Алманах ''Рукописи не горе''

Основна школа ''8. октофар, Власотинце

Гжлчна I,кзжј 1, апзчо 2016.

''Пчсање је најнакавнчја сиваз

джјй ежмеие саеч ла залчие.'''

Резч Пзасеи

ПЕЧ СПЕДНИКА

Везйјее й Бйогаджвљевй ечсаж ''Пйджпчсч не гжзе''. Адж ич

зйджпчсч й наеа кйле еежцчјй, навжле нас на занечтљање ч

жидзчвајй пзел наеа очце пчсца, изека чх сасйваич,

жкјавчич, пзймчич пзчочде счиажцй ла й зесчеа еаожг

пчсца жидзчје ч недй свжјй ечсаж ч жсећаје.

На сасжвчеа сзпсджг јенчда, најоадте је жидзчич пчсца. Онч

сивазајй, сичлљчвж леое са наеа свжја пчсанчја, жидзчвајй

нае нжве вчлчде, леое са наеа леж свжг кчћа.

Овај аоеанах нкчзда је сивазаоатива ежјчх йсенчда. С њеей

сй свжје еесиж наточ нагзађенч очиезазнч залжвч, йспетнч

лжеаћч ч пчсеенч налаиацч, изенйцч чнспчзацчје,...

Ивана Цедчћ

пзжресжз сзпсджг јенчда

Импресум: Уредник: Ивана Цекић, професор српског језика; аутори: Марија Глишић 5/3,

Катарина Анђелковић 5/3, Ива Стојановић 7/2, Марија Стојановић 7/2, Мила Спасић 7/4, Сара

Анђелковић 7/4, Јована Стојчић 7/4, Ива Савић 7/4, Ања Стаменковић 7/4, ученици некадашњег

8/3; илустрације: Ива Савић 7/4

Ако тражимо надахнуће, без сумње ћемо га наћи у Малом Принцу. Инспирисани овом

ванвременском књигом, ученици 7/2 и 7/4 креирали су обележиваче за књиге, писали песме о

пријатељству и саставе о деци и одраслима. :-)

Гледали смо и филм у биоскопу, сјајан је!!! :-)

С свеий Маожг Пзчнца

Mожда нећете веровати да постоји. Можда ћете почети да брбљате о томе како у свемиру

нема живота и како је уопште могао да дође. Можда. Ако сте одрасла особа. Али,деци би било

довољно што знају да воли овце, да има ружу и воли заласке сунца. Прво,морам рећи да не волим да пишем о одраслима, али тешка срца урадићу то.

Једина добра ствар у овоме јесу деца. Заправо,деца су једина добра ствар на целом свету,у целом

свемиру. Деца су неискварена, то је ствар која их чини посебнима. Виде само срцем и мисле и на

друге,за разлику од одраслих, који мисле само на себе и на бројеве. За њих бројеви вреде више од

пријатељства и љубави. Питам се зашто ли се човек са астероида, који се налази близу астероида

B-612, бавио само пребројавањем звезда . Шта ће му када не може да их подели?! Не знам.

Заборавио је. Јер ствар није у одрастању, већ у заборављању. Покушајте да се сетите свог

детињства. Корак по корак постаћете све безбрижнији, бољи,поново ћете прогледати срцем.

Али,не заборавите, треба вам пријатељ. Ни писац не би поново у срцу постао дете да није било

Малог Принца, малог, искреног, помало досадног плавокосог дечака са астероида B-612. Он је на

свет гледао као дете. Није схватао свет одраслих и мислио је за њих да су веома чудне. Он би, оно

што би тражио мога наћи у једној ружи. Људи узгајају на хиљаде ружа, а оно што траже могли би

наћи у једној капи воде. А писац, он је прогледао тек када је наишао на Малог Принца. До тада је

мислио само на себе, на свој авион и квар. У почетку није баш хтео да одговара на дечакова

питања, али, кад га је Мали Принц припитомио, било је другачије. Људи који су у срцу деце су

посебни. Ја их видим као рубине, неуништиве и ретке драгуље. Да, рубини, јер су црвени и

подсећају ме на радост, на срце.

Мислим да је боље бити дете. Ако то нисте, покушајте да пронађете Малог Прица.

Пренесите му поздраве и немојте се бојати растанка. Јер, када мало боље ослушнете звезде, моћи

ћете да чујете његов смех.

Мила Спасић VII4

Свет одраслих и деце

у pоману "Мали принц"

Тумачећи наслов романа Ловац у житу, неколико пута смо у Холденовим размишљањима

препознали размишљања Малог Принца. Наизглед, они су неспојиви – јунак и антијунак. Међутим,

Холден себе замишља како стоји у пољу жита у којем се играју деца. У његовој маштарији, на крају

тог поља налази се провалија. Он би стајао у том пољу и пазио на децу која би се превише

приближила ивици, и ухватио би их да не падну у провалију одраслих и зрелости. Како он каже, он

би желео бити “ловац у житу”. Ово је метафора за децу која губе своју чистоћу и невиност, те

одрастају и претварају се у преваранте које Холден толико презире. Мали Принц нема поверења у

одрасле и сматра да одрасли ништа не разумеју. Холден једино верује девојчици Феби, својој

сестри.

Дошла сам на идеју да дам ученицима есејски задатак Холден Колфилд (ни)је Мали Принц. Радили

су у групама на једном од часова обраде романа Ловац у житу. Eсеји ученика 8/3објављени су на

сајту Blecksheep.

ХОЛДЕН КОЛФИЛД

(НИ)ЈЕ МАЛИ ППИНЦ

Прва група

Мали Принц представља право дете које се не сналази у свету одраслих. Тај свет му је стран, јер тек

када напусти своју планету долази у додир са одраслима. Има потпуно другачији угао гледања на живот

у односу на одрасле. Холден Колфилд, по нашем мишљењу, представља тинејџерску верзију Малог

Принца. Они се можда не понашају слично, али гледају на свет на исти начин. Холден је неприхваћен

од стране целог друштва и практично се дави у свету одраслих. За разлику од Малог Принца, он има

породицу, али је изолован и једини члан породице, који му је привржен, његова сестра Феба је заправо

дете. Принц на свом астероиду има ружу која је налик Феби, јер су обе веома поносне и брину за своје

вољене. Обојица су оспоравани због својих ставова. И један и други тугују за својим домом, али

истражују неки други свет, њима непознат. Холденова схватања су мрачнија, јер је он зрелији и има

више искустава и контаката са људима. Отуда у његовим ставовима и ироније и сарказма. Верујемо, да

би и Мали Принц гледао на свет са мање наивности, да је проживео губитке и наразумевања какве је

преживео Холден. Обојица су веома осетљиви и осећајни, мада Холден то прикрива. Изгледа као да га

ништа не дотиче, али труне изнутра. Његов одбрамбени механизам је у томе да буде хладан и да се

претвара да га ништа не занима. Једног дана ће због тога практично ‘’пући’’и своју причу причаће

затворен на психијатријској клиници. Принц је ведрији и дружељубивији, али он је ипак само дете.

Холден је због небриге својих родитеља и братовљеве смрти морао да одрасте пре времена. Принц

вероватно не би пио и пушио попут Холдена, али би променио неке ставове. На крају, обојица се

враћају својим кућама, али ми не знамо судбину Малог Принца, а Холден са седамнаест година

препричава три дана свог живота затворен у психијатријској болници.

Сматрамо да је Холден верзија Малог Принца, заробљеног у телу тинејџера.

Наталија, Марија, Јована

Вукашин, Немања, Стефан

Друга група

Прочитавши наслов задатка, помислили смо: ‘’Наравно да није, апсолутно је другачији.’’. Затим смо

покушали да разоткријем све разлике и пред нама су се указале и неке сличности. И један и други били

су усамљени и осећали да немају никог свог. Међутим, Мали Принц је имао ружу, а затим је упознао и

лисицу која му је дала неколико важних савета о животу. Холден није имао пријатеље, али је имао

Фебу, која га је штитила, и можда некад била разумнија и зрелија од њега. Обојица дечака лутала су

покушавајући да схвате живот и свет одраслих. Зазирали су од тог света. Холден га је метафорично

представљао као провалију, а Мали Принц је био у чуду када је први пут, путујући са планете на

планету, упознао тај свет. Једноставно је закључио да одрасли ништа не разумеју и да воле бројеве.

Због ситуација у којој се нашао, Холден је одрастао пре времена, а мали Принц научио неке важне

лекције о одраслима. Холден је имао породицу која му није била посвећена, презаузете родитеље, који

га нису познавали и био је препуштен сам себи. Мали Принц није имао никог, сем руже, с којом се

сукобио пред обилазак неких других планета. Међутим, чини се да се Мали Принц, иако сам и неупућен

на друге, у том свету боље снашао. Можда због своје радозналости и жеље да по сваку цену сазна

одговор на питања. Холден много брже одустаје и досађује се.

Код Холдена препознајемо обрисе Малог Принца, али он ипак није Мали Принц. Животна искуства

учинила су да изгуби Малог Принца у себи.

Викторија, Милица, Марија, Сашка,

Наталија, Урош, Илија

Трећа група

Ове две књиге, Ловац у житу и Мали Принц, оригиналне су, необичне, писане другачијим стилом, али

можемо повући неке паралеле, пре свега кроз анализу два главна јунака.

Оба лика представљају два дечака који, усамљени у свом свету, истражују живот до саме сржи, не

либећи се да трагају до великих дубина. Мали Принц никада није одустајао од својих намера и питања,

а холдена су интересовале сасвим бизарне ствари и окупирале га. Иако су обојица били усамљени,

имали су другачије погледе на свет. Мали Принц је у свему видео доброту, мада су га неке ствари у

свету одраслих збуњивале. На другој страни, Холден је могао да види мрачну страну иза маске наизглед

добрих људи. Обојица не схватају свет одраслих иако се Холден несвесно приближавао тој провалији

(свету одраслих) од које покушава да спаси децу. Када је пришао довољно близу, схватио је да тај свет

који има својих предности, има и мноштво мана. Хтео је да буде самосталан, независтан и зато је све

више и више губио дете у себи. На крају је остао сам у јами одраслих из које није лако изаћи. За то

време, Мали Принц ужива у слободи, покушавајући да открије тајне бескрајног и неистраженог

свемира. Ту је основна разлика између њих двојице. Мали Принц није могао да дочека да дође до нових

сазнања, места и пријатеља, док се Холден плашио непознатог и тога шта ће га снаћи у тој јами коју

чини свет одраслих.

Ипак, на крају је свако од њих нашао пут до своје куће – Холден је дошао у своју породичну кући, а

Мали Принц на своју планету. Али, да ли су заправо тамо?!

Сања, Наташа, Стефан, Милан, Душан

Четврта група

Прелаз између детињства и света одраслих представља најтежи и најпроблематичнији период живота.

Деца тај период доживљавају на различите начине. Такав је случај и са јунацима романа Ловац у житу

и Мали Принц. Ова два јунака имају доста сличности, али и мноштво супротстављених особина. Холден

Колфилд је имао доста тешко и мучно детињство, за разлику од Малог Принца који није знао за праве

невоље и проблеме у животу. Обојица јунака детињство су сматрали рајем за разлику од света одраслих

на који су гледали са дозом цинизма, очима пуним неразумевања и негодовања. Они нису желели да

буду део света одраслих и заувек су желели да остану деца. Свет су упознавали кроз путовања и

авантуре. Ружа је Малом Принцу представљала правог пријатеља и он је увек чувао у свом срцу на исти

начин на који је Холден чувао своју сестру Фебу у мислима. Били су храбри јер су прихватали изазове,

нису се плашили путовања у непознато. Уочљиве су и разлике међу њима. Они гледају на свет одраслих

људи другачије. Холден је прелаз у свет старијих видео као пад у провалију одрастања из које нема

повратка, док је Мали Принц одрасле видео као људе који су заборавили да су некад били деца. Принц

је био безбрижно дете, није знао за невоље које доноси свет одраслих, док је Холден био упућен у све

опасности које су се криле у мраку тог света. Мали Принц насиље никад није видео као решење, за

разлику од Холдена који је био склон тучама и свађама.

Сматрамо да је Холден још у детињству, после смрти брата Елија, почео да губи Малог Принца у себи и

да је приликом преласка у свет одраслих морао да изгуби оно детиње и упадне у провалију одраслих.

Мали Принц заувек остаје дете.

Тамара, Александра, Никола,

Душан, Марко, Марјан

Свжјче залжвчеа йсенчцч сй жкеоемчоч

Међйназжлнч лан леиеиа, 20. нжвееказ.

Најлепше је бити дете. Не знам то из искуства и нисам била ништа друго но то шта сам сада- дете, али

знам то по својој мајци, неки другим одраслим људима и неком личном осећају. Сви су лудо желели да одрасту,

али онда су желели да се врате у детињство. То је та прича о тамном вилајету. У мени постоји нешто због чега

желим да што пре одрастем, али и оно нешто друго што се нада да ћу дуго остати дете, да се радујем малим

стварима, упознајем људе и свет око себе, и пре свега да знам шта ми је дужност, а која су моја права. Верујем

одраслима, који ме стално опомињу да нема ничег лепшег него бити дете.

Најлепши део света је свет младих, свет деце. Као и држава која има законе по којима управља, и дужности које

обавља да би заправо опстала, и дете има права, али и дужности.

Свако дете има право, пре свега, на здрав и правилан развој, а дужност је родитељима да му то обезбеди.

Право на образовање је врло важно, јер је образовање пут до остварења циљева у животу. Право мишљења је

важно сваком детету, јер му омогућава да искаже оно што мисли и све што му се мота по глави, некад га чак и

збуњује. Дете има право на становање, топао дом и љубав породице. Ваљда је то право на срећан и радошћу

испуњен живот.

Дужности деце су за мене део културе и васпитања. Најлепша и највећа дужност детета је да прође дуг

пут образовања, на коме ће се можда спотаћи о коју препреку, уложити труд, али остварити циљ. Крај пута биће

победнички ако будемо упорни. Пут је дуг – кређемо као мали патуљасти ђаци седмогодишњаци, а завршавамо

као људи, али надам се људи дечјег срца. Дужност детета која осликава културу и васпитање је поштовање

старијих људи, као и помоћ коју пружамо родитељима. Иако смо деца, увек треба да им помажемо, јер без њих,

ни нас не би било.

Имаћемо још много улога у животу, да будемо пунолетна лица, жене, мајке, али чуваћемо у себи

успомене из детињства. Ако желимо да будемо искрени, рећи ћемо да није лако бити дете, али знам, није лако ни

бити човек детиње душе.

Марија Стојановић 7/2

Права и дужности детета

На изалчцчжнаонж джндйзсй Отизж пезце са иееже „Зашто

волим школску фифлиотеку“., джјч се жзганчнйје й ждвчзй чсижчеенжг

пзжједиа, а заспчсйје сваде гжлчне на сајий Сйпез йсење, йсенчце Оснжвне

тджое ''8. ждижказ'' чн Воасжичнца, жсивазчое сй сјајне зенйоиаие.

С даиегжзчјч вчтчх занзела Саза Анђеоджвчћ 7/4 жсвжјчоа је пзвж еесиж,

лжд је Мчоа Спасчћ 7/4 жсвжјчоа лзйгж еесиж. Еоена Јанджвчћ 4/1 је й

даиегжзчјч нчмчх занзела жсвжјчоа изеће еесиж.

Отизж пезце

На очиезазнже джндйзсй, джјч је заспчсаоа Назжлна кчкочжиеда “Десанда

Мадсчежвчћ“ Зчесде сазжочје й натее гзалй, а на джјее сй йсесивжваоч

йсенчцч свчх жснжвнчх тджоа на иезчижзчјч Воасжичнца, нагзале сй жсвжјчое

Мазчја Гочтчћ ч Каиазчна Анђеоджвчћ, йсенчце 5/3.

Зимске чаролије у нашем граду

Зимске чаролије су неодољиве и незаменљиве за децу. Своје мисли о зимским радостима делим са

својим тајновитим другом, мојим дневником.

Понедељак, 20. децембар

Драги дневниче,

Дуго сам чекала да падне снег и да уживам у зимским чаролијама. Најзад, све се забелело. За само

неколико сати, снег је прекрио све што му је било на путу. То је прво што сам видела отворивши

врата своје куће. Путеви су завејани. Чини се као да се по нима не може ходати, већ лебдети.

Испод дебелог слоја снега, крцка лед. За мене и моје другове чаролија је почела. Обули смо чизме

и клизали се по том залеђеном путу. Али, изненада, дошли су путари, со бацили на пут и

прекинули нашу игру.

Четвртак, 24. децембар


Уз сву игру и забаву на снегу, заборавила сам те. Испричаћу ти све догодовштвине које су се

десиле претходних дана. Моји другови и ја окупили смо се у градском парку. Окупили смо да

направимо великог Снешка, којег ћемо даровати нашем граду. Са осмесима на лицима, бацили смо

се на посао. Направили смо велику снежну грудву, а онда смо је обликовали. Затим смо направили

још две мање грудве. Снешков нос постала је промрзла шаргарепа. Мој шал смо ставили око

његовог врата. Руке су му биле две старе метле, очи два каменчића, а уста неколико истих

каменчића, пажљиво бираних. Био је то дуг и леп дан. Уморни и срећни, кренули смо кући.

Сутрадан, чим смо се пробудили, отишли смо на санкање. Санкали смо се на оближњем брегу.

Спуштањем на брег, доживела сам незаборавне авантуре. Санкали смо се затворених очију,

смењујући се на санкама. То су били тренуци необјашњиве среће.

Петак, 25. децембар


Зимски дани су све лепши. Јутрос сам шетала којем. Посматрала сам природу која је прекривена

белим прекривачем. Данас је било посебно хладно, па су због тога сви људи слојевито обучени.

Најсмешније ми је кад понеки чика прође завејан снегом, као да је маскиран. Девојчице у белим

јакнама изгледају попут вила. Све је бајно и чаробно.

Са својим дневником и даље делим своје мисли, али од вас нешто морам и тајити. Рећи ћу вам

само да зимске чаролије изазивају велику радост, највише код деце, али понекад се увуку и у срце

одраслих. Као дете, ја то најбоље знам.

Марија Глишић 5/3

Зимске чаролије у нашем граду

Децембар ме увек подсећа на бајке, на Деда Мраза, на хладне зимске дане, љубав и пријатну

атмосферу која влада у нашем дому, јер се увелико спремамо за дочек Нове године и божићних

празника. Празнична атмосфера се полако, али сигурно појављује на уличним јелкама, дрвећу,

крововима и лампионима у виду лампиона, светиљки, прскалица и украса. Оно што недостаје зими

и децембру је сама белина снега који сви жељно ишчекујемо. Снег је право оличење зиме,

празника, разоноде и среће. Остаје ми нада да ћу имати ту част да га до краја месеца дочекам.

Другарима и мени потребан је да фамозног 31. Децембра останемо у дворишту и правећи Снешка

Белића и грудвајући се, како не би заспали, дочекамо Нову годину.

Децембар и зима иначе су право време за за прављење нових планова и сумирање утисака.

Наставићу да будем одличан ђак и помогнем својима у свим пословима у којима рачунају на мене.

Лажу када кажу да година кратко траје. Можда за људе који само пусте да пролети. За моју

породицу и мене, сваки дан једне године је вредан. Трудимо се да будемо успешни, радни и

вредни да бисмо у месецу какав је децембар и зими и сами одмарали и уживали у свему добром

што носе.

Катарина Анђелковић 5/3

Ања Сиаеенджвчћ 5/1, Ива Сижјанжвчћ 7/2 ч Мчоа Спасчћ 7/4 ч њчхжве

песее натое сй свжје еесиж й нкжзнчдй ''Сиж еоалчх иаоенаиа'' Кйоийзнж-

чнлавасджг цениза ''Сзпсда дйћа'' чн Пжмазевца.

Годишња доба

Сунце сија, небо прија,

Таласи плави сада су мали.

Облак шушти, киша пљушти,

Ветар пева, невреме се спрема.

Прође јесен, дође зима,

С њим и белина.

Хладни дани долази,

А птичице одлазе.

Лето је прошло,

Грудвање дошло.

Снешко Белић стиже,

Санкање је све ближе.

Ања Стаменковић 5/1

Другарство

Другарство је песма

Која се пева

И кад невреме се спрема.

Другарство је срце

Које се дели

И кад се пријатељ сели.

Другарство су крила

Моја мила

Која лете као комете.

Другарство је богатство.

Са пријатељима га слави

И кад си велики и кад си мали.


Мама

Гитара има струну,

А мама душу пуну.

Када ми сузе теку,

Мама преплива ту реку.

Пољупцем ме мази

И нежно пази.

Када је ноћ и сунца нема,

Мама нам успаванке пева.

Мама је све на свету,

Пружа нам љубав и наду даје.

И да л' то била сека ил' ја

Волеће нас довека.

Извини, мама, стално то понављам,

Ти ми опрашташ, а ја заборављам.

Наљути се још једном

И немој се одљутити.

Али изговори још једном речи које понавља сека:

'' Волећу те довека''

За мене ће то значити до неба,

А моја ће душа

те речи својој деци да преда.


Прабака

Најбоља куварица била је прабака моја,

Направи тесто, замирише проја.

Правила је разне колаче,

Њима утеши дете кад плаче.

Највише од свега волела је децу,

Чувала их, причала им бајке о Месецу.

Умела је да шије, штрика и плете,

Али најбоље од свега је правила галете.

Мила Спасић 7/4

Немој да се хвалиш

Увек ПРВА, ПРВА, ПРВА

И у центру пажње,

Сваком би да пажњу мазне.

Хоће да се свако са њом дружи,

Да све што му тражи јој пружи.

Сваком онако невино маше

Јер жели да се дочепа пажње наше.

Уопште маште нема,

Њу не дотиче трема.

Мисли за себе да је све врлине красе,

Само је она прве класе.

Себична и дволична, а у ствари обична,

Ниједна девојчица њој није слична.

Кад она и њена дружина слажу,

Сви им само збогом кажу.

Мила Спасић7/4

Палачинке

Како се праве палачинке,

Гледала сам овог јутра,

Али је бака рекла да ће их правити сутра.

Предомислила се и рекла да ће ми

испунити жељу.

Послала ме је да купим брашно и млеко

Јер јој се учинило да је сутра далеко.

Направљене су палачинке,

Сладиле смо се и овог јутра.

Сигурна сам да ћемо их правити и сутра.


За захтевне

Захтевни сигурно ајфон шест плус желе

Да добију за годину нову

И за љубимца једну малу, белу сову.

А може и једна мачка...

И ту је тачка!

Зар не?

Не, не!

И ранац нови,

Одећу и мени и сови,

Па и мачки,...

Примичемо ли се тачки?

Полако, полако,

сад ћемо овако.

Желим још поклона три

Да ми завиде сви.

Лап-топ један

Да га с поносом гледам.

Сто и један далматинац

И један клинац

Да ми домаћи ради...

Ту је тачка?

А не, јадна мачка. Купите и њој нешто,...

И неке књиге

Да немам бриге.


Биоскоп

Велика врата поносно стоје,

Гледаоце броје.

Једно до другог, седишта сва

Никад нису празна.

Платно бело

Право је ремек-дело.

На њему у 3Д-у

Стално гледам пингвине који се смеју.

Немам куда,

Смејем се због ''Малог Буда''.

И као да сам у рају

Док гледам ''Пчелицу Мају''.

Свако биоскоп воли

Кад у филму глуми Анђелина Џоли.

Такође је хит

И Бред Пит.

Волим да гледам

И кад глуми тајни агент 007.

Ту су филмови домаћи и страни

Док се не заврши филм, да изађеш, биоскоп ти

брани.

Златно правило то је,

Волим на платну кад се мењају боје.


Бајда Гзжнлане Оойјчћ ''Звенла й счјче је гзйлчеа нетиж

дйцаож'' нагнаоа је йсенчде на занечтљања ж мчвжий ч

љйкавч, пжсиавчоч сеж енжга пчиања, на неда жл њчх лаоч

жлгжвжзе. Ова пзчса нас је чнспчзчсаоа ла сивжзчеж свжјй

сжпсивенй пзчсй ж изагањй на нвенлже. Чад је ч насиавнчца

напчсаоа лжеаћч.

Трагам за звездом у чијим грудима куца нешто за мене

Звезде значе много тога.Значе и љубав. Усвима нешто куца. Многи траже срце које куца за њих. Неки нађу, а неки не.

Ја за сада, бар ја тако мислим, не тражим. Можда и тражим. Можда је то циљ сваком, а можда не.Не знам,јер за мене

љубав представља веома компликовану ствар.

Чини ми се да се увек негде запетљам и паднем, а звезда оде и тако у круг. Ја сам веома неодлучна и плашим се да

можда нећу знати која је моја, али то се ваљда не одлучује, само одете до ње, пустите се и без мапе нађете закопано

благо. Понекад је звезда и веома далеко, али треба упорно трагати и стати на праву станицу. Не брините, нећете је

промашити јер је ваша најсјајнија, најлепша. Када дођете на праву станицу, ту станите, слушајте, чућете откуцаје

срца, најмилије, најнежније, попут најлепших тонова виолине, налик нечем лепом, сјајном, пуном среће, радости,

милости, пуном љубави која дође до вас и увуче вам се у кожу као какав крпељ и заувек остане ту, у вашем срцу.

Уздахните поново, свет око вас је лепши, мекши, срећнији, све има блистав одсјај, сунце вас милује, а месец љуби и

онда ваше очи рефлектују звезду, особу због које примећујете и најмањи цвет, најмању драж у животу,тада сте се

заљубили и трагање је готово.

Звезде много значе. Да није њих све би било сиво, тмурно, кишовито. Гледајте у њих, тржите праву. Неће бити лако,

али ће вредети.



Звезде су посебне. Јединствене. Свако је рођен од неком срећном звездом. Звезда је симбол човека, симбол

живота. Седам милијарди људи живи на овој планети, од свих њих само је један твој.

Младост је пуна свега, и успеха и пада и љубави и боли... Младост је доба покушнавања. Сва деца и сви ми смо

заљубљени, али смо и још премлади за нешто више од тога. Најгори део младости јесте пубертет. То је доба када

превише желимо да одрастемо,када се превише заљубимо и често лутамо у нашим мислима. Као дете које се налази у

том добу, могу да кажем да је то лудост и лошија страна младости. Тада заправо не знамо шта желимо и докле можемо

ићи, а да не пређемо границу. Тада постоји нешто што је јаче од нас и због чега смо једном пресрећни, а једном на

граници суза. У томе имам срецу јер имам своје ја и свој став,знам ста радим. Али понекад се питам шта је у човеку

који се смеје? Да ли је заиста тако или изнутра умире? Можда умире због љубав и због тога што није нашао звездуу

чијим грудима куца нешто за њега. Таквој особи бих само рекла да је живот само један и треба бити велики борац. Ми

смо смешни кад се заљубимо и код нас је то лако,јер смо бар свесни да је пред нама велика борба и дуг живот и коме

ћемо сигурно срести праву особу. Пубертет је период који ову игру чини лавиринтом пун препрека за које се често

запитамо да ли да пређемо преко њих,а не запитамо се смемо ли и које су последице. Овако нешто до сад нисам

доживела, али знам из мајчиних речи и поука. Пре него што било шта урадим, размислим добро. Док седим сама у

соби, моје размишљање и трагање почиње и заврши се када будем сигурна да моја одлука није погрешна. У овом

случају,звезда је сапутник и нашем животу за коју је још увек рано за нас децу.

У већини случајева буде тако. Што се више бориш,то више губиш. Што више верујеш,то се више разочараш. Што

више волиш,то више патиш. Зато у животу треба бити умерен, а звезду ћемо пронаћи. Кад тад.

Марија Стојановић 7/2


Љубав је најмоћнија ствар на свету, љубав је као нит која нас спаја. Она даје смисао свему.

Без љубави овај свет би изгубио своју чар.

У љубави можемо имати срећу да у та особа у коју смо заљубљени буде заљубљена у

нас.Тада обоје размењују половине својих душа и постају једно. Не можемо бирати ког ћемо

волети. Што више волимо некога, то више страхујемо да ћемо га изгубити, па и сама велика љубав

доноси велику патњу.Треба наћи начим за љубав упркос ономешто други кажу, јер свако види оно

што жели. Не постоји исправно и погрешно. Важно је да свако следи своје срце и да не дозволи да

туђе мишљење утиче на њега.

У животу ћемо срести звезду, звезду створену само за нас, у чијим ће грудима такође куцати

нешто само за нас.

Јована Стојчић 7/4


Док сам у ноћи кроз прозор своје собе посматрала небо и треперење звезда које су биле тако

близу, а тако далеко, упитала сам се где је моја звезда. Мора бити такве звезде,знам. Желим да је

нађем, морам више и дуже да тражим. Мислим да је добро скривена. Препознаћу је. Можда ће јако

затреперити кад неко биде изговорио моје име. Можда ће ме пратити и осветлити стазе којим

пролазим у вечерњим шетњама. Надам се да ће ми бити ближа када будем сама, да ће умети да

тугује и да се радује са мном. Биће сведок мојих успеха, учиниће безболнијим моје падове.

Штитиће ме од злих речи, од злих погледа. Волеће звук мог клавира, волеће све моје, волеће мене

такву каква јесам. Поново се питам где је моја звезда, да ли постоји? Нећу ли се уморити од

тражења? Има ли такве звезде? Можда је близу. Чућу откуцаје у њеним грудима,тако ћу знати да

је то моја звезда. Дохватићу своју звезду, нећу је пустити и чуваћу је заувек.

Сара Анђелковић VII4


Много људи каже да им је љубав на првом месту, да их љубав чини срећним и како кажу, ништа

их не може спречити да воле. Није тешко волети некога, треба само мало добрих мисли и

позитивних осећања. Није тешко наћи особу којој срце куца само за тебе и која те воли више од

свих других. Лепо је имати неког ко те воли, неког кога волиш. Кад срце твоје љубави нагло

затрепери,сузе крену да прелазе преко очију, а усне се стежу, не знају како да проговоре. Љубав је

чудна, не подноси даљину, а стрепи када је близу. Љубав се просто не може сакрити. Очи

непрестано гледају у особу коју воле, образи црвене, а лептирићи у стомаку се не заустављају. Не

знају само људи за љубав, већ и биљке, животиње, све на свету, а ко зна? Можда на некој другој

планети има љубави. Сви ми знамо да негде, сигурно постоји срце чији су откуцаји снажнији само

кад нас види, чије су очи лепше и нежније само кад се сети нас. То знамо јер и ми волимо, сви

волимо, зашто не би други? Заљубљеној особи дан почиње размишљањем о особи коју воли и исто

се тако завршава. Љубав је најјача сила на свету. У стању смо да цео дан проведемо неми,

размишљајући о вољеној особи. Тешко је без љубави и зато треба волети, без обзира да ли је

љубав узвраћена или не.

Ања Душановић Vll4

Назжлна песеа й Тйкавнч засианад пзелсиавља љйкав й недже лзйгжже

взееенй, на нас лаоедже. Међйиче, ч љйкав ч засианцч чсич сй й свче

взееенчеа. Заиж сеж, чнспчзчсанч жвже аоегжзчјсдже песеже сжпчсаоч

неде савзееене засианде.

Волело се двоје млади,

од љубави њихове цео свет се слади,

заволело се у школској клупи,

Не знајући како растанци могу бити тешки

и глупи.

Било је то у информатичком кабинету,

док су нешто тражили на нету.

То момче беше црни, мали миш,

а девојче тастатура ко најфинији плиш.

Изјављивали су љубав, тако свапг дана

у Word-u преко целог екрана.

Све што она напише, миш левим кликом

кликне,

од љубави силне дође му да викне!

Када у Excel-u прорачуне ради,

он аутоматски корене вади.

Али, на жалост, све што је лепо има крај,

па тако дође један месец мај.

Писала је и писала тастатура, али све што

напише,

миш једним кликом обрише.

Зато га откачише,одвезаше и сменише.

Оста тако тастатура сама,

усамљена али ипак дама.

У том очајничком муку,

стави нови статус на facebook-u !

Ива Стојановић 7/2

Љубавни растанак

Крај пута је растао храст,

Леп и јак.

Роса га је заволела

И данима неговала.

Воду би му дала

И пољупце слала,

Храст би је тихо звао

И нежно миловао.

Мессци су пролазили тако

И храсту је све било лако,

Никада није ни слутио

Да би росу изгубио.

Месеци су прошли

И врући дани дошли,

Док се време загрејавало

Росе је све мање било.

Прошло је пролеће

И дошло лето вруће,

Остао је храст крај пута сам

И за росу туговао сваки дан.

Ива Савић 7/4


На крај једног села

Расла је бреза бела.

Развигор је заволео

Лепоти се њеној дивио.

Посветио јој је најлешу композицију

уз чије звуке се будила ујутру,

Онда би је нежно помиловао

Растати се од ње није желео.

Бреза би треперила

и она је њега волела.

Ипак је стрепила

несрећу је слутила.

Прошло је пролеће,

Развигор је престао да јој шапуће.

Остала је сама на сунцу тада,

Повратку развигора да се нада.

Сара Анђелковић 7/4


Када лети почну олује и нестану морске

струје

кад немогуће постане могуће

у дан широк,безазлен и мек

сретну се Сунце и Месец.

Постаде тада веома светло

и свима засени очи

као у рај кад се крочи

била је то љубав највећа до сада.

Ал то није могуће било

оно што се у њиховим сновима збило

да остану заједно заувек,

да љубав буде вечна.

Говорили су:“То не може бити,

то се само може снити!“

Али може још нешто,

може се увек и вечно волети.

Љубав боли,ал' још више боли

када не сме више да се воли,

када се чека и не дочека,

када се све сруши

и нечја љубав угуши.

Било је тужно,

нисам могла више да гледам,одустала

сам,

одлучила да се до последње капи не

предам

да овај свет учиним бољим за ЉУБАВ.


Алманах ''Рукописи не горе''

Education