sadrži:

- podatke o vremenu početka i završetka mere- podatke o službenom licu koje je sprovelo meru- opis primenjenih tehničkih sredstava- podatke o broju i identitetu obuhvaćenih lica i rezultatima primenjene mere.

93. Ispitivanje svedoka saradnika

Materijalni i formalni uslov za ispitivanje svedoka saradnika

Materijalni uslov za dobijanje statusa svedoka saradnika postoji u pozitivnom i negativnom obliku. To znači da konkretno lice može biti svedok saradnik, kada su u odnosu na njega i njegov potencijalni iskaz koji bi dao u statusu svedoka saradnika, ispunjeni određeni taksativno propisani uslovi (pozitivni oblik), te kada istovremeno u pogledu tog lica ne egzistira određena činjenica (negativni oblik).

Materijalni uslov u pozitivnom obliku se svodi na kumulativno postojanje određenih uslova u odnosu na konkretno lice i iskaz za koji se očekuje da će ga dati, ako bi ono postalo svedok saradnik. Radi se o sledećim kumulativnim uslovima:

1. lice mora biti pripadnik organizovane kriminalne grupe, što znači, da mora postojati osnovana sumnja da je konkretno lice izvršilo krivično delo zločinačkog udruživanja

2. postojanje posebnog dokaza u odnosu na prethodni uslov – lice je priznalo da pripada organizovanoj kriminalnoj grupi

3. prethodno egzistiranje konkretnog krivičnog postupka – protiv lica se vodi krivični postupak za delo organizovanog kriminala

4. postojanje dokaza u odnosu na krivično delo u pogledu kojeg se protiv konkretnog lica već vodi krivični postupak – lice je u potpunosti priznalo izvršenje krivičnog dela

5. uslov relevantnosti očekivanog svedočenja i pretežnosti njegove važnosti u odnosu na prethodnu kriminalnu aktivnost samog budućeg svedoka saradnika – značaj iskaza lica o kome se radi, u odnosu na otkrivanje, dokazivanje ili sprečavanje drugih krivičnih dela organizovane kriminalne grupe, je pretežniji od posledica krivičnog dela koje je učinilo.Materijalni uslov u negativnom obliku, odnosi se na isključenje određene kategorije lica da steknu

svojstvo svedoka saradnika. Svedok saradnik ne može biti lice za koje postoji osnovana sumnja da je organizator kriminalne grupe.

Formalni uslov za dobijanje statusa svedoka saradnika se svodi na kumulativno postojanje:1. odgovarajuće procesne inicijative nadležnog organa – predlog javnog tužioca2. prihvatanje te inicijative od strane suda.

Postupak predlaganja određenog lica za svedoka saradnika i odluka suda o predlogu javnog tužioca

Javni tužilac može do završetka glavnog pretresa predložiti sudu, da se uz određene pogodnosti kao svedok ispita lice u odnosu na koje je ispunjen materijalni uslov da postane svedok saradnik. Pre podnošenja takvog zahteva, javni tužilac će svedoka saradnika upozoriti na:

108

1. opštu centralnu dužnost koju ima svaki svedok i posledice kršenja te dužnosti – dužnost da govori istinu i da ništa ne prećuti, uz upozorenje da je davanje lažnog iskaza krivično delo

2. dužnost polaganja zakletve pre svedočenja3. pogodnosti koje će steći ako da iskaz u svojstvu svedoka saradnika.

Posle upozorenja koje je dao svedoku saradniku, odnosno licu koje namerava da predloži sudu za svedoka saradnika, javni tužilac poziva to lice, da u roku koji ne može biti duži od 30 dana, samostalno i svojeručno, što detaljnije i potpunije, iskreno opiše sve što zna o predmetu suđenja povodom koga se vodi krivični postupak, kao i o drugim krivičnim delima. Nepismeni svedok saradnik diktiraće ovaj preliminarni iskaz u aparat za snimanje glasa.

Svedok saradnik ne može biti oslobođen od dužnosti svedočenja, niti je izuzet od dužnosti odgovaranja na pojedina pitanja na koja ''klasičan'' svedok nije dužan da odgovara.

O predlogu javnog tužioca da određeno lice dobije status svedoka saradnika, odluku u vidu rešenja donosi sud u različitim funkcionalnim oblicima, zavisno od procesnog stadijuma:

1. u istrazi i do početka glavnog pretresa odlučuje vanraspravno veće prvostepenog suda2. na glavnom pretresu odluku donosi veće pred kojim se drži glavni pretres.

Odluka se donosi u roku od 30 dana od dana podnošenja predloga. U pitanju je rok koji je instruktivnog karaktera. Na sednicu veća koje odlučuje o predlogu javnog tužioca da određeno lice dobije status svedoka saradnika, koja se održava bez prisustva javnosti, pozivaju se: javni tužilac, lice predloženo za svedoka saradnika i njegov branilac.

Kada veće prihvati predlog javnog tužioca, protiv takve odluke žalba nije dozvoljena i ona momentom donošenja postaje pravosnažna. Obrnuto, protiv rešenja veća kojim se predloog javnog tužioca odbija, žalbu u roku od 48 sati od časa dostavljanja rešenja, može izjaviti javni tužilac. Odluku o žalbi donosi neposredno viši sud u roku od tri dana od dostavljanja žalbe i spisa prvostepenog suda.

Ako prihvati predlog javnog tužioca, veće određuje da se iz spisa izdvoje zapisnici i službene beleške o ranijim iskazima svedoka saradnika koje je on dao kao osumnjičeni ili okrivljeni, i oni se ne mogu upotrebiti kao dokaz u krivičnom postupku, osim u slučaju kada je doneto rešenje o ukidanju rešenja kojim je određenom licu dat status svedoka saradnika, tj. kada postoje razlozi koji nalažu preduzimanje ili nastavljanje krivičnog postupka protiv lica koje je ispitano kao svedok saradnik.

Ispitivanje svedoka saradnika

Svedok saradnik je poseban subjekt, koji u sebi spaja određene procesne osobine, kako svedoka, tako i okrivljenog, ali je on pre svega, okrivljeni, što je i razlog da se postupak u odnosu na njega, onda kada je ispunio svoje obaveze, okončava osuđujućom presudom, odnosno, to je obrnuto, razlog za nastavak krivičnog postupka protiv njega, ukoliko on svoju obavezu ne ispuni ili učini neko novo krivično delo. Pored dužnosti da iskazuje istinu i da ne prećuti ništa što mu je o predmetu suđenja poznato, pri čemu svedok saradnik ne može nikada biti oslobođen dužnosti svedočenja, niti ima mogućnost uskraćivanja odgovora na pojedina pitanja, svedok saradnik ima svoja prava koja po odredbama ZKP-a pripadaju okrivljenom.

Prilikom ispitivanja svedoka saradnika javnost je isključena, osim ako su kumulativno ispunjena tri uslova:

A) prethodna dva kumulativna uslova:1. javni tužilac je predložio javno ispitivanje svedoka saradnika2. svedok saradnik se saglasio da bude javno ispitan

B) uslov sudskog odlučivanja – potrebno je da veće na temelju prethodno ispunjena dva uslova, odluči da ne isključi javnost tokom ispitivanja svedoka saradnika, tj. da javnost ne isključi u odnosu na deo procesnog stadijuma u kome se obavlja takvo ispitivanje.

Mimo volje svedoka saradnika, njegovo ispitivanje nikada ne može biti javno. Pre donošenja odluke o tome da se javnost ne isključi, predsednik veća će uz prisustvo branioca upoznati svedoka sa predlogom javnog

109

tužioca i obavestiti ga o njegovom pravu da bude ispitan bez prisustva javnosti. Izjava svedoka saradnika kojom se on saglašava da bude ispitan uz prisustvo javnosti, unosi se u zapisnik.

Prilikom ispitivanja svedoka saradnika nejavni postupak je pravilo, a javno vođenje krivičnog postupka u onom delu u kojem se u njemu ispituje svedok saradnik, javni postupak je izuzetak.

Dokazna vrednost iskaza svedoka saradnika

ZKP ne sadrži posebna pravila u pogledu ocene iskaza koji je sudu dao svedok saradnik. Sud primenjuje opšta pravila koja se odnose na ocenu dokaza u krivičnom postupku, što se odnosi i na ocenu iskaza svedoka uopšte, pa i ocenu iskaza svedoka saradnika, odnosno procenu koji je stepen njene dokazne verodostojnosti.

Donošenje osuđujuće presude u odnosu na svedoka saradnika

Svedok saradnik koji je ispunio svoju centralnu dužnost, time što je sudu dao istinit iskaz, kojim ništa nije prećutao, uvek se oglašava krivim, tako da se i u odnosu na njega, uvek donosi osuđujuća presuda. Takva presuda će primarno, odnosno po pravilu, sadržavati i određenu kaznu, čiju visinu sud određuje na sledeći način:

1. utvrđuje se minimalna kazna propisana Krivičnim zakonikom za krivično delo u odnosu na koje su kumulativno ispunjena dva uslova:

a. radi se o krivičnom delu koje je svedok saradnik priznao ib. u pitanju je krivično delo za koje je u postupku dokazano da ga je svedok saradnik učinio

2. kazna utvrđena na prethodno objašnjen način, se izriče umanjena za jednu polovinu, s tim što ne može biti manja od opšteg minimuma kazne zatvora, tj. ne može biti manja od 30 dana zatvora.

Supsidijarno i izuzetno, moguće je da svedok saradnik bude u još povlašćenijem položaju, kada se takođe, u odnosu na njega donosi osuđujuća presuda, ali se pri tom, kazna koja mu se izriče, ublažava i mimo prethodno objašnjenog limita, ili se svedok saradnik potpuno oslobađa od kazne. Do ovakve solucije dolazi, kada sud na predlog javnog tužioca tako odluči, uzimajući pri tom, u obzir sledeće činjenice:

1. značaj iskaza svedoka saradnika2. okolnosti krivičnih dela koja se svedoku saradniku stavljaju na teret3. držanje svedoka saradnika pred sudom4. njegov raniji život, kao i5. sve druge bitne okolnosti.

Za donošenje odluke o oslobađanju svedoka saradnika od kazne, potrebno je ispunjenje formalnog uslova, u vidu postojanja odgovarajuće procesne inicijative za donošenje takve odluke, te je pored toga, neophodno da takav predlog prihvati sud, što on čini onda kada oceni da je za oglašavanje svedoka saradnika krivim, ali uz oslobađanje od kazne ispunjen relevantan materijalni uslov, koji se svodi na delovanje činjenica koje sud uzima u obzir kada donosi ovakvu odluku i iako zakonodavac te činjenice bliže ne određuje, jasno je da one moraju biti takve da očigledno opravdavaju oslobađanje od kazne, što će na primer biti slučaj kada je značaj iskaza svedoka saradnika izuzetno veliki i kada se na temelju tog iskaza došlo do niza ključnih dokaza.

Nakon što je svedok saradnik oglašen krivim, pa i onda kada mu je kazna ublažena, kao i kada je potpuno oslobođen od kazne, on po opštim propisima postaje osuđeni, kada takva osuđujuća presuda postane pravosnažna, pa se tada i on, kao i bilo koje drugo lice čija je krivica utvrđena pravosnažnom odlukom suda, tretira kao učinilac krivičnog dela u pogledu kojeg je pravosnažno osuđen. Time što je u odnosu na svedoka saradnika doneta osuđujuća presuda, omogućava se i da mu se prema opštim pravilima, oduzme imovinska korist koju je stekao krivičnim delom, a oštećeni tada može ostvariti i svoj imovinskopravni zahtev u krivičnom postupku.

Ukidanje rešenja o davanju statusa vsedoka saradnika

110

Javni tužilac nastavlja krivično gonjenje ili preduzima krivično gonjenje svedoka saradnika za novo krivično delo, kada postoji neki od sledećih alternativno propisanih razloga:

1. ako svedok saradnik ne postupi u skladu sa svojim obavezama davanja iskrenog iskaza i neprećutkivanja uz nemogućnost oslobođanja od svedočanja i uskraćivanja odgovora na pojedina pitanja ili

2. ako svedok saradnik pre pravosnažno okončanog postupka izvrši novo krivično delo organizovanog kriminala.

Na osnovu izjave javnog tužioca, sud u ovakvom slučaju ukida rešenje o davanju statusa svedoka saradnika.Drugačiji je slučaj kada se radi o krivičnom delu organizovanog kriminala koje je svedok saradnik

ranije učinio, a koje je otkriveno tek tokom trajanja krivičnog postupka u kome je konkretno lice već steklo status svedoka saradnika. Ako se u toku postupka otkrije neko ranije izvršeno krivično delo svedoka saradnika, koje spada u kategoriju organizovanog kriminala, javni tužilac može postupiti u skladu sa opštim pravilima koja se odnose na mogućnost predlaganja da lice stekne svojstvo svedoka saradnika.

Ako bi se radilo o nekom novoučinjenom ili ranije učinjenom, a novootkrivenom krivičnom delu svedoka saradnika, koje ne spada u kategoriju organizovanog kriminala, tada bi se primenjivala opšta pravila, tj. u takvoj bi situaciji, zavisno od kategorije ovih krivičnih dela, svedok saradnik morao da bude krivično gonjen., odnosno mogao bi da bude krivično gonjen.

Osuđeni kao svedok saradnik

Posebnu kategoriju svedoka saradnika predstavlja lice koje je prethodno već osuđeno za krivično delo organizovanog kriminala. S obzirom da je u odnosu na ovo lice krivični postupak pravosnažno već završen osuđujućom presudom, njegov procesni položaj u principu više odgovara položaju klasičnog svedoka, mada i kod njega postoji nemogućnost oslobođenja od dužnosti svedočenja, te neposedovanje privilegije uskraćivanja odgovora na pojedina pitanja. I sve ostale zakonske odredbe koje i inače važe za ispitivanje svedoka saradnika u kp, nalaze svoju primenu i u pogledu svedočenje ove posebne kategorije svedoka saradnika.

Osuđeni može postati svedok saradnik onda kada su ostvareni određeni materijalni i formalni uslovi. Materijalni uslov se ogleda u potrebi kumulativnog ispunjenja sledećih uslova:

1. u pitanju je učinilac određene vrste krivičnog dela – radi se o licu koje je pravosnažno osuđeno za krivično delo organizovanog kriminala

2. uslov relevantnosti i značaja iskaza – značaj iskaza tog lica za otkrivanje, dokazivanje ili sprečavanje krivičnih dela organizovanog kriminala je pretežniji od posledica krivičnog dela za koje je osuđen

3. neophodno je da u odnosu na konkretno lice ne egzistira neki od razloga koji bi ga apsolutno isključili od mogućnosti da postane svedok saradnik, tako da se alternativno ne sme raditi:

a. o licu koje je pravosnažno osuđeno kao organizator organizovane kriminalne grupe, nitib. o licu koje je pravosnažno osuđeno na kaznu zatvora od četrdeset godina.

Formalni uslov se sastoji u postojanju odgovarajuće procesne inicijative nadležnog organa – javni tužilac može predložiti sudu za sveodka lice koje je pravosnažno osuđeno za krivično delo organizovanog kriminala, onda kada si ispunjeni i ostali elementi materijalnog uslova.

Ako sud oceni da je osuđeni kao sveodk saradnik dao iskaz u skladu sa obavezama koje i inače ima svedok saradnik, stiče se uslov za preinačenje pravosnažne preusde kojom je on osuđen, bez ponavljanja krivičnog postupka i prema posebnim zakonskim pravilima. Kada je ispunjen ovaj uslov, javni tužilac u roku od emsec dana od pravosnažnosti osuđujuće presude za krivično delo organizovanog kriminala u postupku u kome je osuđeni dao iskaz kao svedok saradnik, podnosi predlog za preinačenje pravosnažne presude u odnosu na takvog osuđenog. Za donošenje nove presude nadležan je sud koji je u prvom stepenu sudio osuđenom za krivično delo organizovanog kriminala, a koji je potom postao osuđeni kao svedok saradnik. Kada sud oceni da postoje potrebni zakonski uslovi, koji se odnose na ispunjenje dužnosti od strane osuđenog koji je dao iskaz kao svedok saradnik, izrečenu kaznu će umanjiti najmanje za jednu polovinu.

111

Na lica koja su do dana stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama ZKP-a stekla status svedoka saradnika, primenjuju se zakonske odredbe o svedoku saradniku, koje su važile u vreme dobijanja tog statusa.

94. Кривичнопроцесне радње (појам, место и време вршења)

Кривични поступак je у садржинском смислу скуп или систем одређених кривичнопроцесних радњи које се предузимају у Закоником прописаним формама и на Закоником предвиђене начине.

1. Појам кривичнопроцесне радње

Кривичнопроцесне радње су Закоником о кривичном поступку уређене делатности кривичнопроцесних субјеката који су надлежни или овлашћени да их врше и захваљујући чему ти субјекти остварују своја права и дужности у кривичном или преткривичном поступку, a у циљу утицања na започињање, одвијање или окончање кривичног поступка, односно појединих његових стадијума и остваривања одређених процесних и правних ефеката, те ради доношења одређених одлука.

Понекад се истиче да да се кривичнопроцесне радње огледају у_чињењима или нечињењима кривичнопроцесних субјеката. У ствари, само нечињење ипак не представља кривичнопроцесну радњу, већ њено невршење тј. изостанак, који може али не да има и одређене процесне, односно правне или чак фактичке ефекте.

2. Место вршења кривичнопроцесних радњи

Под местом вршења кривичнопроцесне радње треба подразумевати оно место на коме се конкретна радња предузима и где она производи одређено процесно и правно дејство у кривичном поступку, или у_вези актуелног или будућег кривичног поступка, као када се радња врши у преткривичном поступку.

У преткривичном поступку многе радње врше се већ на самом месту догађаја, почев од радњи за које je искључиво надлежан суд, као што je то увиђај, пa до полицијских радњи у преткривичном постулку, али и могућих радњи обичних грађана као што je то случај, са лишавањем слободе флагрантног учиниоца кривичног дела. Место вршења неких радњи може обухватати територије више држава, као пгто је то случај са мером контролисане испоруке.

Када je реч о судским кривичнопроцесним радњама, оне се не врше увек на територији коју покрива месно надлежни суд. Истражни судија може, ако то захтева интерес истраге, може извршити поједине истражне радње и ван подручја свог суда, али je дужан да о томе обавести суд на чијем подручју ће се те радње обављати.

Главни претрес у првостепеном поступку, исто као и седница већа, односно претрес пред другостепеним судом у жалбеном поступку, као и поступци пo ванредним правним лековима, се држе пo правилу у судској згради односно службеним просторијама стварно и месно надлежног суда. И од овога постоје одређени изузеци. Ако су у појединим случајевима просторије у тој згради неподесне за одржавање главног претреса, председник суда може одредити да се претрес држи у другој згради. Главни претрес се може одржати и у другом месту на подручју надлежног суда, ако то на образложени предлог председника суда дозволи председник вишег суда.

3. Време вршења кривичнопроцесних радњи

Кривичнопроцесне радње се врше како на одређеном простору, тако и у одређеном времену. Време и иначе у општем смислу, игра веома важну улогу у преткривичном и кривичном поступку, за који се брзина сматра изузетно значајном, јер je познато да сваки дужи протек времена отежава разјашњаваље кривичног дела и постизање циљева кривичног поступка. Неке радње се увек предузимају хитно, као што je то случај са увиђајем у преткривичном поступку.

112

Читавим низом одредби Законика о кривичном поступку се регулише време предузимања одређених кривичпопроцесних радњц, при чему je нагласак на постизању максималие брзине пocтупка, која је посебно важна ако се окривљени налази у притвору. Посебно je важна брзина одвијања главног претреса као најзначајнијег стадијума кривичног поступка, штo се постиже како посебним правилима и ограничењима у вези његовог одлагања и прекида и другим процесним механизмима, тако и формулисањем опште дужности председника већа да се стара за свестрано претресање предмета, проналажење истине и отклањање свега што одуговлачи кривични поступак a не служи разјашњењу ствари.

Основни конкретни законски механизам за регулисање времена трајања одређених процесних радњи су рокови у кривичном поступку.

95. Rokovi u krivičnom postupku

Svaka krivičnoprcesna radnja se vrši u određenom vremenskom periodu, a za neke radnje je taj period fiksiran odgovarajućim rokovima. Rok predstavlja određeni vremenski razmak u okviru koga se određena krivičnoprocesna radnja mora, može ili ne sme preduzeti. Od roka treba razlikovati ročište, koje je danom i časom određeni momenat u kome pozvano lice treba da dođe organu postupka, radi preduzimanja procesne radnje ili učestvovanja u procesnoj radnji sa drugim licima.

Rokovi se mogu podeliti na nekoliko načina prema raznovrsnim kriterijumima.

S obzirom na dejstvo roka, odnosno način njegovog funkcionisanja, rokovi mogu da budu:- peremptorni (finalni) – su oni rokovi u okviru kojih se određena krivičnoprocesna radnja može ili

mora vršiti. Većina rokova su peremptorni, a takvi su svi rokovi žalbe, pa se tako žalba protiv presude u opštem postupku može podneti u roku od 15 dana od dana dostavljanja prepisa presude, opšti rok žalbe protiv rešenja je 3 dana itd.

- dilatorni – su oni rokovi u okvioru koji se određena radnja ne sme, odnosno ne može vršiti, a radnja se može preduzeti tek po proteku takvog roka. Ovakvi rokovi su retki u krivičnom postupku. Dilatoran rok je takođe i poseban rok nakon čijeg proteka, oštećeni može steći svojstvo oštećenog kao tužioca u skraćenom postupku. Ako je krivičnu prijavu podneo oštećeni, a javni tužilac u roku od mesec dana po prijemu prijave ne podnese optužni predlog, niti obavesti oštećenog da je odbacio prijavu, oštećeni ima pravo da kao tužilac preduzme gonjenje, podnošenjem optužnog predloga sudu.

S obzirom na pravno-tehnički način utvrđivanja vremenskog razmaka, rokovi se dele na:- faktičke – određuju se tako što se njihov početak, odnosno završetak, ili njihovo ukupno trajanje,

utvrđuju s obzirom na određeni procesni momenat. Tako se na primer, protivtužba za krivično delo uvrede može podneti do završetka glavnog pretresa.

- određene u formalnim vremenskim jedinicama , odnosno:1. u satima - (rok od najkasnije 12 časova od momenta lišenja slobode za predaju rešenja o

pritvoru licu koje je lišeno slobode , rok od 4 časa koliko najduže može trajati prikupljanje obaveštenja od građana od strane policije)

2. u danima - (rok od tri dana kao opšti rok žalbe na rešenje, rok od 15 dana za žalbu protiv presude u opštem postupku, odnosno 8 dana u skraćenom, 30 dana kada se radi o presudi za krivično delo organizovanog kriminala)

113

3. u mesecima – (rok od mesec dana koliko traje pritvor određen od strane istražnog sudije, instruktivni rok od dva meseca kod odlaganja glavnog pretresa)

4. u godinama – kao na primer, nekada postojeći rok od dve godine koliko je nekada najduže mogao trajati pritvor nakon podizanja optužnice, s tim da sada, trajanje pritvora nakon podizanja optužnice nije ograničeno, ali je precizirano da umesto do pravosnažnosti presude, u ovoj fazi postupka pritvor može trajati do upućivanja optuženog odnosno osuđenog u ustanovu za izdržavanje kazne.

S obzirom na subjekte koji određuju rok, oni mogu da budu:- zakonski – rokovi koje sam zakonodavac striktno određuje u ZKP-u, bilo da se to čini određivanjem konkretnih vremenskih jedinica, bilo faktički, u vezi nastupanja određenog procesnog momenta. Vewćina rokova su zakonski.- sudski – rokovi koje određuje sam sud, što je moguće u dva modaliteta:

1. tako što je potpuno prepušteno sudu da sam određuje rokove – sudu je prepušteno da sam odredi rok u kome je potrebno dati nalaz i mišljenje veštaka

2. tako što se sudu omogućava da promeni dužinu nekih, inače zakonski određenih rokova – rok za podnošenje optužnice javnog tužioca nakon završene istrage se može produžiti za još petnaest dana.Prema opštem pravilu, rokovi predviđeni Zakonikom ne mogu se produžiti, osim kad to zakonik izričito dozvoljava. Ako je u pitanju rok koji je zakonikom određen radi zaštite prava odbrane i drugih procesnih prava okrivljenog, taj rok se može skratiti ako to zahteva okrivljeni pismeno ili usmeno na zapisnik pred sudom.

S obzirom na posledice koje nastupaju protekom (propuštanjem) određenog roka, rokovi se dele na:- instruktivne – rokovi kojima se određuju određeni poželjni, odnosno orijantacioni i potrebni

vremenski razmak za vršenje određene radnje, ali se ne propisuje neka stroga procesna sankcija za propuštanje roka i što je posebno bitno, propuštanjem roka se ne gubi pravo na vbršenje radnje.

- prekluzivni – peremptorni su po pravilu prekluzivni, jer propuštanjem određenog vremenskog razmaka u kome se određena radnja mogla ili morala preduzeti, dolazi do gubitka prava na vršenje takve radnje. Taj gubitak prava se označava kao prekluzija. Prekluzija ne mora u svakom slučaju da bude apsolutnog karaktera, odnosno ona nije uvek ireverzibilna, jer se posledice propušanja određenog roka mogu, onda kada je to Zakonikom predviđeno, sanirati molbom za povraćaj u pređašnje stanje.

Računanje roka predstavlja utvrđivanje momenta njegovog početka i završetka, te ustanovljavanje njegovog ukupnog trajanja, a konkretno, utvrđivanje da li je određena radnja preduzeta u okviru roka. Računanje roka postoji samo kada je on određen formalnim vremenskim jedinicama, a ako se radi o faktičkom roku, onda se njegov početak ili završetak ustanovljava konstatacijom da je nastupio određeni procesni momenat. Za računanje rokova su bitni sledeći parametri:

1. vremenske jedinice kojima se rok utvrđuje2. momenat početka roka3. momenat završetka roka.

U Zakoniku su sadržana i posebna pravila koja se odnose na davanje izjave i predaju podnesaka koji su vezani za rok. U krivičnom postupku se rokovi računaju u sledećim osnovnim vremenskim jedinicama:

1. satima2. danima3. mesecima4. godinama.

Početak roka se računa od nastupanja događaja određenog u Zakoniku (zakonski rok), ili od trenutka određenog od strane suda, kada je u pitanju sudski rok.

Sat ili dan kad je dostavljanje ili saopštenje izvršeno, odnosno u koji pada događaj od kada treba računati trajanje roka, ne uračunava se u rok, već se za početak roka uzima prvi naredni sat, odnosno dan. Kada su u pitanju rokovi određeni u mesecima ili godinama, dan an koji se odnosi događaj od kojeg započinje rok, se u rok ne uračunava, a početkom roka se smatra prvi naredni dan.

114

Rokovi se uvek završavaju u puni sat, kada su u pitanju rokovi određeni satima, odnosno u ponoć, ako se radi o roku određenom u danima. U jedan dan računa se 24 sata, a mesec se računa po kalendarskom vremenu. Rokovi određeni po mesecima, odnosno godinama završavaju se protekom onog dana poslednjeg meseca, odnosno godine koji po svom broju odgovara danu kad je rok otpočeo. Ako nema tog dana u poslednjem mesecu, rok se završava poslednjeg dana tog meseca. Na primer, rok od mesec dana koji započenje 25.maja ističe 25.juna. Rok od mesec dana koji počinje 30.januara, ističe 28. ili 29.februara u zavisnosti od toga da li je godina prestupna ili nije.

Ako poslednji dan roka pada na državni praznik ili u subotu ili u nedelju ili u neki drugi dan kad državni organ nije radio, rok ističe protekom prvog narednog radnog dana. Ovo pravilo se ne odnosi na rokove određene u satima.

Određivanje kada su određena izjava ili podnesak predati u roku se vrši na osnovu određenih zakonskih pravila. Ukoliko je određena izjava vezana za rok, smatra se da je data u roku ako je pre nego što rok istekne predata onom ko je ovlašćen da je primi.

Kad je izjava upućena preko pošte preporučenom pošiljkom ili telegrafskim putem, dan predaje pošti smatra se kao dan predaje onome kome je upućena. Predaja vojnoj pošti u mestima gde ne postoji redovna pošta smatra se kao predaja pošti preporučenom pošiljkom.

Posebna pravila se odnose na procesnu komunikaciju između pritvorenika, odnosno drugih lica lišenih slobode i organa koji vodi postupak. Okrivljeni koji se nalazi u pritvoru može izjavu koja je vezana za rok dati i na zapisnik kod suda koji vodi postupak ili je predati upravi zatvora, a lice koje se nalazi na izdržavanju kazne ili se nalazi u ustanovi radi primene mere bezbednosti ili vaspitne mere može takvu izjavu predati upravi ustanove u kojoj je smešteno. Dan kad je sastavljen takav zapisnik, odnosno kad je izjava predata upravi ustanove smatra se kao dan predaje organu koji je nadležan da je primi. Uprava zatvora ili ustanove izdaće licu lišenom slobode potvrdu o predaji izjave.

Ako je podnesak koji je vezan za rok, zbog neznanja ili očigledne omaške podnosioca, predat ili upućen nenadležnom sudu pre isteka roka, pa nadležnom sudu stigne posle isteka roka, smatraće se da je na vreme podnesen.

96. Povraćaj u pređašnje stanje

Povraćaj u pređašnje stanje je pravno sredstvo kojim se pod određenim zakonskim uslovima omogućava određenom krivičnoprocesnom subjektu da procesno sanira posledice koje su nastupile zbog njegovog opravdanog propuštanja nekog prekluzivnog roka. Ratio legis ovog intituta se temelji na potrebi uvažavanja da ponekad neke opravdane životne okolnosti mogu prouzorkovati propust određenog roka ili radnje u postupku, te da je stoga iz razloga elementarne pravičnosti neophodno ublažiti uobičajenu strogost prekluzivnih rokova.

Pravo na povraćaj u pređašnje stanje, pod određenim zakonskim uslovima i u odnosu na određene propuštene radnje, odnosno rokove, imaju sledeći subjekti krivičnog postupka:

1. okrivljeni2. oštećeni kao mogući tužilac3. oštećeni kao tužilac i privatni tužilac.

Okrivljeni ima mogućnost povraćaja u pređašnje stanje samo ako su ispunjeni sledeći uslovi:1. potrebno je da je okrivljeni propustio rok za izjavu žalbe na presudu ili rešenje o primeni mere

bezbednosti ili odnosno o oduzimanju imovinske koristi, odnosno prigovor protiv rešenja o kažnjavanju

2. potrebno je da do propusta roka dođe iz opravdanog razloga3. okrivljeni mora u roku od osam dana posle prestanka uzroka zbog kojeg je propustio rok za

podnošenje žalbe, podneti molbu za povraćaj u pređašnje stanje, a u okviru roka od tri meseca od dana propuštanja

4. okrivljeni mora da zajedno sa molbom za povraćaj u pređašnje stanje da podnese i žalbu, odnosno prigovor.

115

Navedeni rok od tri meseca predstavlja jednu vrstu roka zastarelosti za podnošenje molbe za povraćaj u pređašnje stanje, jer se posle proteka tri meseca od dana propuštanja ne može tražiti povraćaj u pređašnje stanje, bez obzira što rok od osam dana od dana prestanka smetnje, nije istekao, ili čak nije ni počeo da teče.

U molbi za povraćaj u pređašnje stanje, odlučuje predsednik veća koje je donelo presudu ili rešenje koje se pobija žalbom. Protiv rešenja predsednika veća kojim je povraćaj dozvoljen, nije dozvoljena đalba, a protiv rešenja kojim je molba za povraćaj odbijena, okrivljeni može izjaviti žalbu. O toj žalbi rešava viši sud, kome takvu žalbu dostavlja prvosatepeni sud, zajedno sa žalbom na presudu ili rešenje o određenoj sankciji, kao i sa odgovorom na žalbu i svim spisima.

Neposredno višem sudu se, onda kada sud pred kojim se postupak vodi nije dozvolio povraćaj u pređašnje stanje, dostavljaju kako žalba okrivljenog protiv rešenja kojim se povraćaj ne dozvoljava, tako i njegova žalba, odnosno prigovor, tj. pravno sredstvo u vezi čijeg neulaganja je i zahtevao povraćaj, smatrajući da je iz opravdanih razloga propustio rok za ulaganje konkretnog pravnog leka.

Oštećeni kao mogući tužilac, oštećeni kao tužilac i privatni tužilac mogu podneti molbu za povraćaj u pređašnje stanje, onda kada su iz opravdanih razloga, odnosno bez svoje krivice, propustili ročište na glavnom pretresu, što je dovelo do prećutne prezumpcije da su odustali od krivičnog gonjenja i zavisno od procesne situacije, donošenja odbijajuće presude ili rešenja o obustavi krivičnog postupka. I za ova lica važi rok od tri meseca, u kome mogućnost podnošenja molbe za povraćaj u pređašnje stanje zastareva.

Predsednik veća prvostepenog suda dozvoliće povraćaj u pređašnje stanje oštećenom, koji nije uredno pozvan ili je uredno pozvan a iz opravdanih razloga nije mogao doći na glavni pretres na kome je donesena presuda, kojom se optužba odbija zbog odustanka javnog tužioca od optužnice. Potrebno je da oštećeni:

1. u roku od osam dana od prijema presude podnese molbu za povraćaj u pređašnje stanje 2. da u toj molbi izjavi da nastavlja gonjenje.

U tom slučaju zakazaće se ponovo glavni pretres i presudom donesenom na osnovu novog glavnog pretresa, ukinuće se ranija presuda, a ako uredno pozvani oštećeni ne dođe na glavni pretres, ranija presuda ostaje na snazi. Ni u ovom slučaju, posle proteka roka od tri meseca se ne može trađiti povraćaj u pređašnje stanje.

Predsednik veća će dozvoliti povraćaj u pređašnje stanje privatnom tužiocu i oštećenom kao tužiocu, koji iz opravdanog razloga nije mogao da dođe na glavni pretres ili da blagovremeno obavesti sud o promeni adrese ili boravišta, ako u roku od osam dana po prestanku smetnje podnese molbu za povraćaj u pređašnje stanje, a posle preteka roka od tri meseca od sana propuštanja, ne može se tražiti povraćaj u pređašnje stanje.а

97. ОФИЦИЈЕЛНО РЕГИСТРОВАЊЕ КРИВИЧНОПРОЦЕСНИХ РАДЊИ

Да би одређена кривичнопроцесна радња формално могла имати одређено дејство, као и да би се оставио одређени „траг" о предузимању радње и њеним процесним ефектима, неопходно је одређено званично регистровање радње, које се по правилу, своди на њено записничко бележење.

О свакој предузетој радњи у току кривичног поступка, саставиће се записник и то примарно - истовремено са предузимањем радње, а секундарно - ако такав начин регистровања кривичнопроцесне радње није могућ, онда непосредно после тога.

Записник пише записничар, а записник може писати лице које предузима радњу само ако су кумулативно испуњени следећи услови: 1) да се врши претресање стана или лица или се радња предузима ван службених просторија органа и 2) да се записничар не може обезбедити.

Сва преиначења, исправке и додаци уносе се на крају записника и морају бити оверени од стране лица која потписују записник.

Садржина записника

116

Садржина записника се односи на: 1) формални аспект записника, који сходно томе садржи неопходне податке о називу државног органа пред којим се предузима радња, месту где се радња предузима, дану и часу када је радња започета и завршена, именима и презименима присутних лица, уз означење својства у којем присуствују, као и на-значење кривичног предмета по ком се предузима радња, те 2) мериторни аспект записника, који се огледа у томе што записник садржи битне податке о току и садржини предузете радње. У записник се у облику приповедања бележи само битна садржина датих исказа и изјава, а питања се уносе у записник само ако је потребно да се разуме одговор.

Упознавање са садржином записника и његово потписивање

Одређена лица имају право да прочитају записник, или да захтевају да им се записник прочита, a ту спадају: испитано, односно саслушано лице, лица која обавезно присуст-вују радњама у поступку, као и странке, бранилац и оштећени, ако су присутни.

Саслушано, односно испитано лице потврђује садржину записника, што се може чинити на два начина:

1. редовним путем - потписивањем и2. изузетним начином - остављањем отиска прста, ако je у питању неписмено лице, што данас

нара-но не представља честу појаву. Записник потписује саслушано, односно испитано лице, a ако се записник састоји од више листова, саслушано односно испитано лице потписује сваки лист.

Ha крају записника потписаће се тумач, ако га je било, те сведоци чије je присуство обавезно при предузимању одређених истражних радњи, a при претресању и лице које се претреса или чији се стан претреса. Записник на крају потписују основни службени актери радње која се предузима: 1) лице које je предузело радњу и 2) записничар.

Издвојени записнициУ неким процесним ситуацијама je потребно издвајање одређених записника, чиме се

онемогућава да они остваре било какав доказни или фактички ефекат у кривичном поступку, јер постоје одређене процесне или правне аномалије у односу на радњу која je њима регистрована, тј. у погледу доказа који су у таквим записницима садржани, na тада ни сам записник не може да има било какав доказни кредибилитет.

Против решења о издвајању записника je довољена посебна жалба, a no правноснажности решења, записници се затварају у посебан омот и чувају код истражног судије, одвојено од осталих списа и не могу се разгледати нити се мору користити у поступку.

Бележење кривичнопроцесних радњи уређајима за звучно или оптичко снимање

Истражни судија може одредити да се извођење истражне радње сними помоћу уређаја за звучно или оптичко снимање, a о томе ће истражни судија претходно обавестити лице које се саслушава односно испитује.Ако je направљен снимак, он мора садржати следеће податке: 1) све податке који се односе на формални аспект записника (назив државног органа, место и време предузимања радње итд.)2) податке који су потребни за идентификацију лица чија се изјава снима, те3) податак у ком својству се лице саслушава односно испитује. Када се снимају изјаве више лица, мора се обезбедити да се из снимка може јасно разазнати ко je дао изјаву. Ha захтев саслушаног, односно испитаног лица, снимак ће се одмах репродуковати, a исправке или објашњења тог лица ће се снимити.

Када je обављено снимање, то се уноси у записник о истражној радњи или у записник о главном претресу, уз следећа посебна означења:

1. ко je снимање извршио,

117

2. потврду да je лице које се саслушава односно испитује претходно обавештено о снимању, 3. назнаку да je снимак репродукован, 4. одређивање места где се снимак чува, ако није приложен списима предмета.

Записник о главном претресу и записник о већању и гласању

Записник о главном претресу се no правилу саставља у писаном облику, на класичан начин, али се ток главног претреса може бележити и стенографски, a стенографске белешке ће се у року од 48 часова превести, прегледати, потписати од стране стенографа и прикључити списима.

Посебна правила регистровања радњи на главном претресу важе за кривичне поступке чији су предмет дела организованог криминала. О току главног претреса чији су предмет та кривична дела, води се аудио записник који садржи целокупан ток претреса, као и записник у писаној форми у који се уносе подаци о почетку и закључењу претреса, присутним учесницима и изведеним доказима, као и решења председника већа о управљању поступком.

Записник мора бити завршен са закључењем заседања, a њега потписују председник већа и записничар. Странке имају право да прегледају завршени записник и његове прилоге, да ставе примедбе у погледу садржине и да траже исправку записника. Странке имају право да после завршеног заседања добију копију записника, ако то захтевају.

98. ВРСТЕ КРИВИЧНОПРОЦЕСНИХ РАДЊИ

С обзиром на њихов садржај, те њихово процесно и правно дејство, кривичнопроцесне радње могу да се поделе на следеће врсте: 1) радње потенцијалне и актуелне процесне принуде, 2) доказне радње, 3) радње одлучивања и 4) доставне радње, тј. радње достављања писмена.

Радње потенцијалне и актуелне процесне принуде

Принуда представља ефективно деловање на некога који се тиме приморава или принуђује да нешто учини или не учини. Принудом се воља неког лица у правцу чињења или нечињења на које се принуђава, или искључује или се она модификује, тако да он захваљујући употребљеној принуди ради нешто што иначе не би радио, да те принуде није било, или нешто не чини, што би иначе чинио, да на њега није принудом деловано.

Процесна принуда као општи кривичнопроцесни појам постоји у два случаја: 1. Прво - то je свака ситуација када неки процесни субјект нешто мора да чини или не чини, јер ће у

супротном одговарајућим законским мерама бити натеран (принуђен) да то чини или не чини. У овом случају процесна принуда постоји у латентном и пасивном облику, она се ефективно не реализује, не врше се никакве принудне радње, али су оне могуће, уколико одређени процесни субјект не би добровољно чинио оно што je према закону дужан, односно уздржавао се од одређеног чињења које je законом забрањено. To je само потенцијална процесна принуда.

2. Друго - то je ситуација која се одликује ефективном применом принуде у поступку, до чега долази онда када су за то испуњени законски услови и када први општи облик процесне принуде није био довољан, јер се одређени процесни субјект оглушио о своју обавезу одређеног чињења, односно законску забрану конкретног чињења, када за њега постоји законом утврђена обавеза нечињења. Овај други општи облик процесне прину-де се у ствари, једино и може третирани као радња процесне принуде, што значи да ми сматрамо да радње процесне принуде представљају активни, актуелни, односно ефек-тивни облик процесне принуде.

Процесна принуда постоји и у својим посебним облицима, који се могу сагледати у два

118

смисла: прво, с обзиром на карактер и врсту кривичнопроцесних радњи у којима се огледа, односно реализује и друго, с обзиром на кривичнопроцесног субјекта према коме се примењује. Процесна принуда се може остваривати према различитим субјектима у поступку. Различити облици процесне принуде се могу остваривати према следећим субјектима: 1) према окривљеном - мере за обезбеђење присуства окривљеног у кривичном поступку и омогућавање успешног вођења кривичног поступка; 2) према сведоцима и вештацима - мере за обезбеђење присуства сведока и вештака, као и мере којима се обезбеђује давање исказа од стране сведока и вештака; 3) према лицима код којих се налазе одређене ствари које су потребне у кривичном поступку; 4) према лицима у односу на која се примењују одређене санкције због њиховог недисциплинованог понашања.

99. СУДСКЕ ОДЛУКЕДоказне радње

Доказне радње су активности, пре свега суда, али под одређеним условима и других службених актера преткривичног и кривичног поступка, које су функционално усмере-не на доказе, који се таквим делатностима прикупљају, обезбеђују, изводе и проверавају.

Радње одлучивања (чл. 154-158)

Судске одлуке се у теорији често, уз посебно издвајање кривичнопроцесних субјеката и кривичнопроцесних радњи, означавају као трећи основни појам кривичног процесно права.

Појам и врсте одлука у кривичном поступку

Одлука донесена у кривичном поступку представља формализовани, односно процесно уобличен став надлежног или овлашћеног органа у односу на одређено процесно питање, или одређени захтев странке, односно другог учесника кривичног поступка.

У кривичном поступку се одлуке доносе у три облика, односно може се говорити о три врсте одпука у кривичном поступку. To су: 1) пресуде, 2) решења и 3) наредбе.

Пресуду може донети само суд, a решења и наредбе доносе и други органи који учествују у кривичном поступку. За првостепену пресуду je карактеристично да у односу на њу увек постоји право жалбе, a у односу на другостепену пресуду се жалба може поднети само у одређеним случајевима, док се решења деле на која се могу побијати редовним правним леком и друга у погледу којих je жалба искључена, a за наредбе je карактеристично да се никада не могу побијати жалбом.

Одлуке суда у зборном саставу, односно већа доносе се после усменог већања и гласања, a одлука се сматра донесеном, када je за њу гласала већина чланова већа. Руководећа улога у доношењу одлука већа, je поверена председнику већа, али je његов глас начелно једнаке вредности као и глас других чланова већа.

Процес одлучивања се одвија према одређеном формалном редоследу. Одлучивање се дели на два основна сегмента: 1) прелиминарно одлучивање и 2) мериторно одлучивање.

У прелиминарно одлучивање спада прво гласање о томе да ли je суд надлежан, да ли je потребно допунити поступак, као и о другим претходним питањима, a тек када се донесе одлука о претходним питањима, прелази се на мериторно одлучивање, односно доношење одлуке о главној

119

ствари, при чему се прво гласа да ли je оптужени учинио кривично дело и да ли je кривично одговоран, a затим се гласа о казни, другим кривичним санкцијама, трошковима кривичног поступка, имовинскоправном захтеву и осталим питањима о којима треба донети одлуку.

Правноснажност и извршност судских одлука (чл. 187-191)

Правноснажност представља могућност једне судске одлуке да остварује одређено правно дејство. Правно дејство које производи правноснажна судска одлука представља деловање правноснажности у материјалном смислу, јер на тај начин настаје одређена правна ситуација или се дефинитивно решава оно што je до тог момента било спорно, сумњиво или неизвесно и због чега се и водио кривични поступак. Најтипичнија илустрација таквог дејства правноснажности je престанак дејства претпоставке невиности у моменту када осуђујућа пресуда постане правноснажна. Тек са моментом наступања правноснажности се оно што je утврђено у судској одлуци, a пре свега у пресуди, као свакако најважнијој одлуци суда у кривичном поступку, сматра истином, према познатом правилу - res iudicata pro veritate accipitur. У формалном смислу судска одлука постаје правноснажна онда када се више не може побијати редовним правним леком.

Постоје два процесна начина на који одређена одлука може постати правноснажна: 1) активно, ако je био уложен редовни правни лек, a одлука je процесно опстала у другостепеном поступку, или 2) пасивно, када у Закоником прописаном року није уложена жалба, na je пропуштањем тог рока, одлука постала правноснажна.

Из овога произлази да судска одлука постаје правноснажна у следећим процесним ситуацијама:

1. када виши суд одбије жалбу и потврди побијану одлуку, односно усвоји жалбу, али само преиначи побијану одлуку;

2. ако се пропусти рок за подношење жалбе или се сви титулари жалбе одрекну од тог редовног правног лека, тј. одрекну од свог права на његово улагање, односно одустану од већ изјављене жалбе;

3. када je одлука било првостепеног, било другостепеног суда донета, ако се ради о одлуци против које жалба није дозвољена или je жалба допуштена, али се изјави no протеку прописаног рока. Оне одлуке против којих жалба није дозвољена, постају правноснажне и извршне, већ

моментом њиховог доношења, као што je то случај са било којом наредбом у кривичном поступку, али и са неким решењима.

Извршност судске одлуке представља могућност да се оно право чије je постојање у одлуци утврђено или које je одлуком настало, може ефективно остваривати, односно захтев утврђен одлуком треба да се извршава, што истовремено значи и да за одређене субјекте настају и одговарајућа права и дужности.

Да би се пресуда могла извршити потребно je кумулативно испуњење следећих услова: 1) потребно да пресуда на активан или пасиван начин постане правноснажна, 2) правноснажна пресуда мора бити достављена и 3) неопходно je да за њено извршење не постоје законске сметње.

Ако није изјављена жалба против пресуде или су се странке одрекле од жалбе, односно одустале од ње, пресуда je извршна истеком рока за жалбу, односно од дана одрицања или одустанка од већ изјављене жалбе. Ако суд који je донео пресуду у првом степену није надлежан за њено извршење, доставиће оверени препис пресуде са потврдом извршности, суду који је надлежан за извршење.

Када ЗКП-ом није другачије одређено, решења се извршују кад постану правноснажна, a наредбе се извршују одмах, ако орган који je наредбу издао, не нареди другачије. Решења и наредбе, осим када je другачије одређено, извршавају органи који су те одлуке и донели.

100. ДОСТАВНЕ РАДЊЕ

120

Доставне радње су радње достављања писмена.Писмено представља општи појам који се односи како на одлуке, тако и на одређене позиве, односно оптужне акте, a у неким ситуацијама и на друге документе у писменом облику. Писмена се no правилу, достављају посредством службеног лица органа који je одлуку донео или непосредно код тог органа, a могу се достављати и преко поште, органа локалне самоуправе, органа унутрашњих послова, или замолним путем преко другог органа.

Закоником су посебно уређена следећа питања: 1) општи начин достављања писмена, 2) лично достављање одређених писмена, уз утврђивање одређених правила достављања другим лицима, 3) достављање одређених писмена окривљеном, 4) достављање писме-на лицима која су под одређеном командом, те 5) достављање писмена овлашћеном тужиоцу.

1. Општи начин достављања писмена

Писмена се достављају у затвореном омоту. Потврду о извршеном достављању, потписују оба основна актера достављања - прималац и достављач, a прималац ће на доставници или повратници сам назначити дан пријема.

Ako je прималац неписмен или није у стању да се потпише, што je фактичка околност, достављач ће га потписати, назначити дан пријема и ставити напомену зашто je потписао примаоца.

Ако прималац одбије да потпише доставницу или повратницу, достављач ће то забележити на доставници или повратници и назначити дан предаје и када je тако учињено, сматра се да je тиме достављање извршено. Ако прималац или одрасли члан његовог домаћинства одбије да прими писмено, достављач ће забележити на доставници дан, час и разлог одбијања пријема, a писмено ће оставити у стану примаоца или у просторији где je он запослен, пa се сматра да je тиме достављање извршено.

Позив и одлуке који се доносе до завршетка главног претреса за лица која учествују у поступку, осим за окривљеног, могу се предати учеснику у поступку који пристаје да их уручи ономе коме су упућени, ако орган сматра да je на тај начин обезбеђен њихов пријем. Учесници поступка се, осим окривљеног, о позиву за главни претрес или другом позиву, као и о одлуци о одлагању главног претреса или других заказаних радњи, могу обавестити телеграмом или телефоном, као и електронском поштом, или другим електронским преносиоцем порука.

Када су лица позивана на такав начин, о томе се прави службена белешка на спису кривичног предмета. Штетне последице према учеснику поступка који je позиван на претходно објашњени начин могу наступити само ако се кумулативно утврди: 1) да je оно благовремено примило позив, односно одлуку и 2) да je било поучено о последицама пропуштања.

Писмена се достављају, no правилу, посредством службеног лица органа који je одлуку донео или непосредно код тог органа, a могу се достављати и преко поште, „другог правног лица регистрованог за достављање писмена, органа унутрашњих послова", органа локалне самоуправе или замолним путем преко другог органа.

2. Лично достављање одређених писмена и могућност одступања од личног достављања

Писмена се према прописаном начину достављања деле на две врсте: 1) она која се према одредбама Законика о кривичном поступку имају лично достављати и 2) она за која није одређено да се морају лично доставити.

Писмена за која je прописано да се имају лично доставити предају се непосредно лицу коме су упућена. Ако се то лице не затекне тамо где се има извршити достављање, достављач ће се обавестити кад и на ком месту може то лице да затекне и оставиће код неког од одраслих чланова

121

домаћинства, настојника стана или суседа, односно код одређеног лица на радном месту примаоца, писмено обавештење да ради примања писмена прималац буде у одређени дан и сат у свом стану или на свом радном месту. Ако и после овога достављач не затекне лице коме се достављање има извршити, поступиће према правилима која се односе на достављање писмена која се не морају лично доставити и тада ће се сматрати да je тиме достављање извршено.

Писмена за која није одређено да се морају лично доставити, достављају се примарно - такође лично, али се секундарно, у случају да се прималац не затекне у стану или на радном месту, могу предати коме од његових одраслих чланова домаћинства, који je дужан да прими писмено, a ако се они не затекну у стану, писмено ће се предати настојнику или суседу, ако они на то пристану. У Законику постоји и и посебан случај достављања, који се своди на деловање необориве претпоставке да je достављање извршено на уредан начин, ако су испуњени одређени законски услови: 1) писмено je достављено на адресу коју je суду навело лице коме се писмено доставља, или je ако достављено на адресу на којој je претходно најмање једном извршено уредно достављање, те 2) лице коме се врши достављање није пријавило промену адресе.

3. Достављање одређених писмена окривљеном

Окривљеном ће се лично доставити позив за прво саслушање у претходном поступку и позив за главни претрес, док у погледу достављања других писама окривљеном, разликују се, према критеријуму постојања или непостојања стручне одбране у кривичном поступку - две основне процесне ситуције: 1) достављање писмена окривљеном који нема браниоца и 2) достављање писмена окривљеном који има браниоца.

Окривљеном који нема браниоца лично ће се доставити следећа писмена: 1) одређени оптужни акти - оптужница, оптужни предлог или приватна тужба; 2) пресуда; 3) друге одлуке од чијег достављања тече рок за жалбу, као и 4) жалба противне странке која се доставља ради давања одговора на њу. Вољом окривљеног се од правила личног достављања може одступити, na je могуће да се ако окривљени то захтева, сва наведена писмена, али и позив за прво саслушање у претходном поступку, као и позив за главни претрес, достављају лицу које он одреди, na ће се тада, ако je том лицу позив, односно друго писмено достављено, сматрати да je достављање извршено самом окривљеном.

Посебна ситуација постоји када окривљеном који нема браниоца треба доставити пресуду којом му je изречена безусловна казна затвора, a достављање се не може извршити на његову досадашњу адресу. Тада ће суд окривљеном поставити браниоца no службеној дужности, који ће вршити ту дужност док се не сазна нова адреса окривљеног. Постављеном браниоцу ће се одредити посебан рок за упознавање са списима, a после тога ће се пресуда доставити том браниоцу и поступак наставити.

Aко окривљени има браниоца, оптужница, оптужни предлог, приватна тужба и све одлуке од чијег достављања тече рок за жалбу или приговор, као и жалба противне странке, која се доставља ради одговора, доставиће се и браниоцу и окривљеном према правилима о достављању писмена која се не морају лично доставити. У таквом случају, рок тече од дана достављања писмена окривљеном, односно браниоцу. Ако се окривљеном не може доставити одлука, односно жалба, зато што није пријавио промену адресе, писмено које би требало доставити ће се истаћи на огласној табли суда и протеком осам дана од дана истицања, сматраће се да je извршено пуноважно достављање. Увек када окривљени има више бранилаца, a писмено се има доставити браниоцу окривљеног, довољно je да се оно достави једном од тих бранилаца.

4. Достављање писмена одређеним посебним категоријама лица

Међу лица којима се писмена достављају на посебне начине спадају: 1) лица која су под одређеном командом, 2) лица лишена слободе,

122

3) лица која имају међународно имунитетско право у нашој држави и 4) наши држављани који бораве у иностранству.

5. Достављање писмена овлашћеном тужиоцу

Ha различити начин се писмена достављају различитим категоријама овлашћених тужилаца: 1) приватном тужиоцу и оштећеном као тужиоцу, односно лицима која их репрезентују и који немају својство државног органа, те 2) јавном тужиоцу, који je државни орган.

Позив за подношење приватне тужбе или оптужнице, као и позив за главни претрес, се приватном тужиоцу и оштећеном тужиоцу, односно њиховом заступнику, доставља лично, a њиховим пуномоћницима, према правилима која се односе на достављање писмена која се не морају доставити лично.

Ако се приватном тужиоцу и оштећеном као тужиоцу, односно њиховом законском заступнику, достављање не може извршити на њихову дотадашњу адресу, суд ће позив, односно одлуку или жалбу, истаћи на огласној табли суда и протеком осам дана од дана истицања, сматра се да je извршено пуноважно достављање. Ако оштећени, оштећени као тужилац или приватни тужилац, има законског заступника или пуномоћника, достављање ће се извршити њему, a ако их има више, само једном од њих.

Јавном тужиоцу се одлуке и друга писмена достављају предајом писарници јавног тужилаштва. Када се достављају одлуке код којих од дана достављања тече рок, као дан достављања сматра се дан предаје писмена писарници јавног тужилаштва.

6. Електронска база података у суду

Суд може, у складу са судским пословником, обавезати странке, оштећеног и друге учеснике поступка да своје предлоге, правне лекове, друге изјаве и саопштења, подносе суду и у електронском облику. Записници и документа који су у складу са правилима Законика, суду предати и у електронској форми, се у суду, a у складу са судским пословником, чувају како на класичан начин, тако и у електронском облику.

123