226097265 James Herbert Preziveo (2)

Dejms Herbert

Preiveo

Sa engleskog preveo Aleksandar Markovi

Prvo izdanje

Edicija

Komar

1990.

Prolog

Starac je popravio al i podigao okovratnik svog tekog kaputa. Topao dah iz plua postajao je vidljiv istog trenutka kada bi napustio usta i bio ohlaen nonim vazduhom. Dopustio je nogama da nekoliko sekundi dobuju tihi step po tvrdoj betonskoj stazi gvozdenog mosta, pa je prestao, smetajui udobnije svoje ostarelo telo na negostoljubivu klupu. Pogledao je u tamno oktobarsko nebo, uivajui u oseanju siunosti pred prizorom njegove dubine. Video se polumesec, krhak i jasnih ivica, kako visi pljosnat i dalek, kao tek naknadno pridodat, bez neke znaajnije uloge na zatamnjenom nebu.

Uzdahnuvi u sebi, spustio je pogled na reku, crnu, sa povremenim bljeskovima odbijene svetlosti u neprekidnoj opinjujuoj igri sjedinjavanja i razdvajanja. Pogledao je ka obalama: video je brodie i amce kako se lagano ljuljaju na sporoj struji, video je sjaj prodavnica i restorana, i na kraju venicu, sve umiveno veernjim osvetljenjem, njihovo neugledno dnevno sivilo skriveno otrim kontrastom svetlosti i tame.

Lepo, pomislio je. Lepo je ovo doba noi, ovo doba godine. Kasni sati podrazumevali su da e manje ljudi koristiti most kao saobraajnicu, a hladnoa, da e se manje zadravati na tako nezatienom prostoru. Veina turista je do sada napustila Vindzor, sa izmakom sezone. Izletnici su se pokupili u svoje autobuse i automobile i izgubili se sa kratkim jesenjim sumrakom. Sada e se prorediti hodoaa preko mosta iz Vindzora u Iton - njegov grad, u posetu uvenom koledu, sa tjudorskim dvoritem i prelepom kapelom iz petnaestog veka, radi divljenja fasadama prodavnica iz osamnaestog veka i srednjevekovnim graevinama od drvenih greda i tumaranja po brojnim antikvarnicama zbijenim u uskoj ulici Haj. On sam nije osobito cenio lepotu svog rodnog mesta, sve dok pre par godina nije proitao oficijelni vodi kroz Iton. Lepota grada je postajala nevidljiva dugim nizom tu provedenih godina. Ali sada, kada je za sobom imao nekoliko mirnih godina, provedenih u gledanju oko sebe, posveenih sebi i svojoj okolini, pronaao je dublji interes za istoriju i jedinstvenost rodnog grada. U poslednje etiri godine, posle odlaska u penziju i nakon preleane

bolesti, uio je o Itonu i postao poznavalac teme. Kada bi turisti zaustavili starca na ulici da pitaju za pravac, nali bi nenadano strunog i naizgled neumornog vodia, koji im ne bi dopustio da odu a da ne shvate barem osnove istorije grada. Ali, kako se bliio kraj leta, postajao bi umoran od turista.i guve koju su donosili u njegovo inae mirno prebivalite, i uvek bi pozdravljao dolazak zime i kraih dana.

Sada bi svake veeri izlazio iz svoje kuice na Iton Skveru oko 8.30 i krenuo peke dole do Koleda, zatim nazad do ulice Haj prema mostu gde bi proveo najmanje dvadesetak minuta do pola sata, bez obzira na vreme, gledajui nizvodno ka mestu gde se Temza delila oko ostrva Romni, nikad previe zamiljen, jednostavno bi uivao u noi. Ponekad, uglavnom leti, poneko bi mu se pridruio, neki stranac ili poznanik, i popriao bi sa njima neko vreme ali bi uskoro zapao u misaono utanje. Potom bi odetao nazad, svratio kod Kristofera Hrabrog na aicu brendija, jedan od retkih luksuza koje je sebi doputao, i na kraju bi se vratio kui na spavanje.

Veeras, pomislio je, nee biti drugaije. Tada do njega dopre zvuk avionskih motora. Nije to bilo nita neobino - Iton je bio na direktnoj vazdunoj liniji oblinjeg aerodroma Hitrou, to je bilo razlog mnogih albi ovdanjih stanovnika, kako Itona, tako i Vindzora - ali iz nekog razloga on se zagleda u nebo da pronae izvor zvuka. Prvo je ugledao repno svetio a zatim postade vidljiv i ogroman trup aviona kada mu se oi privikoe na pozadinu crnu kao mastilo.

Jedan od vel'kih, pomisli. Prokleta gnjavaa, svi ti avioni. Posebno veliki. Bune rugobe. I opake, rek'o bih. Hteo je da odvrati oi, napetost vratnih miia postajala je ve neprijatna od istezanja uvis; ali neto ga je jednostavno vuklo. Dinovski trup, poprilino nisko crveno svetio, pitava buka, odjednom ga opinie. Video je previe tih udovita da bi ga ovo posebno zainteresovalo, pa ipak shvati da nije u stanju da odvoji oi od njega. Neto nije bilo u redu. Nije imao pojma kako je to znao, ali tamo gore neto nije bilo u redu.

Izgledalo je kao da zaokree, to je samo po sebi bilo udno, jer je veina aviona preletala Iton u pravoj liniji. Desno krilo kao da je propadalo. Da, zaista je zaokretao. uo je priguenu eksploziju, ali su njegova ula samo registrovala zvuk. Bila su suvie zaokupljena uasom spektakla jer se avion nije sasvim raspao i sada se ceo trup obruio ka zemlji. Video je predmete kako ispadaju iz njega kada je zaronio nadole, predmete koji su mogli biti samo sedita, prtljag i ljudi!

O Boe! izusti naglas kada je buka konano doprla do njegove svesti. To nije mogue! Pomozi im Boe, pomozi! Zavijajui urlik utiao

je njegove povike, kada je avion proao iznad njega, preletevi ulicu Haj. etiri motora i vetar koji se podigao udruili su se da proizvedu stravian zvuk, dok je letelicu snaga motora spreavala da jednostavno propadne sa neba. Starac je mogao da vidi prozore na prednjem delu aviona, iznutra osvetljene crveno, i repove plamena kako izbijaju iz ogromne pukotine na trupu, izduene od vetra. Letelica se jedva drala u komadu, zadnji deo se naginjao nadole i spremao da svakog trenutka otpadne od trupa.

Avion je nestao sa vidika. Sklonita za amce milosrdno su zaklonila od starca neumitno i konano unitenje. Tada, kao da je nastupio trenutak mira, trenutak tiine kada je izgledalo kao da se nita nije dogodilo, a zatim bi eksplozija. Nebo se zapali i on sa velike udaljenosti vide plamen kako se uzdie iznad sklonita za amce. Zvuk ga obori na kolena a udar kao da uzdrma i sam most. Ui mu preplavi agonija i on ih pokri rukama, povivi se napred dok mu lice nije skoro dodirnulo kolena. No zvuk je i pored toga prodirao i prolamao mu se u glavi, a ok zbog dogaaja bio potisnut dok mu se um borio sa fizikim bolom. Konano, zvuk poe da slabi. Sve je trajalo nekoliko sekundi, ali one behu zaleene, bezvremene.

Polako je podigao glavu, sa akama jo vrsto pritisnutim preko uiju, oiju rairenih od straha. Video je pulsirajui sjaj, uzdizanje dimnog zastora, ali je sve sem toga bilo mirno. Ugledao je ljudske figure du ulice Haj, lica su im bila bele mrlje u udnoj crvenoj nonoj svetlosti. Stajali su paralizovani, uplaeni ih nemoni da se pokrenu. Zvuk lomljenja stakla na prozoru restorana u podnoju mosta prekinu trans, i starac primeti da je cela ulica prekrivena svetlucavim krhotinama stakla. Na prozorima i vratima poee da se pojavljuju ljudi, uo je glasove kako dozivaju. inilo se da niko nije siguran ta se dogodilo. Nekako se uspravio i potrao prema poljima gde je trebalo da je zavrio avion.

Dok je trao kraj sklonita za amce, starac primeti da i ona gore otraga. Doao je do staze koja je vodila u prostrana polja u pozadini, svakim korakom disanje mu je postajalo bolnije. Osvrnuo se naas i video da vatra gori na nekoliko mesta i u zgradama iza njega. Zaavi iza ugla, zastao je na ivici polja, rukom pritiskajui grudi, dok su mu se ramena uzdizala od napora da die.

Zagledao se, uasnut, u uniteni avion osvetljen sopstvenim plamenom. Trbuh mu je bio zdrobljen, nos iskrivljen uvis i potpuno spljoten. Krilo koje je mogao da vidi lealo je uz zadnji deo koji se konano odvojio od trupa. Samo se rep aviona uzdizao velianstveno iz raskomadanih ostataka, skoro nedirnut i zbog toga nekako obscen, blistavo crven od svetlosti vatre, prkosan, ali i nakazan u svojoj eleganciji.

Celo podruje bilo je pokriveno komadima iskrivljenog metala, razbacanim materijalom daleko odbaenim pri udaru. Starac je oklevajui uao u polje, svestan da bi moda mogla da se pojavi mogunost da nekom ukae pomo. Dok je iao napred, uo je povike i korake iza sebe. Ostali e svakog asa stii, molio se samo da od toga bude neke koristi. Paljivo je obilazio goree komade metala, oko nekih je gorela i trava na kojoj su leali. Tada oseti zadah. Isprva ga nije prepoznao jer je bio pomean sa dimom i mirisom istopljenog metala, tada shvati odakle potie. Od spaljenog mesa.

Prevrnu mu se stomak i zamalo da opet padne na kolena. Koliko putnika mogu da ponesu ovi veliki avioni? Vie od tri stotine, bio je siguran. Blagi Boe, nije udo to je miris bio tako jak!

Starac se odjednom oseti slabo. Ne samo zbog odurnog mirisa, toplota je bila neizdriva. Do tog trenutka nije bio svestan koliko je estoka. Trebalo se povui, nije bilo svrhe, niko nije mogao da preivi ovu klanicu. Osvrnuo se okolo u oajanju, za svaki sluaj i uasnuo se kada je shvatio da deo onoga to je smatrao za iskrivljeni metal jesu, u stvari, iskrivljena tela. Bilo ih je svuda oko njega; stajao je usred polja unakaenih, raskidanih ljudskih bia. Proao je rukom preko oiju kao da e izbrisati taj prizor, ali nije mogao da se oslobodi onoga to je upravo video. Polako, ruke mu kliznue niz lice, i on ponovo pogleda oko sebe u nekoj slepoj nadi da e nai nekog ivog. Pripremio se na pogled na otkinute udove, ugljenisana tela, tela koja kao da su se micala - to se igrala nemirna svetlost. Primetio je neto malo i ruiasto, nago i naizgled netaknuto. Dovoljno malo da bude - dete? Beba? O Boe, molim ti se, prui bar ovome ansu! Pojurio je onamo obilazei prepreke, ljudske i one druge. Dete je lealo licem prema zemlji, ukoenog tela. Izgovorio je glasno molitvu, glasom priguenim jecajima, sputajui se na Rolena kraj tela, i okrenuo ga na leda.

Velike, slepe oi gledale su ga netremice. Siuna usta su se smeila i micala na treperavoj svetlosti. Jedna strana lulkinog lica se topila, dajui mu ruan, nagrden izgled, a nasmeena usta samo su pojaavala izopaenost. Starac vrisnu ispusti predmet i zatetura, pometen, prema vatri i sreditu udesa. Intenzitet jare ga nije opomenuo, ali sreom zaustavio ga je veliki komad zadimljenog metala, preko kojeg je pao. Leao je u spaljenom blatu, celo telo mu se treslo, kopao je prstima po itkoj masi. Sok je poinjao da deluje. Star je, nije vie dovoljno snaan da izdri ovakva iskuenja. Blato mu ispuni usta i on poe da se gui i samo ga je fizika nelagodnost prisilila da se pribere. Podigao je glavu i uzdigao se na laktove. Gledao je ravno u plamen i prisiljen, brzo sklopi oi jer je vruina pretila da ih sagori. li pre nego to ih je zatvorio, neto su registrovale. Oblik, siluetu naspram

bljetave pozadine, koja se kretala ka njemu. On pogleda opet, ovaj put zaklanjajui oi rukom koliko je bilo mogue.

Bio je to ovek! Dolazio je iz pravca aviona! Iz vatre! Nemogue. Niko nije proao pored njega. Nije bilo mogue da neko preivi nesreu, a jo manje da preivi i ostane na nogama!

Starac zamiri da bi bolje osmotrio figuru. ak joj je i odelo izgledalo neoteeno. Je li bilo tamne boje ili se samo inilo zbog plamene pozadine? Izgledalo je da nosi uniformu. Prilika se kretala polako i sigurno prema njemu, dalje od plamena, dalje od unitene letelice, dalje od mrtvih.

Slika poe da leluja pred starevim oima, mutilo mu se u glavi. Trenutak pre nego to e se onesvestiti, video je kako se prilika saginje prema njemu, pruajui ruku.

Prva

Keler je vozio polako du Poukoks Lejna, opirui se elji da ubrza, trudei se da uiva u jesenjim nijansama smeeg u okolnim parkovima. Ali, njegov um je odbijao da odluta dalje od predmeta svoje zaokupljenosti: gradia ne vie tako dalekog. Skrenuo je na Vindzorski put, preao mali most i naao se medu visokim, dostojanstvenim zgradama koleda Iton. Jedva da se zaustavio da ih pogleda vozei dalje ulicom Haj do mosta, gde je zastao da se pribere. Jo uvek mu je bilo teko da due dri koncentraciju.

Nastavio je da vozi sve do mosta, zatvorenog za saobraaj gvozdenim preprekama. Skrenuo je desno, proao pored izgorelih sklonita za amce, a sledee skretanje desno dovelo ga je do polja koje je traio. Postojao je i krai put kojim bi se izbegla ulica Haj, po njegovoj mapi, ali je hteo da malo bolje razgleda grad. Nije bio siguran zbog ega.

Policajac ga je motrio kako parkira svoj ponono plavi Stag. Jo jedan, pomisli. Jo jedan prokleti radoznalac. Moda lovac na suvenire. Taj problem imali su jo od nesree. Gomile takvih su se sjatile na mesto pada. Krvopije. To se deavalo posle svake velike katastrofe - a naroito posle pada aviona - pojavili bi se, na hiljade, da vide krv, zakrili bi puteve i svima smetali. Sve bi on to pojurio da njega pitaju. Najgore od svega bilo je kada bi se pojavili prodavci nudei kikiriki, sladoled, osveavajua pia; od toga bi mu se posebno smuilo. Problem je to je London tako blizu. Ovo je za njegove stanovnike bio ba lep izlet.

Pozornik je zategao remen lema i dao licu stroiji izraz. E pa ovaj e da dobije ta mu sleduje pomisli, ali kada se Keler pojavi iz kola, promeni odluku. Lii na novinara. Sa njima ima da pazi ta govori. Kaem ti, ovi su gori nego obini radoznalci, njukaju svuda i ako sami nita ne iskopaju, izmiljaju prie, samo da prodaju svoje proklete novine! Par puta se zakaio sa njima prlog meseca. ovek bi pomislio da su se dosad zasitili ove teme, ve ima etiri nedelje kako se to dogodilo. Ali jok, ne putaju oni nikad, ti reporteri, barem ne dok istraga traje. Nije shvatao zato je potrebno toliko vremena da se utvrdi uzrok pada aviona; samo nae crnu kutiju, ili kako to ve zovu, i ta stvar ti tano kae ta se desilo. Bar je tako on mislio. Ipak,

ljudi su se vukli po tom polju ve due vreme, skupljajui svaku trunku, pretraujui svaki oak prostranog polja i June livade, odmah tu iza ulice Haj, ak su proeljali i reicu to se odvajala od Temze i tekla kroz Juno polje. Izvadili su nekoliko tela, koja mora da su bila izbaena u trenutku udara o zemlju, preko celog puta iznad Brokasa pravo u reku. Nali su neke koje je dekompresija isisala iz aviona pre pada. Boe, kako je bilo strano. Tri dana im je bilo potrebno da nadu i sakupe sva tela ili bar ono to je ostalo od njih.

Ne moete tamo, ser! pozornik se nabusito obrati Keleru. On slade, ali je ignorisao policajca, gledajui u polje preko njegovog ramena. Mogao je da vidi ostatke aviona ili bar ono to nisu odneli. Leala je tamo, divovska pocrnela koljka, kupastog oblika zbog sravnjenog trbuha, slomljena i poniena. Njenu utrobu su sigurno ve rastavili u laboratorijama, analizirali i testirali. Video je ljude sa tabelama kako idu po polju, saginju se, skupljaju predmete, ispituju brazde u zemlji. Neveseli posao u kontrastu sa sunanim, sveim danom, zelenilom polja, mirom u vazduhu.

Pozornik poblie osmotri Kelera. Bio mu je poznat. Zao mi je ser, ali nije doputeno ii tamo.

Keler najzad odvoji pogled sa polja i okrete se policajcu. Hteo bih da vidim Harija Tjusona, ree, on je jedan od

rukovodilaca istrage. O da, g. Tjuson. Ovaj, nisam ba siguran da bi trebalo da ga sada

uznemiravamo, ser. Je li to zbog reportae? On pogleda Kelera podigavi obrve.

Ne, ja sam mu prijatelj. Policajac se umirio. Dobro, u tom sluaju, videu ta mogu da

uradim. Keler ga je posmatrao kako ide preko polja. Zastao je i osvrnuo se

posle tridesetak metara. Ah da, koje ime u mu rei? doviknuo je. Keler. Dejvid Keler.

Na to policajac ostade nepomian nekoliko sekundi, kao okamenjen. Keler je mogao da prepozna zbunjen izraz na njegovom licu. Okrenuo se i nastavio preko polja, gnjeei blato gumenim izmama. Kada je stigao do grupe ljudi koji su uali kod razbijene i prazne koljke aviona, sagao se i rekao neto jednom od njih. Pet lica se okrenulo i pogledalo prema Keleru. Jedna prilika se die i odvoji od grupe, hitro se gegajui prema njemu, kratko mahnuvi rukom. Policajac je iao pet koraka iza.

Dejv! ta e ti kog avola ovde?

Tjuson se smeio, ali je to bio pomalo nervozan osmeh. Ipak mu je srdano stegao ruku.

Hteo bih da razgovaram s tobom, Hari ree Keler. Naravno, Dejv. Ali ti ne bi smeo da bude ovde, zna. Mislio sam da

si na odsustvu? Skinuo je naoari i poeo da ih brie zguvanom maramicom, i dalje netremice posmatrajui Kelera.

Keler mu se suvo naceri. Jesam zvanino. Nezvanino, uklonili su me.

ta? Pa dobro, siguran sam da to nije zadugo, zna ve da e hteti da te to pre vrate gore posle ovog gadnog iskustva.

Ve su pokuali, Hari. Nije uspelo. E pa onda su prerano pokuali. Nisu oni. Ja sam. Insistirao sam. Ali posle svega to si proao trebalo je malo vie vremena da ti se

nervi oporave. Nisu to nervi, Hari, ve ja. Ja jednostavno nisam mogao da letim.

Nisam mogao da mislim normalno. To je od oka, Dejv. Proi e. Keler slegnu ramenima. Moemo li da razgovaramo? Svakako. Vidi, moi u da pobegnem za otprilike deset minuta.

Vidimo se u ulici Haj, kod Dorda. Ionako je vreme da se neto pojede. On potapa Kelera po ramenu, okrete se i vrati ka ostacima aviona, sa zabrinutim izrazom na licu.

Keler ode do kola, zakljua ih i pode peice ka ulici Haj. Policajac je gledao za njim i zamiljeno ekao bradu. Keler. Pa da,

Dejvid Keler. Znao sam da ga znam. Bio je kopilot na tom avionu. Na Dambo detu. Ovom ovde. On je taj to se jedini izvukao. Neogreban. Jedini preiveli.

Keler je naruio pivo i naao sebi miran sto u uglu. Barmen ga je jedva pogledao i on mu je bio zahvalan zbog toga. Poslednje etiri nedelje su bile komar pitanja, insinuacija, lica koja blenu i iznenadnih prestanaka razgovora kad bi on naiao. Kolege i efovi u Konzulu, vazduhoplovnoj kompaniji za koju je leteo, bili su uglavnom ljubazni i paljivi, sem nekolicine koji su ga posmatrali sa nekom neobjanjivom sumnjom. A onda su i novine naduvale priu; sam pad aviona, ma koliko dramatian i katastrofalan bio, nije im bio dovoljan. injenica da je ovek uspeo da izae iz strane pogibelji netaknut, ak mu ni uniforma nije bila pocepana, proglaena je za udo. Detaljan zdravstveni pregled pokazao je da nema unutranjih ozleda, nije bilo opekotina, nervi su mu izgleda bili u redu.

Njegovo fiziko stanje bilo bi savreno da nije bilo jedne stvari - amnezije. Zaista, to se tie pada i dogaaja koji su mu prethodili, imao je potpunu amneziju. To je od oka, naravno, rekli su mu lekari, i s vremenom, kada se njegov um dovoljno zalei i dopusti mu da se seti, tada e se sve vratiti. Dodue postojala je uvek mogunost da se njegov um nikad ne zalei.

Pria o udu je istrajala, iako je postepeno postao svestan izvesnog gnuanja prema njemu, ne samo u javnosti ve i kod nekih kolega. Ne mnogo njih, ali dovoljno da izazovu u njemu oseaj krivice. U oima javnosti uopte nije trebalo da preivi, bio je pilot, predstavljao je kompaniju -dunost mu je bila da umre zajedno s putnicima! Neverovatno, ali isto miljenje je osetio kod nekih kolega pilota. Nije imao pravo da ivi kada su neduni ljudi, ene i deca, njih tri stotine trideset i dvoje, izginuli tako tragino. Kao lan posade, kao slubenik kompanije, on je bio odgovoran. Dok se uzrok pada ne utvrdi, krivicu preuzima pilot. A on je bio kopilot na letu, bio je duan da preuzme deo krivice.

Imao je probni let privatnim avionom manje od dve nedelje posle nesree, ali je rezultat bio beznadean. Blokirao se istog trenutka kada je dotakao kontrole. Pilot na letu, veteran koji je imao znaajnu ulogu u njegovom obuavanju, sam je obavio uzletanje u nadi da e, kada budu u vazduhu, Kelerov prirodni instinkt preuzeti dalje voenje. Ali, to se nije dogodilo. Njegov mozak jednostavno nije mogao da se usredsredi, da proradi. Vie nije znao kako da upravlja avionom.

Njegova kompanija, veoma osetljiva na miljenje javnosti i svesna da u svojim redovima ima pilota koji, po njihovom miljenju, moe svakog asa da doivi slom, odluila je da ga poalje na odsustvo na due vreme. Otputanje bi, pored toga to bi bilo nepravedno, samo podiglo jo veu prainu u javnosti, pojaao bi se publicitet, to bi samo nakodilo njihovoj reputaciji nacionalnog prevoznika. Njegov dosije bio je besprekoran i trudili su se da to istaknu u svakoj izjavi za javnost, ali su bili miljenja da mu je potreban dug odmor posle tako potresnog iskustva'.

Iz razmiljanja ga je prenulo nasmejano lice Harija Tjusona, koje se stvorilo pred njim, ta da naruim za tebe, Dejv?

Nemoj, pusti mene da... Tjuson ga prekinu pokretom ruke. Uzeu i neto za jelo, ree i

nestade u pravcu anka. Hrana, pomisli Keler. Skoro da uopte nisam jeo od nesree, tek

toliko da se preivi. Pitao se hoe li ikada ponovo imati apetit. Tjuson odloi brdo sendvia na sto, opet nestade i vrati se sa piem.

Lepo je videti te ponovo, Dejv, ree, sputajui se na stolicu. On je takoe bio pilot i proao je kroz bazinu obuku u isto vreme kada i Keler, ali je onda, neobjanjivo, vid poeo da mu slabi i sve se zavrilo tako to je morao zauvek da nosi naoari. Njegovo iskustvo i natproseno tehniko znanje bili su suvie dragoceni, tako da je prekomandovan u Komisiju za istraivanje civilnih avionskih nesrea (ICAN), slubu sastavljenu od pilota i inenjera sa zadatkom da ispituju sve vee civilne avionske udese na podruju Britanije, kao i nesree britanskih letelica na prekomorskim letovima. Uskoro je dokazao svoju vrednost nesvakidanjim poznavanjem uzroka padova aviona; polazio je od znalakih nagaanja, zatim bi iao unazad pokuavajui da dokae njihovu ispravnost, metodom koji nije bio previe omiljen kod pretpostavljenih. Pa ipak, do tad je retko greio.

On odgrize veliki zalogaj sendvia i zali ga svetlim pivom. Kako mogu da ti pomognem? upita, progutavi hranu i pie.

Keler se nasmei. Sa Harijem nema mnogo vrdanja. Pravo u metu. Zanima me ta si dosad otkrio o padu, ree. Ma hajde, Dejv. Zna dobro da to prvo mora da se sredi i da proe

kroz slubenu proveru. A zna i to da dotle sve potpada pod zakon o slubenoj tajni.

Moram da znam, Hari. Gledaj, poe Tjuson, nimalo grubo, to vie nema nikakve veze sa

tobom, Dejv... Nema veze sa mnom? Kelerov glas je bio miran, ali pogled kojim

je fiksirao Tjusona sledi inspektora. Zna li ti kako mi je, Hari? Oseam se kao nakaza. Izrod. Ljudima se

ne dopada to to sam iv, a svi ostali mrtvi. Ja sam kapetan koji je pobegao sa broda koji tone, ostavivi putnike da se udave. Mene okrivljuju, Hari. Javnost, kompanija i... Zauta, buljei u svoje pie.

Posle kraeg, zbunjenog utanja, Tjuson progovori: ta je s tobom, Dejv? Niko te ne okrivljuje. Pogotovo Kompanija. to se javnosti tie, im objavimo svoje nalaze, saznae se ta je prouzrokovalo pad aviona - iako mislim da nisi u pravu sa tom morbidnom idejom da te mrze zato to si preiveo! U vezi ovog drugog... zastade, ili drugih, ti jednostavno pati od prekomernog oseanja krivice i uialodunosti. Zato se saberi i pij to prokleto pivo!

Jesi li zavrio? upita Keler blago. Tjuson spusti au pre nego to je uspeo da je prinese ustima.

avola sam zavrio. Dugo se poznajemo, Dejv. Bio si dobar pilot i opet e biti -samo ako prestane da misli o tome i pone da misli na budunost.

Glas mu omeka. Poznato mi je da si u ovoj nesrei imao lini gubitak, Dejv, ali ona sigurno ne bi htela da nastavi ovako.

Keler ga pogleda iznenaeno. Znao si za Keti? Naravno da sam znao. To i nije bila neka tajna, zar ne? Nije

neobino da pilot ima prijateljicu stjuardesu. Bilo je to neto vie od toga. Ne sumnjam, Dejv. Sluaj, drue, ne elim da te povredim, ali se

pria okolo da si gotov, da vie nikada nee biti dobar leta, a po onome to ujem i kako si obesio nos, ne iznenauje me. Ali, ja to znam bolje. Ima neeg u tebi, Dejv, vie nego kod ostalih, i ja mislim da e za nekoliko nedelja opet biti onaj stari. Eto, a sada bi mogao da me pusti da popijem ovo, a?

Keler je pijuckao svoje pivo, oseajui kako ga Tjusonove oi prouavaju preko ruba ae.

Cenim to to pokuava, Hari, ali nije potrebno. Istina je da sam tuan, ali to nema nikakve veze sa depresijom, to je pre kao neka velika iscrpljenost negde duboko u meni. Moda e ti zvuati ludo, ali oseam da postoji neto to moram da uradim, neto to treba da otkrijem, a odgovor je ovde, u Itonu. Ne umem to da objasnim, niti umem da se borim protiv toga - ne, ako hou da im opet bude dobro. Ima tu neeg to ne mogu da dokuim. Moda samo seanje, ne znam. Ali, pre ili posle doi u do toga, a onda, ko zna, moda u ja tebi biti od koristi. No, zasad eto, potrebna mi je tvoja pomo.

Tjuson uzdahnu teko i spusti au na sto. Nekoliko trenutaka je bio duboko zamiljen, pognute glave skoro do grudi. Iznenada se uspravi, odluno.

U redu, Dejv, ree, ovo neka ostane strogo izmeu nas dvojice, u poverenju. Ako Slejter bilo kad sazna da sam ti ita rekao, leteu napolje kao iz puke. Nismo ba u ljubavi.

Keler klimnu glavom. Slejter je bio na elu istrage, odgovoran za organizaciju, voenje i kontrolu radova. Njegov posao je bio da formira radne grupe koje e pokriti razliite faze ispitivanja. Bio je suv, metodian ovek, a Keler je znao da nema mnogo razumeva'nja za Tjusonov nagao i naopak nain rada.

Dobro, poe Tjuson uzevi veliki gutljaj piva kao da e tako potkrepiti svoje rei, kao to zna, prva stvar koju traimo posle udesa je rikorder leta. E pa njega smo nali, ali ceo spoljanji omota pokazuje znake topljenja. Najvee oteenje je spreda te je aluminijumska traka na kojoj je kodirano zabeleeno stanje razliitih instrumenata, ostala nezatiena.

Bila je pokrivena garom i skoro neoteena. Izvadili smo je iz omotaa i poslali u laboratoriju na dekodiranje. Iako je snimak vaeg uzletanja uglavnom uniten, moe se pretpostaviti da si ti, kao kopilot, proao kroz uobiajeni redosled provera sa inenjerom leta, im je Kontrolni toranj dao dozvolu kapetanu Roganu da pokrene motore.

Zaista se ne seam, Hari, ree Keler zabrinuto. To znam. Ali ako je ukljuivanje rikordera leta bilo deo provera, logino je zakljuiti da ste je proli celu. Keler potvrdi. Nastavi.

Rikorder belei pet parametara u avionu: pozitivnu ili negativnu silu gravitacije prema oitavanju sa jednog od iroskopa letelice; magnetski pravac na kompasu; pokazatelj brzine kretanja vazduha; visinu na kojoj se nalazi avion uzetu sa altimetarskih meraa pritiska; i vreme u sekundama nevezano za doba dana na asovniku. Uraeni su grafikoni svega toga i uporedeni sa nalazom drugog 747 koji je poleteo u slinim uslovima - as, vremenske prilike, teret, i ostalo u tom smislu - nekoliko dana ranije. Odatle smo utvrdili da je sve bilo normalno osim jednog detalja: MPC - magnetski pravac - odstupao je od pravca onog drugog 747 jo pre nego to je postignuta puna brzina. Drugim recima, kapelan Rogan je promenio pravac leta. Moda je hteo da se vrati na Hitrou. Ne postoji nain da se to sazna jer su upravo u tom trenutku instrumenti poeli da otkazuju.

Ali, morao je zvati Kontrolu da ih obavesti o promeni pravca, ree Keler, naginjui se preko stola, oiju uprtih u Tjusonovo lice.

Pokuao je, ali ta god da se desilo, desilo se prebrzo. Nije imao vremena da uputi poruku.

Keler je trenutak utao, oajniki pokuavajui da se priseti. U glavi mu je bilo prazno. Zavalio se nazad u stolicu.

Tjuson je nastavio: Nai operativci su ve poeli od kokpita koji je dodue gotovo uniten, ali su ipak uspeli da ustanove stanje prilinog broja kontrola i prekidaa i, mada je deo njih potpuno izgoreo, da odrede jesu li bili ukljueni ili iskljueni, prema poloaju...

Jesu li tela posade bila jo u kabini? uskoi Keler. Ovaj, da, bila su. Nemogue ih je potpuno identifikovati, naravno,

ali... Kako sam se onda ja izvukao? Zato moje telo nije tamo? Zato

nisam i ja poginuo? Oito je da si napustio kabinu pre pada, Dejv. Zbog ega? Zato bih naputao kabinu odmah posle poletanja? Ja...

Iznenadni bljesak. Seanje zamalo da se probije. Slika. Zamrznuta slika kapetanovog lica, otvorenih usta, kako mu neto dovikuje. Panika u njegovim oima. Strah.

A zatim proe. Dok je njegov um hitao u susret seanju, izgubilo se, sakrivi se u neki neosvetljen kutak mozga.

ta ti je, Dejv? Izgleda da se ovek uplai - jesi li se setio neeg? Tjusonov glas doe kroz prazninu koja je preostala.

Keler prede drhtavom rukom preko oiju. Ne, u redu je. Na trenutak sam pomislio da u se setiti. Ali sad je prolo. Ne mogu...

Doi e ti, Dejv, ree Tjuson blago. Daj sebi vremena. Vratie ti se.

A moda i ne elim da se setim, Hari. Moda je bolje to se ne seam.

Tjuson slegnu ramenima. Mogue. Da nastavim? Keler klimnu glavom.

Bilo je potrebno pet dana da se pronau i popisu svi komandni instrumenti. Na sreu, veliki broj itaa je izraen da sauva trag o onom to su pokazivali u trenutku udara, i, poto je i to provereno, nije naeno nita to bi bilo nepravilno niti ima znakova nekog veeg elektronskog kvara koji bi mogao da bude uzrok nesree.

Svi dokumenti o odravanju letelice su kod nas i detaljno se prouavaju. Do sada nije naeno nita osim jednog podupiraa na pogonskom krunom kolu koji je nedostajao na poslednjoj proveri, i bio naravno odmah nadometen, pre nego to je Dambo upuen na let.

Tehniki podaci do dana pre udesa, i unazad godinu dana, nisu pokazivali bilo kakav ozbiljan problem sa letelicom. Delovi motora su pronaeni i ispituju se i do sad nema nikakvog dokaza da je dolo do kvara pre pada. U stvari, ako je moja teorija ispravna, motori su spreili Dambo da padne kao kamen.

Tvoja teorija? upita Keler, svestan da su Tjusonove teorije esto bile ispravne.

Evo sad ba dolazim do toga. Do sada nita nije utvreno. On otpi jo jedan dug gutljaj i iskrivi lice, jer je pivo ve malo izvetrilo. Bila je hladna no, pa je proveren i grejni sistem. Ponovo: bez greke. Ostaci sistema za dovod goriva jo su na ispitivanju. Za sad: bez greke.

A sad 'ljudski faktor'. Ti, kao jedini preiveli, uopte nisi bio od pomoi. Bilo je tipino za Tjusona da ne pokae ni trag izvinjenja u svojoj direktnosti; bio je suvie zanet tehnikim pojedinostima da bi se brinuo o ljudskoj osetljivosti. Letaki dosijei cele posade i kompletna medicinska

istorija svakog od njih, pomno su proueni. Ti si, na primer, bio na detaljnom zdravstvenom pregledu odmah posle pada. Razlog nije bio samo da se utvrdi jesi li pretrpeo neku unutranju ozledu. Testovi krvi i urina takoe su bili ukljueni u pregled. Proveravano je koliko ste kapetan i ti imali napora na poslu poslednjih nekoliko meseci, kao i to da li ste se dovoljno odmorili pre leta. Ostaci vaih letakih torbi su izvueni iz kabine i dovoljno je preostalo da se potvrdi da u njima nije bilo droga niti lekova. Tu je sve isto. Vai testovi osposobljenosti - tvoj i kapetana Rogana - bili su savreni tokom cele prole godine. Sve je, za sad, provereno, osini injenice da nisi mogao da bude tamo gde si navodno bio u vreme pada.

Tako. Da nastavim. Poloaj tela izvan i u avionu je oznaen. ak smo pronali neke nesrenike na dnu reke to tee pored polja. Interesantno je da je veliki broj tela pronaen pomean u avionu. Izgoreli su do neprepoznavanja i sudei po njihovoj iskasapljenosti, pogodila ih je eksplozija nepoznatog porekla.

Keler uzdrhta i zaudi se nedostatku oseanja za nesrene rtve kod svog sagovornika, ali je Tjuson sad bio suvie obuzet svojim intenzivnim zanimanjem za istragu da bi se brinuo o humanosti.

Tjuson produi: Sada radim u grupi za rekonstrukciju. Nainili smo mapu celog podruja, koristei fotos iz vazduha i mape, te imamo taan poloaj mesta nesree kao i putanju pada. Tu se vidi koji su delovi prvi otpali sa trupa i mesta gde su pronaeni. Time je uopteno utvren redosled po kojem se 747 raspao i moemo da odredimo koji je deo, ili delovi, imao uticaj na uzrok nesree. Deo aviona gde su oteenja prvo nastala je prema pilotskoj kabini.

Smeio se. Keler je morao da skrene pogled u stranu; elja da mu ukloni taj osmeh s lica postajala je sve jaa.

Nesvestan toga, Tjuson je priao dalje. Kada sam ispitivao levo krilo otkrio sam jedva vidljive ogrebotine elom duinom krila. Pod mikroskopom se videlo da su to estice plave i ute boje. Zavalio se u stolicu zadovoljno.

Pa? ree Keler. Pa, koje boje je znak tvoje kompanije? Plave i ute. Tako je. I nalazi se na trupu, poev od nosa pa sve do poetka krila.

Boja je sada na hemijskoj analizi, samo radi sigurnosti, ali ja znam da sam u pravu.

Ali, ta to znai?

To znai, stari drue, da je zid kabine bio raznesen uasnom snagom. Eksplozijom. A ta eksplozija je mogla, zbog svoje snage, da bude izazvana samo bombom.

I isceri se izopaeno u Kelerovo bledo lice.

Druga

Mali crni automobil zaustavi se uz trzaj toliko blizu ivice koliko je Ken Pejtner mogao da joj pride.

Neemo se zaglaviti u blatu, jel' da? upita devojka kraj njega, nervozno virei kroz boni prozor u mranu no.

Ne, sve je u redu, Ken je umiri, povlaei runu konicu, iako je znao da od nje nema koristi. Staza je iroka i dovoljno suva. Neemo se zaglibiti.

Iskljuio je farove i iznenadna, potpuna tama zatee oboje. Ostadoe nemi nekoliko trenutaka dok im se oi nisu privikle na mrak. Ken je bio zadovoljan svojim malim Minijem, polovnim automobilom koji je imao ve vie od tri meseca. U garai gde je radio, stalno si morao da ima otvorene oi da ne propusti priliku koja bi se tu i tamo ukazala, a ovaj posli je naiao u pravo vreme. Nije nauio mnogo kao mehaniarski pomonik - bar zasad, naravno - ali se njegov gazda sloio da mu odbija po malo od plate svake nedelje dok ne otplati onih nekoliko stotina kolika su kola kotala. Da, bio je zadovoljan njima, mogao se odvesti do zgodnih, pustih nonih staza kao to je ova, a kad nema gajbu, auto i mrani puteljak obavie stvar.

Odri je bila ta kojom nije bio zadovoljan. Postala je dosadna k'o proliv. Imao je puno prijateljica koje nisu imale nita protiv njegovih malih izleta u zabranjeno, ali Odri je sve vreme svirala neto o romantici, kako se uva za pravu osobu, o ozbiljnosti i pravom znaenju ina voenja ljubavi i slino sranje! Pa, veeras joj je poslednja ansa, ako mu ne da, nek se nosi u tri lepe. Boli ga ba za tu krljavuu. Mada, nema loe noge.

Odri pogleda prema njemu trudei se da razazna crte lica u tami. Znala je da je voli, oseala je. Bila je to ona hemijska reakcija koju osete svi zaljubljeni, lupanje srca, plam to se iri telima kad god se dotaknu. Istina, bio je pomalo grub katkad, ali to je bio njegov stil i nije bilo nita ozbiljno. Ve dugo ga dri na odstojanju i bilo je trenutaka kada je mislila da ga je izgubila, ali je on konano proao test! Zaista je voli, inae ne bi ostao sa njom. Sada je bila sigurna, i moda je doao trenutak da ga malo nagradi. Samo malo. Tek toliko da ostane zainteresovan. Da ostane i dalje na

raspolaganju! Nagnula se do njegovog sedita i naciljala jedan sitan poljubac prema njegovom obrazu. Poljubac promai jer se i on u meuvremenu uputio prema njoj, ispruivi ruku tako da nemarno zavri na njenom bedru. On prekide napredovanje da obrie ovlaeno oko. Izvini, ree ona ozbiljno.

On progunda neto nerazumljivo i izvi se ponovo prema njoj. Ovaj put usne im se sudarie u poljubac, njen zanesen, njegov razmetanje snagom.

Posle nekoliko ubistvenih sekundi, ona se odmae. To boli, Ken, poali se.

Izvini, duo, ree on, ali ti zna kako se oseam kad sam s tobom. Drno, pomisli.

Da, znam, Ken. Voli me zaista, zar ne? Samo napred, pomisli on, loi se. Naravski, duo, ree. Uvek sam

te voleo, ini mi se, jo otkako sam te upoznao. Ona uzdahnu i privi se uz njegovo rame. Daj joj koji minut, pomisli

on, ne prezapoljavaj ruku. Hladno mi je, Ken, ree ona. On oslobodi levu ruku i prebaci je

preko njenog sedita i oko ramena. Zaas u da te ugrejem, ree lukavo, izazivajui je. uo je kako se

kikoe. Hriste, pa ovo obeava! Odjednom oseti kako se ukoila. O ne, opet poinje! On poe da

poputa svoj stisak. Gde smo, Ken?, upita ga, uspravivi se, briui zamagljeno staklo. A? Gde smo? ponovi ona. Pa u mojim kolima. Ma ne mislim to. Blizu Junog polja, je li tako? Aha, tu je, napred. Pa ta? Ooh, kako si mogao da me dovede tu gde se sruio onaj avion? Zaboga! To je bilo pre toliko vremena! I da zna, nismo ni blizu

mesta gde se sruio.! Svejedno, jezivo je. Da mi idemo odavde. Ba je morbidno. Ne budi luda, duo. Ne mogu da vozikam okolo, ne'am ba mnogo

benzina. I nemam nameru da jurcam po prirodi traei mesto koje bi tvojoj guzici odgovaralo, draga moja, dodade u sebi.

Ali menije hladno. Preblizu smo reke. Rek'o sam ti da u ja da te zagrejem, ree on, privlaei je sebi.

Ukoenost je napusti i ona se pripi uz njega. Volim te, Ken. Naa veza nije kao druge, zar ne?

Nije, Od, uveravao je on, ljubei joj kosu. Ona podie lice ka njemu. Ti me nikada nee ostaviti, Ken?

Mogao je da vidi njene rairene, ispitivake oi u mraku. Nikad, ree i pomeri se na seditu kako bi lake dosegao njene usne. Poeo je da joj ljubi elo, nos a onda usta. Strast se u njemu ve probudila, ali je sada oseao da se i njoj to dogaa. Vreme je za probu. Desna ruka, kojom joj je obgrlio rame, pola je polako i oprezno ka njenim grudima. Mnogo puta je ve dosegao ovu fazu, ali bi ga ona uvek odgurnula divlje, sva u suzama. No, oseao je da ove noi nee biti isto - konano je sazrela za civilizovano drutvo! Prsti su mu uzbueno drhtali kad su dotakli njenu dojku, meku i podatnu ispod dempera.

Ooh, dragi, uo je kako tiho stenje, a njeni prsti mu se zarie u rame. Reci da me voli.

Volim te. Bilo je lako. Nee me ostaviti. Neu te ostaviti. U estini trenutka gotovo da je i sam poverovao. Da, duo, promrmljala je kada je njegova ruka poela da joj podie

demper. Njeno da natera mu krv da mahnito zastruji; na dodir hladnih prstiju sa golom koom svog stomaka Odri snano stisnu bedra od uzbuenja. Njegova nemirna ruka dotae joj grudnjak i pouri navie da smakne bretelu. Ova skliznu lagano niz njeno rame a ruka se vrati po ono to joj je sada pripadalo. Obuhvati joj dojku i za trenutak se umiri, uivajui u njenoj mesnatoj mekoi i vrstom sreditu, ali je njegova poudna mata ve hitala ka drugim oblastima.

I ba u tom trenutku telo joj se ponovo ukoi. ta je to bilo? uo je kako muca. On ostade nepomian, pitajui se da li da je ubije ili da je samo utne

u ivicu i odveze se. Umesto svega progovori drveno, sa rukom jo na svom plenu: ta?

Ima nekog napolju. Neto sam ula, ree ona priguenim glasom. On polako povue ruku i okrete se da pogleda kroz zamagljen prozor.

U', mnogo e da se nagledaju ovako, kroz zamagljen prozor, a? Sluaj, Ken, sluaj! molila ga je. Sedeo je buljei u prazno staklo, pokuavajui da uje, ali je nasilno

guenje elje otupelo svaki drugi oseaj. Nema tamo nieg, ree umorno, ali je svejedno pokuavao da se

seti jesu li vrata zakljuana. Poeo je da brie paru sa prozora rukavom kaputa, dok nije oistio dovoljno da moe da pogleda napolje. Pribliio se prozoru tako da mu je nos bio samo par santimetara od stakla.

Jok, ree narogueno, ne vidim ama ba nita. Ajdemo, Ken. Tako je hladno, zar ne osea? Oseao je, samo to nije bila uobiajena jesenja sveina, ovo je bila

jeza koja ga je proimala do kostiju. A onda je neto uo. Bilo je kao apat, nalik na itanje ogolelog iblja u ivici, ali je

nekako znao da to ne moe biti prirodan zvuk. Imalo je ljudski kvalitet, pa ipak nije zvualo ljudski. ulo se ponovo. Tih, bezglasan apat.

Odri ga zgrabi za miicu, ne skreui pogled sa prozora. Aj'mo, Ken. Odmah! Glas joj je bio nesiguran i drhtala je.

Ma to se neko zeza sa nama, ree on neuverljivo, istovremeno pokuavajui da upali motor. Uhvati ga oaj kad se zau samo njegovo kloparanje, a zatim se uz cviljenje ugasi. Osetio je da se Odri okrenula prema njemu u pometnji ali je izbegao da je pogleda da mu ne bi proitala strah u oima. Ponovo je okrenuo klju. Ovaj put je izgledalo da e motor uhvatiti, ali jo jednom zakalja i ugasi se uz alosno cviljenje. Posle treeg pokuaja znao je da e morati da odmori istroeni akumulator pre nego to ponovo pokua. Sedeli su u mrtvoj tiini u'mraku, napreui se da uju i najtii zvuk, molei se u sebi da ga ne uju. Ali jesu. Tih, mrmljajui apat. Blizu. Blizu, i to, izgleda sa devojine strane.

Ken se zagleda u zamagljen prozor kraj nje; isparavanje njihovih tela dalo mu je tamnosivu neprozirnost. No, ipak mu se inilo da odmah iza prozora vidi neko svetlije oblije, kako polako raste, kao topao dah na staklu, nejasnih obrisa, oval sivila koji se pribliavao. Usta mu se otvorie, ali nije mogao da progovori. Vrat i ramena bili su mu grevito napeti. Oseti kako mu se jei svaka dlaka na glavi i leima.

Oblije je prestalo da raste, i mladi je znao da je odmah iza prozora, par santimetara od Odrine okrenute glave. Devojka tada shvati da on gleda iza njenog levog ramena i stade joj srce kad je videla izraz uasa na njegovom licu.

Sporo, kao da joj glavu pokree mehanizam, odvojila je oi od njegovog lica i okrenula se, u strahu, ka prozoru. Refleksno je podigla ruku i prela njom preko stakla da obrie maglu. Istog trena vrisnu, krikom iz dna due, i njen vrisak ispuni mala kola i sav mladiev razum.

Dva krupna, tamna oka posmatrala su je kroz staklo. Njihov pogled je bio tako intenzivan da nije mogla da odvoji oi; kao da je prodirao kroz nju, pretraujui joj um, dotiui joj duu. I znala je, u uasu su joj sva ula dovikivala - ta stvar nije ljudsko bie, nije iva. Prepoznala je, iako obuzeta panikom, ta ima pred sobom. Krupne, ukoene oi, sitno, belo lice, nasmeena ustaca - bilo je to lice lutke! Ali oi su bile ive, gorele su.

Ponovo je ula apat, sada je odjekivao u njenoj glavi, ali nije razumela rei, nisu imale znaenje.

Njen vrisak je bio taj koji je prekinuo Kenovu paralizovanost. Panino je posegnuo za kljuem, pritisnuvi svom snagom pedalu za gas. Kola poee da se ljuljaju, prvo lagano, zatim sve jae i nasilnije. Noga mu sklizim sa gasa i motor se ugasi ba kada je trebao da zagrmi, oivevi. Bio je odbaen ka sredini jer se njegova strana kola potpuno uzdigla sa blatnjavog puta. Odri udari o prozor telom, samo je debljina stakla delila od tih zastraujuih crnih oiju. Ali tada vide jo neto - jad i bezgranini oaj kako sijaju iz njih. I vide zlo. Kola se podigoe sa njene strane i bacie je nazad, i ona se uhvati za Kena, histerino jecajui. Ljuljanje se pojaa i kola poee da vibriraju, da se tresu i podrhtavaju kao od besa, kao iva.

ta se deava, ta se deava? vritala je devojka, ali joj mladi ne bi odgovorio ni da su rei doprle do njegove uasnute svesti. Iznenada, kola se spustie na zemlju sa treskom od kojeg su se skoro raspala, i, reagujui instinktivno, Ken se otre od nje, i dohvati ruicu na vratima. Povue je i uz trzaj otvori vrata ramenom i zatetura u bodljikavo granje ogolele ivice. Trnje mu je paralo kou, ali on se nije osvrtao na bol dok je krio sebi put uskim prostorom izmeu kola i ivice. Oseao je kako mu grane vuku odeu i od straha verovao da su to ruke koje pokuavaju da ga zadre. On vrisnu i njegova borba postade divlja, mahnita, sve dok se nije oslobodio iz tesnog prostora.

Ne osvrui se - nije hteo nita da vidi - potrao je tamnom stazom, svestan samo svog slepog uasa. Tek u nekom dalekom kutku svesti ostali su srceparajui devojini krici, krici koji su ga molili da se vrati po nju, da je ne ostavlja tamo samu.

Trao je spotiui se i padajui u mraku, sve dalje od malog automobila. Dalje od zla za koje je znao da se tamo nalazi.

Trea

Keler udahnu, uvlaei dim cigarete duboko u plua, zatim ga ispusti kao dug, neprekidan oblak. Sedeo je u mraku, ispruivi se u svojoj jedinoj fotelji, gledajui zamiljeno u tavanicu.

Vratio se u London ranije te veeri, u glavi mu je zujalo od podataka koje je dobio od Tjusona. Odbacio je kaput, olabavio kravatu, zatim je sipao sebi jedan otar Glenfidik. Retko se opijao - pilotiranje i pie ne idu jedno s drugim - ali je od pre par nedelja poeo da ceni otupljujui efekat alkohola na nerve. Utonuo je u fotelju, ostavivi bocu na naslonu za ruke dok nije otkopao dugmad na manetnama koulje i zavrimo rukave do laklova, zatim je zapalio cigaretu. I tako je ostao vie od dva sata, izgubljen u konfuznim, nemirnim mislima.

Bomba! Da li je to mogue? Pravila su danas tako stroga; prtljag i line stvari su ile kroz skener, a svaki putnik je brzo i struno pretresan pre ulaska u avion. Pa opet se to deavalo; bombe su se ipak nalazile u avionima, ljudi su odnekud potezali oruje posle poletanja. Obezbeenje nikad nije moglo da bude stopostotno sigurno.

Ali zato bi neko eleo da raznese ba ovaj avion? Na listi putnika, koliko se on seao, nije bilo politikih linosti, britanskih ili iz inostranstva, niti je bilo verskih grupa. Na listi su bili uglavnom britanski ili ameriki poslovni ljudi i turisti razliitih nacionalnosti. Zar je mogue da je to bio in bez predumiljaja nekog manijaka? ak i u tom sluaju, postojao je obino motiv, ma kako bio neodreen ili lian, za neto tako udovino, pa ipak, koliko je on znao, policija do tog trenutka nije otkrila nikakav trag koji bi ukazao na to.

Kada je tu primedbu izneo Tjusonu, ovaj mu je odvratio da meu skoro tri stotine pedeset ljudi mora da je bilo bar nekoliko koji su imali neprijatelje. Ali kako je onda bomba prokrijumarena u avion? 747 je prethodno bio detaljno pregledan, kao i svi avioni pre nego to bi poleteli, i kakvim udom se putnik provukao kroz sve mere sigurnosti predviene za sve tako velike letove kao to je bio ovaj? Tjuson se igrao glavom samim pominjanjem bombe, i jo jednom je zakleo Kelera na utanje pre rastanka,

ve poalivi zbog preteranog entuzijazma u dokazivanju sopstvene pameti. A pored toga, postojalo je jo neto to je odvratilo Kelerovu panju od eksploziva.

Bilo je to iznenadno priseanje; zamrznuta slika koja se bez najave izotrila u njegovoj glavi. Kapetanovo lice, otvorenih usta, kao da neto vie u pometnji - ili u besu? Misao ga nalera da se uspravi. Moda ono to je video na Roganovom licu i nije bio strah, moda je u besu vikao - na njega! Svaali su se - delii seanja su se vraali - svaali su se pre leta. Da li je to bilo tog dana ili prethodne veeri? Ne, bilo je prethodnog dana. Delii su se slagali; poeli su da formiraju sliku. Sukob je bio otar, ne fiziki ve verbalno. Sada je mogao da vidi kapetanovo lice pred sobom, pobelelo, stisnutih usana od potisnutog besa, pesnica stegnutih uz bokove, kao da se napree da ih odvrati od Kelerove gue. Setio se i svoje jarosti. Setio se da nije ostao nem pred kapetanovom tiradom; uzvratio je, ponovo samo recima, ali su one pogaale jednako kao fiziki udarci. Moda i vie.

Moda je ovo imalo udela u unitenju 747? Da li se sukob nastavio i u avionu? Ne, znao je da su obojica bili suvie profesionalni za tako neto. A opet, izraz kapetanovog lica pre nego to je dolo do pada... I tada se jo jedan fragment seanja vrati na mesto.

Sada je to bio trenutak pre poniranja. Seao se atmosfere u kabini: svetlei ekrani instrumenata, napolju potpuna tama i tek po koja mrlja svetlosti, u stvari gradovi duboko dole, kapetanovo bledo lice gleda u njega, i kao da on, Keler, ustaje sa sedita. Koje su bile rei na Roganovim usnama upuene njemu? Uzviknute rei. Strah ili bes. Koje od ta dva? Slika je sada bila tako jasna. Jo kad bi samo htele da se probiju rei.

Slika poe da bledi i znao je da je ponovo izgubio. Oseti kako ga pee cigareta i ugasi je pre nego to mu vie opee prste. Popi malo skoa i pogleda prema stolu gde je leala, prevrnula Ketina slika. Podigao se iz fotelje i otiao do tamo, zastavi pre nego to e je podii. Fotografija je leala tako jo od nesree. To je bilo prvo to je uinio kada su mu dopustili da se vrati kui: otiao je do slike i poloio je licem prema stolu, nije mogao da je gleda. Sada je podigao i zagledao se u njen nasmejan lik, ne oseajui suze, jer je vreme plakanja prolo, ostala je samo tuga, neobina i spokojna. Uspravio je sliku i pomislio na Keti, pomislio kako je fotografija tek povrna replika nekog koje jednom postojao, i doputa samo da se nasluti ono to se krilo iza tih nasmejanih oiju.

Dola je da ivi sa njim samo tri meseca pre kobnog dana, ali je nihova veza poela godinu dana ranije, neobavezno u poetku - sa obe strane - ali je polako i neizbeno prerastala u neto drugo, dublje i postojanije nego

to su mogli i zamisliti. Ta uzajamna privrenost dola je kao posledica dana kada je ona, na probnom letu kao domaica aviona, morala da pomogne putniku koji je imao srani udar. On joj je pritekao u pomo i uspeli su, udruenim snagama da odre postarijeg putnika u ivotu dok nisu stigli na odredite. Ve je sretao par puta pre tog leta i bila mu je svakako privlana, ali zbog sentimentalnih obaveza na drugoj strani, nije nita uinio da je bolje upozna. Ali taj zajedniki napor da se spasi jedan ivot, uspeo je da prebrodi svaki drugi obzir.

Medu njima se uskoro razvio topao, neoptereujui odnos koji se polako, kako su postajali svesni oseajnosti i individualnosti onog drugog, pretvorio u duboku i bezrezervnu ljubav. uvali su to izmeu sebe, znajui da njihova kompanija, iako joj romanse medu letakim osobljem nisu smetale, ini sve da ljubavnike odredi na razliite letove; emocijama te vrste nije bilo mesta na 10.000 metara nadmorske visine - suvie toga moglo se desili to bi zahtevalo koncentraciju i nepodeljenu panju. Zato su utali o svemu, nisu hteli da se odreknu mogunosti da zajedno posete tolika uzbudljiva mesta, svuda gde bi se zadrali posle leta. Naravno, nije bilo mogue sakriti od kolega na poslu, posebno za Kelera, iji je naprasni prestanak interesovanja za druge devojke bio upadljiv sam po sebi; ali letake posade su bile naviknute da takve stvari zadre u svojim krugovima.

Prela je kod njega kada je to ve postao jedini prirodan potez, a svaki obzir izgledao smean i laan. Brak je oigledno bio sledei korak, i oboje je znalo da e i to doi prirodno i bez pourivanja sa jedne ili druge strane.

Priao je prozoru i pogledao dole na prometni Kromvelov Put. Plan im je bio da kupe manju kuu negde van grada, nedaleko od aerodroma. Osmehnuo se neveselo; u obzir je dolazio i kraj oko Itona ili Vindzora. A upravo tamo je razoren njihov san, u mirnim poljima Itona!

Odmakao se od prozora i zapalio jo jednu cigaretu; ponovo su mu misli postale zbrkane. Iton! Da li je zato oseao odbojnost kada se vraao tamo, zbog njihovog plana da se nastane u tom kraju? Da li se vraao da bi tamo potraio deo prolosti, u seanju na njihove posete gradiu? Ili zato to je oseao da ga tamo eka odgovor?

Zelja da se vrati na mesto posle nesree bila je skoro neodoljiva. Opirao joj se, svim snagama, svestan da ne eli fiziko podseanje na strani dogaaj koji se tamo zbio, ali ga je mesto privlailo, protiv volje i razuma. Hteo je da ostane to dalje odatle, ali mu je neki instinkt, neki zluradi glas u glavi govorio da nee nai mira ako se ne vrati. Bilo je to istovremeno neobjanjivo i neodoljivo.

Moda e, povratkom na to mesto, oiveti neki siuni nerv seanja; moda e se setiti pada i dogaaja koji su mu prethodili. 1 setie se moda kako mu je uspelo da se izvue bez ogrebotine kada su svi ostali u avionu ili izgoreli ili bili raskomadani do neprepoznavanja. Miljenje svedoka bilo je da se pojavio iz razbijenog trupa aviona, ali su njihove izjave bile konfuzne, skoro histerine zbog razmera nesree. Bilo je verovatnije da je bio izbaen ravno na meku zemlju i leao bez svesti nekoliko minuta pre nego to je ustao i udaljio se od goruih ostataka. Seao se da tada nita nije oseao, da je prihvatio injenicu da su tamo iza njega svi mrtvi, i Keti, i da nema svrhe vraati se u plamen. Suze i kajanje su doli kasnije, kada je proao ok.

Jasno se seao starca koga je naao kako lei u blatu; moda e on moi da mu kae vie. Drhtao je od straha, opruen na spaljenoj zemlji, posmatrajui ga oima punim uasa. Ako bude uspeo da ga nae, moda e moi da sazna od njega ta je video. Bog zna da li e od toga biti neke koristi, ali nije preostalo nita drugo da se uradi.

U tom trenutku zaulo se tiho kucanje na vrata. Isprva nije bio siguran, obuzet sopstvenim mislima, ali zvuk se ponovi. Lako kucanje koje je zvualo kao da neko koristi samo nokte. Pogleda na sat; malo posle deset. Ko je doavola mogao da bude u ovo doba? On pree preko sobe, tek sada svestan da su sva svetla u stanu pogaena. Zastao je pre nego to e otvoriti; ni sam nije znao zato, ali je iznenada osetio zebnju. Opet se zaulo kucanje i to ga je pokrenulo. On otvori irom vrata. U poluosvetljenom hodniku stajala je ljudska prilika nerazaznalljivih crta lica zbog oskudne svetlosti. utao je, ali je Keler mogao da oseti ovekove oi na sebi. On brzo pritisnu prekida za svetio u sobi i svetlost iza njega preplavi hodnik.

ovek je bio nizak i pomalo punaak. Imao je okruglo lice i proreenu kosu. Ruke je drao duboko u depovima izlizane smeeute vetrovke kojoj je kragna bila pomalo izguvana. U mnotvu ljudi bi proao neprimeeno da nije bilo jedne uznemirujue pojedinosti - njegovih oiju. Bile su otre, prodorne, nekako u neskladu sa malim telom kojem su pripadale. Njihova boja bila je najblee siva, ledena u svom intenzitetu, pa opet, bile su to samilosne oi. Keler je uoio sve ove detalje u prvih nekoliko trenutaka tiine, a zatim opazi kako se u taj neobini, uznemirujui pogled uvlai iznenaenje. ovekovo lice nije menjalo izraz, samo su oi odavale iznenaenost i - radoznalost.

Keler je bio primoran da prvi progovori. Da? bilo je sve to je mogao da izusti, jer su mu usta najednom postala suva, i grevito se drao rukom za vrata.

ovek je utao jo nekoliko asaka, ne odvajajui oi od Kelerovih. A onda mirnu i taj mali pokret kao da je oiveo celo njegovo telo. Pristupio je jo tri-etiri santimetara i rekao: Vi ste Keler, zar ne? Dejvid Keler?

Kopilot potvrdi. Da, poznajem vas sa fotografije u novinama, ree ovek, kao da

Kelerova potvrda nije bila dovoljna. Ponovo je zautao, odmeravajui kopilota od glave do pete, i ba kada je Keler osetio kako se nestrpljenje uzdie u njemu kao mehur ka povrini, ovek se konano pribra.

Oprostite, ree, zovem se Hobs. Ja sam spiritualist.

etvrta

Ovo je najlepe doba dana, pomislio je Dord Bendzen, dok mu se smeak zadovoljstva irio licem. Voda je lagano zapljuskivala njegov mali amac, ljuljajui ga lagano, oputajue. Upalio je lulu i zagledao se u vlanu jutarnju izmaglicu na Temzi. Vraki je hladno, ali je vredelo ostati malo sam za promenu. Jo uvek je mogao da uje Hilarin piskav glas: Pazi da se vrati na vreme da otvori duan! Nemani nameru da to opet sama radim! Preterao si, stalno si na toj smrdljivoj reci! Pae u vodu jednog dana, a sa tom teinom nikad nee da ispliva! Zelja da joj zavrljai u lice solju aja s mlekom bila je skoro neizdrljiva, ali sve to je rekao, pruajui joj solju na tacni koja je zveckala, bilo je: Neu dugo, draga. Ne kvari mi to malo zadovoljstvo.

A ta je sa mojim malim zadovoljstvima? odsekla je, uspravljajui se da uzme njegov jastuk i podmetne ga sebi iza leda, preko svog jastuka. Kad si mene poslednji put negde izveo? Otela mu je solju i tacnu lako da se aj prolio i nekoliko krupnih kapi je palo na belu posteljinu. Vidi ta si sad uradio! vrisnula je na njega.

Otrao je u kupatilo i jo bre se vratio nosei pekir, i poeo energino da trlja svetlosmee mrlje.

U redu je duo, ve izlaze, uveravao je. Hilari podie oi ka nebu. ta da radi sa ovom gromadom koja sebe

naziva ovekom? Bio je tako spretan, tako usluan sa muterijama njihove radnje u kojoj su prodavali malo-duvan-malo-slatkie-malo-novine ve petnaest godina u Vindzoru. Kao da ga nimalo nije brinulo to je malim prodavnicama odzvonilo, to su velika preduzea preuzimala posao. Duan kao njegov, koji je prodavao iri asortiman robe, bio je jedan od poslednjih. Mesarnice, pekare, bakalnice - svi su dobili estoku konkurenciju u velikim lancima prodavnica. A ta velika vrea sala mislila je samo kako e na pecanje! Kako da ne, bio je koristan u radnji to se tie kupaca, ali ko je morao da sortira novinske poiljke, da ih podeli deacima i poalje ih na posao; koje morao da otvara radnju, prebroji robu i slui za vreme jutarnje guve sve one prolaznike na putu za stanicu? Ona, ko bi drugi.

I ta sada eka? Hajde, gubi se! ree mu ledeno. AF da si ovde tano u sedam!

Da, draga, promrmljao je zahvalno, dok se uvlaio u ogroman vuneni demper, koji uspeno pokri njegov obimni trbuh i viestruki podvaljak. Navukao je izme, utnuo sasueno blato, koje je sa njih otpalo, pod krevet da ona ne vidi, i uvukao nogavice pantalona u izme. Obukao je i debeli kaput postavljen krznom i stao ispred kreveta kao da eka dozvolu da pode.

ta sad eka? Kreni, i gledaj da bar danas upeca neto! Iskrivila je lice kad je probala skoro ohlaen aj. On bez rei pode ka vratima. Onda se okrete, napui usta i posla joj poljubac. Ona se podrugljivo nasmeja njegovom idiotizmu.

Uzeo je tap za pecanje iz upe u dnu bate i poao niz dugo, valovito brdo prema reci. Preao je mali most i stigao do delimino izgorelih sklonita za lmce. Njegov amac sa veslima, koji mu je Arnold iznajmljivao skoro svakog jutra u sedmici, bio je vezan uz nasip. Blago starom Arnoldu, pomisli. Kuicama za amac odavno je bila potrebna opravka, a sada je avio-kompanija plaala da se to uradi kao kompenzacija za tetu koju je Dambo prouzrokovao. Strana stvar ta nesrea, ali tako ti je to - i u najgoroj nesrei neko dobro proe, ba kao stari Arnold ovaj put. A da ne pominjemo onog kopilota, naravno. Kako neko moe da bude toliko srean?

Polako i lenjo je odveslao uzvodno, iza okuke, ispod eleznikog mosta do traka oko malog ostrva. Ovde je bilo sasvim tiho, osim kada bi preko mosta prelazio voz, ali to izgleda nije plailo ribe. Donosila ih je struja sa okuke i njegov mamac je radio kao magnet. Hilari nije bila fer kada mu se rugala da nikad nita ne upeca. Prava istina bila je da se skoro uvek u povratku sretao sa prijateljima, kada su ovi otvarali duane, i dok bi popriali i razmenili uobiajene ale, naao bi se olakan za nekoliko riba, sve zbog svoje velikodunosti. A uvek bi svratio i do cveare da odnese par komada gospoici Parsons. Fina, tiha ena. Ko zna zato se nikad nije udala. Da ti pravo kaem, nije mi jasno zato sam se ja oenio.

Puckao je lulu i preturao po mislima svoju omiljenu temu, motrei mali beli plovak koji je poigravao na kraju najlona. Bilo im je dobro prvih osam godina - dobro da ne moe biti bolje - ali posle one male indiskrecije s njegove strane, sve se promenilo. A bila je tako mala indiskrecija. Pa ta, ak nije ni bio u krevetu sa tom enom - samo jednom, onako na brzaka, iza povremena uteha. I ta gospoica Parsons, veoma prijatna osoba, u stvari vrlo

privlana ena. Da, stvari se tu lepo razvijaju. Sporo dodue, ali u etrdeset petoj naui da nita vie ne pada s neba.

Iz misli ga vrati plovak koji iznenada nestade pod vodom. Aha, grize. Nasmei se i vre prihvati zubima lulu. Poeo je da povlai struk, ali zaudo nije trzao kao obino. Umesto toga, najlon je ravnomerno tonuo, kao da riba vue udicu na dno reke. On povue, namotavajui najlon. Stap se savi i struk je sada virio iz vode, zategnut i prav. Bogo moj, ova mora da je vel'ka! Tada se najlon prekinu i on teko pade u amac. Leao je sa kolenima na seditu i laktovima na ivicama amca, tako da je mogao da podigne glavu i izviri na reku u izmaglici. I ba kada je poeo da se podie u sedei poloaj, plovak izlete na povrinu.

Ovo je jebeno udo, ree vadei lulu iz usta, gledajui s nevericom u razigrani plovak. Mora da je bila vel'ka!

Proklinjui maler, poeo je da namotava najlon. Odluio je da mu je za taj dan dosta. U tom trenutku preko vode doe do njega apat. Je li bio samo jedan ili je vie priguenih glasova istovremeno govorilo? Ili je to bilo samo utanje trske pored obale?

ulo se ponovo. Muki glas? Ili moda enski? Bilo je suvie tiho da bi mogao da odredi. Uz kimu mu pojuri jeza kada je uo novi zvuk, bilo je kao da se neko smeje - pritajen, suv kikot, sada sasvim blizu, skoro uz sam amac.

K-ko je tamo? glas mu je bio nesiguran. Hajde, dosta izmotavanja. Znam da tamo ima nekog. Nervozno se osvrnuo, i ba kad je posegao za veslom zauo se jo jedan um. Zvualo je kao da neto proseca povrinu vode; nije plivalo, jer ovo je bio vlaan, klizav zvuk, koji je naas prestao, a onda se ponovo ulo kako grgolji voda, iako na povrini nije bilo vazdunih mehuria.

Preplaen, ponovo je dograbio veslo i brzo ga uvukao u njegovo leite, pipajui po dnu amca da pronae drugo. Veslo najednom iskliznu iz njegovog zahvata kao da ga je istrgla neka nevidljiva sila, i on odskoi u panici kada je nestalo u zamuenoj vodi. Oekivao je da vidi kako izranja odmah nazad, ali se to ne dogodi. Od vesla ni traga.

Neko se zajebava, ree sebi neuverljivo. Neko sa onom podvodnom opremom. Ali, gde su onda mehurii vazdujia?

Zagleda se podno nogu, jer se osetio udarac u dno amca. Srce mu je divlje tuklo, rukama je tako vrsto dograbio dasku sedita da su mu zglobovi pobeleli. Udarac se ponovi, i on se odupre nogama o strane amca, plaei se da ih spusti na dno. amac stade da se ljulja, polako, ali se ljuljanje sve vie pojaavalo. On povika: Prestanite! Prestanite! Lula mu ispade iz usta kad

se ljuljanje nastavilo, jer su ivice amca gotovo dodirivale vodu, pretei da ga izbace u mranu dubinu. I ba kada je mislio da e se amac prevrnuti, ljuljanje prestade i amac se umiri. On zajeca i suze olakanja mu zamaglie pogled. Svuda okolo vladala je ledena hladnoa, mraz koji mu je ujedao kou.

A onda amac poe da podrhtava. Ponovo mu se ote uzvik jer se podrhtavanje pojaavalo, i opet je morao da se prihvati za sedite. Sada je to dostiglo vrhunac i pogled mu se jo vie zamagli, od suza i vibracija. Uini mu se da ponovo uje smeh, tiho, ivotinjsko cerekanje sa zlobnim prizvukom. Drhtaji su sada ili kroz njega, kroz celo njegovo naduveno telo, kroz mozak, dok mu nije dolo da vriti, da urla dok ne oslobodi sav uas koji se u njemu nakupio. U tom asu ugleda stvar od koje mu srce skoro otkaza; inilo se da e se raspui od krvi koja je pojurila u njega. Dugi, iljati prsti savili su se oko ivice amca, kod pramca. Njegovim zamagljenim oima izgledali su kao dugaki beli crvi koji su puzali preko ivice, svaki svojim putem, svaki iv za sebe. amac se zaljulja i on vide ostatak ruke kako puzi prema dnu amca, zatim podlakticu a iza toga - nita. Iznad lakta nije bilo nieg, ali se ruka ipak kretala lagano napred, pribliavajui mu se. uo je ponovo apat, odmah pored levog ramena i osetio hladan, tako hladan, dah na obrazu, dah koji je mogla da ispusti samo smrznuta leina. Hteo je da trgne glavu, da pogleda, iako uplaen, ega ima tamo, ali nije mogao da pokrene vrat, glava mu je ostala nepomina.

Konano krik probi iz njega, iz njegovih plua, i die se kroz smrznut vazduh, i taj zvuk mu pomoe da se pokrene, da uzmakne nespretno od te monstruozne stvari, nazad preko sedita. Ogulio je cevanicu, ali nije hajao, kretao se brzinom koju mu je mogao dati samo strah. Prebacio se preko ivice amca u trsku, u ukastu vodu visoku iznad struka. Poeo je da se probija kroz trsku prema obali, blato na dnu reke vuklo mu je noge, dralo ga i pokuavalo da obori. Bio je to komar u kome su mu se noge pretvorile u olovo i nije mogao da pobegne, da se spasi.

Pljuskao je napred kroz vodu, hvatajui se za trsku, za bilo ta to bi ga povuklo dalje. Ali jo uvek je mogao da uje apat, bio je jo mahnitiji i zlokobniji. Sada su mu plua ve vapila za vazduhom, iz usta su mu izlazili sitni, cvilei zvui, a suze oaja su mu se slivale niz lice. Divlje je zgrabio jednu nadnetu granu koja se, za jedan zastraujui trenutak savila pod njegovom teinom, tako da mu se celo telo nalo pod vodom. Ali grana se ispravila, povukavi ga napolje, i on upotrebi obe ruke da se izvue du nje, raskrvavivi ake u tom naporu.

Najzad oseti kako se dno naglo uzdie i shvati da je stigao do obale. Grcajui sa olakanjem, pusti granu i poe da se vue uz strmi nasip, hvatajui se za korenje, busenje trave, sve to je moglo da mu prui oslonac. Ali obala je bila klizava od blata i kaljuga pod njegovim nogama nije mu dozvoljavala da ide navie. Leao je ispruen u pliaku, potpuno mokar, napreui se celim telom da doe do daha.

Odjednom oseti kako se ledeni prsti omotavaju oko njegovog glenja ispod vode i poinju da ga vuku nazad, u ledenu neprozirnu dubinu. On pokua da se odupre zarivi prste duboko u meku zemlju, ali su za njim ostajale duboke brazde dok je polako, ali sigurno klizio nazad. Vritao je i ritao se nogom, ali se stisak pojaavao i odvlaio ga neumitno dole, kao to zver odvlai plen u jazbinu.

I tada njegovo srce zaista prepue. Pritisak je bio preveliki. Srce koje se naprezalo toliko godina pod nenormalnom teinom njegovog tela, konano se predalo. Bio je mrtav kada mu je blatnjava voda pojurila u otvorena usta i nozdrve, brzo prekrivajui otvorene, prazne oi dok je tonuo nie... i nie... u hladnu reku koja ga je ekala.

Peta

Keler se tre iz sna. U jednom trenutku je spavao, u sledeem je ve bio potpuno budan, bez postepenog vraanja svesti u meuvremenu. Za trenutak su mu oi bile uperene u tavanicu, a zatim brzo preletee na brojanik sata koji je leao na ormariu kraj kreveta. Tano sedam. ta ga je tako naglo probudilo? Da nije neto sanjao? Pre udesa je imao snove, ivopisne snove kojih se seao i koji su ga skoro iscrpljivali. Ali od tada nita, iako je znao da je to nemogue; svako sanja, bio toga svestan ili ne. Poslednjih nekoliko nedelja, inilo mu se, odmah bi zaspao, da bi se isto tako brzo probudio, sa prazninom izmeu, kao da je samo zamurio na pola sekunda. Moda je to bio nain na koji ga je njegov um titio, uvajui komare duboko u naborima podsvesti, briui svaki trag pre nego to bi se probudio.

Ali prole noi nije bilo tako. On pokua da usmeri seanje na to, ali su mu tanane vizije izmicale, rugajui mu se. Pamtio je glasove. aputanje. Da li je Hobs bio razlog za ovakve snove? Neobini oveuljak ga je zaista uznemirio. Keler se podie u krevetu i posegnu za cigaretama. Upali jednu i uvue dim, duboko, zatim se zavali uz zid koji mu je sluio kao uzglavlje. Vratio se u mislima na prethodno vee i posetu spiritualiste; setio se nemira koji je u njemu izazvao na prvi pogled. Pa ipak, kao da ga je oekivao, ili je, bolje rei, oekivao da se neto dogodi.

Mogu li da uem? pitao je spiritualist i Keler je bez rei stao u stranu da ga propusti.

Zatvorio je vrata i okrenuo se malom oveku, miroljubivog izgleda, koji je otiao do sredine sobe i stajao tamo gledajui oko sebe, ne iz radoznalosti ve sa stvarnim zanimanjem. Pogled mu je pao na Ketinu sliku i prouavao je nekoliko sekundi pre nego to se okrenuo Keleru.

ao mi je to vas uznemiravam u ovaj kasni sat, g. Keler. Glas mu je bio blag, ali vrst, vrst kao i pogled. Pokuavao sam da vas nazovem ali sam znao da ste iskljuili telefon. Morao sam da govorim sa vama pa sam uzeo vau adresu iz uprave.

Kopilot je utao jo nekoliko asaka, zauen svojom bojazni. Prisilio se da progovori. ta elite?

To e biti pomalo teko objasniti, g. Keler. Prvi put okvek obori pogled. Mogu li da sednem? Keler pokaza prema fotelji. On sam ostade da stoji. Hobs se smesti u fotelju i pogleda ga.

Pre svega g. Keler, ja nisam varalica, poeo je, ali ete morati da mi verujete na re. Do pre nekoliko godina bio sam aktivni medijum, i to, ako mogu tako da kaem, veoma uspean medijum. U stvari, suvie uspean; postao sam sve podloniji emocijama svojih klijenata... i duhova. Vie nisam igrao ulogu pravog medijuma - ulogu posrednika. Poeo sam da oseam opasnost da u se izgubiti u spiritualnom svetu, da vie neu biti instrument komunikacije ve instrument fizikog kontakta. Osmehnuo se pomirljivo Keleru, videvi mu na licu izraz neverice. Oprostite. Pokuavam da vas ubedim da nisam varalica, pa preklapam o neemu to vam je svakako potpuno strano. Dovoljno e biti da vam kaem da sam u poslednjih nekoliko godina svesno izbegavao svaki dodir sa onim svetom; ali pravom senzibilcu je nemogue da se potpuno izoluje, bez obzira koliko su jaki razlozi za to. A ja sam imao veoma jak razlog da odustanem od kontaktiranja sa drugim svetom. No, medijum je kao radio-prijemnik koji se ne moe iskljuiti; duhovi me jo uvek poseuju i govore kroz mene, ali to doputam samo dobronamernim duhovima. Za druge... ili nastojim da zatvorim svest, ili ih zadravam unutar sebe. To nije uvek lako.

Uprkos nemiru koji je oseao, Kelerova neverica je dostigla vrhunac. ujte g. Hobs, zaista ne razumem o emu vi to priate. Nije to rekao grubo, ali se po tonu moglo osetiti da mu nije verovao. O spiritualizmu ne znam nita, i da budem iskren, mislim da uopte ne verujem u te stvari. Ovih nekoliko nedelja proganjala me je tampa, nadleni, roaci poginulih u nesrei, ljudi koji trae moju glavu, dobronamerni ali zamorni prijatelji, svetenstvo koje je htelo da me proglasi za pokretno udo, mukarci i ene pokvarene mate koji su hteli da znaju svaku krvavu pojedinost, i - zastao je, namerno, idioti sa porukama iz groba!

Mali ovek se vidljivo tre. Jo neko vam se obratio sa porukom? Petorica, do sad, ree Keler umorno. Pretpostavljam da ete vi biti

esti. Hobs se pomeri do ivice sedita, u oima mu se videlo uzbuenje.

Kakve poruke? ta su vam rekli? Ko su bili ti ljudi? Dvojica kau da su satanisti, druga dvojica da su boji glasnici, a

peti tvrdi da je Bog lino. Ko ste vi? Nemojte rei da ste avo!

Hobs se vrati u fotelju, sa izrazom razoaranja na licu, ali ne zbog Kelerovih jetkih rei. Nekoliko trenutaka je izgledao zamiljen, zatim tiho progovori: Ne g. Keler. Nisam nijedan od pomenutih. Ve sam vam rekao - ja sam spiritualist. Molim vas da budete strpljivi samo pet minuta, pa ako posle budete hteli, otii u.

Keler se spusti umorno na sofu, prethodno uzevi bocu sa viskijem i au. I ne ponudivi Hobsa, napuni sebi au.

Sluam vas, ree. Pet minuta. Znate li ta je spiritualizam? upita ga Hobs. Razgovor sa duhovima, zar ne? Grubo reeno, i ne ba najpreciznije. To je senzibilnost, sposobnost

za registrovanje vibracija, zraenja ili frekvencija koje naa normalna ula nisu u stanju da registruju. Medijum je posrednik - kao to sam ve rekao -neka vrsta ljudskog radija ili televizijskog ureaja, osposobljenog da prima signale sa drugog sveta, nevidljivog i neujnog za ostatak oveanstva; ali, kao i radio ili televizijski prijemnik, svaki medijum ima ogranienu mo percepcije. Meutim, razvijanjem sopstvenih moi moe da povea sposobnost percepcije, to maine ne mogu. to se mene tie, shvatio sam da moj razvoj postaje... pogledao je u stranu, ... pa recimo, preterano razvijen. Opasno. Preao je rukom niz obraz, prema bradi. Da li bih mogao da dobijem jedno pie?

Keler zamalo da se nasmei. Spiritualist koji pije? udno, ali na tu pomisao mali ovek bi mu blii, i on ree: ta ete?

Isto to i vi, molim. Keler primeti kako Hobs posmatra sko dok je sipao. Boe, pomisli,

ovaj zaista pije. Dodao mu je au i nije se mnogo iznenadio kada je ovaj pola sadrine odmah sruio u sebe.

Neto uz to? pitao je blago. Hobs mu se ponovo pokajniki nasmei. Izvinite. Hvala, ovo je

dovoljno. Pa, ovo ga bar ini ljudskijim, pomisli kopilot, vraajui se na sofu.

Da se vratimo na temu? Svakako. Hobs otpi jedan umereniji gutljaj, pa se opet nagnu

napred. Kao to sam ve rekao, poslednjih nekoliko godina inim svesne napore da kod sebe zaustavim razvoj posebnih moi, ali ne mogu da spreim due da trae kontakt sa mnom, ako im je volja dovoljno jaka. Odbio sam da budem nosilac poruka, i mislim da su poele da to prihvataju.

Keler uhvati svoje misli. Dovraga, poeo sam da verujem u sve ovo. Shvatio je da je to zbog ovekovog neposrednog naina govora, bez izvinjavanja ili nelagodnosti.

Meutim, pre dve nedelje, novi glas - ili da kaem glasovi - poeli su da mi se obraaju. Bili su zbunjeni, gnevni, i, ini se, u mukama. uo sam aputanje, preplaen apat, priguene glasove. Zvuali su kao da se nalaze u neizmernoj mranoj dvorani i hoe da znaju gde su i ta im se dogodilo. O, bili su tako usamljeni, tako uplaeni.

Keler je osetio kako u njemu ponovo raste napetost. Atmosfera izmeu dva mukarca postajala je naelektrisana. Hobs ponovo otpi, ovaj put vie, i Keler primeti da mu ruka pomalo drhti.

Postepeno, nastavi, poeli su da se izdvajaju jai glasovi. Vidite, g. Keler, njihov svet ne razlikuje se mnogo od naeg; jae linosti svuda preuzimaju komandu. Ali ti glasovi nisu bili dobri, zvuali su osvetoljubivo. Oseanja koja sam primao od njih bila su mrnja i dubok ok.

Keler pokua da prekine napetost, da razbije hipnotiku vezu koju je medijum uspostavio meu njima. Ustade i odeta do prozora, ponevi pie sa sobom.

Ovaj, vidite, g. Hobs... poeo je, ali ga medijum prekide. Sluajte me, molim vas. Znam ta ete rei: ne verujete u ivot posle

smrti, a i ako verujete, mislite da je ovo preterano. Shvatam vas, i kad dovrim obeavam da u da odem i neu vas vie zamarati ako tako elite. Ali ovo moram da vam kaem, zbog sebe, jer oni me nee ostaviti na miru dok to ne uinim. Vidite, posle nesree kao to je ova, due ponekad ne shvataju ta se dogodilo sa njima; doivele su emocionalni potres. Ne znaju da su mrtvi! Tada postaju ono to vi nazivate duhovima, nastavljaju da opsedaju ovaj svet, pokuavajui da uspostave kontakt, da bi nam dali do znanja da su jo ivi. Ili su vezani nekim dogaajem ili oseanjem; mogu se osetiti obaveznima da ovde neto uine, neto to nisu za ivota. Ili imaju razloga za osvetu.

Keler se naglo okrenu. Ove poslednje rei su ga takle u ivac, dodirnule su neto duboko u njemu, uplaile ga.

Ponekad oni istinski senzitivni ljudi mogu da im pomognu, da upokoje te izmuene due, omogue im miran prelazak u drugi svet. To moemo da postignemo obeanjem da emo raistiti ono to ih mui na ovom svetu i vezuje za njega. Na alost, u ovom sluaju su isuvie uznemireni da bih mogao normalno da komuniciram sa njima.

Vi oigledno zamiljate da su to due mrtvih putnika iz avionske nesree, ree Keler, glasom hrapavim i punim neverice.

Znam da jesu! Tako mnogo uasnutih dua odjednom, na jednom mestu. A tu je jo neto, g. Keler.

Kopilot se ukoi u mestu. Skoro da je znao ta sledi. Ti glasovi - apat. Traili su vas. Ponovo je meu njima zavladalo dugo (hitanje. Keler je hteo da se

naruga recima medijuma, da ga otpise kao jo jednog arlatana, ali nije mogao. I to ne samo zbog ovekove oigledne iskrenosti; vie zbog sopstvenog bliskog dodira sa smru. To iskustvo ga je uinilo prijemivijim. Ali, uprkos svemu, prizemnija strana njegove prirode jo se opirala.

To je smeno, ree. Uveravam vas da nije, odgovori Hobs. U poetku su glasovi bili

potpuno konfuzni, vapili su da im se pomogne, zvali svoje voljene. Video sam lica - tolika izmuena lica - njihove slike su bledele i opet se pojavljivale, moleive, alosne. Zatim su, kako su dani prolazni, glasovi postajali usaglaeniji i kontrohsaniji. Jo uvek su bili u pometnji, ali se sada inilo da ih neko vodi. Poeh su da zovu vae ime, i zovu, i zovu iznova.

Ali zato? Zato bi to radili? Ja - ja ne znam, g. Keler. Kao to rekoh, zbunjeni su. Njihova

poruka jo nije jasna, ali... opet je oborio pogled,... veina ih je gnevna. Njegove oi se opet upiljie u Kelera. Poznajete li nekog ko se zove Rogan?

Kopilot se ukoi na sekund, ali se odmah seti da je Hobs verovatno zapamtio to ime iz vesti.

Bio je kapetan 747, siguran sam da ste to proitali u novinama. Ah da, ini mi se da jesam. Zaboravio sam, mada ne oekujem da mi

poverujete. Tu ste u pravu, ne verujem vam. Vaih pet minuta je isteklo. Molim

vas da idete. Keler poe prema medijumu, i ovaj skoi na noge. Imah ste sukob

sa kapetanom Roganom, zar ne? Keler stade u mestu. Kako ste saznah...? Neto u vezi sa njegovom enom. Hobsove rei su bile tvrdnja, ne

pitanje. Keleru se opet vrati iva slika iz seanja. Rogan je vikao na njega,

lice mu je bilo blizu, samo nekoliko santimetara od njegovog. Nije mogao da uje rei, ali je video bes i nasilje u tim oima. Gde su se nalazili? Nisu bih u avionu. Ne, ovo je bilo u jednom od hangara, i nikog nije bilo u okolini. Bila je no, seao se gotovo sigurno. Ali koja no, da li ba ona kada se dogodio udes? U to nije bio siguran. Dolo je do kraeg kokanja i on je odgurnuo Rogana od sebe. Jasno je video kako ga kapetan divlje gleda sa zemlje.

Okrenuo se i otiao, ostavivi starijeg pilota da lei i zasipa ga uvredama. Odjednom je znao oko ega je izbila svaa. Tano, bilo je to neto u vezi sa Bet Rogan, kapetanovom enom.

Istina je, zar ne? Hobsove rei probie se kroz viziju. Otkud znate? Kapetan Rogan ne moe da zaboravi. Nemogue. Mogue je g. Keler. Keler se umorno srui na sofu. Kako ste dovraga saznali za to? Istina je sve to sam vam rekao. Ne oekujem od vas da verujete, ali

bar razmislite o tome. Vi ste klju, g. Keler. Ne znam kako, i ne znam zato, ali kod vas je odgovor za one nesrenike, i morate im pomoi.

Keler podie glavu iz aka. Trae moj ivot, zar ne? upita gledajui medijuma.

Ja - ne znam. Ne mogu da budem siguran, ree Hobs. Oseam to. Nekompletni su. Suvie jeftino sam se izvukao i sada

me trae. Trebalo je i ja da umrem. Ne verujem da je to odgovor, g. Keler, ree Hobs, ali ga je odavala

nesigurnost u glasu. Keler ustade i ode brzo do stola. Uze Ketinu sliku i upita: Jeste li

videli njeno lice medu ostalima? Hobs se zagleda u sliku, lica izduenog od koncentracije. Konano

ree: Ne, mislim da nisam. Video sam sliku kada sam uao, ali nije pobudila nikakvu asocijaciju u meni. Mislim da nije bila meu njima.

Ali ako je ono to govorite istina, trebalo bi da bude tamo. Poginula je u toj nesrei! Keler je sada bio besan i ponovo u velikoj sumnji.

Hobs podie ruku da ga umiri. Slike, g. Keler, ponekad znaju da budu slabe, i retko su potpuno jasne. I tako ih je mnogo. Zaista ne mogu u ovom trenutku da vam kaem da li je ona sa njima ih nije, a lako moe biti da je mirno prela - a i mnogi drugi s njom - na onaj svet, ostavivi ove nesrenike za sobom.

Keler pogleda sa enjom Ketino lice, pa vrati sliku na sto. Izraz mu se promeni kad se okrenuo ka medijumu. Sada je dosta. Mislim da bi najbolje bilo da poete.

ega se bojite? Kako to mislite? Bojite se da ste na neki nain odgovorni za pad aviona? Moda ste

zbog sukoba sa kapetanom Roganom napravih neku pogrenu procenu koja je dovela do nesree. Bojite se da e se to otkriti?

Napolje. Kelerov glas je bio tih i besan. Idem. Ali vas molim da razmislite. Ni vi ni oni neete nai mira dok

se ne nae odgovor. Zabrinut sam g. Keler, veoma zabrinut. Vidite, postoji jo neto u vezi sa tim duama, neto vrlo udno. I vrlo opako. Bojim se onog to bi moglo da se dogodi ako uskoro ne budu osloboene muka.

I ode, poto je navrljao svoju adresu na zguvanom paretu hartije. Kel^r se odjednom oseao potpuno iscrpljen, pa se svukao i sruio umorno u krevet i odmah zaspao, utonuvi u mrani svet apata. Pokuao je da se seti tog sna, prvog koji je imao posle vie nedelja, ali nije bilo svrhe; njegov um je odbijao da se pokori.

Ugasio je cigaretu i podigao pokriva. U kupatilu je umio lice hladnom vodom. Jo nag, ne obraajui panju na hladnou, otiao je u kuhinju i spremio sebi jaku crnu kafu. Poneo je u sobu i tamo mu pogled, protiv volje, skrenu na Ketinu sliku. To ga podseli na sopstvenu nagost. esto su za letnjih meseci ili po stanu bez odee, uivajui uzajamno u pogledu na svoja tela u prirodnim, oputenim poloajima; njegovo jako i vrsto, njeno meko, vitko, dugih nogu, malih grudi, skoro nalik na detinje. Uivali su u oseaju slobode; bili su slobodni jedno sa drugim, njihova golotinja je izraavala prisnost. Otiao je u spavau sobu i obukao kuni mantil.

Dok je pio kafu, pogled mu se zadra na zguvanom papiru sa Hobsovom adresom. Leao je na podu, gde ga je oduvala promaja kada je medijum zatvorio vrata za sobom prole veeri. Keler se nije trudio da ga podigne jer nije imao nameru da ponovo vidi Hobsa. Ali, uzeo je papir i ispravio ga pred sobom na stolu. Adresa je bila u Vimbldonu i Keler se nasmeio na pomisao o malom oveku iz predgraa u dodiru sa duama sa onog sveta. Ali ba je ta njegova neugledna spoljanjost inila priu uverljivijom. Da je nosio crni ogrta i govorio na ushien, fanatian nain, sve bi delovalo apsurdno, meutim Hobsovi tihi i skromni maniri imali su neki autoritet. Da li je verovao ili ne, nije izgledalo vano; jednostavno je iznosio injenice. Na njemu su bile neobine samo oi; prozirale su mu duboko u duu. Zastoje izgledao tako zauen kada mu je Keler otvorio vrata?

I kako je saznao za svau sa Roganom? Jo uvek nije mogao da se seti kada se svaa dogodila, i poto je

oseao da je to vano pitanje, napregao je mozak ne bi li se prisetio. Ali, kao i mnogo puta poslednjih dana kada se radilo o udesu, to se vie koncentrisao, odgovori su mu vie izmicali. Postojala je naravno osoba koja bi mu verovatno mogla pomoi: Bet Rogan. Nije mu se ilo tamo posle

onoga to se dogodilo meu njima, ali je oseao da nema izbora. Morao je da zna.

Pio je kafu, i u mislima mu je bila njena jasna slika. Sa trideset est, jo uvek je bila privlana ena, zrelost je nekako inila njenu lepotu potpunijom. Kako e reagovati kada ga vidi odmah posle muevljeve sahrane? Hoe li ga i ona smatrati krivim, kao drugi? Ili e joj biti drago to je iv? Dosta dugo se nisu videli i nije mogao da pretpostavi kakva e biti njena reakcija.

Postojalo je jo neto to je morao da uini, a ticalo se HarijaTjusona i njegove teorije o eksploziji u avionu. Znao je da Tjuson esto pravi nasumina nagaanja kada se radi o uzroku ovakvih nesrea, mentalne skokove posle kojih mora da se vraa unazad da bi dokazao njihovu ispravnost, i da je podjednako esto bio u pravu, kao to je i greio. Dakle, koji bi mogao da bude motiv da se postavi bomba? I kako je u vraju mater bilo mogue uneti je u avion? Morae da se domogne liste putnika i dobro je to zna pravu osobu koja e mu je nabaviti. Znao je da moe jednostavno da sedi i eka ICAN-ov izvetaj o uzroku nesree, i da e ako bude sumnje u neista posla, istragu o tome Ko i Kako preuzeti policija. Ali, to e potrajati mesecima. A on je oseao da vreme istie.

esta

Preasni A. N. Bidlstoun bio je duboko uznemiren. Gazio je blatnjavom stazom kroz polje oborene glave, povijenih leda, vrsto zavukavi prekrtene ruke pod pazuhe. Dah mu se u oblacima smrzavao na jutarnjem vazduhu. Iako je izgledalo da pazi kuda staje, u mislima se posvetio vanijim temama. Brinuo je zbog promena koje su zadesile grad posle one uasne nesree.

Kao da se siva koprena spustila na Iton: koprena jada i nesree. Pretpostavljao je da je to normalno posle katastrofe ovakvih razmera, i injenica da je veina tela morala da bude pokopana u masovnu grobnicu u blizini samo je pomogla da posle svega ostane opresivna atmosfera. Samo su tela koja je bilo mogue prepoznati preuzeli roaci ili prijatelji da ih sahrane u pojedinane grobove. Sve e to proi, oseao je zasigurno, kada grad bude imao vremena da zaboravi, i bie ponovo sve u redu. On lino, znao je, nikada nee zaboraviti no kada se dogodila nesrea. Bila je puna uasa koje ostali sugraani sreom nisu bili duni da iskuse, On i jedan kolega iz oblinje katolike crkve ili su izmeu iskasapljenih leeva i vrili posmrtnu slubu, odvraajui pogled sa unakaenih, neprepoznatljivih tela. Zadah kerozina i spaljenog mesa primoravao ih je da prekidaju molitvu zbog munine. Ne, seanje moe da nestane vremenom, ali posledice nikad; nauio je vie o nitavnosti ivota u toj noi nego za dvadeset godina koliko je svetenik.

Stigao je do kapije koja je vodila u zadnji deo uskog, dugakog vrta du njegove parohijske crkve, i kada je uao i zatvorio kapiju za sobom, zastao je da pogleda preko polja na ostatke 747 u daljini. Njegova visoka, mrava prilika nevoljno zadrhta na turobni prizor. to pre ovi posmrtni ostaci - ovaj zastraujui podsetnik - budu uklonjeni, pre e itelji grada moi da se vrate normalnom ivotu. Ostaci aviona jo uvek su bili jezivo svetilite za morbidna hodoaa radoznalaca koji su nagrnuli u grad, zainteresovani samo za nesreu, drevni grad malo ih je zanimao. To je smetalo stanovnitvu, iako je pogodovalo zaradi. Bio je siguran da veina eli da zaboravi dogaaj. U poetku je ovo iskustvo imalo za njih neku

perverznu ar - u stvari jezivu - i uivali su u prisustvu reportera i istraitelja. Ipak, kako je interesovanje za udes opadalo, oekivao je da se raspoloenje metana popravi, i da im svima bude kao to je bilo ranije. Ali, to se zbog neega nije dogodilo. Moda je bilo suvie rano. Moda je sve bilo plod njegove mate, iako je sluaj od prethodne veeri svedoio koliko su ljudi bili napeti.

Dogodilo se oko deset sati, on se ba vraao iz posete bolesnoj metanki, starijoj eni, kojoj je prelazak na onaj svet mnogo olakala bolnica u Vindzoru, kada je zauo krike u daljini. Zastao je na irokoj, kamenoj stazi prema crkvi i oslunuo, nesiguran u to to je uo. Dolo je ponovo, izdaleka, ali je bilo dovoljno jako da ga prenese hladni noni vazduh. Pourio je stazom, kroz memorijalni vrt ratnih rtava, impozantnih sivih ploa, pored visoke crkve od mrkog kamena i iskeenih granitnih uvara, prema gvozdenoj kapiji u dnu vrla, koja je vodila u polje. Ubrzao je kada su krici, jo uvek nejasni, postali uestaliji i alosniji. Istrao je u polje gde ga je trgla crna senka koja mu je urila u susret. Tada mu je osvetlila lice svetlost depne lampe i bilo mu je lake kada je uo poznati glas pozornika Vikana. Straario je sa jo jednim policajcem pored ostataka Dambo deta, zbog leinara, lovaca na suvenire, i takoe je uo krike preko polja.

Paroh i policajac su zajedno poli da ispitaju zvuke, obojica sreni zbog prisustva onog drugog. Na putu sa druge sirane polja, uz samu ivicu, naili su na mali automobil tamne boje, i u njemu videli, skupljenu na podu, uzdrhtalu, histerinu devojku. Kada su otvorili vrata, dosegla je vrhunac straha, borei se da uzmakne od njih, kidajui pod kola golim rukama. Policajac je snano oamario da je umiri, gotovo je onesvestivi, i ona se sruila u njegovo naruje. Jedino to su razumeli od njenog buncanja bilo je da je neko pobegao i ostavio je. Bilo bi sasvim prirodno posumnjati da je u pitanju ljubavna razmirica da nije uasa u njenim kricima, uasa koji se jo oseao u njenom glasu i drhtavom telu. Bez oklevanja su je odneli u bolnicu, bilo je to drugo parohovo putovanje te noi, i tamo je ostala, pod jakim sedativima.

Taj incident je nekako bio izraz atmosfere koja se nadnela nad gradom, oseanje suspregnute histerije koja je samo ekala poticaj da se ispolji. Na devojku je oito uticalo udno raspoloenje u gradu, pa je i najmanji potres - mogla je to da bude i neka ivotinja u bunju - doveo u poremeeno stanje. A sada i to telo koje je naeno pored reke istog jutra.

Bio je u svakodnevnoj jutarnjoj etnji du obale kada je ugledao ljude okupljene blizu vode. Veina ih je bila u plavim policijskim unifromama, i izgledalo je da neto izvlae iz reke. Priao je da vidi moe li nekako da

pomogne. Rekli su mu da nesreniku moe da pomogne samo molitva, a onda je i sam ugledao ogromno telo, koje je lealo na obali. Paroh je prepoznao mrtvaca, iako za ivota nije bio u njegovoj parohiji, jer ga je esto viao za vreme jutarnjih etnji kako peca u malom amcu, koji je izgledao jo manji zbog silne mase koja ga je okupirala. Uvek bi mu domahnuo i poeleo dobro jutro i, ako bi amac bio blie obali, popriali bi nekoliko minuta. ovek se zvao Bampton, ili tako neto, i imao je radnjicu u Vindzoru. Krupan ovek, ali koliko je preasni Bidlstoun mogao da proceni, blag ovek.

Izgleda da su ljudi na brodiu koji je tuda prolazio videli prazan amac kako plovi nizvodno sredinom reke i poeli da trae njegovog vlasnika. Malo zatim opazili su ruku kako tri iz vode, jo se drei za trsku na obali. U policiji su smatrali da se prevrnuo iz amca i pao u reku, udavivi se, ili je pretrpeo srani udar (crvenilo obraza i pomodrele usne ile su u prilog ovoj teoriji) pa tek onda pao u reku. Autopsija je trebalo da utvrdi koje je tano.

Paroh se kratko pomolio nad mrtvacem, zatim se vratio tuan u crkvu, vrlo uznemiren dogaajima. Jesu li to bila dva nepovezana sluaja? Prvo devojka, izbezumljena od straha, a sada ovaj ovek, mrtav, verovatno od sranog udara. Preteran napor - ili strah? Ili jo jednom njegova mata?

Umorno uzdahnuvi, okrenuo se od tog polja strave i poao stazom prema proelju crkve. Mogao je da ude na bona vrata, ali je vie voleo da ujutru ulazi na glavna vrata, da ga zaseni sjaj crkve - i njena pobona samotnost. Nekako mu je taj pristup oltaru, dug hod prema tom svetom mestu, davao vremena da proisti misli pre nego to e se obratiti Svemoguem.

Preturao je po depu panlalona traei dugi klju koji je otvarao teka drvena vrata crkve kada je zauo zvuk. Izgledalo je kao da neko udara o vrata sa unutranje strane. Iznenaen, koraknu unazad i zagleda se u vrata. Jo je bilo rano za gospou Skvajers koja je istila crkvu i starala se da cvee bude uvek svee, a ona ionako ne bi mogla da ue dok on ne otkljua vrata. Nacilja klju u bravu i prie ponovo vratima, radoznao i pomalo iznerviran. Nije bilo iskljueno da se neki od deaka sa koleda zakljuao unutra preko noi iz ale ili zbog opklade sa drugarima iz kole. Ne bi bio prvi put da se egae u crkvi i oko nje. E pa ovaj put e im dati lekciju. Ovaj put e sa tim da ide dalje umesto da ih pusti da se izvuku samo uz grdnji.

Pre nego to je uspeo da okrene klju, dva zvuna udarca zatresoe vrata u arkama, nateravi ga da ponovo iznenaeno ustukne. okirala ga je snaga udarca.

Ko je tamo unutra? pozvao je, zatim ponovi pitanje pribliivi se uskoj pukotini izmeu dva krila vrata. Hajde, ko je tamo? Ako je neki od deaka sa Koleda bolje da se odmah javi!

Meutim, znao je da deak ne bi imao snage da zatrese vrata na takav nain. Polako je pruio ruku ka kljuu, iznerviran tiinom gotovo jedn