Top Banner
СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ
39

Knjizevnost Srpska

Oct 22, 2014

Download

Documents

jovanad24
Welcome message from author
This document is posted to help you gain knowledge. Please leave a comment to let me know what you think about it! Share it to your friends and learn new things together.
Transcript
Page 1: Knjizevnost Srpska

СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ

Page 2: Knjizevnost Srpska

- Ново доба почиње Сеобом Срба 1690. – из патријархално-оријенталног типа културе Срби прелазе на елементе грађанске, средњоевропске културе (тај прелаз означавају барокне тенденције). Срби постају војни, погранични народ и имају одређене повластице (слобода вероисповести, организација конфесионалног друштва). Формира се целовит естетичко-поетички систем, постепено се трансформише кроз време. Српска књижевност прошла је кроз све етапе као европске књижевности, одн. на њу се могу применити интернационални појмови. Припада европској, словенској, јужнословенској књижевности.

- појам националне књижевности: * не постоји јединствен нити апсолутан критеријум1. критеријум језика (најважнији за 18. и I половину 19. века) – проблем изједначавања књ. језика са језиком пука. Дискрепанција између старе и нове књижевности. Књижевност на једном језику не мора бити целовита (индијска књижевност на енглеском језику). Књижевност је транзитивна.2. традиција – скуп изграђених знања и правила према којима смо обавезни. Традиција има одређени идентитет.3. етницитет4. свест о припадности

- Прва историја српске књижевности: Стојан Новаковић. Јован Скерлић 1914. пише историју српске књижевности са троделном поделом: 1. средњовековна, 2. локалне књ. (на штокавском: дубровачка, босанска, далматинска), 3. нова књижевност – по њему, нема никакве везе са старом, дисконтинуитет (по критеријуму језика).- стара и нова књижевна традиција нису строго подељене

ВАЖЕЋА ПЕРИОДИЗАЦИЈА:

2

Page 3: Knjizevnost Srpska

1. (крај 17. века) 1690-1783. БАРОК - 1811. ПРОСВЕТИТЕЉСТВО2. 1811-1848. ПРЕДРОМАНТИЗАМ3. 1848-1870. РОМАНТИЗАМ4. 1870-1901. РЕАЛИЗАМ5. 1901-1914/8. МОДЕРНА6. 1918-1941. МОДЕРНИЗАМ 17. 1945(52)-1968. МОДЕРНИЗАМ 2 8. САВРЕМЕНА КЊИЖЕВНОСТ – последњих 30 година

ПРОСВЕТИТЕЉСТВО

- Срби добијају повластице, између осталог право на школовање на свом језику (до универзитета)- 30-их година XVIII века Српска православна црква у страху од вулгаризације језика обраћа се руским учитељима с молбом да се пошаљу уџбеници и учитељи (Емануил Козачински – прва драма на српском језику), користе се рускословенски и, паралелно с њим, славеносрпски (језик грађанског слоја – мешавина образованијих и народних)- у периоду барока (барокне тенденције) јер се књижевност још није формирала, као ни жанровски систем, још не постоји приповетка; нема нормираног књ. језика- до 70-их год. 18. века црквени карактер просвете и књижевности (Марија Терезија), 1770. отворена је штампарија за Србе, религиозна оријентација Срба према Русији не одговара Аустрији. Преко антиклерикалног покрета Јозефа II у Србију продиру главне идеје просвећености: демократизација културе, философска критика стварности, оријентација на морална и политичка питања, схватање науке као светлости која ослобађа човека из мрака незнања, верска толеранција

- просветитељство као концепт: 1. СУМЊА: „Почињимо сумњати, ово доводи к истраживању, а истраживање нас доводи к познавању и к истини“2. ЗДРАВ РАЗУМ – кључна реч просветитељства. Приступити стварима без претходно усвојених предрасуда- прва фаза – у српској култури – институционалног унапређења

- 2 пута наше интелигенције тог времена: један је оличен у Рајићу, други у Доситеју, између је Орфелин. Рајић – црквено-просветитељски правац духовне интелигенције школоване у Русији.

Доситеј Обрадовић

- рођен у Чакову (данашња Румунија) 1739, замонашио се у Хопову и побегао након три године. Боравио по српским селима у северној Далмацији као учитељ, затим у Грчкој, провео шест година у Бечу и студирао у Пруској (Хале и Лајпциг). Обилази Париз и Лондон, западну Русију. Борави и у Трсту, а затим се враћа у Србију 1807. Учествује у политичком, културном и дипломатском животу земље.

- 4 фазе: 1) КОМПИЛАТОРНА (највећи број његових дела су слободни преводи и компилације) – барокна. Јака веза са старом црквеном традицијом. Жанр: беседа. 2) просветитељски трактати, приповетке, писма, естетички списи, есеј – Доситеј уводи есејистички поглед на свет, издиже српску књижевност на виши ниво. 3) У Халеу и Лајпцигу уписује универзитет и скида мантију (симболично ступање српске књижевности у рационалистичке грађанске токове). 4) 1807. долази у

3

Page 4: Knjizevnost Srpska

Србију као славан човек. Почиње успостављање институционалног начина живота – успостављају се нације словенског југа. Улази у владу и постаје министар просвете („попечитељ“), 1808. оснива Велику школу. Основао и прву богословију.

- Вук – Доситеј: У Великој школи први пут су се срели Вук и Доситеј – два различита културна модела. Код Вука се развија врста анимозитета према Доситеју, али обојица иду путем ПРОСВЕЋИВАЊА, заступају идеју о народном језику (то је Доситејева идеја, тек 1869. почиње да се користи у пракси). Два правца: 1) Вук - класификује усмено стваралаштво, 2) Доситеј – књижевни рад и идеје.

- ЕНЦИКЛОПЕДИЈСКА природа Доситејевог рада:- први својим животом синтетисао западна и источна учења. Путујући

свештеник – медијум који прихвата и одашиље утицаје.- као писац – дете свог времена. Он није писац књижевног фикционалитета,

већ писац идеја, мада постоји пут ка фикционализацији (назнаке романа). Примењује велики број функционалних стилова, врло разнолик писац. Увек се изнова одређује према утицају који трпи, подстицаји које добија су различитог карактера.

- писао дела есејистичког карактера. Симбиоза философије и књижевности. Здрав разум је природни дар човеков, само треба да научи да га користи, то је основни предуслов за прихватање науке. Треба слободно мислити, одн. приступити свему без предрасуда и страха од ауторитета, сумњати и преиспитивати.

- са Доситејем је започело грађанско доба српске књижевности. Он је зачео две тенденције: 1. рационалистичко просветитељство 2. сентиментализам („слатки стил“ - Видаковић).

ДЕЛА

Басне - езоповска традиција; међусобно су веома сличне у поступцима излагања, композицији, стилу. Доситеј се према њима односио као прерађивач пре него као преводилац. Свака басна пропраћена је „наравоученијем“, у које уноси примере из живота, митологије, књижевности, као и цитате, народне умотворине.- самосталност у обради: разара елиптичност езоповске басне, додаје натуралистичке појединости.

- дуализам у Доситејевом делу: НАУКА – ЛИТЕРАТУРА (поука-пример). Лични доживљаји служе као основа за развијање идеја (нпр. када говори о свом оцу, завршава коментаром да родитељи треба да буду узори својој деци). - ослања се на езоповску басну, али док су код Езопа саме басне састављене од приче и моралне поуке, Доситеј их раздваја:

o БАСНА + НАРАВОУЧЕНИЈЕ. Наравоученије је моралистички коментар неког догађаја или приче различитог обима, есејистичког карактера. Композиција наравоученија: поука + историјске анегдоте (о папи Сиксту V) + развијање мисли у духу нар. пословичне мудрости (схема: мисао – пример – мисао – пример...), на осн. мисао надовезује друге мисли и идеје, које опет илуструје. У почетку се непосредно надовезује на басну, док се у даљем току све више осамостаљује.

4

Page 5: Knjizevnost Srpska

- теме: мишљење и расуђивање, добро и зло, порок и врлина, друштво и друштвени односи, васпитање, култура- УТИЛИТАРИЗАМ, ПРАГМАТИЗАМ- Мезимац – усавршио се, ствара свој оригинални есеј; проблем детерминизма и слободе воље: Јест ли човек макина или није? – приближава се научној расправи.

Писмо Харалампију - просветитељски манифест, у коме су изнете 2 кључне тачке просветитељског програма: 1) КЊИЖЕВНИ ЈЕЗИК, 2) ВЕРСКА ТОЛЕРАНЦИЈА + панегирик Јосифу II, аутобиогр. подаци...

- ПИСМО: успостављање присног контакта с читаоцима. Кореспондент увек представља каракт. моменат односа с публиком (Харалампије – подршка и помоћ, анонимни из 2. дела Живота и прикљученимја – интересовање публике за његов даљи живот). 1) Фамилијарни тон – најближи усменом разговору, 2) општи карактер – погодно за изношење мишљења.

Живот и прикљученија- Почиње као сентаменталистички роман, интерполира 2 просветитељске беседе, приповеда о одласку у Хопово; слаткоречиве дескрипције Свете Горе; 2. део је стилски и тематски потпуно другачији: 12 писама (жанровска нестабилност, романескна одлика), путописно-авантуристичка повест. Не даје описе катедрала, знаменитости, већ је фасциниран свакодневним животом (одећа, храна, пиће, људи...), ослобађа се хагиографске матрице, протагониста је обичан човек. - Доситеј није прецизан у давању аутобиографских података, већ му моменти из сопственог живота служе као повод да у облику филозофског дијалога или наравоученија изложи своју идеолошку критику манастира, монаштва, народног сујеверја и сл., као и да би развио своје идеје о слободном мишљењу и васпитању појединаца и просвећивању народа. Поједини делови су наративно шире развијени (анегдотско-хумористички или патетични исповедни тон). Други део у епистоларној форми, посвећен пријатељству и љубави међу људима.

- ДИЈАЛОГ – дијалошки начин изношења мисли у првом делу. 1) Дијалог на гозби код темишварског трговца (црте сократовског дијалога): Низови беседа + краћи разговори. Беседа епископа Поповића, остали учесници: трговац Маленица, госпођа Калиновићка, архимандрит – живо оцртани, прилазе теми из своје перспективе, са својим интересима. Шала епископа с архимандритом – мајеутичка метода. 2) дијалог између Доситеја и његовог пријатеља, симболично названог Зилотије (у закључном делу).- елементи: експликација идеја, личности и ситуација; наука-литература максимално приближени, мисао, етос и патос најуравнотеженији.- ситуација покреће и условљава дијалог: разговор између Доситеја и пољског прелата, изазван буром на мору.- функције примера: 1) ИЛУСТРАТИВНА 2) САМОСТАЛНИ РЕТОРИЧКИ ДОКАЗ, 3) ПОВОД ЗА ЕСЕЈИСТИЧКА РАЗМАТРАЊА (Други део Живота и прикљученија 8. писмо: судбина двеју жена које нису могле да се преудају иако су младе – повод за критику бесмислених црквених закона).- 2 стилске тенденције: хумористичка (наративност) и поетска (+дидактичка). Наративне партије: мале приповедне целине, на њих се надограђују дијалози на граници између есејистичких и наративних форми (Доситеј и пољски прелат, Доситеј и Црногорац), блиско анегдоти. Почетак греческе књиге (први део Ж. и п.) – мала педагошка приповетка у ведром тону,

5

Page 6: Knjizevnost Srpska

поучна поента. Почетак мојега путовања – догађај као повод за изношење осећања.

М. Ломпар: повезивање са Кантом (Одговор на питање: шта је просвећеност)- у Доситејевој аутобиографији, постоје 2 супротна пута јунака:1) бежање у манастир (конвенција у светачким житијима) – јунак иде ка нечему што је ван његовог времена, што је по Кантовој теорији незрелост, опредељивање за удобност. Приповедач мери домете старе парадигме у новом времену. Користи наративна средства: стилизација, емфаза, иронија, сентименталност, епизоде, расправе, говори, монолози.2) пут ка свету – излазак човеков из стања скривљене незрелости, излазак у разумевање света као нов облик саморазумевања (просвећеност даје нови облик аутобиографији). После тога нема нове сумње, то је прича о преобраћењу.- аутобиографија по својој природи треба да буде незавршена, а код Доситеја је завршена → остварена је ФИГУРА ПРОСВЕЋЕНОГ БИЋА, иако ће Доситеј још живети после тога. Крајњи смисао епохе егзистенцијално је остварен код појединца.- дух просвећености у Доситејевом приповедању открива: 1) аутобиогарфију као инверзно житије, 2) причу о преобраћењу (завршену), 3) превласт приповедача над приповедањем, 4) путоказ ка модерној рационалности и осећајности. - 2 захтева: зрелост-слобода и савременост. Потпуни склад егзистенције и епохе, заборав неудобности која долази са зрелошћу и слободом. Налог духа просвећености: освојити удобност упркос њеној непомирљивости са слободом.

ПРЕДРОМАНТИЗАМ

- 1811. умире Доситеј и почиње нова фаза, која се често назива предромантизам, прелаз између класицизма и романтизма

Вук Стефановић Караџић

- један од великих митова српске културе, око њега и Доситеја водило се мноштво спорова, чији је корен у сударима културних модела, класним разликама, погледима на свет и сл.

- утемељио књижевност на народним основама. Устанак 1804. имао је пресудан утицај на коначно уметничко уобличавање епске народне песме. На почетку свог рада, Вук је против себе имао готово читаву савремену књижевност, а његова борба траје 30 година. Вук се бори за: 1) књижевни језик заснован на живом народном говору, 2) фонолошки правопис и 3) књижевност на народним основама.

- народ и народно - кључни појмови везани за Вуков рад, односе се на прост, неписмен народ, који Вук по први пут приближава образованом слоју. Стекао подршку Гетеа, Јакоба Грима, Леополда Ранкеа.

- Приговор Вуку: РАСКИД С ТРАДИЦИЈОМ, који се може сматрати сувише радикалним. Мењају се „физиономија“ и „биће“ наше књижевности. У предромантизму се поставља питање националног идентитета (језичког!) Вук решава то питање, из те перспективе не може му се ништа приговорити. Одабрао је најчистије наречје, нормирао га, превазишао разлику која је постојала између књижевног и народног језика.

- I ФИЛОЛОШКИ рад: У Бечу, Вук упознаје Јернеја Копитара. На помолу је велика идеја пансловенства. Јернеј сугерише Вуку да почне да се бави филолошким радом (граматика, речник...). Установљен је језички фундус, чиме је српски

6

Page 7: Knjizevnost Srpska

језик издиференциран. Стварање фонетске азбуке. поставио НАЧЕЛО да се у књижевном језику сме налазити само оно што постоји у народном говору (док његови претходници произвољно мешају елементе народног и црквенословенског језика). Он ипак касније коригује ово правило, уносећи у свој превод Новог завета и црквенословенизме, али прилагођене законима морфологије и творбе речи у српском језику.

- II ЕТНОГРАФСКИ рад: засновао низ научних дисциплина, први српски етнограф и етнолог. Популизам одређује читав Вуков систем вредности. Чврст патријархални кодекс.

- III КЊИЖЕВНИ рад: још нема фикционалитета (осим народне маште). Вукова нарација је претежно историчне природе. Као прозни писац, уједињује снажно осећање за конкретно са изразитим приповедачким даром. У његовом стилу нема ничег сувишног ни китњастог, патетике ни сентименталности. Одржава став субјективног хроничара, чији је циљ веродостојност. Добро одабира детаљ, тако да чињенице саме собом говоре. Вук је миран, објективан, често ироничан посматрач, коме је важнија људска мера (лични интереси) и појединачно у догађајима него целина (као код Проте Матеје Ненадовића).

- IV ИСТОРИОГРАФСКИ рад: описао је све важније личности свог бурног времена. Није остварио замисао да напише целовиту српску историју новијег доба (историју старијих времена написао је Јован Рајић, а Вук је намеравао да напише историју о српској револуцији, одн. да опише савремене догађаје), грађу у фрагментима (Вукова устаничка проза) уступа Леополду Ранкеу, што доприноси еманципацији Срба.

- рад на народној књижевности: идеја о томе да се знање о прошлости, предачком искуству и идентитету крије у колективној свести постојала је и пре Вука (већ од XIV, XV века бележе се песме). Та идеја с Вуком постаје приоритетна. Он врши РЕДАКЦИЈУ, добијамо књижевни канон. Објавио збирку Српске народне пјесме у четири књиге, са укупно око 800 лирских и 250 епских песама, сакупљао и објављивао и друге народне умотворине. Руководио се научно-филолошким критеријумом верног бележења („онако како народ говори и пјева“), али у комбинацији са књижевно-естетским критеријумом, који је подразумевао: 1) за сваку песму пронаћи правог певача, који је зна „као што треба“, 2) вршити селекцију за штампу.

* Вукова књижевнокритичка делатност: две „рецензије“ на романе М. Видаковића Усамљени јуноша и Љубомир у Јелисијуму. Критикује писце због писања без правила, по смом „вкусу“ или по „правилима бабе Смиљане“. Хаос у језику одговара хаосу у мислима. Не може се рећи да је он први књ. критичар! То је за нас сувишна полемика о језику Видаковића („нулта фаза филолошке критике“). Вук не потписује своје критике.- V први српски ЕНЦИКЛОПЕДИСТА: његово дело је енциклопедијско, представља збир различитих знања и увида. Рјечници (1818, 1852). Ова тврдња је спекулативна! Рјечници су синтеза његовог рада, речи објашњава користећи мале усмене форме, ту су убачени народни живот и језик.

- Рјечник је синтеза Вуковог рада, у њему су заступљене све гране његове делатности: филологија, етнологија, историја и народне умотворине.

Вукови историографски списи: 1) ХРОНИКЕ 2) БИОГРАФИЈЕ.

7

Page 8: Knjizevnost Srpska

- осећање за унутрашње јединство личности. Више га је занимао српски народ у целини, али ипак има највише описа појединаца (Милош, Хајдук-Вељко, Петар Добрњац, Карађорђе фрагментарно).- Вукови модели – најчешће прости и сирови људи, који су чинили херојска дела, али је њихова психолошка позадина била једноставна и мало занимљива; ту највише долази до изражаја приповедачки дар, смисао за жив детаљ (кад Милош долази код Али-паше, описују се Турци с чибуцима).- замерали су му што је говорио и о сексуалном животу Хајдук-Вељка и Миленка Стојковића. Вук, међутим, сматра да историја треба да бележи све. То некад иде и до карикирања (када прича како је на двору све „спрдња“, хиперболизује и понавља ту реч).- мане: фрагментарност, недограђеност, стихијност, аморфност...

Прва година војевања на даије - писана је широко, епски, дочарана је атмосфера, убачене су анегдоте; велики број интегрисаних епизода. Носеће епизоде односе се на Алексу Ненадовића, Ђорђа Ћурчију и Јакова Ненадовића, Карађорђа, као и колективног јунака – турске војнике, српске логоре и шанчеве. - Надахнут Вишњићевим стилом. Ослања се на низ модела и поступака из усмене културе: грађење сцене и лика (епском техником), контраст, паралелизам, градација, хронотоп, постизање приповедачке објективности;- субашин сан (наговештавање трагичне судбине појединца);

- контрасти: - епизоде , нпр. увођење Ћурчије – уводи се изјавом пораженог Турчина

(признање од противника): самовољан, поносан, свестан свог угледа и јунаштва, гине трагично (на превару); и као контраст, погубљење дахија – статична слика, без јунака, Ибрахимов прст показује на место догађања, а догађај остаје затворен.

- ликови : Фочићев отац/Фочић Мемед-ага;

- паралелизми: на нивоу радње и јунака. - Турци / Срби (Бего Новљанин/Ранко Лазаревић), - турски појединци (Бећир-паша и дели-Амет), - српски устаници (Ћурчија и Јаков);

- градација: избор устаничког вође (Главаш→Теодосије→Карађорђе); објективни приказ српских устаника на основу исказа поражених Турака. Епски каталог прилагођен прозном казивању (2х – сеча кнезова и резултати устанка).

- особености хронотопа: наглашено повезане одреднице времена и простора. Прецизније одређује временски удаљенија збивања. Једино сеча кнезова прецизно датирана (фебруар 1804). Три начина датирања догађаја: 1) уобичајени календар, 2) локалне одреднице (као што би Србин Србину приповедао), нпр. Више намастира, на Лазареву суботу, 3) међусобни узрочно-последични однос, уопштене одреднице: кад се даије сад састану... (карактеристична испреплетеност епизода). Вук одступа од хронологије када треба да прекине/настави један од својих паралелних прип. токова. (ток А и ток Б напоредни, укрштени или се један од њих завршава) – кретање напред-назад које је својствено поезији и стиху.

- објективност: Вуково сопствено запажање увек делује објективно, јер долази након јасног сликања догађаја, делује као општи и једино могућ закључак. Средства: преношење туђег говора, дијалози, монолози, динамичност перспектива. Користи предности приповедача над историчарем – могућност увида у други лик. Изражавање сопствене дистанце: успоравање приповедања,

8

Page 9: Knjizevnost Srpska

наглашавање приче која следи, формулом: а то се догоди овако; убацивање као, тобоже и сл.

- Вук као посредник између прошлог и будућег времена (које ће проценити његову објективност), директно именује себе као сведока – наглашава поузданост приповедача. Био је свестан да се и категорија истине временом релативизује.

(КЛАСИЦИЗАМ)

- хетероглосија у периоду предромантизма – мешају се различите тенденције: елементи просветитељства, национал-романтизам, класицизам.- класицизам уноси у књижевност АРТИСТИЧКИ моменат. Критеријуми: поетичка норма (прописана правила) – естетика узора, истоврсности, постетичка и етичка традиција. Чврсто кодирани жанрови.- конституисање школства – важан моменат за класицизам, појављује се слој учених људи. Темељ образовања – класична гимназија.- носиоци класицизма: образована грађанска класа. Најистакнутији – Јован Стерија Поповић (први ПОЛИГРАФ српске књижевности → огледа се готово у свим родовима и врстама)

Јован Стерија Поповић

- (1806-1856) - родом из Вршца (мултиетничка средина), мешавина: отац му је био Цинцарин. Романописац, комедиограф, трагичар и писац историјских драма, песник, критичар, школски писац. У његовом стваралаштву долазе до изражаја све тенденције хетерогене епохе у којој је живео: сентиментализам, класицизам, предромантизам, реализам.

- Стеријин рад на комедији може се поделити на 3 периода: 1) 30-их година у Вршцу пише своје најбоље комаде: Лажа и паралажа, Тврдица (Кир Јања), Покондирена тиква, недвосмислен утицај класицистичких поетика 2) 40-их у Београду пише краће шаљиве комаде и лакрдије, изјашњава се као Вуков следбеник. Учествује у формирању Лицеја у Крагујевцу, има висок положај у министарству просвете, бави се педагошким радом (пише уџбеник о реторици), 3) Вршац, враћа се озбиљној комедији, уноси горчину: Београд некад и сад, Родољупци. ПОЕЗИЈА. Декларише се као Вуков противник. Срби и Руси једини народи који своје црквене књиге пишу.

- Даворије – у средини 8 Хорацијевих ода у његовом преводу. Занимљива композиција збирке. Истине које класицисти говоре су стандардне (општа места), вештина је у њиховом оживљавању.

ДРАМА: - за настанак оригиналне српске драме важна су три имена: Јован Стерија Поповић,

Стефан Стефановић (Смрт Уроша V) и Лазар Лазаревић (Владимир и Косара, Пријатељи)

- побољшање театарског живота код Срба. До тада се пише драма о трагичком јунаку.

- дидактичко схватање позоришта: жеља да поучи кроз забаву је покретач Стеријиног комедиографског рада.

- сценски језик: велика моћ језичке карактеризације, природа језика одражава карактере

- умеће вођења драмске радње - исмева више слојеве, њихов језик и културу, фантастично-

сентименталистичку литературу- Вук, Молијер, Стерн – његови инспиратори, али остаје самосвојан, има

сопствену визију, анализу и оцену свог времена и средине.

9

Page 10: Knjizevnost Srpska

- у историјским драмама, осећа се Шекспиров утицај; грађа је преузета углавном из Рајића, а тематика је борба за власт у нашим средњовековним државама.

- одступа од класичне комедије, нарочито у завршецима (Фема је на превару одбијена од „ноблеса“). Уобичајени протагонисти: заблудела личност, варалица и исцелитељ-резонер. Не бави се општељудским пороцима, него проблемима свог доба.

- модерно схватање бића; песимизам који прелази у нихилизам

Покондирена тиква- 2 карактеристична друштвена типа: сирова и примитивна малограђанка и славјански песник (ни једно ни друго нису преузети, а сви ликови носе локалну боју). Фема: стид од рада, снобизам; језик: искварени страни изрази, грешке најчешће подлежу законима фонетских промена (Јохан → Јокан). Развој Феминог обраћања Евици (градација: девојко, дрндо, мућурло, краво, крмачо, слуто – ка сочним, народним изразима). Фема је исмејана драстично, сатирично, а Ружичић иронично. Ружичић: класицистичке реминисценције и поређења, псеудокласична књ. школа. Истиче се у контрасту са својом рођаком Саром; осцилира између „неба“ и „земље“. Преварант – свесно хоће да засени. - Митар: резонер, чијим присуством аутор подвлачи поруку.- споредни ликови учествују и изграђивању слике времена. Нпр. алузија на класни карактер власти: Василије се чуди што га Фема тера „с пандури“, а она каже да пандури штите „ноблес“.- лутрија – једино се случајем могу решити друштвене противречности- недостатак драмске акције, Фемин „ноблес“ остаје претежно на вербалном нивоу → ВЕРБАЛНА КОМИКА (*екранизација)- хумор/комика: код Стерије нема хумора (који је благ), већ само комике – подсмех, ругање, иронија, сатира, не мири се с недостацима које уочава. На крају нагли пад комике.

Роман без романа - у то време постоје само зачеци романа. Ово је први АНТИ-РОМАН у српској књижевности, најава рушења старе романескне форме (извештачености), промена кода. Свест о форми је незаобилазна, јавља се коментаторски слој. Приповедач – модерно приповедање.- наслов као сугестија за интерпретацију: роман – етимолошки, оно што се пише на народном језику, роман, романса – историја љубавног случаја, прича о некој љубави. Пародијска интерпретација форме.

(Драгиша Живковић)- послужио Стерији као основа за многа каснија дела, недовршен због ауторове смрти;- 2 недостатка српске уметничке прозе почетком XIX века:1) написана на славјаносербском2) преовлађује тип витешког барокног романа (Видаковић) – схематизација тема, ликова, ситуација, паралелно феудално-аристократске и конкретне историјске теме (нпр. смрт „лепих душа“ истовремено са падом царства)- Роман без романа излази 1838 (после Вукове критике Видаковића). Стерија је претходно и сам обрадио Флоријановог Гонзалва од Кордове у типично барокном стилу → Бој на Косову. У Роману без романа пародира и самог себе, исмева Видаковића, указује на аутоматизам поступака.- узори: у делу се често спомињу Дон Кихот, Стерн, Лесаж, Виланд - 2 најважнија узора: 1) Виланд Авантуре Дона Силвија од Розалве и 2) Жан Паул Естетика (теорија хумора)

10

Page 11: Knjizevnost Srpska

- преноси у Предговор тон Сервантесовог Пролога - „ШЕНДИЗАМ“ – код Стерна хумористичко-козерски, код Стерије пародично-сатирични. Преузима поступак слободног асоцијативног кретања. Козерске дигресије: Загонетка, о хаљинама, о по последњем журналу начињеном роману, о именима, о Валаамовој магарици, о моди на месецу, о љубави и женидби итд.- Жан Паул – теорија о значају шале за књ. и друштво, супротна класицистичком учењу о јединству стила. Досетка (der Witz) – откривање идентитета између двеју величина које се не могу мерити истом мером; фантазијска досетка – одуховљава тело, отеловљава дух. Стерија наводи Галена: Смех и шала су нужни за здравље...- „бидермајеровски сирови или непотпуни реализам“ – Стерија се одлучује за тај начин писања јер је одговарао нашој публици, којој је немачка романтика сувише тешка.

- предмет: књижевнокритички и књижевнотеоријски → какав треба да је однос романа према ванкњижевној стварности? За ондашњу публику, роман је „повест романтическа“ (патње и страдања чедних и часних љубавника)- У Тврдици се подсмева стилу старих романа, у Роману без романа 1. мотивима – наводи једноставан пример чисте љубавно-авантуристичке фабуле (роман који се конституише у XV веку, према средњовековном) 2. техници - барокном херојско-галантном роману XVII века, који се ослања на аристотеловско-хорацијевску теорију. → ТЕОРИЈСКИ ШИРОКО ЗАСНОВАНА ПАРОДИЈА. Стерија је упознат са везом између традиционалних мотива и теоријских начела композиције епске фабуле.- Стеријин исказ 1827. о предности трагедије над романом - морфолошке одлике – фабула се не може одвојити од дигресија.

- јунак персонификује жанр романа. Писац прави паралелу са Дон Кихотом и Новим Амадисом (наслов = име јунака); - Вступленије

- 2 одсека са пародијски датом епском пропозицијом и инвокацијом + дијалошка и монолошка казивања ауторовог ЈА, фиктивни читаоци.

- ИЗНЕВЕРЕНО ОЧЕКИВАЊЕ: образлаже одустајање од конвенције фиктивним читаоцима. Два супротна увода у фабулу: 1) директан почетак (Хорацијево In medias res), 2) линеарно-хронолошки принцип (ab ovo, Хорације га осуђује као неуметнички). Тобожњи историјски извор (као код Сервантеса). Сервантес и Стерн постављају исто питање: ab ovo / in medias res?

- даље се испоставља да је Роман и травестирани Енеја (ослањање на Блумауера)- Египатски предео – Видаковић Велимир и Босиљка- најразвијенија епизода фабуле – „љубавна“ прича о Романовом избављењу уз помоћ Чимпеприч (покретач је Фама). Чимпеприч пише писмо, а као концепт узима Овидијево Аријаднино писмо Тезеју (улазило у обавезни гимназијски програм, тако да је било познато већини читалаца) – епистоларни уметак, који се завршава са dixi, што је лат. колоквијализам и алузија не на Овидија, већ на Вергилија. Стапање Дидоне и Аријадне. Појављује се Судбина (у неглижеу, са „пенџера“, зове Меркура да поштеди Чимпеприч тужног завршетка, а затим пије кафу). Чимпеприч се удаје (грађанско решење).

Петар Петровић Његош

11

Page 12: Knjizevnost Srpska

- (1813-1851) Поларизованост српске културе: Његош је антипод Јовану Стерији Поповићу. Припадали су истом добу, али извиру из потпуно различитих културних окружења. Знали су један за другог, али никад један другог нису помињали.

- Сима Милутиновић Сарајлија био је Његошев приватни учитељ, зато је веома утицао на његово рано стваралаштво.

- познанство с Вуком Караџићем (велика идеја националног ослобођења), компромис 1847, када излази Горски вијенац на народном језику, али штампан старом ортографијом. У Лучи микрокозма користи више словенизама.

- Покушао да споји Вишњића и Мушицког. Као владика, створио је прве органе државне власти у Црној Гори, која је била племенски уређена, створио је од ње модерну државу (библиотека, школство).

- почео као епски песник, писао песме локалног карактера.- питање схватања књижевности као морала

- образовање : у периоду својих класицистичких стремљења, дошао је у додир са класичним (грчким) узорима. Чита модерне песнике Игоа, Ламартина, Пушкина. Блиске су му идеје Вука Караџића, наслања се на песништво Симе Милутиновића..

- 2 главна тока: 1) космолошка судбина човека - јединство човека и бога,

преегзистенција, морална кривица и пад. Човек је схваћен као више биће божанског порекла, коме је земља привремено боравиште (испаштање), духовни повратак човека на извора свог бића и почетке свог постојања, чија је сврха сазнајна (треба открити смисао постојања).

2) историјска судбина Црне Горе.

- 3 главна дела: Луча микрокозма, Горски вијенац, Лажни цар Шћепан Мали

Луча микрокозма (први наслов – Извиискра)- не догађа се на земљи ни у историји- имагинација из класичних спевова- састоји се од уводне песме (посвета Сими Милутиновићу) и 6 певања. - Посвета је филозофска песма о трагању за истином о човеку (ко је човек, како је бачен у свет?), нека врста песникове духовне аутобиографије. Песник је покушавао да открије тајну питајући земаљске мудраце, као и окрећући се природи и звезданом небу изнад себе, али одговор није био изнад њега већ у њему. Понирањем у своју мисао (унутарњу бит), схвата да је његова егзистенција „луча микрокозма“, одн. да је душа траг божанске светлости у човеку. У прва два певања, песникова мисао властитом снагом ослобађа се телесних окова и отискује се у висине. Пошто доспе на највише небо, пред престо Творца, напија се са извора сећања и сазнаје догађања у свемиру пре настанка света. Прича о космичком лету искре представља оквирну причу за космичку драму о човеку, која почиње у 3. певању. Њени главни протагонисти су Бог, Сатана и Адам.

Горски вијенац - У овом делу огледа се цео Његошев пређени пут, као и цела књ. епоха у којој је настао. Спојене 2 главне обликотворне тенденције његовог ранијег песништва: 1) хроничарско-епска – историзирајуће извештавање о појединачном догађају или низу догађаја, 2) лирско-рефлексивна – полази од песникових доживљаја и размишљања. У Горском вијенцу „историческо собитије“ (појединачни догађај) је сижејна основа + мноштво конкретних личности као носилаца идеја и збивања, којима се тај догађај проширује.

12

Page 13: Knjizevnost Srpska

Лирске и рефлексивне тенденције нису више на субјективној (лирској), већ на објективној (драмској) основи, као израз мишљења разл. личности.- Историјска судбина српског народа и Црне Горе - стални покретач Његошеве политичке песничке и философске мисли. Принцип „историческог собитија“ (одн. консервације догађаја) супротан је принципу фабуле (трансформације догађаја). Његош користи само други део из народне песме о истрази потурица (припремање и извршење истраге), док је први део (прича о страдању владике Данила) прескочио. Историјски догађај је у првом плану, а лично у другом. Мотив владичиног оклевања повезује личну са историјском судбином. Његово оклевање ипак делује више на плану идеја него на плану догађаја. Драматика спева се и одвија на плану идеја: најпре сукобљавање ставова владике и осталих Црногораца, а затим турских и црногорских. Стварни догађаји имају илустративни значај.- Створио нову песничку форму. Око једног догађаја (истрага потурица), Његош уплиће читаву црногорску историју од Немањића до почетка 18. века. Приказао свакодневни црногорски живот, обичаје, веровања и схватања, суседне народе (Турке и Млечане). Три цивилизације:

- херојско-патријархална, - оријентално-исламска и - западноевропска.

Спев је отворен како према другим, непријатељским народима, тако и према природи и космосу (фолклорна посматрања небеских прилика, макрокосмичке визије владике Данила, размишљања игумана Стефана о космичком поретку).

- народни колектив: најпре се појављује као коло, затим се разлаже на појединце. Слике из црногорског живота, жанр-сцене из различитих ситуација - динамика радње. Три кључна становишта: 1) становиште главара - колективно искуство народа, бесприговорно прихватање националних херојских идеала, јединствени; 2) владике Данила - сукобљеност са стварношћу, прва искушења и горчина сумње, 3) игумана Стефана - сигурност, спокојство и ведрина коначног сазнања. Владика и игуман су две различите етапе у развоју мисли која више није у сигурности традиције, већ је кренула властитим путем. - сумња владике Данила - драмски покретач радње. Мисао игумана Стефана доноси разрешење дилеме и на вишем нивоу потврђује првобитну, народну мудрост кола и главара, философски је осмишљава и доводи у склад с космичким поретком.

- композиција: око централне теме развијено је неколико кругова у којима се она варира. Почиње као поетска визија, наставља се као историјско-политичка драма, прелази у венац епских слика из народног живота, а завршава се призорима заснованим на паралелизму историјска збивања - монолози игумана Стефана. - „песничка енциклопедија“ која обухвата све песничке форме.- живот као „беспоредак“, коме се не може докучити смисао: „И цијели ови беспореци по поретку неком се збивају“ – оно што се збива не потиче од човекове воље, историја није производ деловања воље.- као у античким трагедијама, чин егзекуције се не види, већ се доноси вест

- епизоде – већина њих има као предмет посебну људску судбину која је реалистички насликана и поетски осмишљена са становишта националне историје. У епизодама, историја је позадина, а лично је у првом плану.- покушаји да се догађаји у Горском вијенцу схвате као делови јединствене сижејне целине, доводе до бројних недоумица: шта је одлучено на првој

13

Page 14: Knjizevnost Srpska

скупштини, шта се догодило после ње и због чега је сазвана друга скупштина? тешко је схватити владичину наду да би се потурице могле убедити да се врате у стару веру, њиховим позивањем на преговоре открива им се завера против њих, после закључка да је сукоб неизбежан, Црногорци мирно седе, а потурице свадбују! итд. Каузалне повезаности нема јер би се повезивањем у сижејну целину дошло до измишљања историје. Дакле, нема хоризонталне повезаности, али има вертикалне, поетске (догађаји су повезани са својом поетском надградњом).

- облици израза: 1) ауторска прозна саопштења – функција: дидаскалије, али епска (чувају нешто од самосталности говора приповедача у епским делима), у њима се налазе допунски подаци или чак препричавања радње и разговора. Њихов број расте сразмерно са повећањем динамике збивања. Нови догађаји уводе се у ток спева сажетим прозним саопштењима, а говор личности јавља се као нека врста поетске надградње на те догађаје. 2) говор личности (дијалози) – нема право драмско обележје, осим на 2 места (кад утиче на акцију): а) кад се владика Данило појављује на скупштини, б) када доноси одлуку да се потурице позову на преговоре. Драмски су обојени и они дијалози у којима се открива нека истина (испитивање уснулог Вука Мандушића, епизода о назови-вештици). Најчешћи облик дијалога у Горском вијенцу – извештај у дијалогу (техника коришћена у грчкој драми); извештаји су потпуно сачували епски карактер, уводе се изменом питања и одговора. Најопширнији је извештај војводе Драшка о Млецима. Философском дијалогу блиски су делови са игуманом Стефаном (нпр. уочи полагања заклетве – на прагу судбоносног догађаја поставља се питање о његовом смислу). Антитетички говори – дав говора постављена један према другом, тако да је други побијање ставова из првог (сердар Вукота и Вук Мићуновић – песимистичко/оптимистичко схватање црногорске историје, везирово писмо и владичин одговор, сват Турчин и сват Црногорац итд.). Агонални дијалози – имају такмичарски карактер (Вук Мићуновић и Риџал Осман). Ансамбл-сцена Турака и Црногораца заузима централни положај у спеву, непријатељске стране суочене лицем у лице – вишегласни говор, полифонија, сваки глас на свој начин развија тему.

- Велике монолошке целине (Г. в. је монолошка структура у којој је дијалог значајан али у бити пропратни елемент, посредник између „историческог собитија“ као основе и поезије и философије говора као суштине дела): 3 велика говора владике Данила, 2 беседе игумана Стефана, беседа Мустај-кадије, реплика Вука Мићуновића на 1. владичин монолог и песма првог кола. Јављају се увек у најкритичнијим моментима, реално су засновани, а конкретни догађаји попримају универзално обележје. Монолог чине 3 целине: 1. уводни део – мисао драматично израста из ситуације, 2. средишњи део – мисао се усредсређује на осн. мотив, 3. завршни део – ојачана мисао поново улази у драму тренутка. У првом монологу, представљено је турско завојевање света и пропаст Византије, трагична визија прошлости понавља се и у песми првог кола, али је акценат на националној, а не европској историји, драматизују се наше унутрашње слабости. Први монолог игумана Стефана доноси философску експликацију и оправдање теме спева – одбрана као животни принцип.

- песме: песме кола, песма о Чеву која се пева уз гусле, сватовске попевке о јунацима, Мустај-кадијина песма о Фатими, тужбалица сестре Батрићеве, песма о Божићу игумана Стефана + игуманов помен и црногорску заклетву сердара Вукоте. Метричким обликом од епског десетерца издвајају се песма о Фатими (деветерац) и тужбалица сестре Батрићеве (дванаестерац).

- гноме (афористички наглашени стихови или низови стихова): присутне у свим моментима говора. Ту су убачене већ постојеће пословице, али је и само дело извор нових. Гномичко сажимање представља стилску доминанту спева. Принцип гноме је максимална концентрација мисли и речи. Посебан тип афористичког израза је говор у алузијама (гномичка мисаоност и концизност + конкретност и сликовитост): А ево смо као они миши / те за мачку звоно приправљају... то је врста дипломатског стила, који кориисте Црногорци и Турци када се састану.

14

Page 15: Knjizevnost Srpska

- приче: извештаји о догађајима који су се збили на другом месту или приповедно развијене слике из живота или измишљене фабуле (казивање кнеза Јанка о агону Вука Мићуновића и Хамзе-капетана, Драшкове приче о млетачким бродоградилиштима и тамницама итд.).

- тематска заокруженост – пошто нека личност изложи тему, обично из круга слушалаца нема никаквих реаговања (чак и ако су психолошки неопходна), већ се одмах прелази на нову тему, или уколико их има, она су повод за прелазак на нову тему. После великог монолога игумана Стефана, сви одлазе на спавање (иако су га претходно молили да прича!), а тек ујутру му одају хвалу. То су 2 самосталне тематске целине: излагање осн. принципа философије спева (игуманов монолог) и разрада теме о духовној концентрацији мудраца (дијалог сердара). Однос делова није као однос карика у ланцу, већ они гравитирају око одређених тематских центара. Композиција Горског вијенца је тематска. Очуван је временски аспект, догађаји се одвијају по строго хронолошком редоследу. Начин излагања тема варира од призора до призора, издвајају се 3 типа тенденција: 1) линеарно низање тема – лабава повезаност (нпр. Драшков извештај), 2) полифони развој – умногостручени глас народа, 3) развој контрастних тема – драмско језгро дела (неодлучни владика/борбени Црногорци). Када се теме понављају, јављају се у новој форми и значењу (нпр. тема истраге у уводном делу је неодређена, кроз владичино проклињање, затим је одређенија у речима Вука Мићуновића, а у епизодама из народног живота је симболична основа снова и прорицања итд.)- контраст се јавља на свим плановима структуре дела: међу говорним целинама, међу ликовима, међу темама, призорима и деловима призора итд.

- личности – једини интерес који их покреће је национални интерес, једине релације су историјске. Његоша не интересују лични односи и интереси. Личност је јавља као израз народног искуства, као тумач његових схватања и веровања. Имају извесне црте по којима се међусобно разликују (Роган стално испитује, кнез Јанко има смисла за хумор), а могу имати и личне мотиве који су у супротности с општим интересом (Вук Мандушић, баба). Коло – колективни лик, који није физички присутан, не види се његов однос према протагонистима драме, оно је обезличено – оличење епске народне поезије, представља песму народа, синтетизује основну садржину наше народне епике. Главари – носиоци идеје бескомпромисне борбе; Мићуновић као први међу њима, носилац је етичко-естетичке компоненте дела (борба и јунаштво као највиша животна вредност). Батрић је извршилац идеје спева. Мићуновић „збори“, Батрић „твори“. Кнез Никола – свесно жртвовање за ослободилачку идеју, иако га је владика ослободио обавезе. Владика Данило → игуман Стефан: Владика - хамлетовски проблем колебања између рефлексије и акције, из које је излаз прихватање сурове логике историје. Овај лик нагло нестаје пошто је његова идеја устукнула пред стварношћу, тек касније се појављује – као просвећени владар који одбацује сујеверје; радосно прима извештаје о почетку истраге, затим плаче због жртава. Разрешење противречности – игуман Стефан, тако да владика и он представљају две развојне етапе исте мисли (Ти си млад још и невјешт, владико!... Ја сам проша сито и решето). Његову мисао карактерише универзалност (обухвата природу, човека, друштво), систематичност. Основа његове философије је искуство, не ученост. Противречност: појављује се у величанственој сцени (горе дрхте, месец је крвав), озбиљан, моли се док други спавају, а у другим сценама је необуздано весео, причешћује без исповести, на отвореном (противно црквеним канонима) – елементи паганског свештеника. Искуство народа (теза) – владика Д. (антитеза) – игуман С. (синтеза). Сердар Вукота – суморан поглед на ствари, износи стравичне визије и језиве претње (свађа с помрлим Озринићима, заклетва Црногораца). Роган и Јанко: хумористички пар – комични наивко и оштроумни домишљан. Вук Мандушић – протагониста личне драме, поседује скривен унутрашњи живот. Споља настрани и ексцентрични јунак, чији је духовни предак Марко Краљевић, изнутра

15

Page 16: Knjizevnost Srpska

модерни човек осећања, који живи са својим идеалом и пати због његове неостваривости. Једини заљубљени јунак и једини који долази у сукоб (мада само у сну) са светом коме припада. Његов индивидуализам је емоционалног карактера, док је Владичин интелектуални. У последњем призору, он мрачан, крвав и скоро подивљао, прича романтичну причу о херојском пару Радуну и Љубици и плаче због свог изломљеног џефердара. Поп Мићо – природна бистрина и оштроумност, народски лик и представник друштвеног слоја (црногорских сеоских попова). Турски представници: Скендер-ага – носилац турске политичке идеологије (политика силе и права јачег: Мањи поток у већи увире,/код увора своје име губи), Мустај-кадија – супротност црногорској аскези и обилићевском идеализму. Истиче чулну привлачност муслиманског света: хурије које чекају праведнике у рају, сјајни Стамбол, турску лепотицу (у чулној наслади види највишу вредност живота). Слика запада дата је из перспективе Црногорца – војводе Драшка. Он има улогу преносиоца искуства и поседује најважније одлике црногорског човека.

Лажни цар Шћепан Мали - пристајање на лаж иако знамо да је у питању лаж- има више драмских елемената него Горски вијенац, тематски се помера

ка унутрашњем плану црногорске стварности, више реализма и критичности у сликању понашања појединаца и колектива.

- „Херојска комедија“.

РОМАНТИЗАМ

- модерно схватање књ. зачиње се у периоду романтизма, он је НАДНАЦИОНАЛНА категорија. Секундарна стилска формација јер почиње негативно у односу на претходне формације (класицизам).

- док је у старијим књ. епохама заступљена естетика истоврсности, за новије је карактеристична естетика разлике/разноврсности, која афирмише оригиналност, изненађење, трансгресија, индивидуалност.

- трансформативан, ненормативан, пролази кроз 3 фазе: 1) ПРОТОРОМАНТИЗАМ (Његош) – хероички, улога идентификације, колективног идентитета, 2) ИНДИВИДУАЛИСТИЧКИ (Б. Радичевић) – колектив није у центру стваралачке имагинације, већ људско ЈА, доживљајни субјект је мера света, 3) КОСМОЛОШКИ (Л. Костић)

- књижевни систем у коме је поезија апсолутно доминантна; жанрови: лирска песма (љубавна, патриотска, рефлексивна), поема, поетска драма.

- ексцентризација песничке фигуре – песник није биће од овога света, већ надахнуто биће. Повлашћена фигура културе. Романтичарски песник је или патетичан или ироничан – чува се узвишеност песничке фразе.

- селективна тематика- романтично≠романтичарски- прошлост повлашћена у односу на садашњост и даљина у односу на близину →

чежња, меланхолија. Љубав – на овом свету неостварива.- НЕМИМЕТИЧНОСТ (текст≠свет) – дат је приоритет машти, фантастици, демонском.

Текст формира ВИЗИЈУ. Идеја о аутономији уметности.- топоси : фигура ДВОЈНИКА (јавља се због прејаког осећања интегритета субјекта),

МРТВА ДРАГА (смрт као услов да би се љубав испунила), ИДИЛИЧНО МЕСТО (књижевност која жели да да бесконфликтну слику света, амбијент почиње да учествује у карактеризацији), љубав према ДОМОВИНИ (представљена често као лепа жена)

српски романтизам: - 1847. победа Вукове реформе + победа романтизма као књ. правца.

Романтизам Б. Радичевића и његових следбеника јавља се у развијеној грађанској средини угарских срба, као отпор класицизму као увезеном, подражавалачком и непоетском. Блиска им је народна лирика, али не патријархална вуковска „женска

16

Page 17: Knjizevnost Srpska

песма“, већ полусељачка-полуварошка поезија пречанских крајева (коју Вук није волео). Метричке иновације показују њихово ослањање на западне токове - уводе јампски стих.

- процват романтизма 60-их година, центар је Нови Сад („Српска Атина“), часописи: Летопис Матице српске, Седмица, Даница, Јавор, кључно питање - политика: српски национализам, грађански либерализам, антиклерикализам, антиаустријско расположење (носилац је омладина).

- стабилизовање песничке мелодије код Б. Радичевића, који се сматра зачетником модерне поезије. Познавао немачку поезију (прве стихове написао на немачком), традиција српске грађанске лирике (текстови староградских песама) утиче на њега (не само народна традиција!)

- песнички митови: Змај (мит свенародног песника, као и дечијег песника); Ђура Јакшић – „уклети песник“, тамно осећање живота, осећање бачености у живот;

Бранко Радичевић

- (1824-1853) студира у Бечу, где долази у додир с европском (немачком) романтичарском поезијом (Бајрон, швапска школа, Уланд). Улази у Вуков бечки књижевни круг.

- песник елементарних осећања, близак анимистичком и пантеистичком схватању света.

- уводи парну риму у десетерац (комбинација ауторског и традиционалног)

- лирске минијатуре : најједноставније песме грађене по обрасцу народне лирике - постоји рудиментарна фабула (наративна основа), у слободној природи, протагонисти су драги и драга (Девојка на студенцу, Враголије, Путник на уранку, Рибарчета сан), емотивност која није продубљена + лаки хумор; одликују их радост, ведрина, наивно чуђење, безазленост, младалачка распусност и чулност. *хумор: једним делом има везе с народном традицијом + немачки бидермајер

- У сложенијим песмама, осећања су изражена непосредно или кроз слику - сетна, елегична расположења (Јадна драга, Кад млидијах умрети, Болесников уздисај).

- одсликавање унутрашњег у спољашњем и обрнуто (Путник на уранку)- најчешћи мотиви: растанак (везан за предосећање смрти), путовање...- лирско ЈА (новина): фигурација лирског субјекта, насупрот ранијем

лирском јунаку. Формира се на начин који није у потпуности конвенциналан.

- веће по обиму: 1) Ђачки растанак: у римованом десетерцу, двоструки растанак (завичајни и ђачки), у првом делу: карловачки предео, опраштање од драгих места која подсећају песника на присне тренутке, у другом: ђачко коло (песма у песми), у ритму разигране сремске поскочице, смењују се љубавне и јуначке попевке; прераста у симболичко коло братства; 2) Туга и опомена: октаве у јампском једанаестерцу; банална фабула о одласку драгог и смрти драге, лирски надограђена мотивима љубави, природе и музике. Настало у дослуху с поетикама западноевропског романтизма (Новалис), ближа данашњем сензибилитету. Драга је поистовећена с природом, јавља се јунаку у сну у тренутку буђења природе, време које обухвата фабула поклапа се са годишњим циклусом природе. Протицање времена у прва три стиха, који чине синтактичку целину. Сваки крај полустрофе има „семантички рефрен“ (језички вариран, семантички идентичан). Прва строфа: инсистирање на телесном, материјалном, а не на духовном, друга строфа:

17

Page 18: Knjizevnost Srpska

идентификација лепота=свет (топос романтизма), трећа строфа: страгички сензибилитет, свест (трагичка кривица...)

- преклапање живота и литературе – субјективност која није унапред предвидљива („песме моје, јадна сирочади“)

- Болесникова тужба - да ли је то дан, ако светло нестаје? да ли је то сунце када престаје да сија? није једноставан паралелизам унутрашњег и спољашњег. Персонификација онога пред чим се налази, одн. новог искуства које му је непознато. „Посустало време“ – субјективизација времена (ближе модерној књижевности), време је апстрактна категорија. Линеарно време стаје, престаје да буде праволинијско, пореди се са змијом која се склупчала на грудима. Вишесмисленост: ко га зове? у сваком случају је у безизлазној ситуацији.

Јован Јовановић Змај

- (1833-1904) - узори: Бранко и народна поезија + грађанска лирика, дидактика, морализам

класициста и објективних лиричара, доситејевско просветитељство итд. Много преводио, има асимилаторску способност. Угледа се на Хајнеов проседе лирске песме с духовитом поентом (као и Костић).

1) ИНТИМНА ЛИРИКА: чини основу његовог дела. Наглашеније породично него љубавно осећање - осећање везаности и стопљености са женом децом, касније са српством и човечанством. Врста лирског дневника: Пре појаве драге, меланхолично и сетно расположење, после тога појачава се ведрина и осећање животне радости у срећном породичном животу. Смрт даје други облик дубокој повезаности са породицом, почиње неизмерном тугом, а завршава се привременим спајањем у сну и потпуним, у смрти. Туга и бол преносе се, као и радост, на цео свет.

Позна лирика - емоционално и мисаоно слојевите, без наивности, нежне, благе, без сензуализма и без правог љубавног бола; ведре, духовите (Крст од злата, Двоја врата, Опомен се, опомен се, Ко ће као љубав, Одзив, Невина је), наглашена субјективна нота, мирење с неизбежним (Страшно вече, Јесен, Крила и окриља времена, Откиде се једна мисо).

Снохватицње и Девесиље - програмско опонашање народне песме, песнички експеримент.

2) ПЕСНИК КОЛЕКТИВНЕ ИНСПИРАЦИЈЕ: највећи део Змајевог опуса. У песми Ја бих био износи свој кредо, показује узроке привидне противречности у свом стваралаштву. Програмска песма: Песма о песми.

творац српске сатиричне песме (говорни обрти, сирови изрази и фразе из свакодневног живота и новина)

родољубива поезија му је без вредности, изузетак су Светли гробови – у форми нововековне оде, испуњава схему реторичке надгробне беседе – мисли и строфе се смењују по ступњевима логичког развијања и доказивања (увод – основна теза – излагање теме – закључак + инвокација на крају уместо на почетку). Активистичко схватање живота. С мртвим великанима разговара се ради живих, па је њихова смрт само привидна. Нагласак је на трајању човечанства. Филозофско-метафизички стоицизам близак Његошевом. Бранкова жеља, Какав је то дан – Бранкова жеља да његови посмртни остаци буду пренесени у завичај и њено свечано испуњење.

дечја поезија - префињен лиризам, уживљавање у перспективу детета, једноставан израз приступачан и деци и одраслима. Проблеми и животни сукоби су исти као код одраслих; разлика је у оптимистичној песниковој вери да су ти проблеми овде лако решиви.

- тежња ка разноврсности у темама, емоцијама, песничкој форми, стиху, метрици, строфици, композицији. Писао немарно, има доста аљкавости.

- Змај/Костић: Змај је песник тренутне инспирације, који стално проналази нове обрте, поседује песничку и версификаторску лакоћу која га је често заводила, док

18

Page 19: Knjizevnost Srpska

је Костић песник „градилачке маште“, чије су композиције артистичке; његова асоцијативна моћ грана слику и ствара од ње језичку архитектонску грађевину.

- мотиви: 1) усамљености - рано се јавља код Змаја (Јесење вече), јавља се и у Ђулићима, а љубав је спас од усамљености као неодређене унутрашње стрепње пред непознатим. 2) јесени и старости (Јесен) – Змајева поезија креће се између осећања друштвености и усамљености, између потребе за повезивањем с другима поезијом и природне склоности ка меланхолији и резигнацији. 3) светлости – физичка светлост (свећа, звезда, зрак, ватра) изједначује се са духовном поруком.

Ђулићи- испуњење сна и срећна љубав, уводна песма Разговор са срцем, остале без наслова, најнепосредније се осећа присуство народне лирике (стваралачка реанимација), 10-ак песама у народном духу (једноставност, објективни лиризам, мелодиозност), имају функцију мелодијске пратње осталих песама, које поседују већу семантичку и поетичку сложеност.- Петраркизам, источњачки утицаји – персијска реч „ђул“ (ружа), „ђулистан“ (ружичњак) – коришћено као назив за збирке песама у персијској поезији. 53. ђулић: сваки ђулић је заустављен и овековечен пољубац, тренутак среће који песма отима од пролазности.- непосредна пријемчивост + дубља сложеност песама (Љубим ли те...ил ме санак вара).- унутарњи развој који почива на развоју осећања (од мрачних ка светлим), лирско догађање, стварни догађаји су само наговештени или су дата душевна стања.

Ђулићи увеоци- збирка мање компактна од Ђулића, али је тематско јединство израженије (однос према смрти најближих); кретање од смрти као догађаја у животу према значењу које она има за песника.- 5 неједнаких скупина: 1) евокативне песме (непосредан израз стварности – болест, умирање, сахрана, посета гроба: 2, 4, 5, 6, 10, 15), 2) песме туге (песниково душевно стање) – алегоризована туга као драга (27), сугерише се страх, ужас, слике катаклизмичке стихије (21, 7). 3) слика света која одговара песниковим осећањима – окренутост природи, која сада „страшно ћути“, док је некад говорила (25), сиво небо (22, 44), свеопште мртвило обухвата свет (8). 4) окренутост оностраном – антитеза претходним групама; свеопшта светлост која припада свету мртвих, али у ретким тренуцима обасјава песника (1, 30, 66). Сан доноси визије, има снагу да отвори небеса (аналогно Бранку и Костићу), мртви силазе, али не на љубавни састанак, већ на породично окупљање, онострано блаженство остварује се стапањем душа. Ликови умрлих губе индивидуалне црте стапајући се у недељиво биће. 5) песме с прагматичним порукама – мртва драга поручује да љуби нацију, одн. сву српску децу уместо своје, која су умрла (69), песник каже и „деца су ми најмилија“ што је уопштеније (65). Враћамо се у раван стварности, као у евокативним песмама, али с утехом да можемо бити корисни. Дакле, постоје 2 излаза из песникове егзистенцијалне ситуације: светлосни и прагматични, и једно и друго је окретање другима, тежња за успостављањем непосредног и личног односа.- Први и последњи увелак су у контрастном односу: 1. од живота ка смрти, 69. од смрти ка животу. Последњи је и прелаз од интимне ка колективној лирици.

Лаза Костић

19

Page 20: Knjizevnost Srpska

- (1841-1910) рођен у Ковиљу (код Новог Сада), пуну афирмацију доживео тек после смрти. Важио као пример бизарног, ексцентричног и разбарушеног романтичара; Борац за национална права, био у затвору. Песник, драмски писац, есејист, новинар, преводилац, књижевни и позоришни критичар, естетичар, философ. Познавалац класичних и модерних језика, на њега су највећи утицај имале хеленска књижевност и философија. Први наш Шекспиролог, преводио античке спевове (песма о тристогодишњици Шекспира).

- у књ. смислу важан: 1) као ПЕСНИК са 2 лица: учесник (ангажован) и „метафизичка“ поезија, 2) ДРАМСКИ писац, 3) први човек који је систематично ПИСАО О ПОЕЗИЈИ (Књига о Змају) → теорија песничког заноса.

- највећи број песама написао између 1858. и 1870, као и драму Максим Црнојевић; од средине 70-их пише песму Santa Maria della Salute, интензивно се бави есејистичким и философским радом (развија исте идеје као у песмама).

- песник духовне, философске инспирације, што га приближава ранијим романтичарима, говори о себи као „хладнокову“, који не ствара у ватри осећања, него тек пошто се емоције охладе.

- Од романтичара се одваја својим научно-теоријским, естетичким радом: „Нема песника без мислиоца, ни правог мислиоца без маште“. У његовом делу тесно су повезане песничка имагинација и рефлeксија. Начело укрштаја супротности је полазна тачка његове философије. Основа његовог схватања поезије - ТЕОРИЈА ПЕСНИЧКОГ ЗАНОСА (стања између сна и јаве): обични људи имају 2 стања, јаву и сан, док уметници и необични људи поред тога имају и занос. То није физиолошко („живчано“) стање. Долази изненада и на махове; не престаје свест, не гаси се воља, само што свест постаје секундарна („другарица заноса“). Занос прекида јаву и уноси у њу нешто слично сну, а може доћи и у сну и оживети га, одн. унети у њега елемент јаве.

- иновације у форми, песничком језику и стиху (лирски симетрични десетерац организовао на јампски начин); сликовитост, тежња к алегоризацији, фантастици, песнички хумор, удаљавање од непосредности израза к сложеном, заобилазном, грађеном песничком говору. Модеран однос према језику, осећај за сугестивност језика, кованице (у чему се надовезује на С. Милутиновића и Кодера);

- епско-лирски жанрови (Ђурђеви Ступови, Прељубница, Самсон и Далила), баладе (Минадир), хтео да створи српску националну драму (максим Црнојевић, Пера Сегединац, Гордана)

- Макрокосмисмичке визије, васионске борбе и сукоби: Прометеј води праведну борбу („Зеј“, тј. Зевс дрхти и бесни од његовог подругљивог смеха, који се наставља чим нарасте „плућ“ коју је орао појео; зато орлови увек траже најбоље јунаке), небо је „угнута стопа господа бога“ која гњечи свет и ужива у томе(Еј, ропски свете), земља на огромно тело жене блуднице, на коме су планине као модрице настале под божјим казненим ударцима (Еј, несрећо...). Мисаоност често спојена с песничким хумором.

- Спомен на Руварца - укрштај свечаног и фамилијарног, мисли и комике, стварности и маште (слободни стих). Песника посећује дух покојног Косте Руварца и као загробну мудрост изговара речи: „алфа и омега“, показујући на своју лобању и кукове.

Међу јавом и мед сном - израз сталног песниковог гибања између сна и јаве, реалистичке опсервације и романтичарског заноса, луцидног сазнања и магловитих слутњи.- Правопис и синтакса: прве две строфе завршавају се тачком, али унутар њих на крају 2. стиха стоји и упитник (3. стих почиње малим словом), а у 3. строфи

20

Page 21: Knjizevnost Srpska

узвичник. Сугерише упитаност као примарну и протест као секундаран. Ствара се „укрштај“ – спајање разнородног. Три строфе су три реченице, које делују синтаксички пренапрегнуто и преобилно – читаоцу је отежана перцепција. Из схема ритма и римовања види се да је све преплетено и сложено у њој. - унутрашње преплитање: Друга строфа је везивна у песми. Унутрашња рима у рефрену (Међу јавом и мед сном) – смисаоно супротне речи повезане су римом. Свака реч у песми звучно је повезана са макар још неколико речи. - дијалог речи и ћутања: Субјект води дијалог са осећајним делом своје личности, у свакој строфи обраћа се срцу (са позиције разума). У првом обраћању постоји присност и благонаклоност (нема зареза срце моје самохрано). Субјект тај део себе прихвата као обогаћење. Још не чујемо глас срца. У другој строфи тон се мења (срце лудо), наговештава се да се између прве и друге строфе догодила промена и да плетење срца више не одговара разуму. Тон постаје нејасан, таман, ту је најјача елиптичност. Присутне су асоцијације на Одисеју и Зидање Скадра (дању градња, ноћу разградња). И само срце је двојно – оно што исплете, само опара, састављено је од сила мрака и светлости. У трећој строфи, разумни део више и не пита, већ куне, што је знак његове немоћи. Разумски део је заплетен у плетиво, међу јавом и мед сном. Испоставља се да није било дијалога, већ само борбе између неједнаких страна, добронамерне и непредвидиве. Три строфе – три чина дијалога, у којем само један део говори, а други ради не оглашавајући се. Време је присутно у белинама између строфа.

РЕАЛИЗАМ

- први реалистички писци јављају се 60-их година XIX века (врхунац романтизма); од 70-их до краја века постаје водећи правац. Србија стиче пуну политичку независност и заузима водеће место у културном животу, Београд је главни културни центар.

- реализам као правац повезан је са појавом социјалистичког покрета (Светозар Марковић Певање и мишљење и Реалност у поезији – износи замерку да се наша књижевност удаљила од реалности). У основи српског реализма је опозиција старо - ново друштво.

- открива малог човека и његов свет. Писци посвећују пажњу разним видовима народног живота, од прастарих фолклорних до најновијих. У књижевност улази регионална тематика, у језик - провинцијализми, дијалекатска обележја, говорне одлике појединих професија и сталежа.

- немачки утицај уступа место руском, преводе се и читају руски реалисти: Гогољ, Тургењев, Чернишевски, Гончаров, Толстој, Достојевски. Западни реализам утиче највише на Матавуља.

Јаков Игњатовић

- (1822-1889) рођен у Сент-Андреји, у револуцији 1848. када је Србија била оријентисана према Бечу, он се залагао за сарадњу с Мађарима и зато био непопуларан; почиње да пише касно, тек као четрдесетогодишњак; огледао се у историјском и друштвеном роману.

- проблем сврставања : Драгиша Живковић сврстава га у бидермајер, који је био владајући стил живота грађанских Срба у то време, на територији Аустро-Угарске. Међутим, други проучаваоци Ј. Игњатовића виде као писца између романтизма и реализма. Спаја предромантизам, романтизам, реализам. Један од најважнијих идеолога романтизма и један од првих реалиста. Није програмски реалиста, јер

21

Page 22: Knjizevnost Srpska

говори о реалистичком начину писања (што верније представити свакидашњи живот), али није формулисао тај појам.

- пре књижевног рада, бавио се и другим стварима. Објавио значајан програмски текст 1857: Поглед на књижество. Појам „књижество“ у 18. и 19. веку шири је од данашњег појма књижевности и подразумева готово све облике писане културе. Срби морају саздати књ. која ће одсликавати њихов национални дух, формирати представу о њиховој заједници. Дијагноза: критикује утицаје → латински утицаји (Стерија), класицистички извори на два нивоа ометају оно чему тежи Јаков Игњатовић (декалрисани Вуковац): 1) језички није примерен, не одговара духу српског језика (версификација), 2) теме нам нису блиске. Такође, против немачког утицаја – наш човек се не удвара као што се удвара неки Европејац. Дакле, пошто наше конвенције нису идентичне страним, наша књижевност треба да се осамостали. У Погледу на књижество Игњатовић изражава намеру да напише и друштвено-хумористички роман из савременог живота (најава Вечитог младожење).

- замерке : стилска неиздиференцираност, слабости у композицији, језику. Кључна замерка Игњатовићу је да му језик није довољно жив, експресиван. Разлог је што је језик наше заједнице у Аустро-Угарској био учаурен – сви припадници су били билингвални, а језик је редукован на оно што је његова комуникативна функција.

- зачеци српског романа : у науци о књижевности, окарактерисан је као неко важан за српски роман, будући да га је писао без ослонца. Највише заједничког с авантуристичко-хумористичким романом XVIII (роман пикарске традиције) - сирови реализам, ликови протува и варалица (нарочито Милан Наранџић и Трпен спасен). Друга традиција која утиче на Ј. Игњатовића је сентиментално-романтичарски роман - ликови песничке нарави, маштари и сањалице. Скоро сваки његов роман има два јунака чије историје теку паралелно и међусобно су контрастиране (обичан човек практичног духа/фантаста и маштар). Обе компоненте наше романтике: сентименталност и хероика. Судбина романтичног јунака у неромантичној стварности.

- Игњатовић–Сремац : менталитет наше градске и паланачке средине, виђене и изражене у поетичној баналности њеног живота. Унутрашња контроверза: рационално-емотивна везаност за народ и традицију, а с друге стране грађански менталитет (север). Линија: Стерија – Игњатовић – Трифковић – Сремац.

- Игњатовић – Вук : Није вуковац по чистоти језика и осећању епско-историјске традиције, али јесте по представљању домаћег живота и употреби локалног жаргона. Вешто цртање ликова, понекад су и епизодне личности рељефне; бира особењаке, људе необичне судбине. (Драгиша Живковић)

- РОМАНИ: 1860. први друштвени роман Ј. Игњатовића, Милан Наранџић – роман лика. Чудан свет – први сеоски роман роман, мрачна песимистичка слика војвођанског села. Трпен-спасен – хумористички роман. Васа Решпект – авантуристички роман, јунак је човек снажна духа способан за неко велико дело, али створен за неко друго, боље време. Вечити младожења - најдубљи захват у друштвене процесе - приказ распадања српског грађанског друштва у Угарској. Истакнута супротност између генерација.

Вечити младожења- радња се одвија у Сент-Андреји- роман-хроника о успону и паду једне грађанске породице (тема карактеристична за грађанско доба): рађање богаташке породице ни из чега, успон, материјално и морално осипање и пропаст. Две генерације: 1) дедови и очеви – снажни људи који стичу тешким радом и самоодрицањем, 2) синови и унуци слабићи, декаденти, дегенерици, естети заљубљени у лепоту. Представник старе генерације у Вечитом младожењи је кир-Софра, са својим друговима Чамчом и Кречаром. Млађу генерацију репрезентују два Софрина сина: Пера – пропалица и пијаница који се заноси фантастичним плановима о

22

Page 23: Knjizevnost Srpska

лаком богаћењу и Шамика – префињени „галантом“, нерадник, слабић, исфеминизиран. Роман је заснован на сукобу генерација. Бидермајерска опозиција: лепа прошлост/ружна садашњост.- композиција: дводелна, главни јунак се мења на половини романа (прво је то Софра, чији је карактер изграђен, приказан део његовог животног пута без кулминације, а затим његов син, Шамика – антитеза). Први део романа је прича о старијој генерацији (доживљаји Софре и његових пријатеља на путовању до Кракова и Лајпцига), а други део о Софриној деци, посебно најмлађем сину Шамики, лепом и образованом, али разнеженом и неодлучном. - Софра Кирић: присутна је ауторска благонаклоност у опису животне средине и домаћих навика овог јунака и целог трговачког круга коме припада. Прецизно је описан њихов начин одевања, говор, али је и извор комичног тона. Богатство Кирића почива на шпекулацији са Наполеоновим инфлационим новцем, одн. на ратној добити. Он подлеже и грађанским потребама своје жене и купује скупоцене предмете за кућу. Софра настоји да уда своје ћерке за људе свог кова. Катица, млађа ћерка, умире пошто јој није допустио да се уда за свог сиромашног изабраника. Телеграфски извештаји о смрти.- Шамика: неприпремљен лик, приказан споља, у гесту, готово да не говори, испраћен до старости, нема развојну линију – статичан лик. Од почетка му је постављена дијагноза.. Нема снаге да уграби девојку која га воли и остаје „вечити младожења“. На крају постаје траги-комична фигура, а некадашње љубавнице му се подсмевају. Зашто се није оженио? Приповедна конвенција: Игњатовић не може да уђе у простор реализације, то покушавају тек Лаза Лазаревић (Ветар), Лаза Костић (еротски дневник), Бора Станковић, Игњатовић још не може да уђе у питања љубави, тела, нагонског. Осећа важност онога што мора да прећути.- последња реченица: Није постидно – Шамика је доследно, целим својим животом остварио своју природу и, упркос притиску да се ожени, остварио архетип „неженства“ – симбол особеног типа људског понашања, у многоме трагичан. Шамика остаје сам и несрећан пружајући другима око себе своју доброту, невиност и занесеност. Писац поручује да такви људи нису гори од осталих, да је то једна људска могућност. У грађанском друштву, женидба се схвата као добар трговачки посао. У Шамикином случају, потпуна супротност мотиву уносне женидбе – он се не жени,а сав новац троши на женидбена путовања, на услуге и поклоне дамама.

КУЛТУРА код Игњатовића:- проблем помодарства – Шамикин естетизам остаје до краја формалан, неефикасан, јалов јер он губи смисао за посао и мушкост (међу женама је у свом елементу, али не може да буде муж или љубавник). Култура као нешто супротно домаћој традицији; испољавање склоности и мењање навика код носилаца традиционалних вредности. У дубљем слоју нарације успостављена је мотивска блискост Шамике са низом случајева истински унесрећених бића услед осујећених љубави или спутаних склоности. А осујећене склоности потичу и од суровости старих обичаја, али и од губљења њихове монолитности (Софра подлеже утицају „господствене“ Соке). Главни Шамикин женидбени покушај представљао је окретање немачкој, одн. туђој средини. И поред блискости породица, женидба не може да се оствари због разлике у вери. Шамика је дубоко потресен и пита се: „Је л могуће да је такав свет“. Он не пристаје на недоличност обичаја и нискост нарави.- Игњатовић наговештава нека открића о колективној судбини у времену општег културног поремећаја, али не саопштава их експлицитно. 1) Детерминизам у распадању породице. Човек је несрећан у свим временима и у свим околностима, лоша организација живота увек је постојала. 2) Нерешив и нужно деструктиван сукоб два система вредности. Сва решења су

23

Page 24: Knjizevnost Srpska

неприродна (самоубиство, неженство). Игњатовићево откриће: цивилизаторски процес може имати неочекивано нехумане последице, када се уноси принудно, у нескладу са аутохтоним традицијама неке средине.

(Драгиша Живковић)- елементи бидермајера: мемоарски карактер приповедања, типови особењака, меланхолично-хумористичан тон, аљкавост у изражајно-техничком обликовању, песимистичко виђење живота (бидермајерски „велтаншаунг“). Шамика Кирић је прави јунак салонске литературе бидермајера, „галантом“, даје савете у питањима срца и љубави. Катица се пореди са Изор Клеманс, јунакињом из Флоријановог пасторалног романа.- наш први роман градског живота. По типу, „романи догађаја“ и „простора“ (Кајзер). Нема бројности перспектива, само спољашња карактеризација и једнолико ређање згода у животу јунака. Духовни и морални живот сведен је на неколико типизираних психолошких стања: жалост, суровост, пожуда, кукавичлук, тиранија и радост, храброст, племенитст, верност, чедност. Стална употреба приповедног презента или перфекта.

Лаза Лазаревић

- (1851-1891) рођен у Шапцу- идеализација старог патријархалног света и његових вредности (ставка

Марковићеве идеологије), породична задруга је хармонична заједница у којој сваки члан има сигурност. Човек који се одао погубној страсти биће враћен у мир и сигурност породице. Лазаревић је био свестан да је модерно доба уздрмало те темеље, али он није приказивао социјалне аспекте кризе која је наступала (као Глишић), већ моралне и индивидуалне.

- моралиста, који поседује и смисао за откривање унутарњих, психичких стања и преживљавања својих јунака, убедљиво сликање амбијента и атмосфере, брижљивост у изграђивању композиције. Одличан стилиста.

- творац српске психолошке приповетке - скоро све приповетке засноване су на тражењу изгубљеног психолошког ослонца. Неке личности га налазе (Митар, Анока, Вучко, Мара), неке не (инвалид, Миша Маричић, Јанко из Вертера и Јанко из Ветра).

- Лазаревић је први од реалиста који депрофесионализује ликове, ослобађа их од доминације типизираних социјалних улога.

1) приче у којима је јунак интелектуалац - носилац новог (Вертер, Ветар, Швабица), Лазаревићев интелектуалац је обично школован у иностранству, склон сентименталним сањарењима и заљубљивањуна први поглед, разапет је између индивидуалних чежњи и патријархалног морала. Враћање заблуделог у крило заједнице има негативне последице на даљи развој јунака, јер му не доноси спокојство и срећу, већ пустош и очајање.

2) сељачке и патријархалне идиле (Први пут с оцем на јутрење, На бунару, У добри час хајдуци, Он зна све). Мост између приповедака о интелектуалцима и патријархалних је Школска икона.

- Све ће то народ позлатити не одвија се у прошлости, већ у садашњости; нема више старих заједница ни сигурности за беспомоћног појединца.

ПОСТУПЦИ:- наратор – скоро у свакој Лазаревићевој приповеци појављује се неко ко је казује. Његова свест и активност има претежно естетичку функцију. Писац му предаје реч одмах на почетку. У прип. Први пут с оцем на јутрење само једна реч је казана из пишчеве персоналне релације („Било ми је, вели, онда тек девет година“). У Школској икони, У добри час хајдуци, На бунару наратор није ни најављен. Наратори су у тренутку преузимања речи увек непознате

24

Page 25: Knjizevnost Srpska

личности. Писац није ни потпуно дистанциран од наратора, ни потпуно поистовећен с њим. То је угао који аутор нуди читаоцу. У свести наратора сусрећу се све персоналне релације: пишчева, читаочева и ликова из дела. У менталној структури Мише као приповедача уочавају се елементи свести дечака, сина, одраслог човека и писца. Приповедач је обично члан патријархалне породице или сродник. У прип. На бунару наратор се физички повлачи, он само слуша причу у кући у коју је свратио – представља разговоре које није могао чути и сцене којима није могао присуствовати (приповедач је свеприсутан и свевидећи). → Две врсте наратора код Лазаревића: 1) физички присутна личност, 2) претежно духовне природе – на почетку/крају се појављује физички, а затим је присутан само као конструктивна свест.- више наратора: У Школској икони постоје водећи наратор и други сведоци на које се он ослања: Кад је поп стигао у варош, прича Јанко Радуловић, код кога ми купујемо со и што му је кућа до владичина двора..." (систем сведочења). Користи и писма, када описује Марин живот у Београду. Нема сведока Мариног и учитељевог сукоба. Лазаревићеви водећи наратори говоре пишчевим језиком који је у оквирима коректног књ. језика (помоћни наратори могу имати индивидуалну боју).

- прво лице – непосредност, уверљивост, психолошка функција, развијање читаочеве радозналости. Оживљавање говорног аспекта: када прича о свом стању узбуђења, наратор у Ветру каже: „Молим вас, мало да се издувам!“ – појачана је снага евоцираног стања, подстакнута илузија о заморености наратора од дугог приповедања, а читалац је упућен да се врати у положај слушаоца. Илузију усменог приповедања Лазаревић ствара језичком структуром – док човек прича о другоме, он психолошким одблеском свог језика много више казује о себи. Посредством првог лица, Лазаревић успоставља персоналну полифонију и помоћу ње изазива прворазредне естетске утиске.

o претапање и прожимање првог и трећег лица (наратори више говоре о другима). Претапање наративног стила у дескриптивни (треће лице) скраћивањем и елиминисањем временске дистанце и увеђењем читаоца у тренутак виђења догађаја и околности о којима се приповеда.

o снови – изражајни еквиваленти душевних стања; откривају се приповедањем у првом лицу (сугестивност и привид аутентичности). Најчешће откривају осујећење еротског нагона.

o опализација – могућност слободног избора читаоца између две или више могућности (Када Ана ћути, али њена рука ипак остаје у Мишиној – можемо, а не морамо протумачити као опроштај).

- монолог – тешкоћа за српске писце XIX века јер се прави монолог није могао чути у свакидашњем говору; поред тога предрасуда о простој психологији сељака. Полази за руком Глишићу у Првој бразди. У Лазаревићевим приповеткама рустикалног типа нема монолошког изражавања, али се сусрећу у приповеткама из паланачког живота (Швабица, Вертер, Ветар) – открива дубоке психолошке слојеве личности. Разлика између необразованих и образованих није у емоционалности, него у њеном испољавању. (Арсен воли Аноку подједнако снажно као и Јанко Ђорђеву ћерку, али Јанко као интелектуалац сам прича о својој љубави, док Арсен своје осећање не може да испољи у експресивном облику, па то чини наратор.) У Швабици и Ветру приповедање у првом лицу и монолог теку упоредо, утисак монолошке прозе потиче од илузије усменог приповедања.

- дијалог – омогућава привидну независност ликова од писца и наратора, језичком конкретизацијом добијају људску димензију и виши степен личне аутентичности. Лазаревић строго ЕКОНОМИШЕ РЕЧИМА. Прихватљивија му је

25

Page 26: Knjizevnost Srpska

сажета недореченост него развучена свеобухватност. Недореченост има снажну естетичку функцију. У Лазаревићевом дијалогу дају се само она обавештења која су потребна саговорницима (не читаоцима). Покретачи говорног испољавања нису друтв. конвенције ни говорне навике, већ лаке животне побуде и дубоки емоционални импулси. Осн. одлике: експресивност, функционалност и економичност (разговор Благоја и капетана – испод аутоматизованих речи крију се страх и стрепња). Моћ речи је појачана њиховим удруживањем са ЋУТАЊЕМ (кад одводе коња у Први пут с оцем на јутрење). Нема групних разговора, где више ликова говори истовремено (осим у Школској икони), посвећује се више пажње јединки него колективу.

- дескрипција – до Лазаревића нарација је спутавала дескрипцију. Он уноси сензибилитет савременог интелектуалца, естетички култивисано око (опис Митровог одела, слике у капетановом сећању на родни дом, Мишини „одласци“ у Ваљево – именичка дескрипција). Поједине масовне сцене приказивао је у облику животних атмосфера (У добри час хајдуци!) – глаголска дескрипција. Ентеријери - импресионистички (механа у којој чекају Благоје и капетан), експресионистички (лед на прозорском окну, ветар и прашина). Упућују на психолошка стања јунака. У опис баба-Вујкине собе укључени су звучни и мирисни надражаји, чак и чуло укуса. Пејзажи – већином на почецима приповедака (У добри час хајдуци – опис несносне врућине, На бунару – оштар мраз, на тај начин је мотивисан долазак наратора у задруге где ће чути причу), Све ће то народ позлатити – имресионистички приказ заласка сунца. Портрети – физичка конкретизација + карактерне особине + емоционална стања. Благоје – узнемирени покрети, боре на лицу пореде се са облачцима у ћилибару, живе очи које скакућу с једне ствари на другу. Капетанов мир је професионалном уздржљивошћу стечена маска, Пера Зелембаћ – помодарство, „као јед зелене очи“ и прстен који се цакли указују на проблематичност и одбојност његовог карактера, сатански. Митров поглед – на почетку му очи „севају“, на крају „блене“ у Марицу. Психолошка дескрипција – појединости лица не приказују се у свом појавном облику, већ оним што се у нараторовој машти причињава (Ветар), често су личности у стањима психоза и опсесија.

(Драгиша Живковић)- Хајзеова „терија о соколу“: 1) специфичан мотив у новели, 2) изненадни преокрет. Оба момента присутна су у Лазаревићевим приповеткама – Први пут с оцем на јутрење: пиштољ, Све ће то народ позлатити: рука и нога, Он зна све: Видаков дорат, Школска икона: икона св. Саве, Ветар: очи и ветар. - У приповеткама Ветар, Швабица, Он зна све осећа се постојање ширег плана. Жели да обухвати сеоски и градски живот – трговачки и чиновнички - интелектуални слој, сеоски као медијални супстрат из ког потичу и једни и други. - Проблематика: наш човек у страном свету, љубав према странкињи, љубав и женидба, чиновничка каријера. Исто име Јанко за „јунака нашег доба“. Лазаревић пажљиво бира имена ликова – увек најстарија библијска, хришћанска и словенска.

Симо Матавуљ

- (1852-1908), рођен у Шибенику (Далмација), стекао необично познавање народне фразеологије и обиља синонима; утицај француских и италијанских прозаиста. У почетној фази његово дело је обележено фолклором; Две тежње његовог уметничког темперамента: спонтани и необуздани приповедачки дух и смисао за

26

Page 27: Knjizevnost Srpska

меру, склад и економичност композиције. Критичност, самодисциплина, самостално усавршавање.

- има много љубави за људе из народа, али им прилази без реалистичких предрасуда, илузија и сентименталности; не пати од носталгије за старим временима.

- занимљивост садржине + необичност ликова;

1) ЦРНОГОРСКЕ ПРИПОВЕТКЕ - романтика, етнографизам, тенденциозност (Сеобе, Завођанка, Ново оружје, роман Ускок)

2) ПРИПОВЕТКЕ ИЗ ПРИМОРСКОГ ЖИВОТА - најуспешније (Пошљедњи витезови, Нови свијет у старом Розопеку, Сврзимантија). Ту спада и роман Бакоња фра-Брне, хумористички роман новелистичке композиције, обухвата далматински живот и народ обеју вера. Сукоб животне радости и дубоке туге, суровост и човечност, религија и сујеверје, хумор и поезија. Из последњег периода његовог рада потичу 4 далматинске приповетке: Поварета, Пилипенда, Ошкопац и Била, Нашљедство.

3) БЕОГРАДСКЕ ПРИЧЕ: Фронташ, Поп Агатон, Аранђелов удес, Наумова слутња; Београдска деца.

Бакоња фра Брне- хумористичко-реалистички роман из средњег раздобља Матавуљевог стваралаштва. Првобитно замишљен као приповетка (анегдота о томе како је домишљати народни лекар излечио фратра који је умислио да ће се распрснути ако изађе из ћелије). Проширио план у намери да обухвати целокупни далматински живот, са акцентом на животу у католичком манастиру и сиромашним селом као позадином. - у погледу композиције, новелистички роман – обухвата цео живот јунака, али не хроничарски развучено, већ само у најважнијим моментима. Два најважнија догађаја: 1) лукавство хајдучког харамбаше Тодорине који успева да похара манастир и 2) како је народни лекар Пјевалица излечио фра-Брну.- почиње сувим подацима (колико Далмација има верских установа, извод из матичне књиге у коју су уписани сви значајни фратри Јерковићи). Опонашање хронике на самом почетку је пародијско – укључивање усмених потврда о угледу „свете лозе“ Јерковића (месни лупежи радије краду од Јерковића јер се сматра да је месо њихове стоке слађе).

1. пре одласка у манастир : Приказан је свакодневни живот у породици, Бакоњин отац Кушмељ. Сви ликови имају надимке са подругљивим значењима. Чмањак / Бакоња – браћа описана по принципу контраста. Истиче се Бакоњина биолошка супериорност, морална чврстина (избор главног јунака у складу са захтевима реализма). У сцени избора Бакоње за ђака долази до изражаја суровост сељака и интерес као једино мерило њихове акције (нема идиличног приказа сељака). Сваки од Јерковића индивидуално је одређен својим говором и понашањем. Доминира дијалог. Нема трагичности, доминира дух веселости. Путовање: сусрет са реком (дат преко Бакоњиног доживљаја, помоћу упитних чуђења Ама откуд толика вода? итд.), слика фратара дата је независно-објективно.

2. живот у манастиру : фра-Тетка – први наговештај телесног и ситничавог код фратара. Први сусрет са манастиром – раблеовски (гротескно изобличење), народска пародија пресечена епским десетерцем који отвара не-јуначку епску слику (Седам фратара извалило се на клупи под орасима. А какви су да од бога нађу! Петорици се куља надула, свакоме једнако задригла шија, свакоме једнако пуцају образи, сваки једнако отромбољио обријане усне. Два поглавља (5. и 6.) чији наслови показују уверење о важности догађаја за фабулу (Први догађај, Ђаковање и други догађај), затим се обавештава да су 2 год. протекле без догађаја, а онда се појављује Букар. Епизода са Букаром открива

27

Page 28: Knjizevnost Srpska

Бакоњи наличје живота и нове истине. Седмо и осмо поглавље чврсто су повезани јер их повезује иста врста догађаја. Бакоња се често одушевљава оним што је срчано и витешко. Када је похаран манастир, он замишља себе на челу велике војске која је кренула у свети осветнички рат. Кад почне да машта, испољава се његов двоструки став према православцима (мрзи их, али се и диви њиховом храбром држању). Бакоња до краја остаје природан човек, који изнад свега воли живот и уживање. Постаје омиљен међу припадницима обеју вера. Привлачан је свима јер поседује сагласност духа и тела.

- католици и православци („ркаћи“): присутне истовремено и мржња и измирење. Ликови православаца поседују традиционалне особине: шеретски дух, „ајдучку крв“, способност прерушавања...

МАНАСТИР је на почетку виђен као могућност да се живи угодно и без рада, али према крају романа слаби опозиција сиромаштво (село) / изобиље (манастир), а расте опозиција досада, учмалост (манастир) / слобода, спонтаност (околни свет).

ФРАТРИ: немају никакав однос према богу (ни априористички, ни тражилачки, ни сумњалачки); бог је нешто изван њих. Показује се да долазе нараштаји који не могу да носе терете хришћанства и да га због тога деградирају. Мотив усамљености. Фра-Брне је изван свеопштег ругалачког духа – нарав и карактер особењака који све доживљава озбиљно, немоћан да доведе у склад свој унутрашњи свет са спољашњим, да саобрази своје понашање заједничком. Ретроспективно се откривају његове еротске слабости из прошлости, а наставља их Бакоња у истој крчмарској породици (одржавање традиције).

- однос светова (духовног и плотско-чулног) – весела релативизација. Свет фратара је привидно јединствен, а изнутра сложен и дисонантан (преламање фратарског сталежа у сталежу слугу.- дух шаљиве народне прозе и песама-ругалица. „Ново лито“ које славе фратри је христијанизовани траг паганског празника земљорадничке нове године. Фрањо Асишки називао је себе и своје следбенике „лакрдијашима Господовим“, а његов поглед на свет био је обележен „духовном веселошћу“, специфичним фрањевачким „снижавањем и профанизацијом“ (Бахтинов „карневализовани католицизам“). Традиција „канонизованог смеха“ код Матавуља се испољава у „божићном смеху“, подругљивој народној молитви, у „машкарама“, ведрој припреми за пост или одушку после поста. Ведра страна смрти – код Матавуља је и она само део живота (јављање вампира, смрт гвардијана).

- роман васпитања (Душан Иванић) – дилема ко ће бити изабран, заплет сазревања и преваспитања, губљење илузија као знак зрелости и коначно интегрисање у друштво. Пре доласка у манастир, Бакоња има идеализовану слику, на којој се постепено стварају пукотине. Прве промене (први долазак кући): једе храну коју је понео из манастира. Бакоња најпре крши правила у страху, а пошто казна не стиже, његово осећање кривице се релативизује. Његове љубавне авантуре престају да буду тајна и не сматрају се грешним. - потиснута улога главног јунака, отворен простор за споредне, за које је везана радња заокружена у анегдотско-новелистичке јединице.

Стеван Сремац

28

Page 29: Knjizevnost Srpska

- (1855-1906) рођен у Сенти; живео у Београду и Нишу; традиционалиста, конзервативац и антидемократа, противник С. Марковића и присталица монархије. Касно се афирмише, тек с Ивковом славом (1895) добија пуну афирмацију.

- Ближе му је старинско и патријархално од новог, али није бранилац ни идеализатор сеоске патријархалне средине као Глишић. Волео оно што је животно у малограђанском свету, а смејао се људским настраностима. Сремца привлаче оне личности које нису сасвим просечне, већ на неки начин нарушавају равнотежу. Занима га пре свега менталитет, тип, а не индивидуални карактер (нема главне личности).

- Повезује најбоље трдиције српске уметничке прозе XIX и XX века: бидермајерску, сатиричку и натуралистичко-импресионистичку (Драгиша Живковић).

- Скерлић је уочио да Сремац ствара АМПЛИФИКАЦИЈОМ – проширивањем неког позајмљеног ситног догађаја (шаљива анегдота + љубавна прича), у које уноси појединости које нису у чврстој вези с фабулом. Приказује обиље живота и шаренило појава. Дигресије у Поп Ћири и поп Спири: о Нићи боктеру, о Аркадију црквењаку, о Пери Тоцилову, о Сремцима, Бачванима, Банаћанима, о фрау Габријели, о кравама и тротоару, лопову мачку и старом патку, о попадијиним путер-крофнама, попином појасу итд. Најбољи склад између основне фабуле и дигресија остварен је у Зони Замфировој.

- при стварању приповетке, ослања се на сеоску анегдоту и наративни метод усменог сеоског причаоца.

- хумор: 1) детаљ, појединост; благонаклоност која вуче ка идиличном опису прекида се хумористичким опаскама (Јулин љубавни занос доводи до чупаања мирођије, тако да морају да је позајме да би могли да укиселе краставце). 2) поднаслови глава у којима се у шаљивом тону излаже њихов кратак садржај – преузето од Гогоља1, 3) карикатурологија - највише домете представљају ликови Вукадина (патријархални брђанин који се спустио у град - хоће све да постигне без труда) и кир Гераса (Грко-Цинцарин, досељеник, одликују га тврдичлук и подозривост, али и истрајност). 4) дијалектизми, архаизми, туђице

- регионализам – Сремац запажа типичне црте средина које описује. Интерполира и народне и грађанске песме (→ Јаков Игњатовић). Живот војвођанског села описује у делу Поп Ћира и поп Спира, а Ниш после ослобођења у Ивковој слави, Зони Замфировој, Ибиђ-аги. Модерну Србију приказује сатирично у делима: Вукадин, „Лимунација“ на селу, Часна старина.

Поп Ћира и поп Спира- схематска фабула о свађи попадија и тучи попова + независне епизоде са споредним ликовима (за које аутор шаљиво препоручује читаоцу да их прескочи), у којима се види војвођанско село, а мртве ствари и животиње добијају боју и индивидуалност. - паралелизам – 1) Паралелизам почиње већ у наслову, затим се наставља: 2) две попадије, 3) две поповске ћерке, 4) две љубавне приче (Меланија и Пера, Јула и Шаца). Паралелизам по сличности све више се преобраћа у паралелизам по контрасту. Попадије се готово и не разликују, оне су заправо један удвостручен лик (Перса и Сида – Персида). Попови се разликују по животном удесу – Ћиру тера баксуз, Спиру прати срећа. Поповске ћерке су контрастиране: Јула – румена, здрава, снажна, припроста, вредна, стидљива; Меланија – бледа, мршава, еманципована, размажена, чита немачке романе, флертује. Љубавне приче теку паралелно, а по амбијенту и начину удварања су супротне (клавир, књиге, вечерње шетње, сагласност родитеља / башта, девојчин прозор, кришом), а обе се завршавају браком. Јулин и Шацин брак је срећнији (сусрет Пере и Јуле на крају, када је он меланхоличан јер схвата своју грешку).

1 опис дуварског сата – Гогољ (Коробчкин сат), Дикенс (Домби и син, Пензионисани капетан). Опис сата протеже се на 2,5 странице, тако да сат постаје један од ликова.

29

Page 30: Knjizevnost Srpska

Војислав Илић

- (1862-1894) рођен у Београду, син песника Јована Илића; утицај руских романтичара (Жуковски, Пушкин, Љермонтов, Бајрон); упознаје се с античком поезијом и митологијом преко превода;

- Означава почетак нове епохе у историји српског песништва, војиславизам постаје песнички манир, кроз који пролазе и Шантић и Дучић. Доноси промене у нашој поезији: 1) прозодијску (хексаметар, одн. шеснаестерац - проширио ритмичке могућности српске поезије), 2) географску (престоница српске поезије се сели из Војводине у Београд), 3) космополитска, не национална поезија, широка културно-историјска свест

- обнова српског стиха (враћање старијим формама српских стихова и њихово усавршавање, нове комбинације у оквиру већ познатих стихова), правилност и чистота форме, богаћење песничког израза, али и једноличност и често коришћење истих епитета.

- тематски кругови : 1) дескриптивне песме (најпознатије): сеоски пејзажи, живот на селу,

годишња доба, делови дана (Зимско јутро, Зимска идила, Вече, Јесен, У позну јесен, Сиво, суморно небо). Најизразитија црта - објективност (одваја га од романтичара). Песничко ЈА се губи, прелази се у треће лице, епска мирноћа и успореност, емоције нису директно исказане, већ зраче из самих слика. Илићевски епитети: сив, суморан, таван, увео, скрхан, мрачан итд. По основном осећању света, превасходно је елегичар.

2) песме на мотиве прошлог и далеког (теме из прошлости разних народа): Дух прошлости, Химна векова, теме из класичне старине: Ниоба, Катонова смрт, Тибуло, Овидије, Коринтска хетера итд.

3) интимна лирика (елегичне и исповедне песме): Елегије (5 песама) + Елегија на развалинама куле Северове; затим Исповести, Посланица пријатељу, Госпођици Н. итд. - горка искуства, меланхолија, слутње смрти... У први план избија песниково ЈА.

4) песме колективне инспирације: надовезује се и на борбену, слободарску традицију Змаја и Јакшића: На Вардару, Родољубу, Косовским соколовима, Муратово тулбе (традиционални оквири). Сатирична поезија: Маскенбал на Руднику, Рудникова исповест, У лов, Грађанска врлина (снажан уметнички израз).

ФАЗЕ (Милорад Павић):- Илићева поезија у малом је прошла читав развојни пут српске поезије од класицизма до симболизма:

I) приближава се романтичарима у неким одликама : необавезни тон, спонтано и непосредно апострофирање читаоца, мешање песника између својих јунака и своје публике (Госпођици Н., Из бележника, Пријатељу). Користио романтичарску поезију као прелазну фазу у негацији ње саме, али раскида с епигонским романтизмом (захтев С. Марковића); у целини, његова поезија је супротна духу тенденциозне и ангажоване поезије. *Миодраг Павловић: a нтиевропеизам је један од ставова нашег и руског романтизма, тако да је Илић по том питању романтичар → топос грешног, охолог, разблудног и суровог велеграда, Рима.

30

Page 31: Knjizevnost Srpska

II) постао реалиста најпре у пејзажу : Јутро, Вече, Зимско јутро, Јесен, У позну јесен; Турска, Муратово тулбе, На Вардару; затим у песмама с фабулом: Зимска идила, Последњи гост, Реалиста. Реалистичка обележја: склоност ка дескрипцији и објективности, али и њима исупротне одлике: естетизам и формализам. Убрзо превазилази и реализам.

III) показује сличности с Парнасом, али као резултат његових самосталних поетских трагања, Мале љупке минијатуре с античким мотивима: Ниобеја, Хтедох да певам Кадма..., Данаја. Нагласио ликовни елемент, убацујући скулптуралну тематику у своју поезију: Мраморни убица, Прва наредба, Тибуло. Анималистички опус – прецизни поетски цртежи животиња (јелен, пас, мачка, птица): Јутро на Хисару, Лелек, Зимска идила итд. Слично поезији Леконт де Лила, коју није читао → свеобухватна туга у којој се песник издваја од времена и од своје личности.

IV) последња фаза (од 1890): приближавање симболизму на плану садржине. 1) поставио проблем СИМБОЛА у животу и поезији, први употребио термин симбола у бодлеровском значењу код нас, 2) музичке преокупације уместо ликовних, преосетљивост на акустике феномене (спев Песник, Вече на броду), код песника се појављује нервна исцрпљеност, а пред крај живота и акустичке халуцинације, 3) враћање субјективности, али не више романтичарској, 4) пејзаж је субјективизован. Зашао у дилему реалност – објективни свет, условљеност света нашом личношћу, подзначење ствари.

- Клеон и његов ученик: уметничка дилема 1892. којим путем кренути даље? Клеонов ученик – Илић до тад. Клеон – песник-мудрац, који позива на мучан и тескобан пут тражења суштине реалних предмета-фантома око нас, који непрестано играју своју сабласну игру тајни са самима собом и с нама.

- Елегија на развалинама куле Северове: појављује се реципроцитет између пејзажа и песникове интиме, чега није било у његовим реалистичким песмама. Песник сједињује музички феномен, који га стално заокупља, са симболом своје несреће – градом у рушевинама.

- Запуштени источник, Кад се угаси сунце: потпуно субјективизирани пејзаж.

ИЛИЋЕВ СЕНЗИБИЛИТЕТ (Драгиша Живковић): - појмови „сневати сан“, „блудети“, „лутати“, „тумарати“ – најучесталије песничке речи код Илића. Три елемента доминирају у његовим песничким визијама: 1) ВОДА, 2) НОЋ, 3) ЛАХОР. То су тихи и етерични пратиоци његових снова, док су дан и стање будности, оркан, бура, вали зле силе које ремете мир његовог песничког света. Из њиховог судара настаје осн. песникова емоција – елегичност, меланхолија, резигнација.- биље загасито зелене или мрке боје, без икаквог мириса (бршљан, маховина, павит, ладолеж, стрњика, коров, дивља ружа), насупрот романтичарским песницима (руже, љубичице, јасмин, босиљак и сл.). Његова „цветна Аркадија“ испуњена је тим биљем – пусти и сурови предели у мраку или магли, прекривени бујним зеленилом без мириса идилични су за Илића.- Запуштени источник – по неким елементима одступа од уобичајене Илићеве осећајности. Уочљив контраст између суве крушке и пресахлог извора, с једне, и бујне траве, с друге стране. Прилог наказно код њега се иначе не појављује. Природа је овде изгубила своју целовитост, а дезинтеграција захвата и самог песника (гране које стрше изнад песника бране га од „очајних мисли“). Раније је песник био у складу са опустошеном природом, овде не.

31

Page 32: Knjizevnost Srpska

Бранислав Нушић

- *драма у доба реализма: два стална позоришта (београдско 1862. и новосадско 1868, затим и у Нишу 1893); историјска драма и комедија, комад с певањем

- (1864-1938) рођен у Београду, детињство провео у Смедереву; припадник опозиционе радикалне странке, хапшен, а његове комедије чекале су поставку на сцену 13 (Народни посланик), па чак и 35 година (Сумњиво лице).

- између класичног реализма 80-их и социјално ангажованог реализма 30-их год. ХХ века. У комедији се надовезује на Стерију и Трифковића. Србија коју он открива није сељачка него грађанска и бирократска. У средишту збивања је породица, али окренута много више садашњости него прошлости. Поремећаји који настају када притисак споља пробије породични зид и разбије хармонију основа су Нушићеве комике. Две опсесивне силе савременог друштва: власт и новац.

- писао и трагедије с темама из средњег века, једночинке, драме савременог грађанског друштва (Тако је морало бити, Грех за грех), драме с фантастичном садржином; у озбиљној драми не постиже значајније уметничке резултате.

- прозно стваралаштво: Приповетке једног каплара, хумористичке приповетке: Министарско прасе, Добротвор, Посмртно слово, шаљиви роман Општинско дете, фељтони (Бен Акиба), хумористички животопис Аутобиографија.

- У Народном посланику мешају се политички и породични интереси, преплићи се изборна и женидбена кампања у којој су противници будући таст и зет. У Сумњивом лицу ухапшени Ђока је изабраник ћерке среског капетана који га сумњичи. У Госпођи министарки, политика се меша у драму између таште и зета, а расплет доводи до пада владе. У Ожалошћеној породици показује се мноштво живописних ликова из малограђанске средине, који се грабе око имовине, док се у Покојнику приказује високо друштво престонице (најближе сатири).

Сумњиво лице (Рашко Јовановић)- слични моменти као и у претходној драми, Народни посланик, али је пажња концентрисана на ужи круг друштвене средине, на саме носиоце функције власти (бирократе) – приказане без поштеде као тупе, необразоване, спремне на злоупотребу положаја; залази се чак и у њихову прошлост. Ликови узети непосредно из живота.- Нушић у предговору објашњава зашто је дело тако дуго чекало на сценско извођење (због исмевања династије). Он указује на општост свог дела и на елементе који ће комедиографима вечито бити занимљиви.- Гогољев утицај на први период Нушићевог стварања, нарочито на Сумњиво лице („гогољијада“). Супротставља се бирократији као друштвеном чиниоцу заснованом на деловању читавог хијерархизованог механизма друштва. Испоставља се да су сумњива лица сви, јер нема ничег опаснијег за државу од такве власти. Призвук гротеске.

- личности: истовремено и типови и индивидуални; Јеротије – субординираност, страх пред наредбама које долазе одозго, ограниченост, кукавичлук + хвалисавост. Патријархални домаћин, мек отац (кћи му је размажена и он толерише њене ћуди) – то даје црту доброћудности његовом лику.- печат паланке – ентеријер куће и канцеларија која је фамилијарно спојена са спаваћом собом и трпезаријом среског капетана (неред, нечистоћа,

32

Page 33: Knjizevnost Srpska

примитивност). Канцеларија среске полицијске власти – запарложеност, мамурни чиновници, неслане шале, туча фасциклама, прљав веш у фијокама, нестрпљиви и незаинтересовани за жалбе народа. Примитивизам – Жика који пије расол у канцеларији да се растрезни, Алекса Жунић који штампа на посетници „срески шпијун“ као своје занимање.

Нушићев комедиографски поступак

- комедија нарави: спој комедије интриге, карактера и конверзације; присутна и комика ситуације.- Нушић сматра да је ефекат КАТАРЗЕ могућ и када је реч о комедији, а постиже је благонаклоним односом, како према својим ликовима, тако и у односу према својим гледаоцима. Комично произлази из задовољства што незгода других, коју бисмо и ми могли доживети, није, под извесним условима, тако незгодна како изгледа. Нушић на тај начин у одређеним условима оправдава, брани или опрашта људске мане.- смех за Нушића није чисто забаван, он није само заборав животних недаћа. Свој успех тумачи тиме што је навео публику да од њега очекује нешто више од механичког смеха, а то је одобравање онога чиме се сама бави, подржавање онога што сама прижељкује, одобравање онога што би сама да предузме. У мислима је сваки човек више или мање неморалан, али га конвенционални контролисани поступци чине моралним. Могућност сагрешења на које се у животу не одлучује у човеку ствара мучнину, нелагодност које он жели да се отараси. Публика очекује да јој се у томе помогне. Нушић приказује „дела из мисли публике“ у таквој ситуацији у којој они који чине недела сматрају да она нису неморална. Битно је да то буду истовемено и ванвремена, општељудска недела, али и да постоје у „атмосфери око нас“.

33